Жарко Видовић, СРПСКА НАЦИОНАЛНА ДРЖАВА

У историји српског народа зашли смо у ћорсокак, безизлазни пут, и да бисмо изашли на онај главни пут наше историје, на ону тачку са које смо скренули у ћорсокак – морамо да се ВРАТИМО! Немогуће је ићи напред без тог враћања. Као што се дешава и у обнови вере, да морамо да се враћамо Св. оцима Цркве, тако и у обнови нације морамо да се враћамо Оцима и духовним зачетницима нације, и морамо да се враћамо на онај моменат када смо скренули с правог пута наше историје. Тог момента када смо скренули, ми смо донели једну одлуку која има, логично, своје фаталне последице, а које ми сада доживљавамо.

Ми смо, заправо, до сада претрпели неколико страшних пораза. Налазимо се у ситуацији пораженог народа који још пружа отпор. Не можемо рећи да је стање безнадежно, али је неопходно видети – у чему је спас!

Спас је, пре свега, у историјској свести, која код Срба значи обнову заветног осећања припадности саборној нацији – заветној заједници. То можемо тек кроз смиреност која значи ослобођење од страсти – егоцентричних осећања. Егоцентрична осећања човека одвајају и од заветне заједнице – нације, Цркве и од Бога. Наш патријарх је дивно рекао да морамо ЈАКЕ РАЗЛОГЕ ИЗНОСИТИ БЛАГИМ РЕЧИМА! Нас спасава само ИСТИНА, а никако некакав политички програм. Нема тог политичког програма који може бити остварен ако, пре свега, не утврдимо истину. Да би се утврдила истина, потребан је морал. Не може човек ни да тежи сазнању истине, нити да се усуди да је проповеда и каже – без моралног напора. За истину није довољна интелектуална способност – већ морални напор. А морал је – морално осећање, осећање дужности које произилази из осећања припадности духовној заједници. Човек који нема то осећање – нема ни снаге за морал.

Духовна заједница је заветна заједница, заједница Небеског царства која нам даје снаге без обзира на услове у којима живимо. Ми осећамо независност као категорички императив и тежимо и налажењу и исказивању истине. Наша истина је једини пут ка историјској свести, а без смирености ми њу не можемо да достигнемо.

На овом тлу ми доживљавамо агресију једног фантома. Као што је Маркс писао да „фантом комунизма кружи Европом“, ми можемо да кажемо да аустроугарски фантом кружи Балканом, јужном Европом, и посебно, над Србима. За тим фантомом кренули су и Европска унија и Уједињене нације. Оно што медији говоре о Србима, о карактеру Југославије и узроцима њеног распада – свет прима као хрватску тезу, тумачење надахнуто аустроугарским фантомом. Ми смо ту оцену Југославије доживљавали и у програмским декларацијама СКЈ, и код Хрватске, и код опозиционе марксистичке интелигенције (међу тзв. праксисовцима) – тих анационалних демократа који сматрају да демократији опасност прети од нације, коју сматрају већим и тежим противником него што је био стаљинизам. Праксисовци и данас, не одричући се своје прошле идејне позиције, држе моралне придике. То аустроугарско тумачење српског питања зачео је још Маркс у делу Херфокт. То дело је заправо памфлет уперен против Руса и јужнословенских народа када су се бунили 1848. године и одбијали да приме мађарски диктат. Марксизам је био најоштрије оружје против српског национализма.

Занемаривање аустроугарске опасности, данас већ аустроугарског фантома, припремили су и наши монархисти. Год. 1918, уместо да склапамо мировни уговор са побеђеним Бечом, подржали смо хрватско–словеначку револуцију (која је била истовремена са Октобарском!) и омогућили Хрватима и Словенцима да избегну одговорност за учешће у рату, и да се са њима као најфанатичнијим борцима против српске војске – ујединимо у (један!) народ Југословена. Ту агресију на Србе ми помажемо и данас – комунистичком идеолошком фикцијом о томе како тумачимо оба светска рата.

Монархизам је код нас имао тај недостатак што није био српски, него подложан југословенској идеологији, чиме је скривао свест о Злу. Српски народ је жртва агресије од 1872. када су укинута права Крајишника, тј. читаве области која је у саставу Хабзбуршке царевине – ту царевину бранила од Турака. Почев од Задра, Карлобага, преко Равних Котара, Далматинске Загоре, Баније, Кордуна, Лике, Славоније и Срема до – Баната. Била је то аустријска (панонска) Крајина. Венецијанску (млетачку) крајину чинили су Далматинска Крајина и Црна Гора. Та права Крајишницима укинута су на исти начин као што им је права укинуо Туђман, односно Хрватска приликом свог успостављања, и то су права која данас Крајишници желе да обнове.

Друга агресија била је окупација Босне шест година касније, 1878. године, када је после три године устанка српски народ извојевао победу над турском војском и када више нико (друкчије него окупацијом!) није могао да спречи српску Босну, у којој су Срби чинили апсолутну већину, да се припоји Србији. То је и био њихов циљ, због чега су и изабрали Петра Мркоњића за вођу свог устанка.

Следећа агресија била је анексија 1908, а онда је уследио Први светски рат који је заиста започет на тлу Југославије само због Срба. Тај рат започела је Аустроугарска нападом на Србију. Та агресија обнавља се 1941–1945, а да ми у међувремену уопште нисмо били свесни Зла. Нисмо били свесни тога да смо у тој Југославији уградили најборбенији део Аустроугарске, који је био најнепријатељскије расположен према српској националној идеји и држави. Буђење Крајишника било је кратко (1988–1991). Од 1945. до 1989. у континуитету траје комунистичко–хрватска агресија као наставак аустроугарске агресије, као континуитет аустроугарске историјске идеје.

Готово осам година без роптања смо трпели понижења од Шиптара на Космету, а да се нисмо чак ни бунили. Тада Срби, који су долазили са Космета у Београд – нису смели да изиђу са београдске железничке станице, а када су некако дошли до бившег дворског парка преко пута Народне скупштине, велики кордон милиције спречавао је прилаз том народу и онемогућавао га да дође до Скупштине. Криле су се ужасне срамоте (сетимо се само случаја Ђорђа Мартиновића!), а народни револт пробио је тек 1989. године.

Међутим, агресија је настављена 1991. сецесијом Хрватске и Словеније, које су признате као државе како би грађански рат добио облик међудржавног рата у који се онда мешају – УН! То је та непрекидна агресија којој је циљ обнављање оног простора Аустроугарске који је био под непосредним утицајем Немачке. Познато је да је Аустроугарска држала Словенију, Хрватску, Далмацију, Славонију, Срем, Банат, Бачку, Санџак (односно део Рашке) – одакле је допирала до Космета и потпиривала Шиптаре у побуни против Срба. Тиме је, с једне стране, спречавала уједињење Србије и Црне Горе, потпирујући зелене у Црној Гори да се ослоне на своју, тобоже, католичку прошлост и да се боре против Срба. Резултат из 1878. године поништен је Балканским ратом и Версајским миром 1918, али данас смо поново суочени са аустроугарском агресијом на нашем тлу. Циљ те агресије није рушење било какве Југославије, већ Југославије у којој би доминантна и јака била српска држава, као главнина и средиште Југославије која би обухватала све српске земље – и Крајину, и Босну, и Херцеговину, и Славонију, Срем, Банат, Бачку, Рашку, Црну Гору, Космет и Македонију. Циљ агресије био је борба против јаке Југославије и рушење такве Југославије. Да је остала Титова Југославија, у којој је Србија била сведена на немоћног учесника у федерацији, чак без права да решава и о сопственим питањима због вета војвођанских аустроугарских аутономаша, вета Шиптара и црногорских зеленаша (Титова Југославија била је бечка, аустроугарска Југославија) – њу нико не би рушио. Тито–комунистичко решење било је аустроугарско решење: што слабија Србија, то јача Југославија. Поводом шиптарске побуне то је изрекао и Лазар Колишевски и напоменуо да ако Југославија жели да опстане – не може да опстане на том принципу, већ само ако у Југославији буде јака и Србија. Он, наравно, није рекао да Србија може бити јака ако се уједине све српске земље.

Данас лева интелигенција на Западу брани хрватску тезу о Југославији, што слабијој Србији и разбијеном српском народу и, при томе, говори да је Србија разбила (Титову) Југославију. То је марксистичка интелигенција која је после пада комунизма постала оно што је била пре усвојеног марксизма – аустроугарска. Она заступа аустроугарску тезу о Балкану као једину европску тезу и хушка на Србе на исти начин на који је то чинила и Аустроугарска, извлачећи све мотиве из чувене Сидландове књиге Јужнославенско питање: приказ цјелокупног питања, писане 1917. године.

Интересантно је да чак и Јевреји шире србофобију, као да им је стало да сачувају јеврејски монопол на патњу, јер они као грех признају само антисемитизам, не и србофобију. Европска штампа (у Француској, Италији, Немачкој, Аустрији) почела је да пише о томе да је Други светски рат био, у ствари, рат између Срба и Хрвата. Ми још ћутимо о формирању НДХ, ћутимо о томе да је Бановина Хрватска погазила споразум Цветковић–Мачек, основала НДХ, објавила рат Југославији и тиме се одрекла сваког споразума по коме је добила границе Бановине. Данас се Хрвати, и поред тога, позивају на ту Бановину, као да је нису погазили. Ми ћутимо о том гажењу исто као што је и избегличка влада у Лондону ћутала када је у свом саставу држала Мачекове министре као министре југословенске краљевске владе.

Поједини немачки филозофи, пре свега леве оријентације, сматрају да су Срби једина нација у Европи која представља истинску сметњу победи европске идеје у источној Европи, рачунајући од Балтика до Јадрана. Та европска идеја сигурно није демократска, већ идеја Светог римског царства о коме данас они отворено пишу. (Чак деле и одликовања Карла Великог!)

Године 1989. у Химелстиру, на једном скупу који је био посвећен Светосавском и Косовском завету, у свом реферату сам рекао да ми од Немачке, која је разједињена на Источну и Западну – очекујемо да схвати несрећу српског народа који је разједињен по различитим деловима федеративне, тада још нераспаднуте Југославије, као и да помогне српском народу, а исто тако и да српски народ поздравља уједињење Немачке и ослобађање источних Немаца од комунизма. Тада нисам ни слутио какву опасност представљају САД као империја. На то ми је један учесник рекао да они нама никада не могу да опросте што смо признали Источну Немачку и да је то српско дело. Холштајнова доктрина уведена 1955. године за Немце је значила да која год држава призна Источну Немачку као државу – да тиме одриче право Немачкој на уједињење и да се таква држава има сматрати за непријатељску. То што је Југославија, односно Србија у њој као владајућа, како је речено, признала Источну Немачку – ни напоре за уједињењем српског народа Немци не могу да одобравају.

Ми смо формирање те аустроугарске Југославије могли сасвим нормално да избегнемо, и рачунало се да Југославија после Првог светског рата буде брана Немачкој и комунизму. И то Југославија са јаком Србијом. Зато, када је почео Париски мировни уговор 1919, и када је влада Краљевине СХС дошла на преговоре, целокупна мировна конференција са свим савезницима (Американцима, Енглезима, Французима, Италијанима, као и Белгијанцима и Холанђанима, који су исто тако били жртве немачког напада) била је зачуђена било каквом државом Срба, Хрвата и Словенаца. Савезници су знали само за Краљевину Србију. Тако је мировној конференцији приступила Краљевина Србија. Чак ни Краљевина Црна Гора, која је капитулирала 1915. – што смо ми крили! Тада се од Краљевине Србије и њене делегације очекивало да ће бранити искључиво право својих сународника у бившој Аустроугарској и Турској. Савезници су тада били спремни да подрже Србију у таквом захтеву, али су се на крају мировни преговори завршили тако да је ипак призната и Нишка декларација од 1914. (декларацијом о ослободилачком рату Срба за слободу и Хрвата и Словенаца), као и Крфска декларација из 1917. Париски мир је завршен на тај начин што је потписница мира била Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, чиме су Хрвати и Словенци сврстани у победнике, иако су били у групи побеђених народа.

Тада је био присутан став да треба формирати једну јаку државу на Балкану против Немачке, а тада је (1918) већ био изражен и страх од комунизма, због чега је савезницима била потребна јака Србија. Тако је мислио и Вилсон (а и Рузвелт) за време Другог светског рата, који је у сусретима са краљем Петром II Карађорђевићем говорио о непотребности Хрвата Србима и српском императиву стварања чисто српске државе. Међутим, ми то нисмо урадили и нисмо створили стабилну државу. Уграђујући аустроугарске народе у српску државу, у државу коју су створили Срби – ми смо створили нестабилну државу. А нестабилну државу када се љуља, увек ће свако да гурне. Када је дављеник, непријатељ ће све учинити да је удави.

Циљ сваког народа, циљ цивилизације је стварање стабилне државе у добросуседским односима, у стабилном региону. Та стабилна држава, показала је целокупна европска историја од Макијавелија па до данас, не може да буде ни сталешка, ни расна, ни партијско–политичка, ни класна – већ искључиво национална. Тај циљ Европа је упорно заступала и 1918–1919, и пошто смо се ми на мировној конференцији приказали не као Срби, него као Југословени – Европа нам је помогла да се формирамо као Југословени.

Стабилна држава је највиши циљ, идеал и највиша тековина, као и смисао цивилизације. Нема филозофа у историји европске мисли (а и азијске) који своје мисли и свој систем не завршава трактатом, есејом или књигом о – држави (и Платон, и Хегел, Августин и Тома Аквински, Вебер итд.). Треба одмах разграничити државу и режим. О режиму и његовим променама може да се говори само уколико је већ обезбеђена стабилност државе. Ако неко хоће да промени режим, доводећи при томе у питање стабилност државе, то више не може да се сматра тежњом ка промени режима, већ је то антинационални, анационални и антицивилизацијски циљ, и то без обзира о коме се ради. Ту не можемо да изузмемо ни наше странке, укључујући и Социјалистичку партију Србије и Демократску партију социјалиста у Црној Гори.

Стабилна држава је, пре свега, правна држава. Није она ни династичка, ни племенска, ни расна, ни сталешка, она није чак ни национална (а видећемо и зашто!), она је – ПРАВНА! Правна, каква је била и Римска република, Римска империја, каква је била и Византија, какве су САД – а то је ВЛАСТ ЗАКОНА. Византија није била Свето римско царство, него правна држава – Царство православних Римљана, односно грађана римског закона. Држава је власт закона о праву грађана или о праву сталежа, ако је сталешка, како је било некада. У Новом веку, у модерно време, држава која обухвата све сталеже може бити само национална, при чему власт припада закону о праву грађанина.

То схватање државе као власти закона о праву грађанина (Римско право) – чини основ западне цивилизације, који је Западу дала Византија као православна земља. Међутим, Запад који је усвојио Римско право као право личности, не може да успостави хармонију између нације и државе. На другој страни, ми смо у Душановом царству имали – царство Срба, Грка и Арбанаса, при чему су сви, према Душановом законику, имали једнака права, за све њих је био једнак закон, сви су они били једнаки пред законом и ту једнакост свих пред законом називамо – правдом. Правда је чињеница једнакости човека са човеком пред законом. Тако је и Душаново царство било засновано на темељу Римског права. Његов законик је један од најстаријих законика у Европи.

Право је право личности, јер је закон по коме сви треба да се управљају, дакле, сви држављани – закон о слободном поступку на који је свака личност способна. Закон описује поступке и наводи их као допуштене и забрањене, а све те поступке човек може да врши или да не врши. Дакле, човек може да крши закон, да се од прописаног поступка одрекне, односно, да одлучи да га изведе, ако је забрањен. Закон прописује само оно о чему човек може да одлучује. Закон не прописује веру. У Царству православних Римљана ни једном цару није падало на памет да законом прописује веру. Вера, наиме, није творевина закона и законодавца. Својим поступцима ми не можемо да створимо или изазовемо веру, нити својим поступцима можемо да наведемо другог да верује, ако овај не верује. Због тога, закон не прописује веру, него поступке.

Закон, додуше, прописује верске обреде, али обреди нису – вера! Верски обреди су верски поступци (обичаји). Веру ствара Бог. Законодавац не узима себи право да прописује оно што само Бог у човеку може да створи. Не задире у тајну људске личности која је само Богу позната. Само Бог може људску личност да преобрази – из неверника у верника. Онтолошка основа државе није никаква техника, као што говоре технократи, није ни прагматизам о којем говори Дјуи, нити је моћ, богатство, економика, као што говоре марксисти. База државе је – ЛИЧНОСТ, битије човека појединца. То је православно схватање државе.

Власт закона могућа је због тога што човек као личност има моћ да одлучује у поступцима које закон прописује као допуштене или недопуштене. Како закон важи једнако за све, он представља правду и наша химна „Боже правде“ није национална химна, него државна химна! Нашу националну химну пре би могли да сачињавају стихови Његоша:

„Бог је нама свагда помогао,
Тврда воља и мишице наше –
Друге нама не треба помоћи;
Бог нас знаде, а ми себе знамо,
Више нама не треба познанства“.

(ШМ, II, 753–757)

Све државе у европској историји, а нарочито оне које су победиле Силе осовине у Другом светском рату, удружиле су се у Уједињене нације, тако да су УН створене као велика светска организација националних држава. Неке забуне и привидне противуречности морају се отклонити при разматрању правне и националне државе.

Читава западна Европа заправо је историја националних држава, као световна историја. Национална држава не може бити привилегија нације, не може бити власт закона о праву нације и о праву оних који припадају тој нацији. Тада би националист био сваки каријерист. Тада би свако ко би хтео да прави каријеру – себе прокламовао националистом, и по професији био Србин, као што су људи када је КПЈ била на власти – „постајали“ комунисти, јер је то било уносно. Још Маркс је 1871. писао да је Париска комуна пропала због тога што су том комуном владали каријеристи, а да би се то спречило – ни највиши руководилац те пролетерске државе не би смео да има приходе веће од просечних прихода радника и не би смео да има мандат дужи од две године. Каријеристи, иначе, чине основу бирократије и упропашћују идеју пролетерске солидарности. Маркс је ту одступио од свог учења (марксизма), јер је почео да указује на – морал! И Лењин је рекао да ће партију да упропасте мангупи у сопственим редовима, мангупи који су професионално комунисти. То исто важи и за националисте.

Када би национална држава била власт оних који су по националности Срби, онда би се Србином проглашавао и онај који мрзи Србе! Национална државе не може, због тога, да буде схваћена као власт нације, јер у том случају нација не би била духовна, него интересна (политичко–економска) заједница.

За све Европљане нација је однос према смрти, као према небитију. То је, значи, један духовни однос. Однос према смрти може да буде и нихилизам, као што то проповедају немачки филозофи после Ничеа. Они су сматрали да је неко припадник немачке нације зато што је нихилист, што свој живот сматра неважним, личност небитну, па се он укључује у ту групу као неважан за величину нације у којој је он небитан.

Такво схватање нације и такво схватање припадности цркви имамо у католичкој цркви од Августина наовамо. То је презир према личности. Међутим, ми не желимо нацију у којој је презрена личност. Ни на томистички, ни на августиновски, ни на хегелски начин, ни на начин Хобса или Хајдегера.

Ако је држава демократска, ако је у њој власт закона о праву грађанина – тада тај закон мора да се врши и онда када се он врши против интереса оног који врши закон. Као плаћање пореза или војна обавеза! Без жеље да се извуче корист, што значи да мора да постоји морал. А морал је могућ само као осећање дужности које произилази из осећања припадности духовној заједници. Ако човек нема осећање припадности, он нема ни осећање дужности. Другачији морал историја човечанства не познаје. Ако је човек космополита, не осећа припадност никаквој духовној заједници, ако је грађанин света – он нема ни морал. Њему је лако да осуђује рат на овом тлу у коме су Срби нападнути, јер он нема никакво осећање морала, нити га интересује истина, пошто га не интересује ни морал ни морални напор којим се стиже до истине или с којим се истина исказује.

Осећање припадности духовној заједници је духовни феномен, независан од објективних околности. Зато се морал назива категоричким императивом који не долази од императива околности, већ од императива једне сасвим друге категорије, надсветовне, духовне. То је оно што Немци називају верном љубављу до гроба – и по цену смрти! У националном осећању увек постоји однос према смрти и он је битан колико и у хришћанству. Ми нисмо сабрани зато око Христа који је распет на крсту, него око Христа који је ВАСКРСАО! У католичким црквама по зидовима уместо наших фресака можемо да приметимо читав низ рељефа и скулптура који осликавају пут на Голготу, Христову патњу, и изражавају Христову патњу за људе, као да је Христос платио цену за људски грех, као да је Бог крив за људски грех – што говори о дуализму код католика, тоталном несхватању хришћанства, почев од Августина.

У ствари, ми смо сабрани око васкрслог Христа. Православна црква је тријумфална црква, црква радости, свечаности, празника. Због тога ми према смрти имамо посебан однос, другачији него што га имају католици и протестанти, који су дошли до нихилизма, да не говоримо о разним сектама у Азији или самоубилачким сектама које се код нас јављају у све већој мери. Бог је у целокупној западној филозофији, а нарочито у новој филозофији од Декарта преко Малбранша, Спинозе, Хегела, схваћен као магијска сила која читав космос држи у једној целини на окупу, при чему смо ми укључени у ту целину и из те целине се ничим не искључујемо. Стога немамо никакве слободе, Бог одлучује о сваком нашем потезу и покрету, па и о томе да ли ће нас засврбети длан! Бог је схваћен као космичка целина, као њен центар, а ми, људи – као нокти, или ко зна који и какви органи те космичке целине. Људска слобода ту апсолутно ништа не вреди, као ни људска личност. Веровање у таквог Бога, таква религиозност, заиста је сатанска. То је религиозност која негира човекову личност. Августин је говорио о двема заједницама – civitasterrena, земаљској заједници, и – civitasDei, божанској заједници, која је Римокатоличка црква на челу са папом. Та се идеја понавља и код Хегела. Обе те заједнице за Августина су законске, тако да римокатолици Стари и Нови завет разликују као два закона.

Вера је однос према битију, према личности. Веома је битно какав је то однос. Да ли је то однос као негирање личности, ниподаштавање личности у име неке заједнице, или уважавање величанства и достојанства личности као тајне човекове. Ми имамо православно схватање и однос према смрти, и према заједници, и према нацији.

Православно схватање нације битно се разликује од католичког. Ми и католици не разликујемо се само по filioque. То потиче од оних који би да разлике између Православља и католицизма порекну, умање, прикажу безвредним. Међутим, док је цела католичка историја прожета борбом за инвеституру, борбом за првенство у световној власти између папе и царева, православна историја (када је била православна!) била је прожета идејом о хармонији између Цркве и државе. Код нас нема ни говора о томе да Црква влада државом или да држава влада Црквом. Ми се држимо православног предања које је уредило (још од времена цара Константина и Јустинијана) однос између Римског права, државе и нације, друштва. Ми према тим питањима имамо став Предања, зато што је наше Предање – Св. Предање, Предање посвећено вечним истинама које ми литургијски доживљавамо у Христу и апостолима. То Предање има вечну основу и због тога се ми и држимо тог Предања.

Однос између Цркве и државе одређен је на нашим Васељенским саборима на које нас упућује и Св. Сава у својој чувеној Жичкој беседи. То Предање је наша историјска свест. Према томе, наша историјска свест је исто што и Св. Предање – свест о Св. Предању. Наша историјска свест не може бити ништа друго него православна вера. Друкчије је и немогуће имати историјску свест, јер историја је континуитет. Историја је оно што је остало исто у постојању и опстанку једног народа, што се није изменило од времена Св. Кирила и Методија, односно Св. Саве, када смо као нација постали пунолетни, способни за самосталност, без мајке Византије, са својим домом. Историјска свест је свест о тој непрекидности и она је могућа искључиво као Православље. Због тога се Православље и не разликује од историјске свести.

На Западу се историјска свест битно разликује од хришћанске вере. Зато је и могуће да ту историјску свест диктирају филозофи који на крају завршавају у нихилизму и атеизму и отворено, непосредно као антихришћански. Историјска свест код православних народа, у аутентичним нацијама које су рођене из Православне цркве – не може да се разликује од православне вере или од Завета. Ми смо историјски народ колико смо заветна заједница. Кад нисмо заветна заједница, ми престајемо да бивамо историјски народ, ми нестајемо из историје, и нормално, стапамо се са суседним народима, или са Хрватима, или са Шиптарима, или Мађарима, или Аустријанцима.

Тако имамо мноштво наших породица, као што су Црнојевићи са Цетиња, који су у Аустрији Черни, иако су дошли као великаши са патријархом Црнојевићем, незадовољни стандардом у коме су се нашли, живећи по земуницама (Аустријанци су им као јунацима нудили чинове, под условом да пређу у католичку веру)прихватали би ту понуду и постајали Черни. У Италији је та породица добила име Нери, у Немачкој – Шварценберг. Оног тренутка када напушта веру – човек се стапа са другом нацијом и обратно.

Ми веру не можемо данас да бранимо ако нисмо заинтересовани да очувамо и одбранимо нацију која је у себи чувала ту веру. Не можемо поштовати веру, а не поштовати личност и њено осећање припадности. То је наше Предање које је исто што и историјска свест.

Само Православље је хармонија између Цркве, нације и државе као власти закона. Дакле, Цркве као верске заједнице, заједнице по Св. Духу, по осећању вере, нације као заједнице по историјској свести, свести о континуитету и – државе као правне заједнице, власти закона, у којој сваки држављанин мора да има једнака права. То значи, ако нам се догоди да нас Шиптари на тлу Србије бројем надмаше – биће то њихова држава, и ми ћемо морати да будемо у сагласности и са том државом. А како смо кренули, и та нам опасност озбиљно прети.

Православље је душевно здравље, хармонија, склад. Болест је једна врста сталног унутрашњег напада и напона, распетости, одсуство смирења. Болест је борба коју душа не може да издржи, раздире се као хаљина. Православље је, опет, хармонија између правне свести у човеку, националног осећања заједнице и осећања морала, и осећања вере као љубави према Христу. Само у љубави према Христу у човеку може да се јави и одржи тежња да буде сличан Христу. Кад неког волимо, желимо да му будемо слични, да се с њим поистоветимо. Само у љубави према Христу ми тежимо поистовећењу са Христом, тежимо христоликости, хармонији у личности, складу небеског и земаљског, божанског и човечанског, хармонији двеју природа у једној личности, складу између вечности и времена смрти.

Патриотизам је човекова способност да изиђе из временског оквира свог смртног живота, и да делује за своје потомке или генерације које долазе после њега, иако нису том човеку никакав род. То је способност човека да сади маслину која ће прве родове дати тек после педесет година, када тог човека више и не буде. Међутим, тај човек се радује што ће те маслине неко брати! Та способност човека да изиђе из себе је отуда што ношена Св. Предањем потиче од способности човека да се у тој трансценденцији поистовети и са прошлим генерацијама. У том поистовећењу са прецима препознаје се његова моћ поистовећења и са потомцима, а то значи – са сународницима, људима који нису исто што и тај човек сам. То није метафизика, то је духовна моћ коју је открио Христос својим поистовећењем са човеком, као и Литургијом као поистовећењем свих са литургијском заједницом. То није метафизичка истоветност негирања личности, већ потврда личности у њеној моћи да остане што јесте, а да се поистовети са неким другим!

Заветни патриотизам је осећање тријумфа, празничности, свечаности, среће, озарености. Нема у себи ничег агресивног. То није западна агресивна нација. Запад се боји национализма зато што зна нацију као агресивну метафизичку заједницу, као заједницу моћи у такмичењу за првенство света. И када се код Срба појавила свест о нацији, они су се под утицајем искуства са нацизмом те свести – уплашили. Они за другу нацију не знају, осим за агресивну. Не можемо због тога да их сматрамо кривим, јер педесет година ћути Православље и не говори о томе шта је вера. У време када се јавио протестантизам, Византија је већ пала.

Мојсијевих десет заповести нису Божји по садржини. Исте заповести има и Римско право које је Јустинијан озаконио, кодификовао, укњижио. Тих десет заповести Божји су по томе што човек не може те законе да поштује ако не осећа потребу да их поштује, као дужност, а то осећање дужности не може да има ако нема осећање припадности заједници коју је Бог одабрао као своју, ако нема осећање припадности заједнице са Богом! То је осећање о коме човек не одлучује (као што одлучује о поступку да поштује закон), то је осећање у човеку које ствара Бог. То је духовно осећање припадности духовној заједници. Због тога Мојсијевих десет заповести имају духовни смисао, мада је њихова садржина рационална.

Без духовне заједнице нема моралног осећања. Без моралног осећања нема ни осећања дужности да се поштују закони, а без тог осећања – закони су само празно слово на папиру које нико неће да поштује. И поред најбољих закона ми можемо да имамо мафију која потпуно влада – уколико нема осећања морала! Један модерни филозоф, Попер, то не схвата и сматра да ће држава бити стабилна ако јавност контролише државнике, било рђаве или некомпетентне, и да је та контрола једина гаранција стабилности државе. Питање које се ту поставља је – ко ће да контролише оне који управљају, ако су сумњиви? Ко да гарантује да нисмо сумњиви ми који контролишемо? Ко ће нас да контролише? Постоји само једна контрола, и то самоконтрола – морал! А та самоконтрола могућа је само као осећање дужности које произилази из осећања припадности духовној заједници. Према томе, немогућа је контрола ако немамо живу националну заједницу, православну заједницу. Било је периода када је то национално осећање било живо и то је била једина права контрола. Данас имамо такве медије, такву штампу и такво невероватно лагање, да је све постало роба, чак и савест. Демократија никако не може бити гарантована контролом над онима који управљају, јер нас они могу преварити тако да их ни на који начин не можемо контролисати. Поперове представе о свемоћи демократије су превише наивне, као и представе Фукујаме који говори о либерализму без нације. Данас када САД руше националне државе, руше нације, Фукујама говори о Платону и његовом ставу да филозофи треба да буду државници. Међутим, Платон не говори о полису–држави, већ о политеји – духовној заједници, а духовна заједница нема власт. Платон отворено каже да грађани могу да зарађују колико ко год хоће и може, али да својим богатством нико не може да припада политеји, тј. духовној заједници. Филозофи који треба да владају, односно, по Платону, да буду законодавци, треба да буду без имовине, чак и без породице, као монаси у Православљу! Платон не говори о филозофима као о онима који владају, већ као о законодавцима. Уосталом, уставе ни данас не пишу посланици, који могу да буду и неписмени, већ професионални правници који добро познају закон и устав.

Национална држава је држава која је стабилна под условом да њено функционисање као правне државе контролише нација са својим националним осећањем. Ако те нације нема (јер држава и треба да се простире у границама живота те нације), ако се изгубила национална свест – ни држава не може да буде стабилна. Може свако у њу да се умеша и да њен грађански рат претвори у рат међу новоформираним државама, као што се и догодило код нас.

***

Читав свет и УН осудиле су Немачку због хитлеризма, а не због Другог светског рата. Осуђен је њен антисемитизам, али не и србофобија.

САД, практично, желе да обнове Аустроугарску у јужној Европи, односно, желе да обнове немачко схватање уређења Европе, однос Запада и Истока, и то једном границом која као бедем стоји пред Русима и онемогућује Русе и Православље да иду на Запад. Због тога САД и осуђују нацију која се противи обнови аустроугарског схватања Европе.

Ватикан је одувек ценио Аустроугарску као главни ослонац своје европске мисије. За Ватикан је Беч био света монархија, а бечки цар је био „његово апостолско величанство“! Бечки цар је за папу био апостол! Дужност Аустроугарске монархије била је апостолска – да шири римокатоличку веру коју су једино сматрали легално хришћанском. Бечки цар био је штит и копље Ватикана. Аустроугарска је била крсташка формација Ватикана.

Због тога Ватикан није допустио Италијанима да формирају своју националну државу, мада су још у XV веку имали толико ренесансних полиса (градова–држава), да је у сваком од њих било више интелектуалаца него у читавој осталој Европи. По култури, ренесансна Италија била је способна да формира државу моћнију од било које друге, али је папа био још моћнији и није допуштао да се формира италијанска национална држава, јер су једини папин ослонац били – Хабзбурзи. А били су Хабзбурзи, зато што су у Беч дошли као шпанска династија. Када су Арапи и ислам били из Шпаније коначно протерани (1492, када је и освојена Америка!), Хабзбурзи су постали први владари те Шпаније и под круном Хабзбурга налазио се свет, царство у коме „не залази сунце“ – јер се простире од Јужне Америке и Мексика до Индије. Било је то шпанско поморско царство. Шпанија је била најмоћнија светска монархија, а њени владари су били Хабзбурзи, чија једна грана задобија власт у Бечу, са задатком да брани средњу Европу од Турака и да освоји Балкан за папу. А то је апсолутно искључивало признавање Срба…
1995.

Жарко Видовић, ПРЕДАВАЊА, 1995.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s