Николај Берђајев, ЕПОХА ПРОСВЕЋЕНОСТИ – СЛЕПИЛО РАЗУМА

Када говорим о епоси „просвећености“, онда није реч само о просвећености“, онда није реч само о просвећености XVIII века, класичном периоду „просвећености“ у новој историји. Ја мислим да кроз период „просвећености“ пролазе културе свих времена и народа. У развоју култура свих народа постоји (извесна цикличност) Та сличност културних процеса казује да развој култура има органски карактер. Грчка култура, једна од највећих за коју зна човечанство, такођe je имала своју епоху „просвећености“, која је по унутрашњим карактеристикама слична епоси коју је човечанство преживело у XVIII веку. Период софиста представља својеврсни процват грчке културе који је у потпуности имао оне исте особине које је имала и епоха „просвећености“ XVIII века, иако су у првом, наравно, постојале специфичне хеленске црте. Углавном је и епоха „просвећености“ грчке културе исто тако рушила светиње у историјском, исто тако је рушила све органски-традиционално, сва историјска предања, као што је то радила и епоха „просвећености“ ХVIII века, као што то ради и свака друга епоха „просвећености“. Епоха „просвећености“ је таква епоха у животу сваког народа, када се ограничени и самоуверени човеков разум уздиже изнад тајни бића, тајни живота, божанских тајни живота из којих, као из својих извора, истичу целокупна људска култура и Живот свих народа на земљи. И ето, у епоси „просвећености“ уздиже се човеков разум изнад непосредних тајни живота и стоји над њима. За овакве епохе карактеристичан је покушај да се мали човеков ум постави за судију над тајнама света и тајнама људске историје. Човек при томе испада из непосредног живљења у историјском. Епоха „просвећености“ одриче тајну „историјског“. Она одриче „историјско“ као специфичну реалност. Она га разлаже, врши над њим такве операције да оно престаје да буде исконска целовита стварност, која га и чини „историјским“. Она раздваја човеков дух и човеков разум од „историјског“. Зато је епоха „просвећености“ XVIII века и била дубоко антиисторијска, Иако је у XVIII веку створен и сам термин „философија историје“ (термин који је први употребио Волтер), иако се тада појавио читав низ историјских књига и списа, ипак је антиисторизам XVIII века у тој мери свима познат да нема потребе да се на томе нарочито задржавамо. Општепризната истина у философији историје је да нас је романтичарски покрет (романтичарска реакција) управљен против просвећености XVIIII и почетка XIX века – први увео у тајне историјског и отворио могућност за прави начин caзнања историјског збивања. Само нас је та реакција духовно вратила на оно што је епоха просвећености прогонила и уништавала као митове и предања историјске старине. Она је на свој начин покушавала да их сазна и осмисли Разум „просвећености“, разум епохе просвећености XVIII и XIX века је самопотврђујуһи и самоограничени разум. То није онај разум који је интимно прикључен уму светске историје, уму саме историје, јер уистину постоји и ум историје од кога се онај просветитељски разум изнутра одваја и постаје чак и судија над њим. Разум „просвећености“ полаже право да буде судија органском уму историје. Мeђутим, уистину, виши ум мора да садржи нешто више него што је човекова самосвест, него што је човеков разум епохе XVIII и ХIХ века са свим његовим недостацима и pђавим странама. Ум мора суделовати и у првобитној мудрости човековој, у праосећању бића, живота, које се зачиње у освит људске историје и чак у освит праисторијског живота, у анимистичком схватању света, које је својствено свим народима на њиховом првобитном стадијуму развоја. Та мудрост, као одлика првих епоха, пролази затим кроз унутрашње тајанствене дубине живота целокупне историје људског духа, кроз почетке хришћанства и средњи век, и долази до наших дана. Само такав ум схвата унутрашњу светлост, која постоји у свакој од тих епоха. Само ће такав ум бити истинит, ум који просвећује и просветљава. Али разум „просвећености“, који је славио своје класичне победе у XVIII веку, тај разум не зна много, у мало чему изнутра суделује, не схвата баш много, са већим делом тајни историјског живота он је у иманентном расцепу. Слепило разума „просвећености“ представља унутрашњу казну коју је он платио и плаћа за његову самоафирмацију, за његово самозадовољство, чиме је овај разум себи потчинио не само све људско, већ и оно што је по својој природи надљудско.

У тријумфу „просветитељског“ разума зачела се она наука која је супротстављала субјекат који сазнаје објекту историје који се сазнаје, и у том смислу је веома много урадила. Пошло јoj je за руком да много штошта рашчлани, сакупи, прибере и делимично упозна. Али све је то ипак пратила велика немоћ y сазнању саме суштине историјског. Постепено се врши процес у коме се оно што се сазнаје само удаљава, губи из вида, престаје да постоји у својој првобитној стварности, у којој оно тек и може бити названо „историјским“ и раскрити тајну историје. Taj процес се нарочито јасно уочава у области деловања историјске критике. Тек је у ХIX веку постала могућа права историјска наука, јер су у XVIII веку сматрали могућим, на пример, таква тврђења по којима су религију измислили жреци како би обмањивали народ. У XIX веку то је већ било немогуће. Али нарочито се јасно тај процес може пропратити у оном раду који има за предмет свето предање у сфери црквене историје. То је нова област која је раније била забрањена, Занимљиво је погледати какав се процес одвија у том критичком раду? У хришћанском свету се све гради на светом предању, на светој прејемствености тога предања. Историјска критика је пре свега почела да руши то предање. То је почело у епохи Реформације. Реформација је најпре почела да сумња у свето предање. Она је престала с њим да рачуна и, због непотпуности, половичности која је присутна у сваком облику Реформације, оставила је једино Свето писмо. Затим је рушење светог предања настављено и даље и на крају је довело до рушења и самог Светог писма. Уистину, Свето писмо и није ништа друго до нераздвојни део самог светог предања. Jер, када се једном одбаци свето предање, онда се неизбежно мора одбацити и Свето писмо. Ја наводим овај пример да бих показао како је историјска критика била потпуно немоћна да објасни саму тајну религиозног феномена. Она се вртела око те тајне, али саму тајну постанка хришћанства никако није могла да разоткрије. Сва голема не- мачка критичка литература у овој области, која је имала несумњиве заслуге у разради сваковрсних материјала, свесна је немогyћности да схвати ту тајну. Све бежи из руку, све ишчезава из видног поља. Некаква темељна тајна, која је била дата кроз прикључење предању, у приопштењу субјекта објекту, ишчезава и остаје само мртав материјал историје. Мислим да се процес, који се одвија у области критике црквене историје, одвија и у области историје уопште. Зато што заиста постоји не само свето предање црквене историје, већ и свето предање историје, свето предање културе, постоје свете унутрашње традиције. И само тада, када субјекат који сазнаје не раскида са тим унутра- шњим животом, он може да се прикључи, да суделује у његовој унутрашњој суштини. Када пак с њим раскида – он до краја мора прећи пут самонегације. Добијају се само делићи историје, некакво разголићавање историјских светиња.

Николај Берђајев, Смисао историје, (стр. 8-11), Бримо, Београд, 2002.


Превео: Милић Мајсторовић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s