Александар Мирковић, ПАСИЈА ПО ЈЕЛЕНИ

Јелена Ковачевић, СТРАДАЊЕ, УГ Јадовно 1941, Бања Лука, 2021.

„Поведи ме Мајко, путем твога Сина“ завршни је стих песме која отвара збирку „Страдање“ Јелене Ковачевић, и који показује да је пролог увек на Небу, а „гле, Небо је у теби“, и да су Срби, пре више од осам векова, изабрали за свој Пут – Христов пут, кога се до данас држе! Тај избор их је ујединио у духовну заједницу која се зове зове СРПСКИ НАРОД. Језик, култура, обичаји… и све што је створио народ кроз своје великане, израз је нашег (српског) доживљаја и осећања Бога.

ЛИРСКИ ХЕРОЈ песничке збирке „Страдање“ је – СРПСКИ НАРОД у доба Геноцида над Србима у „НДХ 1.0“. Није то Жртва апстрактна, метафизичка, кафкијанска за коју не знамо ко је коље, реже, сече, черечи, спаљује, кува, дере… Не! у књизи Јелене Ковачевић и ЖРТВЕ и ЗЛОЧИНЦИ – ИМАЈУ НАЦИЈУ и ВЕРУ и ИМЕНА и крвници нису дошли са Марса већ из суседног села и говоре исти језик, али нису браћа, јер нас не чини језик браћом већ – доживљај Бога. „Кажи ми ко је твој Бог и ја ћу ти рећи ко си ти.“ Из односа према Богу човек гради све остале односе. А њихов бог „на кости је сео, у одори црној од крви тешкој./Ово је његов престо, крв и кост пут његов./Њему се пењу…“

Готово увек, Јелена Ковачевић, прилаже и историјски документ као извор песме. А документи, чак и сведочења недокланих Срба и Јевреја, често су апстрактни, „суви“… но, уроњени у “живу воду срца” Јелениног, “у чист извор љубави, туге и нежности” оживљују у песми „стабло наше прошлости“, и опет чујемо врисак, молитву, дечји плач… „Тата, спаси ме“… и тупе ударце после тога… у својој души. Књига Јелене Ковачевић је – Бол! И Љубав!

Песник изражене историјске свести – свести, схваћене као осећање „непрекинутог постојања заједнице упркос времену“, осећања присутности предака и потомака у нама – Јелена Ковачевић, узнета у Надвременост, најболније тренутке у трајању Срба „резаним грлом пева/и крв удари још једном…“, да нас подсети да жртве можемо осветити само ако их учинимо светим, а учинићемо их светим ако у њима препознамо Смисао, ако се, како Јелена у завршној песми, „Завештање“ каже: „молимо и не престајемо да се молимо“, да се „бол у љубав… разнесе“, да тако себе Преобразимо и учинимо христоликим, и да све што чинимо – чинимо у Љубав укорењени.

А сву невину децу, и жене, и немоћне… све наше жртве – опрашта или не опрашта Бог. То не знамо, то није на нама. На нама је да чувамо светло и свето Сећање, њиме прочишћени оздравимо, освестимо се, охристовимо, постанемо „мудри као змије и безазлени као голубови“, и никад не заборавимо да Зло постоји – а то је могуће само уз веру, јер да ли је нешто добро или зло знамо из сећања на своју „прву славу“, из доживљаја Бога – да постанемо снажни и спремни и – никада више не дозволимо понављање Покоља! Никад и ни по коју цену!

15. мај 2021.

Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s