Митрополит Антоније Блум, СВЕ ТРЕБА ГЛЕДАТИ ИЛИ ОЧИМА УМЕТНИКА ИЛИ СВЕЦА – ДРУГОГ ИЗЛАЗА НЕМА

Бог је створио овај свет. За Њега све што представља предмет нашег научног
истраживања на известан начин представља Бого-словље, односно познање Бога; читаво стваралаштво је неко заједничарење с божанственим стваралаштвом. Ми немамо права да не знамо којим путевима иде човечанство, зато што је хришћанска вера, библијско предање у целини – једино предање на свету које озбиљно схвата историју и које материјални свет схвата толико озбиљно да ми верујемо у васкрсење мртвих, у васкрсење плоти, а не само у вечност душе која не умире. И мислим да треба дубоко и танано да знамо и познајемо све оно што чини интелектуалну, психолошку, историјску и социјалну мисао човечанства. Не зато што је Јеванђеље нека политичка или друштвена или естетска доктрина, него зато што нема ниједне области на коју Божанска благодат не би бацила зрак светлости преображавајући оно што је способно на вечни живот и бришући оно чему нема места у Царству Божијем. И наше је да имамо дубље поимање света него сам свет.

*****

Човек мора себе да развије што год може богатије у сваком погледу: и интелект, и срце, и цело своје биће, како би био што богатија личност. То није обавезно да би он био хришћанин, али да би као хришћанин дао свој допринос животу, рећи ћу: да, обавезно је. Нашим младим свештеницима у Лондону увек говорим: „Изабери – или ћеш бити незналица и светац, или добро образован човек; а док не постанеш светац, молим те, буди образован човек зато што ће испасти да на питања на која човек има право да добије одговор не одговараш ни по светости ни по образовању.” Рецимо, када просечно образовани парохијанин каже: „Читао сам књигу тог и тог писца. Шта да мислим о њему?” – а ви никада нисте ни чули за њега док сви око вас одавно причају о томе – шта ће тај човек да помисли? Шта ће добити од вас? Ако бисте се тим питањем обратили св. Серафиму Саровском, који наравно, не би читао Тејара де Шардена, он би вам свеједно оговорио на питање, али из другог извора, а од необразованости нема никакве користи. Ја нисам нешто нарочито световно образован, али искуство показује да понекад оно мало што знам омогућава приступ људима којима је овај приступ потребан; а кад би човек рекао: не знам, никад нисам чуо – људи би једноставно отишли.

Мислим да се ово односи и на мирјанина. У најкраћем року треба да одлучи – или да постане светац или образован човек. А кад постане светац, може да заборави на образовање, али се пре тога не може тек тако рећи: образовање ништа не вреди.

*****

Све што видимо на земљи јесте Божија творевина. Све што постоји изашло је из руке Божије, и кад не бисмо били слепи, видели бисмо не само густу, непрозирну форму, већ и нешто друго. Има једна изузетна проповед на Божић митрополита Филарета Московског где он каже да бисмо ми, када бисмо само умели да гледамо онда бисмо на свакој ствари, на сваком човеку, на свему видели сјај благодати, а ми то не видимо, зато што смо сами слепи, а не зато што то не постоји. Али с друге стране, живимо у палом свету, унакаженом, где је све двосмислено. Свака ствар може бити откровење или обмана.

Лепота може да буде откровење и може да постане кумир, обмана. Љубав може да буде откровење и може да постане кумир или обмана. Чак и такви појмови као што су правда и истина могу да буду откровење и обрнуто – да замрзну саму ствар коју желе да изразе. Зато све треба гледати или очима уметника или Свеца: другог излаза нема.

Овде се поставља питање уметниковог надахнућа и његових моралних квалитета. С тачке гледишта Бога може се видети сјај благодати – и ужас греха.

С уметникове тачке гледишта може се видети и једно и друго, али уметник не може да прави ову разлику зато што то није његова улога, – иначе ће говорити о греху тамо где треба говорити о ужасу, или о светости тамо где треба говорити о лепоти. То су два различита призвања, која, као и све у животу, под руководством благодати могу бити благодатна; у противном случају могу бити и другачија.

*****

Што се тиче тога да ли човек треба или не треба да се бави стваралаштвом, мислим да се не могу одредити правила. Мислим да Бог сваког од нас води на одређени начин. Ако се ради о изражавању сопствене суштине – узмите на пример, човека као што је Јован Дамаскин. Он је отишао у манастир, а био је талентован песник, талентован музичар. Његов игуман је сматрао да су то глупости и распоредио га је на тежак, прљав посао. У једном тренутку умро је Јованов близак пријатељ и он је, без обзира на све забране, излио у њима сву тугу, сву патњу у осам тропара које данас појемо на сахрани. И кад је игуман то видео и чуо рекао је: „Погрешио сам! Настави да пишеш стихове…”

Ево човека који аскетски, по послушању није смео да ствара – али то је избило из њега зато што је то била нека његова суштина. Знам један случај кад је духовник забранио човеку да се литерарно изражава и човек се потпуно сломио, зато што није имао други начин изражавања… Има људи који себе молитвено могу да изразе до краја, има људи који из молитве црпу подстицај да се изразе некако другачије.

*****

Једно од карактеристичних својстава истинског, здравог духовног живота јесте трезвеност. Знамо шта трезвеност значи и на обичном руском језику у поређењу с опијеношћу, с нетрезвеношћу. Човек може да се опије на различите начине, не само вином: све што нас толико занима да више не можемо да се сетимо ни Бога, ни себе, ни основних животних вредности представља такву опијеност. Ово нема никакве везе с оним што бих назвао надахнућемнадахнућем научника, уметника, којем је од Бога дато да иза спољашње форме види оно што га окружује, неку дубоку суштину коју извлачи, изражава звуцима, линијама и бојама и чини је доступном људима око себе који то не виде. Али када заборављамо управо на овај смисао који оне откривају и чинимо предметом насладе оно што треба да буде предмет созерцања – губимо трезвеност. У црквеном животу се ова појава дешава тако често и тако разорно, кад људи у храм долазе ради појања, ради оних емоција које изазива склад или тајанственост богослужења, кад више није Бог у центру свега, већ доживљај који представља плод Његовог присуства. Основна црта православне побожности, православне духовности јесте трезвеност, која све вредности, сав смисао преноси од себе на Бога.


Митрополит Антоније Блум, ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ, (одломак, стр. 194-198) Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, 2018. Нови Сад

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s