Олга Четверикова, ВАТИКАН И „ИНКЛУЗИВНИ КАПИТАЛИЗАМ“ – ПУТ У КАСТИНСКО ДРУШТВО

Што се тиче Ватикана, његова улога у такозваном „великом ресету“ одавно је одређена: Ватикан обезбеђује религиозну заснованост система глобалног управљања чија је изградња у току, прибављајући му поштовање својим духовним ауторитетом. При томе, Ватикан ставља под своје старатељство онај слој становништва који у највећој мери страда од глобализације: сиромашне, младе и мигранте – управо највећи прекаријат.¹

Занимљиво је да се у децембру 2016. године, у Риму, на Глобалном форуму «Fortune Time» папа Франциско срео са представницима најкрупнијих компаније са списка Fortune 500 (IBM, Johnson & Johnson, Monsanto, McKinsey, Siemens Virgin Group). Такође, на састанак су позвани и руководиоци Рокфелерових, Фордових и других фондова. Они су предали папи извештај „Изазов 21. века: формирање новог друштвеног уговора“ у којем се говори како приватни сектор може постати покретачка снага у искорењивању сиромаштва.

Тамо је и прихваћено решење о стварању Савета² за инклузивни капитализам³ од стране најбогатијих људи света, и представљено као одговор бизниса на папин позив да се ослушне „крик земље и вапај бедних“.

А у новембру 2020. године, папа Франциско, у сусрету са истим светским лидерима из сфере бизниса и инвестиција, поставио је темељ партнерству – Савета за инклузивни капитализам и Ватикана, чији је циљ постао поменути „преображај“ капитализма у снагу „за добро човечанства“. Карактеристично је да су вође Савета, назване још Чуварима инклузивног капитализма, истовремено представници активе од 10.5 трилиона долара и компанија са тржишним капиталом од више од 2.1 трилион долара.

Управо са њима Ватикан покушава да оствари моралне и тржишне императиве за достизање инклузивности и стабилности капитализма.

Треба приметити да папа Франциско, као типичан језуит који прилагођава религију духу времена, активно разара католички морал и моралност, да би католичку цркву потпуно уградио у дигиталну цивилизацију, у којој реална човекова личност ништа неће значити. Човек ће једноставно постати биолошки објекат којим управљају.

Папа води активну борбу за дигиталне технологије, вештачки интелект и експерименте у области генетике. Он је, наиме, позвао католике у целом свету да се моле да роботи и вештачка интелигенција „увек служе човечанству.“ То је апсурдна тврдња, пошто су роботи и вештачки интелект већ толико пута потиснули и заменили човека.

И више од тога, Франциско је чак постао учесник рекламних кампањи. Тако, почетком јануара, када се појавила лажна информација о томе да су га ухапсили због сумње за преваре и трговину децом, званично је објављено да је вакцинисан вакцином против корона вируса заједно са „пензионисаним папом“ Бенедиктом ХVI. А тада је у Италији почела вакцинациона кампања.

Извините, али Бенедикт XVI сада има 93 године, и ако би га вакцинисали, а у Италији се вакцинише Фајзеровим вакцинама, питање да ли би могао да сачува своје здравље.

Говорећи о језуитима желела бих да се вратим на пројекат „Срећно дете.“ Он је повезан са пројектом „Великог Инквизитора“, о којем је писао Фјодор Михаилович Достојевски у роману „Браћа Карамазови“⁴ и који је, како сматрају неки истраживачи, реализован у Парагвају, где су језуити, крајем ХVII века изградили своју државу чије су становништво чинили Индијанци.

Иако су ту државу савременици описивали као идеалну хришћанску републику, у којој су Индијанци пронашли истинску срећу под руководством њихових несебичних духовних учитеља, дубље изучавање ове појаве доводи до другачијих закључака.

Фактички, то је било друштво у коме је феудална аристократија, у условима апсолутне духовне монархије, експлоатисала неуку већину, коју су, како је писао наш историчар Р. Григулевич, посматрали као „вечну децу“ којој је потребно старатељство. Језуити су се односили према Индијанцима као према људима друге класе, које је могуће контролисати само помоћу управљања њиховим потребама.

Као и у инклузивном капитализму – нивелисање и одржавање на ниском нивоу општег развоја.

02. фебруар 2021.

Превео: Александар Мирковић

Извор: https://www.osnmedia.ru/opinions/delat-zapasy-ili-zhdat-pomoshhi-vlastej-brazhko-o-rastushhih-tsenah/

НАПОМЕНЕ:

1 Прекаријат – неологизам настао од латинске речи precarius – несигуран, и наставка -ијат из речи пролетеријат, а који означава људе који немају сталан посао, који раде повремене и привремене послове, који раде на одређено време, немају социјалну и здравствену заштиту, незаштићени су радним правом, као што су слободњаци, сезонски радници, радници „на црно“, радници који раде преко различитих агенција итд. (Прим. прев.)

2 Савет за инклузивни капитализам – Саветом, по папином благослову управља, Лин Форестер де Ротшилд. Савет има 27 чланова који представљају компаније чија је тржишна вредност 2.1 трилион долара са око 200 милиона радника. У Савету се, рецимо, налазе: извршни директори Бенк оф Америка и „Џонсон енд Џонсона” Брајан Мојнихан и Алекс Горски, оснивач „Сejлсфорса” Марк Бениоф, затим из „Мастеркарда” Аџај Банга, председник „Рокфелер фондације” Раџив Шах… “Чувари инклузивног капитализма” ће се сваке године састајати са папом Фрањом и кардиналом Петером Тарксоном, у Римској курији задуженим за промоцију хуманог развоја, како би разменили искуства и наставили остварење визије одрживог развоја (Прим. прев.)

3 Инклузивни капитализам – Званично, представља светски покрет који треба да обједини напоре грађанског друштва, државе и бизниса и усмери их ка стварању праведнијег и равноправнијег система расподеле вредности у економији и решењу проблема растуће неравномерности дохотка и благостања. Термин „инклузивни капитализам“, први је употребио професор корпоративне стратегије међународног бизниса на Мичигенском универзитету, Коимбатуру Кришнарао, у својој књизи „Срећа на дну пирамиде“ године 2005. У децембру 2020. створен је савез између Савета за инклузивни капитализам и Ватикана. Суштински „инклузивни капитализам“ представља „димну завесу“ над плановима глобалне елите за будућност, коју можемо назвати посткапитализмом или новим феудализмом. Глобална елита је спремна да се одрекне потере за максималним профитом, али ни под каквим околностима се неће одрећи власти. „Велики ресет“ је замишљен да би се очувала и ојачала власт постојеће глобалне елите. (Прим. прев.)

4 Велики инквизитор у роману Браћа Карамазови говори Христу: “…Јер се брига тих јадних створења не састоји само у томе да нађу то пред чиме ћу се ја или неко други поклонити, већ да нађу нешто тако y шта би сви поверовали и поклонили се пред њим, и то обавезно сви заједно. Ето, та потреба колективног клањања и јесте одувек главна мука сваког човека појединачно и целог човечанства. Због свепштег клањања они су уништавали мачем једни друге. Стварали су богове и позивали једни друге: ,Оставите ваше богове и дођите да се поклоните нашим, иначе смрт вама и вашим боговима?ʼ И тако ће бити до краја света, чак и онда кад нестану у свету богови: свеједно, клекнуће пред идолима. Ти си знао, ти ниси могао да не знаш ову основну тајну природе људске, али ти си одбацио једину апсолутну заставу, коју су ти нудили, да примораш све да се обавезно поклоне пред тобом – заставу хлеба земаљског, и одбацио си је у име слободе и хлеба небеског. Погледај, шта си урадио даље. И све то опет у име слободе! Кажем ти да човек нема веће бриге него да нађе оног коме ће што пре предати дар слободе, са којим се рађа то несрећно створење. Али слободом људском овладаће само онај ко ће умирити њихову савест. Са хлебом ти се давала неоспорна застава, даш хлеб – и човек ти се поклони, јер нема ништа неоспорније од хлеба; али ако неко истовремено мимо тебе завлада њиховом савешћу – е, тада ће он чак бацити твој хлеб и поћи за оним који је премамио његову савест. У томе си ти био y праву. Јер тајна постојања човековог није само у томе да живи, већ у томе због чега живи. Без поузданог сазнања због чега живи, човек неће пристати да живи и пре ће уништити себе него што ће остати на земљи, па макар око њега били све сами хлебови. To је тако, али шта се десило: уместо да си овладао слободом људском, ти си им је још увећао! Зар си заборавио да су спокојство и чак смрт човеку дражи од слободног избора у познавању добра и зла? Нема за човека ништа привлачније од слободе његове савести, али нема ништа ни мучније.“ Фјодор Михаилович Достојевски, Браћа Карамазови

Николај Берђајев, ВОЉА ЗА ЖИВОТОМ И ВОЉА ЗА КУЛТУРОМ

У свакој култури, на одређеном ступњу њеног развоја, почињу да се испољавају начела која подривају њене духовне основе. Култура је повезана с култом, она се развија из религиозног култа, она је резултат диференциације култа, дељења његовог садржаја на разне стране. Философска мисао, научно сазнање, архитектура, сликарство, скулптура, музика, поезија, морал све се то органски целовито садржи у црквеном култу, у још нераздељеној и недифренцираној форми. Нajстарија култура, култура Египта, зачела се у храму и њени први творци били су жреци. Култура је повезана с култом предака, с предањем и традицијом. Она је пуна свете симболике, у њој су дати знаци и подобија друге, духовне стварности. Свака култура (чак и материјална култура) је култура духа; свака култура има духовну основу, она jе производ стваралачког рада духа над природним стихијама. Али у самој култури разоткрива се тенденција ка разлагању властитих религиозних духовних основа, ка свргавању сопствене симболике, И античка култура и западноевропска култура пролазиле су кроз процес „просвећености“ који кида с религиозним истинама културе и руши симболику културе. У томе се разоткрива кобна дијалектика културе. Култури је својствена, на извесном стадијуму њеног пута, као некаква сумња у своје сопствене основе, својствено јој је разлагање тих основа. Она саму себе припрема за смрт, одвајајyћи се од својих животних извора. Култура себе духовно троши, расипа своју енергију. Из стадијума „органског“ она прелази у „критички“ стадијум. Да бисмо схватили судбину културе, њу је потребно посматрати динамички и продрети у вечу кобну дијалектику, Култура jе жнви процес, жива судбина народа. И гле, показује се да култура не може да се задржи на тој средњој висини, коју ће она достићи у периоду свога цветања, њена трајност није вечна. У сваком формираном историјском типу културе испољава се рушење, спуштање, незаустављиви прелаз у такво стање које се више не може називати „културом“. Унутар културе испољава се врло велика воља за новим „животом“, за влашћу и моћи, за праксом, за срећом и насладама. Воља за моћи је, свакако, цивилизаторска тенденција у култури. У својим највишим дометима култура је увек без интересна, цивилизација је увек заинтересована. Када „просвећени“ разум руши духовне препреке ради искоришћавања „живота“ и наслађивања „животом“ када воља за моћи и за организованим владањем над животом достигне највишу напетост, тада се завршава култура и започиње цивилизација. Цивилизација jе прелаз од културе, од сазерцања, од стварања вредности, на сам „живот“, на тражене „живота“, предавање себе његовом току, организација „живота“, опи- јање силом живота. У култури се разоткрива практично-утилитарно, „реалистичко“, то јест цивилизаторско скретање. Велика философија и велика уметност, као и религиозна симболика нису више потребне, не представљају „живот“. Почиње да се изопачава оно што је било највише у култури, изопачавају се њена највиша достигнућа. Разноликим путевима се открива не-свети и несимболички карактер културе. Пред судом најреалнијег „живота“ у епоси цивилизације, духовна култура се третира као илузија, као самообмана још неослобођене, несамосталне свести, као привидни плод социјалне неорганизованости. Организована техника живота дефинитивно мора да ослободи човечанство од илузија и обмана културе; она мора да изгради потпуно „реалну“ цивилизацију. Духовне илузије културе биле су дотучене неорганизованошћу живота, слабошћу његове технике. Те духовне илузије ишчезавају, превладавају се онда када цивилизација овлада техником и организује живот. Економски материјализам jе врло карактеристична и типична философијa епохе цивилизације. То учење одаје тајну цивилизације, испољава њен унутрашьи патос. Није економски материјализам измислио власт економизма, није то учење криво за унижавање духовног живота. У самој стварности се испољила власт економизма, у њој се сва духовна култура претворила у „надграднњу“ и све духовне реалности разложиле су се пре него што је економски материјализам то одразио у свом учењу. Сама идеологија економског материјализма има само рефлекторни карактер у односу на стварност. То је карактеристична идеологија епохе цивилизације, најрадикалнија идеологија те цивилизације. У цивилизацији нужно влада економизам; цивилизација је по својoj природи техничка, у цивилизацији је свака идеологија, свака духовна култура само рефлекс, илузија, а не реалност. Привидни карактер сваке идеологије и сваке духовности је разоткривен. Цивилизација прелази на „живот“, на организацију моћи, на „технику“ као на право остварење тог „живота“. Цивилизација, насупрот култури, није религиозна у својој основи, у њој побеђује ум „просвећености“, али тај ум није апстрактан већ прагматичан ум. Цивилизација, супротно култури, није симболичка, није хијерархијска, није органска. Она је реалистичка, демократска и механичка. Она не жели симболичке већ „реалистичке“ домете у животу, она хоће најреалнији живот а не слике и знаке, не симболе других светова. У цивилизацији, и у ка- питализму као и у социјализму, колективни рад истискује инди- видуално стваралаштво. Цивилизација обезличава. Ослобођење личности, које цивилизација тобоже собом мора да носи, смртоносно је за личну оригиналност. Лично начело се откривало само у култури. Воља за моћи „живота“ уништава личност. Такав је парадокс историје.

Николај Берђајев, Смисао историје, (стр. 168-170), Бримо, Београд, 2002.

Зоран Мишић, САВРЕМЕНОСТ И ТРАДИЦИЈА

Оceћање јединства савремености и традиције најpeђи је дар, доступан само онима који су прерасли време кратковидих распри између два нивоа свести и усхтели да једним погледом сагледају читав њен развој, да у својој свести открију давнашње токове колективне свести и наслуте њихову будућност. Подухват заносан и безнадежан, јер своју стварност дугује неостварљивости свог циља и никад не доспева да се од магловитих слутњи уздигне до сазнања. Да би се то осeћање, поникло из историјског искуства, заиста обистинило, требало би да историја порекне своје искуство и оствари немогућe: да опише круг и врати се своме почетку, да би се време испунило у времену и претворило у ванвремени тренутак састанка времена прошлог и времена будућег, предака и потомака, њиховог зближења и препознавања једних у другима. Па ипак, тај недостижни сусрет збива се у нама од памтивека, у сваком нашем сусрету са искуством прошлости, иако нисмо у стању да га доживимо. Само у изузетним тренуцима, на раскрсницама времена, у часовима сумрака или расветљења, чини нам се да је тај час свуда присутан, да сви часови избијају истовремено, да се време прошло рађа са сваким новим даном и да наши дани свићу и у времену будvћем. То су часови у којима препознајемо себе у својим прецима, у споменицима своје културе, у старим записима и легендама, тужбалицама и бајкама, мостовима и тврђавама, у подвизима и погибијама које је наше сећање престало било да памти, али смо их поново нашли у своме животу и својој погибији. Али то су истовремено и часови у којима себе препознајемо у својим потомцима, у записима и споменицима насталим после нас, у мостовима извијеним над водама које су и нас однеле, у сeћању и забораву оних кoји ћe себе препознати у нашим успоменама. То су часови у којима сећања постају предвиђања, а предвиђања се обистињују у ceћању; у којима се истина обзнањујe у самом крилу своје пролазности, а видовитост стиче по цену губитка вида; часови највишеr бола и највећer смирења, јер нам у болу нестајања откривају једниу могућност нестанка бола, у пролазности једини могући мир.

Открити савременост традиције и наћи у традицији савременост, то значи сазнати пролазност ствари, али и облике од којих је она начињена, открити вечност у облицима пролазности. То значи доћи до открића оних вечитих тајни које нам је прошлост поверила: како у немиру наћи свој мир, како укротити немирну ћуд времена и на страшном месту постојати. Гледајући нас из мрака прошлости, традиција нам поручује да ослободимо светлост из обручја ништавила, да заштитимо пламен духа од равнодушних пустињских ветрова и ишчупамо смисао из наручја бесмисла. На споменицима које нам је предала у завештање исписани су они врховни закони свемирске саобразности и људске узајамности без којих би наш живот остао само слепо тумарање по друмовима који никуд не воде. Те велике духовне константе, у чијем су знаку наши преци побеђивали, говоре нам да нема смрти без преображења и да ниједна жртва није узалудна, али да се победе не могу извојевати ако се нисмо жртвовали за њих, да се порази не могу осветити ако их нисмо учинили светим, да се велике духовне вредности рађају када у њих себе узидамо, да бисмо себе обновили у њима. Својим присуством међу њима, традиција нам улива самопоуздање и штити нас од нихилизма, највеће разорне снаге нашег доба, рођене из превелике људске охолости која је остала неуслишена. Али она нас штити и од превеликог самопоуздања и охолости будућих освајача свемира који ћe се са својих путовања вратити празних руку и срца испуњена новим безнађем. Она нас учи великом поносу и великој скромности: ми смо ти који смо преорали утробу земље, заробили ватру и управили је пут неба, али ми смо и они које ћe земља примити у своју утробу и ватра сунца сагорети. Она нас мири и са земљом коју смо презрели зарад свемирских похода, и са свемиром који нас је презрео и неће престати да нас презире и када запловимо његовим пространствима. Она нас учи да смисао правог човекољубља, оног који jе постојао и онда када се за хуманизам није ни знало, није у томе да човек омрзне природу да би заволео човека и присили је да падне пред њим на колена, већ да покуша да живи у сагласности са природом, да себе, у коме је нашао меру свих ствари, премери њеним непристрасним погледом и поново стекне поверење у ствари од којих се отуђио. Показујући нам, на примерима из историје, ону јединствено просту науку, коју песници и пастири једини добро памте, о вечитом обнављању света, она нас позива да прослављамо све што живи и што је некад живело, звезде које се гасе и звезде још нерођене, изгинуле војске и оне које ће изгинути, зеленило у камењу и камен који ће озеленити, дивље звери и њихове укротитеље људе. Предајући нам историју, она нас лечи од историје, од њених безумних прохтева и разочарања, и враћа нас оном јединственом, непоновљивом доживљају свемирског кретања у коме је читава историја очувана и превазиђена, нашем обичном, сунчаном, смртном дану. Да би се традиција очувала и постала део наше савремене свести, не смемо је препустити несавременим људима, њеним самозваним чуварима, који чувају поруке других зато што немају сами шта да кажу, којима традиција служи само као склониште њихове заостале свести. Прави смисао традиције могу разумети само они који су одбили да се покоре мрачњачком традиционализму, али се нису дали завести ни скороjевићким модернизмом, оном најгрђом традицијом која се традицији руга и у којoј дух конформизма налази своје најсигурније уточиште. Ти најсавременији духови, једини прави чувари традиција, налазе се међу онима који су, заронивши у поноре несвесног, угледали свој унутрашњи заробљени свет, али су у њему разабрали и обрисе давних, заборављених светова, у којима је читава прошлост народа боравила. У шуми слика које су се откриле њиховом унутрашњем оку у пуном тајанству њених испреплетаних грана, они су успели да разазнају она најдуговечнија стабла чији корени досежу до почетака људског памћења. А тај несвесни, унутрашњи поредак слика, изложен светлости дана, показао је своју чудесну подударност не само са сликама о легендарним бићима, сачуваним у народном предању, већ и са сликом о космичком поретку, дубоко утиснутом у колективну свест. У тамном вилајету где песник тражи злато речи међу речима од камена, вечито растрзан између њиховог преобиља и њихове ништавности, влада она иста коб која је Едипу одузела вид, прогонила Одисеја од немила до недрага и нагнала Орфеја да се окрене надомак спасења. Али у том вечитом кружењу између речи и ћутања, између ствари и одсутности ствари, између облика и сенке песник препознаје и оне законе космичких кружења по којима се управљају сунчани и пешчани сатови, звездани и људски дани, путеви огња и путеви тела. И у том сазнању је његов једини, ненарушиви мир. Покоривши се налогу демона аналогије, свог врховног владара, да напусти своје старо боравиште и крене у непознато, поезија је покидала све нити које су је везивале за средиште свог бића и доспела до границе где свака аналогија престаје и настаје владавина случаја, аутоматизма и бесмисла. Она се нашла у сличном положају као наука која је, разбивши језгро атома, угледала празнину по којој невидљиве честице, испражњени остаци нашег вида, тумарају несувисло и својеглаво, измичући нашим мерама и рачунима. Али она је, заједно са Ајнштајном и свима онима које погодности позитивистичког гледања нису успеле да заведу, одбила да призна закон очевидности по коме ничег нема ван нашег вида. Са истом оном дивном упорношћу с којом је, сазнавши за једначине релативности, наставила, заједно са њиховим творцем, да трага за свеобухватном једначином света, поезија је, над рушевинама свог бића које је сама разорила, продужила да машта о његовом исцељењу и његовој целовитости. Вођена руком свог демона, она је на дну понора поново угледала свој лик, обасјан сунцем, и на- ставила да кружи његовим трагом, следећи путању којом васколики свет путује. Она није уздрхтала ни на вест о доласку последњих времена коју проносе престрашени гласови савременика, већ је продужила да говори о временима непролазним оним спокојним, моћним гласом којим сан једино може приволети јаву да разуме оно што из дубине прошлости говоре уста мрака: да jе свако време последње и једино време из којег се светлост рађа.

(1961)

Зоран Мишић, Критика песничког искуства, (224-228),СКЗ, Београд, 1976

Александар Мирковић, ПАСИЈА ПО ЈЕЛЕНИ

Јелена Ковачевић, СТРАДАЊЕ, УГ Јадовно 1941, Бања Лука, 2021.

„Поведи ме Мајко, путем твога Сина“ завршни је стих песме која отвара збирку „Страдање“ Јелене Ковачевић, и који показује да је пролог увек на Небу, а „гле, Небо је у теби“, и да су Срби, пре више од осам векова, изабрали за свој Пут – Христов пут, кога се до данас држе! Тај избор их је ујединио у духовну заједницу која се зове зове СРПСКИ НАРОД. Језик, култура, обичаји… и све што је створио народ кроз своје великане, израз је нашег (српског) доживљаја и осећања Бога.

ЛИРСКИ ХЕРОЈ песничке збирке „Страдање“ је – СРПСКИ НАРОД у доба Геноцида над Србима у „НДХ 1.0“. Није то Жртва апстрактна, метафизичка, кафкијанска за коју не знамо ко је коље, реже, сече, черечи, спаљује, кува, дере… Не! – у књизи Јелене Ковачевић и ЖРТВЕ и ЗЛОЧИНЦИ – ИМАЈУ НАЦИЈУ и ВЕРУ и ИМЕНА и крвници нису дошли са Марса већ из суседног села и говоре исти језик, али нису браћа, јер нас не чини језик браћом већ – доживљај Бога. „Кажи ми ко је твој Бог и ја ћу ти рећи ко си ти.“ Из односа према Богу човек гради све остале односе. А њихов бог „на кости је сео, у одори црној од крви тешкој./Ово је његов престо, крв и кост пут његов./Њему се пењу…“

Готово увек, Јелена Ковачевић, прилаже и историјски документ као извор песме. А документи, чак и сведочења недокланих Срба и Јевреја, често су апстрактни, „суви“… но, уроњени у “живу воду срца” Јелениног, “у чист извор љубави, туге и нежности” оживљују у песми „стабло наше прошлости“, и опет чујемо врисак, молитву, дечји плач… „Тата, спаси ме“… и тупе ударце после тога… у својој души. Књига Јелене Ковачевић је – Бол! И Љубав!

Песник изражене историјске свести – свести, схваћене као осећање „непрекинутог постојања заједнице упркос времену“, осећања присутности предака и потомака у нама – Јелена Ковачевић, узнета у Надвременост, најболније тренутке у трајању Срба „резаним грлом пева/и крв удари још једном…“, да нас подсети да жртве можемо осветити само ако их учинимо светим, а учинићемо их светим ако у њима препознамо Смисао, ако се, како Јелена у завршној песми, „Завештање“ каже: „молимо и не престајемо да се молимо“, да се „бол у љубав… разнесе“, да тако себе Преобразимо и учинимо христоликим, и да све што чинимо – чинимо у Љубав укорењени.

А сву невину децу, и жене, и немоћне… све наше жртве – опрашта или не опрашта Бог. То не знамо, то није на нама. На нама је да чувамо светло и свето Сећање, њиме прочишћени оздравимо, освестимо се, охристовимо, постанемо „мудри као змије и безазлени као голубови“, и никад не заборавимо да Зло постоји – а то је могуће само уз веру, јер да ли је нешто добро или зло знамо из сећања на своју „прву славу“, из доживљаја Бога – да постанемо снажни и спремни и – никада више не дозволимо понављање Покоља! Никад и ни по коју цену!

15. мај 2021.

Александар Мирковић

Николај Фјодоров, КАЖИ МИ КО ЈЕ ТВОЈ БОГ, И РЕЋИ ЋУ ТИ КО СИ ТИ

в) Овом одељку могао би се ставити епиграф: „Кажи ми ко jе твој Бог, и рећи ћу ти ко си ти“; и, насупрот томе, ақо је познато ко си ти, онда се може рећи и ко је Бог твој. Али то је критеријум само знања, а не дела Божјег; а нама је важно и неопходно да знамо не само ко је твој Бог и ко си ти већ првенствено ко је наш заједнички Бог и по чему ми морамо бити налик на њега, генерално узето. Ако је твој Бог Алах, коме је страно све што је људско, чак људско у најбољем смислу, или, пак Јупитер, коме није страно ништа што је људско, чак и оно најгоре (зверско, животињско), ти тада нећеш бити приврженик Онога у Коме се сједињује божанско и људско, за Кога нема ни Хелена ни неохелена, ни Јудеја ни неојудеја, Коме се не може служити налазећи се у разједињености, усамљен, већ се може служити само као целина и сложно. Појмом, представом о божанству одређује се не толико шта је човек колико шта он треба да буде или мора постати, и то не сваки појединачно, већ сви укупно, ако је, наравно, појам Бога истинит, свеобухватан. А ако се прихвати да Бога нема, ако се одбаци Његово постојање, то ће довести коначно до уништавања, будизма. Спознати Бога, не одвајaјyћи знање од активности, а активност од знања, прво је правило при апробацији вера. А не одвајати знање од активности значи само не разарати првобитну детињску целовитост човечје природе. Каста просвећених представља собом одвајање знања од активности, па стога знање касте просвећених није целовита, није потпуна мудрост; ученост је знање, а не мудрост.

Друго правило, слично првоме (не одвајати знање од актив- ности), захтева да се знање не ограничава искључиво на себе само, у смислу лица, сталежа, народа. Ако се спроведе у дело, ово правило елиминише надменост, издвајање, величање, самољубље и саможивост, егоизам и алтруизам.

Да би се допрло до извора ових правила, да би се схватило њихово порекло, неопходно је узети људе у њиховом првобитном стању, кад узроци разједињења још нису извршили утицај на људе. А ако и онда кад не буде узрока који доводе до разједињавања, буде још деловала сила која наноси губитке, лишава синове и кћери њихових очева и мајки, ко ће онда бити Бог тих синова и кћери ако не биће које даје живот бићима њему једнакима по моћи, знању и осeћању, и у коме нема ни разједињења ни смрти? Такво биће је највиши израз сродничких веза, и стога само сродство у свој својој снази и потпуности може бити критеријум за апробацију вера. Свако учење које не захтева потпуно обнављање сродства јесте лаж. Ми ни сада не можемо прихватити, као што ни наши очеви нису прихватили, ни новојудејски ислам, ни новонезнабожачки Запад. Ако узмемо човечанство у стању кад на њега делује сила (смртоносна) која га обједињује, a jош не делују узроци који га разједињују, онда ћемо у њему начи најчистије детиње осећање, из којег и потичу напред поменута два правила (не одвајати знање од активности и не огра- ничавати знање), јер не одвајати знање од активности указује само на искреност осећања и на његову снагу; а при томе, кад не буде узрока који делују у правцу разједињавања, људи не само да се неће ограничавати на упознавање искључиво себе него се чак и неће ограничити упознавањем многих; а смрт ће их утолико више присиљавати да се уједињују. У дечјем осeћању, у осећању свеопштег сродства, садржан је критеријум и полазиште даљег усавршавања (тј. достизање савршенства), а скретање од тога изазива пад, ствара блудне синове, чини немогућним достизање зрелости, усмерава се ка детињарији, коју треба разликовати од детињства. Кад смо били мали, сви људи су за нас били браћа и сестре наших очева и мајки (ујаци, стричеви и тетке); тако су нам и говорили наши родитељи, принуђени да се прилагоде дечјем разумевању, уопште не слутећи да их њихово присилно прилагођавање и саме враћа првобитној истини и добру. А ако су за дете (и предпубертални узраст) сви људи браћа и сестре његовог оца и мајке, шта је друго оно само, дете, ако не син човечји. Из тога постаје разумљиво зашто је сродство критеријум општег делања (братског, синовљег, очинског — синова на васкрсавању очева и братско делованње очева на васпитавању синова); из тога постаје разумљиво зашто Јеванђеље дечје осећање узима као услов уласка у Царство Божје. Јер, шта jе то хришћанство? Јеванђеље Царства Божјeг, свеопштег спасе- на, које се, према јеванђелијском учењу, и мора пре свега другог у молитвама тражити. А коме припада Царство Божје? Деци и онима који су, достигавши до зрелости, сачували дечје осећање. Препород (родити се поново, у разговору с Никодимом)¹ такође jе враћање дечјем осећању. Према другом еванђељу, ученици, започевши препирку о томе ко је међу њима први, сами схватају, мада, можда, и нејасно, да је та препирка нарушавање чистоте и светости Царства Божјег; стидећи се да признају пред Учитељем да су се око тога препирали, они самим тим сведоче о томе да дечје осећане код њих још није пресахнуло.² Дете које не само да још не разуме ни положаје, ни звања, ни сва одличја утврђена изван Царства Божјег, што су разорили сродство и поникли на његовим рушевинама, него је и свесно свог сродства са свима, бeз oбзира на положај, дете које ништа не зна што jе изван сродства, и зато jе спремно да чини услуге свима, не размишљајући о користи, добитку, без икакве пристрасности, дете, које поседује таква својства, објашњава ученицима зашто Царство Божје припада деци и у чему они, одрасли, морају постати налик на децу да би постали чланови тог царства; а бити налик на децу – значи постати син човечји или се поново родити у том својству.

Ако би се испод слике Рођења Христова, или испод слике Mајке која у наручју носи сина човечјег, ставио натпис „Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Божје“, зар се тим речима Jеванђеља не разоткрива најдубљи смисао доласка Сина Божјег на Земљу људима, који су у непрекидном спорењу и борби за првенство или за опстанак, људима како онима који су на високом положају у царству земаљском, као што су мудраци, цареви (маги), тако и људима што се налазе на најнижој друштвеној степеници, као што су пастири, јер и сам Христос је био у највећој мери тај узор на који је он касније указивао ученицима; а у зре- лом добу Он је проповедао оно што је и у детињству био. Сами анђели, као саставни део слике Рођења Христова, служе као узори оних што су достигли зрелост а нису изгубили дечју чистоту; они су ти исти мудраци и пастири, само у њиховом идеалном облику, у идеалном виду; поклоњење пастира и царева-мудраца показује да су они схватили у чему се састоје морални узор и критеријум, па су стога и приказани у горњем делу као преображени (у анђеле). Сва моралност првих трију Јеванђеља своди се на то да се човек претвори у дете, да се роди као син човечји, који уопште не зна за земаљске разлике и да је, насупрот томе, дубоко свестан унутрашњег сродства свих људи, да жели да служи, а не да влада. Дете, ослобођено борбе за опстанак, које jош није приморано да своје снаге употребљава за стицање средстава за живот, може те снаге несебично трошити на то да чини услуге свима, не сматрајyћи да те услуге значе ропство или нешто понижавајуће, као што ни сам Христос није држао да је понижење кад jе прао ноге ученицима који су се препирали око првенства.

Указивањем на дете као на узор кажњава се, пре свега, надменост, порок, којег нема код деце, порок који се толико тешко искорењује код одраслих, а нарочито код касте просвећених; и кажњава се тај порок, могло би се рећи, на истински божански начин, претварањем привидне врлине у велику и стварну. Уколико је човек одвојенији од стварности, утолико је већa његова гордост, утолико више он негира све постојеће; будист, који сматра свет својом представом (варком, нестварношћу), јесте најнадменије ништавило. Хришћанство је свест о тој гордости и њена негација, а уз то оно представља повратак стварности радом. На тај начин, дете, као критерију, јесте негирање несродства, рангова, чинова, свеколиког правног и економског статуса и учвршћивање свеопштег сродства, и при том не на речима или само у мисли него на делу (несебична услужност). Сродство је и пробни камен, и компас у заједничкој акцији, у заједничком ходу…

У дечјем осећању свеопштег братства крило се, било јe садржано, осeћање да је сваки човек син, унук, праунук, прапраунук… потомак оца, дедова, прадедова, предака, напослетку, заједничког праоца, према томе, у овом осећању било је садржано не само најтешње сједињење садашњости, живих (синова), него исто такво али чак још и веће сједињење садашњости са прошлошћу (очевима), насупрот учењима древних и нових филозофа, чија се грешка састоји управо у дисконтинуитету између садашњости и прошлости. Однос сина према оцу, унука према деди и, уопште, потомка према претку није заснован искључиво на знању већ и на осeћању, које се не може ограничити на представу, мисао, а захтева виђење, лични однос, захтева да се буде лицем у лице; управо стога је у сродству, као критеријуму, и садржан захтев за васкрсавањем. Захтев видљивости не ограничава се на спољашњост, јер у појам сродства нужно улази искреност и отвореност, и стога се у спољашњости изражава сва дубина унутрашњости, удубљавање у лик постепено прелази у удубљавање у душу. Основно својство сродства је љубав, а с њом и истинско познавање; у односима између роба и господара, у односима између грађана постоји суздржљивост и неискреност, према томе, нема истинског познавања, нема синовље ни братске љубави. Осећање грађанске дужности и цивилизација не удовољавају захтеву овог критеријума; родовски начин живота, како живе првобитни народи, чији се трагови све до сада примeћују и код нас, без обзира на спољашња сличност међу сродницима, такође не удовољава захтевима овог хришћанског критеријума и чак је у директној супротности са њим. Потребно је дуготрајно васпитавање да би се реч „браћа“ у општој употреби претворила у стварност; за то јe неопходно спољно и унутрашње сjединавање.

Дакле, дечји узраст одређује се споља – на основу деловања узрока који обједињавају и неактивност узрока који разједињују, а изнутра — на основу свести о сродству и осећања смртности. Хришћанство свој критеријум узима из почетка, из корена, из основе; док данашњи, незнабожачки век тражи живот који није у складу с непорочном природом, тј. с природом у њеном почетку, у њеној основи, него с природом уопште, и за то обећава личну срећу, која, међутим, не искључује смрт (будите срећни, али умрећете); а хришћанство не обећава појединачну, личну, већ општу срећу, тј. Царство Божје. Признајући постојање зла у свету, хришћанство га негира или га не допушта у основи, у почетку, насупрот и оптимистима и песимистима, од којих први, ограничавајући добро, уопште не желе да виде зло у природи, чак га не виде у болести и смрти; а други виде зло у самом почетку, у самој основи, и за њих преостаје једно – уништење; док хришћанство види Бога у почетку, а Царство Божје, тј. свеопште блаженство, на крају. Детињство хришћанства, први његови векови, као, вероватно, и детињство човечанства, одликовало се очекивањем смака света и осећањем сродства.

Човек и свет су чисти само у свом изворишту, у свом детињству: детињство и јесте враћање на почетак. Синовља и кћеринска љубав, братска љубав, касније се претвара у полну љубав; и тек кад полна љубав буде замењена васкрсењем, кад се обнова старога замени рођењем новога, тек тада неће бити враћања детињству, пошто ће тада цео свет бити чист. Наше садашње тело је продукт наших порока, личних и родовских, а свет је творевина слепе, безосећајне силе, која собом носи глад, несреће и смрт; стога, усклађивати своје активности са структуром свога тела, следити природу, како је то учила стара и учи нова незнабожачка мудрост, захтевати потчињавање слепој сили природе и чинити своје тело критеријумом моралности – значи негирати моралност. Како усклађивати своје понашање са структуром свога тела кад jе то тело само резултат понашања, тј. порочног понашања? Прихватити као норму дете, тј. бићe у коме ce joш није појавило ни непријатељство ни пожуда, а преовлађује приврженост, и то највећa pодитељима — то значи прихватити кaо норму тренутак непорочности; детињство је тренутак кад не постоји окрутност и безосећајност код младунчади чак и код звери, јер се и месождери рађају као сисари. На тај начин, незнабожачка мудрост учи да се следи природа, а хришћанска – непорочна природа (дете), и у овом потоњем се изражава – негативно – одсуство порока, а позитивно – искључива владавина сродства. Не може бити прихваћено као правило понашања прилагођавање структури нашег организма, који је несвестан продукт наших порока; наше тело мора бити наша ствар, али не егоистичка ствар коју ми сами срeђујемо, већ ствар која се остварује врaћањем живота очевима. У правилу „следити природу“ садржан је захтев потчињавања разумног бића слепој сили. Следити природу – значи учествовати у борби полној, природној, тј. борити се за женке, и водити борбу за опстанак, и прихватити све последице такве борбе, тј. старост и смрт, то значи приклонити се и служити слепој сили. А старост је пад, и старост хришћанства ће наступити ако морална поука Jеванђеља не доведе човечанство до обједињавања у заједничкој акцији; старост човечанства је изрођавање, старост света – његов крај.

Николај Фјодоров, ФИЛОЗОФИЈА ОПШТЕ СТВАРИ,(стр. 78-84), ЦИД, Подгорица, 1998

Превели: Мила Стојнић и Вељка Кришковић-Марковић

Зоран Мишић, ПОЕЗИЈА И БУДУЋНОСТ

Поезија и будућност… Тема која мами на хвалоспеве песниковом послању. Свечан и магловит наслов који нуди свечане и магловите одговоре на питања на која се не може одговорити: има ли поезија будућност? Има ли будућност поезију? Два потпуно разнородна појма, али толико неодређена и замагљена да се лако могу спојити и расплинути се у свеопштој сазнајно-естетичкој магли.

Осмотримо ли, међутим, пажљивије спрег ових двеју речи, видећемо да се иза његове метафоричке завесе крију две различите тезе: на нама је да изаберемо којој ћемо се приволети. Једна каже: будућност је поезија света, и налаже песнику да се за будућност бори, да би се свет преобразио. Друга каже: поезија је будућност света, и налаже будућности да се бори за поезију, да би се свет преобразио. Једна заступа будућност света, а то значи оне материјалне чиниоце који су кадри да преобразе не само читав свет већ и поезију. Друга заступа будућност поезије, а то значи оне духовне чиниоце који су кадри да преобразе не само поезију, већ и читав свет. Једна каже: треба променити свет, Друга каже: треба променити човека. Једна каже: будућност ћe писати сви. Друга каже: поезију ћe писати сви. Прву је (grossо modo) највише заступала социјална литература. Другу је (grosso modo) највише заступао надреализам. Те две тезе биле су у једном тренутку жестоко завађене, али се показало да су веома блиске једна другој. Обе су, у крајњој линији, биле склоне идентификовању поезије и будућности, било да су пројектовале будућност у поезију или поезију у будућност. Обе су биле стимулативне, борбене, непомирљиве, друштвено ангажоване. Препирале су се да ли треба мењати свет или човека, али су се слагале да разумети их није важно. Обе су подједнако презирале и филозофију и естетику. Прва је поезији нанела више штете него користи; друга је више користила поезији него себи; ни једна ни друга нису могле, наравно, да промене ни свет ни човека. Обе су припадале прошлости, иако су веровале да им припада будућност. И једна и друга оставиле су нам једно драгоцено искуство: да је за поезију крајње опасно да прави рачуне са будућношћу. Будућност не припада никоме — поручио је Виктор Иго Наполеону. То је порука која се може и песницима упутити. После ове две песничке струје које су, свака на свој начин, у будућност веровале, дошле су друге, које у времену будућем нису назирале никакве наде ни за поезију, ни за човека. Поезију земаљских и вештачких рајева сменила је поезија апокалипсе. Снови су све ређи бивали, а све чешћи кошмари. На небу су космички цветови уступили место атомским цветовима. Тешко је било веровати да ће поезију писати сви људи, када су то могле и електронске машине. Песнике су све више хвалили, а све су их мање слушали. Никада поезија није била на већем гласу, никада се њен глас није мање чуо. Изгубио се у буци времена: шта је песник могао да разазна у будућности, осим те буке?

Па ипак, нисам сигуран да та будућност, која је изневерила оне који су на њу толико рачунали, нећe помрсити рачуне и онима који у њу не верујy. Она је опсесија и једних и других, и оних који је призивају, и оних који од ње стрепе. А иза те опсесије крију се, у ствари, наше свакодневне бриге за садашњицу, за опште добро и за своју личну душу, које нису, и не могу бити, најбитније песничке преокупације. Не треба се онда чудити ако будућност не прихвати ону поезију садашњице која пошто-пото хоће себе да пројектује у њу.

Значи ли то да песници треба да одврате свој поглед од будућности? Свакако да не. Али они не би смели да јој приписују своје стихове, било да је хвале или да је куде. Каже се, додуше, да су песници заменили пророке, откад је поезија заменила религију. Али пророци су нам објављивали времена будућа, нису замишљали да се из будућих времена нама јављају. Ако су и били видовити, веровали су да они гледају у будућност, а не да будућност гледа у њих. Зато су их и прогањали, и зато су их и слушали; зато песнике данас прослављају и зато их и не слушају. Зато је и позив песников постао тако сумњив и двосмислен: на по пута између видовњака и хистриона, он не спада нигде и не служи ничему. А служба није терет, ако за њу постоји права песничка вокација.

Прави песников позив није ни да разуме свет, ни да га мења, већ да га прославља, онако као што су га прослављали градитељи споменика на овим обалама*, на обалама Нила или на обалама Ганга. И не замерите ми ако, уместо Витмена, Мајаковског или ког другог песника будућности, споменем још једном Наполеона, који је, стојeћи на једној од тих прослављених обала, говорио својим војницима: са врха ових пирамида четрдесет векова вас гледају.

Сви говори о будућности, не само његов, већ и ови наши, морали би тако почети: једним свеобухватним погледом на споменике из прошлости који нас одасвуд окружују и опомињу да уметност почиње да живи правим животом тек кад се ослободи временских неспоразума. Мaузолеји се граде већ четрдесет векова, и дуже, и брига за будућност увек је била брига да се сачува успомена на садашњост, звала се она фараоновим или народним именом. Али брига градитељева, а то значи и песникова, није иста: он се не брине за будућност, већ за свој посао. Он не мисли којим ће се именом његово дело звати, већ да ли оно стоји. Он не чува успомене, већ их ствара, да би их људи, једном, чували као своје.

Jе ли та небрига за време доказ песникове безбрижности и неодговорности? Никако. Цигле од којих песник зида своје спомен-песме, а то су речи, ововремене су речи, свакидашње, брижне и одговорне, оне одговарају на питања људи овог времена и позивају на одговорност. Али време које те песме евоцирају не спада ни у једно време којим граматичари или физичари располажу. Оне нису ванвремене, као што им то теологија налаже; пре би се могло рећи да су свевремене, уколико би се тиме могла исказати она стваралачка постојаност и свудаприсутност која траje од када знамо за себе, од Ђердапске клисуре до Охридског језера. Jа не мислим, наравно, да сам разбистрио маглу коју тема ових разговора подиже понудивши поезији свевременост, уместо будућности. Хтео сам само да вас подсетим да је песников свет – измишљени свет, који не пролази јер га никад није ни било, нити ће икад доћи. Свет имагинације претвара се у свет будућности само у сајенс-фикшнима, који су и смишљени зато да би се поезија уништила. Не постоји поезија зато да би била актуелна, пасатистичка или футуристичка. Постоји зато да би пронела кроз мене временске духовне константе, истоветност усред разноликости, чудесну трајност трошних и пролазних облика, небески одсјај на лицу света. (1967)

Зоран Мишић, Критика песничког искуства, (315-318),СКЗ, Београд, 1976

Николај Берђајев, ИСТОРИЈСКО ПРЕДАЊЕ

По својој унутрашњој природи сваки човек је неки величанствени свет – микрокосмос, у којем се огледа и у којем пребива сав реални свет, све велике историјске епохе; није он неки фрагмент васељене у којем је садржан тај малени делић, он собом пројављује неки велики свет који према стању свести датог човека може бити још затворен, али се сразмерно ширењу и продубљивању његове свести сам изнутра открива. У том процесу продубљивања свести раскривају се све велике историјске епохе, сва историја света којом се бави историјска наука која све пропушта кроз критику, критику споменика, историјских аката, археологије итд. Али када постоји неки спољашњи повод, импулс., полазна тачка за неко дубоко приceћање, човек мора у самом себи да сазна историју, да докучи и открије, на пример, дубоке слојеве хеленског света не би ли заиста разумеo историју Грчке; историчар мора у себи открити дубоке слојеве старојеврејског света не би ли разумео ову историју. Према томе, може се рeћи да се у том микрокосмосу садрже све историјске епохе прошлости, а то човек не може у себи угушити слојевима времена и непосредног историјског живота: то може бити прикривено, али никада не може бити потпуно угушено. Тај га процес унутрашњег расветљавања и удубљивања мора довести до тога да он кроз ове слојеве продре у унутрашњост, у дубину времена. Зато што ући у дубину времена значи ући у дубину самог себе. Само у дубини самог себе човек може на прави начин нaћи дубину времена зато што дубина времена није нешто спољaшње, туђе човеку, нешто што му је извана дато и споља натурено; дубина времена – то су најдубље скривени слојеви у унутрашњости самога човека, слојеви који су само прикривени, само потиснути суженошћу свести у други или трећи план. Историјски митови имају дубоко значење за тај процес сећања; у историјском миту је дата а у народном памћењу сачувана прича која нам помаже да се у дубини нашег духа сетимо неког унутрашњег слоја који је везан с дубином времена.

Процес отуђивања субјекта од објекта, до кога долази услед просветитељске критике, критике свести, може дати материјал за историјско сазнање, али, уколико он убија мит и одваја дубину времена од дубине човека, он одваја човека и од историје. Све нас то нагони на превредновање и ново вредновање значења предања за унутрашње схватање историје. Историјско предање, које је историјска критика мислила да разруши, јесте пут за велики тајанствени акт сећања и, заиста, историјско предање није за човека некакав спољашњи импулс, споља натурени факат који му jе туђ, већ унутрашњи, скривени факт склоњен у дубини тајанственог живота у којем је он познао самог себе и са којим је он спојен у нераздвојну целину. То никако не значи да предање не подлеже историјској критици и да свако предање, у облику у којем оно постоји, треба да се неприкосновено прими на веру и да се на њему мора заснивати историјска наука. Ја то не кажем. Jа чак мислим да је историјска критика врло много урадила у области критике предања, уколико има карактер објективно-неспоран и објективно-научан, и да нема основе да се обнавља традиционална историја која се чврсто темељи на предању. Ја само хоћу да кажем да у предању постоји унутрашња вредност, која не указује на то да се све десило тако како се говори, на пример, у предању о оснивању Рима, предању које су срушили Нибур и нови историчари, већ на то да је у предању, које се одржало у народном памћењу, скривен неки наговештај и симболика историјских судбина народа, која има првостепени значај за изграђивање философије историје и за схватање унутрашњег смисла историје. Историјско предање је нешто више него што је сазнање историјског живота зато што се у симболичком предању откривају унутрашњи живот и дубина стварности која jе наследно, прејемствено везана с оним што човек открива помoћy унутрашњег духовног самосазнања. Веза предања с оним што се открива у самосазнању има велику вредност. Спољни факти историје имају големо значење. Али, за заснивање философије историје много већe значење има унутрашњи тајанствени живот који се не прекида ни у спољашњем текyћем трајању, јep нам управо он говори да нам историја није дата споља већ изнутра. Ми, напослетку, схватамо историју и конструишемо је у вeћoj зависности и тешњој вези с унутрашњим стањима наше свести, њеном унутрашњом ширином и њеном унутрашњом дубином. И ето, то стање свести, самосазнања, које постулирају и претпостављају историјска критика и објективна историјска наука као једино тачне, јесте врло сужено и на површину избачено стање свести. У томе је аберација историјске критике. У овој критици много тога изгледа објективно, необориво и убедљиво само за првобитни површински слој свести, али када се зађе у дубину, када се свест рашири, онда се види да то није права свест и да се дубина налази у унутрашњости историјске стварности. Када читате научну књигу из историје, рецимо из историје старих народа, онда јасно осећате да је из историје културе ових народа потпуно ишчупана душа, да је ишчупан унутрашњи живот, да вам се у њој презентира само спољни снимак, спољни цртеж. Све нас то нагони на закључак да је такозвана „историјска критика“ само један моменат у развоју историје кроз који пролази човек у свом сазнању, један од момената, не најбитнијих и најдубљих, после чега човек ступа у неки потпуно други период, у неке друге односе према историјском процесу. Тада се мења и на нови начин осмишљава унутрашње предање, унутрашњи мит историје, који је био одбачен у периоду историјске критике.

Тема историје, како сам већ на самом почетку казао, јесте судбина човекова у његовом земаљском животу, и та човекова судбина, која се остварује у историји народа, поима се пре свега као судбина човекова у духу онога који сазнаје. Историја света, историја човечанства не догађа се само у објекту, не догaђa ce објективно само у макрокосмосу, већ се догађa и у микрокосмосу. Ето, та веза схватања историје у микрокосмосу и схватања историје у макрокосмосу, која је тако нужна за метафизику историје, претпоставља изузетну сличност и зближавање и некакав нарочити однос између историјског и метафизичког. Супротстављање историјског и метафизичког, које током дугог периода представља доминантно схватање у науци и философији, а такође и у неким облицима религиозне свести, као, на пример, у индуској, не претпоставља могућност појаве метафизичког у историјском, могућност да историјски факт није само спољашњи, емпиријски факт који методолошки мора бити увек супротстављен свему метафизичком. Друга тачка гледишта претпоставља да метафизичко може непосредно прећи у историјско и у њему бити манифестовано. Ова тачка гледишта, како ћемо доцније видети, нарочито подесна за заснивање философије историје, претпоставља некакво средиште историје где су метафизичко и историјско спојени. Само се у хришћанској философији историје, коју ћу се потрудити овде да покажем, уистину зближава и поистовећује метафизичко и историјско. Оно схватање предања, о којем сам говорио као о извору најдубљег сазнања историјске и духовне стварности, значи примање предања као унутрашњег живота духа који сазнаје, а не као ауторитета. Туђост човековог духа том предању значила би спољашње натурање предања. Уистину мора постојати такав однос према предању: оно је некаква слободна, духовна наследна веза у унутрашњости човековој, оно не означава нешто трансцендентно, наметнуто човеку, већ нешто што му је иманентно. Само је такво схватање предања истинито и само оно пружа могућност да се заснује философија.

Николај Берђајев, Смисао историје, (стр. 21-24), Бримо, Београд, 2002.

Превео: Милић Мајсторовић

Жарко Видовић, СРПСКА НАЦИОНАЛНА ДРЖАВА

У историји српског народа зашли смо у ћорсокак, безизлазни пут, и да бисмо изашли на онај главни пут наше историје, на ону тачку са које смо скренули у ћорсокак – морамо да се ВРАТИМО! Немогуће је ићи напред без тог враћања. Као што се дешава и у обнови вере, да морамо да се враћамо Св. оцима Цркве, тако и у обнови нације морамо да се враћамо Оцима и духовним зачетницима нације, и морамо да се враћамо на онај моменат када смо скренули с правог пута наше историје. Тог момента када смо скренули, ми смо донели једну одлуку која има, логично, своје фаталне последице, а које ми сада доживљавамо.

Ми смо, заправо, до сада претрпели неколико страшних пораза. Налазимо се у ситуацији пораженог народа који још пружа отпор. Не можемо рећи да је стање безнадежно, али је неопходно видети – у чему је спас!

Спас је, пре свега, у историјској свести, која код Срба значи обнову заветног осећања припадности саборној нацији – заветној заједници. То можемо тек кроз смиреност која значи ослобођење од страсти – егоцентричних осећања. Егоцентрична осећања човека одвајају и од заветне заједнице – нације, Цркве и од Бога. Наш патријарх је дивно рекао да морамо ЈАКЕ РАЗЛОГЕ ИЗНОСИТИ БЛАГИМ РЕЧИМА! Нас спасава само ИСТИНА, а никако некакав политички програм. Нема тог политичког програма који може бити остварен ако, пре свега, не утврдимо истину. Да би се утврдила истина, потребан је морал. Не може човек ни да тежи сазнању истине, нити да се усуди да је проповеда и каже – без моралног напора. За истину није довољна интелектуална способност – већ морални напор. А морал је – морално осећање, осећање дужности које произилази из осећања припадности духовној заједници. Човек који нема то осећање – нема ни снаге за морал.

Духовна заједница је заветна заједница, заједница Небеског царства која нам даје снаге без обзира на услове у којима живимо. Ми осећамо независност као категорички императив и тежимо и налажењу и исказивању истине. Наша истина је једини пут ка историјској свести, а без смирености ми њу не можемо да достигнемо.

На овом тлу ми доживљавамо агресију једног фантома. Као што је Маркс писао да „фантом комунизма кружи Европом“, ми можемо да кажемо да аустроугарски фантом кружи Балканом, јужном Европом, и посебно, над Србима. За тим фантомом кренули су и Европска унија и Уједињене нације. Оно што медији говоре о Србима, о карактеру Југославије и узроцима њеног распада – свет прима као хрватску тезу, тумачење надахнуто аустроугарским фантомом. Ми смо ту оцену Југославије доживљавали и у програмским декларацијама СКЈ, и код Хрватске, и код опозиционе марксистичке интелигенције (међу тзв. праксисовцима) – тих анационалних демократа који сматрају да демократији опасност прети од нације, коју сматрају већим и тежим противником него што је био стаљинизам. Праксисовци и данас, не одричући се своје прошле идејне позиције, држе моралне придике. То аустроугарско тумачење српског питања зачео је још Маркс у делу Херфокт. То дело је заправо памфлет уперен против Руса и јужнословенских народа када су се бунили 1848. године и одбијали да приме мађарски диктат. Марксизам је био најоштрије оружје против српског национализма.

Занемаривање аустроугарске опасности, данас већ аустроугарског фантома, припремили су и наши монархисти. Год. 1918, уместо да склапамо мировни уговор са побеђеним Бечом, подржали смо хрватско–словеначку револуцију (која је била истовремена са Октобарском!) и омогућили Хрватима и Словенцима да избегну одговорност за учешће у рату, и да се са њима као најфанатичнијим борцима против српске војске – ујединимо у (један!) народ Југословена. Ту агресију на Србе ми помажемо и данас – комунистичком идеолошком фикцијом о томе како тумачимо оба светска рата.

Монархизам је код нас имао тај недостатак што није био српски, него подложан југословенској идеологији, чиме је скривао свест о Злу. Српски народ је жртва агресије од 1872. када су укинута права Крајишника, тј. читаве области која је у саставу Хабзбуршке царевине – ту царевину бранила од Турака. Почев од Задра, Карлобага, преко Равних Котара, Далматинске Загоре, Баније, Кордуна, Лике, Славоније и Срема до – Баната. Била је то аустријска (панонска) Крајина. Венецијанску (млетачку) крајину чинили су Далматинска Крајина и Црна Гора. Та права Крајишницима укинута су на исти начин као што им је права укинуо Туђман, односно Хрватска приликом свог успостављања, и то су права која данас Крајишници желе да обнове.

Друга агресија била је окупација Босне шест година касније, 1878. године, када је после три године устанка српски народ извојевао победу над турском војском и када више нико (друкчије него окупацијом!) није могао да спречи српску Босну, у којој су Срби чинили апсолутну већину, да се припоји Србији. То је и био њихов циљ, због чега су и изабрали Петра Мркоњића за вођу свог устанка.

Следећа агресија била је анексија 1908, а онда је уследио Први светски рат који је заиста започет на тлу Југославије само због Срба. Тај рат започела је Аустроугарска нападом на Србију. Та агресија обнавља се 1941–1945, а да ми у међувремену уопште нисмо били свесни Зла. Нисмо били свесни тога да смо у тој Југославији уградили најборбенији део Аустроугарске, који је био најнепријатељскије расположен према српској националној идеји и држави. Буђење Крајишника било је кратко (1988–1991). Од 1945. до 1989. у континуитету траје комунистичко–хрватска агресија као наставак аустроугарске агресије, као континуитет аустроугарске историјске идеје.

Готово осам година без роптања смо трпели понижења од Шиптара на Космету, а да се нисмо чак ни бунили. Тада Срби, који су долазили са Космета у Београд – нису смели да изиђу са београдске железничке станице, а када су некако дошли до бившег дворског парка преко пута Народне скупштине, велики кордон милиције спречавао је прилаз том народу и онемогућавао га да дође до Скупштине. Криле су се ужасне срамоте (сетимо се само случаја Ђорђа Мартиновића!), а народни револт пробио је тек 1989. године.

Међутим, агресија је настављена 1991. сецесијом Хрватске и Словеније, које су признате као државе како би грађански рат добио облик међудржавног рата у који се онда мешају – УН! То је та непрекидна агресија којој је циљ обнављање оног простора Аустроугарске који је био под непосредним утицајем Немачке. Познато је да је Аустроугарска држала Словенију, Хрватску, Далмацију, Славонију, Срем, Банат, Бачку, Санџак (односно део Рашке) – одакле је допирала до Космета и потпиривала Шиптаре у побуни против Срба. Тиме је, с једне стране, спречавала уједињење Србије и Црне Горе, потпирујући зелене у Црној Гори да се ослоне на своју, тобоже, католичку прошлост и да се боре против Срба. Резултат из 1878. године поништен је Балканским ратом и Версајским миром 1918, али данас смо поново суочени са аустроугарском агресијом на нашем тлу. Циљ те агресије није рушење било какве Југославије, већ Југославије у којој би доминантна и јака била српска држава, као главнина и средиште Југославије која би обухватала све српске земље – и Крајину, и Босну, и Херцеговину, и Славонију, Срем, Банат, Бачку, Рашку, Црну Гору, Космет и Македонију. Циљ агресије био је борба против јаке Југославије и рушење такве Југославије. Да је остала Титова Југославија, у којој је Србија била сведена на немоћног учесника у федерацији, чак без права да решава и о сопственим питањима због вета војвођанских аустроугарских аутономаша, вета Шиптара и црногорских зеленаша (Титова Југославија била је бечка, аустроугарска Југославија) – њу нико не би рушио. Тито–комунистичко решење било је аустроугарско решење: што слабија Србија, то јача Југославија. Поводом шиптарске побуне то је изрекао и Лазар Колишевски и напоменуо да ако Југославија жели да опстане – не може да опстане на том принципу, већ само ако у Југославији буде јака и Србија. Он, наравно, није рекао да Србија може бити јака ако се уједине све српске земље.

Данас лева интелигенција на Западу брани хрватску тезу о Југославији, што слабијој Србији и разбијеном српском народу и, при томе, говори да је Србија разбила (Титову) Југославију. То је марксистичка интелигенција која је после пада комунизма постала оно што је била пре усвојеног марксизма – аустроугарска. Она заступа аустроугарску тезу о Балкану као једину европску тезу и хушка на Србе на исти начин на који је то чинила и Аустроугарска, извлачећи све мотиве из чувене Сидландове књиге Јужнославенско питање: приказ цјелокупног питања, писане 1917. године.

Интересантно је да чак и Јевреји шире србофобију, као да им је стало да сачувају јеврејски монопол на патњу, јер они као грех признају само антисемитизам, не и србофобију. Европска штампа (у Француској, Италији, Немачкој, Аустрији) почела је да пише о томе да је Други светски рат био, у ствари, рат између Срба и Хрвата. Ми још ћутимо о формирању НДХ, ћутимо о томе да је Бановина Хрватска погазила споразум Цветковић–Мачек, основала НДХ, објавила рат Југославији и тиме се одрекла сваког споразума по коме је добила границе Бановине. Данас се Хрвати, и поред тога, позивају на ту Бановину, као да је нису погазили. Ми ћутимо о том гажењу исто као што је и избегличка влада у Лондону ћутала када је у свом саставу држала Мачекове министре као министре југословенске краљевске владе.

Поједини немачки филозофи, пре свега леве оријентације, сматрају да су Срби једина нација у Европи која представља истинску сметњу победи европске идеје у источној Европи, рачунајући од Балтика до Јадрана. Та европска идеја сигурно није демократска, већ идеја Светог римског царства о коме данас они отворено пишу. (Чак деле и одликовања Карла Великог!)

Године 1989. у Химелстиру, на једном скупу који је био посвећен Светосавском и Косовском завету, у свом реферату сам рекао да ми од Немачке, која је разједињена на Источну и Западну – очекујемо да схвати несрећу српског народа који је разједињен по различитим деловима федеративне, тада још нераспаднуте Југославије, као и да помогне српском народу, а исто тако и да српски народ поздравља уједињење Немачке и ослобађање источних Немаца од комунизма. Тада нисам ни слутио какву опасност представљају САД као империја. На то ми је један учесник рекао да они нама никада не могу да опросте што смо признали Источну Немачку и да је то српско дело. Холштајнова доктрина уведена 1955. године за Немце је значила да која год држава призна Источну Немачку као државу – да тиме одриче право Немачкој на уједињење и да се таква држава има сматрати за непријатељску. То што је Југославија, односно Србија у њој као владајућа, како је речено, признала Источну Немачку – ни напоре за уједињењем српског народа Немци не могу да одобравају.

Ми смо формирање те аустроугарске Југославије могли сасвим нормално да избегнемо, и рачунало се да Југославија после Првог светског рата буде брана Немачкој и комунизму. И то Југославија са јаком Србијом. Зато, када је почео Париски мировни уговор 1919, и када је влада Краљевине СХС дошла на преговоре, целокупна мировна конференција са свим савезницима (Американцима, Енглезима, Французима, Италијанима, као и Белгијанцима и Холанђанима, који су исто тако били жртве немачког напада) била је зачуђена било каквом државом Срба, Хрвата и Словенаца. Савезници су знали само за Краљевину Србију. Тако је мировној конференцији приступила Краљевина Србија. Чак ни Краљевина Црна Гора, која је капитулирала 1915. – што смо ми крили! Тада се од Краљевине Србије и њене делегације очекивало да ће бранити искључиво право својих сународника у бившој Аустроугарској и Турској. Савезници су тада били спремни да подрже Србију у таквом захтеву, али су се на крају мировни преговори завршили тако да је ипак призната и Нишка декларација од 1914. (декларацијом о ослободилачком рату Срба за слободу и Хрвата и Словенаца), као и Крфска декларација из 1917. Париски мир је завршен на тај начин што је потписница мира била Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, чиме су Хрвати и Словенци сврстани у победнике, иако су били у групи побеђених народа.

Тада је био присутан став да треба формирати једну јаку државу на Балкану против Немачке, а тада је (1918) већ био изражен и страх од комунизма, због чега је савезницима била потребна јака Србија. Тако је мислио и Вилсон (а и Рузвелт) за време Другог светског рата, који је у сусретима са краљем Петром II Карађорђевићем говорио о непотребности Хрвата Србима и српском императиву стварања чисто српске државе. Међутим, ми то нисмо урадили и нисмо створили стабилну државу. Уграђујући аустроугарске народе у српску државу, у државу коју су створили Срби – ми смо створили нестабилну државу. А нестабилну државу када се љуља, увек ће свако да гурне. Када је дављеник, непријатељ ће све учинити да је удави.

Циљ сваког народа, циљ цивилизације је стварање стабилне државе у добросуседским односима, у стабилном региону. Та стабилна држава, показала је целокупна европска историја од Макијавелија па до данас, не може да буде ни сталешка, ни расна, ни партијско–политичка, ни класна – већ искључиво национална. Тај циљ Европа је упорно заступала и 1918–1919, и пошто смо се ми на мировној конференцији приказали не као Срби, него као Југословени – Европа нам је помогла да се формирамо као Југословени.

Стабилна држава је највиши циљ, идеал и највиша тековина, као и смисао цивилизације. Нема филозофа у историји европске мисли (а и азијске) који своје мисли и свој систем не завршава трактатом, есејом или књигом о – држави (и Платон, и Хегел, Августин и Тома Аквински, Вебер итд.). Треба одмах разграничити државу и режим. О режиму и његовим променама може да се говори само уколико је већ обезбеђена стабилност државе. Ако неко хоће да промени режим, доводећи при томе у питање стабилност државе, то више не може да се сматра тежњом ка промени режима, већ је то антинационални, анационални и антицивилизацијски циљ, и то без обзира о коме се ради. Ту не можемо да изузмемо ни наше странке, укључујући и Социјалистичку партију Србије и Демократску партију социјалиста у Црној Гори.

Стабилна држава је, пре свега, правна држава. Није она ни династичка, ни племенска, ни расна, ни сталешка, она није чак ни национална (а видећемо и зашто!), она је – ПРАВНА! Правна, каква је била и Римска република, Римска империја, каква је била и Византија, какве су САД – а то је ВЛАСТ ЗАКОНА. Византија није била Свето римско царство, него правна држава – Царство православних Римљана, односно грађана римског закона. Држава је власт закона о праву грађана или о праву сталежа, ако је сталешка, како је било некада. У Новом веку, у модерно време, држава која обухвата све сталеже може бити само национална, при чему власт припада закону о праву грађанина.

То схватање државе као власти закона о праву грађанина (Римско право) – чини основ западне цивилизације, који је Западу дала Византија као православна земља. Међутим, Запад који је усвојио Римско право као право личности, не може да успостави хармонију између нације и државе. На другој страни, ми смо у Душановом царству имали – царство Срба, Грка и Арбанаса, при чему су сви, према Душановом законику, имали једнака права, за све њих је био једнак закон, сви су они били једнаки пред законом и ту једнакост свих пред законом називамо – правдом. Правда је чињеница једнакости човека са човеком пред законом. Тако је и Душаново царство било засновано на темељу Римског права. Његов законик је један од најстаријих законика у Европи.

Право је право личности, јер је закон по коме сви треба да се управљају, дакле, сви држављани – закон о слободном поступку на који је свака личност способна. Закон описује поступке и наводи их као допуштене и забрањене, а све те поступке човек може да врши или да не врши. Дакле, човек може да крши закон, да се од прописаног поступка одрекне, односно, да одлучи да га изведе, ако је забрањен. Закон прописује само оно о чему човек може да одлучује. Закон не прописује веру. У Царству православних Римљана ни једном цару није падало на памет да законом прописује веру. Вера, наиме, није творевина закона и законодавца. Својим поступцима ми не можемо да створимо или изазовемо веру, нити својим поступцима можемо да наведемо другог да верује, ако овај не верује. Због тога, закон не прописује веру, него поступке.

Закон, додуше, прописује верске обреде, али обреди нису – вера! Верски обреди су верски поступци (обичаји). Веру ствара Бог. Законодавац не узима себи право да прописује оно што само Бог у човеку може да створи. Не задире у тајну људске личности која је само Богу позната. Само Бог може људску личност да преобрази – из неверника у верника. Онтолошка основа државе није никаква техника, као што говоре технократи, није ни прагматизам о којем говори Дјуи, нити је моћ, богатство, економика, као што говоре марксисти. База државе је – ЛИЧНОСТ, битије човека појединца. То је православно схватање државе.

Власт закона могућа је због тога што човек као личност има моћ да одлучује у поступцима које закон прописује као допуштене или недопуштене. Како закон важи једнако за све, он представља правду и наша химна „Боже правде“ није национална химна, него државна химна! Нашу националну химну пре би могли да сачињавају стихови Његоша:

„Бог је нама свагда помогао,
Тврда воља и мишице наше –
Друге нама не треба помоћи;
Бог нас знаде, а ми себе знамо,
Више нама не треба познанства“.

(ШМ, II, 753–757)

Све државе у европској историји, а нарочито оне које су победиле Силе осовине у Другом светском рату, удружиле су се у Уједињене нације, тако да су УН створене као велика светска организација националних држава. Неке забуне и привидне противуречности морају се отклонити при разматрању правне и националне државе.

Читава западна Европа заправо је историја националних држава, као световна историја. Национална држава не може бити привилегија нације, не може бити власт закона о праву нације и о праву оних који припадају тој нацији. Тада би националист био сваки каријерист. Тада би свако ко би хтео да прави каријеру – себе прокламовао националистом, и по професији био Србин, као што су људи када је КПЈ била на власти – „постајали“ комунисти, јер је то било уносно. Још Маркс је 1871. писао да је Париска комуна пропала због тога што су том комуном владали каријеристи, а да би се то спречило – ни највиши руководилац те пролетерске државе не би смео да има приходе веће од просечних прихода радника и не би смео да има мандат дужи од две године. Каријеристи, иначе, чине основу бирократије и упропашћују идеју пролетерске солидарности. Маркс је ту одступио од свог учења (марксизма), јер је почео да указује на – морал! И Лењин је рекао да ће партију да упропасте мангупи у сопственим редовима, мангупи који су професионално комунисти. То исто важи и за националисте.

Када би национална држава била власт оних који су по националности Срби, онда би се Србином проглашавао и онај који мрзи Србе! Национална државе не може, због тога, да буде схваћена као власт нације, јер у том случају нација не би била духовна, него интересна (политичко–економска) заједница.

За све Европљане нација је однос према смрти, као према небитију. То је, значи, један духовни однос. Однос према смрти може да буде и нихилизам, као што то проповедају немачки филозофи после Ничеа. Они су сматрали да је неко припадник немачке нације зато што је нихилист, што свој живот сматра неважним, личност небитну, па се он укључује у ту групу као неважан за величину нације у којој је он небитан.

Такво схватање нације и такво схватање припадности цркви имамо у католичкој цркви од Августина наовамо. То је презир према личности. Међутим, ми не желимо нацију у којој је презрена личност. Ни на томистички, ни на августиновски, ни на хегелски начин, ни на начин Хобса или Хајдегера.

Ако је држава демократска, ако је у њој власт закона о праву грађанина – тада тај закон мора да се врши и онда када се он врши против интереса оног који врши закон. Као плаћање пореза или војна обавеза! Без жеље да се извуче корист, што значи да мора да постоји морал. А морал је могућ само као осећање дужности које произилази из осећања припадности духовној заједници. Ако човек нема осећање припадности, он нема ни осећање дужности. Другачији морал историја човечанства не познаје. Ако је човек космополита, не осећа припадност никаквој духовној заједници, ако је грађанин света – он нема ни морал. Њему је лако да осуђује рат на овом тлу у коме су Срби нападнути, јер он нема никакво осећање морала, нити га интересује истина, пошто га не интересује ни морал ни морални напор којим се стиже до истине или с којим се истина исказује.

Осећање припадности духовној заједници је духовни феномен, независан од објективних околности. Зато се морал назива категоричким императивом који не долази од императива околности, већ од императива једне сасвим друге категорије, надсветовне, духовне. То је оно што Немци називају верном љубављу до гроба – и по цену смрти! У националном осећању увек постоји однос према смрти и он је битан колико и у хришћанству. Ми нисмо сабрани зато око Христа који је распет на крсту, него око Христа који је ВАСКРСАО! У католичким црквама по зидовима уместо наших фресака можемо да приметимо читав низ рељефа и скулптура који осликавају пут на Голготу, Христову патњу, и изражавају Христову патњу за људе, као да је Христос платио цену за људски грех, као да је Бог крив за људски грех – што говори о дуализму код католика, тоталном несхватању хришћанства, почев од Августина.

У ствари, ми смо сабрани око васкрслог Христа. Православна црква је тријумфална црква, црква радости, свечаности, празника. Због тога ми према смрти имамо посебан однос, другачији него што га имају католици и протестанти, који су дошли до нихилизма, да не говоримо о разним сектама у Азији или самоубилачким сектама које се код нас јављају у све већој мери. Бог је у целокупној западној филозофији, а нарочито у новој филозофији од Декарта преко Малбранша, Спинозе, Хегела, схваћен као магијска сила која читав космос држи у једној целини на окупу, при чему смо ми укључени у ту целину и из те целине се ничим не искључујемо. Стога немамо никакве слободе, Бог одлучује о сваком нашем потезу и покрету, па и о томе да ли ће нас засврбети длан! Бог је схваћен као космичка целина, као њен центар, а ми, људи – као нокти, или ко зна који и какви органи те космичке целине. Људска слобода ту апсолутно ништа не вреди, као ни људска личност. Веровање у таквог Бога, таква религиозност, заиста је сатанска. То је религиозност која негира човекову личност. Августин је говорио о двема заједницама – civitasterrena, земаљској заједници, и – civitasDei, божанској заједници, која је Римокатоличка црква на челу са папом. Та се идеја понавља и код Хегела. Обе те заједнице за Августина су законске, тако да римокатолици Стари и Нови завет разликују као два закона.

Вера је однос према битију, према личности. Веома је битно какав је то однос. Да ли је то однос као негирање личности, ниподаштавање личности у име неке заједнице, или уважавање величанства и достојанства личности као тајне човекове. Ми имамо православно схватање и однос према смрти, и према заједници, и према нацији.

Православно схватање нације битно се разликује од католичког. Ми и католици не разликујемо се само по filioque. То потиче од оних који би да разлике између Православља и католицизма порекну, умање, прикажу безвредним. Међутим, док је цела католичка историја прожета борбом за инвеституру, борбом за првенство у световној власти између папе и царева, православна историја (када је била православна!) била је прожета идејом о хармонији између Цркве и државе. Код нас нема ни говора о томе да Црква влада државом или да држава влада Црквом. Ми се држимо православног предања које је уредило (још од времена цара Константина и Јустинијана) однос између Римског права, државе и нације, друштва. Ми према тим питањима имамо став Предања, зато што је наше Предање – Св. Предање, Предање посвећено вечним истинама које ми литургијски доживљавамо у Христу и апостолима. То Предање има вечну основу и због тога се ми и држимо тог Предања.

Однос између Цркве и државе одређен је на нашим Васељенским саборима на које нас упућује и Св. Сава у својој чувеној Жичкој беседи. То Предање је наша историјска свест. Према томе, наша историјска свест је исто што и Св. Предање – свест о Св. Предању. Наша историјска свест не може бити ништа друго него православна вера. Друкчије је и немогуће имати историјску свест, јер историја је континуитет. Историја је оно што је остало исто у постојању и опстанку једног народа, што се није изменило од времена Св. Кирила и Методија, односно Св. Саве, када смо као нација постали пунолетни, способни за самосталност, без мајке Византије, са својим домом. Историјска свест је свест о тој непрекидности и она је могућа искључиво као Православље. Због тога се Православље и не разликује од историјске свести.

На Западу се историјска свест битно разликује од хришћанске вере. Зато је и могуће да ту историјску свест диктирају филозофи који на крају завршавају у нихилизму и атеизму и отворено, непосредно као антихришћански. Историјска свест код православних народа, у аутентичним нацијама које су рођене из Православне цркве – не може да се разликује од православне вере или од Завета. Ми смо историјски народ колико смо заветна заједница. Кад нисмо заветна заједница, ми престајемо да бивамо историјски народ, ми нестајемо из историје, и нормално, стапамо се са суседним народима, или са Хрватима, или са Шиптарима, или Мађарима, или Аустријанцима.

Тако имамо мноштво наших породица, као што су Црнојевићи са Цетиња, који су у Аустрији Черни, иако су дошли као великаши са патријархом Црнојевићем, незадовољни стандардом у коме су се нашли, живећи по земуницама (Аустријанци су им као јунацима нудили чинове, под условом да пређу у католичку веру) – прихватали би ту понуду и постајали Черни. У Италији је та породица добила име Нери, у Немачкој – Шварценберг. Оног тренутка када напушта веру – човек се стапа са другом нацијом и обратно.

Ми веру не можемо данас да бранимо ако нисмо заинтересовани да очувамо и одбранимо нацију која је у себи чувала ту веру. Не можемо поштовати веру, а не поштовати личност и њено осећање припадности. То је наше Предање које је исто што и историјска свест.

Само Православље је хармонија између Цркве, нације и државе као власти закона. Дакле, Цркве као верске заједнице, заједнице по Св. Духу, по осећању вере, нације као заједнице по историјској свести, свести о континуитету и – државе као правне заједнице, власти закона, у којој сваки држављанин мора да има једнака права. То значи, ако нам се догоди да нас Шиптари на тлу Србије бројем надмаше – биће то њихова држава, и ми ћемо морати да будемо у сагласности и са том државом. А како смо кренули, и та нам опасност озбиљно прети.

Православље је душевно здравље, хармонија, склад. Болест је једна врста сталног унутрашњег напада и напона, распетости, одсуство смирења. Болест је борба коју душа не може да издржи, раздире се као хаљина. Православље је, опет, хармонија између правне свести у човеку, националног осећања заједнице и осећања морала, и осећања вере као љубави према Христу. Само у љубави према Христу у човеку може да се јави и одржи тежња да буде сличан Христу. Кад неког волимо, желимо да му будемо слични, да се с њим поистоветимо. Само у љубави према Христу ми тежимо поистовећењу са Христом, тежимо христоликости, хармонији у личности, складу небеског и земаљског, божанског и човечанског, хармонији двеју природа у једној личности, складу између вечности и времена смрти.

Патриотизам је човекова способност да изиђе из временског оквира свог смртног живота, и да делује за своје потомке или генерације које долазе после њега, иако нису том човеку никакав род. То је способност човека да сади маслину која ће прве родове дати тек после педесет година, када тог човека више и не буде. Међутим, тај човек се радује што ће те маслине неко брати! Та способност човека да изиђе из себе је отуда што ношена Св. Предањем потиче од способности човека да се у тој трансценденцији поистовети и са прошлим генерацијама. У том поистовећењу са прецима препознаје се његова моћ поистовећења и са потомцима, а то значи – са сународницима, људима који нису исто што и тај човек сам. То није метафизика, то је духовна моћ коју је открио Христос својим поистовећењем са човеком, као и Литургијом као поистовећењем свих са литургијском заједницом. То није метафизичка истоветност негирања личности, већ потврда личности у њеној моћи да остане што јесте, а да се поистовети са неким другим!

Заветни патриотизам је осећање тријумфа, празничности, свечаности, среће, озарености. Нема у себи ничег агресивног. То није западна агресивна нација. Запад се боји национализма зато што зна нацију као агресивну метафизичку заједницу, као заједницу моћи у такмичењу за првенство света. И када се код Срба појавила свест о нацији, они су се под утицајем искуства са нацизмом те свести – уплашили. Они за другу нацију не знају, осим за агресивну. Не можемо због тога да их сматрамо кривим, јер педесет година ћути Православље и не говори о томе шта је вера. У време када се јавио протестантизам, Византија је већ пала.

Мојсијевих десет заповести нису Божји по садржини. Исте заповести има и Римско право које је Јустинијан озаконио, кодификовао, укњижио. Тих десет заповести Божји су по томе што човек не може те законе да поштује ако не осећа потребу да их поштује, као дужност, а то осећање дужности не може да има ако нема осећање припадности заједници коју је Бог одабрао као своју, ако нема осећање припадности заједнице са Богом! То је осећање о коме човек не одлучује (као што одлучује о поступку да поштује закон), то је осећање у човеку које ствара Бог. То је духовно осећање припадности духовној заједници. Због тога Мојсијевих десет заповести имају духовни смисао, мада је њихова садржина рационална.

Без духовне заједнице нема моралног осећања. Без моралног осећања нема ни осећања дужности да се поштују закони, а без тог осећања – закони су само празно слово на папиру које нико неће да поштује. И поред најбољих закона ми можемо да имамо мафију која потпуно влада – уколико нема осећања морала! Један модерни филозоф, Попер, то не схвата и сматра да ће држава бити стабилна ако јавност контролише државнике, било рђаве или некомпетентне, и да је та контрола једина гаранција стабилности државе. Питање које се ту поставља је – ко ће да контролише оне који управљају, ако су сумњиви? Ко да гарантује да нисмо сумњиви ми који контролишемо? Ко ће нас да контролише? Постоји само једна контрола, и то самоконтрола – морал! А та самоконтрола могућа је само као осећање дужности које произилази из осећања припадности духовној заједници. Према томе, немогућа је контрола ако немамо живу националну заједницу, православну заједницу. Било је периода када је то национално осећање било живо и то је била једина права контрола. Данас имамо такве медије, такву штампу и такво невероватно лагање, да је све постало роба, чак и савест. Демократија никако не може бити гарантована контролом над онима који управљају, јер нас они могу преварити тако да их ни на који начин не можемо контролисати. Поперове представе о свемоћи демократије су превише наивне, као и представе Фукујаме који говори о либерализму без нације. Данас када САД руше националне државе, руше нације, Фукујама говори о Платону и његовом ставу да филозофи треба да буду државници. Међутим, Платон не говори о полису–држави, већ о политеји – духовној заједници, а духовна заједница нема власт. Платон отворено каже да грађани могу да зарађују колико ко год хоће и може, али да својим богатством нико не може да припада политеји, тј. духовној заједници. Филозофи који треба да владају, односно, по Платону, да буду законодавци, треба да буду без имовине, чак и без породице, као монаси у Православљу! Платон не говори о филозофима као о онима који владају, већ као о законодавцима. Уосталом, уставе ни данас не пишу посланици, који могу да буду и неписмени, већ професионални правници који добро познају закон и устав.

Национална држава је држава која је стабилна под условом да њено функционисање као правне државе контролише нација са својим националним осећањем. Ако те нације нема (јер држава и треба да се простире у границама живота те нације), ако се изгубила национална свест – ни држава не може да буде стабилна. Може свако у њу да се умеша и да њен грађански рат претвори у рат међу новоформираним државама, као што се и догодило код нас.

***

Читав свет и УН осудиле су Немачку због хитлеризма, а не због Другог светског рата. Осуђен је њен антисемитизам, али не и србофобија.

САД, практично, желе да обнове Аустроугарску у јужној Европи, односно, желе да обнове немачко схватање уређења Европе, однос Запада и Истока, и то једном границом која као бедем стоји пред Русима и онемогућује Русе и Православље да иду на Запад. Због тога САД и осуђују нацију која се противи обнови аустроугарског схватања Европе.

Ватикан је одувек ценио Аустроугарску као главни ослонац своје европске мисије. За Ватикан је Беч био света монархија, а бечки цар је био „његово апостолско величанство“! Бечки цар је за папу био апостол! Дужност Аустроугарске монархије била је апостолска – да шири римокатоличку веру коју су једино сматрали легално хришћанском. Бечки цар био је штит и копље Ватикана. Аустроугарска је била крсташка формација Ватикана.

Због тога Ватикан није допустио Италијанима да формирају своју националну државу, мада су још у XV веку имали толико ренесансних полиса (градова–држава), да је у сваком од њих било више интелектуалаца него у читавој осталој Европи. По култури, ренесансна Италија била је способна да формира државу моћнију од било које друге, али је папа био још моћнији и није допуштао да се формира италијанска национална држава, јер су једини папин ослонац били – Хабзбурзи. А били су Хабзбурзи, зато што су у Беч дошли као шпанска династија. Када су Арапи и ислам били из Шпаније коначно протерани (1492, када је и освојена Америка!), Хабзбурзи су постали први владари те Шпаније и под круном Хабзбурга налазио се свет, царство у коме „не залази сунце“ – јер се простире од Јужне Америке и Мексика до Индије. Било је то шпанско поморско царство. Шпанија је била најмоћнија светска монархија, а њени владари су били Хабзбурзи, чија једна грана задобија власт у Бечу, са задатком да брани средњу Европу од Турака и да освоји Балкан за папу. А то је апсолутно искључивало признавање Срба…
1995.

Жарко Видовић, ПРЕДАВАЊА, 1995.

Николај Берђајев, ЕПОХА ПРОСВЕЋЕНОСТИ – СЛЕПИЛО РАЗУМА

Када говорим о епоси „просвећености“, онда није реч само о просвећености“, онда није реч само о просвећености XVIII века, класичном периоду „просвећености“ у новој историји. Ја мислим да кроз период „просвећености“ пролазе културе свих времена и народа. У развоју култура свих народа постоји (извесна цикличност) Та сличност културних процеса казује да развој култура има органски карактер. Грчка култура, једна од највећих за коју зна човечанство, такођe je имала своју епоху „просвећености“, која је по унутрашњим карактеристикама слична епоси коју је човечанство преживело у XVIII веку. Период софиста представља својеврсни процват грчке културе који је у потпуности имао оне исте особине које је имала и епоха „просвећености“ XVIII века, иако су у првом, наравно, постојале специфичне хеленске црте. Углавном је и епоха „просвећености“ грчке културе исто тако рушила светиње у историјском, исто тако је рушила све органски-традиционално, сва историјска предања, као што је то радила и епоха „просвећености“ ХVIII века, као што то ради и свака друга епоха „просвећености“. Епоха „просвећености“ је таква епоха у животу сваког народа, када се ограничени и самоуверени човеков разум уздиже изнад тајни бића, тајни живота, божанских тајни живота из којих, као из својих извора, истичу целокупна људска култура и Живот свих народа на земљи. И ето, у епоси „просвећености“ уздиже се човеков разум изнад непосредних тајни живота и стоји над њима. За овакве епохе карактеристичан је покушај да се мали човеков ум постави за судију над тајнама света и тајнама људске историје. Човек при томе испада из непосредног живљења у историјском. Епоха „просвећености“ одриче тајну „историјског“. Она одриче „историјско“ као специфичну реалност. Она га разлаже, врши над њим такве операције да оно престаје да буде исконска целовита стварност, која га и чини „историјским“. Она раздваја човеков дух и човеков разум од „историјског“. Зато је епоха „просвећености“ XVIII века и била дубоко антиисторијска, Иако је у XVIII веку створен и сам термин „философија историје“ (термин који је први употребио Волтер), иако се тада појавио читав низ историјских књига и списа, ипак је антиисторизам XVIII века у тој мери свима познат да нема потребе да се на томе нарочито задржавамо. Општепризната истина у философији историје је да нас је романтичарски покрет (романтичарска реакција) управљен против просвећености XVIIII и почетка XIX века – први увео у тајне историјског и отворио могућност за прави начин caзнања историјског збивања. Само нас је та реакција духовно вратила на оно што је епоха просвећености прогонила и уништавала као митове и предања историјске старине. Она је на свој начин покушавала да их сазна и осмисли Разум „просвећености“, разум епохе просвећености XVIII и XIX века је самопотврђујуһи и самоограничени разум. То није онај разум који је интимно прикључен уму светске историје, уму саме историје, јер уистину постоји и ум историје од кога се онај просветитељски разум изнутра одваја и постаје чак и судија над њим. Разум „просвећености“ полаже право да буде судија органском уму историје. Мeђутим, уистину, виши ум мора да садржи нешто више него што је човекова самосвест, него што је човеков разум епохе XVIII и ХIХ века са свим његовим недостацима и pђавим странама. Ум мора суделовати и у првобитној мудрости човековој, у праосећању бића, живота, које се зачиње у освит људске историје и чак у освит праисторијског живота, у анимистичком схватању света, које је својствено свим народима на њиховом првобитном стадијуму развоја. Та мудрост, као одлика првих епоха, пролази затим кроз унутрашње тајанствене дубине живота целокупне историје људског духа, кроз почетке хришћанства и средњи век, и долази до наших дана. Само такав ум схвата унутрашњу светлост, која постоји у свакој од тих епоха. Само ће такав ум бити истинит, ум који просвећује и просветљава. Али разум „просвећености“, који је славио своје класичне победе у XVIII веку, тај разум не зна много, у мало чему изнутра суделује, не схвата баш много, са већим делом тајни историјског живота он је у иманентном расцепу. Слепило разума „просвећености“ представља унутрашњу казну коју је он платио и плаћа за његову самоафирмацију, за његово самозадовољство, чиме је овај разум себи потчинио не само све људско, већ и оно што је по својој природи надљудско.

У тријумфу „просветитељског“ разума зачела се она наука која је супротстављала субјекат који сазнаје објекту историје који се сазнаје, и у том смислу је веома много урадила. Пошло јoj je за руком да много штошта рашчлани, сакупи, прибере и делимично упозна. Али све је то ипак пратила велика немоћ y сазнању саме суштине историјског. Постепено се врши процес у коме се оно што се сазнаје само удаљава, губи из вида, престаје да постоји у својој првобитној стварности, у којој оно тек и може бити названо „историјским“ и раскрити тајну историје. Taj процес се нарочито јасно уочава у области деловања историјске критике. Тек је у ХIX веку постала могућа права историјска наука, јер су у XVIII веку сматрали могућим, на пример, таква тврђења по којима су религију измислили жреци како би обмањивали народ. У XIX веку то је већ било немогуће. Али нарочито се јасно тај процес може пропратити у оном раду који има за предмет свето предање у сфери црквене историје. То је нова област која је раније била забрањена, Занимљиво је погледати какав се процес одвија у том критичком раду? У хришћанском свету се све гради на светом предању, на светој прејемствености тога предања. Историјска критика је пре свега почела да руши то предање. То је почело у епохи Реформације. Реформација је најпре почела да сумња у свето предање. Она је престала с њим да рачуна и, због непотпуности, половичности која је присутна у сваком облику Реформације, оставила је једино Свето писмо. Затим је рушење светог предања настављено и даље и на крају је довело до рушења и самог Светог писма. Уистину, Свето писмо и није ништа друго до нераздвојни део самог светог предања. Jер, када се једном одбаци свето предање, онда се неизбежно мора одбацити и Свето писмо. Ја наводим овај пример да бих показао како је историјска критика била потпуно немоћна да објасни саму тајну религиозног феномена. Она се вртела око те тајне, али саму тајну постанка хришћанства никако није могла да разоткрије. Сва голема не- мачка критичка литература у овој области, која је имала несумњиве заслуге у разради сваковрсних материјала, свесна је немогyћности да схвати ту тајну. Све бежи из руку, све ишчезава из видног поља. Некаква темељна тајна, која је била дата кроз прикључење предању, у приопштењу субјекта објекту, ишчезава и остаје само мртав материјал историје. Мислим да се процес, који се одвија у области критике црквене историје, одвија и у области историје уопште. Зато што заиста постоји не само свето предање црквене историје, већ и свето предање историје, свето предање културе, постоје свете унутрашње традиције. И само тада, када субјекат који сазнаје не раскида са тим унутра- шњим животом, он може да се прикључи, да суделује у његовој унутрашњој суштини. Када пак с њим раскида – он до краја мора прећи пут самонегације. Добијају се само делићи историје, некакво разголићавање историјских светиња.

Николај Берђајев, Смисао историје, (стр. 8-11), Бримо, Београд, 2002.

Превео: Милић Мајсторовић

јеромонах Роман, МОЛИТВА – ЧУДО

Молитва – чудо. Тајанства њена
Узносе душу уз Божје престоле,
Где созерцава своја позвања
И не жели поново доле.

И као да се из сна пренула:
Оставила земаљска сећања,
Висина се и дубина открила,
И преблага небеска спознања.

Насладити се не може Лепотом,
Заборавила све што је хтела,
И док плаче сузом благодарном
Каје се – касно је заволела.

23. децемабр 2003. Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић