Зоран Мишић, САВРЕМЕНОСТ И ТРАДИЦИЈА

Оceћање јединства савремености и традиције најpeђи је дар, доступан само онима који су прерасли време кратковидих распри између два нивоа свести и усхтели да једним погледом сагледају читав њен развој, да у својој свести открију давнашње токове колективне свести и наслуте њихову будућност. Подухват заносан и безнадежан, јер своју стварност дугује неостварљивости свог циља и никад не доспева да се од магловитих слутњи уздигне до сазнања. Да би се то осeћање, поникло из историјског искуства, заиста обистинило, требало би да историја порекне своје искуство и оствари немогућe: да опише круг и врати се своме почетку, да би се време испунило у времену и претворило у ванвремени тренутак састанка времена прошлог и времена будућег, предака и потомака, њиховог зближења и препознавања једних у другима. Па ипак, тај недостижни сусрет збива се у нама од памтивека, у сваком нашем сусрету са искуством прошлости, иако нисмо у стању да га доживимо. Само у изузетним тренуцима, на раскрсницама времена, у часовима сумрака или расветљења, чини нам се да је тај час свуда присутан, да сви часови избијају истовремено, да се време прошло рађа са сваким новим даном и да наши дани свићу и у времену будvћем. То су часови у којима препознајемо себе у својим прецима, у споменицима своје културе, у старим записима и легендама, тужбалицама и бајкама, мостовима и тврђавама, у подвизима и погибијама које је наше сећање престало било да памти, али смо их поново нашли у своме животу и својој погибији. Али то су истовремено и часови у којима себе препознајемо у својим потомцима, у записима и споменицима насталим после нас, у мостовима извијеним над водама које су и нас однеле, у сeћању и забораву оних кoји ћe себе препознати у нашим успоменама. То су часови у којима сећања постају предвиђања, а предвиђања се обистињују у ceћању; у којима се истина обзнањујe у самом крилу своје пролазности, а видовитост стиче по цену губитка вида; часови највишеr бола и највећer смирења, јер нам у болу нестајања откривају једниу могућност нестанка бола, у пролазности једини могући мир.

Открити савременост традиције и наћи у традицији савременост, то значи сазнати пролазност ствари, али и облике од којих је она начињена, открити вечност у облицима пролазности. То значи доћи до открића оних вечитих тајни које нам је прошлост поверила: како у немиру наћи свој мир, како укротити немирну ћуд времена и на страшном месту постојати. Гледајући нас из мрака прошлости, традиција нам поручује да ослободимо светлост из обручја ништавила, да заштитимо пламен духа од равнодушних пустињских ветрова и ишчупамо смисао из наручја бесмисла. На споменицима које нам је предала у завештање исписани су они врховни закони свемирске саобразности и људске узајамности без којих би наш живот остао само слепо тумарање по друмовима који никуд не воде. Те велике духовне константе, у чијем су знаку наши преци побеђивали, говоре нам да нема смрти без преображења и да ниједна жртва није узалудна, али да се победе не могу извојевати ако се нисмо жртвовали за њих, да се порази не могу осветити ако их нисмо учинили светим, да се велике духовне вредности рађају када у њих себе узидамо, да бисмо себе обновили у њима. Својим присуством међу њима, традиција нам улива самопоуздање и штити нас од нихилизма, највеће разорне снаге нашег доба, рођене из превелике људске охолости која је остала неуслишена. Али она нас штити и од превеликог самопоуздања и охолости будућих освајача свемира који ћe се са својих путовања вратити празних руку и срца испуњена новим безнађем. Она нас учи великом поносу и великој скромности: ми смо ти који смо преорали утробу земље, заробили ватру и управили је пут неба, али ми смо и они које ћe земља примити у своју утробу и ватра сунца сагорети. Она нас мири и са земљом коју смо презрели зарад свемирских похода, и са свемиром који нас је презрео и неће престати да нас презире и када запловимо његовим пространствима. Она нас учи да смисао правог човекољубља, оног који jе постојао и онда када се за хуманизам није ни знало, није у томе да човек омрзне природу да би заволео човека и присили је да падне пред њим на колена, већ да покуша да живи у сагласности са природом, да себе, у коме је нашао меру свих ствари, премери њеним непристрасним погледом и поново стекне поверење у ствари од којих се отуђио. Показујући нам, на примерима из историје, ону јединствено просту науку, коју песници и пастири једини добро памте, о вечитом обнављању света, она нас позива да прослављамо све што живи и што је некад живело, звезде које се гасе и звезде још нерођене, изгинуле војске и оне које ће изгинути, зеленило у камењу и камен који ће озеленити, дивље звери и њихове укротитеље људе. Предајући нам историју, она нас лечи од историје, од њених безумних прохтева и разочарања, и враћа нас оном јединственом, непоновљивом доживљају свемирског кретања у коме је читава историја очувана и превазиђена, нашем обичном, сунчаном, смртном дану. Да би се традиција очувала и постала део наше савремене свести, не смемо је препустити несавременим људима, њеним самозваним чуварима, који чувају поруке других зато што немају сами шта да кажу, којима традиција служи само као склониште њихове заостале свести. Прави смисао традиције могу разумети само они који су одбили да се покоре мрачњачком традиционализму, али се нису дали завести ни скороjевићким модернизмом, оном најгрђом традицијом која се традицији руга и у којoј дух конформизма налази своје најсигурније уточиште. Ти најсавременији духови, једини прави чувари традиција, налазе се међу онима који су, заронивши у поноре несвесног, угледали свој унутрашњи заробљени свет, али су у њему разабрали и обрисе давних, заборављених светова, у којима је читава прошлост народа боравила. У шуми слика које су се откриле њиховом унутрашњем оку у пуном тајанству њених испреплетаних грана, они су успели да разазнају она најдуговечнија стабла чији корени досежу до почетака људског памћења. А тај несвесни, унутрашњи поредак слика, изложен светлости дана, показао је своју чудесну подударност не само са сликама о легендарним бићима, сачуваним у народном предању, већ и са сликом о космичком поретку, дубоко утиснутом у колективну свест. У тамном вилајету где песник тражи злато речи међу речима од камена, вечито растрзан између њиховог преобиља и њихове ништавности, влада она иста коб која је Едипу одузела вид, прогонила Одисеја од немила до недрага и нагнала Орфеја да се окрене надомак спасења. Али у том вечитом кружењу између речи и ћутања, између ствари и одсутности ствари, између облика и сенке песник препознаје и оне законе космичких кружења по којима се управљају сунчани и пешчани сатови, звездани и људски дани, путеви огња и путеви тела. И у том сазнању је његов једини, ненарушиви мир. Покоривши се налогу демона аналогије, свог врховног владара, да напусти своје старо боравиште и крене у непознато, поезија је покидала све нити које су је везивале за средиште свог бића и доспела до границе где свака аналогија престаје и настаје владавина случаја, аутоматизма и бесмисла. Она се нашла у сличном положају као наука која је, разбивши језгро атома, угледала празнину по којој невидљиве честице, испражњени остаци нашег вида, тумарају несувисло и својеглаво, измичући нашим мерама и рачунима. Али она је, заједно са Ајнштајном и свима онима које погодности позитивистичког гледања нису успеле да заведу, одбила да призна закон очевидности по коме ничег нема ван нашег вида. Са истом оном дивном упорношћу с којом је, сазнавши за једначине релативности, наставила, заједно са њиховим творцем, да трага за свеобухватном једначином света, поезија је, над рушевинама свог бића које је сама разорила, продужила да машта о његовом исцељењу и његовој целовитости. Вођена руком свог демона, она је на дну понора поново угледала свој лик, обасјан сунцем, и на- ставила да кружи његовим трагом, следећи путању којом васколики свет путује. Она није уздрхтала ни на вест о доласку последњих времена коју проносе престрашени гласови савременика, већ је продужила да говори о временима непролазним оним спокојним, моћним гласом којим сан једино може приволети јаву да разуме оно што из дубине прошлости говоре уста мрака: да jе свако време последње и једино време из којег се светлост рађа.

(1961)

Зоран Мишић, Критика песничког искуства, (224-228),СКЗ, Београд, 1976

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s