Николај Берђајев, ВОЉА ЗА ЖИВОТОМ И ВОЉА ЗА КУЛТУРОМ

У свакој култури, на одређеном ступњу њеног развоја, почињу да се испољавају начела која подривају њене духовне основе. Култура је повезана с култом, она се развија из религиозног култа, она је резултат диференциације култа, дељења његовог садржаја на разне стране. Философска мисао, научно сазнање, архитектура, сликарство, скулптура, музика, поезија, морал све се то органски целовито садржи у црквеном култу, у још нераздељеној и недифренцираној форми. Нajстарија култура, култура Египта, зачела се у храму и њени први творци били су жреци. Култура је повезана с култом предака, с предањем и традицијом. Она је пуна свете симболике, у њој су дати знаци и подобија друге, духовне стварности. Свака култура (чак и материјална култура) је култура духа; свака култура има духовну основу, она jе производ стваралачког рада духа над природним стихијама. Али у самој култури разоткрива се тенденција ка разлагању властитих религиозних духовних основа, ка свргавању сопствене симболике, И античка култура и западноевропска култура пролазиле су кроз процес „просвећености“ који кида с религиозним истинама културе и руши симболику културе. У томе се разоткрива кобна дијалектика културе. Култури је својствена, на извесном стадијуму њеног пута, као некаква сумња у своје сопствене основе, својствено јој је разлагање тих основа. Она саму себе припрема за смрт, одвајајyћи се од својих животних извора. Култура себе духовно троши, расипа своју енергију. Из стадијума „органског“ она прелази у „критички“ стадијум. Да бисмо схватили судбину културе, њу је потребно посматрати динамички и продрети у вечу кобну дијалектику, Култура jе жнви процес, жива судбина народа. И гле, показује се да култура не може да се задржи на тој средњој висини, коју ће она достићи у периоду свога цветања, њена трајност није вечна. У сваком формираном историјском типу културе испољава се рушење, спуштање, незаустављиви прелаз у такво стање које се више не може називати „културом“. Унутар културе испољава се врло велика воља за новим „животом“, за влашћу и моћи, за праксом, за срећом и насладама. Воља за моћи је, свакако, цивилизаторска тенденција у култури. У својим највишим дометима култура је увек без интересна, цивилизација је увек заинтересована. Када „просвећени“ разум руши духовне препреке ради искоришћавања „живота“ и наслађивања „животом“ када воља за моћи и за организованим владањем над животом достигне највишу напетост, тада се завршава култура и започиње цивилизација. Цивилизација jе прелаз од културе, од сазерцања, од стварања вредности, на сам „живот“, на тражене „живота“, предавање себе његовом току, организација „живота“, опи- јање силом живота. У култури се разоткрива практично-утилитарно, „реалистичко“, то јест цивилизаторско скретање. Велика философија и велика уметност, као и религиозна симболика нису више потребне, не представљају „живот“. Почиње да се изопачава оно што је било највише у култури, изопачавају се њена највиша достигнућа. Разноликим путевима се открива не-свети и несимболички карактер културе. Пред судом најреалнијег „живота“ у епоси цивилизације, духовна култура се третира као илузија, као самообмана још неослобођене, несамосталне свести, као привидни плод социјалне неорганизованости. Организована техника живота дефинитивно мора да ослободи човечанство од илузија и обмана културе; она мора да изгради потпуно „реалну“ цивилизацију. Духовне илузије културе биле су дотучене неорганизованошћу живота, слабошћу његове технике. Те духовне илузије ишчезавају, превладавају се онда када цивилизација овлада техником и организује живот. Економски материјализам jе врло карактеристична и типична философијa епохе цивилизације. То учење одаје тајну цивилизације, испољава њен унутрашьи патос. Није економски материјализам измислио власт економизма, није то учење криво за унижавање духовног живота. У самој стварности се испољила власт економизма, у њој се сва духовна култура претворила у „надграднњу“ и све духовне реалности разложиле су се пре него што је економски материјализам то одразио у свом учењу. Сама идеологија економског материјализма има само рефлекторни карактер у односу на стварност. То је карактеристична идеологија епохе цивилизације, најрадикалнија идеологија те цивилизације. У цивилизацији нужно влада економизам; цивилизација је по својoj природи техничка, у цивилизацији је свака идеологија, свака духовна култура само рефлекс, илузија, а не реалност. Привидни карактер сваке идеологије и сваке духовности је разоткривен. Цивилизација прелази на „живот“, на организацију моћи, на „технику“ као на право остварење тог „живота“. Цивилизација, насупрот култури, није религиозна у својој основи, у њој побеђује ум „просвећености“, али тај ум није апстрактан већ прагматичан ум. Цивилизација, супротно култури, није симболичка, није хијерархијска, није органска. Она је реалистичка, демократска и механичка. Она не жели симболичке већ „реалистичке“ домете у животу, она хоће најреалнији живот а не слике и знаке, не симболе других светова. У цивилизацији, и у ка- питализму као и у социјализму, колективни рад истискује инди- видуално стваралаштво. Цивилизација обезличава. Ослобођење личности, које цивилизација тобоже собом мора да носи, смртоносно је за личну оригиналност. Лично начело се откривало само у култури. Воља за моћи „живота“ уништава личност. Такав је парадокс историје.

Николај Берђајев, Смисао историје, (стр. 168-170), Бримо, Београд, 2002.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s