Георг Тракл, ПЕСМЕ

МУЗИКА У МИРАБЕЛУ

Водоскок пева. Низ безмерје
плаво облаци нежни броде,
кроз стари парк у предвечерје
полако тихи људи ходе.

Праотачки се мермер сури.
Птице се јатом у даљ крећу.
Очима мртвим фаун зури
у сене што се с тмином сплећу.

Кружећи, лишће с крошња старих
пада кроз прозор отоврени.
у одаји се ватра жари
сабласне сликајући сени.

У кућу бели странац крочи.
Пас јури трошним ходницима.
Служавка тне лампу, точи
соната звуке ноћницима.

РОНДЕЛ

Протекло је све злато дана,
вечерње боје смеђе, плаве:
мру кад се благ фруле јаве
вечерње боје смеђе, плаве.
Протекло је све злато дана.

САН ЗЛА

Смртног звона звуци још крстаре –
у црној соби љубавник се буди,
прислања образ звездама и студи.
На реци видиш једра, паламаре.

Сјакте се сукње, звецкјау гитатре.
Калуђер, трудна жена, тиска људи.
Под златним сјајем кржља кестен худи;
црно и тужно штрче цркве старе.

Кроз бледе маске дух зла гледа сада.
Грозно и тмурно сутон на трг пада;
пред вече аде од шаптања трепте.

Читају мутне знаке птичјег лета
губавци који труле. Парком шета
сестра са братом, гледају се, цепте.

МЕЛАНХОЛИЈА

Плавкасте сенке. О, те тамне очи,
њин дуги поглед док клизе нетрагом.
Гитара звуци прате јесен благо
у башти што се у цеђ мрку точи.
Туробност смрти из нимфиних шака
озбиљно струји, трошне усне сишу
црвене дојке, низ црну цеђ се њишу
увојци влажни сунчевог дечака.

ОЗАРЕНА ЈЕСЕН

Навршава се лета круг
воћем и чистим златним вином.
Чудесни самотников друг
мир је што влада шумском тмином.

Добро је, – вели сељак сад.
Пред сам крај снажи и весели
вечерњих звона тихи склад.
Поздравља јато што се сели.

Љубавни ово чај је благ.
Таласи чун низ реку гоне
и лепох слика ђердан драг –
у ћутање и покој тоне.

У СТАРИ СПОМЕНАР

Непрестано се враћаш, меланхолијо,
о, благости усамљеничке душе.
Окончава се жарење златног дана.

Болу се скрушено стрпљиви приклања
брујећи благогласјем и меким лудилом.
Гле! Смркава се већ.

Опет се враћа ноћ и јауче смртно створење,
а и још једно пати с њим.

Дрхтећи испод јесењих звезда
сваке се године дубље приклања глава.

ЧОВЕЧАНСТВО

Пред човечанством ватрен бездан ров,
бубњање, ход сред крвавога дима,
ратници тамних чела; гвожђа зов,
очај и ноћ у тужним мозговима:
Евина сенка, црвен новац, лов.
Вечера тајна, кроз облак светлост грану.
Благ мук у хлебу и у вину бди,
а њих се сабра дванаест. Пре но свану
вичу кроз сан у маслињакку сви;
и свети Тома гура прст у рану.

DE PROFUNDIS

Има стрњишта на које црна киша пада.
Има смеђе дрво што усамљено стоји.
Има пискав ветар што кружи око празних колиба.
Како је тужно ово вече.

Иза мајура
блага сирота оскудно класје пабирчи.
Округле, златне очи у сутону јој се питају,
а крило јој ишчекује небеснога женика.

Док се враћаху
пастири нађоше слатко тело
иструлело у трновом жбуну.

Ја сам сенка далеким мрачним селима.
Божјег ћутања
напих се из бунара-луга.

Чела ми се дотиче хладни метал.
Пауци траже моје срце.
Има светлости што трне у мојим устима.

Ноћу се на пустари затекох
засут смећем и прахом звезда.
У жбуње леске
опет зазвучаше кристални анђели.

ПОПОДНЕВНО ШАПУТАЊЕ

Плашљив, танак сунчев сјај,
воће пада с гране родне.
цело дуго послеподне
мир прекрива плави крај.

Замире метала звук;
бела звер на земљу клону.
Девојачке песме тону
у опалог лишћа мук.

Док лудила куша лет,
чело Божје боје сања.
У первазу распадања
брегом трчи сенки сплет.

Сутон, вино, мир по тлу;
тужна свирка на гитари.
благој лампи што се зари
тад се враћаш ко у сну.

ПСАЛМ

Посвећено Карлу Краусу

Постоји светиљка коју је утрнуо ветар.
Постоји крчма у пустари из које по подне излази пијаница.
Постоји виноград, спаљен и црн, с рупама пуним паукова.
Постоји просторија коју окречише млеком.
Лудак је умро. Пстоји острво у Јужном мору
што дочекује бога сунца. Ударају бубњеви.
Мушкарци играју ратничке игре.
Жене њишу куковима под пузавицама и огњеним цвећем
кад се распева море. О, наш изгубљени рај.

Нимфе су напустиле златне шуме.
Сахрањују странца. Тад почиње треперава киша.
Панов син се јавља у лику радника-кубикаша
што преко поднева спава на ражареном асфалту.
Постоје девојчице у једном дворишту у хаљиницама препуним беде што кида срце!
Постоје собе пуне сазвучја и соната.
Постоје сенке што се грле пред ослепелим огледалом.
Крај болничких прозора греју се оздрављеници.
Бела пара на каналу доноси крваве заразе.
Туђа сестра се опет јавља у нечјим злим сновима.
Почива у лесковом жбуњу и игра се с његовим звездама.
Студент, можда двојник, гледа за њом дуго с прозора.
Његов мртви брат стоји иза њега, или силази низ старе завојите степенице.
У тмини смеђих кестенова бледи лик младог искушеника.
Башта је усред вечери. У дворишту лепршају слепи мишеви под аркадама.
Настојникова деца престају да се играју и траже небеско злато.
Завршни акорди квартета. Слепа девојчица дрхтећи трчи низ алеју,
а сенка јој касније пипа дуж хладних зидина, окружена бајкама и светским легендама.

Постоји празан чамац који увече носи вода низ црни канал.
У тами старога азила дотрајавају људске развалине.
Мртва сирочад лежи крај баштенског зида.
Из сивих соба излазе анђели заблаћених крила.
Црви капљу са њихових пожутелих капака.
Трг пред црквом је мрачан и ћутљив, као у данима детињства.
На сребрним петама клизе ранији животи
и сенке проклетника силазе у воде што уздишу.
У гробу свом се бели чаробњак игра својим змијама.

Ћутке се над костурницом отварају Божје златне очи.

ПРОПАДАЊЕ

Увече, када звона на мир звоне
пратим лет птица дивни и безмерни,
поворке тих ходочасника смерних
које у јасну даљ јесењу роне.

Ходећ по башти, где се сутон хвата,
сањам о њиној светлијој судбини,
док сати ток заустављен се чини.
За облацима пратим стазе јата.

Задрхтим тад од даха распадања.
Нариче кос из обнаженог грања.
Уз притоке трошне лоза се румени,

док се, мртвачко коло деце неме,
крај ограда бунара запуштених
зебући клоне плаве хризантеме.

НОЋНА ПЕСМА

Непомичнога дах. Животињски лик
укочен од плавети, од њене светости.
Огромно је ћутање у камену

маска поноћне птице. Благи трозвук
скупа одбрујава. Елаи! твоје се лице
нагиње немо над плавичасте воде.

О, ви тиха огледала истине!
На самотниковој слепоочници од белокости
јавља се одсјај палих анђела.

***

Страховито је пропадање рода.
У тај час пуне се очи посматрача
златом његових звезда.

Увече тону звона што више не брује,
руше се црни зидови на тргу,
мртви војник зове на молитву.

Као бледи анђео
ступа син у празни дом својих отаца.

Сестре су отишле далеко: белим старцима.
Ноћу их спавач нађе под стубовима у трему
на повратку са тужних ходочашћа.

О, како им је коса препуна блата и црва,
док он ту стоји на сребрним ногама,
а оне помрле излазе из голих соба.

О, ви псалми под пламеним поноћним кишама,
кад слуге коривама по благим тукоше очима,
кад се детињски плодови зове
надвијају у чуду изнад празнога гроба.

Тихо се месеци пожутели котрљају
преко младићевих грозничавих чаршава
пре но што наиђу зима и ћутање.

Георг Тракл, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (из збирке ПЕСМЕ објављене 1913), СКЗ, Београд

Изабрао и превео: Бранимир Живојиновић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s