Андреј Фурсов, НА ПРЕЛОМУ ЕПОХА

О специјалној операцији, Европској унији и утицају Англосаксонаца

Иља Титов: Андреје Иљичу, последњих месеци одиграва се велики број догађаја који имају свеобухватне размере. Овде спада и специјална војна операција Руске армије у Украјини, и, као стишавање епидемије, игре власника друштвено-информационих платформи, антируска хистерија којој тон дају Британци и још много тога. Желео бих да поразговарамо о свему овоме.

Андреј Фурсов: Сви догађаји које сте поменули, као и читав низ других који се одвијају истовремено и, споља посматрано, нису повезани, имају заједнички именитељ. Они су елементи једне глобалне кризе – системске кризе капиталистичког система. Ова криза нема аналога у историји не само капиталистичког система (у најбољем случају постоји, у већој или мањој мери, спољашња аналогија са структурним кризама-вододелницама 1790-1810-тих, 1910-1930-их година). Пре петнаест година назвао сам је „кризом-матрјушком“ посветивши јој неколико радова, а такође, изразио сам и потребу о неопходности разраде – „кризиолошког“ истраживачког комплекса. Зато ћу овде укратко. Данашња криза, која се јасно може пратити од 1989-1991-их година, од рушења системског антикапитализма, комбинује црте три макрокризе у историји човечанства одједном – позног палеолита (екологија, демографија), позне антике (криза цивилизације, масовне сеобе народа, варваризација значајног дела екумене), феудализма (демонтажа старог уређења од стране самих феудалаца и круне и стварање, у принципу, новог уређења заснованог не на присвајању природних фактора производње, већ опредмећеног рада). Све то имамо данас, при чему је једна криза, по принципу матрјошке, смештена у другој: модерна – капитализам – европска цивилизација – светски систем (пошто је капитализам светски феномен) –  homo sapiens. Посебно истичем последње, пошто реализација експлоататорских производних односа и демонтажа тога уређења, коју су замислили ултраглобалисти, њихова „нова нормалност“ (Александар Лежава – препоручујем читање његовог рада, кога је добро назвао „Нова Швабија“) –  захтева, према њиховим плановима, промену биолошке природе човека. Зато данашња криза нема аналога, мени је то било савршено јасно пре десетак година, сада то схватају многи. Пред нашим очима пандемијом и војним конфликтом у Украјини (2022. године) завршила се вододелница 1990-2010-тих годинa, и на прелазу из 2010. у 2020. ушли смо у тмурно јутро реално историјског, а не хронолошког XXI века, чије ће битке одредити да ли ће нас одсећи од будућности. И, како сам рекао у једном раду, то неће бити лак бој, већ тешка битка. После пандемије („чума“) и војног конфликта („рат“) већ нам обећавају „трећег коњаника“ – глад. Сви ови „коњаници“ суштински представљају средства за рушење старог и стварање новог уређења – посткапиталистичког и истовремено – постљудског. У том погледу, сматрам књиге Клауса Шваба Четврта индустријска револуција и Ковид-19: велики ресет –  страшнијим документом од Хитлеровог Мајн кампфа.

Глад коју предсказују, ултраглобалисти повезују са војним конфликтом у Украјини. И овде морамо споменути још једну ствар. Сада, размишљајући о пандемији, многи говоре о великој вежби коју су спровели Гејтс и компанија у октобру 2019. године – Догађај 201, генерална проба пандемије корона вируса. Али, некако се заборавило о не мање обимним вежбама 2015. године – Прекид ланаца исхране. Тим вежбама је моделована глад у Европи. Заправо, један од резултата пандемије требало је да буде управо такав прекид. Ипак, прескочити од „чуме“ до „глади“ –  рат, нису успели, и ево, сада имамо испровоциран од стране Постзапада конфликт који настављају да распламсавају, додајући цепанице, поливајући их бензином, тј. достављајући укронацистичком, укробандеровском режиму наоружање, снабдевајући их обавештајним подацима, пружајући им пропагандну подршку.

Иља Титов: Дакле, против коgа ратује наша армија у Украјини?

Андреј Фурсов: Пре свега против укронацистичког режима који је створен од стране Постзапада као мостобран и истовремено „пробојни ован“ против Русије. Првобитно је директива врховне команде РФ била: наш непријатељ су наци-батаљони – армија Украјине није наш непријатељ, и у почетку је руска армија дејствовала у складу с овом директивом. Али, украјинска армија, као и наци-батаљони, показала се као непријатељ, она је штитила украјински режим пошто је психо-информациона обрада Војске Украјине, током многих година, на идејном плану суштински приближила њене официре и војнике наци-батаљонима. Да не говорим како су данас наци-батаљони уграђени у ВУ, да су њен део и да је тешко уочити разлику међу њима; злочине према ратним заробљеницима и грађанима чине и једни и други. И зато са њима – како се каже, по законима ратног времена и правилима понашања у појасу фронта – без сентименталности и лажног сажаљења.

У исто време Русија у Украјини ратује не само са укронацистима, већ и са Постзападом који није само увучен у догађаје већ је – мозак, очи и уши Војске Украјине и наци-батаљона. Планирање операције, предаја сателитских обавештајних података, обезбеђивање везе и много другог – све је то посао НАТО-ваца. О инструкторима да не говорим.

У америчком филму The Thing из 1982. године са Куртом Раселом у главној улози, неки створ, непријатељски настројен према свему живом, продире у човека, у звери, и они, поново се рађајући, постају спољашња форма, опна, „шкољка“, тело туђег бића. Данас су ВУ и наци-батаљони тело, опна Постзапада који тим „телом“ води рат против Русије. Пре тога су деценијама вршили припреме да Украјинце претворе у безумну, зверски агресивну биомасу, Орке, спремну да у себе прими туђу „суптилну материју“. Зато не треба имати илузије: ми у Украјини ратујемо и са укронацистима и са њиховим газдама, које планирају да, у најбољем случају, коначно реше руско питање, а средство за решење више није либерализам, већ неонацизам, помешан са неопаганизмом и сатанизмом. То јест, оно што није успело Хитлеру, покушавају данас да реализују Англосаси (Американци и Британци) и Европска унија – директни наследник Хитлеровог европског савеза. Они то називају „сменом режима“ наивно претпостављајући да ми не схватамо да је реч о уништењу Русије као историјског и социокултурног типа. У таквој ситуацији не преостаје нам ништа осим да решимо задатак ликвидације тог светског поретка, који се коначно уобличио појавом англосаксонске хегемоније почетком XIX века. Ми смо то, речима С.В. Лаврова, назвали тежњом да се учини крај хегемонији САД, иако је јасно да се не ради о САД-у. Ни ми, ни ултраглобалисти немамо одступницу. Њихов улог је – светска доминација, глобални фашизам помоћу кога једино могу сачувати своје привилегије и власт; наш улог је – физички и метафизички опстанак у Историји као људи и као Руса. Другим речима, ситуација је као 1941. само је тада био Хитлер, Трећи рајх и нацисти, а данас Хитлерови наследници, Глобални рајх и мешавина нацизма и троцкизма (у томе је и суштина ултраглобализма). Пред нама је смртни непријатељ и ми га срећемо на Калиновом мосту Историје.

Иља Титов: Но, данашња ситуација: конфликт, са њим повезана дестабилизација, избеглице, опасност од енергетске и прехрамбене кризе – све то погађа Постзапад, пре свега, Европску унију. Зар Европљани то не разумеју?

Андреј Фурсов: Када говоримо о Европљанима треба разликовати, прво, основну масу становништва и више слојеве; друго, атлантске групе, које плешу како Англосаси/ултраглобалисти свирају, врло су слабе и малобројне национално оријентисане владајуће групе. Узгред, један од додатних циљева провокације коју су Англосаси започели у Украјини принудивши РФ да започне специјалну операцију – јесте и ударац по Европској унији. Оно што се зове: „једним ударцем две муве“. Американцима је потребно да, у ситуацији нарастајућег хаоса, капитал бежи из Европе ка њима.

Иља Титов: То јест, ударају по конкуренту?

Андреј Фурсов: По конкуренту који губи позиције. Ако је раније Европска унија била политички Пигмеј, али економски гигант број 2, онда је 2021. године, оставши и даље политички Пигмеј, пала на трећу позицију по БДП од 17,1 трилиона долара наспрам 17,7 трилиона долара Кине. И даље, ако реално проради „зелена агенда“, заостајање ће бити све веће. Тако да Американци делују по принципу „ако пада – гурни га“. Европљанима ће бити тешко да створе своју макрозону у новој (2.0) глобализацији која ће заменити претходну, познокапиталистичку. Нису Британци узалуд побегли из Европске уније.

Иља Титов: А Британци ће успети?

Андреј Фурсов: На ово питање ћемо се вратити касније. Сада желим да кажем нешто друго. Ударци које Англосаси, пре свега Американци, наносе Европској унији, повезани су не само са конкуренцијом, борбом за место под капиталистичким сунцем. Постоји и много дубљи узрок. Ако су Русија и Руси за Англосасе егзистенцијални супарник или чак непријатељ, туђин, онда је европска цивилизација са њеном романско-германском основом једноставно противник, нешто страно са чим се Англосаси боре од XVI века као с конкурентом и туђином.

Иља Титов: Али, зар нису Велика Британија и САД делови европске цивилизације?

Андреј Фурсов: Формално су део, суштински – питање је много сложеније. Историјски, велике цивилизације настају на пољопривредној, индустријској основи у зонама богатим ресурсима (од плодних поља, до лежишта богатих рудама). Трговачки народи не стварају сами цивилизацију, они постоје, како је писао Маркс, „у порама“ производних друштава, делујући као посредници између ових друштава (таква је, на пример, улога Феникије, Картагине, Венеције, неколико султаната Сундског архипелага). Енглеска је увек била бедна европска периферија, бледа верзија романско-германске цивилизације, у којој се феудализам није од краја самлео и потчинио себи позноварварска начела. На преласку XV у XVI век, после пораза у Стогодишњем рату и после рата Црвене и Беле руже, који је покосио трећину енглеског племства, Енглеска се налазила у веома тешком положају: унутрашњи ресурси су били мали, а за пљачку спољашњих није било снаге. И одједном, у исто време, напорима Шпаније и делимично Португалије почиње да се формира северноатлантски трговачки систем – почетна форма будућег светског тржишта. Земља периферије, која се налази на сиромашној северноатлантској граници Евроазије (то нису богате тихоокеанске/кинеске или индоокеанске периферије), добија шансу. Али, да би је реализовала, било је потребно да се, прво, колибица-Енглеска на својим слаборесурсним „пилећим ножицама“ отвори према Атлантику, морима, а Европи да „окрене стражњицу“; друго, да стави нагласак на трговину и флоту, компензујући војну слабост; треће, да буде спремна да компензује слабост производње социјалним канибализмом – разбојништвом. Разбојништво је било тројако:

а) морско разбојништво (пиратство) – само један пљачкашки подухват Ф. Дрејка по западној обали Јужне Америке донео је 600.000 фунти и омогућио Елизабети да измири све спољашње дугове Енглеске и уложи 42.000 фунти у Левантску компанију, чији су приходи, касније, чинили капитал Источно-индијске компаније; о систематској пљачки шпанских галија од стране Енглеза да не говорим;

б) социјално разбојништво – ограђивање; енглеско племство је силом протерало сељаке са земље, неопходне за гајење оваца да би трговало памуком: „овце су појеле људе“; несрећне људе лишене земље, којих је било неколико десетина хиљада, „добри“ енглески лордови су просто вешали;

в) политичко-религиозно разбојништво – пљачка и погром католичке цркве за време Хенрија VIII под заставом протестантизма; отуда сукоб са римским папом, претварање енглеског краља у главу цркве Енглеске и непријатељство са Шпанијом.

Закључак: савремена Енглеска првобитно је формирана као северноатлантска целина, супротстављена Европи с њеном католичком романо-германском цивилизацијом, и као особени социокултурни тип, који, иако је произашао из европске цивилизације, представља њеног морског и трговачког мутанта. Владајући слој Енглеске је одлично схватао ту своју разлику коју је формулисао Ф. Бекон у Новој Атлантиди, и култивисао је. Савремена Енглеска је у почетку стварана као нешто што излази не само из енглеских, већ и европских оквира, као нешто наднационално. И не чуди што су огромну улогу у стварању такве њене форме играле наднационалне силе: венецијански и јеврејски капитал, који су преформатирали енглески владајући слој и створили атлантску Енглеску, као „Нову Атлантиду“. За разлику од империје Карла V Хабзбурга која је упркос својим америчким поседима, ипак, остала европска континентална држава, савремена (тј. од XVI века) Енглеска се првобитно формирала као држава новог типа: морска, трговачка, са светским а не европским замахом. И више од тога, владајући слој Енглеске стварао је нову цивилизацију – атлантску, која се, како је време протицало, све више разилазила са европском у њеној романско-германској варијанти и суштински се са њом разишла пре почетка интензивне индустријализације.

Иља Титов: Овим нису исцрпљене све разлике између европског и атлантског типа?

Андреј Фурсов: Наравно да нису. Навешћу још две. Прво. Као што је познато, генеза, тј. начин настанка одређује даље функционисање система. Ако схватите генезу, схватићете –  ако не све, а оно много суштинског. Енглеска је као систем настала на основу тоталног и многоструког насиља – како унутрашње, тако и спољашње пљачке и то је занавек утиснуто у социокултурни и психоисторијски кôд њене владајуће класе, која се од XIX века претворила у класу (узгред, британска аристократија je једина која се претворила у класу, буржоаску и атлантску; европска аристократија је остала сталеж). Даље, формирање Енглеске у доба Елизабете – то су само завере, унутрашње и спољашње. Елизабети и њеном режиму је успело да опстане умногоме захваљујући одличном, успешном раду венецијанске специјалне службе. Формална држава, у низу односа, као да је била потчињена специјалним службама и тајним структурама. Ова црта је јачала због ниског нивоа институција које формирају државу, релативне аутономије владајућег слоја (класе) у односу на њу и велике улоге неформалних структура – масонских ложа и клубова; а када је реч о периоду између 1820. и 1850. историчари чак говоре о „клупским владама“. Дакле, особеност организације власти у Енглеској, као „Новој Атлантиди“, била је огромна улога структура које су се налазиле изнад државе и истовремено у њеној дубини и које су имале више димензија од државе. Ове структуре су често биле функционални орган овакве власти, чију снагу треба помножити са наддржавном моћи Ситија (још у XII веку!).

Други моменат је Америка, САД. Настале као резултат трансатлантског договора неколико (британских и америчких) сегмената империјалног владајућег слоја по масонској линији, САД су од самог почетка биле вештачка, и, у складу с тим, надатлантска творевина. Све „новоатлантске“ црте Британије у САД су хипертрофирале још у фази настајања. И неважно је што се током читавог XIX века, а и у периоду 1920-1950-их година, између Британаца и Американаца водила борба, унутар групе, а не између група – борба унутар Нове Атлантиде, која се даље развијала кроз САД. Иако су као државе Велика Британија и САД готово пола столећа (са прекидом) биле међусобно супротстављене, оне су радиле на консолидацији атлантског система. Главни противник овог система биле су континенталне државе европске цивилизације.

Иља Титов: И прва је била Шпанија.

Андреј Фурсов: Да, у почетку Шпанија, затим Француска Луја XIV у XVII веку, два његова потомка у XVIII веку и Наполеона у XIX веку; у ХХ веку то је била Немачка. При чему су се Англосаси доследно обрачунавали са сваким својим континенталним противником, напредујући на исток, и после Наполеонових ратова наишли на Русију –  „Горка невоља светом је лутала. И на нас случајно налетела.“ Обратите пажњу: своје континенталне конкуренте, почевши од Наполеона, Англосаси су побеђивали уз помоћ Русије – друге шансе да их победе нису имали.

Иља Титов: Да ли то значи да је Русија радила у интересу Англосаксонаца?

Андреј Фурсов: Не, не значи. И, наравно, Русија није била никаква криптоколонија Британије, у крајњој линији до 1991. године, али 1990-их година, јељцинштина –  то је већ полуколонија без било каквог „крипто“, и ми смо дужни, макар с великим трудом и крвљу, макар и војним путем, да се из ове историјске замке избавимо. А чињеница да су Русија и Велика Британија деловале заједно против европских континенталних држава може се објаснити подударношћу интереса. Немачки историчар и геополитичар Лудвиг Дејо назвао је Британију и Русију двема крилним европским државама, у подједнакој мери незаинтересованим за удруживање и јачање европског центра. Друга је ствар што су Англосаси извлачили већу политичку и економску корист из победе, но, ово је природна последица њихове позиције као хегемона светског капиталистичког система. Одбијајући Наполеонову најезду, Русија је решавала своје проблеме и – да –  решавајући их уклањала британског конкурента. Зато је М.И. Кутузов, одлично схвативши ко је, у перспективи, главни непријатељ, препоручио цару да се заустави на граници империје, и ограничи на протеривање Бонапарте из Русије, да не предузима поход ван граница Русије, већ препусти Французима и Британцима да се међусобно „воле“. Цар, ношен личном увредом (Наполеонов одговор поводом кажњавања војводе од Анжијана – Бонапарта је окривио Александра да је, у најмању руку, умешан у убиство Павла I), није послушао и већ 1820-их Албион је почео да припрема ударац Русији. Ипак, победом над Наполеоном Русија је решавала и решила своје проблеме, тим пре што је наша акција била одговор на агресију.

Аналогна је ситуација са Другим светским ратом, чији су фитиљ потпалили Британци. Главни бенефицијар рата биле су, испоставило се, САД. Уништивши Хитлера, ми смо допринели томе. Али, зар можемо рећи да је Совјетски Савез био пешак у игри Американаца и Британаца против Хитлера? Наравно не. Ми смо се борили за себе. И ми смо изашли из Другог светског рата као велика сила. Али је и наш улог био већи од улога Англосаксонаца и Немаца. Међу њима се водила борба ко ће бити хегемон у капиталистичком систему, а за нас је било питање да ли ћемо опстати у Историји – физички и метафизички. Хитлер је, за разлику од претходних непријатеља Русије, поставио задатак не просто војне победе, већ брисања Руса из Историје. По ономе што видимо, такав задатак су поставили данас и његови наследници-ултраглобалисти на обе стране океана, чак им је и терминологија слична: нови поредак, само сада – светски. Тада се говорило о Трећем рајху, а данас је у њиховој агенди – Глобални рајх.

Вероватно једини озбиљан пример уласка Русије у игру за туђе интересе представља Први светски рат. Али у овом случају ми смо само одговорили: у запетљаној (опет од стране Британаца) ситуацији, Немачка је објавила рат Русији која је била принуђена да одговори иако није до краја спровела мобилизацију. Друга је ствар што је целокупна политика Николаја II довела Русију у зависност од иностраног капитала и на тај начин у Антанту, са свим, одатле проистеклим, последицама. Ипак, чак ни овде Русија није била пешак, већ важна фигура, но, на жалост, у туђој игри. У рату с Наполеоном и у Великом отаџбинском рату, историјска Русија била је сама играч. При томе, у сва три случаја, ми смо се овако или онако срели са двојном игром и издајом од стране Англосаса, који су радили иза наших леђа. Можда смо се тек у Кримском рату и данас, у Украјини, срели с њима лице у лице, непријатељ се открио.

Иља Титов: Колико дубоко у прошлост сежу наши односи са Англосасима, пре свега с Албионом?

Андреј Фурсов: Од времена Ивана Грозног. Узгред, управо су тада Англосаси први пут поставили задатак успостављања контроле над Русијом. Џон Ди – астролог, математичар и обавештајац Елизабете II, који је потписивао своје извештаје са „007“, формулисао је концепцију „Зелене империје“. Реч је о Енглеској, енглеској круни, која контролише Северну Америку и Северну Евроазију, то јест Русију. После Смутних времена Енглези су (заједно са Холанђанима) газдовали у трговачкој сфери Русије, док их 1649. године из земље није избацио Алексеј Михајлович. Старешинама енглеских трговаца саопштен је царски указ у коме се каже: „Енглези су учинили целој земљи велико злодело, господара свога, Карла краља, убили су… због таквог злодела у Московској држави не можете бити“. Другу половину XVII и цео XVIII век Албиону није било до нас, а после Наполеонових ратова Англосаси су озбиљно схватили победника над Наполеоном (после 1945. године поновили су то са победником над Хитлером), и лансирали пројекат „русофобија“, који је представљао психоисторијску припрему за заједнички рат Запада, тј за наддржавно-западни рат, против Русије, коме историјски припада и Кримски (Источни) рат. Припремама за овај рат руководио је тројни, или ако хоћете, троглави историјски субјект (агент) са британском „регистрацијом“.

Управо после Наполеонових ратова у Европи се формирао владајући субјект који, са неким варијацијама, постоји до данас. У његов састав улазе: англосаксонска држава-хегемон (у XIX веку – Велика Британија, после Другог светског рата – САД), финансијски капитал (у XIX веку пре свега Ротшилди као топ-менаџери петнаестак породица) и затворене наднационалне структуре светског споразумевања и управљања (у XIX веку то су били масони). Русија је била непријатељ овог „Змаја Горинча“ у целини и сваке његове појединачне „главе“. За Британију она је била опасан конкурент на Блиском Истоку и Азији. Године 1814. на Бечком конгресу финансијери, који су заступали интересе Ротшилда и низа других породица, покушали су да прогурају план стварања нечега сличног светској влади која ће се бавити пре свега финансијама (идеја је изнета 1773. године на скупштини 13 банкара које је сазвао родоначелник династије Ротшилдових). Александар I је ове планове срушио, и била је реализована не идеја наддржавне структуре, већ међудржавног Светог савеза, а руски цар, и уопште Романови, постали су непријатељи Ротшилдових, њихових савезника и клијената, и непријатељство је током XIX века само расло. На крају, са забраном масонских ложа у Русији 1820. године, Русија и њени владари су постали непријатељи масонства и „револуционара“-марионета из „зоо-врта Палмерстон“ које су помагали из Лондона. (Русија и Револуција – тако је овај проблем формулисао Ф. И. Тјутчев.)

Кримски рат није донео Британцима оне резултате које су планирали, као ни Велика игра у Централној Азији. Истина, касније су били саучесници у свргавању самодржавља у Русији. Два пута су Британци организовали светске ратове, хушкајући Немачку и Русију, ипак, све ово није им помогло да сачувају империју: много снажнији светски „паук“, САД, учинио је све да ослаби и разруши Британију. Активну улогу у томе играо је и СССР. Финални ударац по Pax Britannica нанели смо ми и Американци 1956. године у време Суецке кризе и царским Албионом је одјекнуо Албинонијев „Адађо“.

Од 1960-их година Британци су почели да обнављају своју империју у облику невидљиве финансијске (империје) са ослонцем на југ Кине и арапску зону Персијског залива („Англо-Арабија“). У оба ова региона постоје породице и кланови који су повезани са британским клановима и породицама током многих поколења, од 1830-1840-тих година. Стварање невидљиве Британске империје било је немогуће без одређене улоге СССР-а у том процесу током 1960-1970-их година, због тога, у том периоду, долази до наглог отапања односа и избијања у први план оних снага совјетске врхушке које су се ослањале, у изласку на Запад, на британску а не америчку линију. Но, упозоравао је А. Е. Вандам (Едрихин), горе од непријатељства с Англосасима може бити само – пријатељство са њима. Решивши крајем 1970-тих година задатке прве етапе обнављања империје по плану лорда Маунтбатена, Британци су прешли на другу етапу. Она се поклопила са неолибералним курсом у економији, активирањем оба англосаксонска „рођака“ у Кини учинивши да СССР не буде у тој мери нужан за реализацију даљих планова Британаца, већ и препрека, јер заузима у светском систему место које су они и Американци планирали за Кину, као своју „радионицу“. Управо су Британци (заједно са Кином и Израелом) били главне присталице не само максималног слабљења СССР-а, како су то планирали Американци, већ његовог рушења. У једном тренутку Англосаси су почели да, у складу са својим интересима, усмеравају процесе који су текли у СССР-у, процесе претварања номенклатуре у квази-класу која је тежила интеграцији у свет Запада, затим да утичу на кризу, пре свега у систему управљања, идеолошку кризу, што је и довело до ситуације из 1989-1991. године.

Иља Титов: Ипак, судећи до деловању Британаца по периметру наших граница, они се нису смирили.

Андреј Фурсов: Они се у сваком случају неће смирити док их ми не смиримо. Ипак, у последњој деценији подстичу их радикалне промене у развоју светског система, капитализма. Капитализам је своје одрадио и као замену ултраглобалисти припремају посткапиталистички нови светски поредак. Он је много суровији од капитализма и продире чак и у биолошку природу човека. Ја то зовем – био-еко-техно-фашизам. Глобализација, која почела на прелазу 1980-1990-их година и завршила се на граници 2010-2020-их година ковидом и конфликтом у Украјини, у суштини, показала се као агонија старог света. Пред нашим очима почиње нова глобализација.

Једна од црта неоглобализације је формирање макрозона, тј. просторних комплекса производње и размене са становништвом, не мањим од 300 милиона (но, то је тако на данашњем степену технолошког уређења, са даљим развојем ова цифра ће се умањити). Неки сматрају да је пропаст старе глобализације – пропаст глобализације уопште и њена замена светом макрозона. Моја претпоставка је да ствари стоје другачије. Макрозоне са претходном глобализацијом, финалом капитализма, нису биле компатибилне. Ипак, сада њихово формирање тече истовремено са формирањем новог светског система, који је „затворен“ у њима и у којем су и оне саме „затворене“. И не само то, ова глобализација 2.0 захтева  управо макрозоне као своје основне јединице и овим се принципијелно разликује од претходне, од које ће се разликовати и већим социјалним ограничењима (премештање у простору значајног мањег броја људи него раније, постојање затворених зона итд). Аналогно – генеза капитализма и формирање светског тржишта у „дугом XVI веку“ (1453-1648) захтевали су брз развој тадашњих великих империја –  Карла V Хабсбурга, државе Ивана Грозног, Османске династије, Сафавида у Ирану, великих Mогула у Индији, династије Ћинг у Кини.

Борба за XXI век, за место под „црним сунцем“ посткапиталистичког света је трка за стварање својих макрозона. Тако, Кина и САД, теоријски, такве макрозоне већ имају; у њима се могу вршити унутрашње реконфигурације (на пример, у случају распада САД-а и Кине на Север и Југ), али у целини посао је завршен. Потенцијал за стварање своје макрозоне, иако са бројним тешкоћама, има и Индија, а Европској унији, са својим озбиљним проблемима, и вектором Африка, неће бити тако једноставно. Што се тиче Британаца, потенцијал који има њихова невидљива империја није довољан за стварање макрозоне, тим пре што на Јужну Кину, њихову традиционалну зону, док постоји власт КНР не могу рачунати. Они ће „искочити из своје коже“ покушавајући да потчине себи делове оних зона које су биле зоне интереса историјске Русије, или просто делови СССР-а. У вези с овим Британци раде по целом периметру наших граница. Један од пројеката у том смеру је нова Rzeczpospolita, која би била састављена од Пољске, Литваније, Украјине, Белорусије. Ипак, после неуспелог преврата у Минску у лето 2020. године, овај пројекат је немогућ, он није остварив без Белорусије. Нови пројекат је UKPOLUK (United Kingdom, Poland, Ukraine) – после почетка украјинских догађаја, такође, неостварив. Југ Украјине за Британце је, уопште, проблематичан, за овај регион су заинтересоване истовремено и наднационалне структуре, и Израел, и други.

Узгред, британске тешкоће у источној Европи, као и тешкоће ЕУ, не могу а да не обрадују Американце. Велики успех Британци су постигли у Закавказју, где помажу турски пројекат Великог Турана, и делимично у средњој Азији, посебно у Казахстану, који се претвара у најнепријатељскију, у односу према Русији, клановско-политичку творевину у централној Азији. Раст русофобије у овом „табору“ подухват је Британаца и кланова које контролишу. Агресивни начин понашања Британаца, њихова улога предводника у подстицању антируске хистерије демонстрира очајну ситуацију у којој су се нашли покушавајући да створе своју макрозону. По свој прилици, дошли су до закључка да овај проблем могу решити само војним путем. Но, при томе, чак и у источној Европи, они се сусрећу не само са нашим интересима, већ и америчким, кинеским, интересима ЕУ.

Разговарао: Иља Титов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/na_perelome_epoh_fursov

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s