Николај Берђајев, ИСТОРИЈСКО ПРЕДАЊЕ

По својој унутрашњој природи сваки човек је неки величанствени свет – микрокосмос, у којем се огледа и у којем пребива сав реални свет, све велике историјске епохе; није он неки фрагмент васељене у којем је садржан тај малени делић, он собом пројављује неки велики свет који према стању свести датог човека може бити још затворен, али се сразмерно ширењу и продубљивању његове свести сам изнутра открива. У том процесу продубљивања свести раскривају се све велике историјске епохе, сва историја света којом се бави историјска наука која све пропушта кроз критику, критику споменика, историјских аката, археологије итд. Али када постоји неки спољашњи повод, импулс., полазна тачка за неко дубоко приceћање, човек мора у самом себи да сазна историју, да докучи и открије, на пример, дубоке слојеве хеленског света не би ли заиста разумеo историју Грчке; историчар мора у себи открити дубоке слојеве старојеврејског света не би ли разумео ову историју. Према томе, може се рeћи да се у том микрокосмосу садрже све историјске епохе прошлости, а то човек не може у себи угушити слојевима времена и непосредног историјског живота: то може бити прикривено, али никада не може бити потпуно угушено. Тај га процес унутрашњег расветљавања и удубљивања мора довести до тога да он кроз ове слојеве продре у унутрашњост, у дубину времена. Зато што ући у дубину времена значи ући у дубину самог себе. Само у дубини самог себе човек може на прави начин нaћи дубину времена зато што дубина времена није нешто спољaшње, туђе човеку, нешто што му је извана дато и споља натурено; дубина времена – то су најдубље скривени слојеви у унутрашњости самога човека, слојеви који су само прикривени, само потиснути суженошћу свести у други или трећи план. Историјски митови имају дубоко значење за тај процес сећања; у историјском миту је дата а у народном памћењу сачувана прича која нам помаже да се у дубини нашег духа сетимо неког унутрашњег слоја који је везан с дубином времена.

Процес отуђивања субјекта од објекта, до кога долази услед просветитељске критике, критике свести, може дати материјал за историјско сазнање, али, уколико он убија мит и одваја дубину времена од дубине човека, он одваја човека и од историје. Све нас то нагони на превредновање и ново вредновање значења предања за унутрашње схватање историје. Историјско предање, које је историјска критика мислила да разруши, јесте пут за велики тајанствени акт сећања и, заиста, историјско предање није за човека некакав спољашњи импулс, споља натурени факат који му jе туђ, већ унутрашњи, скривени факт склоњен у дубини тајанственог живота у којем је он познао самог себе и са којим је он спојен у нераздвојну целину. То никако не значи да предање не подлеже историјској критици и да свако предање, у облику у којем оно постоји, треба да се неприкосновено прими на веру и да се на њему мора заснивати историјска наука. Ја то не кажем. Jа чак мислим да је историјска критика врло много урадила у области критике предања, уколико има карактер објективно-неспоран и објективно-научан, и да нема основе да се обнавља традиционална историја која се чврсто темељи на предању. Ја само хоћу да кажем да у предању постоји унутрашња вредност, која не указује на то да се све десило тако како се говори, на пример, у предању о оснивању Рима, предању које су срушили Нибур и нови историчари, већ на то да је у предању, које се одржало у народном памћењу, скривен неки наговештај и симболика историјских судбина народа, која има првостепени значај за изграђивање философије историје и за схватање унутрашњег смисла историје. Историјско предање је нешто више него што је сазнање историјског живота зато што се у симболичком предању откривају унутрашњи живот и дубина стварности која jе наследно, прејемствено везана с оним што човек открива помoћy унутрашњег духовног самосазнања. Веза предања с оним што се открива у самосазнању има велику вредност. Спољни факти историје имају големо значење. Али, за заснивање философије историје много већe значење има унутрашњи тајанствени живот који се не прекида ни у спољашњем текyћем трајању, јep нам управо он говори да нам историја није дата споља већ изнутра. Ми, напослетку, схватамо историју и конструишемо је у вeћoj зависности и тешњој вези с унутрашњим стањима наше свести, њеном унутрашњом ширином и њеном унутрашњом дубином. И ето, то стање свести, самосазнања, које постулирају и претпостављају историјска критика и објективна историјска наука као једино тачне, јесте врло сужено и на површину избачено стање свести. У томе је аберација историјске критике. У овој критици много тога изгледа објективно, необориво и убедљиво само за првобитни површински слој свести, али када се зађе у дубину, када се свест рашири, онда се види да то није права свест и да се дубина налази у унутрашњости историјске стварности. Када читате научну књигу из историје, рецимо из историје старих народа, онда јасно осећате да је из историје културе ових народа потпуно ишчупана душа, да је ишчупан унутрашњи живот, да вам се у њој презентира само спољни снимак, спољни цртеж. Све нас то нагони на закључак да је такозвана „историјска критика“ само један моменат у развоју историје кроз који пролази човек у свом сазнању, један од момената, не најбитнијих и најдубљих, после чега човек ступа у неки потпуно други период, у неке друге односе према историјском процесу. Тада се мења и на нови начин осмишљава унутрашње предање, унутрашњи мит историје, који је био одбачен у периоду историјске критике.

Тема историје, како сам већ на самом почетку казао, јесте судбина човекова у његовом земаљском животу, и та човекова судбина, која се остварује у историји народа, поима се пре свега као судбина човекова у духу онога који сазнаје. Историја света, историја човечанства не догађа се само у објекту, не догaђa ce објективно само у макрокосмосу, већ се догађa и у микрокосмосу. Ето, та веза схватања историје у микрокосмосу и схватања историје у макрокосмосу, која је тако нужна за метафизику историје, претпоставља изузетну сличност и зближавање и некакав нарочити однос између историјског и метафизичког. Супротстављање историјског и метафизичког, које током дугог периода представља доминантно схватање у науци и философији, а такође и у неким облицима религиозне свести, као, на пример, у индуској, не претпоставља могућност појаве метафизичког у историјском, могућност да историјски факт није само спољашњи, емпиријски факт који методолошки мора бити увек супротстављен свему метафизичком. Друга тачка гледишта претпоставља да метафизичко може непосредно прећи у историјско и у њему бити манифестовано. Ова тачка гледишта, како ћемо доцније видети, нарочито подесна за заснивање философије историје, претпоставља некакво средиште историје где су метафизичко и историјско спојени. Само се у хришћанској философији историје, коју ћу се потрудити овде да покажем, уистину зближава и поистовећује метафизичко и историјско. Оно схватање предања, о којем сам говорио као о извору најдубљег сазнања историјске и духовне стварности, значи примање предања као унутрашњег живота духа који сазнаје, а не као ауторитета. Туђост човековог духа том предању значила би спољашње натурање предања. Уистину мора постојати такав однос према предању: оно је некаква слободна, духовна наследна веза у унутрашњости човековој, оно не означава нешто трансцендентно, наметнуто човеку, већ нешто што му је иманентно. Само је такво схватање предања истинито и само оно пружа могућност да се заснује философија.

Николај Берђајев, Смисао историје, (стр. 21-24), Бримо, Београд, 2002.


Превео: Милић Мајсторовић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s