Виктор Франкл, ЉУБАВ И САВЕСТ – НАЈЉУДСКИЈИ ФЕНОМЕНИ

/…/ Човек прелази у ноолошку димензију увек када мисли о себиили, ако је потребно, када одбацује себе; увек када од себе прави објекат – или када себи нешто замера; увек када показује да је свестан самога себе – или увек када показује своју савесност. У ствари, савесност претпоставља јединствену људску моћ да се уздигнемо изнад себе, да се просуде и оцене човекова дела у погледу морала и етичности.

Наравно да један јединствени људски феномен, као што је савест, може бити лишен своје људскости. Савест може да се замишља и само као резултат процеса условљавања. Али је таква интерпретација, у ствари, примерена и адекватна само за случај, на пример, пса који се помокри на тепих и шмугне испод кревета са подвијеним репом. Да ли је тај пас стварно показује грижу савести? Пре бих рекао да показује преплашено ишчекивање казне – што је вероватно резултат процеса условљавања.

Свођење савести на пуки резултат процеса условљавања само је још један случај редукционизма. Ја бих редукционизам дефинисао као псеудонаучни приступ који занемарује и игнорише људскост феномена тако што их претвара у епифеномене, или, тачније речено, своди их на подљудске феномене. У ствари, редукционизам би могао да се дефинише као субхуманизам.

Примера ради узећу два феномена, који су можда најљудскији, а то су љубав и савест. То двоје су најупечатљивија манифестација једне друге јединствен људске моћи, моћи самопревазилажења. Човек себе превазилази или ка другом људском бићу или ка смислу. Рекао бих да је љубав моћ која му омогућава да докучи друго људско биће и само његову јединственост. Савест је моћ која му омогућава да схвати смисао ситуације и саму њену јединственост, а у крајњој анализи се и сам смисао показује као нешто јединствено. Исто тако и свака особа. Коначно, свака особа је незамењива, ако ни за кога другог, оно бар за особу која је воли.

Интенционални референти (1) љубави и савести су интуитивне моћи управо захваљујући својој јединствености. Међутим поред заједничке одреднице јединствености између ових интенционалних референата постоји и разлика. Јединственост коју открива љубав односи се на јединствене могућности које може да има вољена особа. Док се јединственост коју открива савест односи на јединствену неопходност, на јединствену потребу коју човек треба да задовољи.

Е, сад, редукционизам је склон да тумачи љубав само као сублимацију секса, а савест само као суперего. Ја сматрам да љубав не може стварно да буде само резултат сублимације секса, јер љубав увек већ постоји као предуслов за сублимацију. Рекао бих да само у мери у којој се неко Ја с љубављу окреће према неком Ти – само у тој мери и его може да интегрише ид, да сексуалност интегрише у личност.

Запитајмо се шта би могло да доведе до редукционизма. Да бисмо одговорили на то питање, морамо да размотримо ефекте научне специјализације. Живимо у добу специјалиста, а то има своју цену. Ја бих специјалисту дефинисао као човека који од дрвећа чињеница више не види шуму истине. Узимимо једна пример: у области шизофреније сусрећемо се са многим налазима који долазе из биохемије. Такође се суочавамо са обимном литературом о хипотетичким психодинамикама које стоје у позадини шизофреније. Такође и са другом литературом која се бави јединственим шизофреничним начином бића у свету. Но, и поред тога, ја сматрам да свако ко тврди да стварно зна шта је шизофренија обмањује и себе и вас.

Слике у којима појединачне науке дочаравају стварност постају толико неуједначене, толико међусобно различите, да спајање различитих слика постаје све теже. Разлика између слика не мора да значи губитак, јер може да буде и добитак за знање. У случају стереоскопског виђења, управо сама разлика између леве и десне слике омогућава задобијање једне целе димензије, то јест,. тродимензионалног простора уместо дводимензионалне равни. Наравно, постоји услов. Мрежњаче морају да омогуће фузију различитих слика!

Оно што важи за виђење, важи и за когницију. Изазов је у томе како да се постигне, одржава и обнавља сједињени појам човека у светлу расутих података, чињеница и налаза који долазе од разједињене науке о човеку.

Виктор Франкл, Како пронаћи смисао живота – воља за смислом,(стр. 25-28) Контраст, Београд, 2019.

Превод: Александар Ђ. Миленковић

НАПОМЕНА: 1. „Интенционални референт“ се односи на сам предмет значења, за разлику од „интенционалне референце“, која се односи на само означавање предмета.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s