Слободан Антонић, ПОЈАМ КУЛТУРНОГ РАТА

Културни рат (cultural war) је појам који нам долази из САД 1. Њега би можда било боље превести као “рат у култури” – ако културу схватимо у најширем смислу, као област духовних и друштвених вредности.

Зашто рат, ко води рат и око чега се ратује? Реч рат се употребљава из три разлога:

1. За радикалну културну елиту постоји јасна подела по начелу “пријатељ – непријатељ”. Наравно, то не значи да не постоје и други учесници културног живота као што су “неопредељени”, “несвесни онога што се збива”, “тактички савезници”, “непријатељи по другој линији” итд. Ипак, линија фронта постоји, а када год дође до сукоба, доста поуздано се може рећи ко ће се појавити на једној, а ко на другој страни.

2. Непријатељ се страсно, готово свим бићем, мрзи. Мрзе се заправо вредности (врлине) до којих је њему стало. Мржња је често опсесивна, а главни непријатељи постају за мрзитеље извориште најчудовишнијих фикс-идеја.

3. Из те страсне мржње произилази жеља да непријатељ буде уништен, да га једноставно не буде. У немогућности да се спроведе истребљење његових идеја, вредности, па и људи, жели се њихово понижење. Идеје и људи се извргавају симболичким и стварним изругивањима, понижавањима…

Садржај културног рата, дакле, јесте порицање или ниподаштавање одређених културних вредности, а његов главни облик је понижавање, исмевање, цинизам у односу на главне симболе и носиоце.

Ко води рат? У САД је реч о делу друштвене, културне, медијске, академске, па и политичке елите. Њени припадници се најчешће називају радикалима или прогресивистима, док се насупрот њима налазе традиционалисти или конзервативци. Обе стране себе виде као либерале, али су први радикални либерали, а други традиционални либерали 2. Рат су започели радикали нападом на традиционалне вредности, шездесетих година 20. века, током тзв. америчке културне револуције 3. Током наредне две деценије радикали су – захваљујући образовању, средњокласном пореклу и потреби система за новом идеологијом – доспели до елитних положаја у америчком друштву 4. Као “симболичка елита”, постепено су преузимали културне, образовне и медијске установе 5. Иако је, током осамдесетих година, Реганов неоконзервативизам преовладао у политици и економији, радикали су остварили лаке победе у култури, уметности и медијима. Иако су, током деведесетих година, прогресивисти преко Клинтонових освојили и политику, традиционалисти су се, на пољу културе, почели реорганизовати, направивши фронт. У њега су ушли хришћанско-конзервативни 6, али и неки леви интелектуалци 7. Тај фронт је, у овој деценији, постојан, мада радикали и даље уживају премоћ у културним институцијама.

Око којих вредности се ратује? Око свих, највише око најважнијих. У друштву постоји стални сукоб око вредности. Људима је важна вера, дакле борба ће се водити – на овај или онај начин – око верских симбола и религије (рецимо, може ли се поставити крст на јавном месту или не). Људима су важни брак и породица, дакле, водиће се борба око брака и породице (ко све може да склопи легални брак и усваја или задржи децу). Али рат у култури је посебна врста рата зато што се ратује око симбола, и то симболичким средствима. У културном рату предмет напада је знамење, симбол одређене вредности (или скупине вредности). То знамење није предмет правне или телесне борбе, већ предмет симболичког порицања кроз културу. Томе служи особена естетика у којој се оно што је приватни или групни политички став представља као уметничко дело par excellence.

Та естетика, коју брижљиво негују радикали, има четири корака. У првом се уметност тако редефинише да се у њу практично може укључити сваки смислени чин или његов производ само ако су у стању да побуде било какву реакцију публике. У другом кораку се смислени чин сведе на “изазивање шока” код “конзервативне”, “малограђанске” или “традиционалистичке” публике. У трећем кораку приступа се шокирању и провоцирању тако што се симболи највиших традиционалних вредности излажу понижавању. Коначно, у четвртом кораку се то дело или перформанс проглашавају уметничким само зато што се успело у шокирању публике. Сви приговори да то није уметност одбијају се као ирелевантни, са образложењем да долазе од неуке публике или од “конзервативних” и “ретроградних” критичара.


Ево неких примера. Андреас Серано (Andreas Serrano), који ужива статус уметничког фотографа8, изложио је, 1989, у једној галерији9 слику коју је назвао Попишајте Христа (Piss Christ10). Слика приказује Распеће у жутој измаглици, уз објашњење да је то жутило настало потапањем Распећа у мокраћу “уметника”. Ова провокација изазвала је негодовање традиционалиста. Они су се побунили што је ово “уметничко” дело плаћено 15.000 долара из државног буџета11. Због тога је чак отворена и расправа у Сенату12. Али све се завршило позивањем на “уметничке слободе” и “модерну естетику”.

Други пример је слика Пресвета Богородица (The Holy Virgin Mary 13), изложена 1999. у Музеју уметности у Бруклину. Њен аутор, Крис Офили (Chris Ofili) нацртао је неку гротескну сподобу и онда око ње залепио слонову балегу и порнографске фотографије женских гениталија. На то је Скот Лобедо (Scott LoBaido) бацио гомилу коњског измета на фасаду музеја. Када је полиција кренула да га приведе, он је рекао да је и сâм уметник и да “само испољава сопствену креативност”. Полиција, међутим, није имала слуха за овај перформанс. Разлика је, наравно, што је иза Офилија стао критичарски естаблишмент, а иза Лобеда није.

м


Трећи пример је једно “уметничко” дело Роберта Меплторпа (Robert Mapplethorpe 14), иначе иконе “уметничке геј фотографије”. То дело се састоји из слике Пресвете Богородице претворене у крваву справу за мучење, уз коју је додата “уметничка” фотографија самог Меплторпа, који се сликао како себи набија дршку од бича у чмар 15. Меплторп је славу, у уметничким круговима Њујорка, стекао снимајући нага тела глумаца порнографских филмова. Нарочито се истакао низом садомазохистичких фотографија 16, од којих је једна и она са бичем. Али критика му је замерила само то што је на једној од слика (бр. 6) приказан голи црнац у положају који “асоцира на експлоатацију”17. Када је, 1988. било објављено да је оболео од сиде, његове слике су, на уметничком тржишту Њујорка, достигле цену од пола милиона долара. Умро је после три месеца. Данас се и даље сматра “мајстором хомоеротске фотографије”, док се о карактеру његових фотографија наге деце (уметност или педофилија?) води расправа 18.

м


Естетичари из редова прогресиста тврде да је у свим овим случајевима реч о “уметничком изражавању” које није у вези с политиком или идеологијом. Уметници само желе да шокирају публику, веле они, па бирају оно што ће је највише испровоцирати. Међутим, чак и ако оставимо по страни проблем да ли је изазивање шока довољно да нешто буде окарактерисано као естетски чин, поставља се питање – зашто је уметност искључиво напад на један тип вредности? Зашто се шокирање публике постиже искључиво нападом на традиционалне вредности, али не и на оне до којих држе прогресивисти? Зашто је понижавање или исмевање хришћанских вредности уметност, док би садистички акт, рецимо, према некој феминисткињи или хомосексуалцу били с гнушањем одбачени као “примитиван” и “политички некоректан”?


Такође, ако је само изазивање шока довољно да би се неко дело вредновало као уметничко, зар не би онда највећа уметност била исмевање вредности које су заједничке и прогресивистима и традиционалистима? “Шта би се догодило”, пита се Бјукенен, “када бисмо се ругали холокаусту представљањем компјутеризованог фото колажа наге Ане Франк како се разуздано игра са СС трупама из Аушвица?” 19. Зашто то не би никако била уметност, а набијање дршке од корбача у ректум Богородице по дефиницији јесте? Зашто је само и једино изругивање хришћанским, традиционалним вредностима уметност, док је све остало дивљаштво и неуметност?


Очигледно, естетика је овде инструментализована у политичке, односно идеолошке сврхе. Иза форме уметности крије се опсесивна мржња према “непријатељском” типу вредности. При томе, сâм чин деструкције уопште не мора, од почетка до краја, бити идеолошки или политички освешћен. Несрећни Меплторп је вероватно искрено уживао у својој игри са бичем. Он је вероватно осећао “аутентично” задовољство што то може јавно да ради изнад слике Девице Марије. Међутим, промовисање његове насладе у уметност, у естетски чин, у вредност, несумњиво јесте идеолошки, односно политички чин. Механизам тог промовисања – у коме учествују галеристи, уметнички критичари, чланови музејских савета, компанијски дародавци 20, представници националних фондација за уметност итд. – све то, дакле, јесте део културне политике. Јер одређење шта јесте, а шта није уметност јесте културна политика. А она се у овим и другим случајевима своди на рат до истребљења традиционалних врлина и традиционалних вредности.


Зашто се то ради – посебно је питање у које овде не можемо превише дубоко да уђемо. Само ћемо рећи да је реч о типичној идеологији (и естетици) тзв. транснационалног прогресивизма (transnational progressivism) 21. Њу заступа елита која опслужује глобални, “модерни”, “прогресивни” систем – транснационална елита и њена фракција тзв. постнационална интелигенција 22. Тај систем коче националне државе, које ограничавају “слободну тржишну утакмицу”. Зато – доле национализам, доле национална држава! Тај систем кочи традиционална култура која, проповедајући скромност и уздржавање, ограничава потрошачке апетите локалног становништва. Зато – доле традиционализам, доле конзервативизам!


Тај систем кочи и свака друга идеологија која је конкурентна и која не учвршћује модерни систем моћи. Јер моћ је добровољна послушност23. Зато је идеологија кључни аспект модерног система. Она нас препарира да верујемо у оно што треба, она ствара пожељан систем вредности из кога аутоматски произилази наша послушност. Ту идеологију обликује глобална транснационална елита, усађујући нам је у главе путем медија24. Из угла елите, традиционалне религије само су конкурентске идеологије које, чак и кад нису непријатељске, просто сметају. Религија, наиме, када је аутентична и самосвојна, јесте алтернативни систем вредности. А они који су усвојили један систем вредности тешко да ће лако усвојити други. И зато – доле с религијом! А нарочито доле с традиционалном религијом, с традиционалним хришћанством!


Тако се показује парадокс модерне уметничке елите. Она живи и ствара у уверењу да је побуњеник против овешталих структура, да разваљује стеге, да изазива моћне и да јуриша на небо. Али та побуна је само лупање на отворена врата. То је потплитање и исмевање старца (националних структура) који некада јесте био јак, али који је данас и сâм жртва новог силеџије у крају (глобалистичких структура). Уметничка елита “храбро” кињи тог старкељу, да би затим у џеп ставила новац који јој је, задовољан и развесељен, добацио млади силеџија. Сви ти “алтернативци”, сви ти “хероји отпора”, сви ти “побуњеници против система”, заправо су само његове слуге. Они су недовољно интелигентни чак и да схвате свој лакејски положај. Или недовољно поштени да оно што и сами наслућују признају – макар самима себи.

Слободан Антонић, КУЛТУРНИ РАТ У СРБИЈИ, (одломак, стр. 9-18), Завод за уџбенике, Београд, 2008.

НАПОМЕНЕ:

1.James Davison Hunter, Culture Wars: The Struggle to Define America , New York : Basic Books, 199 2; види такође и http :// en . wikipedia . org / wiki / Culture _ war

2. Robert H. Bork, Slouching Towards Gomorrah: Modern Liberalism and American Decline , Regan Books, New York 1996 , str. 4 – 5.

3. Идеолошка перјаница шездесетосмашког покрета, Херберт Маркузе (Herbert Marcuse , 1898 – 1979 ), културну револуцију је одредио као “темељити преображај вредности” (Markuze, Estetska dimenzija , Školska knjiga, Zagreb 1981, str. 167). А за културну револуцију у САД он каже: “Она смера потпуном преображају целокупне традиционалне културе” (исто).

4. У САД они ће 2005. држати 41 од 50 положаја гувернера федералних држава, 50 од 100 места у Сенату и 275 од 435 седишта у Представничком дому (Политика, 9. јул 2006, стр. 4).

5. Према истраживању Лихтера и Ротмана ( Robert Lichter and Stanley Rothman, Media and Business Elites, Columbia University, New York 1982), већ 1972. године преко 80 одсто медијске елите у САД гласало је на председничким изборима за Џорџа Мекгаверна ( ДС ) , иако је Ричард Никсон (РС) у општем збиру добио 62 одсто гласова. Сличан однос био је и на изборима 1980, а задржао се и до данас. Тако је на председничким изборима 2004. године управа телевизијске станице CNN морала упозорити запослене да се не радују пред камерама вестима о вођству левичарског кандидата Керија у појединим изборним окрузима. Кери је, иначе, у самом Вашингтону победио Буша са 90:10 ( Политика , 22. април 2007, стр. 4). То само показује какво је опредељење врха државне администрације САД и њихових породица.

6. Српски читалац се са тим становиштем најбоље може упознати кроз књигу Патрика Бјукенена (Patrick J . Buchanan), Смрт Запада (The Death of the West ), Ихтус, Београд 2003. (изворно ам. издање 2002). Од изузетног је значаја и горенаведена књига Роберта Борка (Robert H. Bork)

7. Кристофер Лаш (Christopher Lasch), Побуна елита: и издаја демократије Revolt of the Elites: And the Betrayal of Democracy), Светови, Нови Сад 1996. ( изворно ам. издање 1994); о Лашу и његовим схватањима види поближе у Слободан Антонић, “Криза демократије и транснационалне елите”, Филозофеме 4 (2006): зборник Српског филозофског форума , ур. Никола Кајтез, стр. 69-87. Нови Сад:

8. http :// en . wikipedia . org / wiki / Andres _ Serrano

9. Southeastern Center for Contemporary Art, Winston-Salem, North Carolina .

10. http :// en . wikipedia . org / wiki / Piss _ Christ

11. Дело је платила Национална задужбина за уметносt (National Endowment for the Arts ) која се финансира из федералног буџета (vidi: http://en.wikipedia.org/wiki/National_Endowment_for_the_Arts )

12. http :// www . csulb . edu /~ jvancamp /361_ r 7. html

13. http://www.renewal.org.au/artcrime/pages/c_ofili.html

14. http :// en . wikipedia . org / wiki / Robert _ Mapplethorpe

15. На нету је доступна само ова “уметничка” фотографија, која је кључни део композиције: http://www.american-buddha.com/amapnew41.jpg

16. http://www.queerculturalcenter.org/Pages/Mappleth/MappPg1.html

17. http :// en . wikipedia . org / wiki / Robert _ Mapplethorpe

18. Исто, http :// www . glbtq . com / arts / mapplethorpe _ r . html

19. Бјукенен, стр. 215.

20. Да би се ослободили пореза, они купују уметничка дела на која им скрену пажњу чланови савета и поклањају их музеју.

21. John Fonte, “Liberal Democracy vs. Transnational Progressivism: The Future of the Ideological Civil War Within the West”, Orbis , Summer 2002, http://209.85.135.104/

search?q=cache:ibn6j7Dq0cgJ:www.hudson.org/files/publications/

transnational_progressivism.pdf+john+fonte&hl=sr&ct=clnk&cd=2&client=firefox-a

22. Фонте, исто.

23. То је послушност из уверења да тако треба, да је то добро за вас. Тирани који вас вежу ланцима и затим бичевима нагоне на рад обични су насилници. Прави моћници, међутим, увежу ваше нервне ћелије, и то тако да им ви са радошћу служите. И мислите да је то служење права слобода. Чувена трећа димензија моћи значи баш то – да подложник и не примећује да је слуга, да му потчињеност и прислуживање ништа не сметају и да чак воли своје ропство (види Слободан Антонић, “ Три лица моћи ”, Нова српска политичка мисао , год . XIII (200 6 ), бр . 1–4, стр. 7–33) .

24. Породица све мање васпитава. Главни васпитач сада је телевизор. Ко данас управља телевизором, држи и дечје душе. Треба само погледати омладинске канале на свом телевизору, њихов садржај и вредности које пропагирају. И видеће се јасно нити којима се везује људски мозак. Рекламне поруке – “Забави се!”, “Ти то заслужујеш!”, “Мисли на себе!”, “Следи своје инстикте!”… – директно нам поручују: “Не замарај мозак размишљањем, само нам се препусти и твој живот ће бити вечна забава!”. Оне такође кажу: “Троши и не размишљај, важно је забавити се!” То и јесте право вредносно језгро система – неограничени хедонистички материјализам.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s