Валентин Катасонов, КО ПОПУЛАРИЗУЈЕ КРИПТОВАЛУТЕ?

После финансијске кризе 2007-2009 године, једна од најзначајних тема у свету новца, финансија и економије постале су – криптовалуте. Криптовалуте су приватне дигиталне валуте чије се пуштање у оптицај и коришћење може обавити без централних и комерцијалних банака. Теоријски, стваралац и емитент такве валуте може постати било које физичко лице. Криптовалуте се могу наћи у оптицају и без контроле централних банака и других организација задужених за финансијски надзор. Саме операције коришћења криптовалута у електронским мрежама су транспарентне због коришћења блокчејн технологија. Уз то, учесници операција, могу сачувати своју анонимност (која се обезбеђује захваљујући криптографским средставима). Данас је најпопуларнија криптовалута „биткоин“ који је пуштен у оптицај почетком 2009. године.

Криптовалуте су створиле велику пометњу и узбуђење у свету финансија и новца. Тешко је схватити колико је ово узбуђење заиста изазвано надама, плановима или страховима оних који су професионално повезани са финансијским светом, а колико је је оно резултат свесног распламсавања страсти. Погледајмо непристрано проблем. Сагласно последњим подацима у свету је до данас (2017) забележено постојање око две хиљаде криптовалута. Капитализација сто најраспрострањенијих валута износи, према мишљењу стручњака, око 30-35 милијарди долара (почетком маја 2017). Поређења ради: тржишна капитализација познате компаније Гугл прошле године је достигла ниво од 400 милијарди долара.

Приближно 2/3 овог износа припада биткоину. Према томе, капитализација Гугла двадесет пута премашује укупну вредност „монета“ најраширеније дигиталне валуте – биткоина. А ево још једног поређења.

Свакодневни обрт водећих криптовалута на свим тржиштима мери се десетинама милиона долара, а свакодневни промет на светском валутном тржишту се процењује на 4 трилиона долара. Како кажу – „осетите разлику“. Чак и таква криптовалута као што је биткоин, изгледа попут „миркоба“ на фону данашњих „слонова“ (под последњим подразумевамо валуте које емитују водеће светске компаније и банке, акције и облигације, деривате итд). Постоји неколико верзија због чега „микробу“, криптовалути, средства информисања данас посвећују пажњу већу него, на пример, неким резервним валутама или компанијама-гигантима на берзи.

Светска и руска средстава информисања препунa су новости и чланaка о криптовалутама. Ипак, 99% текстова посвећено је овим или оним техничким аспектима проблема. Врло ретко аутори постављају питање: cui prodest? То јест: ко од тога има корист? У чијем је интересу да се толико пише о криптовалутама?

На пример, неки аутори претпостављају да су криптовалуте пројекат америчких специјалних служби. А криптовалуте су Американцима потребне да би финансирали субверзивну делатност у другим земљама. А, такође, и за подршку култивисаног тероризма (типа ИСИЛ). Слажем се да ширење криптовалута у свету подржавају америчке обавештајне службе (о томе ћу ниже више рећи). Али везрија да су „бенефицијенти“ криптовалута саме специјалне службе није убедљива. Финансирање подривачке и терористичке делатности, како ми се чини, успешно се остварује и помоћу „финансијског инструмента“ који се одавно доказао – „кеша“.

Још једна верзија је повезана са интересима „господара новца“ – главних акционара Федералних резерви САД које су, заправо, приватна корпорација за производњу универзалног производа под називом „САД долар“. Криптовалуте, по мишљењеу присталица ове верзије, пуштају се оптицај у целом свету изузев у САД; у Америци је строго забрањено коришћењ криптовалута (текст је писан 2017. – шта се у међувремену догодило, а што В. Катасонов наговештава при крају овог чланка, погледајте ОВДЕ, прим.прев). Криптовалуте, као и сваки алтернативни новац и новчани сурогати, подривају монопол банака (централних и комрецијалних) у емисији традиционалног новца (готовинског и безготовинског) и нарушавају новчани промет свих земља изван граница САД. Рушње новчаних система земаља света уз помоћ вируса „криптовалуте“, довешће до тога да Федералне резерве САД постану једини емисиони центар у свету. После спровођења операције под називом „чишћење новчаних система“ по налогу „господара новца“ вирус звани „криптовалута“ биће уништен. Долар САД постаће апсолутни хегемон у свету, „господари новца“ ће се претворити у „господаре света“.

Једна од основних верзија своди се на то да ће „миркоб“ (или „вирус“) временом израсти у „слона“. Из ове, опет, настаје неколико верзија. Једна од њих говори да ће „микроб“ бити „природан начин функционисања“. Нешто слично дарвинистичкој еволуционој теорији само овог пута примењеној не на жива бића, већ на новац. Природност процеса развоја заснива се на томе што су, наводно, криптовалуте – „народни новац“. Њих може да створи и емитује сваки човек. Временом, када „идеја овлада масама“ у процес стварања „народног новца“ укључиће се милиони „креативних“ личности.

„Народни новац“ ће имати неоспорно преимућство над обичним новцем који емитују банке (централне и комерцијалне), јер ће људи моћи да се снађу и без банака, које су свима одавно „досадиле“. И више од тога, процес „бекства“ људи из обичног новца у дигитални („народни“) биће убрзан тиме што „господари новца“ (светски банкари) планирају да коначно и заувек ослободе друштво од готовине и све утерају у безготовинску сферу.

Људи одлично схватају да „еманципација“ од паприног новца коју рекламирају „господари новца“ прикрива истинске циљеве – изградњу електронско-банкараског концлогора. И неки од њих, са уздахом олакшања, говоре себи: „Хвала Богу, имамо алтернативу у облику криптовалуте“. Људи рачунају да ће успети да избегну електронско-банкарски концлогор, одласком у мрежни свет дигиталног новца. И што енергичније и безочније банкари буду уништавали и забрањивали свет готовог новца, брже ће крпитовалуте потискивати свет банкарског новца, заједно са његовим „господарима“ – банкарима. На тај начин одиграће се не само „природна еволуција“ приватног дигиталног новца, већ ће истовремено тећи и еволуција читавог друштва, његово кретање од „новчаног капитализма“ (који је створен после буржоаских револуција) у неки нови модел друштва, који ће бити праведнији и демократскији. „Народни“, дигитални новац ће помоћи да се изгради социјализам, али не на основама „диктатуре пролетаријата“, већ на основу добровољне кооперације слободних људи.

Авај, постоје, међутим, и друге не толико пријатне и умирујуће верзије. Према једној од њих, главни „бенефицијенти“ криптовалута ће постати управо данашњи „господари новца“. А зашто стварају себи конкуренцију у облику алтернативног новца? Зар су узалуд током неколико столећа градили банкарски систем и борили се за монопол над емисијом новца? Зар нису они уништили различити облике алтернативног новца које су претиле да подрију тај монопол? Током последњег столећа број покушаја стварања алтернативног новца у свету броји се хиљадама (локални, општински, корпоративни и други новац), но сви они (са ретким изузецима) угушени су од стране новчаних власти у зачетку. Али, ствар је у томе што „господари новца“ у XXI веку не посматрају криптовалуте као конкуретски новац, већ као „финанскијски инструмент“. А развој тржишта нових „финансијских инструмената“ може продужити живот остарелом и болешљивом финансијско-валутном систему, који је назван „брeтонвудски“. То је систем златно-доларског стандарда. На коференцији у Јамајци 1976. године, донета је одлука да се поменути систем замени папирно-доларским стандардом. Сликовито речено: са „штампарске машине“ Федералних резерви скинута је „златна кочница“ (везаност обима емисије долара за количину златних резерви). Почела је неконтролисана емисија „зелених папира“ (тј. долара САД). Сваким доларом „господари новца“ су остваривали ( и настављају да остварују) суманут приход од емисије, фактички то је „прављење новца од ваздуха“.

Једино ограничење за такву „новчану алхемију“ представља потражња за „зеленим папирима“. И да би се створила поменута потражња, отпочела је велика кампања за либерализацију и глобализацију светске економије. Не продубљујући ову тему, рећи ћу само да је ради потражње за „зеленим папирима“ започета активна пропаганда и стварање свакојаких „финансијских инструмената“ помоћу којих су „надувана“ финансијска тржишта. Осамдесетих година се догодио, на пример, бум такозваних деривата финансијских инструмената Почетком овог века обим тржишта деривата се мерио трилионима долара, а број облика ових финанскијских инструмента – хиљадама. А још почетком седамдесетих година деривати су представљали егзотику, „микробе“ у финансијском свету.

Надам се да је читалац схватио мој наговештај: данашње криптовалуте, „микроби“ у финансијском свету, сутра могу постати гигантски „мехурови“, чија ће се капитализација мерити трилионима долара. У то је данас тешко поверовати, но, вероватно, почетком седамдесетих година, нико не би поверовао да ће деривати током две-три деценије преплавити сва финансијска тржишта.

У тренутку писања овог чланка цена једног биткоина је стабилно (током неколико недеља) прелазила износ од 1.300 долара (прерачунато у нашу валуту око 100.000 рубаља). Емисија биткоина још није завршена (до сада је „добијено“ око 16 милиона „монета“ а лимит је 21 милион). Експерти тврде да је вредносни потенцијал биткоина гигантски: нису далеко времена када ће „монета“ биткон вредети стотине хиљада долара. А неки су уверени да ће она успети да пређе границу од 1 милион долара.

У априлу 2017. године са својим прогнозама су иступили познати предузетници из Силиконске долине, милијардер Џереми Лу (први инвеститор у познату хај-тек компанију Snapchat) и Питер Смит (саоснивач велике технолошке компаније Blockchain). Они су изјавили да ће до 2030. „монета“ биткоин прећи лествицу од 500.000 долара, па ће укупна капитализација ове приватне дигиталне валуте премашити 8 трилиона долара. Ово је, узгред, еквивалентно 126% новчане вредности америчког фондовског тржишта NASDAQ у пролеће ове године (2017. прим.прев.). А већ сада у орибту улазе и нови облици криптовалута, као што су: лајткоин, прајмкони, прикоин, нејмкоин и други…

Даље нећу описивати детаље ове верзије. Једино желим да додам: развој криптовалута у оквирима дате верзије никако не можемо назвати „природном еволуцијом“. „Господари новца“ ће увек стимулисати и убрзавати процес раста „микроба“, дигиталне валуте, и његов улазак у фазу гигантског мехура. Већ сам писао да постоји много знакова који доказују да су у последњој деценији биткоин и друге криптовалуте могле, током своје „еволуције“, небројено пута пропасти. Но, неко им је много помогао да преживе. С једне стране, можемо навести бројне примере када се вештачки стварала потражња за криптовалутом. Орагнизовани су спектакли под називом: „куповина пице за биткоин“, затим „куповина аутомобила за биткоин“, на крају „куповина куће за биткоин“. С друге стране, задивљује и узнемирава како се одиграла и одиграва „еволуција“ односа власти различитих земаља према криптовалутама.

У почетку се чуло категоричко: „не“. Затим је уследила забрана криптовалута и увођење строге одговорности за њихово стварање, ширење и коришћење.

Онда – помало збуњено: „треба се у овоме снаћи“. После чега следе непрестане изјаве о томе како се власти занимају „изучавањем добрих и лоших страна криптовалута“.

На крају – оптимистичко: „то је прогрес“; „ми не смемо да заостајемо за светским прогресом“. И следи постепена легализација криптовалута. Неке земље се већ налазе у овом стадијуму. Рецимо, Јапан је објавио да од 1. априла 2017. године биткоин и друге крпитовалуте постају новац исто као што је и јен, који емитује централна банка.

Мислим да ова „еволуција“ позиције власти није случајна, већ је резултата упорног и агресивног лобирања за пројекат криптовалута у разним земљама света у интересу „господара новца“. Однос руске власти према криптовалутама није изузетак. Но, то је тема за посебан разговор.

Валентин Катасонов
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://svpressa.ru/economy/article/172249/

Џорџ Орвел, ПОЛИТИКА И ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК

Нема много оних који се баве енглеским језиком, али сви се слажу у једном – његово стање је веома лоше, готово непоправљиво. Кажу да живимо у декадентној цивилизацији и да се свеопште пропадање неминовно одражава и наш језик. Свака битка против злoупотребе језика тумачи се као нека врста сентименталног призивања прошлости, повратка на двоколице и свеће у ери авиона и електричних сијалица. Испод тога се крије подсвесно уверење да је језик природно благо а не моћно оружје неких људи, које они користе да би владали.

За суноврат језика не можемо кривити неког појединачног писца, ма колико неталентован био, за такво стање одговорна је искључиво политика и економија једне земље. Али последице могу постати узроци – увек се преплићу, утичу једни на друге и тако у недоглед. Неки људу почну да пију зато што су неуспешни, а онда пропадну још више кад постану алкохоличари. Исто се дешава и са енглеским језиком. Постао је рогобатан и непрецизан зато што су нам мисли смушене, а кад нам је језик несређен и мисли ће нам бити такве. То је реверзибилан процес. Савремени енглески језик, посебно писани, пун је поштапалица које су у широкој употреби. Уз мало труда оне се могу избећи и онда ћемо тачно знати што смо хтели да кажемо, а јасноћа ума први је неопходан корак ка политичкој регенерацији. Борба за очување чистоте енглеског језика тиче се свих нас, а не само професионалних писаца.

У савременом енглеском језику преовлађују две особине: стереотипност и неодређеност. Писац или зна шта хоће да каже, али не уме да се изрази, или случајно каже нешто друго, а има и оних које је баш брига да ли ће их неко разумети или не. Та мешавина расејаности и чисте неспособности је главно обележје модерне енглеске прозе, а посебно политичких трактата. Чим се покрене расправа о некој теми, конкретно се стапа са апстрактним и само се понављају исти стереотипни изрази: говор се не састоји од речи које имају своје значење, већ од фраза склепаних заједно као преграде у кокошињцу. Навешћу различите смицалице помоћу којих људи избегавају да кажу шта заиста мисле:

Мртве метафоре. Нове, свеже метафоре обогаћују нашу представу о некој појави. Понављањем метафоре се „умртвљују“ и не осећају се више као речи с пренесеним значењем (нпр. челична воља). Између ове две врсте је гомила отрцаних метафора – окамењених израза које људи користе да би себе поштедели размишљања. На пример: окренути нови лист, устати у одбрану, поштовати правила, газити преко лешева, стајати раме уз раме, ићи некоме уз длаку, несебично давати, наводити воду на своју воденицу, ловити у мутном, пукотина у односима, дневни ред, Ахилова пета, лабудова песма, жариште. Значење ових израза многима је непознато (шта значи „пукотина“?), а неки мешају непојиве метафоре – сигуран знак да не размишљају о ономе што говоре.

„Праве комбинације речи. Олакшавају нам избор одговарајућих глагола и именица, а вишак речи ствара привид симетрије. Типични изрази су: ставити ван снаге, стајати у опреци с нечим, показати се неприхватљивим, ступити у контакт, бити подложан, дати повод нечему, давати основа за нешто, имати утицаја, играти кључну улогу, доћи до изражаја, ступити на снагу, показивати тенденцију, послужити сврси, итд. итд. Циљ је одстрањивање простих глагола. Уместо једне речи, као што је прекинути, зауставити, покварити, поправити, убити, употребљава се фраза састављена од именице или придева и неког општег глагола као што је показати, служити, направити, играти, дати. Прости везници и предлози замењени су фразама као што су: у погледу на, у вези са, чињеница је да, захваљујући, с обзиром на, у интересу, под претпоставком да. „Врхунац“ су високопарне испразне флоскуле на крају реченице – не бити на одговарајућем нивоу, неопходно узети у обзир, предвиђени ток догађаја у блиској будућности, обратити посебну пажњу, задовољавајући исход и тако даље и томе слично.

Претенциозан стил. Речи као феномен, елемент, индивидуа, објективан, категоричан, ефикасан, вирутелан, базичан, примаран, промовисати, конституисати, експонирати, експлоатисати, утилизовати, елиминисати, ликвидирати, користе се да замаскирају једноставне изјаве и дају привид научне непристрасности једностраним ставовима. Придеви као што су епохалан, епски, историјски, незабораван, тријумфалан, старовековни, неизбежан, неумитан, реалан, уздижу прљаве игре међународне политике, док величање рата обично поприма архаичне тонове уз карактеристичне речи: царство, трон, тријумфална кочија, гвоздена песница, трозубац, мач, оклоп, штити, застава, чизма, труба. Стране речи и изрази као што су cul de sac, ancien regime, deus ex machina, mutatis mudandis, status quo, Gleichaschaltung, Weltanschauung, стварају илузију продуховљености и отмености. Осим корисних скраћеница i.e., e.g., и etc, на стотине страних речи и израза потпуно су сувишни у данашњем енглеском језику. Лоши писци, посебно научници, политички и социолошки аналитичари, дубоку су уверени да латинске и грчке речи поседују величанственост коју англосаксонске речи немају. Све то доприносити још већој збрци и пометњи у нашем језику.

Бесмислене речи. Неки радови, посебно они који се баве уметничком и књижевном критиком, пуни су бесмислених наклапања. Значење речи романтичан, пластичан, систем вредности, хуман, мртав, сентименталан, природан, виталност, не знају ни критичари ни њихови читаоци, нити се то од њих очекује. Реч фашизам нема никакво значење осим што означава „нешто непожељно“. Речи као што су демократија, социјализам, слобода, патриотски, реалистичан, правда, имају неколико противречних значења. У случају речи демократија, не само да не постоји општа дефиниција, већ и отпор са свих страна да се она установи. Сви осећају да је похвално када се нека земље назове демократском – као последица тога, заступници свих режима тврде да живе у демократији, у страху да ће морати да се одрекну те речи ако се она веже за неко одређено значење. Оваквим речима се свесно замагљује истина – особа која их користи има своју дефиницију, али наводи слушаоца на потпуно супротно значење. Изјаве као што су Маршал Петен је прави патриота, Совјетски Савез има највећу слободу медија, Католичка црква не примењује силу, готово се увек користе с намером да обману. Друге вишесмислене речи које имају мање-више призвук неискрености су: класа, тоталитаран, наука, прогресиван, реакционаран, буржоазија, једнакост.

Модерна проза тежи неодређености. Речи се не бирају због њиховог значења и сликовитости, него се готови склопови само лепе једни на друге, да би се добила чиста бесмислица. Свако то може. Кад једном стекнете навику, лакше вам је да без размишљања кажете – По мом мишљењу постоји оправдана претпоставка него једноставно Ја мислим. Не морате да тражите праву реч нити да се мучите око ритма своје реченице, зато што су устаљене фразе мање-више милозвучне. Када нешто смишљате у журби – диктирате стенографу на пример, или састављате јавни говор – природно је да упаднете у замку претенциозног, латинизованог стила. Клишеи као што су: чињенице које не смемо сметнути с ума или одлука је наишла на свеопште одобравање помажу у изврдавању одговора. Употреба устаљених метафора, поређења и идиома не захтева никакво ментално напрезање, али зато читаоцима неће бити јасно шта је писац хтео да каже, као ни писцу самом. Људе који се тако изражавају обично води површно инстинктивно осећање – неке ствари их одбијају, а неке им се допадају – али не улазе ни у какве детаље. Савестан писац ће код сваке реченице поставити себи бар четири питање: Шта хоћу да кажем? Које ћу речи употребити? Како да јасније искажем своју мисао? Да ли је ова слика довољно упечатљива? Вероватно ће се још питати: Да ли сам то могао сажетије да кажем? Има ли неких нескладних реченица? Али нико вас не тера да пролазите кроз сву ту муку. Најлакше је препустити се готовим фразама. Оне ће саставити реченице – и мислиће уместо вас – а ако треба и замаглити смисао, тако да ни ви сами не знате шта сте хтели да кажете. Исквареност језика очигледно има везе са политиком.

Данас се верује да је сваки облик политичког говора неморалан. Када то није случај, писац је обично неки бунтовник који има свој став, а не „члан странке„. Припадност једној групи, каква год она била, захтева беживотан, безличан стил. Наравно да се начин изражавања плитичара у памфлетима, чланцима, манифестима и извештајима разликује од странке до странке, али то су само нијансе, и никада их нећете чути да говоре својим речима, живописно, отворено и без устезања. Чудно је колико партијски послушник за говорницом који механички понавља отрцане фразе – нечувена зверства, гвоздена пета, озлоглашена владавина, сви слободни људи, стајати раме уз раме – више подсећа на марионету него на људско биће. Још је чудније кад светло рефлектора обасја његове наочаре и претвори их у беле кругове иза којих као да нема очију. Тај призор није само плод маште. Говорник који користи такву фразеологију је све учинио да се претвори у машину. Из његовог грла излазе одговарајући гласови, али мозак му је потпуно искључен, јер прича као аутомат. Навикао да стално понавља исте речи, уопште не размишља о чему говори, као да чита оче наш. Стање сужене свести је у политичком конформизму добродошло, ако не и обавезно.

У данашње време, политички извештаји и говори своде се на одбрану неодбрањивог. Додуше, ствари као што су наставак британске владавине у Индији, руске чистке и депортације, бацање атомске бомбе на Јапан, могу се бранити, али само уз помоћ извртања чињеница и без сударања са интересима политичких странака. Политички језик се зато састоји углавном од еуфемизама, манипулација и магловитих претпоставки. Незаштићена села се бомбардују из ваздуха, њихови житељи истерују са својих огњишта, стока се убија, а куће нестају у пламену: то се зове пацификација. Отимање имања милионима сељака којима је остављено само оно што могу понети, назива се премештањем становништва или исправаљањем граница. Људи се годинама држе бесправно у притвору, неки добијају метак у потиљак или умиру од скорбута у арктичким беспућима: то се зове елиминација неподобних. Таква фразеологије је неопходна како би се умањиле страхоте и неправде.

Велики непријатељ чистоте језика је неискреност. Када постоји јаз између нечијих циљева и званичних изјава, он инстинктивно прибегава дугачким речима и истрошеним фразама, као што хоботница испушта своје мастило. У данашње време немогуће је опстати „ван политике“. Све се врти око политика а политика сама по себи је гомила глупости, лажи, обмана, мржње и шизофреније. Ако је стање у друштву лоше, језик мора да испашта. Иако не могу да докажем, претпостављам да су немачки, руски и италијански језик у последњих десетак година осакаћени због диктатуре.

Ако мисли кваре јези, језик такође може кварити мисли. Језичка некултура преноси се с колена на колено, чак и међу људима који могу и знају боље. „Убијање“ језика испразним извештаченим начином говора већ је постало уобичајено. Фразе као што су неоправдана претпоставка, не бити на одговарајућем нивоу, не служити ничему, чињенице које не смемо сметнути с ума, увек су надохват руке, као кутија аспирина. Ако пажљиво прочитате овај есеј, видећете да сам и сам направио грешке против којих се толико борим. Човек се често колеба при избору речи, и потребна су му правила на која може да се ослони када га инстинкт изда. Мислим да би му следећа правила помогла:

*** Никада не употребљавај метафору, поређење или неку другу стилску фигуру коју често виђаш у штампи.

*** Никада не употребљавај дугачке речи тамо где могу стајати краће.

*** Ако постоји могућност скраћивања неке речи, увек је скрати.

*** Не користи пасив ако можеш актив.

*** Не употребљавај стране изразе, научне термине или жаргон ако се сетиш одговарајуће енглеске речи из свакодневног говора.

*** Боље да прекршиш било које од ових правила него да одвалиш неку ноторну глупост.

Ова правила звуче једноставно, као што и јесу, али она траже да се потпуно одбаци начин изражавања који је тренутно у моди.

Нисам се бавио књижевном употребом језика, већ језиком као средством изражавања, а не сакривања и извртања смисла. Неки људи, као Стјуарт Чејс на пример, тврде да су све апстрактне речи бесмислене, користећи то као изговор за свој пoлитички квијетизам. Пошто не знате шта значи фашизам, како онда можете да се борите против њега? Не треба наседати на такве глупости, али нема сумње да је садашњи политички хаос повезан са пропадањем језика. Ако будемо ћутали о томе, ништа се нeће променити. Поједноставите свој начин изражавања и бићете ослобођени од најгорег облика затуцаности. Није важно какав вам је изговор – ако оно што говорите нема никаквог смисла, сви ће бити свесни тога, чак и ви сами. Политички језик – а то се односи скоро на све политичке партије, од конзервативаца до анархиста – осмишљен је тако да лажи звуче истинито а убиства постају вредна поштовања, како би се и најобичнијем поветарцу дао привид постојаности. То се не може променити преко ноћи, али било би добро да свако од нас промени свој начин изражавања и с времена на време скупи храброст да пошаље неке отрцане, бесмислене фразе – као што је чизма, Ахилова пета, жариште, место укрштања, пробни камен, прави пакао и друге врсте језичког отпада – у канту за смеће где им је и место.

Џорџ Орвел, У УТРОБИ КИТА (одломак из есеја „Политика и енглески језик“, стр. 29-36), ЛОМ, Београд, 2016.
Изабрала и превела: Мирјана Радмиловић