Николај Фјодоров, КАЖИ МИ КО ЈЕ ТВОЈ БОГ, И РЕЋИ ЋУ ТИ КО СИ ТИ

в) Овом одељку могао би се ставити епиграф: „Кажи ми ко jе твој Бог, и рећи ћу ти ко си ти“; и, насупрот томе, ақо је познато ко си ти, онда се може рећи и ко је Бог твој. Али то је критеријум само знања, а не дела Божјег; а нама је важно и неопходно да знамо не само ко је твој Бог и ко си ти већ првенствено ко је наш заједнички Бог и по чему ми морамо бити налик на њега, генерално узето. Ако је твој Бог Алах, коме је страно све што је људско, чак људско у најбољем смислу, или, пак Јупитер, коме није страно ништа што је људско, чак и оно најгоре (зверско, животињско), ти тада нећеш бити приврженик Онога у Коме се сједињује божанско и људско, за Кога нема ни Хелена ни неохелена, ни Јудеја ни неојудеја, Коме се не може служити налазећи се у разједињености, усамљен, већ се може служити само као целина и сложно. Појмом, представом о божанству одређује се не толико шта је човек колико шта он треба да буде или мора постати, и то не сваки појединачно, већ сви укупно, ако је, наравно, појам Бога истинит, свеобухватан. А ако се прихвати да Бога нема, ако се одбаци Његово постојање, то ће довести коначно до уништавања, будизма. Спознати Бога, не одвајaјyћи знање од активности, а активност од знања, прво је правило при апробацији вера. А не одвајати знање од активности значи само не разарати првобитну детињску целовитост човечје природе. Каста просвећених представља собом одвајање знања од активности, па стога знање касте просвећених није целовита, није потпуна мудрост; ученост је знање, а не мудрост.

Друго правило, слично првоме (не одвајати знање од актив- ности), захтева да се знање не ограничава искључиво на себе само, у смислу лица, сталежа, народа. Ако се спроведе у дело, ово правило елиминише надменост, издвајање, величање, самољубље и саможивост, егоизам и алтруизам.

Да би се допрло до извора ових правила, да би се схватило њихово порекло, неопходно је узети људе у њиховом првобитном стању, кад узроци разједињења још нису извршили утицај на људе. А ако и онда кад не буде узрока који доводе до разједињавања, буде још деловала сила која наноси губитке, лишава синове и кћери њихових очева и мајки, ко ће онда бити Бог тих синова и кћери ако не биће које даје живот бићима њему једнакима по моћи, знању и осeћању, и у коме нема ни разједињења ни смрти? Такво биће је највиши израз сродничких веза, и стога само сродство у свој својој снази и потпуности може бити критеријум за апробацију вера. Свако учење које не захтева потпуно обнављање сродства јесте лаж. Ми ни сада не можемо прихватити, као што ни наши очеви нису прихватили, ни новојудејски ислам, ни новонезнабожачки Запад. Ако узмемо човечанство у стању кад на њега делује сила (смртоносна) која га обједињује, a jош не делују узроци који га разједињују, онда ћемо у њему начи најчистије детиње осећање, из којег и потичу напред поменута два правила (не одвајати знање од активности и не огра- ничавати знање), јер не одвајати знање од активности указује само на искреност осећања и на његову снагу; а при томе, кад не буде узрока који делују у правцу разједињавања, људи не само да се неће ограничавати на упознавање искључиво себе него се чак и неће ограничити упознавањем многих; а смрт ће их утолико више присиљавати да се уједињују. У дечјем осeћању, у осећању свеопштег сродства, садржан је критеријум и полазиште даљег усавршавања (тј. достизање савршенства), а скретање од тога изазива пад, ствара блудне синове, чини немогућним достизање зрелости, усмерава се ка детињарији, коју треба разликовати од детињства. Кад смо били мали, сви људи су за нас били браћа и сестре наших очева и мајки (ујаци, стричеви и тетке); тако су нам и говорили наши родитељи, принуђени да се прилагоде дечјем разумевању, уопште не слутећи да их њихово присилно прилагођавање и саме враћа првобитној истини и добру. А ако су за дете (и предпубертални узраст) сви људи браћа и сестре његовог оца и мајке, шта је друго оно само, дете, ако не син човечји. Из тога постаје разумљиво зашто је сродство критеријум општег делања (братског, синовљег, очинског — синова на васкрсавању очева и братско делованње очева на васпитавању синова); из тога постаје разумљиво зашто Јеванђеље дечје осећање узима као услов уласка у Царство Божје. Јер, шта jе то хришћанство? Јеванђеље Царства Божјeг, свеопштег спасе- на, које се, према јеванђелијском учењу, и мора пре свега другог у молитвама тражити. А коме припада Царство Божје? Деци и онима који су, достигавши до зрелости, сачували дечје осећање. Препород (родити се поново, у разговору с Никодимом)1 такође jе враћање дечјем осећању. Према другом еванђељу, ученици, започевши препирку о томе ко је међу њима први, сами схватају, мада, можда, и нејасно, да је та препирка нарушавање чистоте и светости Царства Божјег; стидећи се да признају пред Учитељем да су се око тога препирали, они самим тим сведоче о томе да дечје осећане код њих још није пресахнуло.2 Дете које не само да још не разуме ни положаје, ни звања, ни сва одличја утврђена изван Царства Божјег, што су разорили сродство и поникли на његовим рушевинама, него је и свесно свог сродства са свима, бeз oбзира на положај, дете које ништа не зна што jе изван сродства, и зато jе спремно да чини услуге свима, не размишљајући о користи, добитку, без икакве пристрасности, дете, које поседује таква својства, објашњава ученицима зашто Царство Божје припада деци и у чему они, одрасли, морају постати налик на децу да би постали чланови тог царства; а бити налик на децу – значи постати син човечји или се поново родити у том својству.

Ако би се испод слике Рођења Христова, или испод слике Mајке која у наручју носи сина човечјег, ставио натпис „Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Божје“, зар се тим речима Jеванђеља не разоткрива најдубљи смисао доласка Сина Божјег на Земљу људима, који су у непрекидном спорењу и борби за првенство или за опстанак, људима како онима који су на високом положају у царству земаљском, као што су мудраци, цареви (маги), тако и људима што се налазе на најнижој друштвеној степеници, као што су пастири, јер и сам Христос је био у највећој мери тај узор на који је он касније указивао ученицима; а у зре- лом добу Он је проповедао оно што је и у детињству био. Сами анђели, као саставни део слике Рођења Христова, служе као узори оних што су достигли зрелост а нису изгубили дечју чистоту; они су ти исти мудраци и пастири, само у њиховом идеалном облику, у идеалном виду; поклоњење пастира и царева-мудраца показује да су они схватили у чему се састоје морални узор и критеријум, па су стога и приказани у горњем делу као преображени (у анђеле). Сва моралност првих трију Јеванђеља своди се на то да се човек претвори у дете, да се роди као син човечји, који уопште не зна за земаљске разлике и да је, насупрот томе, дубоко свестан унутрашњег сродства свих људи, да жели да служи, а не да влада. Дете, ослобођено борбе за опстанак, које jош није приморано да своје снаге употребљава за стицање средстава за живот, може те снаге несебично трошити на то да чини услуге свима, не сматрајyћи да те услуге значе ропство или нешто понижавајуће, као што ни сам Христос није држао да је понижење кад jе прао ноге ученицима који су се препирали око првенства.

Указивањем на дете као на узор кажњава се, пре свега, надменост, порок, којег нема код деце, порок који се толико тешко искорењује код одраслих, а нарочито код касте просвећених; и кажњава се тај порок, могло би се рећи, на истински божански начин, претварањем привидне врлине у велику и стварну. Уколико је човек одвојенији од стварности, утолико је већa његова гордост, утолико више он негира све постојеће; будист, који сматра свет својом представом (варком, нестварношћу), јесте најнадменије ништавило. Хришћанство је свест о тој гордости и њена негација, а уз то оно представља повратак стварности радом. На тај начин, дете, као критерију, јесте негирање несродства, рангова, чинова, свеколиког правног и економског статуса и учвршћивање свеопштег сродства, и при том не на речима или само у мисли него на делу (несебична услужност). Сродство је и пробни камен, и компас у заједничкој акцији, у заједничком ходу…

У дечјем осећању свеопштег братства крило се, било јe садржано, осeћање да је сваки човек син, унук, праунук, прапраунук… потомак оца, дедова, прадедова, предака, напослетку, заједничког праоца, према томе, у овом осећању било је садржано не само најтешње сједињење садашњости, живих (синова), него исто такво али чак још и веће сједињење садашњости са прошлошћу (очевима), насупрот учењима древних и нових филозофа, чија се грешка састоји управо у дисконтинуитету између садашњости и прошлости. Однос сина према оцу, унука према деди и, уопште, потомка према претку није заснован искључиво на знању већ и на осeћању, које се не може ограничити на представу, мисао, а захтева виђење, лични однос, захтева да се буде лицем у лице; управо стога је у сродству, као критеријуму, и садржан захтев за васкрсавањем. Захтев видљивости не ограничава се на спољашњост, јер у појам сродства нужно улази искреност и отвореност, и стога се у спољашњости изражава сва дубина унутрашњости, удубљавање у лик постепено прелази у удубљавање у душу. Основно својство сродства је љубав, а с њом и истинско познавање; у односима између роба и господара, у односима између грађана постоји суздржљивост и неискреност, према томе, нема истинског познавања, нема синовље ни братске љубави. Осећање грађанске дужности и цивилизација не удовољавају захтеву овог критеријума; родовски начин живота, како живе првобитни народи, чији се трагови све до сада примeћују и код нас, без обзира на спољашња сличност међу сродницима, такође не удовољава захтевима овог хришћанског критеријума и чак је у директној супротности са њим. Потребно је дуготрајно васпитавање да би се реч „браћа“ у општој употреби претворила у стварност; за то јe неопходно спољно и унутрашње сjединавање.

Дакле, дечји узраст одређује се споља – на основу деловања узрока који обједињавају и неактивност узрока који разједињују, а изнутра — на основу свести о сродству и осећања смртности. Хришћанство свој критеријум узима из почетка, из корена, из основе; док данашњи, незнабожачки век тражи живот који није у складу с непорочном природом, тј. с природом у њеном почетку, у њеној основи, него с природом уопште, и за то обећава личну срећу, која, међутим, не искључује смрт (будите срећни, али умрећете); а хришћанство не обећава појединачну, личну, већ општу срећу, тј. Царство Божје. Признајући постојање зла у свету, хришћанство га негира или га не допушта у основи, у почетку, насупрот и оптимистима и песимистима, од којих први, ограничавајући добро, уопште не желе да виде зло у природи, чак га не виде у болести и смрти; а други виде зло у самом почетку, у самој основи, и за њих преостаје једно – уништење; док хришћанство види Бога у почетку, а Царство Божје, тј. свеопште блаженство, на крају. Детињство хришћанства, први његови векови, као, вероватно, и детињство човечанства, одликовало се очекивањем смака света и осећањем сродства.

Човек и свет су чисти само у свом изворишту, у свом детињству: детињство и јесте враћање на почетак. Синовља и кћеринска љубав, братска љубав, касније се претвара у полну љубав; и тек кад полна љубав буде замењена васкрсењем, кад се обнова старога замени рођењем новога, тек тада неће бити враћања детињству, пошто ће тада цео свет бити чист. Наше садашње тело је продукт наших порока, личних и родовских, а свет је творевина слепе, безосећајне силе, која собом носи глад, несреће и смрт; стога, усклађивати своје активности са структуром свога тела, следити природу, како је то учила стара и учи нова незнабожачка мудрост, захтевати потчињавање слепој сили природе и чинити своје тело критеријумом моралности – значи негирати моралност. Како усклађивати своје понашање са структуром свога тела кад jе то тело само резултат понашања, тј. порочног понашања? Прихватити као норму дете, тј. бићe у коме ce joш није појавило ни непријатељство ни пожуда, а преовлађује приврженост, и то највећa pодитељима — то значи прихватити кaо норму тренутак непорочности; детињство је тренутак кад не постоји окрутност и безосећајност код младунчади чак и код звери, јер се и месождери рађају као сисари. На тај начин, незнабожачка мудрост учи да се следи природа, а хришћанска – непорочна природа (дете), и у овом потоњем се изражава – негативно – одсуство порока, а позитивно – искључива владавина сродства. Не може бити прихваћено као правило понашања прилагођавање структури нашег организма, који је несвестан продукт наших порока; наше тело мора бити наша ствар, али не егоистичка ствар коју ми сами срeђујемо, већ ствар која се остварује врaћањем живота очевима. У правилу „следити природу“ садржан је захтев потчињавања разумног бића слепој сили. Следити природу – значи учествовати у борби полној, природној, тј. борити се за женке, и водити борбу за опстанак, и прихватити све последице такве борбе, тј. старост и смрт, то значи приклонити се и служити слепој сили. А старост је пад, и старост хришћанства ће наступити ако морална поука Jеванђеља не доведе човечанство до обједињавања у заједничкој акцији; старост човечанства је изрођавање, старост света – његов крај.

Николај Фјодоров, ФИЛОЗОФИЈА ОПШТЕ СТВАРИ,(стр. 78-84), ЦИД, Подгорица, 1998

Превели: Мила Стојнић и Вељка Кришковић-Марковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s