Жарко Видовић, ЧОВЕК ЈЕ СПАСЕН ЉУБАВЉУ (о учењу Алексеја С. Хомјакова)

Године 1860, пред саму смрт, Хомјаков је написао за француски часопис L’ Unionchrétienne („Хришћанско јединство“) три написа: 1) О библейских трудахБунзена1 („О библијским радовима Бунзена“), пруског археолога и теолога који је испитивао историју Библије; 2) Письмо к Утрехтскому епископу2 („Писмо Утрехтском бискупу“); и: 3) Письмо к редактору L’Union Chretienne означениислов „кафолический“ и „соборный“3 („О значењу речи: католички и саборни“). („Католички“ је свеобухватни, а односи се на власт папе и њено тобожње божанско право на читав свет, дакле, свеобухватна власт. „Саборни“ је ознака за Православну цркву, јер она почива на сабору равноправних епископа или цркава православних.)

Но, сама реч „сабор“ је словенски превод грчке речи „Логос“. Логос је, у првом реду, збир, сабраност, сабор, збор људи окупљених. Тек тада Логос значи оно ради чега се људи састају: реч, па у том значењу и „збор“, „зборити“, указује на понашање људи на сабору. Затим, како људи зборе о јединству, то Логос означава и начело јединства. Дакле, Логос је збор, сабор, сабраност, затим говор, зборење, реч, па најзад и закон или начело које је саборовањем утврђено. У хришћанској Цркви Логос је сам Бог, те је Христос појава Логоса у свету или „оваплоћени Логос“. Наиме, саборност Цркве се састоји у томе што су сви људи окупљени око Христа који је средиште саборности, а људима се тај божански Логос појављује, те га виде захваљујући надахнутости. Надахнутост је деловање Св. Духа на људе. Тако се Бог Отац, Син Логос и Св. Дух јављају само истовремено, те је отуд основна догма Православне цркве баш о Св. Тројици. Христос, у Православљу, не ствара нов свет, не мења творевину, не мења природу створеног, јер је Бог све створио коначно, без потребе да своју творевину исправља. Христос је Логос који људе сабира у заједницу и у томе је значај Христове појаве. Сва бића су појединачна и, својим постојањем, издвојена у појединачност. Тако и људи: постоје само сваки у својој појединачности, као личност, а не као део заједнице, јер заједница не постоји. И управо зато је потребан Христос да људе окупи у заједницу. Та заједница је саборна, а закон, Логос у овом другом значењу, закон те заједнице је Љубав. Љубав је основа саборности, и кад нема Љубави заједница се распада, јер сама по себи, без узајамне Љубави људи, заједница није биће и зато не може опстати.

Човек, дакле, није спасен вером, него Љубављу, и Љубав је основна вредност хришћанства. Та Љубав не настаје човековом одлуком, него само надахнутошћу, а та надахнутост је деловање Св. Духа. У тој надахнутости људи виде Христа и то виђење Христа, који је заједнички предмет љубави свих хришћана, спаја на тај начин све људе и у заједницу једних с другима: сви воле истог, Христа. А Христос је Логос, саборност. То је теологија Логоса коју и Хомјаков излаже, јер је православни.

Од све три поменуте студије – написа писаних за LUnionchrétienne – часопис је, мада сва три поручио, објавио само трећи напис, овај о Логосу и саборности за разлику од католичанства.

Хомјаков је дао и нов превод с грчког оригинала, уз своје коментаре, двеју посланица апостола Павла – „Галатима“ и „Ефесцима“.

Сви теолошки радови Хомјакова објављени су у другом тому Сочинения (целокупних дела), али тај том је могао да се појави тек 1879. године, дакле, деветнаест година после смрти Хомјакова, па и тада под условом који је поставила царска цензура да заштити званичну царску цркву од критике православних, славјанофила. Тај услов цензуре је био да издавач обавезно у предговору Хомјаковљевих теолошких радова упозори читалачку јавност да Хомјаков није теолошки образован, да је аматер, да његово учење није у најбољем складу с Православљем итд.

Али, тиме ипак није нанета штета Хомјакову: данас се он сматра једним од „Отаца православне мисли и Цркве!“, јер је он Православље схватио боље од свих тадашњих званичних теолога царске владе и „Св. Синода“.

***

Главна тачка Хомјаковљевог учења је ПОЈАМ ЦРКВЕ. Шта је то заправо хришћанска Црква? Да ли је она организација која, као и свака организација, има своју хијерархију, а то значи обавезност нижих да слушају више и право виших да доносе законе нижима? А ако је организација, онда је она држава и лако спојива с државом, у Русији онако како је партија политичка срасла с влашћу? Или Црква није организација и хијерархија, него нешто друго?

По Хомјакову, Црква није ни организација ни хијерархија. (Наравно, она то не би смела да буде, јер она то није по самом православном учењу хришћанства.) Црква је – повезаност људи љубављу и истином (истином о вери, о Христу). Значај Цркве није, по Хомјакову, у броју верника, у њиховој покорности хијерархији, у снази и моћи хијерархије. Црква је само духовна веза међу верницима. Као духовна веза, Црква никако није дефинисана законима каквим је дефинисана држава. Јер, држава почива на законима који су опис поступака – забрањених и препоручених – а поступци су не само описиви, и тако законом обухвативи, него нешто што човек увек може својом вољом учинити или се тог поступка уздржати. А „закон“ Цркве није поступак, него Љубав, која не настаје у човеку кад он хоће и како он хоће, него само деловањем Св. Духа, надахнутошћу човека. Поступци су ту могући само као поступци које човек чини из љубави, којима он љубав изражава и учвршћује, па и код других изазива… Та љубав је духовна појава, јер човек нема снаге да сам одлучи о томе да ли ће неког волети или не. Као духовна веза, на љубави заснована, Црква је, дакле, духовна заједница. Тиме је речено да она није правна заједница заснована на законима, правилима, статутима и другим описима поступака.

Чланови Цркве нису потчињени хијерархији никаквом обавезом, они имају пуну слободу не само научног истраживања, философског мишљења, уметничког стварања, него и пуну слободу критике према црквеној (и, наравно, државној) хијерархији, а да тиме никако не могу бити осумњичени како тобоже вређају државу, Цркву или Бога, јер се, прво, Црква не тиче државе, друго, Црква није хијерархија, а Бог није отеловљен у црквеној хијерархији, него само у заједници људи спојених божанском љубављу једних према другима.

Та љубав људи не може се јавити, а да се не изрази делима узајамне помоћи и узајамног разумевања. Лажна је љубав која се не изражава делима љубави. Љубав је жива управо по томе што је људи живе чинећи дела љубави. Љубав је истинска само ако је делотворна. Та дела су највиша могућа вредност човекова пред Богом, и зато га та дела пред Богом потврђују и спасавају. Човек се не спасава вером у Бога, јер му та вера ништа не помаже и себична је ако човек не чини дела љубави другим људима, ближњима. Без тога нема ни Цркве, јер Црква је – само заједница верника у узајамној љубави и делима љубави.

За Цркву се каже да је она Христово тело. Али, шта значи „Христос“ и његово „Тело“? Христос је Логос. Он се отеловљује, онако како је и Богородица Христа родила: од Св. Духа. Богородица је представница човечанства. Она показује човека као способног да „роди“ Христа, али са Св. Духом. То је метафоричан начин изражавања: са Св. Духом, њиме надахнут, човек види живог Логоса Христа, у љубави која је истовремено и виђење Христа и заједница оних који га у љубави, надахнути Св. Духом, виде.

***

Основа Цркве је у личности човека, јер читаво оно збивање које називамо Црквом (Црква није хијерархија или организација, него збивање) – јест збивање у човеку, у његовом духу. Ту основу Цркве – тј. човекову личност као место збивања које је Црква – створио је сам Бог. Човек је човек зато што је личност, а као личност, човек је основа, камен темељац Цркве, начин појаве Цркве (заједнице љубави) у свету.

Хомјаков запажа да је основна мана Римокатоличке цркве управо у томе, што она занемарује ту човекову личност као место и начин збивања Цркве. Римокатоличка црква је хијерархија, вера је покорност хијерархији, носилац Цркве је папа који има тобоже „божанско“ право. Тиме је потпуно изврнута и скривена суштина хришћанства. Постигнуто је јединство чланова, али у покорности верника, у негацији личности верника.

Протестантизам, насупрот римокатоличанству, истиче принцип личности: сваки човек је сам пред Богом, о сваком човеку се на свој начин брине или га предодређује сам Бог, без икакве учлањености човека у Цркву, те тако Црква Богу није ни потребна. Дакле, протестантизам је негирао Цркву (јединство) у име личности.

Православље потврђује личност човека и заједницу која настаје из личности. Заступајући такву заједницу, Православље је синтеза двају начела, јединства и личности. У том јединству, на основу збивања у духу саме личности, састоји се православна саборност.

Наравно да је Хомјаков овим описао Православље као веру, као догму, као учење, а не као праксу Цркве кроз историју. На тај начин је он супротставио појам Цркве реалној црквеној хијерархији у историји Русије. То је мишљење и Владимира Соловјова о теолошким радовима Хомјакова.

Жарко Видовић, РУСКИ СЛАВЈАНОФИЛИ – реч у њихову одбрану (одломак)

НАПОМЕНЕ:

1А. С. Хомяков, „О библейских трудах Бунзена“, Полное собрание сочинений Алексея Степановича Хомякова, т. 2:Сочинения богословские (Москва: Университетская типография, 1886), стр. 263–301.

2А. С. Хомяков, „Письмо к Утрехтскому епископу“, Полное собрание сочинений Алексея Степановича Хомякова, т. 2:Сочинения богословские, стр. 305–317.

3А. С. Хомяков, „Письмо к редактору L’ Union Chretienne о значении слов ‘кафолический’ и ‘соборный’“, Полное собрание сочинений Алексея Степановича Хомякова, т. 2:Сочинения богословские, стр. 321–328.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s