Епископ Иринеј Буловић, МОЖЕ ЛИ ИКО ДА ЗАМИСЛИ ХРИСТА КОЈИ СИЛОМ ИСЦЕЉУЈЕ БОЛЕСНИКА?

Питање: Протекло, још увек не и прошло, време обележено короном донело је Цркви и нашем народу силна искушења и патње. Болест која је однела много људи однела је и патријарха Иринеја и тројицу епископа – Амфилохија, Атанасија и Милутина. Болест је у колективном искуству страдања ујединила човечанство, а њено дуго трајање има не само здравствену и биолошку већ и политичку, економску и духовну димензију. Како би се, према Вашем виђењу, време короне могло окарактерисати – историјски, политички, антрополошки, цивилизацијски…?

Епископ Иринеј (Буловић): Потпуно сам сагласан са Вашом констатацијом да је наше време, обележено епидемијом вируса корона, донело силна искушења и патње нашој Цркви и нашем народу, а додао бих – и читавом човечанству. Такође се слажем да ова дуготрајна и необична пошаст, поред основне, физиолошко-здравствене димензије, има и више других димензија – политичку, економску, духовну… Тачно је и Ваше запажање да је колективно искуство болести и страдања ујединило човечанство, али то запажање допуњујем: истовремено су болест и страдање, а нарочито начини лечења, и дубоко разјединили ионако подељено или, боље рећи, разбијено човечанство.

Али пођимо редом! Све што наведем у свом одговору нећу навести на основу претпоставки и теорија које шире нестручњаци и незналице него на основу увида разних угледних лекара, све до нивоа нобеловаца за заслуге у медицини, посебно у вирусологији и инфектологији. Вирус се појавио поодавно, али се о њему још увек веома мало зна. Као прво, не зна се да ли је посреди природни или вештачки вирус. Питање је, штавише, да ли ће се то икад и сазнати. Друго, остаје загонетка како он хара непрестано, и то под свим могућим условима, лети и зими, на високим и ниским температурама, и на свим меридијанима истовремено. Треће, како је могуће прецизно предвидети мутације вируса и најавити нове „таласе” и „сојеве”? Четврто, како разумети чињеницу да људи који нису лекари ни научници предсказују трајање епидемије или, по њима, пандемије, а неки наводно знају да ћемо „заувек живети са ковидом” или да ће уследити нове, још страшније пандемије? Пето, како то да у Африци, где је вакцинација минимална, има знатно мање оболелих него на осталим континентима, на којима је извршена вакцинација већине становништва или бар његовог знатног процента? Даље, није познато – а могло је да буде – колики проценат инфицираних је преминуо од короне непосредно, а колики са короном, то јест од болести од којих су и иначе боловали или од губитка имунитета организма услед короне. Остаје нејасно и то да ли се, у светским размерама, ради о епидемији или о пандемији будући да је Светска здравствена организација „у ходу”, већ за време масовне распрострањености вируса, мењала дефиницију пандемије. Све у свему, „корона више зна о нама него ми о њој”, како гласи наслов корисног информативног текста Горана Чворовића у „Вечерњим новостима” од 12. децембра године на измаку. Стога су и методи сузбијања епидемије (или ипак пандемије?) променљиви, чак насумични, понекад и контрадикторни: „Оно што је било забрањено јуче, данас се препоручује, оно што се сматрало ефикасним, сада је проскрибовано”, како тачно констатује г. Чворовић у свом тексту.

Питање: Поводом сузбијања епидемије ситуацију усложњавају и, чини се – неразрешиве, дилеме око вакцинације!?

Епископ Иринеј Буловић: Многи постављају и питање саме вакцинације. Вакцине су експерименталног карактера, још увек нису потпуно проверене, за њихов учинак не јемче ни произвођачи ни дистрибутери, а ко год се вакцинише, чини то искључиво на своју одговорност. И поред чињенице да је експериментисање на живим људима апсолутно забрањено – и по природном моралном закону, и по етичким кодексима практично свих светских религија, и по обавезујућим међународним конвенцијама, и по законодавствима свих могућих држава и државица – и да евентуалне дугорочне последице вакцинације против ковида 19 остају непознаница, постоје и додатне дилеме: дилема око моралне заснованости неких вакцина, углавном „западних”, услед коришћења људског абортивног материјала у процесу њиховог стварања, и дилема око непосредних, тренутних и краткорочних последица њиховог коришћења. Ту закључак звучи грубо, али је суштински тачан: вакцинација помаже да се неко не разболи од ковида 19, али не јемчи да се то ипак неће десити; вакцинација буди основану наду да се већ вакцинисани човек неће поново разболети, али не јемчи да се то ипак неће десити; вакцинација има за циљ да спречи ширење заразе, али је чињеница да и вакцинисани могу да буду – а често и јесу – њени преносници. Могло би се и даље ређати у овом правцу, али није потребно. Као илустрацију наводим три мени лично позната случаја. Случај први: врхунски лекар, признат у својој струци, прича ми како је из короне једва живу главу извукао и како му је живот спасла управо вакцина. Не постоји ниједан разлог да му не верујем. Случај други: на кеју крај Дунава прилази ми једна госпођа да се поздравимо и да затражи благослов, па ми на питање о њеном здрављу одговара да се недавно вакцинисала, али да се веома намучила због нежељених пропратних тегоба. Немам разлога да сумњам у истинитост њеног казивања. Случај трећи: блиска рођака угледног лекара, познатог ми и лично, вакцинисала се, а после три дана преминула. Неоспорно је да се и ово догодило. Све је, дакле, могуће: нема правила, нема предвидивих исхода, нема гарантије ни за шта.

Али и када ствари тако стоје – и баш зато што тако стоје – да ли се смемо препустити осећању потпуне беспомоћности и запасти у апатију или у фаталистичку пасивност? Ако не можемо све и одмах, да ли можемо понешто и постепено? Да ли хришћанство проповеда безнађе или наду, дефетизам или оптимизам, узмицање и бежање или духовну борбу и подвиг, то јест кретање напред и навише? Ми, православни хришћани, верујемо да је јачи Бог, Који је са нама и у нама, неголи сатана, који заводи људе и влада над њима у свету греха, зла и смрти, отуђеном од богоданог и спасеног света љубави, добра и живота. Верујемо да је Богу могуће оно што је нама људима немогуће. Знамо да лекари лече, али да исцељује Он, Лекар над лекарима, Лекар душа и тела наших. Човек лекар није Њему конкурент нити замена за Њега већ његов сарадник, нити је пак Он конкурент човеку лекару или замена за њега већ његов Помагач, Учитељ и Усавршитељ. Из уста лекара верника често се може чути следећа реченица: „Ми смо учинили све што смо могли; од сада па надаље пацијент је у Божјој руци.“ Зато је, са хришћанског становишта, несхватљив и неприхватљив став да против ковида и не треба ништа предузимати, са образложењем да је казна Божја за наше грехе. Да је допуштење Божје, јесте, а појам казне Божје ваља схватити духовно и богодолично: бирајући, злоупотребом богодароване слободе избора, грех не као прекршај неког и нечијег споља наметнутог закона, заповести или забране него као свеобухватана начин живота без Бога и против Бога, човек сам себе кажњава, мучи и осуђују на физичку и духовну смрт, а Бог при томе не укида његову слободу, не спасава га насилно, него дуготрпељиво и неодступно куца на врата његовог срца и његове душе позивајући га на покајање и спасење, на прелазак из смрти у живот вечни. Још мање је схватљива и прихватљива теорија, иначе доста раширена, да овај вирус уоште не постоји, да је он измишљен и да прича о њему служи само за застрашивање и поробљавање народа, односно за вођење перфидног психолошког рата. Да вирус и те како постоји и да је изузетно опасан, особито за хроничне болеснике од разних болести, за старије људе са недовољним имунитетом и отпорном снагом, видимо свакодневно у кругу родбине, пријатеља и познаника, а Ви и ја имамо о томе и искуствено сазнање јер смо обојица прележали вирус корона. Постоји, наравно, и феномен застрашивања, поробљавања и вођења психолошког рата под изговором борбе против ковида, о чему ћу нешто рећи у наставку, али он се налази ван домена медицине.

Питање: Када је реч о аспектима који су ван домена медицине, политички изазови су без сумње веома значајни!

Епископ Иринеј Буловић: Историјиски аспект пандемије смо, надам се, у досадашњем разговору довољно осветлили. Антрополошки и цивилизацијски, она се јавља као нови изазов, као најновија – срећом, не и најстрашнија – у дугом низу епидемија и пнадемија које човека прате од искони до дана данашњега. Најмучнији су, међутим, политички и са њиме нераскидиво повезан економско-финанаскјски аспект. Временски прва епидемиолошка мера, која се, ево, претворила у трајну меру, јесу изолација људи, делимична или потпуна, и држање растојања међу људима. Постепено, међутим, државни и политички чиниоци широм света, било на подстицај медицинских ауторитета било уз њихов накнадни пристанак и сарадњу, почели су да прелазе сваку границу у забрањивању дружења межу људима (а човек је, не заборавимо, дружевно и друштвено биће, те ван заједнице са другим људским бићима и не живи као човек), у укидању слободе кретања и учествовања у јавним манифестацијама, у кршењу права верника на јавно богослужење и, уопште, на практиковање вере, све до упада полиције у храмове и изгоњења верника из храмова са врхунцем у покушају да се специјално хришћанима забрани оно што им је најсветије, а то је свето Причешће или да им се под претњом силе, пропише како смеју, а како не смеју да се причешћују, чега се нису досетили ни највећи гонитељи хришћанске вере током историје. Не постији међународни документ о слободама и правима нити појединачни устав неке дрђаве који неије грубо нарушен или, штавише, дефакто дерогиран у име борбе притив пандемије или под изговором борбе против ње. Извесне земље, ипа и читав један континент, Аустралија, у то име или под тим изговором су постале нека врста модернизованих масовних логора. Поједини милијардери, знамо који, и поједини „светски моћници из сенке“, такође знамо који, не крију да је на њиховом нивоу пандемија доживљена као идеална прилика да се спроведе планетарна контрола људи, држава и народа и експериментална провера докле се може ићи са наметањем несолободног друштва, односно са претварањем људи у безличне индивидуе и безимене бројеве, држава у протекторате наддржавних корпорација и „транснационалног“ бизниса, а народа у аморфне масе телдиригованих произвођача и потрошача који живе – боље речи вегетирају или животаре – од мрвица које им прадају са пребогатих трпеза малобројних, али незасититх власника крупног капитала и већине ресурса планете Земље. По Орвелу, ропство је слобода. Није ли се у наше дане повампирило прастаро робовласничко уређење друштва? Или, пре ће бити, никад и није умрло него је само мењало маске? Одговор на савремени политички „тест“ и „ресет“ није, ипак, изостао: протести и демонстрације у многим земљама, као и огромно незадовољство њихових грађана, реакција су на програмирани глобални политички експеримент.

Паралелно са кршењем елементариних права и слобода људи и народа иде и појава небивале економске неједнакости и бездушне експлоатације. Парафразираћу једну горкохуморну дијагнозу Радио Јеревана из совјетске ере: у класичном капитализму је на делу била експлоатација човека од стране човека, а у савременом, неолибералном, важи обрнуто, и то у веома софистицираном, вешто замаскираном облику. Пет-шест процената мултимилијардера и милијардера може задовољно да трља руке јер им светска економско-финансијска криза, изазвана ковид-19, сигурно доноси нове хиљаде милијарди (не у динарима, наравно!) док преко деведесет одсто становника планете, оних релативно имућних и оних сиромашних, сигурно улази у доба оскудице и немаштине без преседана. Наш народ мудро збори када каже да и рат некоме јесте рат, а некоме је брат. Узгред буди речено, уништавањем привреде великих земаља (код мали и слабих и нема шта да се уништава) слаби се и разара и њихова државност, гледано пак шире – и сама институција државе какву познајемо из досадашње историје људске цивилизације. По свему судећи, сан неких, а зна се и којих, о једној, светској држави и једној, светској влади није више пуки „сан летње ноћи“ нити нивна „теорија завере“. На сву срећу, последњу реч ће имати Бог, његова љубав и промшљање о свету, али, заједно са њим и човек, његова боголика природа и у њу усажена насушна потреба за слободом.

На крају овог сложеног одговора на Ваше питање и потпитања о теми пандемије (нека ми буде опроштена његова опширност, али ипак се ради о теми даншњице број један) још неколико реченица о вакцинацији. Ту постоји оштра подела, чак конфронтација. Једни су за њу, а други против ње. И једани и други желе да ставе Цркву у службу свог наратива. Први без икакве мере глорификују вакцинацију и тврде да њој нема алтернативе, најекстреминији пак межу њима је обоготворавају и у њој, а не у Христу, налазе извор живота и здравља, у међувремену проглашеног за „највишу вредност„. Други, опет, сматрају вакцинацију непоузданом методом и превенције и терапије, а неки међу њима је, штавише, проглашавају за главну опасност по здравље, већу и од само злогласног виеруса, а и за унапред испрограмирану да човечанство сведе на „златну милијарду“. Самозвани пак тумачи Књиге откривења Јовановог и Светог Писма у целости виде и у вакцини, као и у много чему пре ње, „жиг Антихриста“, а оне који се вакцинишу оптужују да су се одрекли Христа (sic!). Све у свему, међутим, и код једних и код других има много претеривања, једностраности, ускогрудости… У пракси, једни предлажу обавезну вакцинацију свих, од детета до старца а најекстремнији међу њима захтевају – и, где могу, већ практикују – принудну вакцинацију под прењом силе, све до отпуштања с посла, до ускраћивања средстава за живот и, као врхунац, до изопштења из друштва, а то се зове сегрегација или, још боље, апартхејд, што звучи веома „демократски“ и однекуд познато. Други пак предлажу укидање свих мера предострожности и предохране од вируса, а најрадикалније постављају ствар они који су апсолутно и беспризивно против вакцинације, не само ове „противковидске“, него и сваке друге.

У хришћанским Црквама и заједницима има и присталица и противника вакцинације, као и иначе у друштву. То важи и за нашу, Православну Цркву: у неким од помесних Цркава поједини свештеници и теолози, као и један број верујућих лекара, резолутно иступају против наметања вакцине, док поједини епископи наступају веома ригидно, не хајући за слободу којом нас је Христос једном заувек ослободио, него, напротив, претећи санкцијама невакцинисамо свештенству и верујућем народу, премда већинском. Ипак, после разних ексцесних ситуација и екстремних позиција на обе стране, у Православним Црквама се искристалисао и преовалађује принцип доборовољности и препорука уместо примене духовног насиља и наредбодавног, комесарског тона „Одлучујемо и наређујемо“ – то је природни начин изражавања војних власти у ванредним приликама, али му у Цркви нема места. Може ли ико да замисли Христа Који силом исцељује болеснике? Не, не и не! Напротив, Он пита: „Хоћеш ли да будеш здрав? и : „Верујеш ли да те могу исцелити?“ И уопште, Он никоме ништа не намеће, понајмање Себе, него само позива: „Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој“… А како тек замислити да Христос нуди болеснику исцељење, али не несумњиво, унапред зајемчено Његовом речју него „на вересију“, по оној „може да буде, али не мора“? Хвала Богу, у нашој помесној Цркви, Српској Православној Цркви, о овом питању валда дух трезвеног расуђивања, без штетних подела и непотребних сукоба.

Мој став као епископа Цркве и колико-толико одговорног човека јесте да, с надом на помоћ Божју, треба да уважавамо напоре и резултате људи из медицинске струке и да не одбацујемо олако средстава која нам нуде, ма колико да су још несавршена и амбивалентана, а са друге стране – да треба одбацити сваку замисао о општеобавезној односно принудној вакцинацији. Сваки човек има морално право и моралну обавезу да одговорно размотри све релевантне аргументе и разлоге за вакцинисање или против вакцинисања и да на основу озбиљног увида у доступне податке слободно одлучи да ли ће примити вакцину или неће, а ако хоће, коју ће примити. Сматрам такође да о евентуалном вакцинисању малолетне деце могу да одлучују искључиво родитељи или старатељи, а никако не државни органи илии Светска здравствена организација, иначе институција нејасног идентитета и спорног ауторитета.

Иринеј Буловић

Разговор водио: Милорад Вучелић

Одломак из интервјуа Епископа бачког Иринеја Буловића, ПЕЧАТ, број 969, 31. децембар 2021. (стр. 6-11)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s