Александар Дугин, ПРОГРЕС НЕ ПОСТОЈИ

Пре или касније неко је то морао рећи. Идеја прогреса представља чисту заблуду. Док се не растанемо са овом предрасудом сви наши пројекти и планови, анализе и историјске реконструкције, све наше научне представе почиваће на лажном фундаменту. Време је да завршимо са прогресом. Никакав линеарни, постепени развоја људског друштва не постоји.

Чим то признамо све ће одмах, у трену доћи на своје место.

Идеју прогреса формулисали су први енциклопедисти у XVIII веку, а свој извор она има у јеретичкој теорији Ђоакина да Фјора о три царства – Оца, Сина и Светога Дуга. Ортодоксна хришћанска традиција признаје епоху Старог и Новог Завета, то јест, епоху Оца и Сина, но после завршетка хришћанске цивилизације следи кратки период отпадништва, долазак Антихриста и затим крај света. И никакав посебан духовни препород, никакво усавршавање хришћанства се не предвиђа. Напротив, када се ера Сина заврши долази до пада човечанства – изопачења, колапса, деградације. Ђоакино да Фјора и његови следбеници, првенствено католици-фрањевци, насупрот томе, сматрали су да ће будућност бити прекрасна, а после пада средњовековне хришћанске цивилизације прорицали су наступање нечег још узвишенијег и светог.

Енциклопедисти већ нису веровали у епоху Светог Духа, а ни у Цркву, ни у самог Бога. Но, убеђеност у крај хришћанске културе су делили и радосно објавили крај религије као почетак новог друштва – праведнијег, савршенијег, рационалнијег и демократичнијег. Развијенијег.

Тако се формирала код атеиста и материјалиста – Турго, Кондорсе, Дидро, Мерсе – теорија општег прогреса човечанства, која је прилично брзо подигнута до статуса апсолутне догме. Људи Новог времена подстицани су на сумњу према свему – богу, човеку, уму, материји, друштву, хијерархији, философији, али у прогрес нису сумњали…. Не, то је превише.

Откуда таква аксиоматичност? Зашто је мишљење једног броја мислилаца – при чему не најблиставијих и најутицајнијих – одједном стекло статус догме? И зашто оно не допушта критику, рационално разматрање, постављање питања?

У томе се крије нека тајна. У Новом времену категорички је забрањено порицање прогреса. То је заједничко свим политичким идеологијама – либерализму, комунизму, национализму, свим научним школама – идеалистичким као и материјалистичким. Вера у прогрес је постала религија своје врсте. А религији докази нису потребни. Што је апсурдније тим је веродостојније.

Тако је, кренувши ка прогресу, Ново време одбацило антику, средњовековље, богословље, традиције Платона и Аристотела, хијерархију, империју, монархију, древне принципе светог сељачког рада.

Наравно, постојала је критика прогреса – и од стране традиционалиста и код неких мислилаца који су се држали цикличних представа о логици историје, и у школи европских структуралиста, и у теорији нових антрополога.

Мит о прогресу убедљиво је разорио водећи руско-амерички социолог Питирим Сорокин.

Но, у друштвеној свести – и чак у колективно несвесном – мит о прогресу је сачувао свој доминантан положај. Без обзира на све: серију великих политичких катастрофа, очигледно изопачење савремене културе, колапс друштвених система, злокобна открића психоанализе, ироничну критику Постмодерне – човечанство слепо верује у прогрес. И наставља самим тим да заоштрава ситуацију.

Но, довољно је признати да је то била јерес, ни на чему заснована хипотеза, потпуно оповргнута самим током историје, и слика стварности која нас окружује вратиће се у фокус.

Савремена цивилизација се налази, пре свега, у стању великог пропадања. Ово признање је горко, но оно није истоветно са очајањем. Ако се све покварило – а све се заиста покварило – дајте да се вратимо целовитости и здрављу, да обновимо све како је било. Док се не поквари.

Више од тога, одрицање прогреса нипошто не забрањује да се призна побољшање у овим или оним областима живота. Но, не треба из тога изводити законитост која обавезује. Нешто ће се побољшати. Нешто погоршати. И једна фаза може сменити другу. А у различитим друштвима ови циклуси – ако уопште имају неки универзални алгоритам – могу да се не подударају. Негде је сада прогрес, а негде регрес. У Русији је лето, у Аргентини зима.

Без прогреса обновићемо наш здрав разум и нашу слободу. Ми можемо изградити бољи свет, али можемо и гори. Сваки пут треба поново мислити. Упоредити, анализирати, затражити помоћ од историје, преосмислити наслеђе прошлости – без било какве надмености и предрасуда.

Хајде да учинимо наше постојање достојним. Боље него што је сада. Али да би учинили нешто у том правцу, бар један малени корак, потребно је без жалости одбацити идеју прогреса – ту опасну, разорну, изопачену јерес.

28.7.2021.

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

Извор: http://russnov.ru/aleksandr-dugin-progressa-ne-sushhestvuet

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s