Растко Петровић, СА СВЕТЛИМ ПОЉУПЦЕМ НА УСНАМА

То, то! Умрети; никада више не живети! Никада!
Ову љубав са очију скинути, почетак ове мисли, ово дисање;
Птицо, сложи крила, сенком њином узбуђује ме ливада –
Гледај, ево сунца! Јаднице, шта зовеш ту: дисање;
Зар и зато умрети и нигде више не живети!
Гледај, гледај овај друкчији Ускрс, гледај ове друкчије Цвети!
Тешко крило!… Никада више не живети, никада.
Вече, вече! Срце, болно срце моје, умири се…
Чудне речи девојке, добре невезане речи,
Срце, паметно срце моје, заборави!
Заборави све, све, боје јутра и воћа, болне усне док јечи,
Заборави Тајне рођења, заборави Великог друга;
Иди, иди, јецај, срце моје! Заборави! Заборави!
Ил’ погледај још једном то дивно вече што пада;
Пре но што пођеш смрти,
Да не живиш више никада, никада.
Један се једини пут ипак пробудити у вечности,
Не живети опет, већ само своје очи отворити,
Под небом препуним птица, под таласима младим светлости;
Од општег узбуђења, одједном очи отворити:
О, како чудно и дивно то дође!
Док гледах љубичасте зраке овог грања у зори,
Као да њина опојна младост тек прође…
Не лудуј, срце, о њима ни траг више не говори!
Узбуђен, незнаног часа, широких зеница у бескрају;
још један једини пут тада у величанственом сјају
Заборављати; заборављати све то што живот би иза мене.
Сањати, сањати, о слушати да се из самог дна смрти пење
Тај већ давно заостали пољубац за усне њине румене.
Прећи и ова расветљења, прећи и ово горење…
У онај час, у ком се чује и крв и лишће како пада.
Не памтити, ал сањати, можда бити несрећан кo некада.
То, то! Одједном очи отворити!…
Задихан и пробуђен за час јединством у дрвећу, –
Да л смрти оставих жеђ за дно идућег дана? –
Ослобођен видех кружна сливања да покрећу
И ову уморну моју усну, да с њом и зеница ми сана
Од поноћи већ схвати Час ненадмашног ганућа!
Кроз јединство бола мог проби зрак, док леже по дубрави
Сунца, што сијаше кроз мене у толика сванућа:
Да један час сам вечит, сред ове безразложне љубави,
Пронесите и сједините кроз мене неба вечито путујућа;
Па нек се веже најзад све што би у телу, ненадмашно у гласу,
И нек се изврши најзад та Жудња, једина верна овом Часу!
И нека умрем већ једном, нек превазиђе та мисао,
Сувише жедна да зна који би нов сан да устави…
Толико добре тишине дође из ноћи коју сам дисао,
Мир, срце; и тај Час даћу, за један још час љубави!
Ил’ осврни се на вече што заста да гледа још у дан,
И расветли се нагло ко да би сунце да врати;
Осврташе се тако тад да нам и погледом плати
Тај Час; о срце, будно већ, што се враћаш у сан…
Па небо кад буде расветљено, што већ би расветљено,
Кад и даљина буде сама, што је вечито била сама,
Када и радошћу и сазнањем све буде натопљено;
О тада тек, кo у сан, тонути у смрт из бескраја,
Тонути, тонути, за вечност, са светлим пољупцем на уснама.

Растко Петровић, 101 ЉУБАВНА антологија српске љубавне поезије, Беоштампа, Београд, 2010.
Приредио Милош Јанковић

Валентин Катасонов, РАТ У УКРАЈИНИ СУ ИСПРОВОЦИРАЛЕ ТРИ АМЕРИЧКЕ ОЛИГАРХИЈСКЕ ГРУПЕ

„Америчка империја сама себе руши“

У Америци има много конзервативаца који не деле званични став Вашингтона о војној операцији Русије у Украјини. Већ сам писао о једном од њих – Полу Крејгу Робертсу. Не мање познат је и амерички економиста конзервативног усмерења Мајкл Хадсон (Michael Hudson). Познат је постао још пре пола века када је 1972. године свет угледао његов фундаментални рад „Супер-империјализам: порекло и основа доминације САД у свету“ (Super imperialism: the origin and fundamentals of U.S. world dominance). Прошле године је на руском језику изашла друга Хадсонова књига „Убиство господара. Како финансијски паразити и дужничко ропство уништавају светску економију“ (предговор В.Ј. Катасонова; «Наше завтра», 2021).

Мајкл Хадсон, као и Пол Крејг Робертс, жестоко критикује унутрашњу и спољну политику САД. Хадсона нису оставили равнодушним ни последњи догађаји у Украјини. На сајту познатог америчког конзервативца Рона Унза, под називом The Unz Review, објављено је неколико Хадсонових чланака о овој теми. 28. фебруара појавио се чланак „Америка побеђује Немачку трећи пут у веку“ (America Defeats Germany for the Third Time in a Century). 7. марта – чланак „Америчка империја сама себе руши“ (The American Empire Self-Destructs). 23. марта објављен је видео и стенограм Хадсоновог интервјуа под називом: „Санкције: повратни ударац“ (Sanctions: the Blowback).

У првом од поменутих чланака Хадсон се присећа свога учитеља Хермана Кана (1922-1983), познатог америчког економисте, футуролога, директора Хадсоновог института. Хадсон се присећа да је Херман Кан почињао сваки свој наступ речима „Ратови никада ништа нису решили“. То је била теза послератних америчких либерала. И Хадсон почиње оповргавање ове тезе. Ево, и данашњи рат у Украјини, сматра Мајкл Хадсон, може много тога изменити и много тога решити. Тај рат се не води између Русије и Украјине већ између Русије и Америке.

Хадсон је усредсређен на питање америчких циљева у рату. Да Вашингтон покушава да ослаби Русију, која омета америчку доминацију у свету – очигледно је. То се дешавало и у годинама хладног рата.

Ипак, осим дугорочних геополитичких циљева у односима са Русијом, Вашингтон има и конкретније циљеве, средњорочне и краткорочне. То су циљеви америчког бизниса који посматра политику кроз призму тржишта, извора сировина, инвестиција, и, у крајњој линији – добити. Бизнису је потребан профит овде и сада. Та нестрпљивост америчког капитала омогућава да се боље разумеју узорци конфликта који је почео у Украјини.

Кључна теза Мајкла Хадсона гласи: Пентагон и НАТО су се нашли под петом крупног бизниса, што доводи до ирационалних, са тачке гледишта дугорочних политичких циљева, решења и дејстава. Чланак који разматрамо има поднаслов: «Сектори MIC, OGAM и FIRE покоравају НАТО» (The MIC, OGAM and FIRE Sectors Conquer NATO).

MIC – military-industrial complex. Војно-индустријски комплекс (ВИК).
OGA– oil and gas and mining complex. Нафтни, гасни и рудаски комплекс (НГР).
FIRE – banking and real estate complex. Банкарски сектор и сектор некретнина (БСН).

Хадсон напомиње да су три наведена економска сектора успоставила потпуну контролу над Конгресом САД: „Кључни сенатори и чланови доњег дома Конгреса не представљају толико своје државе и округе, колико економске и финансијске интересе главних учесника своје политичке кампање… И ови учесници се, у основи, деле на три блока“. А даље, доспевши у Сенат и Конгрес САД, представници блокова распоређују потребне људе у извршну власт. „Три главне олигархијске групе, купивши контролу над Сенатом и Конгресом, поставиле су своје политичаре у Стејт департмент и Министарство одбране“.

Први од поменутих сектора – ВИК (војно-индустријски комплекс) – налази се, после завршетка хладног рата, у стању „стагнације“. Рат испровоциран у Украјини, по мишљењу лобиста ВИК-a у Конгресу, Стејт департменту и Пентагону, довешће до његове „реанимације“. Хадсон пише да је „реанимација“ већ почела: „Акције ових компанија (ВИК, прим. В.К.) нагло су порасле после извештаја о руском нападу… Инвеститори су схватили да рат у свету „пентагонског капитализма“… обезбеђује гарантовану заштиту националној безбедности за остваривање монополског профита у војној индустрији… Војна ескалација прошле недеље, обећава нагли раст продаје оружја НАТО-у и другим савезницима САД, што омогућава богаћење оних који су реално изабрали ове политичаре. Немачка се брзо сагласила са повећањем својих расхода за наоружање за више од 2% БДП“. Компаније америчког ВИК-а, као што су Raytheon, Boeing и Lockheed-Martin, рачунају на наруџбине не само до Пентагона, већ и од војних установа у Немачкој и других европских чланова НАТО-а.

Своје интересе у рату следе и компаније другог сектора – НГР (нафтини, гасни и рудаrски комплекс). Како пише Хадсон „циљ овог комплекса је да максимализује цену своје енергије и сировина да би максимализовао своју ренту од природних ресурса. Монополицазија нафтног тржишта доларске зона и његова изолација од руске нафте и гаса, више од годину дана, представља основни приоритет за САД, јер гасовод „Северни ток 2“ прети да још ближе повеже западноевропску и руску економију“.

Циљ лобиста НГР је: „спречити друге земље, које не дозвољавају контролу америчким OGAM компанијама над својом нафтом, гасом и рударском индустријом, да конкуришу на светском тржишту америчким добављачима. Изолације Русије (и Ирана) од западних тржишта довешће до смањења испоруке нафте и гаса што ће утицати на одговарајући раст цена и профита корпорација“.

Узгред лобисти НГР у Конгресу готово су на нулу свели предизборна обећања Џо Бајдена да ће екологија и борба са климатским променама постати за Америку највиши приоритет. Хадсон примећује да је „допунски циљ (лобиста НГР /OGAM/, прим. В.К.) игнорисање и одбацивање еколошких тежњи да се нафта, гас и угаљ замене алтернативним изворима енергије. Сагласно томе, Бајденова администрације је подржала ширење бушења у мору, подржала је изградњу канадског нафтовода до најпрљавијег у свету извора нафте, у битуменском песку Атабаске, и прославила обнављање хидрауличног фрактурирања у САД“.

Олигархијску групу која представља трећи сектор, БСН (банке и непокретности), Хадсон назива „савременим финансијско-капиталистичким наследником старе постфеудалне земљопоседничке европске аристократије која живи од земљишне ренте“. Лавовски део земљишне ренте данас припада банкама који добијају проценат од хипотекарних кредита. Како примећује Хадсон, око 80 процената кредита америчких и британских банака добија сектор непокретности што доводи до повећања цене земљишта као и аренде за њено коришћење. Одавно је кроз хипотекарно кредитирање дошло до спајања банкарског бизниса и сектора непокретности који су оформили јединствени комплекс FIRE (банкарски и сектор непокретности – БСН). „Циљ овог сектора у земљи је максимализација земљишне ренте и ‚прираста капитала‘ омогућеног повећањем земљишне ренте“ – примећује Хадсон.

Предводник демократа у Сенату, Чак Шумер из државе Њујорк, један је од истакнутих лобиста банака са Вол Стрита и целокупне олигархијске групе FIRE. А дуго времена (1973-2009) један од најенергичнијих бораца за интересе FIRE у Сенату био је данашњи председник САД, а тада представник у горњем дому Конгреса САД државе Делавер – Џо Бајден.

FIRE сектор има претензије које сежу далеко иза граница Америке. Олигарси FIRE желе да узимају проценте и ренту из целог света. Хадсон пише: „На међународном нивоу циљ FIRE сектора је приватизација иностраних економија (пре свега да би се обезбедила привилегија Сједињеним Државама да дају кредите), монополизација државних инфраструктура и комуналних услуга у тежњи добијања ренте на рачун пружања основних услуга (таквих као што је здравство, образовање, транспорт, везе и информационе технологије) по максималним ценама, а не по субвенционисаним, ради снижења трошкова живота и вођења бизниса“.

Између ове три оглигархијске групе (сектора) постоје тесне везе које стварају синергију у виду допунске ренте. Тако је „Вол Стрит увек био тесно повезан са енергетиком (нафта и гас), управо са банкарским конгломератима Citigroup и Chase Manhattan у којима доминирају Рокфелери… Сектори FIRE, MIC и OGAM – представљају три рентијерска сектора који доминирају у данашњем постиндустријском финансијском капитализму“.

Већ у првим данима војних дејстава у Украјини, тржишна вредност и капитализација највећих компанија и организације све три олигархијске групе америчког капитала је скочила: „Њихова заједничка богатства су нагло расла у мери раста акција MIC и OGAM. А кораци предузети за искључење Русије из западног финансијског система (а сада делимично и из SWIFT-а), у споју са непријатним последицама изолације европских економија од руске енергетике, обећавају да ће стимулисати прилив у доларским хартијама од вредности“.

Ипак, бенефицијар овог рата у Украјини је невелика група америчких олигарха који представљају три поменута економска сектора. Остатак Америке је „лузер“ (губитник). Интереси остатка Америке данас нису представљени ни у горњем ни у доњем дому Конгреса: „Кључни сенатори и посланици у Конгресу не представљају толико своје државе и округе, колико економске и финансијске интересе својих главних донатора“. Међу овим „донаторима“ нема представника ни пољопривреде, ни индустрије (изузимајући производњу оружја).

Хадсон закључује да: „Конвергенција политичких циљева три доминантне америчке рентијерске групе потискује интересе рада и чак индустријског капитала изван граница ВИК (војно индустријског комплекса). Ова конвергенција представља дефинишућу карактеристику данашњег постиндустријског финансијског капитализма. У суштини, то је повратак економској потрази за рентом која је независна од политике рада и индустријског капитала”. У многим својим радовима Хадсон зове ово стање: потонуће Америке у нови феудализам. За разлику од старог феудализма који је био оријентисан на одржавање и увећавање ренте у границама феуда (земљишног поседа), нови амерички феудализам жели да убира ренту целом у целом свету.

Хадсон није случајно овај чланак насловио „Америка побеђује Немачку трећи пут у веку“. Немачка се показала као послушни вазал америчког господара-феудалца. Вазал је принуђен да сноси све губитке. И о тим губицима (који су већ настали и који могу ускоро настати) Мајкл Хадсон пише прилично подробно: „Најважнији стратешки циљ САД у конфротацији НАТО-а са Русијом је раст цена нафте и гаса, пре свега на штету Немачке; поред стварања профита на берзи нафтним компанијама САД, врло високе цене енергената одвући ће и велики део новца из немачке економије. По свој прилици, САД у веку трећи пут побеђују Немачку, сваки пут јачајући контролу над њеном економијом, која све више зависи од САД… а НАТО представља ефективну заштиту од било каквог унутрашњег националног отпора“.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2022/03/27/majkl-hadson-vojnu-na-ukraine-sprovocirovali-tri-gruppy-oligarhicheskogo-kapitala-ssha-55862.html

Андреј Фурсов, ТРЕНУТАК ИСТИНЕ ЗА РУСКЕ ЕЛИТЕ

Поводом Абрамовича и других олигарха… Ови људи не умеју да читају знакове судбине. Године 2012. 12-13 октобра на заједничком заседању, сусрету Међународног монетарног фонда и Светске банке, грађанка Кристина Лагард је рекла да је један од главних задатака у наредним годинама – експропријација такозваног „младог“ новца. Када су је замолили да то прецизира, рекла је: „Онај новац који су присвојили олигарси у различитим земљама, укључујући и Русију је „млади“ новац…“; у Русији, Индији, Кини, Бразилу, као и онај који су присвојили чиновници који олигархе служе. Још је додала да „постоје и моралне и правне основе за ово“. Али, правног основа… Поводом правног основа чак ни питање нису поставили, јер су сви новинари схватили о чему је реч. То је суд „Абрамович против Березовског“ на коме су ова два човека, да тако кажемо, под заклетвом, толико тога рекли о себи. Уопштено, било је јасно да своје камене палате нису зарадили поштеним радом. Тако да је то, у принципу, био аларм. То је био аларм! Али га они нису чули.

Нису чули, већ су наставили свој „пикник“ не схватајући да је то пикник крај пута. И у сваком тренутку неко може доћи и отети га. Они су испустили из вида да данашњу англосаксонску елиту чине наследници пирата, разбојника, бандита… И не само то, они нису схватили да на њих, свеједно, гледају као на урођенике, као на поглавице урођеника са којима се могу мењати заробљеници за бисере, али ако затреба, може им се и отети све оно што су трампили. Деведесетих година су им рекли: „Донесите свој новац, донесите код нас….“ Такорећи, „ево овде засадите, реците ‚крекс-пекс-фекс‘ и израшће дрво са златним дукатима“, са златницима… Тако је и било. А сада је наступио тренутак истине, дошло је време за наплату.

Сада о национализацији (имовине) елите. Ако постојећи режим у Русији жели да преживи у овој врло сложеној ситуацији, он, безусловно, мора да постане мудрији, он мора, да тако кажем, да постане паметнији. И, неизоставно, потребни су кадрови, зато што „кадрови решавају све“. Није Стаљин тек тако „чистио“ кадрове 1937-38 године. Наравно, била је то борба за власт итд. Но, ствар је у томе што је савршено јасно било да кадрови преостали из Грађанског (рата) могу само да отимају и деле. Они нису ствараоци. Но, дошло је друго поколење после XVIII конгреса Свесавезне комунистичке партије (бољшевика), које је заиста градило земљу, подизало. Иако је и после Грађанског (рата) било делатника који су подизали земљу, ипак је била потребна смена елита. Заправо, Стаљин је ту смену и спровео. На суров начин. Али то је било природно јер су 1937-38 биле наставак Грађанског (рата), само сада то није био рат – „сви против свих“, већ рат на највишем нивоу. То јест, дошао је до највишег нивоа и тамо се Грађански (рат) завршио.

То не значи да и сада мора да буде тако. Сада је довољно људе одсећи од информационих токова и они су већ ван игре. Године 2015. дао сам интервју под насловом „Судбина оних који немају идеологију је пикник на ивици историје“. И тада сам рекао да клановско-олигархијски режими не побеђују у светској игри. Заправо, клановско-олигархијски режими не могу да преживе у светској борби. Клановско-олигархијске режиме и, узгред, причу са Абрамовичем, разумем врло добро… Подсећају ме на оне које зову, затвореници зову – „конзерве“. Када су затвореници бежали из логора у тајгу, са собом би повели и неког подебљег момка… То су радили да не би умрли од глади. И олигархијски, клановско-олигархијски режим… било у Заиру, било у Русији… Но, са Русијом је теже јер овде имамо нуклеарно оружије, али, клановско-олигархијске режиме, у принципу, господари светске игре посматрају као „конзерве.“ Као нешто што може да „иде под нож“ када је сложена ситуација, када је потребан новац. И, управо је сада наступио један такав тренутак.

Уопштено, побеђују, у историјским биткама побеђују елите. Погледајте: средином осамдесетих година и САД и СССР су се нашли у сложеној ситуацији. У октобру 1987. годину у Америци је букнула криза на берзи. И Гринспен је тада рекао: „Може нас спасити само чудо!“ Чудо је било рушење СССР-а. То јест, над понором су висили и САД и СССР. Али западна елита, као искуснија, просто је тупу, позну совјетску елиту – надиграла. И, испоставило се да је Стаљин био у праву када је рекао: „Ето, умрећу и вас ће империјалисти као мачиће подавити, а то сте и заслужили!“ . Но, њега је, заиста, веома узнемиравла та ситуација.

И ако погледамо нашу владајућу елиту… на тог Хрушчова, Брежњева… Али ја никако не идеализујем ни Кенедија, ни Никсона. Но, ако упоредимо, уопштено, и Кенеди и Никсон су били савремени људи. Они су били људи свог времена. А ови (Хрушчов, Брежњев) су за временом заостајали и нашли се у другом времену. А онда је дошло поколење Горбачова. Људи нивоа… рецимо председника колхоза! У најбољем случају људи који су навикли да имају газду. А тај газда је постао вашингтонски обласни комитет. А онда је дошло следеће поколење, сада већ поколење деце „приватизатора“. Писац Козлов је веома добро приказао лик овог поколења у роману „Нови лопов“.

И, ови људи веома желе да се уграде у пост-западни свет. Они не схватају да купују карту за Титаник. Али, најважније је да пост-западни свет њих не жели. Он хоће да их ороби и избаци напоље, на мраз! Да са њима учини оно што су Остапу Бендеру учинили на румунској граници. Но, они ово не разумеју. Овде може прорадити само једно: инстинкт самоодржања. Ако инстинкт самоодржања, у некој мери, постоји код ове „елитке“ (игра речима, елитка значи – луксузна кућа, стан, елитно насеље, прим.прев), онда ће се она од „елитке“ претворити у елиту која је, у крајњој линији, спремна да се бори. Али тешко, јако тешко је од људи који су васпитавани као потрошачи… при чему потрошачи окренути ка Западу. Светлост са Запада! Lux Ex Occidente, а не Oriente… Тешко ће бити од њих направити нешто… Нешто за борбу способно… Ипак, можда сам сувише песимистичан. Надам се најбољој варијанти. Може ово бити руско чудо…

Русија сваки пут искочи у ситуацијама светске или европске кризе. Ево, сада се та криза распламсава. И, може бити, да ће нам историјско памћење помоћи да искористимо ову кризу као што сурфер користи таласе и пење се на њих. Бар желим у то да верујем!

Андреј Фрусов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// zen.yandex.ru/media/govoritfursov/dalshe-bez-oligarhov-moment-istiny-dlia-rossiiskoi-elity-andrei-fursov-6232c1a5ccbedb672e091e8b?&

Андреј Фурсов, ПСИХОИСТОРИЈСКИ РАТ

Ми морамо сами да пишемо своју историју и никоме не дозволимо да нам туђе смислове закуцава под нокте и увлачи под кожу. Психоисторијиски рат је стара појава, само се овај термин не користи често. У ужем смислу под психоисторијским ратом имам у виду психолошко, културно и информационо деловање, углавном, на елите овог или оног народа. Ја овај термин користим у много ширем смислу, као деловање једног агента, активног субјекта, на целокупну психосферу мете. Мета може бити држава, социјални систем, група људи, мета може бити и један човек ако заузима одговоран положај.

Психоисторијски рат има неколико облика. Најједноставнији је – информациони рат у ужем смислу те речи, рат на нивоу чињеница, када се оне искривљују. Други ниво је – концептуални рат, када се намећу концепције и интерпретације. И највиши је ниво – метафизички, када у вас утискују туђе смислове, туђе вредности, а онда вас подстичу да, у складу са тим вредностима, оцењујете себе и своје друштво и дођете до закључка да сте ви и ваше друштво мање вредни. На пример, један од облика метафизичког рата против Русије увек се састојао у томе да нас убеде како смо недовољно вредна, недовршена, неизграђена Европа. „Доградите се, уведите тржиште, демократију, права човека и све ће бити добро“, – говорили су нам. То је учињено, а онда се све срушило. Не случајно – тако је планирано.

Андреј Фурсов

Превео: Александар Мирковић

Извор: https:// zen.yandex.ru/govoritfursov?lang=ru&hide_interest_header=1

Андреј Фурсов, САДА ЈЕ НА КОЦКУ СТАВЉЕНО ПРАКТИЧНО СВЕ

– Данас имамо велики, изузетан интервју са Андрејем Фурсовом. Андреј Иљич је историчар, директор Института за системско-стратешку анализу, а главно је: како он види будућност. Андреје Иљичу, здраво!

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Здраво.

О ВОЈНОЈ ОПЕРАЦИЈИ У УКРАЈИНИ

– Оставићемо по страни све што смо планирали и, вероватно, разговарати о рату и његовим последицма.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: О војној операцији.

– Хајде да тако назовемо. Нека буде војна операција. Шта ви мислите, како ће се завршити?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Мислим да ће се завршити тако што ће укронацистички режим бити принуђен да изврши демилитаризацију и денацификацију, то јест, овај режим ће нестати.

– Последња тачка, која се тиче денацификације, о њој бих желео подробније да разговарамо. То јест, јасно је шта означава демилитаризација. Њоме се бави наша војска. А денацификацијом треба да се позабаве неки други људи. Како то, са ваше тачке гледишта, треба да изгледа у савременом свету? Ми смо ипак део Европе.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Но, део Европе, али значајно већи део од Еворпе. Ова Европа је део огромног копна, она је полуострво које себе сматра континентом. Ствар је у томе што је денацификација, у стуштини, извршена до данас само у једној земљи, у Савезној Републици Немачкој. Тамо се спроводила под контролом Американаца, Британаца и Француза. Очигледно, неко место у том процесу припада и Русији. Иако овде није реч о контроли Русије над Украјином, Русија је заинтересована за неутралну, неблоковску Украјину, али, ја мислим, мора постојати неки прелазни период у коме треба да се изврши денацификација. То јест, људи који су се свакојаким делима упрљали, треба да напусте своје дужности, а неки да буду изведени пред суд. Ето, на тај начин. А конкретно, то ће бити… врло је тешко разматрати конкретне мере. Ми можемо само предложити неку основу.

– Зашто сам поставио тако глупо, банално питање? Мени се чини да у нашем друштву постоји неки раскол – не драматичан – јер последње бројке говоре да више од 70% подржава Путина и верује у његову политику. Ипак, постоји и активна мањина, која је видљива, која гласно узвикује: „Не рату“, „Ми смо напали Украјину“ и све остало. То многе збуњује. То јест, неки се, у крајњој линији, боје да ће се наша власт уплашити, одступити, почети да преговара. Као и 2014. Ето, отуда такво питање.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Разумем ту бојазан. Тим пре што је пре 2014. била 2008, а пре тога је био и Први чеченски рат који се завршио издајом у Хасавјурту. Но, данас је ситуација потпуно другачија. Данас сам написао једну објаву члановима моје групе на ВКонтакт-у и рекао да су се 24. фебруара 2022. године код нас завршиле, у суштини, деведесете. Чак ни Крим није био завршетак деведестих година. То је био пролог њиховог завршетка. Сада је на коцку стављено, практично, све. И ако се власт поколеба у овој ситуацији, направи уступак, повуче се пред спољашњим и унутрашњим Западом, то ће бити крај ове власти. Зато, мислим, да ће овде прорадити и самоочување власти. Но, оно треба да проради активно, а не пасивно.

Скок мора да се заврши болним падом. Рецимо, ти људи који излазе (на улице) и вриште… они не излазе само са паролама „Не рату!“ Када су код нас били ти протести, људи су викали „Слава Украјини! Слава херојима!“ То јест, они су извикивали бандеровске пароле. И ако су то били људи из средстава информисања, из државних структура, они би аутоматски требало да буду лишени својих дужности. Ако твоја држава спроводи војну операцију против укронацистичког режима, а ти излазиш на демострације и подржаваш тај режим, није ти место у државним структурама.

– А вандржавним?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То се мора посматрати у односу на околности. Уопште, сматрам да постоји врло једноставан начин решвања проблема пете колоне. Без репресије: њихово одсецање од финансијских и информационих токова. Ти људи треба да се нађу у вакууму. И, безусловно, они морају да осете морални притисак. Сви ти дрекавци морају схватити да се налазе у моралном вакууму и да их људи посматрају као наказе.

– А ви немате чудан осећај да смо ми некако, на очигледан начин… но, напоменућу због слушаоца да је све почело ултиматумом Сједињеним Америчким Државама, 10. децембра. Оним што се назива предлогом о новом систему глобалне европске безбедности; да би се све то, на крају крајева, слило у оно што се сада дешава; а Америке нигде нема. Бајден је чак и на одмор отишао. А са нама ратује Европска унија, комплетна. Американци су као неутрална земља? Како ви то оцењујете?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Прво, они су, наравно, неутрална земља, а ратује не само Европа, ратује и Британија које се та ситуација итекако тиче… Ви знате, ја сам увек разликовао Британију од Европе. То је нешто сасвим посебно, то острво бандита, пирата и изгнаника. А изгнаници изгнаника и бандити бандита су створили Америку под масонским оком. Да, заиста, то, са стране, изгледа врло чудно, тим пре што се Америка у Украјини лишава врло слатких колача. На пример, 17 биолабораторија које, узгред, формално из Америке надгледа Фаучи. Осим тога, сви одлично знају да је Украјина финанскијска праоница за прање новца Обаминог и Бајденовог клана. Ја мислим да су Американци потпуно свесно уступили палицу Европској унији, то јест, свом клијенту који треба да одради неки програм. Тако да је хистерија Европске уније потпуно јасна. И Немачке, пре свега. То што је Шолц проговорио и рекао да ова ситуација са Немачке скида сваку кривицу итд, по мом мишљењу, још једном говори да је све ове године, 30 година, Еворпа, не само Америка и Велика Британија, већ и Еворпа, Европска заједница улагала средства у Украјину као базу и овна за пробијање против Русије, као у анти-Русију. Једном је Константин Леонтјев рекао да су Чеси оружје које су Словени преотели од Немаца и усмерили их против њих. Тако су и Укри оружије које је од руског света отео Запад и против руског света га усмерава. И сада се све руши. И сва та хистерија, но, она је потпуно јасна. Ја мислим да су Американци дозволили ЕУ да се поигра, а сами седе као пук у заседи… Да, наравно, имамо и другу тачку гледишта. Она се већ чула код нас: да постоји неки договор између Русије и САД – а све ово је представа. У то мишљење не верујем. Не личи ово на договор. Мислим да и у САД постоји нека збуњеност. При томе, шта су они викали: Ево Русија ће сада напасти, ево сада Русија напада… Испало је као у причи: вукови, вукови, вукови… А када је почела војна операције, испоставило се да не иде по плану А, ни по плану Б, већ по некој сасвим другој схеми.

– А шта ви мислите, у ком моменту ће амерички пук искочити из заседе?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: А то зависи како ће се ситуација одвијати. Осим тога, треба схватити да САД имају довољно проблема. Тамо је оживео Трамп. Приводи се крају истрага против Хилари Клинтон. Вероватно је неће ухапсити, но, свеједно, прети јој затвор. Тако да имају они доста својих проблема. И овде је много свакојаких промена. Овде се може појавити нека неочекивана ситуација повезана са током војне операције. Врло је тешко прогнозирати. Ступамо на врло несигурно тло.

ЕКОНОМСКО-ФИНАНСКИЈСКИ АСПЕКТИ КРИЗЕ. СУКОБ СА УНУТРАШЊИМ ПОСТ-ЗАПАДОМ

– Како се ствари мењају у глобалном финансијском свету.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Мислим да се, пре свега, мења свет у целини, а финансијско-економски сегмент је само његов елеменат. Пре свега, треба рећи: како год да се заврши ситуација у Украјини, но, завршиће се, ја мислим, победом Русије у војној операцији – савршено је јасно да Запад, а тачније – пост-Запад, јер је Запад умро буквално пред нашим очима у последњих тридесет година следећи Совјетски Савез, дакле, пост-Запад ни у ком случају неће признати резултате ових војних дејстава, ни денацификације. И нову владу у Украјини они неће признати. Савршено је јасно да ће санкције остати. И на тај начин, Русија у значајној мени испада из целог низа финансијско-економских процеса.

Осим пост-Запада у савременом свету постоје још и Кина, Индија, Иран. Јасно је да то сужава простор за финансијско-економски развој. Но, са друге стране, подстиче Русију на суштинске измене модела економског развоја. Заправо, ако не дође до те промене Русија у овом сукобу неће издражати. Зато сам више пута говорио да наш сукоб са пост-Западом тече по две линије – по спољашњој и унутрашњој. И ако не решимо проблем са унутрашњим пост-Западом, јер је код нас пост-Запад део владајућег слоја – све ове глумице и новинарчићи који излазе и вриште „Не рату!“, они су, пре свега, сегмент те пете колоне у владајућем слоју – ако се овај проблем не реши, неће се решити ни остали. А решити се може само путем озбиљних структурних реформи и промене модела развоја. Клановско-олигархијски режим неће моћи да се супротстави пост-Западу. Пост-Западу се може супротставити само режим у коме су власт и народ једно – имају исте циљеве, деле исте вредности и тако даље…

Што се тиче финансијско-економског аспекта, он је последица ових процеса а ни у ком случају њихов узрок.

ВОЈНА ОПЕРАЦИЈА У УКРАЈИНИ И „ВЕЛИКИ РЕСЕТ“

– Данас сам чуо неколико апокалиптичких прогноза, сматра се да украјинска криза може постати последњи „црни лабуд“, који ће у постковд епохи нанети смртоносни ударац том светском злу, финансијском капиталу, који је опустошио целу земљу и све ће одлетети у ад.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Јако је добро што сте дотакли ову тему. Ствар је у томе да је криза, на парадоксалан начин, повезана са војном операцијом Русије у Украјини, при чему не војна операција, већ криза „надувана“ из ње, испуњава читав низ функција које је испуњавала пандемија. Но, ствар је у томе што су пандемију завршили крајем прошле године. Пандемија није испунила своје задатке. „Зелена агенда“ такође пропада. И на крају питање: која су средства остала за стварање новог светског поретка? Рат у Европи и глад – то је једино што је још остало да би се преформатирао свет.

Један од разлога, чини ми се, што се криза „калеми“ на војну операцију, повезан је не толико са Русијом, већ са много ширим, глобалним проблемима. Није случајно још Шваб изјавио да ће Светски економски форум на сваки начин подржати Украјину. Мислим да одређени део светске врхушке има велику жељу да искористи ову кризу за решавање читавог низ проблема које није решила пандемија и „зелена агенда“.

– Зар се не боје да ће их ова криза просто почистити? И зашто мора да наступи глад?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ја мислим да се они тога плаше, али на то не рачунају. У својој књизи „Велики ресет“ Шваб… За мене је „Велики ресет“ који су написали Шваб и Малер еквивалентан непопуларном „Мајн кампфу“. Само је Хитлер није написао програм преустројства целог света, већ Европе, а овде је написан програм промене не само целог света, већ и човека. Зато што, како је рекао Шваб о Четвртој индустријској револуцији, то није промена света око нас, већ је то промена самог човек путем средстава за геномодификацију.

Зато, мислим, када су ти момци покренули процес, рачунали су да може доћи до озбиљних проблема. И Шваб је писао о опасностима на путу тог великог ресета. Једна од опасности је да се процес може отегнути. Тако је и било. Друга, ако једна од три велике државе изађу из њега, то јест, САД, Кина или Русија. И трећа – масовни протести. Искрено говорећи, нисам веровао да ће на Западу доћи до таквог отпора овим процесима. Нисам очекивао „конвоје слободе“ у Канади, у Америци. Претпостављао сам да се западни човек одавно претворио у мекушца, у неспособњаковића са којим се може манипулисати.

Но сви ти догађаји заједно: успорени темпо вакцинације; то, што Кина и Русија не трче поскакујући (од среће) у том процесу; то, што се појавио оштар отпор целом процесу, све то је принудило ове људе да прибегну неким другим средствима. Зато што, ако одступе, изгубиће од оног дела светске врхушке чији је један од чиновника Трамп. И у оваквој ситуацији потребно им је нешто друго. На пример, рат, који може испровоцирати глад. А глад је смањивање потреба, пооштравање контроле.

И зато мислим да ће се они потрудити да искористе војну операцију у Украјини максимално. Постараће се да се она максимално продужи. Отуда помоћ у оружју. То је таква, полифункционална ствар. Они слабе Русију, они стварају зид између Русије и Кине – с једне стране, и Европске уније – са друге. При чему то чине рукама атлантских врхушки Европске уније. Реч је о врло озбиљној игри. Изненађујуће је да локална војна операције Русије у Украјини може решити судбину у наредних 15-20 гдоина. И може – са једне стране, убрзати процес ресетовања, а с друге – може га сломити.

– Говорили сте о глади; хтео бих да приметим да Русија са Украјином контролише приближно 25% светског извоза пшенице и приближно 96% светског извоза сунцокретовог уља.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Они ће се постарати да продуже конфликт да би уништили сетву.

– Постоји још један аспект, који се до сада није остварио, али, како схватам, представља један од сценарија. Ако ситуација дође у ћорсокак, како се код нас каже, и Русија повуче кочницу, затвори гасовод, и још прекине испоруку ђубрива, које у огромним количинама иде у Европу – управо је то ваша прогноза о глади и на европском континенту.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Поводом ђубрива. Ствар је у томе што су последњих шест месеци фирме које произовде ђубриво нагло подигле његову цену. И захваљујући томе на добитку су крупни агрохолдинзи, али губи мали и средњи агробизнис, фармери губе. То заиста постаје фактор наглог повећања цена прехрамбених производа, што је један од саставних делова великог ресета. Зато што квалитетне хране треба да буде за 15-20% оних који су на врху. Осталима – месо од скакаваца и црва и из 3Д.

ПРОТИВ ХИТЛЕРА СУ СЕ У ЕВРОПИ, РАМЕ УЗ РАМЕ СА РУСИМА, БОРИЛИ САМО СРБИ. УКРАЈИНУ СУ ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ПРИПРЕМАЛИ КАО АНТИ-РУСИЈУ

– Таква масовна реакција Европе пре свега, на конфликт у Украјини – производ је медијске манипулације? Или је заиста последица двогодишњег седења у пандемији? Што су се Европљани толико упрегли за Украјину? Шта ће им Украјина?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: До Украјине им није стало, стало им је до Русије. За мене је била врло карактеристична фраза коју је пре неколико година изговорила Урсула фон дер Лајен, она жена са лицем комуналне синдикалисткиње. Изабрала је дан 22. јун и рекла да са Русијом треба разговарати са позиције силе. Није случајно изабрала 22. јун. У праву сте кад говорите о две године седења због пандмије. Али ствар је у томе што су планови Европске заједнице везани за Украјину давно направљени. И Украјину су последњих тридесет година спремали као анти-Русију. Мислим да у основи тога лежи жеља за реваншом.

– Андреје Иљичу, будућност. С ваше тачке гледишта, у овом хаосу, у овом сукобу који може имати најстрашније последице, они, које зовете Англосаси, да ли они уопште постоје? Да ли су они субјекти? Да ли они могу да победе или не могу?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Англосасима зовем Англоамериканце, на то мислите?

– Не. Бићу прецизнији. То је тема која се појавила, вероватно, последњих месец-два. Овде су многи почели да праве конспиролошке верзије о томе да је Америка такође остарила, као и стара Еворпа. А Британија, обрнуто, стекла нову младост. И све конце у Евроазији сада повлаче Енглези. Они све хушкају, они распламсавају ратни пожар. И желе да покопају Немачку која ће и прва страдати у овом конфликту.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Не, није тако. У своје време Родс је поставио задатак да врати Сједињеним Државама неку глобалну британску империју. Но, историја је пошла у сасвим другом правцу. Синхронизованим ударцима, не договарајући се, али схвтајући шта ради партнер, Совјетски Савез и САД су 1956. године нанели смртоносни ударац Британској империји, после којег су Британци имали две варијанте: или да тихо умру, или да створе невидљиву финансијску империју. Када говоримо о САД и Великој Британији потребно је разумети да, осим тога што постоје две државе – САД и Велика Британија – постоје и кланови англо-амерички и америчко-енглески који имају своје интересе. При томе, део америчког естаблишмента је оријентисан на британске кланове а део британског на америчке. То су врло сложене, испреплетене везе. Осим тога, ситуацију усложњава још и чињеница да су разни кланови, кланови из различитих земаља заступљени у истим структурама. То јест, они се слажу као Ејлерови кругови, негде се боре међусобно, а негде се боре заједно. Узгред, исто се дешава и по државној линији. Лабуристичка влада Велике Британије, после Другог светског рата, да би мало успорила Американце, продала нам је сјајне, у том тренутку најбоље на свету, авионске моторе и на корејском небу су совјетски пилоти уништавали Американце користећи управо те моторе. У исто време, почетком 50-тих година, америчка и совјетска обавештајна служба снабдевале су малајске побуњенике – а то су пре свега били етнички Кинези – у борби против Британске империје. То јест, овде је све тесно повезано. Британци су се заиста, врло активно, подизали ових последњих 40-50 година. Они су заиста успели у много чему. Но, рећи да Британци држе конце – било би претерано. У свету постоји неколико група које су међусобно повезане као Ејлерови кругови. Негде раде заједно, негде се боре међусобно.

Што се тиче Немачке, Немачка уопште није субјект, она је протекторат САД, пре свега. Но, постоје различити немачки кланови – Пруси, Баварци. Постоје и апсолутно пробритански кланови. То јест, слика ових међусобних односа и утицаја је значајно сложенија. Али, ако говоримо о Европи, заборавивши на трен Британце, онда безусловно постоји тежња да се преобрати… Европска унија није политички субјект. У истојији је било неколико покушаја да се створи Европска унија. Последњи покушај, који је скоро успео, био је Хитлеров. Хитлерова Европска унија. И Совјетски Савез није ратовао само са Трећим рајхом, већ са Хитлеровом Европском унијом. У своје време Мељник-Боткин, шеф специјалне службе Француке у доба Де Гола, у једном од својих последњих интервјуа, када је већ био у пенизији, рекао је, обраћајући се Русима: Не будите у заблуди, Французи вам никада неће опростити што сте разбили Наполеона пре 200 година. Дубоко верујем да Европска унија у целини, а не само Немци, никада неће опростити Русији што је разбила Хитлера. Зато што је цела Европа легла под Хитлера и једини који могу рећи да су стајали раме уз раме са Русима у тој борби су – Срби. Сви остали су легли под Хитлера. А ми смо тог Хитлера победили. Европска унија нам то никада неће опростити.

И постоји још један моменат. Фјодор Иванович Тјутчев је једном приликом рекао да је појавом империје Петра Великог империја Карла Великог у Европи немогућа. То јест, родила се Руска империја и зато је уједињење Европе у духу Карла Првог немогуће. Испоставило се да је био потпуно у праву. Обратите пажњу, када је Европска унија коначно стала на ноге? Када је разрушен Совјетски Савез. То јест, растућа Русија и опадајућа Европска унија су спојени судови. И у Европској унији то одлично схватају. Поготову што из бројних разлога Европска унија пуца по шавовима. Зато неприхватање Русије од стране тих људи, носи дубко историјски карактер. Не код свих, али код елите – да.

– У том случају објасните ми: мржња уједињене Европе према Русији, ако сам добро схватио, системска је, вековна и, уопштено, треба је прихватити као датост. Но, у том случају, теоријски, Англоамериканци би, ситуационо, требало да буду наши савезници. А Енглези наступају као Чапајев – напред, на коњу.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И да и не. Обратите пажњу, ми смо врло често заједно са Енглеском ратовали, и против Наполеона и против Хитлера. Неки чак кажу да је то зато што је Русија била криптоколонија Велике Британије. То је глупост. Заправо Велика Британија и Русија, како год се она звала, две су водеће државе. И обе су биле заинтересоване да не постоји јак европски центар, била то Немачка или Француска. Зато су заједно ломили Наполеона, заједно ломили Вилхелма, Хитлера. Но, када би се ови периоди завршили Русија је аутоматски посталајала непријатељ Британаца. И сада код Британаца имамо врло занимљиво ткање. Британци, градећи своју невидљиву финансијску империју… имају неколико база. Једна је – Јужна Кина, друга – Блиски Исток и они желе да врло активно уђу у Закавказје и помогну Турској.

Но, у Средњу Азију ће им бити врло тешко да уђу, тамо Кина и Турска играју своје игре. И, ту је још, природно, Источна Европа. И, управо овде су се сударили и са Европском унијом, и са Американцима. Пре недњљу-две изнео сам претпоставку да Американци, којима није у интересу сувише снажан развој ове невидљиве британске финансијске империје, могу учинити са Британцима оно што су им већ учинили 1956. године, за време Суецке кризе. Американци су тада створили код Британаца снажан утисак да ће их подржати у случају кризе. Али, чим је Хрушчов обећао две дивизије добровољаца и подсетио да Совјетски Савез такође поседује нуклеарно оружје, Британци су отрчали код Ајзенхауера да траже помоћ, а Американци су им хладно одговорили да они не подржавају колонијалне империје. И ако се у Украјини сада догоди оно што су Руси замислили, то ће потпуно уништава британски план стварања блока Пољска-Украјина-Турска-Велика Британија. Зато што Украјина испада из овог друштва. И то слама британску игру. Ко побеђује? Побеђују Американци.

ЕВРОПСКА УНИЈА НИЈЕ ПОЛИТИЧКИ СУБЈЕКТ

– Побеђују Американци. А поричете ли да је Европа, континентална – субјект. То јест, они ће у сваком случају настрадати како год се развијао овај сукоб.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да, они ће у сваком случају пострадати. Зато што нису политички субјект. Уопштено, у Европи постоји једна држава која личи на политички субјект. То је Француска која поседује две атомске централе и атомско оружје. Но, Француска са масом становништва које није бeле расе је земља са којом се лако може манипулисати. Но, то не значи да европски финансијско-аристократски кланови не играју велику улогу у великој игри. То значи да Европска унија и поједине земље не играју, али кланови и те како играју. Ми смо фиксирани, потпуно идиотски, на апсолутно безопасне, но, добро, безопсних структура тамо нема – на такву чудну стуктуру као што је Билдербершки клуб. Но, постоји, на пример, струкура о којој се код нас не пише, рецимо – „Клуб острва.“ „Клуб острва“ је затворена структура којом увек управља један енглески лорд, и увек – лихенштајнски војвода. Но, важно је рећи да лихенштајнске војводе имају посебан положај у европској аристократији, много јачи него породица Грималди и луксембуршке војводе. Осим тога, постоје и друге структуре. То јест, када говримо о томе да Европа није субјект, мислимо да није субјект на нивоу држава и Европске уније. Али, постоје субјекти у облику затворених наднационалних структура. И оне имају своју игру.

– И то је део светске владе, извињавам се, није иронично, то је питање.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Сергеје Александровичу, никакве светске владе не може бити зато што је свет сувише сложен да би се њиме управљало из једног центра. Постоје различите групе.

– Разумем, мережна структура, неколико центара.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да, потпуно тачно. Постоје различите структуре, оне имају међусобне односе који се протежу, многи се проблеми протежу и калеме на данашњу ситуацију, многи проблеми се протежу из древних времена тако да обичном човеку изгледају као лудило неких експерата, кад о томе проговоре. Постоји много противречности унутра, да тако кажем, унутар европске аристократије – то су противречности између потомака Каролинга и Меровинга.

Људи се питају какво то значење има (данас)? Али за ове људе има значење. Зато што ти људи мисле о томе вековима. И за њих је то проблем крви и проблем уништења Меровинга од стране Каролинга и римског папе – њима је то било јуче. То је увреда.

КИНУ ЧИНИ ДЕВЕТ ДО ДВАНАЕСТ КЛАНОВА

– И овде прелазимо на другу државу, укорењену у миленијумима – на Кину, које нема у вашим размишљањима. А где је Кина?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Кине има у мојим разматрањима. Сада смо говорили о Европи и Америци. Кина игра своју игра. Никада нисам био присталица мишљења да ће Кина бити глобални лидер у XXI веку. Кина има масу ограничења. Њено главно ограничење састоји се, по мом мишљењу, у следећем: што је Кина економски успешнија, њени социјални и политички проблеми су већи. Кину, по различитим оценама, чини 9-12 регионалних кланова. И Кини није гарантовано да, у случају великог економског успеха, рецимо, јужног дела, који је повезан, узгред, са Британцима још од времена Првог и Другог опијумског рата, повезан управо са Британцима, а не Американцима… са Кином уопште, није тако просто и није тако јасно, као што изгледа на први поглед.

Сви ти разговори о томе да ће Кина бити лидер у XXI веку мене подсећају на разговоре с почетка XX века о томе да ће, за двадесет година, Русија све „згазити“. Русија се, заиста, бурно економски развијала, али тај бурни развој је ломио Русији социјалну кичму. Ако сте заборавили, било је таквих разговора и о Јапану, 70-тих година, да ће Јапан у наредних двадесет година… Јапан су САД 90-тих година обориле једним карате ударцем. И Јапан је такав и остао.

Узгред, није случајно Шваб у својој књизи приметио да све државе треба да смање своје потребе, да смање економски раст. За најнеразвијеније земље то ће бити патагонизација (Патагонија је најнеразвијенији део Аргентине). А за најразвијене земље то ће бити јапанификације, то јест, стање у коме се Јапан нашао 90-тих година.

Ни Јапан, ни Русија нису постали лидери упркос прогнозерима. Исти случај је са Кином. Временом ће она имати све више проблема. Нисам сигуран да ће се са њима изборити. Мислим да Кина уз активну спољну политику, уз решење проблема са Тајваном, уз добре односе са Русијом, може изградити своју зону у Азији и онемогућити Јапанце да они то учине. Ако се сећате, Јапанци су имали такву концепцију – велика азијска сфера заједничког цветања. И Кина може покушати исто да учини. Но, за то су јој је потребна руска леђа и стална напетост у односима са САД.

– Она је апсолутно неизбежна. Неки тврде да је учешће САД у Другом светском рату био управо рат са Јапаном за оно што називају Pacific region. Није у питању никаква заштита демократије и толеранције. Нису они марили ни за Хитлера, ни за остале.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно.

– Отуда питање: очигледно да је следећи корак претварање Кине у тај исти, императорски Јапан, који претендује на цео Pacific region. Зар не? По тој логици Русија и Европа се налазе негде на периферији.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да. Али постоји још једна ствар. Само ако се Кина не распадне на делове. Ове године ће се одржати конгрес компартије Кине. Једна варијанта развоја је: Си Ђинпинг побеђује своје опоненте, такозване „комсомолце“. Друга варијанта: не побеђује. И овде почињу сасвим друге игре.

Сада се говори о мултиполарном свету. Свет још није постао мултиполаран до краја, но, у мултиполаран се већ претвара. Свет улази у зону хаоса, где је врло тешко прогнозирати. Из игре тенис, свет се претвара у игру сквош. А из шаха – у игру го. И овде, са једне стране, имамо врло занимљиве распореде, који ће се, међутим, врло брзо мењати. При томе, за овакву хаотичну ситуацију карактеристично је да и најмањи узроци могу изазвати велике последице. Зато је потребно пажљиво пратити и најмање покрете, најмање промене. У ситуацији равнотеже довољно је да лептир слети на један тас и све ће кренути на другу страну. Овде нагло нараста улога не случајности, већ бих рекао – улога догађаја.

О ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ

– Желео бих да усмерим вашу пажњу на новости које су сви игнорисали. Болсонару је демонстративно допутовао у Москву и демонстративно одбио да подржи санкције. А данас је то исто учинио Мексико – уопштено, протекторат САД. Шта нам ово говори? Да ли то може бити тај лептир?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ја мислим да то не може бити тај лептир. Што се тиче Мексика, наравно, он је у већем степену држава него Колумбија, но држава Мексико је збир наркокартела. Ако је Колумбија – два велика наркокартела и влада, онда је Мексико – ипак, нешто другачије. Са Бразилом је ситуација сложенија. Али и Мексико и Бразил решавају своје проблеме. Њима као да је врло угодна ситуација глобалног хаоса, глобална мутна вода у којој се може ловити риба.

– Утицај САД у том истом Мексику и Бразилу је огорман. Па сам посмислио како је то прошло без Бајденових емисара. Можда је то само део игре?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Може бити. Ствар је у томе што је светска власт конструисана лукаво. У игри су све варијанте. Но, може бити и савршено… Болсонару је врло емоционалан човек, бурно реагује. Једном сам разгорарао са Леонидом Владимировичем Шебрашином, и он ми каже да не треба у свакој акцији видети злу намеру, то може бити и елементарна глупсот. На то сам му одговорио: ствар је у томе што је глупост најбоља форма у коју се може сакрити зла намера. Може бити и овако и онако. Ви можете бити потпуно у праву да је у питању део неке игре. А можда то није игра.

РУСИЈА И ТУРСКА

– Остаје нам још један амбициозни играч, који се још није испољио – Турска, друг Ердоган. Да ли је он уопште субјект, да ли је самосталан? Или је пион у рукама Лондона?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Као регионални играч он је субјект, што се тиче игара код нас у Закавказју, у Средњој Азији делимично; но, сигурно, он је део британско плана. Тачније, британско-америчког. И Американци и Британци имају једну слатку навику: ако се припремају да учине неку гадост, почињу да „гурају“, да уздижу људе који су повезани са тим регионима – непосредно или посредно. На пример, када су одлучили да униште социјалистичке лагер преко Пољске, одједном се појавио Збигњев Бжежински, појавио се Пољак као римски папа. И појавило се много католика укључујући и Кејсија – шефа ЦИА у Регановој администрацији. Исто је било са Тенетом и ЦИА када су уништавали Србију, користећи за то Албанију.

Желим да подсетим ко је била у последње време шефица ЦИА, истина, већ су је сменили, но реч је о особи која је радила у Турској, Азербејџану. И Мур, који је на челу МИ-6 бивши је специјалиста за Турску, који сакупља турске тепихе, који навија за турске клубове, који говори да је Ердоган његов пријатељ. И када су ове људе поставили у ЦИА и МИ-6 мени је постало савршено јасно да ће удар бити у Закавказју, на линији Азербејџан-Карабах.

Свакако, Ердоган ће се трудити да игра своју игру, но он је укључен у много шири пројекат. Сетите се, у „Наутилусу“ је постојао принцип – покретно у покретном. Ердоган је покретни елемент у покретном британском пројекту. Узгред, то не значи да у неком моменту Ердоганови интересу не могу доћи у противречност са британским интересима. Могу, сасвим. Но, још увек им је Ердоган потребан.

– А чиме можемо објасинити практично самоубиство „Бритиш петролеума“ који је, изашавши из „Росњефта“, – напомињем, имали су 19 процената – једноставно престао да буде велики играч на енергетском тржишту?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То је за мене загонетка. Можда ће нам ускоро постати јасно у чему је ствар.

„ДУБОКА ВЛАСТ“, А НЕ „ДУБОКА ДРЖАВА“

– Да ли ће Французи остати у руској енергетици?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То још једном говори да је савремени свет… Када говоримо о противречностима у савременом свету, ми смо због нечега усмерени на проблеме државе. Не размишљамо да постоје транснационалне корпорације које имају своје интересе, да постоје затворене структуре, да постоје кланови. И, осим тога, шта је то „дубока власт“? То је много тачнији термин него „дубока држава“ у савременом свету. Дубока власт је форма међусобних утицаја државе и затворених наднационлних структура. При томе, дубока власт настаје, практично истовремено са државом и затвореним наднационалним структурама. Због тога, када изучавамо савремени свет, морамо четворо очију отворити док посматрамо државу, затворене структуре, транснационалне компаније и дубоку власт.

Осим тога, у овом систему често аутономну улогу играју специјалне службе и синдикати криминалаца. То јест, данашња фаза светске борбе за власт, информацију и ресурсе – представља фантастично занимљив свет, у коме је много играча. И сваки пут кад баците коцкице – распоред је потпуно другачији.

– Хвала!

Разговор водио: С. Мардан
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// izborsk-club.ru/22420

Валентин Катасонов, САНКЦИЈЕ ПРОТИВ РУСИЈЕ – ЕФЕКАТ БУМЕРАНГА

Указ Председника Руске Федерације од 28. фебруара 2022. године № 79, покренуо је са мртве тачке процес деофшоризације руске економије

Вашингтон и његови савезници, припремајући одлуку о санкцијама против Русије, покушавају да израчунају последице сваког свог корака. Израчунаћемо их и ми. Израчунаћемо оно што се уобичајено назива „ефекат бумеранга“ и размотрити овај ефекат схваћен у ужем и ширем смислу. Ефекат бумеранга у ужем смислу представљају могуће негативне последице санкција за њихове иницијаторе, чак и без одговарајућих мера од стране државе-објекта санкција. Ефекат бумеранга у ширем смислу представљају негативне последице за иницијаторе санкција које настају као резултат одговора државе која је подвргнута санкцијама.

Ефекат бумеранга у првом смислу је неизбежан при увођењу санкција земљи која има снажну економију, укључену у међународне економске односе. А Русија је земља са управо таквом економијом. Према подацима Федералне царинске службе РФ, 2021. године спољнотрговински промет Русије је износио 789,4 милијарди долара, и то: извоз – 493,3 милијарде долара (више од половине се односи на енергоресурсе), увоз – 296,1 милијарду долара. По резултатима из 2020. године, удео Русије у светском извозу, према оценама Светске банке, износио је 1,7%; а у низу роба удео Русије у светском експорту је много виши. Тако, удео Русије у светском извозу пшенице у сезони 2020/2021 чинио је 19,3%. Њен удео у светском извозу нафте 2019. године (вредносно изражен) процењен је на 10,5%.

Блокада спољнотрговинских рачуна Русије и платних операција које се обављају преко система СВИФТ безусловно ће довести до ефекта бумеранга. Могући су озбиљни поремећаји у функционисању економија низа земаља који од Русије добијају нафту, нафтне деривате, природни гас, неке прехрамбене производе, низ производа хемијске индустрије и др. Још пре десет година руски извозни монополиста „Газпром“ је обезбеђивао 25% потреба ЕУ за природним гасом, а последњих година ова зависност је достигла 40%.

Да не би дошло до економског шока, земље ЕУ које су испланирале санкције против Русије, покушавају да оставе „прозоре“ кроз које би могле да се остваре испоруке животно важних роба из Русије.

Проблем је у томе што су платни документи који пролазе кроз СВИФТ-систем до сада били првенствено обезличени. То јест, тешко је било (или чак немогуће) из докумената схватити са којим је трговинским уговором повезано плаћање. У Белој кући и у америчком Министарству финансија, у коме се припремају одлуке о санкцијама, одлично то знају. Они виде излаз или у томе да на неки начин науче да дешифрују платежне документе (да одреде њихову веза са конкретним уговорима) или да спроведу блокирање одређених банака. Други приступ значи да ће иницијатори санкција покушати да одреде везу руских банка са овим или оним трговачким и инвестиционим операцијама и да са списка за санкције избришу оне банке које опслужују испоруке роба које су Западу животно неопходне.

Мислим да ће, ипак, такав селективни прилаз блокирања операција које пролазе кроз СВИФТ систем донети велику главобољу. Док постоји бар једна руска банка која није на санкционом списку, она ће бити способна да преузме на себе функције плаћања које су раније испуњавале банке које су доспеле под санкције. На прес-конференцији 27. фебруара шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борељ је објавио одлуку ЕУ о санкцијама Русији. Говорећи о блокади система СВИФТ признао је: „Одсецање из финансијског система земље која је веома повезна са другим земљама и економијама не може бити учињено маказама, за једну ноћ.“

Да би се сигурно блокирале платне операције руских банака са банкама других земаља неопходно их је не само искључити из система СВИФТ, већ и затворити њихове кореспондентне рачуне у САД и другим земљама Запада. До 1. марта није било никаквих информација из јавних извора о предузимању акција према коресподентним рачунима руских банака. Већина експерата сматрају да стопроцентне блокаде СВИФТ система неће бити.

Чак ако Запад дође до закључка да циљно блокрање СВИФТ-а не даје очекивани ефекат и искључи целу Русију из тог система, то неће нанети смртоносни ударац нашој економији.

Прво, руске банке и компаније ће моћи да се прикључе на алтернативни домаћи систем СПФС (систем преноса финанскијских података) који је направила Банка Русије средином прошле деценије. Да, с моје тачке гледишта, систем је недовршен (конкретно, нема више од десетак иностраних корисника, а то је недовољно за опслуживање спољашњих економски веза Русије), али, ако се жели, могуће га је брзо довести у пуну кондицију.

Друго, могу се привремено користити старе методе преноса података о плаћању и рачунима (пошта и факс).

Треће, могуће је и потребно је изучити и применити у пракси искуство Ирана, који већ дуго година живи без СВИФТ система (ово је тема за посебно разматрање).

Шеф комитета Думе за финансијско тржиште Анатолиј Аксаков је на следећи начин коментарисао одлуку Запада о блокирању СВИФТ-а за Русију: „Рекао бих да то није смртноносна одлука. Наравно, непријатна је, али не и смртноносна. Иран већ деценије живи без СВИФТ-а и ништа, живи, не умире. А за Запад ова одлука представља пуцањ у сопствену ногу. То ће бити болна одлука не само за РФ, већ и за друге земље са којима сарађујемо. Ако не буде финансијских токова из Русије у Европу, Европа неће моћи да рачуна на овакву Америку и тако даље. Одлука је веома тешка, са последицама за оне који су је донели.“

Ефекат бумеранга се веома озбиљно може одразити на компаније које управљају СВИФТ системом (који је основан пре 49 година, и регистрован у Белгији). Компанија СВИФТ већ много година изјављује да је ван политике. Она заиста не жели да учествује у санкцијама, тим пре, нелегитимним (нису одобрене од Савета безбедности ОУН). Ипак, компанија се налази под јурисдикцијом Белгије и ЕУ. И САД, које су традиционално иницијатори блокирања СВИФТ-а, делују преко Брисела, захтевајући од еврочиновника одлуке које би постале правно обавезујуће за СВИФТ компаније.

После искључења Русије из СВИФТ система поверење у систем може бити пољуљано. Друге земље ће осетити да се и њима може нешто слично десити (као Русији) и почеће да разрађују алтернативне системе преноса информација о плаћању и рачунима. То се посебно односи на Кину која се већ налази под неким обликом санкција од стране Запада. Зато су почели да разрађују систем који треба да буде алтернатива СВИФТ-у; систем се зове CIPS (China International Payments System). CIPS се још увек налази у ембрионалном стању, али искључење Русије из СВИФТ-а може постати моћни импулс за дораду кинеског система и укључивање у њега других држава (међу њима и Русије).

Запад оставља „рупе“ и таквој санкцији „из пакла“ као што је блокирање резерви Руске Федерације. Ако се блокирају („замрзну“) све резрве, Русија неће моћи да испуни своје обавезе у отплати спољашњег државног дуга. Запад се милостиво сагласио да ће дозволити Русији да користи новац са замрзнутих рачуна за опслуживање и отплату обавеза по спољним дуговима. Само Русија не би требало да пристане на таква правила игре.

Ако Запад буде користио део руских резерви за плаћање кредиторима, онда Моска то треба да квалификује као чисту пљачку, нарушавање међународног права. Москва треба да изјави да санкције које су јој уведене представљају кршење међународног права јер нису одобрене од Савета безбедности ОУН. Према томе, ове разбојничке санкције треба сматрати вишом силом. А у уговорима о кредитима и зајмовима које је закључила Москва, постоји одељак посвећен вишој сили, на основу кога је она слободна од испуњавања обавеза за време постојања „непремостивих околности“. Правилно одмерене (са гледишта међународног права) мере руских власти на незаконите санкције Запада, такође, треба посматрати као ефекат бумеранга. Ситуација у свету се може променити тако што ће се замрзавање руских девизних резерви од САД и њихових савезника квалификовати као акт отворене пљачке.

Сада о ефекту бумеранга у ширем смислу. Овај ефекат се појавио буквално 24 часа пошто су ЕУ, САД и друге земље Г-7 обнародовале санкције. Реч је о Указу Председника РФ од 28. фебруара 2022. №79 „О примени специјалних економских мера у вези са непријатељским деловањем САД и њима придружених држава и међународних организација.“ У њему су одређене противмере економским санкцијама као што је: продаја 80% девиза добијених на основу извозних уговора после 1. јануара 2022; затим, од 1. марта, резиденти више неће моћи да уплаћују страну валуту на своје рачуне отворене у банкама и организацијама у иностранству, као ни да уплаћују новац без отварања банковног рачуна, коришћењем електронских средстава плаћања који су на располагању страним даваоцима услуга у сфери платног промета; забрана од 1. марта девизног пословања давањем девиза резидената у корист нерезидената по уговорима о кредиту итд. Фактички реч је о мерама које ограничавају повлачење стране валуте и капитала из земље, и о мерама које ће покренути са мртве тачке процес деофшоризације руске економије.

Такође је објављено да је Централна банка РФ издала наредбу којом забрањује од 12 часова 28. фебруара професионалним учесницима на берзи да преносе вредносне хартије руских емитената иностраним физичким и правним лицима. Једноставније говорећи, уводи се мораторијум на извлачење инвестиционих прихода. Из неофицијелних извора, такође је познато, да влада припрема забрану изношења добити ван Русије ћеркама иностраних компанија.

Све су то мере које је требало одавно донети. Деофшоризација руске економије, увођење ограничења на кретање капитала ван границе Русије, а такође и извлачење дивиденди и других прихода иностраних инвеститора из земље, представљају за западни капитал ударац санкционог бумеранга.

Можемо очекивати и узвратни ударац у вези са блокирањем девизних резерви РФ. Жозеп Борељ је рекао да „замрзавању“ подлеже око половина свих резерви. У апсолутном износу то је више од 300 милијарди долара. Русија има право да тражи начине како да компензује овај огромни губитак. А извори компензације су доступни руским властима. Имам у виду активе иностраних ивеститора у нашу економију. Навешћу податак, ослањајући се на податке Банке Русије да је укупна величина ових актива 1. октобра 2021. године процењена на 1.180,2 милијарди долара. Ово су основни облици активе који чине поменуту суму (у милијардама долара): директне инвестиције – 596; портфолио инвестиције – 302,7; дужничке хартије од вредности – 84,7; друге инвестиције – 275,8. Основне компоненте осталих инвестиција су (у милијардама долара): кредити и зајмови одобрени руским резидентима – 153,7; готов новац и банкарски депозити – 69,7.

Значајан део ових иностраних актива формирали су инвеститори из САД, земаља ЕУ и других држава које су донелe одлуку о блокирању руских девизних резерви. На пример, половина акција „Газпрома“ – 49,77% – оформљена је у облику такозваних Америчких депозитних признаница (American Depositary Receipt – ADR). Иза овог тешко схватљивог АДР стоје иностране, пре свега америчке банке, које зарађују на руском гасу. А „Сбербанка“: од 48% акције „Сбербанке“, које се налазе у слободном оптицају, свега око 4% припада резидентима (руским физичким и правним лицима) – све остало страницима из, у основи, две земље – САД и Велике Британије. Узгред, овим нерезидентима је на рачуне 2020. било пребачно 425 милијарди рубаља.

У сложеној ситуације целисходно је спровести велику ревизију иностраних актива у руској економији. И дефинисати њихово страно порекло. И припремити предлоге за национализацију оног дела који припада инвеститорима из САД, Велике Британије и других посебно „пријатељских“ расположених према Русији. То би био одговор на „санкције из пакла“.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2022/03/02/sankcii-protiv-rossii-effekt-bumeranga-55684.html

Андреј Фурсов, ШТА СТОЈИ У ПОЗАДИНИ ЗАОШТРАВАЊА СУКОБА РУСИЈЕ И ЗАПАДА? КОЛИКО ЋЕ ХАОС ПОТРАЈАТИ?

РАСПАД ЕВРОПЕ И КРАЈ ЕПОХЕ СТАБИЛНОСТИ

Дипломатски сукоб Русије и Запада око гаранција безбедности представља колач са много кора. Реч је о изградњи нових правила игре у условима када САД више нису апсолутни хегемон, када се Европа налази у расулу… Довољно је погледати људе који су дошли на власт у Немачкој! У поређењу са њима Меркелова је просто – гигантеса! Иако, у поређењу са Колом, Шредером изгледа као Пигмеј… Погледајте и Макрона… То јест, Европа се, заправо, распада. Нејасно ко ће овакву Европу окупити. Али свето место никад није пусто. Морају се успоставити нека нова правила. И руско руководство је врло добро осетило овај тренутак, када се може говорити не само о проблемима безбедности. Иако је безбедност веома важна, посебно у условима када у Европи нема намесника САД за Европу, нема гаулајтера. Ето, Меркелова је била амерички намесник, са Макроном нису успели. И у овој ситуацији, наравно, потребна су нова правила. Логика је једноставна. Децо, распадате се, распадате! И код нас је ситуација врло сложена. Но, ми смо навикли да стегнемо каиш. А код вас ће то бити врло, врло проблематично, Зато, хајде да договоримо нека правила.

Ствар је у следећем: епоха стабилности се завршава. И та постсовјетска епоха – 30 година после рушења Совјетског Савеза – била је инерциона. Ми смо живели по инерцији епохе која је претходила паду Совјетског Савеза. Још пре неколико година сам рекао да се постсовјетска епоха у свету, не само у бившем СССР-у, завршава и почињу нове игре. Свет ступа у период, који споља, подвлачим, споља… јер све историјске аналогије имају површан карактер; но, споља та ситуација подсећа на такозвани „дуги XVI век“. „Дуги XVI век“ је период између 1453. године, завршетка Стогодишњег рата, рушења Константинопоља и 1648. године – Вестфалског мира, када су одређена нова правила за наредних неколико стотина година. Иако је после Вестфалског мира дошао Бечки мир, затим Версајски мир, затим Јалтски… Малтски није успео. Новинари су, пошто је Горбачов у Ватикану и на Малти предао соцлагер и Совјетски Савез, рекли: „Ево, наступа Малтски мир уместо Јалтског…“ Но Малтски мир, испоставило се, није био мир, није био поредак већ хаос. И ту се период инерције завршио. Ми ступамо у потпуно нови свет. У њему ће се играти по новим правилима. Традиционална дипломатија заиста одлази у прошлост. Може бити да ће се некада успоставити стабилан свет, биће свега… Све ће се вратити у неко стабилно стање. Али, мислим, неће скоро. Ако не дође до глобалне катастрофе, цео XXI век ће се трести.

ПОСЛЕДЊИ ПИР СВЕТА КОЈИ ОДЛАЗИ

Ствар је у томе што је капитализам, као систем, своје одрадио. При томе, као економски систем, одрадио је своје још почетком ХХ века. Лењин и Кауцки су били апсолутно у праву. И обратите пажњу, током целог ХХ века војно-политичка динамика доминира над економском. То јест, Први светски рат уништава индустријски потенцијал неколико држава, и двадесетих и тридесетих година покретач економије је била обновљена индустрија Немачке и Совјетског Савеза. Други светски рат уништава потенцијал Немачке, Италије, Јапана и Совјетског Савеза. И до средине шездесетих година текао је бурни светски развој – обновљена је индустрија ових земаља. Узгред, од 1945-1975 произведено је производа и услуга колико од 1801-1950. То је заиста било – тридесет година, Французи су их назвали Три славне деценије (Les Trente Glorieuses), тридесет срећних година… Био је то последњи пир одлазећег света, који је направио врло лошу психолошку шалу и са нама и са западним људима. Они су мислили да је то социјализовани капитализам… Но, прво, обнављање светске економије после рата, друго, постојање Совјетског Савеза које је натерало буржује да деле (профит) са вишим слојевима радничке класе и средњим слојем… И, због тога је одлучено – да је то прави капитализам. Но, прави капитализам је оно што је било сто година пре овога и оно што се десило после рушења Совјетског Савеза.

НОВО УРЕЂЕЊЕ: БИО-ЕКО-ТЕХНО ФАШИЗАМ

Дакле, чим је постало јасно да су капитал и капитализам своје одрадили, појавила се потреба за другачијим уређењем. Шта је било потребно отети људима да би се поново покренула историја? Феудализам је одузимање од човека… отимање земље. Капитализам је отимање опредмећеног рада, то јест створених фактора производње. Земља и опредмећени рад представљају вештачке факторе производње. То је одрађено. Значи, потребно је отети људе као фактор производње, друштвено понашање, њихове потребе, то јест, духовну сферу. И ето новог капиталистичког уређења које се формира и које је изграђено на отуђењу човека, његовог социјалног понашања, информација, образовања… Марксисти би рекли да су то социјални и духовни фактори производње. А то значи да је њихово одузимање могуће само ако се јако пооштре мере социјалне контроле. И неважно је како ће та контрола бити појачана. Да ли тако што ће људе ставити под медицински надзор, или тако што ће их натерати да плате климатски порез и смање потребе. Овде су могуће потпуно различите варијанте. Но, на Западу људи стихијски осећају да их утерују у концологор. И долази до отпора.

Пре неколико година употребио сам термин „био-еко-техно фашизам“. БЕТ фашизам. При чему термин фашизам овде не употребљавам у строгом смислу те речи. Зато што је он, строго говорећи, постојао у Италији у доба Мусолинија. У Трећем Рајху је било нешто горе од фашизма – национал-социјализам. Али на метафоричком плану фашизам је нешто најгоре. Горе од свега што је било у историји. Но, ствар је у томе што фашисти ХХ века нису имали техничка и биолошка средства која сада поседује западна врхушка. Зато када говоримо о био-еко-техно фашизму мислим на оно што сада покушавају да реализују западне врхушке. Нисам уверен да ће у томе успети… Но, то што покушавају да реализују много је горе од фашизма. Просто, ми немамо другу реч, осим фашизам, за страшну друштвену реалност. Али, то што они покушавају да учине је значајно горе. И људи на Западу су осетили и почели да се противе.

И шта још утиче на оптимизам? Део западне елите, при томе, врло утицајне, такође не жели стварање таквог уређење, зато што ће се они наћи, у најбољем случају, у другоразредној улози, а то им се не свиђа. Зато, мислим, да ће се Запад сада трести, да ће доћи до врло, врло озбиљне борбе. И овде није лоше играти на противречности (међу њима) као што је двадесетих година Стаљин играо на противречности између условно говорећи Рокфелера и, такође, условно говорећи, Ротшилда. Но, за то су потребне две ствари. Потребна је воља да се одигра а не да се гради њихово уређење, не треба јурити карту за „Титаник“. „Титаник“ ће потонути. И друго: потребно је знање: где ударити, где пуцати да би, по снајперском принципу, добили – једним метком, два леша. То јест, потребно је бити спреман за врло, врло оштру борбу.

СТАЉИНОВ ПЛАН У СЛУЧАЈУ ПОРАЗА СССР-а

У принципу, већ сам неколико пута говорио да се једна од противречности данашњег режима у Русији састоји у томе што је он започео деведесетих као најпрозападнији у руској историји. Али позиција Запада, који је навикао још од времена Јељцина да му се непрестано чине уступци, довела је до тога да су људи, који су некада желели да ступе и у НАТО, почетком ХХI века заузели чврсту антизападну позицију. Запад их је сатерао у ћошак и сада већ, да тако кажемо, нема повратка, то јест све се десило како је Кисинџер рекао. Кисинџер је, када је почео да се шири конфликт у Сирији, рекао „да ми, наравно, можемо победити Русију у Сирији, али тада ћемо изгубити све што смо добили у самој Русији“. Тако се и десило! И то још једном показује да са стратешким размишљањем данашње западне елите нешто није у реду, довољно је само погледати те људе. Али то је за нас велики плус. Исто као што су све те самоуверене жене постале министри одбране НАТО земаља. То је јако добро! Још би им требало додати трансџендере, сву ту масу, то ће просто бити квалитет! То је оно што је потребно.

Постоји информација… када је Стаљин схватио да је уништивши Хитлера избио оружје из руку онима који су изазвали Други светски рат, тада је, да тако кажем, схватио да ће се Совјетски Савез наћи пред лицем уједињеног Запада. И Стаљин је последње године живота, постоји таква информација, размишљао шта да ради ако Совјетски Савез претрпи пораз или чак престане да постоји? И на папир је набацао неке мисли, направио записе, који су после десет година доспели до Шељепина, секретара ЦК КПСС за армију и безбедност. Онда је Шељепин почео да разрађује некакв програм деловања против Запада, ако Совјетски Савез претрпи пораз. Када је пребег Голицин, побегао на Запад, објавио је Шељепинов програм. И на Западу се он тако и зове „Шељепинов програм“, иако су на њему радили, природно, различити људи. Суштина овог програма је: како учинити да Запад падне, чак и у случају ако је претходно пао Совјетски Савез. Но, може бити, да се и овај програм остварује. Али, пре свега, овај програм за рушење Запада и претварање у пост-Запад користе они који су заинтересовани за уништење Запада.

ПРЕТВАРАЊЕ ДРУШТВА У КОНЦЛОГОР ЗАХТЕВА УНИШТЕЊЕ ХРИШЋАНСТВА. РИМСКИ ПАПА КАО ЖРЕЦ ПОЛУПАГАНСКОГ КУЛТА

Ево, погледајте… Претварање друштва у концлогор захтева, на пример, уништење хришћанства. Чиме се баве ултраглобалистичке елите: оне гуше хришћанство. У неким земљама уз помоћ ислама, у другима уз помоћ сатанизма. Чињеница да се Ватикан нашао на страни ултраглобализма ништа не мења. Ствар је у томе што су још средином ХIХ века озбиљни мислиоци писали да се римски папа претворио у врховног жреца полупаганског култа. И заиста, Ватикан занима само једно – власт. Зато факт да папа са Ватиканом учествује у комитету, Савету за инклузивни капитализам, који суштински укида капитализам, без обзира на то што је „за капитализам“. Ово је такође важна карика. Уопште, мислим да ће у догледно време, у наредних 25-30 година доћи до фантастичних промена у свету. И потребно је да за њих будемо спремни, и да их искористимо за наше националне интересе.

ИГРА БЕЗ ПРАВИЛА ИЛИ „БЛАЖЕН ЈЕ ОНАЈ КО ЈЕ ПОСЕТИО ОВАЈ СВЕТ У ЊЕГОВИМ СУДБОНОСНИМ ТРЕНУЦИМА“

Очекују нас потреси не само 2022. године. Бжежински је рекао да нас чекају потреси… пред смрт је то рекао, да нас чекају „до 2026“ године. Он је био велики оптимиста. Ја мислим да ми улазимо, уопште, у период нестабилности. И потребно је да се навикнемо да у њему живимо. То се односи и на обичне људе. Зато што периоди нестабилности, на жалост, рађају велики број „граничних личности“ са психичким поремећајима. И ја то већ видим у свакодневном животу. Турбуленција долази на такав ниво… Што се тиче освајања власти од стране вештачког интелекта, то су, по мом мишљењу, страшне приче за малу децу. Зато што програм вештачком интелекту дају људи. И овде се присећам романа Станислава Лема „Едем“ у коме се говори о некој планети на којој, као, постоји вештачка интелигенција. Но, заправо, иза те вештачке интелигенције стоје конкретни људи, о чијем постојању становништво планете ништа не зна. Они мисле да њима управља вештачка интелигенција. Али иза ње стоје жреци. Зато, у суштини, ово су нео-жреци. Што се тиче климатског оружја, то није страшна прича, већ реалност.

Шта је то турбуленција, шта су то уопште „мрачни векови историје“? То је игра без правила, док се нова правила не изграде. Али нова правила се формирају онда када се појави нови хегемон. Но, тај нови хегемон, у долазећим вековима, се не назире. САД ће изгубити своје позиције. Кина ће нови хегемон бити, у најбољем случају, у свом делу Азије. И даље, свет ће бити такав какав јесте. При томе, у њему ће постојати много играча. Мене изненађује када неки аналитичари анализирајући светску ситуацију, анализирају односе између Велике Британије, САД, Русије, Кине. Међудржавни односи су данас трећи, нижи ниво светског система. Први ниво је ниво затворених наднационалних група светског споразумевања и управљања. Не мислим на бесмислице као што је Билдербершки клуб, већ структуре типа Круг, Век, Клуб острва. Следећи ниво су транснационалне корпорације. И, на крају, трећи ниво су, реално, државе. То јест, добијамо троугао, затворене наднационалне групе, транснационалне корпорације и државе. При томе треба узети у обзир, да аутономну улогу, иако повезане са тим троуглом, играју и специјалне службе и организације криминалаца. И шта добијамо… то није велики тенис, то је сквош – не знаш како ће лоптица одскочити од зида. Но, са друге стране, можемо се на два начина односити према кризним епохама: један је кинески: „Живи у епохи промена!“ То јест, то су лоше жеље; и можемо се односити тјутчевски: „Блажен је онај ко је посетио овај свет у његовим судбоносним тренуцима.“ Ако су „судбоносни тренуци“ дошли, не треба се крити, не треба се бојати – касно је и бесмислено. Треба изучавати овај свет, користити га као што сурфер користи талас. И треба покушати осетити задовољство због победе.

ПОДЕЉЕНОСТ СВЕТСКЕ ЕЛИТЕ

Знам да је у историји Еворпе релативно мирних периода било свега неколико. Римска империја отприлике од 80-тих година наше ере до Марка Аурелија. То је негде око деведесет година… Даље, Европа од 1814-1914; од Наполеонових ратова, иако је наравно, и тада било ратова… И, најзад, период од 1945-1975 или 1985. То су били релативно мирни периоди. Погледајте остатак историје – непрестана турбуленција. Совјетска поколења која су одрасла, родила се у Совјетском Савезу, одрасла су у епохи у којој су САД и СССР уравнотежавали један другог. И, чинило се да је будућност прелепа, „прелепа даљино – не буди сурова према мени“, како се певало у песми. Али, она, будућност, показала се и неочекивана и сурова. Тако да се треба навикавати. Светска елита није јединствена, није једна целина. Она није нека светска влада која притиска дугмиће. То су разне монархистичке, финансијско-аристократске групе, које постоје у савременом свету. Савршено је јасно да постоји група ултрагобалиста, чији је представник Шваб, који је написао ону своју књигу и објаснио шта ће бити. Безусловно, у светској елити постоје регионалне различитости које се корене… но, у врло далекој историји. На пример, ово о чему ћу сада говорити није основна унутрашња противречност светске елите, али и она има своје место. Реч је о противречностима између породица које се протежу од Меровинга и Каролинга и које трају пет стотина година. И управо кроз призму ових догађаја треба посматрати, на пример, смрт принцезе Дајане. Но, понављам, то није главно. Главно је ко ће кога одсећи од будућности. Ко ће коме одсећи будућност. Зато што је у капиталистичкој епохи, посебно у њеној индустријској фази, било много места под сунцем. Сада је места под сунцем остало значајно мање. И један део елите мора да одсече онај други. Године 2012. Кристијан Лагард је у Токију рекла: „сав ‚млади‘ новац треба растурити“. То јест „млади“ новац треба да нестане. Али поред противречности између „старог“ и „младог“ новца, постоји и противречност између различитих група ове елите. И, у принципу, већ сам писао више пута, да постоје ултраглобалисти: то је свет без држава, то је свет мегакорпорација, огромних, као што је била Источно-индијска компанија. И постоје глобалисти: државе су сачуване али под контролом ММФ-а, Светске банке. Значи, биће мало држава, мало средњег слоја. У светски концлогор воде, природно, ултраглобалисти.

ФОРМИРА СЕ НОВИ СВЕТ У КОМЕ ФАКТОРИ ПРОИЗВОДЊЕ НИСУ МАТЕРИЈАЛНИ

Заиста се формира свет у коме одлучујући фактори производње неће бити опредмећени, материјални, већ социјални и духовни. Али комбинације, у којима ће постојати однос између виших и нижих…управо између виших и нижих јер средњег слоја неће бити, зависиће од оштре социјалне борбе. Рецимо, из феудализма је било три излаза: енглески, француски и немачки. Мислим да ће из капитализма такође бити неколико варијанти излаза. И неколико зона у којима ће се живот суштински разликовати. Осим тога, постојаће читав низ територијалних целина које ће имати, de facto, наддржавни карактер. То су огромни мегаполиси у којима живи 40, 50, 60 милиона људи. И они ће бити држава у држави. У сваком случају, мислим да ће доћи до територијалне сегрегације елите, која ће живети у еколошки чистим зонама, живеће дуже…

2018. године на конференцији у Институту Санта Фе, коју је организовала НСА, од четири варијанте жељене будућности, 25% учесника је изабрало варијанту која се зове „антрополошки прелаз“. То јест, определили су се за друштво у којем се виши и нижи слојеви разликују међусобно као биолошке врсте. Једни живе 120-140 година, хране се правим месом, а не месом од скакаваца и црва које се сада рекламира или месом које… носи име Грете Тунберг. Узгред, веома су добро Кинези поставили Грету Тунберг на место које јој припада, мени се веома допало. Она је у једном од својих наступа вриштала да Кинези морају да престану да једу бамбусовим штапићима и уништавају шуме. На то су Кинези одговорили: „Бамбус је трава. А ти иди у школу и учи. А ако желиш да спасиш дрвеће престани да у тоалету користиш тоалет папир. Користи нешто друго, на пример, као муслимани – камен или глину“. Мени се то веома свидело.

БИТКА ЗА БУДУЋНОСТ

Тако, мислим да ће се борба која се шири светом, бити борба: ко ће кога одсећи од будућности и који део светског становништва ће у ту будућност доспети. Чини ми се да је у два макрорегиона савременог света будућност већ наступила. Тешко да ће се тамо нешто изменити. Мислим на Кину са њеним системом социјалног рејтинга. При томе је неважно да ли ће се она поделити на Север и Југ, или ће остати целовита. Но, тамо се систем, електронски систем, концлогор, органски повезао са традиционалним кинеским системом контроле. То је изузетно организована варијанта. Мислим да такву варијанту Кореанци неће успети да уведу, јер је реч о другом народу. Могуће да ће Јапанци успети. То је урањање у футуроархаику уз ослањање на савремене технологије. Ако неко каже да у Африци постоји држава… Но, врло је чудно Конго или Чад назвати државом. То је такав пад у архаику, при чему он може бити природан, а може и вештачки, рецимо оно што су Американци и Европљани учинили са Либијом. Но, и даље имамо седам макрорегиона у којима се води борба за будућност. Мене одушевљава како су Европљани, који су уопште такви… социјално дресирани, пружили отпор, нисам очекивао такав степен противљења мерама ограничења. Стотине хиљада је изашло на улице… И то ме радује. У Русији је отпор носио спокојан, саботерски карактер, у складу са нашим традиционалним принципом. И тај отпор говори да су људи интуитивно схватили да их негде утерују… у нешто веома, веома страшно. И то њихово разумевање изазива оптимизам.

СВЕТ ЈЕ ПРЕД ИЗБОРОМ.
ПОТРЕБНА ЈЕ НОВА НАУКА О ДРУШТВУ.

Свет се не преокреће. Свет се налази у тачки избора. Постоји један термин – „бифуркација“. Рекао бих да се налазимо у тачки „полифуркације“. Имамо неколико варијанти развоја. Знате, понекад историчари кажу да историја не познаје коњуктив. То су лоши историчари који не знају коњуктив, јер у историју увек постоји избор. Реч је о томе да постоји субјект, вољни субјект, неколико њих, и они се боре између себе. Ако заиста историја не зна за коњуктив, она би имала потпуно детерминистички и мистички карактер. То јест, иде како иде. Ми се налазимо у тачки полифуркације. И управо зато нам је потребна данас нова наука о друштву. Стара наука, која се формирала средином XIX века одлази у прошлост. Зашто? Она је одражавала реалност буржоаског друштва. На пример, економска теорија – то је економска сфера, тржиште. Политикологија – то је политика, социологија – грађанско друштво. Но, погледајте, ове ствари су на Западу готово нестале, а ван Запада, у некој Индији или муслиманском свету, никада није ни било грађанског друштва. То јест, ишчезавају објекти због којих је формирана социологија, политикологија, економска наука. То је, испоставило се, као осмех Чеширског мачка (Чеширска мачка је један од популарнијих ликова из романа Алиса у земљи чуда, Луиса Керола, објављеног 1865. године. Прим.прев. ), мачка више нема а осмех је остао. Потребно је створити принципијелно нову науку у савременом свету, и, између осталог, ко први ту науку створи имаће веће шансе да освоји ХХI век. То није једини и није довољан, али је неопходан – услов. Ту науку треба стварати. За то су потребни огромни институти, потребне су мотивисане групе људи који су спремни за нову врсту рата, хибридни рат.

„НЕ ПОБЕЂУЈЕ СЕ БРОЈЕМ, ВЕЋ УМЕЋЕМ“

Знате, не размишљам о будућности која ће наступити кроз 10-15-20 година. Не зато што имам 70 година и што је, пре свега, нећу доживети. Једноставно, наш задатак сада није да градимо будућност, него да уђемо у њу. Ми се налазимо у ратном стању. И, ја, да тако кажем, као совјетски официр, то снажно, снажно осећам… Мени је отац још шездесетих, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, говорио: „Сине, твоја генерација ће морати да ратује“. А ја му нисам веровао. И после деведесетих сам мислио да неће бити рата. Ствар је у томе да је он био у праву, а ја нисам. Он је мислио на рат који ће се поновити, Други светски рат, у коме је учествовао и потписао се на Рајхстагу. А дошао је други рат. И наше поколење, старије, које одлази, учествује у том рату као код Висоцког … „А синови одлазе у бој…“ У интелектуалном рату се не побеђује бројем, већ умећем, квалитетом. Мени се не свиђа тај лик, Ајнштајн, знам много о њему. Али има једну одличну изреку: „Свет није квантитативни већ квалитативни појам.“ А наш генијални војсковођа Суворов је говорио: „Не побеђује се бројем, већ умећем“. Због тога, задатак мог поколења је да у времену које нам је преостало, припремимо нашу децу и унуке интелектуално и емоционално за победу у овом гротлу, у наредних 10-20 година.

Андреј Фрусов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// zen.yandex.ru/media/govoritfursov/chto-stoit-za-obostreniem-shvatki-rossii-i-zapada-skolko-prodlitsia-haos-andrei-fursov-61f2c29fad2a25202d1f4140?&