Драгослав Михаиловић,ОБЈАВЉИВАТИ ИСТИНУ, ПУНУ ИСТИНУ О НАЈСТРАШНИЈИМ ТРЕНУЦИМА ЉУДСКЕ ИСТОРИЈЕ

Мисао је, наравно, моћна, али само размишљање o Голом отоку као сукусу зла у људској природи недовољно је јако да изрази његову грозу – и то је оно што сам почетку рукописа приговарао. О њему, сматрао сам, треба – приповедати. Тек ове, 1988. године, рецимо, чуо сам за сумрачног херцеговачког голооточког активисту и злодеја, који се после логора у свом босанском селу бавио клањем свиња. Забивши животињи нож у гркљан, кажу, он би јој одмах засео на груди, хитро је дугим резом распорио и, док би се она трзала и ритала, док би кркљала, скичала и врискала, до лаката крвавим рукама развалио би joj утробу, потражио у њoj jетру и плућa, отфикарио с њих парче и, још онако дрхтаво, стрпао у уста. Врисак недоклане свиње понекад је изражајнији од било какве људске мисаоности.

Мирослав Поповић има ону чаробњачку мoћ даровитих да види што други не виде, и да, причајући једно, казује друго. Као какав уман професор, у есејистичкој глави „Гоњење“ он вам прича, ако нисте знали, да се за логорско прање мозга не употребљавају никакве јако сложене машине, него просте справе познате jош преисторијском човеку, које су се на Голом отоку звале трагач и ћускија. И, што је још простије, у томе мучитељи уопште не морају да учествују, па чак ничему ни да присуствују, све ћe мучени између себе обавити сами. Али ова Књига ипак – јасно ћете видети – није намењена мучитељима.

Ако сте деценијама веровали да су се у логору на Голом отоку налазили крокодили, убице, шпијуни, организатори и команданти сибирских лагера, агенти, атентатори и терористи, и да су ваши голооточански познаници изузетак, он ће вам, само причајући своје, објаснити да су тамо били једино – неки као ви. У својој деликатности, нећe вас мучити размишљањем о томе да ли су били гори или бољи од вас, казаће тек толико да су вам били слични. Исто вам тако неће тврдити ни да за гулаг нису знали, а камоли да су га оснивали, иако су им мучитељи често Говорили: „Да си сад у Русији, био би у Сибиру!“ Али то је голооточанима увек звучало као шала. Jедан духовити Словенац, у тренутку мекшег логорског режима, а, богами, и добро заштићен од „своје“ Удбе – и тамо су Словенци имали аутономност – био успео да на зид бараке накратко прилепи овакав плакат: „Мењам годину дана Голог отока – за пет година обичне робије!“

Сигурно сте више пута видели фотографије кинеског кажњавања смрћу од сто рана или оне черечења српског индустријалца Теслића у Сиску 1941. године. Само он је на њима видео још нешто. Као и Теслић под усташким ножевима, линчовани Источносрбијанац Властимир Петровић, који је једино јако желео да опет види своју руску жену и своје две полуруске девојчице, пред одвајање душе од тела у строју смрти маја 1951. на острву Светом Гргуру био је, рeћи ће Поповић, сав накострешен. Не само душа него и тело на предосећање блиске насилне, мученичке смрти реагује ужасавањем...

У овој драгоценој књизи оваквих луцидно уочених појединости има много.

Малобројни који су се ишчупали испод маља и каме Јaсеновца, из душегубних купатила Треблинке и Освјенћима, из леда и глади Колиме или из строjа и можданог прања Голог отока, нажалост, знају да се све то може, и вероватно хоће, joш много пута у историји света поновити. Оптимистичка могућност укидања оваквих „установа“ њима мора изгледати смешно, и изгледа им смешно. Такви су на својој ожиљној кожи осетили да су људска надања у разум у психотичним часовима човечанства ништавне снаге и не желе нико да их заварава нити сами иког да облагују.

Али они још peђи међу њима који су своје логоре не само преживели него их и у себи победили – а нико од осeћaња кривице не пати више од преживелог логораша, оно је код њега можда јаче неголи и код његовог злотвора – знају да у људима њихову крволочну, демонијачну страну треба обесхрабривати, објављујући истину, и пуну истину, о тим најстрашнијим тренуцима људске историје. Ако већ нека гнусоба у људској заједници, због наказне природе човекове, мора да се понавља – знају Солжењицин, Шаламов, Поповић – нека се, бар, не понавља као потпуно иста и нека се не понавља толико често. Нека њихови суманути наредбодавци и садистички извођачи имају макар ту невољу да их сваки пут морају изнова измишљати и на други начин скривати. И нека, попут ових голооточких, лоше спавају од страха да ће се једног дана, с пуним именима и презименима, све до танчина сазнати, а њихови се синови и унуци питати кога су имали за претке. Голоотачког зликовца као оца или деду нико неће волети да има.

Драгослав Михаиловић, Црвено и плаво (одломак из есеја МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ, стр. 95 и 97-99), НИН, Београд, 2001.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s