Драган Крстић, ПРОГОН СРБА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

30. V 1974. Случајно сам у једној чекаоници сео поред једног човека и он ме је, не знам зашто, ословио као да сам из Приштине. Био је сигуран да се оданде некако знамо и у почетку је са неверицом примао моја разуверавања, нешто нисам могао ни да се присетим да ли сам уопште и био у Приштини. Због тога сам се и сам мало нелагодно осећао, па му о томе нисам ништа ни рекао, али споменуо сам му да моје воде порекло из оних крајева, још нешто јужније. Природно, наставили смо разговор о ономе што се догађало и што се догађа у Приштини и на Косову. Moj нови, неочекивани саговорник, још једном ме је изненадио својом отвореношћу. Као да му jе свега било преко главе (чекали смо у здравственој установи), није се обазирао на све већу „будност“ полиције, која се одавно опоравила после шока у чисткама којима је била изложена шездесетих година. Пошто је изгон Срба са Косова и Метохије добио размере лавине, полиција нарочиту пажњу обраћа на »узнемиравање јавности“ које произлази из прича о узроцима и разлозима исељавања Срба, па исказе људи о својим невољама и јадима квалификује као „блаћење политике друга Тита“, Савеза комуниста Југославије, нарушавање „братства-јединства“ итд. Осим батинања тих људи по затворима, они се упућују код судија за прекршаје, а често и на суд, где добијају и више година робије. Тиме се и затвара логички круг политике: режим који их је прогонио тамо, наставља да их прогања и у местима где су избегли, а са њима и „саучеснике“ који учествују у разговорима са тим прогоњеним и прогнаним људима. Православци, каже мој саговорник и – он то можда и не зна – мој сапатник, »морају оданде да оду, и то што пре“ Не каже „Срби“, или неки други, већ „православци“. Разговор jе био дуг и не могу изнети шта jе све речено. Уосталом, све су то мање-више познате ствари, само се овде уместо уопштеног, апстрактног оквира јавља индивидуална драма, лично сведочење једног грцајућег патника. Негде у почетку разговора почеле су да му извиру сузе, имао сам утисак не само из очију већ из целог тела, а он је покушавао да их заустави, правио се да их не примећује, само је успоравао говор, а и ја сам се правио да их не примећујем, али све нам то није вредело, била је то својеврсна лаж у том нашем отвореном разговору. Ипак, морао је заћутати, заћутао сам и ја, избегавајући и да га погледам онако орошеног сузама. И иначе је говорио тихим гласом, не из страха, као да је био нечим згњечен, а ја сам избегавао да га погледам, не из пуке учтивости, већ због сопственог стида.

Све је са православцима било неправедно и лажно, каже ми Незнанац. Прогон Срба се после рата само наставио и у првим месецима „ослобођења“ имао је чак и оштрије и веће размере од прогона под Немцима, Италијанима и балистима. Комунисти су одмах почели без икаквог суда да стрељају виђеније Србе и сваког оног који је комунистима представљао потенцијалног противника, а било је случајева и када су људи стрељани буквално за једну једину реч. Стрељања су вршена јавно ради масовног застрашивања Срба, и то је био једини случај у Европи да се на тај начин врши смртна казна. Он је као дете гледао та стрељања и сви још увек памте тај ужасни страх који је прострујао кроз српски део становништва на Косову, утолико већи што смртне казне над Србима нису извршавали Шиптари, већ „српске“ јединице (партизани, комунисти). Истовремено, то је силно охрабрило Шиптаре, јер њихови чак ни највећи злочинци нису уопште кажњавани, чак су довођени на важне друштвене положаје, тако да су Срби поново морали од њих да зависе и у свакодневном животу. Током рата Шиптари су убијали Србе, палили њихова села, истеривали их са њихових огњишта и брутално „слали у Србију“, али ти злочини су ипак имали парцијалан карактер, jер су се многи Шиптари (балисти) плашили шта ће бити после рата, а многи Срби сматрали су да је њихов изгон привремен. Сада је то „после рата“ дошло, највећи број злочинаца остао је некажњен или награђен извршеном пљачком, многи други Шиптари су се придружили прогону Срба, готово сви који су „послати“ нису могли да се врате на своја огњишта, њихова имања су упропаштена или „дата“ Шиптарима, а на многе Србе се поново сручио талас терора, овога пута од „својих“ .

После обрачуна са „четницима и »класним непријатељима“, што је све био други назив за виђеније Србе, наишла је друга фаза терора, за коју саговорник тврди да је такође била благовремено и добро планирана. Требало је одузети оружје Србима. Формално, то је требало учинити и са Шиптарима, али практично оружје је одузето само Србима. У њиховим кућама вршени су темељни претреси, од Срба је тражено да потказују своје poђаке и комшије, док су Шиптари, из „политичких“ разлога, били поштеђени тог терора. Док је готово свим Србима одузето сво оружје, само неким Шиптарима је само делимично одузето оружје, углавном оно које су они сами понудили. Право оружје остало је у њиховим рукама. Сада су сви знали да је сва власт у рукама Шиптара (са појединим српским извршиоцима) и да су готово све српске породице остале без икакве могућности самоодбране, која је основни услов биолошког опстанка. Тo је био знак Шиптарима да се према Србима могу понашати како им је драго и да им при било каквом насиљу не прети опасност нити од државе нити од будућих жртава.

Све је, у ствари, било организовано да Србе стави у крајње несигуран положај, било да је у питању материјални, биолошки или духовни интегритет. Режим се није много трудио да ту политику сакрије, али није погром Срба ни широко обзнањивао. Све што је радио било је праћено запенушаном виком о „братству и јединству“, а оно што је очигледно водило повлашћености Шиптара објашњавано је као „правилна политика равноправности“. Када је извршена ликвидација челника Удбе (Ранковић и остали), на Косову је и оно мало маске пало и отворено је проглашен слободан одстрел Срба. Тајна полиција на Косову је збиља била претежно у рукама Срба, али комуниста, који су смерно извршавали све „задатке“ режима. У ства- ри, Озна (касније Удба) је вероватно побила већи број Срба на Косову од балиста и Италијана или Немаца, а у сваком случају jе изгнала више Срба са њихових огњишта после рата него што је то учињено за време рата од свих окупатора.

Али почетком шездесетих година стрељања „четника“ и обрачуни са „класним непријатељем“ нису више били могући и полиција је ипак морала да се обрачунава са шпијунима суседне Албаније или са бру- талним силовањима жена (Српкиња), паљевинама летине (Срба од стране Шитара) и другим видовима криминалитета чији су починитељи углавном били Шиптари, јер их је претходна политика управо на криминал и упућивала. То је сигурно био један од разлога пада Ранковића и дефинитивног обрачуна са свим преосталим српским руководиоцима у Комунистичкој партији Jугославије. Када више нису пристајали да истребљују и изгоне Србе, или када то више није било могуће на полицијски начин, та полиција jе распуштена и постављена је нова. Та нова полиција била је вођена од Словенаца и Хрвата, а на Косову – претежно од Шиптара. Сада је целокупни институционални систем на Косову био у рукама Шиптара, а они нису крили да ће то безобзирно искористити. Било је бесмислено пријављивати било какву материјалну штету почињену од Шиптара -најчешће намерно. Онај ко је био довољно наиван да тужи неког Шиптара суду, био је подвргаван подсмеху. За пријаву силовања или убиства неки Србин је прекршајно кажњаван зато што „руши братство и јединство“ као и „политику друга Тита“, а у неким случајевима он је сӑм извођен на суд, јер је пријављено силовање оцењено као „клевета“, а почињено убиство као „несрећан случај“. Сви подаци са којима режим иступа у јавности су лажни, све до своје инверзије. Пре рата било је око 70% Срба на Косову и Метохији, а многи „Шиптари, стварно преобраћени Срби, с краја прошлог и почетком овог века, почели су да се враћају православљу и поново преузимају своја некадашња породична имена. Чак и они са дужим стажом преобраћеника, који су такође памтили своје порекло, почели су да се колебају, или бар нису више пристајали на антисрпску политику која им је сервирана из иностранства. Због ратног изгона Срба, тај однос становништва се после рата свео на око50% : 50% (у оних других 50% падали су и други, а не само Шиптари). А онда је настало панично бекство Срба и онда jе тај проценат у корист Шиптара отприлике у сразмери као што је пре рата био у корист Срба, мада режим стално смањује број Срба у званичним извештајима застрашујући преостале Србе и тражећи политичко оправдање за своје поступке.

Тешко обремењени разговор за кратко време дотакне многа питања и креће се између широких генерализација и безбројних специфичних детаља. Развијена прича често се односи и на индивидуалне случајеве и тада добија страховиту драматичност која подсећа на старе грчке трагедије. Па ипак, све ми је то деловало као нешто давно познато, толико, да се тиме нисам ни бавио, сматрајући свима нама добро познате чињенице исувише познатим да би се њима требало посебно бавити. Међутим, то је управо оно што указује на нешто чиме бисмо се морали нарочито бавити, а што се, у ствари, односи на нас.

3ашто смо толико навикнути на своју трагедију да је сматрамо готово природном и нечим свакодневним и баналним, да је не треба чак ни спомињати, укључујући ту и ове белешке? И најшугавији историјски пацов, и најдроњавија пришипетља великим силама сручили су се,на нас са бестијалношћу и свирепошћу последње кукавице, а Срби то сматрају некако нормалним, неком врстом свог уобичајеног историјског „следовања“ и прихватају то као неку порцију коју морају прогутати. То се добро видело током и после Првог светског рата, када су почињени слични злочини према Србима као и ови који су се скоро одиграли или који се управо одигравају, а Срби ништа нису предузели против злочинаца, мада су имали могућности да их изведу на суд. У току и после Другог светског рата Срби су се нашли у стању окупираности па практично нису ни могли ништа да предузму против злочинаца. Али, бојим се да су и тада сматрали да је покољ српског становништва нешто cасвим нормално. То је отприлике и била она струница у излагању мог саговорника која ми се није допадала. Било је у том излагању неке судбинске помирености са злочином извршеним над својим сопственим бићем и помирљивости са том чињеницом. Једва да jе ту било оне осуде зликоваца, која је нужна и без које се не може живети, било кад, на било ком месту. Да ли сe став апсолутне трпељивости може схватити као став узвишене моралности, како се то у традицији Срба и чини? Не мислим на рационални део моралности и на ружне и тешке прак- тичне последице које из таквог става следе. Шта са жртвама насиља? Ко има право да заборави очајнички крик жртве и да на тај начин достиже неку своју етичку узвишеност?

Поновна, трећa, или ко зна која по реду велика сеоба Срба са Косова морала је имати иза себе не само дивљачки и подли притисак читаве једне државе на један народ, већ и трпељивост тога народа. Претходно речена морална узвишеност Срба и спремност на трпљење и патњу имала је и своју компоненту оштећености инструментаријума односа са реалношћу. Можда је цинично мешати морал и ослабљени его, и то на обрнути начин од циничног односа психоанализе, која је у прејаком суперегу видела један од могућих узрока слабљења ега. Та психоаналитичка тврдња одувек ми је изгледала неуверљива. Али ево где ми изгледа доста уверљива тврдња да ослабљени его може довести до на свој начин ојачаног морала, али по цену, најблаже речено, мимоилажења са реалношћу. Тај морал је превише апстрактан, налази се у некој есхатолошкој равни, али нема додир са реалношћу. Водим рачуна да тај прекор свима нама, а не само изгнаницима са Косова, не буде превише груб. Добро знам да је из заветрине у којoj се налазим (уз утешну напомену да нисам увек био у таквој заветрини) лако бити судија. У ствари, напомена о којој је реч једва да се уопште може односити на људе са Косова, јер они су били уцењени на најгрубљи и најподлији могући начин, углавном преко судбине своје деце. Питање односа ега и морала најпре и највише се тиче свих нас осталих. Ипак, Срби су као читав један народ доживели страшан прогон у целини, где jе изгон са Косова само једна епизода тог прогона, можда његова завршна секвенца, они су прогоњени и прогнани из Лике, Баније, Кордуна, других делова Хрватске, из делова Словеније из Славоније, из Далмације, Херцеговине, Босне, Барање, Бачке, из Македоније, чак и из Црне Горе, срца Србије, да не спомињем суседне државе. Да ли је пораз Срба и Србије био таквих размера да је омогућавао тако свеобухватан прогон читавог народа практично у свим његовим стаништима, укључујући ту и матичну Шумадију? Ваљало би признати да су Срби можда превише били (несвесно) убеђени у свој пораз и његову тоталну величину и да су можда пребрзо журили да се сједине са својом матицом. Била је то подмукла игра режима који је побуђивао антагонизам према Србима где год jе и кад год је то могао, али изгледа да су Срби поверовали том антагонизму и унапред при- хватили пораз већих размера но што је он стварно био.

Не треба сумњати да ће овај народ умети да идентификује изворе општих дезинтеграционих процеса. Мало више сам се задржао на њиховој унутрашњој природи, иако не сматрам да је та страна проблема овде преовлађујућа. Основно је питање увиђања спољних услова у којима се српски народ нашао, а они су све време маскирани на много начина. Процеси увиђања већ су почели и они се одражавају на односе Срба према онима који су се приказивали као њихови савезници и браћа. Није случајно што сам чак и сам морао постати озлојеђен њиховом заједничком улогом у прогону Срба, а неће нимало бити случајно што ће ускоро много више њих бити озлојeђено истином која се помаља. То ћe се нарочито односити на непријатеље Срба унутар Jугославије. Уједињење Југославије је већ сада спорно, јер је тим чином уништена одбрамбена способност Срба који су традиционално били спремни да се боре само против спољњег, а не и унутрашњег непријатеља.

Одмах после уједињења, у мирнодопским условима, дејство унутрашње мржње одражавало се на моралном и психолошком плану, а у ратним условима испоставило се да је мржња мон- струозних размера. У протеклом столећу та мржња је била једина константа на југоистоку Европе, а све остало могло се мењати. Мржња је била не само монструозна већ и фантастична у својим модалитетима. Она је уједињавала све, без обзира на верску, етничку, идеолошку или партијску припадност, и није била омеђена административним или државним границама. Словенци, покатоличени Срби као Словенци, Хрвати, покатоличени Срби као Хрвати, Maђари, Немци (фолксдојчери), исламизовани или покатоличени Срби у Босни и Херцеговини, Албанци, Шиптари, исламизовани или покатоличени Срби као Албанци и Шиптари, побугарени или грцизирани Срби у Македонији, римокатолици, муслимани, протестанти, припадници ко зна којих секти, присташе комунистичке, националсоцијалистичке, фашистичке идеологије, припадници фашистичких, нацистичких и комунистичких партија (да споменем оне најглавније, а све су биле људождерски тоталитарне) али и припадници социjалистичких, социјалдемократских, демократских, либералних, сељачких и других партија (које би у концепту требало да носе са собом отворену свест, али су се у контексту мржње према Србима такође нашле у положају тоталитарно затворене свести) – сви они били су сјајно уједињени против Срба, не показујући готово никакве разлике у мржњи, мада су њихове међусобне разлике биле далеко веће од оних које су их делиле од Срба. Као вођени неким чудовишним диригентом, чије су канџе држале палицу која jе дотицала сваки кутак Југославије, сви они, као у хору, певали су једну те исту, лажну и дречаву песму, чије је извођење само привидно личило на хистерично пренемагање, а у ствари то jе била опасна, параноидно-схизоидна песма.

И сви су убијали на исти начин. Жртва је морала да буде измрцваре- на и искасапљена, пререзана ножем или здробљена маљем, а лобања детета морала је да буде смрскана ударцем о зид, то су чак и увежбавале убице-почетници, било је важно како ухватити дете за једну ногу и како га треба замахнути и треснути о зид да прво удари главом. И ништа их није могло зауставити у тој махнитој песми ни у побеснелој мржњи. Ни згуснути хропац у пререзаном грлу жртве, ни врисак деце која су бежала по собама, ни молбе мајке са дететом на грудима, ни ћутња стараца на праговима својих кућа.

Драган Крстић, ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – Покушаји психолошке хронике – трећи том, 1974-1975, (стр. 26-33), Балканија, Нови Сад, 2016

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s