Валентин Катасонов, „ОТКРОВЕЊА“ ЖАКА АТАЛИЈА

Вакцинација треба да створи „правилан“ генетски код човека

19. јула на Интернету се појавио снимак са кратким наступом Жака Аталија – познатог економисте, политичара и писца – који ће се памтити. Жака Аталија сврставају међу најутицајније фигуре нашег времена. О њему говоре као о човеку који опслужује интересе клана Ротшилд; као и о човеку који је био несмењиви саветник Председника Француске, почевши од Франсоа Митерана; као и о човеку који је пуно уложио да би Емануел Макрон 2017. постао председник Француске (због чега Французи данас јаучу).

Атали је и аутор неколико десетина књига које сам зове „пројектовањем будућности“. Прошле године Клаус Шваб, председник Светског економског форума (СЕФ) објавио је план „Великог ресета“ и многи ставови тога плана су се поклопили са Аталијевим идејама. Не изненађује: Клаус Шваб и Жак Атали – птићи су из Ротшилдовог гнезда.

Јулски видео наступ Жака Аталија био је шокантан. Толико шокантан да је већ после неколико часова YouTube био принуђен да блокира овај снимак. Ипак, без обзира на напоре светских цензора да га уклоне, он се може наћи на Интернету. На пример овде:

Кључна реч Аталијевог говора је – „код“. Он говори о разним кодовима – компјутерским, телефонским, генетским, етичким, социјално-економским, прехрамбеним. У ширем смислу – код представља збир неких правила, начела. Атали лаконски дефинише – кодови су закони који управљају светом. И почиње да философира о очигледном: у свету је много тога несавршено, чак ужасно. Ова несавршеност настаје због тога што неки кодови имају озбиљне недостатке. Онда објављује тезу: ми можемо свет учинити савршеним исправљајући кодове свих система.

Користећи метод реторичких питања, Атали пита: треба ли мењати генетски код човека? И, иако не даје јасан одговор, идеју генетске модификације човека потпуно подржава. Човек еволуира, каже Атали, но та еволуција не иде у жељеном правцу; човекову еволуцију треба ставити под контролу, а инструмент контроле еволуције треба да буду кодови.

Атали изјављјуе да се током историје човек све више претварао у „артефакт“, у „објект“. У духу Клауса Шваба („Четврта индустријска револуција“) Атали поздравља синтезу човека и компјутера, појаву киборга, тј. биоробота. Он не искључује да резултат „објективне тенденције“ може бити и стопроцентни – „вештак“. Свет може и без човека. Кодови треба да убију човека! Нека уместо човека постоји „артефакт“ и „објект“, али „правилан“. А „правилност“ „објекта“ обезбеђују „правилни кодови“.

Аталијева размишљања су ме подсетила на роман-антиутопију „Врли нови свет“ Олдоса Хакслија. Житељи тог света били су производи са покретне траке. Производња би започињала вантелесном оплодњом јајне ћелије, која је смештана у специјалну бочицу. Бочица је било разних и коначни производи који су силазили са производне траке имали су различите карактеристике. Разлике су програмиране у етапи стварања ембриона у бочицама. Господари „врлог новог света“ користили су неколико генетских кодова помоћу којих је било могуће производити елиту (каста „алфа“), средњу класу („бета“, „гама“) и нижу („делта“ „ипсилон“), која тек издалека подсећа на homo sapiens-а.

Атали бежи од питања ко ће се бавити разрадом „правилних кодова“ и уводити их у живот. Међутим, одговор се налази код Клауса Шваба, који подробно говори о модификацији човека у духу трансхуманизма. А том модификацијом ће се бавити власници најкрупнијих корпорација. А њима ће, пре свега, бити потребни облици биоробота, као што су ниже касте „делта“ и „ипсилон“ у Хакслијевом роману, предодређене за најпрљавије послове.

Понешто Атали говори и о другим кодовима. На пример, помиње „код учтивости“. Атали је психолог, он објашњава „доброту“, „праведност“, „алтруизам“, „добронамерност“, „бригу за будућа поколења“ – да би стекао поверење. Помиње и „социјални код“ кроз који посматра модел „инклузивног капитализма“ који описује Шваб. Атали га назива „позитивно друштво“.

Од „социјалног кода“ Атали прелази на тему коју су давно разрадили – „економију живота“. Предлаже да се ослободимо дела пољопривреде, великог дела транспортног сектора (аутомобилски, ваздушни, железнички) машиноградње, хемијске, текстилне индрустрије – као „штетних“. Штетним Атали, такође, назива и производњу фосилних горива, енергетику засновану на њима, црну металургију која ствара огроман „карбонски траг“ учествујући у великој емисији угљендиоксида. Он обема рукама гласа за радикалну „декарбонизацију“ светске економије, да би се спасили од климатског потопа. У састав „економије живота“ Атали укључује и сектор здравства и хигијене, производњу прехрамбених производа, образовање, културу, дигиталне технологије, безбедност, „зелену“ енергетику. Између осталог, заступа потпуни прекид производње шећера и производа у којима се он користи.

Дијапазон Жака Аталија је широк: започиње питањем човекове генетске модификације, а завршава шећером и правилном исхраном. Што се тиче вакцинације Атали заузима врло јасан став: вакцинација ја неопходна, она мора постати атрибут будућег „позитивног друштва“, старајући „правилан“ човеков генетски код.

У видеу о којем говорим, Жак Атали задаје и оваква реторичка питања: да ли ће прелазак друштва у ново стање бити постепен или брз и нагао? Да ли ће се такав прелазак остварити добровољно или принудно?

Избегавајући директан одговор, Атали примећује да је могућ шокантан прелазак. Изградња „позитивног друштва“ уз помоћ силе и принуде, разматра се код њега и његових наручилаца као један од кључних сценарија. И овде је уочљива паралела са идејама „шок-терапије“ Милтона Фридмана, по чијем рецепту је започето спровођење шок-терапије у Чилеу убиством председника Аљендеа 1973. године, и која је настављена убиствима хиљада и хиљада Чилеанаца.

На Интернету се може наћи много коментара на јулска „откровења“ Жака Аталија. Већина њих гласе овако: „лудак у делиријуму“, „Атали је полудео“, „интелектуално махнитање“, „канибализам прикривен умним и лепим речима“, „фашизам у интелектуалној фолији“. Свака од ових карактеристика је потпуно тачна.

Чак се и компанија Гугл уплашила сувише отвореног откривања планова светских закулисних владара и блокирала видео са наступом француског „интелектуалца“. Ипак, ове идеје он је износио и пре четрдесет година, говорећи о неопходности „диктатуре здравља“. Данас видимо ту диктатуру у облику директног напада на човекове слободе и законе држава.

Последње Аталијево „откровење“ треба озбиљно схватити и пажљиво пратити. „Душевни болесници“ се спремају за одлучујући скок ради освајања светске власти.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

Извор: http://www.discred.ru/2021/08/21/valentin-katasonov-otkroveniya-zhaka-attali/

Андреј Фурсов, У ТОКУ ЈЕ ПРВОБИТНА АКУМУЛАЦИЈА КОНТРОЛЕ ПОНАШАЊА ЉУДИ

Андреј Фурсов, У ТОКУ ЈЕ ПРВОБИТНА АКУМУЛАЦИЈА КОНТРОЛЕ ПОНАШАЊА ЉУДИ

У свету је у току процес првобитне акумулације нематеријалног карактера, који ствара основу за нови друштвени систем, користећи могућности дигиталних технологија. О контурама овог система и његовом теоријском разумевању говорио је за „Дан ТВ“ историчар и мислилац Андреј Фурсов, представљајући књигу Шошане Зубоф (Shoshana Zuboff) „Епоха надзорног капитализма“(The Age of Surveillance Сapitalism). Упознаћемо читаоце са најважнијим деловим његовог излагања.

Зубоф пише да надзорни капитализам није контрола над средствима за производњу, већ над средствима за модификацију потрошње. То јест, главни фактор који се отуђује јестепонашање, примећује Фурсов.

“Она пише да је Google изумео надзорни капитализам, као што је почетком ХХ века компанија General Electric изумела менаџерски капитализам и масовну производњу. Но, заједно са Google – ту су и Microsoft, Facebook и тако даље. Производи надзорног капитализма нису продукти који учествују у размени вредности, што је карактеристично за капитализам. Они не стварају конструктивне односе „произвођач – потрошач“, већ ‚пакују‘ наше понашање, навике и искуство тако да служe туђим интересима. Човек постаје сировина.

Овај надзорни капитализам зна све о нама, а ми о њему – практично ништа. Ако је индустријски капитализам процветао науштрб природе, онда се информациони капитализам гради на рачун људске природе. Но, у томе је ствар – то више није капитализам. Зато што је капитал – опредмећени рад, који се може уложити (у производњу или неку другу делатност, прим.прев.) и створити нову вредност. Ако је реч о контроли друштвеног понашања посредством ваших потреба, или колико пута кликнете мишем – и то се бележи – то већ није капитализам. Овде је објект присвајања сам човек“ – каже Фурсов.

Понекад нови систем називају – дигитални феудализам. То је грешка, истиче историчар. У феудализму су отуђивали у односу на човека – спољашње факторе, пре свега власт располагања земљом. ИТ-корпорације отуђују човекову власт над собом, сопственим потребама и избором.

“Године 2004. Гуглов Gmail почео је да скенира личну преписку да би је искористио за циљеве рекламирања. Године 2007. „Фејсбук“ је отпочео пројекат „Бикон“ као нови начин социјалног ширења информација. Заправо, он је дозволио оглашивачима на „Фејсбуку“ да прате кориснике и открију шта купују, без њихове дозволе. То јест, појавио се нови облик економске власти, но за њом следи и политичка власт. Зубоф говори да се citizens претворио у netizensжитеља мреже. А они су лишени права на приватност. Чим изађете на мрежу са вашом приватношћу је завршено.“

“Веома је интересантан термин – бихејвиорални вишак вредности. То јест, понашање постаје тај вишак вредности. За разлику од индустријских предузећа „Гугл“ присваја као вишак вредности човеково понашање. То јест, човек се присваја у целини као потрошачка индивидуа. Њега облажу паучином потрошачких информација. Нико се није досетио да се овде не ради само о новом облику експлоатације, већ новом виду човековог отуђења. При чему је оно дошло у облику веома доброг гаџета. Субјект је „Гугл“ и комплекс платформи. Они сакупљају податке о понашању људи. То јест, формира се човек који је већ оспособљен за „Гугл“ и зависан од њега. То није резултат унутрашњег развоја дигиталних технологија. Непосредно из дигиталних технологија то не настаје. То је друштвено-економска конструкција. Технолошко уређење је последица друштвеног система, а не обрнуто“ – изјавио је Андреј Иљич.

Ако је масовна производња тежила да створи нове изворе потражње, онда „Гугл“ и њему сличне корпорације изграђују бизнис око растуће потражње оглашивача.

Човек који куца на рачунару и нешто наручује, мисли да је потрошач. Не! Он је сировина. О њему се сакупљају информације. Реални потрошач „Гугла“ је – оглашивач. А човек је жива нафта. Отуда и атмосфера потпуне тајности на „Гуглу“ – истиче Фурсов.

“Долазимо до важног појма – првобитне акумулације. У своје време некапиталистичка првобитна акумулација створила је основу капитализма, пошто сваки систем настаје на вансистемским предусловима. То што ради „Гугл“ – и јесте првобитна акумулација, само не капитала, већ некапиталистичких актива за ново уређење. При чему, све је то некако неприметно највећем броју људи. У XVI веку, када је вршено ограђивање, било је очигледно: људе су изгонили са земље. Данас људе истерују из њихове приватности која омогућава слободу избора. Међутим, функционише и материјални процес – уништење малог и средњег бизниса. На тај начин се рашчишћава трг за ново уређење. И у таквим структурама, као што је „Гугл“ долази до међусобног преливања власти и својине. Јер, уколико контролишете понашање људи то већ није својина – то је власт.

Долази до успостављања корпоративне контроле над одређеним зонама у којима нису на снази државни закони, већ правила дате корпорације. То јест, такве структуре врше институционализацију слободе друштва. У овим структурама постоји сложен трокласни систем акционара, а на врху су – један-два човека. Они и доносе све одлуке, то су „жреци“. Повезани су са специјалним службама, дубоком државом и банкама. Оно што Зубоф зове надзорни капитализам и дубока држава – две су форме у којима сазрева принципијелно ново посткапиталистичко уређење. ИТ-корпорације конструишу и претендују на друштвене територије, по обиму без преседана, које још нису обухваћене законом, на пример – сајбер простор. Оне су се и упутиле тамо. Овде имамо аналогију са XVI веком у историји капитализма. Северноатлантски субјект га је стварао у својој морској зони, која није била уређена (пиратерија). И освојили су ту територију. Исто се дешава и сада.

Господари ових процеса постају „жреци информација“. Они одлучују која информација се даје друштву, која се крије, а која одбацује. Испада да је то расподела знања. Постоји знање за масе и тајно знање. Дигитализација се појављује као оруђе за лишавање права. Моћ ових структура има свој извор у логици акумулације контроле над понашањем. То је принципијелно некапиталистичко уређење. Термин „ексесизам“ (access) одражава суштину ових структура. Оне лишавају огроман део становништва приступа знању. Рецимо „Сбер“, који је добио велика права у модификацији образовања – то и јесте одсецање огромног дела становништва од знања и образовања. И, веома симболично, људи из „Сбер-а“ су довели на форум у Санк-Петербургу Дању Милохина (руски модни тиктокер, блогер и репер, прим.прев.). Ово и јесте симбол „масовке“ (масовни скуп, прим.прев) која је потребна платформама“ – рекао је Фурсов.

Јевгениј Чернишов

Превод: Александар Мирковић

Извор: https://www.nakanune.ru/news/2021/09/26/22622215/?fbclid=IwAR2lBPz3gaketMS2ivQsWNiKen1X_yoQcPpygc2yIxd90BKsdvNpHUr04Ps

Валентин Катасонов, КАТОЛИЦИЗАМ – ЂАВОЛОВА ЗАМКА (Достојевски о римокатолицизму)

“Велики инквизитор“ Ф.М. Достојевског, на најбољи начин разобличава католицизам. По свој прилици, Достојевски раскринкавање католицизма започиње још у роману Идиот (1869) речима главног јунака, кнеза Мишкина: „Католичанство је исто што и нехришћанска вера, – каже он. …Нехришћанска вера, прво! То је прво, а друго, римски католицизам је гори чак и од атеизма. Атеизам проповеда само нулу, а католицизам иде даље: он изобличеног Христа проповеда, оклеветаног и оскрнављеног, Христа супротног! Оно антихриста проповеда, кунем вам се, уверавам вас! То је моје лично и давнашње убеђење, оно ме је много намучило.“

Уз неке допуне Достојевски ову идеју понавља и у роману „Зли дуси(1871-1872). Пише: „… римски католицизам већ није хришћанство; Рим је прогласио Христа који је подлегао трећем ђаволовом искушењу, и објавио целом свету да Христос без царства земаљског не може на земљи опстати; на тај начин је католичанство прогласило антихриста и тако уништило цео западни свет“ (дијалог између Шатова и Ставрогина у првој глави другог дела).

А 1876. Достојевски у Дневнику писца записује: „Римски католицизам је продао Христа због славе и власти на земљи. Прогласивши, у облику догме, да се ‚хришћанство на Земљи не може одржати без папинске световне власти‘, он је тако прокламовао и новог Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: ‚Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио!‘ О, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се не слаже с трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успели да уочимо све непосредне последице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање ‚целе тајне‘, обављено управо у оном тренутку када је уједињена Италија већ куцала на врата Рима. У нас су се тада многи томе смејали: ‚Срдит јесте, али моћан није…‘ Само, мало је вероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете не умиру без борбе. Приговориће ми да је одувек тако било у католицизму, да се барем све то подразумевало и да, према томе, није ни било неког посебног заокрета. Да, али увек је постојала тајна: папа је вековима остављао утисак да је задовољан својим мајушним царством, папском облашћу, али све је то било само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вековне папинске наде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сенком целу Земљу. И, ево, у тренутку када му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар католицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред целим светом казује сву истину о себи: ‚Ви сте помислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара папске области? Знајте да сам ја себе одувек сматрао господаром целога света, господаром над свим земаљским царевима, и то не само духовним господаром него правим – ја сам одувек био прави господар, владар и император. Ја сам цар над царевима, господар над владарима, само мени припадају на Земљи све судбине људске, времена и дани, и, и ево, ја то пред целим светом објављујем кроз догму о мојој непогрешивости‘.“1

Узгред, ове речи Достојевски је написао вођен „свежим трагом“ Првог Ватиканског сабора, који је 1870. прогласио догмат о непогрешивости папе.

А у Дневнику писца за 1877. годину (новембар), писац предвиђа да ће католицизам довести Европу до крви и масовних убистава: „Они су одбацили једину могућу формулу свога спасења проистеклу од Бога и која је кроз откровење најављена: Љуби ближњег свога као самога себе и заменили практичним закључком као што је Chacun pour soi et Dieu pour tous, или научном аксиомом која се зове ‚борба за опстанак‘. Лишени инстинкта којим животиње уређују свој живот савршено, људи су се охоло понадали на науку, заборављајући да је што се тиче изградње савршеног друштва и сама наука немоћна, она је још увек у повоју. Људи су се препуштали маштању. Та будућа кула Вавилонска је постала с једне стране идеал, с друге, пак, стране страх за читаво човечанство. Али, на смену овим сањарима, убрзо су се појавила и друга учења, проста и свима разумљива, као што су она која су говорила: ‚треба отети богатима, крвљу треба залити свет а после ће се све некако само од себе уредити‘. Најзад, пошло се и даље од оваквих учитеља, појавило се учење о анархији са којом би, ако би се она једном реализовала, вероватно започео нови период антропофагије, људи би тада били принуђени да почну све изнова као и пре десет хиљада година. Католицизам све ово одлично схвата и он тиме саблажњава вође оног подземног рата. Он ће њима рећи: ‚код вас нема центра, нема система у вођењу послова, ви сте сила која је расута по свету, а сада, након пада Француске, ви сте још и притиснути. Ја ћу бити она сила која вас уједињује и привући ћу на вашу старану и оне који још увек у мене верују‘. Било како било али овакво јединство ће се остварити. Католицизам не жели да умре а социјална револуције и период нових социјалних промена у Европи су такође нешто несумњиво: ове две силе ће се, нема сумње, сложити, те две тенденције ће се слити у једно. Разуме се, католицизам ће чак искористити клање, крв, отимачину, па чак и антропофагију. Ту се католицизам нада да ће опет упецати на удици у мутној води своју рибу, он осећа да ће му човечанство измучено хаосом и неправдом похрлити у загрљај, осећа да ће поново бити једини и јединствени земаљски кнез и владар света овога и да ће на тај начин коначно остварити свој циљ‘.“2

У роману „Браћа Карамазови“ Велики инквизитор у име католицизма, готово речима Карла Маркса, говори да, наводно, биће одређује свест3 . Да, тобоже, прво треба прoменити „социјално-економске услове“ живота људи, а после тога захтевати од њих морално понашање: „… ‚Нахрани, па онда и тражи oд њих врлину!‘ ето шта ће написати на застави коју ће подићи против тебе и којом ће срушити храм твој. А на месту твог храма подићи ће се нова зграда, поново ће се подићи страшна Вавилонска кула.“ Обратимо пажњу на ове речи Великог инквизитора: „Ми нисмо с тобом, већ с њим, то је наша тајна! Ми већ одавно нисмо са тобом него са њим, већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо од њега оно што си ти са негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је понудио, када ти је показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач царски и објавили да смо цареви земаљски, једини цареви, мада све досад нисмо успели да наш подухват доведемо до потпуног завршетка.“

Појаснимо шта је то било „пре равно oсам векова“. Велики инквизитор има у виду да је Света столица донела одлуку да установи своју апсолутну власт у Европи, уздижући се изнад кнезова и краљева. Отпочела је „конверзија“ духовне власти Свете столице у пoлитичку. Она се остваривала под застaвом обнове Римске империје, која је коначно пала под ударима варвара у V веку нове ере. Година 800. римски папа Лав III, благословио је франачког краља Карла да постане император Запада. Краљ је тада добио титулу „Великог“. Овенчавши 25. децембра 800. године Карла Великог императорском круном, папа Лав III је раскинуо везе са Константинопољем и створио нову Западну империју. Самим тим, политичко тумачење Цркве као продужетка древне Империје, добило је конкретан израз. Света столица је рачунала да ће Карло Велику успети да обједини разорену Европу, и учини је „јединственом“, и да ће на челу уједињене Европе бити римски папа. Касније, године 962. римски папа је благословио немачког краља Отона I да оствари сличан задатак. Пројекат уједињења Европе назван – „Света римска империја“, живео је до почетка XIX века када су га окончали Наполеонови ратови. Као што видимо, отпадање западне гране Цркве (римског престола) од Јединствене Цркве почело је пре Велике шизме (1054). Последње представља само формално фиксирање тог отпадништва.

Занимљиво, много раније од Достојевског, у пародијама о Католичкој цркви које су писали католички монаси у XIII веку, изречена је мисао о римском папи који би, када би Христ поново дошао, издао наредбу: „баците Га у таму најкрајњу“.4

Немачки философ и католички богослова италијанског порекла Романо Гвардини (1885-1968), у својој књизи Der Mensch und der Glaube („Човек и вера“), пише: „Благодатна суштина хришћанства замењује се техником покоравања душе, а иза се крије нешто још страшније, управо демонска воља да се стави рука на Самог Бога. Израз овога је католичка Црква која је супротна религији слободе, духа, љубави и живе хришћанске пуноће срца“. 5

Године 1873. у свом „Дневнику писца“ Достојевски пише: „Римска црква, у облику у коме се сада налази – не може постојати. Она је то сама јасно рекла, изјавивши да је њено царство од овог света и да Христос ‚без царства земнога не може у свету да се одржи‘.“ У роману „Браћа Карамазови“ Аљоша каже Ивану: „Ми знамо језуите… Они су једноставно римска армија будућег светског царства земаљског, са императором – римским првосвештеником на челу“.

Немам намеру да описујем читаву политичку историју Европе после почетка остваривања пројекта „Свете Римске империје“. Означићу само њене најважније тачке. Света столица почела је да губи свој водећи положај у односу на световну власт кнезова и краљева. А онда је дошло је време – и монарси су почели да губе свој утицај и тронове. На њихово место дошли су „господари новца“ (раније су их звали – „зеленаши“), који су већ престали да спомињу Христа и почели да се клањају мамону. Ово је нагло убрзало процес претварања људског друштва у стадо. Ојачале су тоталитарне тенденције власти. Људи, негде под великом принудом, а негде добровољно (у замену за удобност и мир) почели су да се одричу своје слободе претварајући се човекоподобна бића типа Homo ekonomicus.

Интересантан коментар ове приче, речима Достојевског, преноси нам писац и публициста В.Ф. Пуцикович: „Достојевски не само да ми је дао нека појашњења везана за Легенду, већ и директно поручио да нешто о њој напишем… Што се тиче самог садржаја Легенде објаснио ми је да је она против католицизма и папства, управо против најужаснијег периода католицизма, то јест инквизиционог периода, који је имао тако ужасан утицај на хришћанство и цело човечанство. Отворено је рекао да у периоду инквизиционог католицизма нису деловали ни Христос, ни папа, већ „просто злодух, ђаво“. 6

Можда се најпотпунији преглед и анализа односа Достојевског и његових хероја према католицизму налази у књизи „Философија и религија Достојевског“, из пера преподобног Јустина (Поповића), српског светитеља.7 Ево цитата из поменуте књиге: „Пошто је догматом о непогрешивости човека – обоготворио човека и прогласио га за врховно мерило у свету човечанских вредности, римокатолицизам је посредно и непосредно, постао узрок атеизма, социјализма, анархизма и свеколике европске културе, човекобошке и човекопоклоничке. Европски човекобог потиснуо је Богочовека. Догматом о непогрешивости човека римокатолицизам је санкционисао човекобоштво у свима његовим функцијама и манифестацијама. Европа се свим силама труди да то човекобоштво зацари у свима областима људске делатности и стваралаштва. Отуда све њене муке, све њене трагедије, све њене смрти… Римокатолицизам се усредсредио на једну жељи – да сазда светску државу по сваку цену.“

Узгред, не тврдим да је цео патос Достојевског усмерен искључиво против католицизма. Сумње и искушења које је Велики инквизитор осетио током свог дугог живота, захватају у једнаком степену и протестанте, и агностике, чак и православне. Сасвим тачно запажа Н. Берђајев говорећи о Великом инквизитору: „Католичка поставка и форма поеме нису суштинске. И могу се потпуно одвојити од полемике са католичанством.“8

Познато је из писма Н.А. Љубимову (публицисти, коредактору М.Н. Каткова у Руском веснику) од 11. јуна 1879. да су први на удару критике Достојевског у Легенди били социјалисти; син Љубимова пише: „…присећам се… прво се, у рукопису Достојевског, све оно што говори Велики инквизитор о чуду, тајни, ауторитету могло односити уопштено на хришћанство, но Катков га је убедио да преради неколико фраза и, између осталог, убаци фразу: ‚Ми смо узели од њега Рим и мач царски‘; на тај начин није било сумње да је реч искључиво о католицизму. У размени мишљења Достојевски је бранио исправност основне идеје Великог инквизитора, која се односи подједнако на све хришћанске вероисповести, а везана је за неопходност прилагођавања, из практичних разлога, највиших истина Јеванђеља разумевању и духовним потребама обичних људи“.9

И Николај О. Лоски скреће пажњу да Иванова критика католичке цркве додирује и Православну: „Иван Карамазов говори своју ‚поему‘ као критику католичке Цркве или, тачније, не целе католичке Цркве, већ изопачености које чине неке њене слуге. Он не примећује да се његов напад односи на све Цркве, и католичку и Православну“.10

Валентин Катасонов, Достојевски о науци, капитализму и последњим временима, (одломак из књиге стр. 188-192 ), Кислород, Москва, 2020.

Превод: Александар Мирковић

Извор: https://www.koob.ru/katasonov/dostoyevskiy_o_nauke

НАПОМЕНЕ:

1 Ф.М. Достојевски, Дневник писца 1876., стр. 103-104, ИРО Партизанска књига, Београд, 1981. (прим.прев.)

2 Ф.М. Достојевски, Дневник писца 1877-1881, стр. 377-378, ИРО Партизанска књига, Београд, 1981. (прим.прев.)

3 „Не одређује свест људи њихово биће, већ обратно, њихово друштвено биће одређује њихову свест.“ К. Маркс, Капитал, (прим. прев.)

4 См. статью проф. И. И. Лапшина «Как сложилась легенда о Великом инквизиторе», в сборнике «О Достоевском», т. I, под ред. А. Бема, 1929, Прага.

5 Цит. по: Лосский Н. О. Достоевский и его христианское миропонимание (http://www.odinblago.ru/dostoevskiy/7#3).

6 Пуцыкович В. Ф. О Ф. М. Достоевском. Из воспоминаний о нем // Новое время, 1902, № 9292.

7 Преподобный Иустин (Попович). Философия и религия Ф. М. Достоевского. – Минск: Издательство Дмитрия Харченко, 2014.

8 Бердяев Н. А. Откровение о человеке в творчестве Достоевского // О Достоевском. – М., 1990, с. 230.

9 См. Любимов Д. H. Из воспоминаний (Речь Ф. М. Достоевского на Пушкинских торжествах в Москве в 1880 году) // Ф. М. Достоевский в воспоминаниях современников: В 2-х тт. – М., 1964. Т. II, с. 371.

10 Лосский Н. О. Достоевский и его христианское миропонимание (http://www. odinblago.ru/dostoevskiy/7#3).

јеромонах Роман, МОЛИТВА

Слушај вапај мој, царе мој и Боже мој!
(Пс. 5,2)

У молитви све је – и плач и утеха,
И самосуд и оправдања Глас,
И слобода од мреже мирског греха,
И узлет ка Оном што Љуби нас.

Беседа с Богом! Дух посустаје,
Из тврде душе светле сузе ко крин:
Како Цар царева творевини даје
Да сваког часа беседи с Њим?

Вођена Љубављу и Надом
Молитва душу претвара у Храм
И, опет красећи одеждом првом –
Синовски прстен враћа нам.1

15. јун 2021.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. „А отац рече слугама својим: „Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.“ (Лк. 15,22)