Андреј Фурсов, КАКАВ СВЕТ ГРАДЕ СВЕТСKЕ ЕЛИТЕ – ТРИ ГЛАВНА УДАРА НА ЧОВЕЧАНСТВО

Прошле године било је много свега, но, мислим, главни догађај, суштински, најважнији догађај, на чијем су се фону сви остали одвијали, било је ширење, на светском нивоу, социјалног рата виших слојева против нижих. Деведесетих година, Кристофер Лаш, амерички социолог, употребио је термин – „устанак елита“. И књигу је под тим насловом написао – „Побуна елита“. Ради се о томе да је од прве деценије ХХ века, и кулминације коју представља Октобарска револуција 1917. – трајала офанзива маса, која је, негде на прелазу шездесетих и седамдесетих година ХХ века, почела да „проклизава“ и отпочела је контраофанзива елита.

Развила се зато што је већ крајем шездесетих година капиталистички систем запао у ћорсокак. То су одлично схватали на Западу. Веома су добро разумели да је потребно мењати уређење, да ће даљи индустријски и политички развој политичког система довести до јачања радничке класе, горњег слоја радничке класе и средњег слоја. И са тиме се нешто мора учитинити. Но, док је постојао Совјетски Савез, било је немогуће решити овај проблем. Зато су у почетку Совјетски Савез, совјетску номенклатуру, похлепну, тупу, увукли, линијом Римског клуба, у глобалне игре. А затим, осамдесетих година, пронашавши у самом Совјетском Савезу снаге које су тежиле промени социјлано-економског урађења успели да, деловањем овог двојног субјекта изнутра, совјетског и западног, сруше Совјетски Савез.

Рушење Совјетског Савеза омогућило је да Запад, капиталистички систем, добије још 15-20 „масних“ година. То је било време када су пљачкали бивши социјалистички блок и на тај начин се богатили. Ипак, 2008. године дошла је криза која је само била одложена. Очекивана је још 1993-1995 године и по западним и совјетским прогнозама. Ми смо имали веома значајног аналитичара, научника, уопште, изузетну личност – Побиска Кузњецова. Дакле, он је 1982. године написао за Андропова прогнозу према којој је би требало да 1993-1995 избије таква криза после које, капиталистички систем у облику у коме је постојао двеста година, више неће постојати. Не знам да ли је та прогноза дошла до Андропова, али до западних анилитичких центара јесте. Дакле, криза је била одложена до 2008. године, а онда наступила и постало је јасно да се систем распада.

Кризу су „залили“ новцем који је после тога престао да буде новац. Зато што новац – није хартија, он је инструмент. Новац има пет функција. Дакле, ако могу да одштампам трилион долара и пустим их у промет, то више није новац, то нису финансије. То је нешто сасвим друго. И управо 2008. године финансијски капитал се претвара у финансијализам. То јест, у ствар која сада више није повезана са новце, већ са вољом оних који имају машину за штампање. Тако да је постало савршено јасно да се капитализам мора коначно преобразити у нешто друго. Али за тако нешто је потребна ситуација у којој постоје два конкурентска центра. Совјетског Савеза нема, значи, потребно је створити неку сличну напетост. И током 7-8 година на Западу је разрађен еволуциони план преласка у посткапитализам.

У основу овог плана лежале су САД, њихово очување као кластера транснационалних корпорација, а делимично и као државe. Тако је направљен еволутивни план са роком од 16 година. 8 година – Обама, 8 – година његова наследница Клинтон. Ова замисао се темељила на стварању два трансокеанска друштва – Трансаталантског и Транстихоокеанског. Ова друштва су требала да конкуришу једно другом и на тај начин створе нову динамику развоја система, који би постепено прерастао из капитализма у посткапитализам. А врхушка би сачувала своје позиције и у посткапиталистичком друштву.

При томе, ова два трансокеанска друштва су замишљена на следећи начин: у њиховим оквирим би се стварале мега-корпорације које би владале државама. На пример, у Транстихоокеанском друштву, систем правила, њихов „устав“ …… узор би имао у односима Источно-индијске компаније са индијским кнежевинама. Само би овде улогу Источно-индијске компаније преузеле корпорације, а улогу индијских кнежевина – државе. То јест, овде је реч о приватизације правне сфере, о приватизацији државе као такве. Но, лако је било то учинити на папиру.

2016. године појављује се Трамп. Снаге којима није одговарала варијанта у којој би владале платформе као што је Гугл, Мајкрософт и друге, истакле су свог кандидата. И једна од првих ствари које је учинио Трамп била је потпуно сламање, тако да обнова не буде више могућа – и Транстихоокеанског и Трансатлантског друштва. Оним снагама које су довеле Обаму на власт постало је савршено јасно да САД не могу бити база еволутивног прелаза. Потребно је нешто друго а САД ће бити жртвоване. Тада се поставило питање: како смањити противречности које су се обично, у историји капитализма, смањивале светским ратовима.

Светски рат је немогућ ако имамо у виду постојање нуклеарног оружја. Та варијанта није могућа. Али светски рат је облик социјалне катастрофе. Ко је рекао да је могућ само оружани рат, да је он једини вид социјалне катастрофе? Постоје и други облици. На пример, 2010. године Атали, када су га питали који су то фактори који могу обезбедити прелазак на нови светски поредак, рекао је да су фактори различити и међу њима навео пандемију; оно што је било објављено недавно као пандемија… При томе, обратите пажњу, недавно је СЗО издала саопштење да они нису званично објавили пандемију (Фурсов мисли на изјаву Марије Ван Керхове, техничког директора СЗО за ковид и скандал који је изазвала – овде, прим.прев.) То је било неофицијелно мишљење. То јест, они су се одрекли тога… Но, ипак је СЗО објавила пандемију. И владе, са изузетком Швајцарске и Белорусије, ставила под своју капу.

Оно што се дешава последње две године представља средство социјалног рата вишх слојева против нижих. То није само устанак елите. То је прави социјални рат. Један део светске врхушке – пре свега они које зову ексисти (термин се појавио од енглеске речи «access», приступ), чине корпорације које контролишу социјалне мреже. То јест, Мајкрософт, Епл, Амазон и други. Који су њихови циљеви? Прво, успостављање контроле над неопредмећеним факторима производње: понашањем, потребама, вредностима, представама. То је оно чиме се баве такозване дигиталне друштвене платформе. Други задатак је експропријација оног опредмећеног рада, капитала, који поседује мали и средњи бизнис. Како то учинити? То је врло једноставно уз помоћ… прва верзија – стејхолдерски капитализам Шваба, а друга – инклузивни капитализам, програм Ротшилда. Заправо, под видом капитализма за све капитализам се анулира. Неко ће рећи: „Чудна ствар – капиталисти анулирају капитализам?“ Да, зато што је капитализам као систем своје одрадио и за очување власти и привилегија данашњој капиталистичкој врхушки је потребно да га претвори у нешто друго.

Трећи моменат: подривање економске базе радничког и средњег слоја посредством „зелене“ економије“. Да! И подривање позиција индустријског капитала који се појављује као конкуренција финансијалистима. Можемо се присетити да је Трамп социјални ослонац нашао, пре свега, у индустријском капиталу. Када је говорио да „морамо вратити Америци стару величину“… Велика Америка је индустријска Америка од 1930-1980. Трамп је желео да врати оне снаге који су победиле, које су дошле на власт на таласу новог Рузвелтовог курса. А „зелена“… Шта је то „зелена“ економија, „зелена агенда“? То је нагло уништење значајног дела индустрије. При томе она руши и целе слојеве становништва и целе државе. На пример, уводе се порези за борбу са антропогеним изменама климе. За земље као што је Мексико, Алжир и Нигерија, то једноставно представља катастрофу. А, на пример, Норвешкој или Шведској, које су ударници прелаза на „зелену агенду“ – свеједно је. Зато што је њихова енергетика заснована на хидроелектранама и атомским електранама, и, ту и тамо, термоелектранама, које не играју значајну улогу. Зато они могу веома лако подржати „зелену агенду“. То јест, „зелена агенда“ треба да баци у далеку проштлост значајан део човечанства и значајан део социјалних слојева, нижих, на самом пост-Западу.

Следеће средство за реализацију циљева овог социјалног рата је – социјална атомизација. Она је врло разнолика. Ствара се „Мета-универзум“. Седимо кући, одвојени једни од других, и путујемо по тим виртуелним световима. И, на крају, последње: смањивање потреба. Оштро смањивање потреба. Код Шваба, у књизи коју је написао са Малером… иако мислим да је писао Малер, а Шваб се само потписао, зато што он оставља утисак, уопштено, старог маразматика који више ништа не може, али је позната фигура, гласноговорник… Дакле, код њега постоји термин «degrowth». Growth је раст. Degrowth је – не-раст, антираст. Он каже да је потребно да се пређе од раста на не-раст. При томе, сасвим цинично и језуитски говоре да ће се „трошити мање али ће живот бити срећнији“. Какав је то срећан живот? Значи да се развијеним земљама, Западу, обећава јапанификација. То јест, они се морају спустити на ниво на коме се Јапан нашао крајем деведесетих година, када су их Американци, једним „карате“ ударцем, срушили. Осталим земљама, међу којима спада и Русија, обећава патагонизацију. Патагонија је сиромашни део Аргентине. Патагонизације је оно што он обећава. То је тих пет циљева.

Којим средствима? Прво средство је медикализација живота. Друга – борба са антропогеним утицајем на климу. И треће – дигитализација. То јест, све заједно назвао сам то у једном свом чланку – био-еко-техно фашизам. Природно, термин „фашизам“ овде је употребљен не у строго научном значењу те речи. Јер фашизам је, у строгом смислу, постојао у Мусолинијевој Италији. У Трећем Рајху је владао нацизам. Он је још гори од фашизма. Ипак, како је рекао друг Стаљин, „два лоша“…Дакле, ова три „јахача“ (апокалипсе) – медикализација, борба са климатским променама и дигитализација представљају три главна удара у глобалном социјалном рату, који се води уместо светског рата између држава.

Дигитализација… не осиромашење, већ нагло осиромашење. Дигитализација може обезбедити, на пример, виртуелни свет: седиш у свом стану, живиш од базног прихода и рониш по виртуелним световима, мислећи да путујеш. Но, најважније је следеће – дигитализација уништава државу. Зато што ти дигитални екосистеми, као што је наш Сбер, који је, узгред, пројурио огромном брзином, исто као и „Роснано“… Дигитализација анулира државу. Уз дигитализацију држава као таква више није потребна. Она је љуштура, суво дрво на које се могу обесити сви пси. Зато, мислим, дигиталци неће укинути државу него ће на њој вешати све псе. Дакле, држава ће одговарати, она ће бити крива(ц).

Какав год био наш однос према савременој држави, чак и држави у ултракапиталистичким земљама, ипак је она, у савременом свету – теоријски, подвлачим – теоријски једина заштита малог човека од корпорација. При томе, она штити малог човека не због њега самог, већ због својих интереса, јер државна бирократија, простор државне бирократије у свету се, као шагринска кожа, скупља све више јер га освајају корпорације. И због тога Шваб каже да у дигитализованом свету неће бити никакве државе. Зато ме је „умирила“ одлука која је код нас донесена средином октобра, а коју је објавио вице-премијер Черњишенко: „код нас ће бити основан центар за изучављње Четврте индустријске револуције и ми ћемо реализовати глобалне пројекте Светског економског форума“. Један од тих пројеката је – уништење државе. Ми имамо централну власт – и наш главни „начелник“ – објављује: „Ми се боримо за суверенитет у свим областима!“ А овде део чиновника потписује споразум: „Ми ћемо заједно са Светским економским форумом реализовати глобалне пројекте!“ А један од главних глобалних пројеката је – уништење државе.

Осим ове постоји још једна ствар: не треба говорити о дигитализацији већ о – биодигитализацији. Својевремено, када је Шваб тек изашао са својом идејом о Четвртој индустријској револуцији – „разнели“ су га, страховито, и то на Западу. И објаснили му да при темпу раста који демонстрира данашња светска економија, а који је најнижи у последњих 100-120 година постојања светске економије… ни о каквој, ни о индустријској, ни о револуцији не може бити говора. Но, они, како се каже, држе прстом небо (у невољи су, прим.прев.). Ствар је у томе, Шваб објаснио, да када он каже „Четврта индустријска револуција“, има у виду следеће: „Ако су прве три индустријске револуције оно што ми чинимо са светом, што човек чини са светом, што ви чините са светом, онда је Четврта индустријска револуција оно што чине са вама.“ И даље, цитирам готово дословно: „Ако ви примате нешто у себе и постајете гено-модификовани онда се мења ваш идентитет.“ То јест, „Четврта индустријска револуција је измена човековог генома, она је стварање другог типа човека“. То је оно што желе да учине трансхуманисти. Мене све ово веома подсећа на филм Господар прстенова. У другом делу Саруман, а у трећем Орк Азмог вичу: „Завршила се епоха људи! Почиње верме Орака!“ Ето, то је оно што желе да учине… Наравно, не Шваб, већ оне снаге које стоје иза њега – да претворе људе у орке.

Потписати се испод програма Четврте индустријске револуције значи потписати сагласност за рушење традиционалних вредности, конзервативних, које су код нас, проглашене неприкосновненим. И друго – то је рушење државе. И још, поред тога, дигитализација у перспективи значи, наравно, укидање готовог новца, то је већ савршено јасно. Но, мислим, ако се у Русији све ово и догоди, догодиће се на крају. Зато што „црни кеш“ у Русији користи половина владајућег слоја, и због тога ту зону неће дати. Према томе, овде је наше спасење у лоповлуку. Узгред, исти случај је и са дигитализацијом. И са Четвртом индустријском револуцијом. Понекад, нашим људима, који критикују, и с правом критикују вичући: „Сатанисти! Све преправљају…“ (кажем): знате, моја једина нада је управо та дружина… они ће све, просто све – покрасти. И зато неће остати средстава за Четврту индустријску револуцију. Нити за било шта друго. Нада у лоповлук ових људи. И, осим тога, нада у муљевитост руског живота. Својевремено је Победоносцев рекао: „Русија је тешка земља. У њој ни револуција, ни контрареволуција до краја не успевају. Зато су резултати и једне и друге приближно исти.“ Тако да нада, опрезна нада постоји!

Нисам стручњак али знам да се у експреименте промене човековог генома улаже, посебно улажу рокфелеровске структуре. При чему улажу још од краја XIX века. Новац за пројекте еугенике су двадесетих и тридесетих година давали Рокфелери. Њихови људи су у Русију дошли тридесетих година, у совјетску Русију. Јако су их занимали експерименти Павлова, експерименти пресађивања… псу су пресадили две глави. Њих је то јако занимало. Затим је еугеника себе искромпомитовала у Трећем Рајху. И под другим називом Рокфелери су са овим наставили.. Уопштено, треба рећи да Рокфелери имају практично монопол на финансирање медицинских истраживања везаних за човека у САД. Они су у то врло рано уложили. Узгред, врло је занимљиво, не само Рокфелери, већ и породице које су основале Федералне резерве. Ми не знамо све, али део знамо. Практично све те породице су уложиле већ тада, у првој деценији ХХ века, у проучавање процеса наслеђивања код човека и како је могуће утицати на њега, променити га. Како се може изменити геном, може ли се изменити не геном, већ човекове реакције. Постоји нешто што се зове – филетичка еволуција. Ми смо имали научника – Бељајева. Не знам да ли је још увек жив… Но, пре 10-15 година бавио се у Новосибирску припитомљавањем лисица. И током два-три поклења добијао домаће лисице. Није се мењао геном. Мењале су се реакције лисице систематским утицајем. Два-три поколења и на одређени спољашњи стимулус, без измене генома човек ће реаговати онако како је потребно. То се зове филетичка еволуција. Но, понављам – нисам стручњак. Зато не желим да разматрам ове теме. То треба да чине специјалисти.

Ствар је у томе што држава, у процесу дигитализације, сраста са корпорацијама и настаје принципијелно нова творевина. Године 2006. написао сам чланак који сам насловио „Корпорација-држава“. У Русији нисам успео да га објавим. Пошло ми је за руком у Украјини, „Експерт“, Украјина, под насловом, они су дали наслов: „Корпорација, то је држава“. У раду сам покушао да објасним шта се дешава, пре свега, на Западу, а делимично и код нас када настане приниципијелно нови облик државе, који ову државу раствара у себи. Постоји и појам „нација-држава“. Овде нација има, иако је именица, функцију придева. То јест, „национална држава“. А „корпорацију-државу“ ни у ком случају не треба мешати са корпоративном државом! Корпоративна држава је Трећи Рајх. То је Мусолинијева Италија. То је Франко, Салазар… То је, по правилу, ауторитарни режим, покушај стварања државе социјалног благостања у ауторитарној варијанти. А корпорација-држава има задатак да одвоји што је већи број људи од заједничке погаче.

Корпорација-држава је као оса-паразит која полаже своја јаја кроз хитински омотач пробадајући тако неког инсекта. Онда га ларва једе, једе и једе. И када га поједе излеже се нова оса. Дакле, оно што се дешава пред нашим очима је сједињење три форме: корпорације, државе и такозване „дубоке државе“ о којој су, не случајно, почели да говоре. То јест, појављује се апсолутно нови феномен. И управо ће он, да тако кажемо, ако све буде по њиховим плановима, поседовати дигиталну власт. Но, овде постоји један проблем. Тај социјални рат који је повео део елите против остатка човечанства ударио је и по одређеном сегмету светске врхушке, којој се то нимало није свидело. Управо та врхушка је истурила Трампа. Она сада спонзорише протесте маса против (ковид)забрана на Западу. И кланови су почели да се сукобљавају. Ово се испољава кроз, рекло би се, чудне појаве. На пример: пре недељу-две журнал Economist, који припада породици Ротшилд, објавио је чланак који говори да ће се епидемија завршити 2022. године. И онда, буквално после недељу дана, као по команди, Гејтс говори исто! Гејтс, који је из свег гласа највљивао страшне епидемије! Сви ћемо помрети! И томе слично… Одједном каже: „2022. епидемија ће се завршити.“

Сада не знамо зашто се ово догодило? Потребно је имати инсајдерску информацију, али можемо понешто претпоставити. Као прво, нешто новца је зарађено током последње године и то великог новца. Биг фарма је зарадила, наздравље! Дигиталне компаније, Мајкрософт и сви ти „безоси“, „цукерберзи“… такође су добро зарадили. То је један фактор. Друго: испоставило се да је отпор значајно већи него што се претпостављало да ће бити. Осим тога једни су зарадили а други нису. То јест, ово нарушава светски баланс. И, може бити, један део светске врхушке покушава да овај облик социјалног рата, који се води на фону епидемије, прекине. И покрене нешто друго. Мислим да ће глвни правац удара, ако победи ова група, бити клима, климатске промене.

Заправо, када се током 2020. епидемија раширила…тачније, не раширила, већ када је објављена, ово треба добро разумети, дакле, тада сам рекао да ће се СЗО „опрати“ од овога: „ми ништа нисмо објавили“. Тако, у мају 2020. године, почетком мајских празника рекао сам да ће после „медицинске агенде“ на реду бити „климатска агенда“. Погрешио сам. У Америци су покренули БЛМ (Black Lives Matter) зато што је било потребно оборити Трампа. Било је потребно решти проблем Америке. Некада су ултра-глобалисти сматрали да Америку не треба рушити пре него што сруше Кину и Русију. Но, испало је да Трампова Америка и Америка оних снага које иза њега стоје представаља опасност за ултра-глобализам. Значи, треба срушити Америку, а после размислити шта да се ради са Кином и Русијом.

Дакле, „климатска агенда“, зашто је она боља од медицинске? Зато што омогућава да се „очисти“ цео свет, све земље; зато што, обратите пажњу, епидемија и све што је са њом повезано, пре свега функционише на Западу, Северној Америци и Западној Европи. Кина је решила проблем, у Русији све то иде некако чудно.

Светска елита није јединствена. Само што је објављено стварање „Мета-универзума“ 29. октобра… друга корпорација, Мајкрософт је 2. новембра – најавила своју верзију. То је био одговор на притисак ексистичких платформи који смо видели током лета 2021. године. Својевремено сам рекао да ће ексисти и финансијалисти, маскирани у Бајдена и Хариса, сада, када су срушили Трампа, започети међусобни рат. То се и десило. Почео је напад на Цукерберга, на Мајкрософт, а они су узвратили стварањем „Мета-универзума“. То јест, ми сада видимо веома интензивну борбу различитих групација у оквиру елите. При томе, ове групације представљају различите „спратове“ светске економије. Највиши спрат су – ексистичке платформе. То је канибализам, контрола над човеком. Није реч о контроли над опредмећеним радом, капиталом, није чак ни реч о контроли новчаних средстава, реч је о контроли човека. Следећи „спрат“ су – финансијалисти. Затим – технотроника и на на крају индустрија. Са индустријом, са индустријским капиталом су се обрачунавали. Сада ће рачуне изравнати финансијалисти, ексисти и они које је Бжежински звао технотроничари.

Узгред, сам Бжежински је пред смрт рекао да наступа глобални хаос и да ће се продужити до 2026. године. Но, мислим да је био велики оптимиста. Мислим да ће десетак година бити хаотично, зато што ни једна од поменутих група (ексисти, финансијалисти и технотроничари) неће хтети да напусти своје позиције. И тући ће се до смрти. А онда, у једном тренутку – договорити. На пример, као што су се договриле буржоазија и земљопоседничка аристократија после европских револуција 1848. Али овде је улог већи, јер се тада радило о структруној кризи капиталистичког система, преласку од раног мануфактурног каптализма на индустријски капитализам, а сада је у питању будућност посткапиталистичког друштва – овде ће се борити до смрти. Напоменуо бих да је Шваб написао: уколико једна од великих држава САД, Кина или Русија изађу из пројекта, пројекта стварања „нове нормалности“, пројекат неће моћи да се оствари. И погледајте шта се дешава: покушали су да свргну Си Ђинпинга 2018. године. Нису успели. Чиме се сада бави Си Ђинпинг? Уништава кинеске „дигиталце“. Схватио је да они представљају опасност за кинеску власт, да Кинези треба сами да створе дигиталну државу и униште те платформе. То јест, Кинези могу да учине велику ствар, могу створити дигиталну државу, то јест, држава ће опстати, али ће бити дигитална. Односно, Кина је – 1:0 у корист оних снага који се противе овим процесима. Свргли су Трмапа 1:1. И остаје Русија.

Настаје чудна ситуација. Русија је слаба карика, безусловно. Економски слаба карика. То јест, судбину пројекта „нове нормалности“ решава најслабија карика. Исто као и почеткоом ХХ века. Русија је била слаба карика и кроз њу је грунула будућност, али будућност са лицем које се тада показало. Сада се ситуација понавља, зато, мислим, у наредних 5-6 година Русија ће бити полигон, зона жестоке битке за будућност. И ова битка ће одредити ко ће победити, која групација… Каква ће бити будућност. Да ли ће бити канибалистичка, са ексистичко-финансијалистчким лицем или другачија. Врло је могуће да ће свет кренути у будућност потпуно различитим путевима. Узгред, била су три излаза из феудализма: немачки, француски, енеглеси. Најзверскији је био енглески. Немачки и француски су били мекши. Дакле, ми улазимо у врло, врло опасно, али и веома занимљиво време. Мислим да ћемо бити у ситуацији такозваног трансфера или транзита до 24. године. Мислим да нас очекује много историјских изненађења.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://zen.yandex.ru/media/govoritfursov/kakoi-mir-stroiat-mirovye-elity-tri-glavnyh-udara-po-chelovechestvu-andrei-fursov-61d0c25add6ab369877bbb09?&

Валентин Катасонов, МИЛИТАРИЗАЦИЈА ЗДРАВСТВА

У борби са „пандемијом“ лекари уступају место војницима. Зона присиле се шири.

У минулој 2021. години учешће војске и полиције у борби са ковидом испољило се, пре свега, у спровођењу вакцинације сопственог састава. Крајем лета и почетком јесени велики део војног особља, у већини земаља света, потпуно је или делимично вакцинисан. Најтврдоглавији су „преживели“ до јесени. Оне који се нису вакцинисали (таквих је у земљама НАТО-а свега неколико процената) почели су да отпуштају из оружаних снага. Отпуштања ће бити завршена почетком 2022. године.

Не искључује се могућност да ће током 2022. војска и полиција наставити своје учешће у борби са „пандемијом“ и оно се може кардинално разликовати од пређашњег: војску сада могу користити као помоћ цивилним лекарима да би вакцинацију становништва довели до задатих бројки.

Још током лета 2021. године СЗО је предлагала да број потпуно вакцинисаних (који су добили две дозе вакцине) буде 60% укупног становништва у свакој земљи. Током јесени бројку су подигли на 70% ( самит Г-20 у Риму крајем октобра). Ако се у спровођењу вакцинационе кампање ослоне на принцип доборoвољности, онда задати циљ неће успети да достигну. Зато су потребни војници, полицајци, специјалци.

Знаци ангажовања војске и полиције у спровођењу вакцинације грађанског становништва почели су да се примећују последњих месеци 2021. године. Низ оваквих примера наводи Еви Мек у чланку „Милитаризација здравства: генерали преузимају контролу над оперативим групама за КОВИД на међународном нивоу“ (Militarization of Health Care:  Generals Take Control of Covid Task Forces Internationally).

Аутор подсећа на мишљење Била Гејтса из 2015. године. Тада је у угледном медицинском часопису The New England Journal of Medicine Гејтс објавио чланак „Наредна епидемија – лекције еболе“ у коме се веома позитивно односи према чињеници да су у тој борби учествовале оружане снаге САД и Велике Британије, које су решавале задатке везане за транспорт. Гејтс је истакао (2015!) да ће човечанство ускоро захватити епидемије још страшније од еболе. Предстоји напорна борба која се може упоредити са светским ратом. За такав рат треба да се спремају и војници. Потребно је и НАТО преоријентисати на овај облик рата. У априлу 2015. године на конференцији Ted Talk Гејтс је иступио са радом „Наредна експлозија? Нисмо спремни“(The next outbreak? We’re not ready) у коме је исказао своје идеје о коришћењу оружаних снага за борбу против пандемије.

Од тада је прошло пет-шест година. И ми видимо да војска заиста учествује у овом новом рату. При томе њена улога није само помоћна – у низу земаља истура се у први план. Еми Мек посебно скреће пажњу читалаца на догађај који се одиграо у Аустрији 17. децембра 2021. године. Влада ове земље је објавила да се оснива нова структура GECKO – Комитет за координацију борбе са националном ковид-кризом. Именована су и два руководиоца GECKO-а – Катарина Рајх (Katharina Reich) генерални директор службе за јавно здравље и Рудолф Стридингер (Rudolf Striedinger), војник са чином генерал-мајора.

Оружане снаге Аустрије броје 53.000 војника (од њих 27.000 припадају резервном саставу) и генерал Стридингер је успешно спорвео ковид вакцинацију овог контигента. Уз то, још почетком 2021. године, успео је да издејствује потпуну забрану било какве критике вакцинације од стране војног особља. Сада је стечено искуство генералу потребно да би довео до краја програм потпуне вакцинације становништва Аустрије који је наметнуо земљи, у новембру, канцелар Александер Шаленберг.

На крају 2021. године број потпуно вакцинисаних у Аустрији износио је 71%, рачунајући делимично вакцинисане – 73%. Готово 2,5 милиона грађана алпске републике до сада нису вакцинисани. Пред генералом Стридингером постављен је задатак да изврши додатни притисак на „тврдоглаве“. Канцелара Шаленберга на крају године заменио је Карл Нехамер; иницијатива да позове као ко-руководиоца GECKO генерала, припада управо њему.

1. фебруара 2022. године Закон о вакцинацији чије је доношење иницирао Шаленберг, ступа на снагу. Невакцинисани ће бити кажњени новчаном казном до 2.000 евра, при чему се могу и више пута казнити. Уколико одбију да плате казну прекршиоци ће бити смештени у специјални затвор за невакцинисане људе у трајању од једне године. За спровођење закона је задужена, пре свега, полиција, но нису искључени случајеви масовног отпора. Тада се може употребити и војска.

Еми Мек пише да је војска већ почела да управља вакцинацијом у Немачкој, Италији и Португалији.

„Немачки талас“ 29. новембра је изнео неке детаље о стању Немачкој. Генерал мајор Карстен Бројер (Carsten Breuer) који се налази на челу Комaнде територијалних операција Бундесвера Немачке, одговоран је за сарадњу између војске и грађана. Крајем новембра 2021. немачки канцелар Олаф Шолц поручио је овом генералу да стане на чело Кризне групе за борбу против пандемије („Антикризна група Корона“) У часопису DW пише: „Кризни штаб Бундесвера данас свакодневно добија десетине нових захтева за помоћ од месних власти. Општински чиновници обично моле војнике да помогну центрима за вакцинацију и здравственим органимма. Број одобрених захтева од федералних јединица и општина већ је прешао 7.700 и, како се очекује, само ће расти.“ Die Welt пише: „Антикризна група Корона ради у основи неприметно за друштво, но за федералну владу она представља један од најважнијих инструмената обуздавања пандемије. Она анализира ситуацију у регионима, свакодневно доставља федералној влади поуздану слику ситуације и даје препоруке шта да се ради.“

У борби са ковидом улога војске је врло уочљива и у Португалији. Тамо је кључна фигура контра-адмирал Енрике Гувеја е Мело (Henrique Gouveia e Melo). Крајем септембра 2021. године 85% становништва Португалије било је потпуно вакцинисано. Главна заслуга за ово припада контра-адмиралу коме је у фебруару дат задатак да управља вакцинационом кампањом. Адмирал је испољио натпросечне способности у испуњавању задатка. Истина, данас епидемиолошка ситуација у Португалији није много боља него што је у низу европских држава. „Ми смо добили битку“, – каже генерал имајући у виду да је Португалија испунила и премашила план вакцинације. Ипак, признаје : „Ја не знам да ли смо добили рат са вирусом. То је светски рат.“

У далекој Аустралији 2021. године у спровођење вакцинације такође је коришћена војска. Од самог почетка Аустралија се ослањали на принуду. 23. новембра часопис ZEROHEDGE је објавио чланак „Аустралијска војска почиње превоз лица која су била позитивна на тесту, као и лица која су била у контакту са оболелим од КОВИД-а у карантинске логоре.“  (Australian Army Begins Transferring COVID-Positive Cases, Contacts To Quarantine Camps). У чланку је испричана страшна прича која се десила у новембру. У општинама Бинџари (Binjari) и Рохул (Rockhole), недалеко од аустралијског града Дарвин, према дојави неког достављача било је људи заражених ковидом. Ноћу је у куће становника наведених општина нагрнула војска за којом су ишли лекари. Житељима су урађени експрес тестови на ковид. Неколицина је била позитивна. То је био основ за „евакуацију“ 38 људи (неколико становника су били позитивни, а за остале се претпостављало да су били у контакту са „зараженим“). Утоварени су у војне камионе и хитно одведени у изолацију, у оближњи „карантински логор“ (такви логори се данас граде у различитим областима Аустралије). У операцији је учествовало 20 војника. Главни министар Северних територија Аустралије Мајк Ганер (Michael Gunner) је објавио да ће „армија сада превозити позитивне, заражене КОВИД-ом, као и оне који су били са њима у контакту војним камионима у логоре за карантин“.

Посматрачи кажу да је Аустралија постала експериментални полигон.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://reosh.ru/valentin-katasonov-o-militarizacii-zdravooxraneniya.html

Валентин Катасонов, ВЕЛИКИ РЕСЕТ – ПЛАН ОТИМАЊА ПРИРОДЕ ОД СТРАНЕ ГЛОБАЛНЕ ЕЛИТЕ

Глобалистичке корпорације почињу да плене пољопривредно земљиште ескпропријацијом, како би зауставиле производњу хране

План „Великог ресета“ који је објавио председник Светског економског форума (СЕФ) Клаус Шваб предвиђа кардиналну промену светског друштвено-економског поретка. Шваб то назива преласком са старог капитализма на нови, „инклузивни“ капитализам, и ослобађањем човечанства од приватне својине. Међутим, ако су руски комунисти пре више од сто година укинули приватну својину над средствима за производњу, над опредмећеним капиталом, укинувши на тај начин и експлоатацију човека над човеком, глобалисти, данас, намеравају да укину личну својину, то јест, имовину која је намењена за задовољавање основних животних потреба – станове, куће, пољопривредно земљиште, одећу, кућне потрепштине итд.

Ида Аукен (Ida Auken) члан такозваног Савета за глобалну будућност градова и урбанизацију (Global Future Council on Cities and Urbanization), који функционише у оквирима Светског економског форума, ликујући објављује: „Добродошли у 2030. годину. Добродошли у мој град, тачније, наш град. Ја ништа не поседује. Немам аутомобил, немам кућу, немам технику, немам одећу.“

Шваб је много опрезнији у изјавама. У својој књизи „КОВИД-19: Велики ресет“ (2020. године) говори да људи, што је могуће пре, треба да се ослободе жеље за власништвом. У инклузивном капитализму човек мора да постане корисник. Ипак, права коришћења нема без права својине. Неко мора бити власник, крајњи управник имовине. Шваб замагљује ово питање, но из онога што је изложио јасно је да је крајњи власник – глобална елита.

Шачица људи („златни милион“) већ влада највећим делом објеката економске и социјалне инфраструктуре у свету. Она је овладала и објектима такозване интелектуалне својине, узела у своје руке велики део утробе Земље. „Златни милион“ жели да приватизује целу Васељену. О таквим безумницима писао је и совјетски писац научне фантастике Александар Бељајев у роману „Продавац ваздуха“ (први пут објављен 1929. године). Енглески бизнисмен Бејли организује, негде у Заполарју, на северу Јакутије, подземну фабрику за прераду атмосферског ваздуха. У фабрици је прво ваздух дељен на саставне компоненте (кисеоник, водоник, азот, хелијум) а онда се из њих добијао финални производ. На пример, азот се претвара у амонијак, азотну киселину и цијанамид. Основни производ је – куглица која садржи згуснут кубни километар атмосферског ваздуха. Бејли се спрема да изађе на тржиште са својим куглицама и другим производима, но ове планови, на срећу човечанства, нису реализовани – фабрику уништавају совјетски црвеноармејци.

Данас видимо да група супербогатих жели, у неком облику, да оствари Бејлијев неостварени план. Ови безумници теже да присвоје онај део природе који до данашњих дана није давао никакав профит, то јест, тај део природе треба неизоставно приватизовати и укључити у тржишне односе. Тада ће власт глобалне елите над светом бити ненарушива.

У издању Natural News 29. децембра 2021. појавио се чланак „Глобалистичке корпорације почињу да плене пољопривредно земљиште у Америци путем експропријације, како би зауставиле производњу хране у име борбе против климатских промена“(Globalist corporations begin seizing farmland in America under eminent domain, to halt food production in the name of fighting climate change). У чланку се говори да ће се у догледно време у свету појавити компаније које ће пружати „екосистемске услуге“ (ecosystem services). Екосистеми су природне фабрике које апсорбују угљен-диоксид и друге гасове „стаклене баште“ , прерађују прљаву отпадну воду дајући, на крају процеса, кисеоник и чисту питку воду. При томе чувају биоразноликост, генетске кодове животињских (фауна) и биљних (флора) врста. А ови кодови могу затребати у решавању сложених задатака из сфере биотехнологије и генетског ижењеринга.

Присталице развоја тржишта „екосистемских услуга“ тврде да је први услов за стварање таквог тржишта успостављање јасно одређених права својине над природним објектима (екосистемима). „Ничија својина“ или својина у рукама „неодговорних субјеката“ ствара ризик од уништења екосистема. Својина над природним ресурсима екосистемског карактера треба да да буде у рукама врло „одговорних“ привредних субјеката. Њихова усклађеност са најстрожијим нормама потврђиваће… берзе.

Привредни субјекти новoг типа већ су добили свој назив: „Компаније за природне ресурсе“ (Natural Asset Companies, NAC). Оне би требалo да постану комерцијалне структуре које остварују профит продајом „екосистемских роба и услуга“, таквих као што је апсорпција „гасова стаклене баште“, затим, продаја кисеоника, чисте воде… Што се тиче генофонда који се налази у приватизованом екосистему, биолошке и друге компаније могу се њиме користити када прибаве лиценцу за одговарајућу „интелектуалну својину“. Власници генетски и других информација које се односе на флору и фауну дивље природе, могу бити само „компаније за природне ресурсе“. Сви остали су корисници, који то коришћење плаћају.

Опис модерног пројекта „екосистемске економије“ и „екосистемског тржишта“ може изгледати као бунцање лудака, на чијем фону бледи литерарна фантазија Александра Бељајева. Ипак, наведени пројекат није фантазија. Он је део плана Великог ресета. На сајту Њујоршке берзе (NYSE) већ се појавила страница посвећена компанијама за природне ресурсе.

Читамо: „За решење веома сложених проблема везаних za промену климе и прелазак на одрживу економију, NYSE и Intrinsic Exchange Group (IEG) први уводе нову класу имовине засновану на природи и предностима које даје природа (такозване екосистемске услуге). NAC (компанија за природне ресурсе) ће одражавати унутрашњу и производну вредност природе и омогућити штедњу утемељену на животно важним добрима, која леже у темељима целокупне наше економије и омогућавају живот на Земљи. Примери природних актива које могу имати корист од NAC структура укључују пределе као што су шуме, мочварна подручја, коралне гребене, а такође и обрадиво земљиште, рецимо фарме“. У тексту се још пише да комерцијални потенцијал природних добара износи 125 трилиона долара годишње у облику глобалних екосистемских роба и услуга, као што је везивање угљеника, биоразноликост и чиста вода.

Да би разумели колико су високи улози аутора пројекта стварања тржишта екосистемских услуга, напоменућу да је укупна вредност продате сирове нафtе и природног гаса у свету крајем 2020. године износила само 4,68 трилиона долара.

Горе поменута стурктура Intrinsic Exchange Group (IEG) закључила је у септембру 2021. године споразум са Њујоршком берзом о оснивању „корпорација за природне ресурсе“ и њихово довођење на берзу. NYSE поседује мањински пакет акција IEG. Последњу групу или партнерство чине: Међуамеричка банка за развој, Фонд Рокфелер и Aberdare Ventures. IEG је основао 2017. године предузетник и заштитник природне средине Даглас Егер (Douglas R. Eger). Он је као генерални директор IEG коментарисао септембарски споразум: „Заједно ће IEG и NYSE омогућити инвеститорима приступ природним богатствима, што ће преобразити нашу индустријску економију и учинити је још праведнијом.“

IEG је већ разрадила методе мерења еколошких показатеља компанија за природне ресурсе и њиховог превођења у вредносни израз. Међу њима су такви (показатељи) као што су продаја услуга екосистема и природни капитал. Ови показатељи допуњавају традиционалне показатеље делатности компанија. Њујоршка берза је у четвртом кварталу 2021. године припремила листинг стандарда и рачуноводствене извештаје за компаније за природне ресурсе и предала их Комисији за вредносне папире и берзама САД (SEC). Очекује се да почетком 2022. SEC одобри достављену документацију и у 2022. на берзама ће се појавити прве компаније за природне ресурсе.

Као што се може видети из докумената IEG и NYSE стварање компанија за природне ресурсе почиње стицањем земље која поседује потенцијал да генерише екосистемске услуге: „Компаније за природне ресурсе су одржива предузећа која поседују права да пружају екоситемске услуге, произведене на природном, радном или хибридном земљишту“. Под „природним“ се подразумева земљиште које није загађено пољопривредном или другом човековом делатношћу. „Радна“ су земљишта која се тренутно активно користе. Првенствено је реч о пољопривредном земљишту. Њима је могуће променити намену: од производње пољопривредних производа на давање екосистемских услуга. „Хибридно“ земљиште је оно које делом припада првом, делом другом типу.

Низ милијардера се већ укључио у куповину земље, приступивши тако акупмулацији „природног капитала“ и конверзији својих виртуелних (финансијских) актива у физичку активу, имовину – земљу.

У САД се најчешће као главни купац земље помиње Бил Гејтс, највећи поседник пољопривредног земљишта у Америци (у терминологији IEG и NYSE – „радна земља“). Укупно Гејтс поседује око 242.000 акри (acre) на целој територији САД. То је скоро 100.000 хектара. Ипак, Гејтс није највећи земљопоседник у САД. Прво место међу милијардерима који су специјализовани за куповину „природне земље“ припада медијском магнату Џону К. Мелоуну (2,2 милиона акри у ранчевима и шумама). На другом месту је оснивач CNN-a Тед Тарнер (2 милиона акри првенствено дивље природе). Брзо расту инвестиције у земљу и оснивача Амазона Џефа Безоса

Американце веома брине куповина земље од стране милијардера. Пре свега зато што нови феудалци Америке могу започети пренамену коришћења стечених парцела.

Поновићу још једном наслов поменутог чланка објављеног у Natural New: „Глобалистичке корпорације почињу да плене пољопривредно земљиште у Америци путем експропријације, како би зауставиле производњу хране у име борбе против климатских промена“. Наслов говори сам за себе. Коментари су сувишни.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2022/01/04/velikaya-perezagruzka-plan-zahvata-prirody-zemli-globalnoj-elitoj-55244.html

Андреј Фурсов, ЦРНО СРЦЕ ЗАПАДА – КРАХ ПЛАНОВА ГЛОБАЛИСТА, ПУТИНОВ УЛТИМАТУМ И ОСТАЛИ РЕЗУЛТАТИ У 2021.

КРАХ ПЛАНОВА ГЛОБАЛИСТА, ПУТИНОВ УЛТИМАТУМ И ОСТАЛИ РЕЗУЛТАТИ У 2021.

Ето, дошла је до краја и 2021. – друга година од како је покренут план „великог ресета“. По томе како је пројекат започео 2020. године, многима је изгледало, а и мени, да ће током 2021. само јачати. Но, испало је сасвим другачије. Блицкриг није успео и један од највећих страхова грађанина Шваба, који је говорио да „све треба да се одигра брзо, не сме се губити темпо“ – остварио се. Темпо је изгубљен. Једном приликом сам назвао програм ресетовања „БЕТ фашизмом“. БЕТ – био-еко-техно. Био – је везано за медицину и све оно што се дешава последње две године… међутим, ове, 2021. тај процес је успорен… Западом, тачније пост-Западом, раширили су се протести. На пример, у Бечу, током јесењих демонстрација на улице је изашло је око 300.000 хиљада људи, новине су писале да их је било 25-30.000. И овај активни отпор на пост-Западу, како видимо, збунио је оне који су покренули пројекат.

У Русији отпор је носио традиционални руски карактер – саботаже, дуготрајно, мукло противљење засновано на неповерењу према властима и на глупостима информативног програма. Но, и код нас је овај процес, такође, заустављен и није наставио свој брзи развој. И више од тога, с јесени је Бил Гејтс, у часопису који припада Фабијанском друштву и Ротшилдима – Economist – написао да ће се „највероватније, године 2022. епидемија завршити“. Буквално истог дана то је поновио и председавајући Светске здравствене организације. Ако СЗО, по команди старијих другова, каже да ће се „највероватније 2022. епидемија завршити“, значи да им нешто није пошло за руком.

Дигитализација. Овде имамо, такође, врло занимљиве ствари. Раније, када су само ексисти, то јест владари социјалних платформи, социјално-информационих платформи – Мајкрософт, Гугл – у савезу са финансијалистима и технотроничараима „оборили“ Трампа, рекао сам да је наредна фаза – рат између победника, у оквирима овог тријумвирата. Тако се и десило. И већ крајем лета су почели напади на Цукерберга и снаге које иза њега стоје. А крајем октобра, почетком новембра Гугл и Мајкрософт су узвратили ударац. Изјавили су да ће они створити „Мета-васељену“, и отићи на ниво који државе нису ни сањале, наносећи одатле своје ударце. То јест, озбиљна борба се даље развија.

Што се тиче РФ, у октобру је руски вицепремијер Чернишенко потписао прикључивање економском програму Форума у Давосу, Швабовом програму. Овде је (у Русији) основан Центар за четврту индустријску револуцију. То јест, један део власти се прикључио онима који руше вертикалу власти; јер, планови Светског економског форума представљају десуверенизацију и погром традиционалних вредност; Шваб је тако и написао, да ће „створити свет без држава и са уважавањем мајке природе“ и подржати свакојака ЛГБТ друштва. Упркос томе, овај процес се одвија врло, врло неуједначено. Сукоб у врху пирамиде светске економије, између ексиста, финансијалиста и технотроничара – представља борбу костура над понором.

Трећа линија је – еко. То јест, све што је повезано са „зеленом агендом“. И, овде би се, с једне стране, Русија прикључила „зеленој агенди“ јер може имати корист од трговине, у крајњој линији – краткорочну, од трговине квотама. Но, 13. децембра Небензја је нанео страшан ударац пројектима повезаним са „зеленом агендом“. Русија и Индија су иступиле против стварања „климатске полиције“, против везивања проблема безбедности за климу. Совјетски Савез… Све време говорим „Совјетски Савез“ зато што се у овом случају Руска Федерација понашала онако како би се понашао Совјетски Савез. Дакле, РФ је ставила вето на ово, Индија нас је подржала. Кина се уздржала… Но, у суштини, реч је о одлуци три државе: Руске Федерације, Кине и Индије. Оне су блокирале предлог да се проблем међународне безбедности повеже са климом. И Небензја је, у свом оригиналном маниру, објаснио да нешто преносити…тј. тражити неке узроке социјалних нереда у клими, Сунцу, Месецу итд… не стоји. Ако би се основала „климатска полиција“, била би то још једна омча на врату суверених држава, то јест, десуверенизација, безусловно. Дакле, ова линија је сада пропала.

У принципу, 2021. године темпо „ресетовања“ се заиста успорио. И у свету нараста схватање да уређење које су замислиле ове наказе, изроди – није само ново социјално-економско уређење, већ је реч о друштвено-економском уређењу које мења антрополошку суштину човека, мења његов идентитет, уништава породицу. Уништава и саму врсту homo sapiens. И самог човека. У овом случају људи једноставно на својој кожи осећају да је неопходно супротставити се томе. И тај отпор се, практично, појавио у свим земљама. То је, по мом мишљењу, позитиван резултат постигнут у овој години. Иако се сам процес ресетовања наставља – он је сада спорији, он се кочи.

Што се тиче спољашњих проблема Русије, крајем године се десило нешто што нико, да тако кажем… пре годину дана не би могао да претпостави. На Западу су то назвали „Путиновим улитматумом“. Но, ја бих рекао да је то тврд програм, оштар прилаз… Оштра изјава о намерама. И треба рећи да је Кисинџер био у праву. Пре десет година, када се закувавала „чорба“ у Сирији, рекао је да „ми, наравно, можемо победити у Сирији, али ризикујемо да изгубимо у Русији све што смо постигли последњих 20 година“. Тако се и десило. Само не због Сирије, већ због безобзирне политике Англосаксонаца и њихових савезника који су појачали притисак на Русију и створили неподношљиву ситуацију за руски политички естаблишмент.

Више пута сам писао да се највећа противречност данашњег (руског) естаблишмента, данашњег политичког режима састоји у томе што се, будући најзападнији политички режим у руској историји, нашао у позицији да се мора супротставити Западу. Он мора да се сукоби са Западом јер се Запад понаша као крдо свиња, као витезови у 13. веку. Ако говоримо о ситуацији у Донбасу, у источној Украјини, могао бих да је опишем одломком из једне од мојих омиљених књига – „Прича о војној тајни“ (Аркадиј Гајдар): „Напао нас је из Црних планина проклети буржуј. Поново звижде меци, експлодирају гранате. Боре се с буржујима наши одреди и јуре курири да зову у помоћ далеку Црвену армију…“ Но, звижде меци и у Донбасу… Пре пет година сам рекао: „Не треба имати никакве илузије!“ Ова агресија Украјине против Донбаса, представља напад пост-Запада на Русију, на руски свет, рукама Украјине. И ова оштра Путинова изјава значи постављање врло јасне „црвене линије“, како се то данас каже. То је нешто што пост-Запад није очекивао. Видећемо да ли ће руско руководство имати вољу да ту линију доведе до краја. У крајњој линији, то сви желимо. Јер, који год био режим у Русији – самодржавље, комунизам, посткомунизам – ниједан не може допустити да НАТО уђе у Украјину. Овде је неопходно дејствовати на све могуће начине; како су говорили у совјетско доба – „обуздати непријатеља“.

Но, ово се односи на игре на највишем међународном нивоу, ниво испод је – државни ниво. Али осим овога постоји и обичан живот. Толстој у свом роману „Рат и мир“, описује 1807-1809, сусрет Александра I и Наполеона и шта је затим уследило, то јесте после описа „високе политике“, каже: „Живот, међутим, прави живот са својим суштинским интересовањима за здравље, болести, рад, одмор, са својим интересовањима за мисао, науку, поезију, музику, љубави, пријатељства, мржњу, страсти, као и увек, текао је независно и ван политичке блискости или непријатељства са Наполеоном Бонапартом и ван свих могућих реформи.“ Заиста, живот се наставља. Он и мора да се настави. Људи треба да рађају децу, да их васпитавају, зарађују новац за достојан живот. Живе, све у свему, занимљивим животом! И ја бих пожелео нашим гледаоцима… поред свих тих победа и достигнућа које желим нашој земљи у савременом свету, хтео бих да пожелим успеха и среће у овом обичном, свакодневном животу који почиње буђењем… код неког јутарњом гимнастиком, и креће радни дан…

И ево, уочи Нове године, која се због нечега зове… година Тигра! Но, јесмо ли ми Кинези, шта смо на крају крајева? Постоји, узгред, и словенски шеснаестогодишњи циклус. Но он, истина, почиње 21. марта, тада почиње година Златорогог Бика, а сада се завршава последњи квартал, јануар, фебруар, март су месеци који још припадају години Вриштећег Петла. Тако да нам не пристаје, нисмо ми Кинези да славимо годину Тигра. Тим пре што они не славе 31. децембра, ни 1. јануара. Дакле, уочи 2022. желим свима нама успеха и среће у обичном, свакодневном животу. Негде је Пушкин рекао: „На свету среће нема, али постоји спокој и воља“. Али, како је говорила једна велика личност наше историје, другим поводом: „Ми се не можемо сагласити са таквом тачком гледишта…“ Осим мира и воље потребна је и срећа! Но, мир и воља су неопходни услови за срећу. Недовољни, али неопходни! Зато вам свима желим мира, воље и среће у Новој години! Но, треба се присетити да се срећа задобија у борби. При томе борба не мора обавезно да се води песницама… Борба је, некада бити само упоран. И на том плану, мислим, имамо велики потенцијал. Последња година је то добро показала. Зато у наступајућој години будимо здрави. И будимо победници!

ЦРНО СРЦЕ ЗАПАДА

На пост-Западу се мења природа власти; није реч о томе да корпорације гуше државу или држава корпорације – они су сада у симбиози. Законодавна власт ће све више одумирати, остаће само као декорација; реална власт ће прећи на извршну, а извршна власт ће се спојити са корпорацијама.

Као резултат, прво ћемо добити корпорацију-државу, коју не треба мешати са корпоративном државом, а онда ће настати оно о чему ултраглобалисти маштају – обнављање компанија типа британске Источно-индијске компаније, али на много вишем нивоу. Компанија које ће бити ојачане дигиталним технологијама и које ће контролисати не само токове капитала већ и људско понашање; у сваком случају оваква тенденција постоји.

Наглашавам, није ствар у томе што се владе потчињавају корпорацијама – већ у томе што су они елементи једне целине. За сада се слажу као Ејлерови кругови, и то поклапање биће све веће и веће. На пример, неопходно је било вратити ирачку нафту на светско тржиште, отуда мешање, уплитање у Ирак, иако се резултат показао слабији од очекиваног; није сваки дан Бадњи дан.

Владајућа и страна која побеђује је британска капиталистичка класа као сегмент глобалне политичке класе. У исто време, без спољашње, у овом случају британске а у мањем степену америчке подршке, монархије Залива тешко да би опстале у нашем турбулентном врeмену. И Британци и Американци гуше сваки демократски протест против монархија. Најважније за Велику Британију је што капитал Залива, а посебно саудијски нафтни долари, играју велику улогу у финансирању дефицита Велике Британије и на тај начин, индиректно помажу да се очува статус фунте. Друштвено благостање обичних Британаца не зависи од тога, реч је, пре свега, о владајућем слоју.

Можемо претпоставити да ће се у перспективи Британци постарати да ојачају свој положај на Блиском истоку. И, развијајући своју неформалну империју, покушати да је прошире на рачун Русије у Закавказју, и на нашим западним границама, пре свега на Украјину.

Долази светска системска криза што нагло повећава значај контроле над ресурсима. Овај значај је још већи у условима геоклиматске и геофизичке катастрофе која се очекује. Не мислим на митско глобално отопљавање, већ на потпуно прозаично гашење Голфске струје, реорганизацију прехрамбених ланаца океана и цикличну (једном у 11,5–12,5 хиљада година) планетарну преоријентацију која је почела почетком XX века и завршиће се, ако не дође до глобалне катастрофе, у првој половини XXII века. У кризним и посткризним условима једина стабилна и ресурсима обезбеђена зона у наредним вековима биће северна Евроазија, највећим делом – геопростор Русије. У томе се слажу практично сви аналитичари. То чини нашу територију главном геоисторијском наградом, уловом ХХI века, и неколико наредних векова. Познати русофоби као што су Збигњев Бжежински, Мадлен Олбрајт и многи други на Западу, већ су више пута рекли да је неправедно што Русија поседује такав простор и такве ресурсе. Наводно, све то треба да припадне светској заједници – т.ј. атлантским елитама организованим у ложе, комисије, редове и остале структуре…

Атлантисти посматрају Русију као сировинску базу, Кину као извор радне снаге, т.ј. као нешто другоразредно. И ови „другоразредни“ се усуђују да ометају планове глобалиста, доводећи их до беса. Руско и кинеско питање Запад планира да реши – помоћу ислама, Арапа: било у облику контролисаног хаоса нове арапске инвазије, било рата сунитског калифата са неверницима. При томе, ипак, верни својој традицији завађања великих држава и народа и њиховог слабљења или чак уништења (модел који је у ХХ веку два пута примењен, два пута су завадили Немачку и Русију), Англосаксонци ће се постарати да униште и ислам, посредством његове максималне радикализације, уништењем његове унутрашње економске и демографске снаге евроазијским ратовима, а затим претварањем муслиманског света у нетрадиционални гето, лишен ресурса и технологије. Они који су у детињству играли «Dungeons and Dragons» добро памте варијанту „Свет црног сунца“.

Радња се одиграва у пустињском свету Атаса. Овај свет је некада био плава планета, пуна живота, но сада је постала неплодна због неконтролисаног коришћења магије. То је сунцем спаљена земља без богова, воде и наде. Још једна особеност Атаса је одсуство корисних руда, због чега је једина могућност да се дрвеће, вулкански камен и кости користе као материјали за израду оружја, оруђа и других ствари.

У бескрајној пустињи прикладне за живот су само поједине оазе и градови-државе. Владари изолованих градова-држава зову се Краљевима-Чаробњацима и у већини случајева они се тајно налазе на овом или оном стадијуму преображаја у змајеве. Власт у граду се ослања на темпларе. Темплари служе и клањају се Краљевима-Чаробњацима који користе магију.

Муслимански свет, планери глобалиста, планирају да раздробе на мноштво мањих делова којима се може управљати помоћу приватних војних компанија или најамника ТНК, и исцеде из тих комадића остатке ресурса а онда да их баце на отпад историје. Запад ће контролисати још и тачке у којима су концентрисани ресурси, зоне комуникација (на пример, скоро 1,800 км средоземне обале Либије), остало ће дати у најам племенима, клановима, криминалним синдикатима, који ће контролисати своје комаде и комадиће. Таквим „комадићима“ се могу сматрати делови Саудијске Арабије, Пакистана (с изузетком Белуџистана), Ирана – муслимански мозаик. У исто време Западу ће бити потребан надзорник у региону а то може постати Велики Курдистан. Једина држава којој могу дозволити да буде велика. На територији Великог Курдистана, ако буде створен, наћи ће се извори свих великих река региона. А то значи да ће у наступајућој епохи несташице водних ресурса, као последица „ратова за воду“, у рукама Курда, тог древног народа, бити, као и у време Асирије, најважније полуге утицаја на регион. Курдистан може постати главни контролор зоне и заменити у тој улози Израел.

У САД, у Западној Европи – ради велики број центара који производе лажне информационе токове, вештачку реалност. Ми смо то видели на примеру „арапског пролећа“ када су специјалисти за блогосферу, из различитих центара као што је Беркманов центар Харвардског универзитета, у суштини стварали виртуелну реалност, која је играла значајно важнију улогу него реална реалност. Т.ј. све зависи од тога да ли бираш плаву или црвену таблету, излазиш из Матрикса или не. Непријатељ је – Матрикс. Сада противник није више нека одређена држава, нема посебне државе која се зове САД, већ постоји некаква наднационална структура која је далеко од тога да буде јединствена, но, у крајњој линији ни за Русију, ни за Европу, ни за Америку, ни за Кину ту нема места. Кинези представљају веома велику опасност за те људе, значајно већу него Арапи или Индијци. Јер је Кина – алтернативно човечанство, хијероглифски језик. Осим тога, читава историја Кине је обележена непрестаним сељачки устанцима. При томе два устанка су се завршила стварањем нових династија – династије Хан, коју је основао Лу Бан, када је свргнуо сина Ћин Шихуандија, и династије Јуан у 13. веку. Две кинеске династије су створене као резултат сељачко-разбојничких устанака.

С друге стране, што је Кина економски успешнија, има више социјалних проблема, расте социјална поларизација између слојева, између класа и региона. То је врло озбиљан проблем. Пошто је свет један, онда можемо рећи оно што је говорио херој филма Служила два друга: „Нека се бели гадови не радују, ми ћемо умрети данас, а они сутра“. Тешко је рећи ко ће први пасти: Европа или Кина. Но, пашће практично сви: и САД, и Европа, и Кина. Колико год то било парадоксално, ја у овоме видим шансу за Русију. Како историја показује, Русија се извлачи из историјских замки током европских и светских криза.

У Великој Еволуционој Игри, по правилу, побеђују „малени“, који имају предност у интелекту (информација) и организацији (енергија). Диносаурусе су „средили“ мали сисари чија је предност била: лимбички мозак, топла крв и кратак сан – моћно информационо-енергетско оружје…. Homo sapiens је надиграо Parantrop robustus-а („плавокоси људи“ Жозеа Анрија Ронија-старијег) захваљујући социјалној организацији (то јест „колективном интелекту“). Мале хришћанске заједнице су подриле Римску империју, а онда су протестанти одиграли сличну „игру“ са огромном католичком машинеријом. Разуме се, „малени“ побеђују, по правилу, у кризним условима – што је криза већа и свеобухватнија, веће су шансе „давида“ против „голијата“. Тим пре што су кризне ситуације суштина системских преображаја, бифуркационе тачке , па није важна њихова снага, моћ и маса, већ правац, кретање за које је довољан слаб али проверени притисак који се постиже малом снагом субјекта који поседује интелектуалне и циљне приоритете, који зна куда иде. У тачки бифуркације, када „чак ни танку нит није у стању да расече челична оштрица“, мала група људи, која без грешке зна где треба да удари, изједначује се (по снази) са гигантском машинеријом. Овде није потребна полуга – довољно је променити правац удара, који је често чудан: „Путуј отровни челику, где ти је речено“. (Шекспир)

Андреј Фурсов
Приредио и превео: Александар Мирковић

Извори:

1. ЦРНО СРЦЕ ЗАПАДА – https: //zen.yandex.ru/media/govoritfursov/chernoe-serdce-zapada-rossiia-glavnyi-geoistoricheskii-priz-21go-veka-andrei-fursov-61b38c9b506c0d64b48ef18d?&
2. КРАХ ПЛАНОВА ГЛОБАЛИСТА, ПУТИНОВ УЛТИМАТУМ И ОСТАЛИ РЕЗУЛТАТИ У 2021. – https:// zen.yandex.ru/media/govoritfursov/proval-plana-globalistov-ultimatum-putina-i-drugie-itogi-2021-andrei-fursov-61ce57a048f77c6eed3737d1?&

Епископ Иринеј Буловић, МОЖЕ ЛИ ИКО ДА ЗАМИСЛИ ХРИСТА КОЈИ СИЛОМ ИСЦЕЉУЈЕ БОЛЕСНИКА?

Питање: Протекло, још увек не и прошло, време обележено короном донело је Цркви и нашем народу силна искушења и патње. Болест која је однела много људи однела је и патријарха Иринеја и тројицу епископа – Амфилохија, Атанасија и Милутина. Болест је у колективном искуству страдања ујединила човечанство, а њено дуго трајање има не само здравствену и биолошку већ и политичку, економску и духовну димензију. Како би се, према Вашем виђењу, време короне могло окарактерисати – историјски, политички, антрополошки, цивилизацијски…?

Епископ Иринеј (Буловић): Потпуно сам сагласан са Вашом констатацијом да је наше време, обележено епидемијом вируса корона, донело силна искушења и патње нашој Цркви и нашем народу, а додао бих – и читавом човечанству. Такође се слажем да ова дуготрајна и необична пошаст, поред основне, физиолошко-здравствене димензије, има и више других димензија – политичку, економску, духовну… Тачно је и Ваше запажање да је колективно искуство болести и страдања ујединило човечанство, али то запажање допуњујем: истовремено су болест и страдање, а нарочито начини лечења, и дубоко разјединили ионако подељено или, боље рећи, разбијено човечанство.

Али пођимо редом! Све што наведем у свом одговору нећу навести на основу претпоставки и теорија које шире нестручњаци и незналице него на основу увида разних угледних лекара, све до нивоа нобеловаца за заслуге у медицини, посебно у вирусологији и инфектологији. Вирус се појавио поодавно, али се о њему још увек веома мало зна. Као прво, не зна се да ли је посреди природни или вештачки вирус. Питање је, штавише, да ли ће се то икад и сазнати. Друго, остаје загонетка како он хара непрестано, и то под свим могућим условима, лети и зими, на високим и ниским температурама, и на свим меридијанима истовремено. Треће, како је могуће прецизно предвидети мутације вируса и најавити нове „таласе” и „сојеве”? Четврто, како разумети чињеницу да људи који нису лекари ни научници предсказују трајање епидемије или, по њима, пандемије, а неки наводно знају да ћемо „заувек живети са ковидом” или да ће уследити нове, још страшније пандемије? Пето, како то да у Африци, где је вакцинација минимална, има знатно мање оболелих него на осталим континентима, на којима је извршена вакцинација већине становништва или бар његовог знатног процента? Даље, није познато – а могло је да буде – колики проценат инфицираних је преминуо од короне непосредно, а колики са короном, то јест од болести од којих су и иначе боловали или од губитка имунитета организма услед короне. Остаје нејасно и то да ли се, у светским размерама, ради о епидемији или о пандемији будући да је Светска здравствена организација „у ходу”, већ за време масовне распрострањености вируса, мењала дефиницију пандемије. Све у свему, „корона више зна о нама него ми о њој”, како гласи наслов корисног информативног текста Горана Чворовића у „Вечерњим новостима” од 12. децембра године на измаку. Стога су и методи сузбијања епидемије (или ипак пандемије?) променљиви, чак насумични, понекад и контрадикторни: „Оно што је било забрањено јуче, данас се препоручује, оно што се сматрало ефикасним, сада је проскрибовано”, како тачно констатује г. Чворовић у свом тексту.

Питање: Поводом сузбијања епидемије ситуацију усложњавају и, чини се – неразрешиве, дилеме око вакцинације!?

Епископ Иринеј Буловић: Многи постављају и питање саме вакцинације. Вакцине су експерименталног карактера, још увек нису потпуно проверене, за њихов учинак не јемче ни произвођачи ни дистрибутери, а ко год се вакцинише, чини то искључиво на своју одговорност. И поред чињенице да је експериментисање на живим људима апсолутно забрањено – и по природном моралном закону, и по етичким кодексима практично свих светских религија, и по обавезујућим међународним конвенцијама, и по законодавствима свих могућих држава и државица – и да евентуалне дугорочне последице вакцинације против ковида 19 остају непознаница, постоје и додатне дилеме: дилема око моралне заснованости неких вакцина, углавном „западних”, услед коришћења људског абортивног материјала у процесу њиховог стварања, и дилема око непосредних, тренутних и краткорочних последица њиховог коришћења. Ту закључак звучи грубо, али је суштински тачан: вакцинација помаже да се неко не разболи од ковида 19, али не јемчи да се то ипак неће десити; вакцинација буди основану наду да се већ вакцинисани човек неће поново разболети, али не јемчи да се то ипак неће десити; вакцинација има за циљ да спречи ширење заразе, али је чињеница да и вакцинисани могу да буду – а често и јесу – њени преносници. Могло би се и даље ређати у овом правцу, али није потребно. Као илустрацију наводим три мени лично позната случаја. Случај први: врхунски лекар, признат у својој струци, прича ми како је из короне једва живу главу извукао и како му је живот спасла управо вакцина. Не постоји ниједан разлог да му не верујем. Случај други: на кеју крај Дунава прилази ми једна госпођа да се поздравимо и да затражи благослов, па ми на питање о њеном здрављу одговара да се недавно вакцинисала, али да се веома намучила због нежељених пропратних тегоба. Немам разлога да сумњам у истинитост њеног казивања. Случај трећи: блиска рођака угледног лекара, познатог ми и лично, вакцинисала се, а после три дана преминула. Неоспорно је да се и ово догодило. Све је, дакле, могуће: нема правила, нема предвидивих исхода, нема гарантије ни за шта.

Али и када ствари тако стоје – и баш зато што тако стоје – да ли се смемо препустити осећању потпуне беспомоћности и запасти у апатију или у фаталистичку пасивност? Ако не можемо све и одмах, да ли можемо понешто и постепено? Да ли хришћанство проповеда безнађе или наду, дефетизам или оптимизам, узмицање и бежање или духовну борбу и подвиг, то јест кретање напред и навише? Ми, православни хришћани, верујемо да је јачи Бог, Који је са нама и у нама, неголи сатана, који заводи људе и влада над њима у свету греха, зла и смрти, отуђеном од богоданог и спасеног света љубави, добра и живота. Верујемо да је Богу могуће оно што је нама људима немогуће. Знамо да лекари лече, али да исцељује Он, Лекар над лекарима, Лекар душа и тела наших. Човек лекар није Њему конкурент нити замена за Њега већ његов сарадник, нити је пак Он конкурент човеку лекару или замена за њега већ његов Помагач, Учитељ и Усавршитељ. Из уста лекара верника често се може чути следећа реченица: „Ми смо учинили све што смо могли; од сада па надаље пацијент је у Божјој руци.“ Зато је, са хришћанског становишта, несхватљив и неприхватљив став да против ковида и не треба ништа предузимати, са образложењем да је казна Божја за наше грехе. Да је допуштење Божје, јесте, а појам казне Божје ваља схватити духовно и богодолично: бирајући, злоупотребом богодароване слободе избора, грех не као прекршај неког и нечијег споља наметнутог закона, заповести или забране него као свеобухватана начин живота без Бога и против Бога, човек сам себе кажњава, мучи и осуђују на физичку и духовну смрт, а Бог при томе не укида његову слободу, не спасава га насилно, него дуготрпељиво и неодступно куца на врата његовог срца и његове душе позивајући га на покајање и спасење, на прелазак из смрти у живот вечни. Још мање је схватљива и прихватљива теорија, иначе доста раширена, да овај вирус уоште не постоји, да је он измишљен и да прича о њему служи само за застрашивање и поробљавање народа, односно за вођење перфидног психолошког рата. Да вирус и те како постоји и да је изузетно опасан, особито за хроничне болеснике од разних болести, за старије људе са недовољним имунитетом и отпорном снагом, видимо свакодневно у кругу родбине, пријатеља и познаника, а Ви и ја имамо о томе и искуствено сазнање јер смо обојица прележали вирус корона. Постоји, наравно, и феномен застрашивања, поробљавања и вођења психолошког рата под изговором борбе против ковида, о чему ћу нешто рећи у наставку, али он се налази ван домена медицине.

Питање: Када је реч о аспектима који су ван домена медицине, политички изазови су без сумње веома значајни!

Епископ Иринеј Буловић: Историјиски аспект пандемије смо, надам се, у досадашњем разговору довољно осветлили. Антрополошки и цивилизацијски, она се јавља као нови изазов, као најновија – срећом, не и најстрашнија – у дугом низу епидемија и пнадемија које човека прате од искони до дана данашњега. Најмучнији су, међутим, политички и са њиме нераскидиво повезан економско-финанаскјски аспект. Временски прва епидемиолошка мера, која се, ево, претворила у трајну меру, јесу изолација људи, делимична или потпуна, и држање растојања међу људима. Постепено, међутим, државни и политички чиниоци широм света, било на подстицај медицинских ауторитета било уз њихов накнадни пристанак и сарадњу, почели су да прелазе сваку границу у забрањивању дружења межу људима (а човек је, не заборавимо, дружевно и друштвено биће, те ван заједнице са другим људским бићима и не живи као човек), у укидању слободе кретања и учествовања у јавним манифестацијама, у кршењу права верника на јавно богослужење и, уопште, на практиковање вере, све до упада полиције у храмове и изгоњења верника из храмова са врхунцем у покушају да се специјално хришћанима забрани оно што им је најсветије, а то је свето Причешће или да им се под претњом силе, пропише како смеју, а како не смеју да се причешћују, чега се нису досетили ни највећи гонитељи хришћанске вере током историје. Не постији међународни документ о слободама и правима нити појединачни устав неке дрђаве који неије грубо нарушен или, штавише, дефакто дерогиран у име борбе притив пандемије или под изговором борбе против ње. Извесне земље, ипа и читав један континент, Аустралија, у то име или под тим изговором су постале нека врста модернизованих масовних логора. Поједини милијардери, знамо који, и поједини „светски моћници из сенке“, такође знамо који, не крију да је на њиховом нивоу пандемија доживљена као идеална прилика да се спроведе планетарна контрола људи, држава и народа и експериментална провера докле се може ићи са наметањем несолободног друштва, односно са претварањем људи у безличне индивидуе и безимене бројеве, држава у протекторате наддржавних корпорација и „транснационалног“ бизниса, а народа у аморфне масе телдиригованих произвођача и потрошача који живе – боље речи вегетирају или животаре – од мрвица које им прадају са пребогатих трпеза малобројних, али незасититх власника крупног капитала и већине ресурса планете Земље. По Орвелу, ропство је слобода. Није ли се у наше дане повампирило прастаро робовласничко уређење друштва? Или, пре ће бити, никад и није умрло него је само мењало маске? Одговор на савремени политички „тест“ и „ресет“ није, ипак, изостао: протести и демонстрације у многим земљама, као и огромно незадовољство њихових грађана, реакција су на програмирани глобални политички експеримент.

Паралелно са кршењем елементариних права и слобода људи и народа иде и појава небивале економске неједнакости и бездушне експлоатације. Парафразираћу једну горкохуморну дијагнозу Радио Јеревана из совјетске ере: у класичном капитализму је на делу била експлоатација човека од стране човека, а у савременом, неолибералном, важи обрнуто, и то у веома софистицираном, вешто замаскираном облику. Пет-шест процената мултимилијардера и милијардера може задовољно да трља руке јер им светска економско-финансијска криза, изазвана ковид-19, сигурно доноси нове хиљаде милијарди (не у динарима, наравно!) док преко деведесет одсто становника планете, оних релативно имућних и оних сиромашних, сигурно улази у доба оскудице и немаштине без преседана. Наш народ мудро збори када каже да и рат некоме јесте рат, а некоме је брат. Узгред буди речено, уништавањем привреде великих земаља (код мали и слабих и нема шта да се уништава) слаби се и разара и њихова државност, гледано пак шире – и сама институција државе какву познајемо из досадашње историје људске цивилизације. По свему судећи, сан неких, а зна се и којих, о једној, светској држави и једној, светској влади није више пуки „сан летње ноћи“ нити нивна „теорија завере“. На сву срећу, последњу реч ће имати Бог, његова љубав и промшљање о свету, али, заједно са њим и човек, његова боголика природа и у њу усажена насушна потреба за слободом.

На крају овог сложеног одговора на Ваше питање и потпитања о теми пандемије (нека ми буде опроштена његова опширност, али ипак се ради о теми даншњице број један) још неколико реченица о вакцинацији. Ту постоји оштра подела, чак конфронтација. Једни су за њу, а други против ње. И једани и други желе да ставе Цркву у службу свог наратива. Први без икакве мере глорификују вакцинацију и тврде да њој нема алтернативе, најекстреминији пак межу њима је обоготворавају и у њој, а не у Христу, налазе извор живота и здравља, у међувремену проглашеног за „највишу вредност„. Други, опет, сматрају вакцинацију непоузданом методом и превенције и терапије, а неки међу њима је, штавише, проглашавају за главну опасност по здравље, већу и од само злогласног виеруса, а и за унапред испрограмирану да човечанство сведе на „златну милијарду“. Самозвани пак тумачи Књиге откривења Јовановог и Светог Писма у целости виде и у вакцини, као и у много чему пре ње, „жиг Антихриста“, а оне који се вакцинишу оптужују да су се одрекли Христа (sic!). Све у свему, међутим, и код једних и код других има много претеривања, једностраности, ускогрудости… У пракси, једни предлажу обавезну вакцинацију свих, од детета до старца а најекстремнији међу њима захтевају – и, где могу, већ практикују – принудну вакцинацију под прењом силе, све до отпуштања с посла, до ускраћивања средстава за живот и, као врхунац, до изопштења из друштва, а то се зове сегрегација или, још боље, апартхејд, што звучи веома „демократски“ и однекуд познато. Други пак предлажу укидање свих мера предострожности и предохране од вируса, а најрадикалније постављају ствар они који су апсолутно и беспризивно против вакцинације, не само ове „противковидске“, него и сваке друге.

У хришћанским Црквама и заједницима има и присталица и противника вакцинације, као и иначе у друштву. То важи и за нашу, Православну Цркву: у неким од помесних Цркава поједини свештеници и теолози, као и један број верујућих лекара, резолутно иступају против наметања вакцине, док поједини епископи наступају веома ригидно, не хајући за слободу којом нас је Христос једном заувек ослободио, него, напротив, претећи санкцијама невакцинисамо свештенству и верујућем народу, премда већинском. Ипак, после разних ексцесних ситуација и екстремних позиција на обе стране, у Православним Црквама се искристалисао и преовалађује принцип доборовољности и препорука уместо примене духовног насиља и наредбодавног, комесарског тона „Одлучујемо и наређујемо“ – то је природни начин изражавања војних власти у ванредним приликама, али му у Цркви нема места. Може ли ико да замисли Христа Који силом исцељује болеснике? Не, не и не! Напротив, Он пита: „Хоћеш ли да будеш здрав? и : „Верујеш ли да те могу исцелити?“ И уопште, Он никоме ништа не намеће, понајмање Себе, него само позива: „Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој“… А како тек замислити да Христос нуди болеснику исцељење, али не несумњиво, унапред зајемчено Његовом речју него „на вересију“, по оној „може да буде, али не мора“? Хвала Богу, у нашој помесној Цркви, Српској Православној Цркви, о овом питању валда дух трезвеног расуђивања, без штетних подела и непотребних сукоба.

Мој став као епископа Цркве и колико-толико одговорног човека јесте да, с надом на помоћ Божју, треба да уважавамо напоре и резултате људи из медицинске струке и да не одбацујемо олако средстава која нам нуде, ма колико да су још несавршена и амбивалентана, а са друге стране – да треба одбацити сваку замисао о општеобавезној односно принудној вакцинацији. Сваки човек има морално право и моралну обавезу да одговорно размотри све релевантне аргументе и разлоге за вакцинисање или против вакцинисања и да на основу озбиљног увида у доступне податке слободно одлучи да ли ће примити вакцину или неће, а ако хоће, коју ће примити. Сматрам такође да о евентуалном вакцинисању малолетне деце могу да одлучују искључиво родитељи или старатељи, а никако не државни органи илии Светска здравствена организација, иначе институција нејасног идентитета и спорног ауторитета.

Иринеј Буловић

Разговор водио: Милорад Вучелић

Одломак из интервјуа Епископа бачког Иринеја Буловића, ПЕЧАТ, број 969, 31. децембар 2021. (стр. 6-11)