Зоран Мишић, ПОЕЗИЈА И БУДУЋНОСТ

Поезија и будућност… Тема која мами на хвалоспеве песниковом послању. Свечан и магловит наслов који нуди свечане и магловите одговоре на питања на која се не може одговорити: има ли поезија будућност? Има ли будућност поезију? Два потпуно разнородна појма, али толико неодређена и замагљена да се лако могу спојити и расплинути се у свеопштој сазнајно-естетичкој магли.

Осмотримо ли, међутим, пажљивије спрег ових двеју речи, видећемо да се иза његове метафоричке завесе крију две различите тезе: на нама је да изаберемо којој ћемо се приволети. Једна каже: будућност је поезија света, и налаже песнику да се за будућност бори, да би се свет преобразио. Друга каже: поезија је будућност света, и налаже будућности да се бори за поезију, да би се свет преобразио. Једна заступа будућност света, а то значи оне материјалне чиниоце који су кадри да преобразе не само читав свет већ и поезију. Друга заступа будућност поезије, а то значи оне духовне чиниоце који су кадри да преобразе не само поезију, већ и читав свет. Једна каже: треба променити свет, Друга каже: треба променити човека. Једна каже: будућност ћe писати сви. Друга каже: поезију ћe писати сви. Прву је (grossо modo) највише заступала социјална литература. Другу је (grosso modo) највише заступао надреализам. Те две тезе биле су у једном тренутку жестоко завађене, али се показало да су веома блиске једна другој. Обе су, у крајњој линији, биле склоне идентификовању поезије и будућности, било да су пројектовале будућност у поезију или поезију у будућност. Обе су биле стимулативне, борбене, непомирљиве, друштвено ангажоване. Препирале су се да ли треба мењати свет или човека, али су се слагале да разумети их није важно. Обе су подједнако презирале и филозофију и естетику. Прва је поезији нанела више штете него користи; друга је више користила поезији него себи; ни једна ни друга нису могле, наравно, да промене ни свет ни човека. Обе су припадале прошлости, иако су веровале да им припада будућност. И једна и друга оставиле су нам једно драгоцено искуство: да је за поезију крајње опасно да прави рачуне са будућношћу. Будућност не припада никоме — поручио је Виктор Иго Наполеону. То је порука која се може и песницима упутити. После ове две песничке струје које су, свака на свој начин, у будућност веровале, дошле су друге, које у времену будућем нису назирале никакве наде ни за поезију, ни за човека. Поезију земаљских и вештачких рајева сменила је поезија апокалипсе. Снови су све ређи бивали, а све чешћи кошмари. На небу су космички цветови уступили место атомским цветовима. Тешко је било веровати да ће поезију писати сви људи, када су то могле и електронске машине. Песнике су све више хвалили, а све су их мање слушали. Никада поезија није била на већем гласу, никада се њен глас није мање чуо. Изгубио се у буци времена: шта је песник могао да разазна у будућности, осим те буке?

Па ипак, нисам сигуран да та будућност, која је изневерила оне који су на њу толико рачунали, нећe помрсити рачуне и онима који у њу не верујy. Она је опсесија и једних и других, и оних који је призивају, и оних који од ње стрепе. А иза те опсесије крију се, у ствари, наше свакодневне бриге за садашњицу, за опште добро и за своју личну душу, које нису, и не могу бити, најбитније песничке преокупације. Не треба се онда чудити ако будућност не прихвати ону поезију садашњице која пошто-пото хоће себе да пројектује у њу.

Значи ли то да песници треба да одврате свој поглед од будућности? Свакако да не. Али они не би смели да јој приписују своје стихове, било да је хвале или да је куде. Каже се, додуше, да су песници заменили пророке, откад је поезија заменила религију. Али пророци су нам објављивали времена будућа, нису замишљали да се из будућих времена нама јављају. Ако су и били видовити, веровали су да они гледају у будућност, а не да будућност гледа у њих. Зато су их и прогањали, и зато су их и слушали; зато песнике данас прослављају и зато их и не слушају. Зато је и позив песников постао тако сумњив и двосмислен: на по пута између видовњака и хистриона, он не спада нигде и не служи ничему. А служба није терет, ако за њу постоји права песничка вокација.

Прави песников позив није ни да разуме свет, ни да га мења, већ да га прославља, онако као што су га прослављали градитељи споменика на овим обалама*, на обалама Нила или на обалама Ганга. И не замерите ми ако, уместо Витмена, Мајаковског или ког другог песника будућности, споменем још једном Наполеона, који је, стојeћи на једној од тих прослављених обала, говорио својим војницима: са врха ових пирамида четрдесет векова вас гледају.

Сви говори о будућности, не само његов, већ и ови наши, морали би тако почети: једним свеобухватним погледом на споменике из прошлости који нас одасвуд окружују и опомињу да уметност почиње да живи правим животом тек кад се ослободи временских неспоразума. Мaузолеји се граде већ четрдесет векова, и дуже, и брига за будућност увек је била брига да се сачува успомена на садашњост, звала се она фараоновим или народним именом. Али брига градитељева, а то значи и песникова, није иста: он се не брине за будућност, већ за свој посао. Он не мисли којим ће се именом његово дело звати, већ да ли оно стоји. Он не чува успомене, већ их ствара, да би их људи, једном, чували као своје.

Jе ли та небрига за време доказ песникове безбрижности и неодговорности? Никако. Цигле од којих песник зида своје спомен-песме, а то су речи, ововремене су речи, свакидашње, брижне и одговорне, оне одговарају на питања људи овог времена и позивају на одговорност. Али време које те песме евоцирају не спада ни у једно време којим граматичари или физичари располажу. Оне нису ванвремене, као што им то теологија налаже; пре би се могло рећи да су свевремене, уколико би се тиме могла исказати она стваралачка постојаност и свудаприсутност која траje од када знамо за себе, од Ђердапске клисуре до Охридског језера. Jа не мислим, наравно, да сам разбистрио маглу коју тема ових разговора подиже понудивши поезији свевременост, уместо будућности. Хтео сам само да вас подсетим да је песников свет – измишљени свет, који не пролази јер га никад није ни било, нити ће икад доћи. Свет имагинације претвара се у свет будућности само у сајенс-фикшнима, који су и смишљени зато да би се поезија уништила. Не постоји поезија зато да би била актуелна, пасатистичка или футуристичка. Постоји зато да би пронела кроз мене временске духовне константе, истоветност усред разноликости, чудесну трајност трошних и пролазних облика, небески одсјај на лицу света. (1967)

Зоран Мишић, Критика песничког искуства, (315-318),СКЗ, Београд, 1976

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s