С обзиром на идеолошку природу режима, могло се очекивати да ништа што ће бити створено у оквиру те идеологије у уметности нeћe yспети, али је невероватно са каквом доследношћу се таква ишчекивања остварују. Током рата, док идеологија није захватила целокупну свест партизанског покрета, створена су ипак нека значајна дела, као што су, на пример, Јама или Стојанка мајка Кнежопољка. Чим се партизански покрет боље организовао, а нарочито када је установио своју државу, ништа више није могло да се роди као стваралачки чин. Понешто се ту и тамо помаљало, пробијајући се једва, више у деловима но као целина, а и тада је било спорно да ли то вреди више због тога што није бедно као све остало, или стварно носи у себи неки стваралачки садржај. Има у томе неке неправде, јер једна стра- шна епопеја наших људи, којима је дато име партизани, остала jе неопевана, а они су из једног ужасног суноврата кроз патњу истрајали.
Реч је, наравно, српским партизанима jep у Хрватској су они једино и постојали, са крајње ретким изузецима понеког Хрвата-комунисте. Сада се ти партизани-Срби хрватизују и провинцијализују као маргинални поданици бивших држава. Просто наказно делује аустријски gemutlich стил и тон понашања који се приписује тим ојађеним људима, унесрећеним онолико колико човек човека може опустошити. Само су трагедија и горчина Срба биле праве, а све остало са њима било је и остало лажно. Чак и борбeне песме које су српски партизани певали биле су иностране или старе српске песме са лажним текстовима, у којима су хвалили хрватске вође. Интернационала или Бандијера роса требало је да их утеши у њиховом приватном болу, а стара песма Од Овчара дo Каблара, са уметнутим текстом о Јосипу Брозу, требало је да им прокријумчари осећање националне припадности и борбе за национално ослобођење. Интернационално вођство са Хрватима и Словенцима у хијерархијском врху, и многобројни „Шпанци“ као оперативци са великим искуством из Шпанског грађанског рата, усмеравали су партизане-Србе да своје главне неприjатеље виде у другим Србима, који су се борили за голи опстанак, и то против истог стварног непријатеља, а не у хрватским националистима који су им убијали ближње и рушили домове. И оно мало интелектуалаца и виђенијих Срба који су изникли из њихових средина претходно су побили хрватски националисти, Немци и Италијани, а докрајчили их сами партизани по налозима свог вођства. Тако је тамошњи српски народ остао без икога ко би му могао помоћи да се у узаврелим и лудим приликама снађе. Крајем и после рата, када су се уз помоћ Англоамериканаца и Совјета дочепали власти у Југославији и Србији, ти похрваћени српски партизани, ограничени људи, острвљени на сваког, постали су орyђe за истребљивање Срба, њихових класних припадника, сељака као и варошана, на које су имали двоструку пизму.
Било је нечег халуцинантног у нашем тегобном искуству с тим људима када су крајем 1944. хрупили у Београд са партизанским јединицама. Годину-две пре тога виђали смо Србе из Херцеговине, Босне, Лике, Кордуна, Баније и других српских крајева као. избеглице у Београду. Скаменили смо се слушајући њихове приче. Све је било сићушно према величини њихове патње. Од иначе оскудних ствари које смо замењивали за храну код сељака, одвајали смо за њих шта и колико је ко могао. Моја породица је дала неке кревете, душеке, постељину, као и делове одеће које смо могли дати y оскудним временима. То су многи чинили, а цела Србија је одваjала од уста и оно мало хране која јој је преостала да би отворила јавне кухиње за неколико стотина хиљада избеглица. Када су људи из истих крајева као партизани-Срби такође дошли у Београд, дочекали смо их као оне који су устали из гроба. А они су нам одговорили мржњом. Није нас толико изненадило то што су као и претходни окупатори хапсили, мучи- ли и убијали, и на крају и пљачкали, јер су то радили и други и готово да смо се на то и навикли. Запрепастила нас је та мржња – толико нас Немци нису мрзили, претпостављам ни Англоамериканци када су нас масовно убијали из ваздуха, рушећи наша материјална богатства. Била је то лична мржња, показивана скоро у сваком појединачном сусрету, према конкретној личности, коју ти људи никада пре тога нису ни срели, нити ма шта о њој знали, али понашали су се према њој као личности која је поклала њихову чељад по њиховим двориштима у њиховом завичају. Апсурдно је то било, и ма како да нас је збуњивало, наслућивали смо да ти људи на нас преносе један страховити агресивни набој, пошто су претходно инструисани од својих комесара да тако и треба поступити. Комунисти су лукаво поступили примењујући класичну технику премештања агресије са објекта који је извор првог агресивног набоја на неки други објект. Уместо да се тај очајнички агресивни набој сручи тамо где је и настао, у Хрватској, над Хрватима који су клали недужну нејач по двориштима српских сељака, који су радили са људима других вероисповести све оно што једна зликовачка машта може замислити, да не набрајам шта све може, тај набој комунисти су усмерили на биће српског народа, и ту га заиста испразнили, постижући оба циља – да што више заштите Хрвате и да што више допринесу даљем уништавању Срба, њихових главних непријатеља.
To jе било доста лако изводљиво са наступањем Црвене Армиje у источне делове Југославије, и са идеологијом која је омогућавала да сваки непожељан грађанин ако је сељак буде проглашен „кулаком“, а ако је варошанин „буржујем“. У ту клопку српски партизани су увучени идеолошким коришћењем њихове динамике огорчености, због великог јада који су им људи уопште могли нанети, и из те клопке за њих није било излаза. Ако су српски партизани понекад успели да се освете онима који су починили злочине према њима, то је имало и своје етичко оправдање и свој психолошки смисао, који је служио као одбрана од психолошке трауме. Али ти исти партизани починили су велики број „освета“, злочина према сопственом народу, што није имало никаквог етичког оправдања нити икаквог психоло- шког смисла, па је морало представљати тешку психолошкутрауму, која се jавила одложено, тек пошто је идеолошка занесеност прошла. Тада су постали непоуздани том истом систему коме су тако верно служили, што је било довољно да уз прикладне спољнополитичке услове буду безобзирно одбачени слањем у пензију у најбољим радним годинама. Сабијени у велике бетонске зградурине, претежно на Новом Београду, са упоредиво доста пара, али као у неком гету, нису били спосбони да раде ништа друго осим да буду „борци“, сада ником потребни, од свих одбачени, а cа својим тешким бременом ужасавајућег искуства у себи.
Знам да према њима имам променљив однос. Имам на уму да говорим о претежности типа случаја и о већини, јер ни њихова група није хомогена, између осталог и по томе што многи међу њима нису пристали на улогу џелата сопственог народа. Ипак, не могу им опростити поjединачна и масовна стрељања у Србији, нарочито у Београду и већим насељима, као и масовно терање у погибију српских младића на Сремском фронту. Ту »директиву“ хрватско-словеначког врха „спровели“ су, нажалост, они и са тим се чињеницама морамо суочити, ма како неподношљиве оне биле за све нас.
Питања одговорности за своје понашање често су формалне природе јер не узимају у обзир важне околности у којима то понашање мора да се одигра. Мислим пре свега на психолошке услове тог понашања. Срби из западних крајева Југославије су до те мере били огорчени злочинима који су према њима почињени, да се лако може разумети њихова општа заслепљеност, у оквиру које је била тешко остварљива диференцијална реакција. Призор своје или туђе деце разбацане у дворишту, како су их ухватили док су вриштeћи бежала, са пререзаним танушним вратовима, забачених глава, или своје или тyђе жене у некој соби, мртве, још увек раскречених ногу међу разбацаним стварима којима се бранила док су је групно силовали Хрвати или њима придружени муслимани, распореног трбуха, јер су јој после силовања завукли нож у вагину и њиме повлачили навише. Такви и слични призори, а било их је на десетине хиљада, не побуђују само гађење, жеђ за осветом, или императив казне, већ мењају личност, врше менталну реорганизацију, у гешталт терминима врше комплетну реорганизацију и реструктурирање психолошких структура. После таквих призора ниједан не може остати оно што је био, ако је био човек и ако је остао човек. На ту психолошку основу наишла је комунистичка идеологија, са мало комунизма у себи, али са много наглашавања панславизма, улоге велике и вечне спаситељице Русије, која се бори против исто тако злог непријатеља, и која га побеђује, долазећи као спас од ове страшне море. Спаситељица је апстрактно и из даљине нудила и идеологију којом се обећавало преношење Божје државе на земљу, са апсолутном праведношћу, као мелем на рану баш тим људима, који су баш тада трпели апсолутну неправду. Комунистичка партија је одмах по нападу Немачке на Совјетски Савез међу те збуњене, унезверене и ужаснуте људе, који су остали без својих интелектуалаца и домаћина-предводника (њих је нова, Независна држава Хрватска имала прве на списку и одмах их побила), упутила своје искусне партијске раднике, нарочито оне који су имали искуства у грађанском рату у Шпанији. Овде су „шпански борци“ били на своме, као рибе у води, осeћajyћи се много боље него тамо у Шпанији, јер су иза себе имали мит о Спаситељици Русији (у чије је име све било могуће остварити), уз допунско дејство још једног мита, оног о ,Савезницима“ који „воле“ Србе и који ће им опет помоћи. Савезници су то, уосталом, преко радија и обећавали, лажно, као што је била и лаж да yопште и постоји некадашња Русија, као и све друге лажи које су говорили партијски „комесари“. Искусни специјалисти за грађански рат знали су како се људи везују за свој покрет, и то бесповратно, вешто им намештајyћи „задатке“ да осуде или убију свог комшију, Србина, блиског пријатеља, рођака, ако је тај припадао оној другој, четничкој страни. Само мали број људи успео jе да се извуче и не буде захваћен револуционарном технологиjом. Негде при крају рата, пред освајање Београда, већина западних Срба која се нашла у редовима партизана имала је иза себе учешће у убиству или и само непосредно убиство неког од Срба које је партијска политика такође прогласила непријатељем. Када су дошли у Србију и Београд, била је то уходана партијска машина за ликвидацију не само отворено супротстављених људи у грађанском рату, непосредних противника комунизма, већ и оних које је партија обележила као „потенцијалне непријатеље“, а то су били мирни грађани за које се могло претпоставити да ће показивати незадовољство комунистичким режимом. Учешће у тим убиствима и другим облицима терора над Србима запечатило је судбину западних Срба – они су тиме изгубили и последњи остатак аутономије личности.
Не желим никог да браним, нити то могу пред његовом сопственом одговорношћу. Немам ни права да то чиним, и нико нема права да своју евентуалну племенитост заснива на опроштају зла учињеног другом – то могу чинити само они који су жртве тог зла. Знам породице које су истребљене баш од стране тих западних Срба. Као опомена да се не правим великодушан на туђ рачун памтим суви, пригушени јецај жене коjа је остала сама, и оне крупне сузе човека погнуте главе, да би их некако сакрио, ћутао је, није пустио гласа од себе, а сузе нису текле низ образе, већ су падале право на под, био је повијен унапред, као да му је неко пресекао утробу. Тај тихи, пригушени плач све нас је заглушио, а скривене сузе многих прострелиле су нас као ужарено олово. Жртве ни у очајању нису биле слободне, па се њихова туга није могла претворити у јавни крик Србије, нити су грехови крвника могли бити опроштени. За ту неисказану патњу и за те неокајане грехове морали су платити они који су одржавали режим терора од кога су страдале не само жртве већ и они који су оплакивали те жртве. Ти исти, који су били носиоци терора над својим народом, и који су на последице тог терора одговорили накнадним терором, када су били одбачени од те терористичке машинерије, или када су се и сами нашли међу њеним зупчаницима, завапили су исто онако тихо као и њихове некадашње жртве, јер је и њима јавни крик био забрањен, али њихова патња нашла се у другачијем психолошком и етичком контексту него што је био случај са патњом њихових жртава.
Дубину кризе кроз коју пролазимо добро описује неразјашњеност свега што је у нама. Ко може сада – пошто су жртве отишле својим путем, и пошто су они који их оплакују такође ишчезли, или су замукли у својој патњи и неће се више отворити, јер све око себе виде као део наказног система, чак и оне који су такођe жртве тог система, само у мањем степену – ко може сада опростити и заборавити злочине? Оваква питања могу изгледати реторичка, помало патетична, па чак и демагошка, али она су стварна, психолошки раде и не могу се заобићи. Она су можда нејасна, па се на њих не може јасно одговорити, јер се одговори на њих могу наћи тек у процесима који следе, у времену које се jош није одиграло. А када се отворе ти процеси, биће у њима много срамоте. Многи који су стајали иза тих злочина осећаhe бескрајни стид који ће угрожавати саму основу њихове егзистенције, а они који су непосредно учествовали у злочинствима биће прогутани страхом, не само од могуће казне, већ и од сазнања шта су учинили. Осим саме замршености питања пред којим већ сада стојимо, тај стид и страх пред којима ћемо тек стајати биће једна од најглавнијих сметњи у изналажењу одговора на судбински постављена питања, без којих не може бити психолошког, па с тим и друштвеног ослобођења.
Драган Крстић, ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – Покушаји психолошке хронике – трећи том, 1974-1975, (стр. 433-499), Балканија, Нови Сад, 2016.
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 