Национална држава кородира. О томе се више и не расправља. Споре се око тога шта ће je заменити. Једни верују – светска влада, други – цивилизације, трећи – регион-државе. Национална држава заиста одлази, али још увек је снажна и не дозвољава никоме да заузме њено место. Она остаје, но губи своју националну форму. Да замени националну државу долази корпорација-држава.
Није реч о претварању корпорација у државу, ни о корпоративној држави као у Италији 1920-1930-тих година или Немачкој 1933-1945-тих година. Реч је о принципијелно новом, и, вероватно, чудовишном феномену који се савременицима може учинити ништа мање страшан од „нових монархија“ XV века становницима позног средњовековног социјума. Корпорација-држава није будућност, већ садашњост. Она је овде само је ми једноставно не видимо од напуклог оклопа националне државе који користи.
Глобализација, као што је познато, представља такав процес производње и размене у којем се, захваљујући превласти информационих фактора над материјалним, капитал претвара у електронски сигнал, слободан од свих ограничења локалног и државног нивоа: просторних, материјалних, социјалних. Ово је, према Зигмунду Бауману, победа времена над простором, то јест, оних који контролишу време (капитал) над онима који контролишу простор (државу).
Глобализација је заменила места важним и мање важним нивоима претходне епохе: државни и локални ниво су отишли у други план, а глобални и регионални изашли у први. Макрорегионализација савременог света има два аспекта. Први је формирање наднационалних економских и политичких структура типа Европске уније или Северноамеричке зоне слободне трговине (НАФТА). Други, и много важнији је појава, већ почетком 1990. године феномена – који је познати јапански менаџер и публициста, аутор неколико економских бестселера Кеничи Омае у књизи карактеристичног наслова „Крај националне државе: успон регионалних економија“ (1995) назвао – „регион-државом“ или „регион-економијом“.
По мишљењу Кеничи Омаеа, управо регион-економија, а не држава која је у опадању, представља природну пословну јединицу глобалне информационе економије, при чему, независно од тога да ли се регион-економија налази унутар граница ове или оне државе, у којима постоји као економска аутономна целина (Силиконска долина у САД, англомерација Сан-Пауло у Бразилу, Сутокен и Кансај у Јапану, Сверна Италија, Баден-Витемберг и тако даље) или је распоређена са обе стране границе или чак граница (Русијон – Лангедок – Каталонија; Пенанг – Медан – Пхукет; Сингапур – Џохор – острва Ријау). Регион-економија решава проблеме коришћењем глобалних ресурса; у већој мери је повезана са другим регион-економијама него са својом земљом.
Функционисање регион-економије одређено је пре свега економским, а не политичким или социјалним императивима. Регион-економија је јединица потражње и потрошње, и ништа више од тога. Због тога број становника не треба да буде већи од двадесет милиона (иначе неће бити обезбеђено јединство грађана као потрошача, сви морају бити релативно богати), али и не мањи од пет милиона (да би се обезбедила економичност услуга, особито оних које су важне за ефективно учешће у глобалној економији). На тај начин, глобална економија не представља јединствено ткање, већ мрежу од више стотина чворних тачака повезаних, пре свега, међу собом. Она као да лебди над светом са његовим националним државама до којих јој нимало није није стало.
Оно што је Омае назвао „регион-држава“ Филип Бобит зове „тржиште-држава“ (market-state) која долази да замени националну државу. Ако су императиви последње носили политичко-економски карактер, а од 1945-1975 године још и социјални, онда су императиви и смисао живота region-state или market-state пре свега економски, а тек потом политички и још мањем степену социјални. Суштински, и један и други облик представљају десоцијализацију, денационализацију, а у извесном смислу и детериторијализацију државе.
И, ако регион-дражава још увек чува црте територијалне државе, а заједно са њима и, у одређеном степену, карактеристике социјалне и – у већој мери – политичке државе, онда „тржиште-држава“ ове карактеристике, суштински, губи. „Регион-држава“ на тај начин представља – прелазну форму ка структури, заиста адекватној Pax Globalica – „тржишту-држави“. Ипак, последња представља суштину овог процеса и зато је правилније говорити о тржишној државности. Конкретну историјску форму, одговарајућу глобалном тржишту и тржишној државности, зовем – „корпорација-држава“ (corporation-state).
Корпорација-држава је такав механизам, чији циљеви и функционисање носи пре свега економски карактер, то јест, усмерено је на смањење трошкова. Сагласно томе они захтевају минимизацију политичких и социјалних расхода – од свођења на минимум социјалних давања, карактеристичних за државе, до уклањања економски сувишног, нерентабилног са економске (корпоративно-државне) тачке гледишта – становништва (од ускраћивања становништву „заједничког колача“, до, фактички његовог искључења из реалног живота).
Када се најважнијом за државу прогласи економска конкурентност на глобалном нивоу, њене социјалне и националне компоненте могу се заборавити – држава почиње да се понаша као корпорација у којој је све опредељено економском ефикасношћу: „преживљавају најјачи“ и „ништа лично“.
Национална држава, наравно, неадекватна је у свету неолибералне глобализације. Она не само да је ирационална са ове (неолибералне) тачке гледишта, већ и слабо конкурентна пошто је оптерећена социјалним обавезама према становништву. У индустријској епохи испуњавање ових функција није доброчинство већ императив.
Прво, индустријска производња захтева постојање масовне радничке и средње класе. Друго, индустријска епоха је епоха у којој се сукобљавају војно-индустријски комплекси, то јест нације у целини, отуда су неопходне социјално-политичке мере за обезбеђивање јединства нације. Треће, постојање, током индустријске епохе системског антикапитализма (СССР), који логично проистиче из природе капитализма, супротстављање два света, натерало је буржоаску државу да прихвати облик који уопште није карактеристичан за њену природу, противречи јој – welfare nation state, то јест да постане држава општег благостања.
Глобална информациона постиндустријска економија, због свог научно-техничког нивоа и могућности премештања индустријске производње на Југ, нема потребу за бројном средњом и радничком класом. Епоха борбе за хегемонију се завршила, капиталистички систем има свог хегемона – САД (од 1980-тих година – Глобалну Америку). СССР је престао да постоји. Не треба никога прехрањивати и мирити.
Дакле, корпорација-држава је такав административно-економски комплекс који, будући да је формално државни апарат, игра самосталну и одлучујућу улогу у датој земљи; који у исто време ставља интересе те земље у зависност од економских органа (корпоративних) или, у крајњој линији, разматра прве кроз призму других; који је из сопствених интереса приватизовао, карактеристичне за државу као институцију, функције власти (приватизација власти-силе) и у исто време се одрекао испуњавања великог дела, карактеристичних за државу, социјалних дужности и функција (или их значајно смањио).
Унутрашњи принцип организације корпорације-државе је – клан. Управо клан, а не појединац, као у националној држави, представља социјалну јединицу корпорације-државе: појединци „овде не ходају“.
Национална држава се не претвара одмах у корпорацију-државу. Прво се трансформише у државу-корпорацију, да тако кажем, денационализује се, приватизује. Како је приметио један од лидера мексичких сељака у Чијапасу, „у кабареу глобализације“ држава почиње да се бави стриптизом и на крају представе на њој остаје само оно што је крајње неопходно – контрола над становништвом. Националне владе престају да буду и националне и владе, претварајући се у спољашње административне органе корпорација.
У току је тотална корпоратизација света, што споља гледано, веома подсећа на последње векове Римске империје и XIV–XV век у Западној Европи. XXI век ће бити век различитих корпорација („-држава“) – различитих по пореклу, форми, снази, али истоветних по суштини. И то ће представљати озбиљно искушење за такво хришћанско достигнуће човечанства – као што је личност, која се ни на кога и ни на шта неће моћи ослонити, осим на себе саму, и нужно ће морати да се претвори у корпорацију у једном лицу.
Управо корпоративност (недржавност, а и антидржавност) чини корпорацију-државу готово идеалном структуром и формом за глобалну криминалну економију, а тачније, само – глобалну економију. На крају – границе између криминалних и правних зона су принципијелно укинуте: „профит изнад свега“.
Корпорација-држава се налази не само са оне стране добра и зла, већ и са оне стране закона и злочина. То је принципијелно нови (пост-буржоаски и пост-цивилизацијски истовремено) феномен, не само са тачке гледишта државности, већ и са тачке гледишта економије, права и морала. У корпорацији-држави врши се одабир и одређеног социјалног, антрополошког типа, одређеног људског материјала.
Речено, ипак, не значи да је држава готово ишчезла. Процес маркетизације/корпоративизације државе још се није завршио, овде су могућа и обрнута кретања. Прво, у националној држави, особито у њеном језгру, постоји још много снаге за отпор. Посебно ако постоји моћна социјална традиција, чији корени сежу не само у ново доба, већ и у средњовековље (средњовековни корпоративизам је био принципијелно другачији од познокапиталистичког – социјални, а не економски, и, да их не би мешали, правилније је говорити о корпорационости). И што су ти коренови снажнији, спорије тече процес одумирања nation-state и њеног претварања у corporation-state кроз state-corporation. У азијским друштвима препреке на путу десоцијализације представљају локалне колективистичке традиције и корпорације.
Друго, nation-state представља такав омотач и такав ресурс који ће, у међусобној борби, искористити корпорације-државе које постоје унутар ње. И управо на становништво националних држава они пребацују своје проблеме.
Треће, очување фасаде националне државе омогућава да се прикрије пљачкашка суштине корпоративно-криминалне државе, да се корпоративно-криминални конфликти и интереси представе као национално-државни: „Где паметан човек крије каменчић? Међу каменчићима на морској обали“. Тим пре што се корпорација-држава формално простире на истој територији као и национална држава, као свеукупност компоненти њених структура и испољава се, пре свега, као збир, а не као целина, и зато ће њен потенцијал увек бити слабији од националне државе. Преосталу моћ целине која слаби, снагу синергијског деловања, корпорација-држава, слично оси-јахачу (читати „Живот инсеката“ Жана Анри Фабера) може да црпи само од националне државе, од њеног становништва.
Конфликти у новој епохи ће се продужити током одређеног времена у старој форми и под старим знамењима, и тек када застаре, а нови агенти коначно стану на ноге, наступиће brave new world корпорација-држава и поставиће се задатак спасавања од државе уопште. Управо у том смеру, супротно од онога како су се развијале структуре власти у Западној Европи током „дугог XVI века» (1453–1648 године), развија се сада држава која је прешла свој врхунац – форму и фазу националне државе.
Корпорација-држава има много обележја која је приближавају раним капиталистичким (како државама, тако и структурама типа Британске источноиндијске компаније) и преткапиталистичким владајућим структурама. Пут ка њима је – пут „назад у будућност“ или „напред у прошлост“. Вероватно ће корпорација-држава прећи свој пут од националне државе до недржавних облика власти брже него што су се кнежевине XV–XVI века претвориле у националне државе. Разуме се, ако ништа не преокрене или деформише овај „прогрес“. Јер, ми говоримо о системима и еволуцији, но постоји још субјеката и револуција, постоји борба која је, како је тачно приметио Хераклит, „отац свега“. Ко или шта може зауставити корпорацију-државу – „младића“ који крупним корацима граби напред?
Неолиберализму се могу супротставити конзервативизам и марксизам; социопатологији „хероја“ корпорације-државе – солидарност; паракриминалном колективизму и клановима – индивидуализам. Да ли је успех гарантован? Не, никако. Али то не значи да треба радосно прихватати прогрес који вас гура назад, потискује. „Ово није мој прогрес“, – каже Кандид, главни јунак „Пужева на падини“ Стругацких – „на мене ће се он спотакнути“. И, стискајући скалпел, одлази у Шуму. Узгред, не кажем да цео ток историје током наредних тридесет-четрдесет година може бити измењен уплитањем сила и стихија много моћнијих од корпорација-држава, али то је друга тема.
ДВЕ ВАРИЈАНТЕ БУДУЋНОСТИ
Главну варијанту будућности предлажу они који, у оквирима глобалне агенде, теже да свет претворе у простор који је добро контролисан из неколико центара у Северном Атлантику и, могуће, Источном Пацифику, простор у коме су избрисане цивилизацијске, националне и културно-историјске разлике; у коме су чврсто фиксирани, у одређеним зонама, монополи на високу технологију, информације и ресурсе, а у другим на сировинску специјализацију и сиромаштво. Но, да би постао глобалан и одговарао замислима својих конструктора, савремени свет мора да претрпи озбиљне промене – пре свега број становништва се мора смањити за 80-90%. На који начин планирају да то постигну – друго је питање.
Упоредо са тенденцијом глобализације развија се и друга тенденција – распад глобалног система на макрорегионалне блокове иза којих се – о томе пишу чак и у штампи – назиру империје из прошлости: империја Карла Великог, Британска, Османска; неоимперијалне обрисе добијају и САД и Кина. Јасно је да распад јединственог света неће бити једноставан – у свету је сувише мало ресурса и сувише много противречности.
Јасно је, такође, да независно од тога која ће варијанта „кратке историје будућности“ победити – глобално-либерална или деглобално-антилиберална, природа, форма организације и стила управљања новог владајућег слоја биће квалитативно другачија, као што ће и социјални систем бити другачији него што је данашњи.
Хаос у периоду 1980-2000 године захватио је не само финансијску сферу. Он је уништио не само реалну економију, националну државу и политику, већ и – што је посебно важно – сферу свести. Неолиберална револуција је унела неравнотежу у свест људи. Алтернатива и отпор глобалном хаосу могу постати (делимично већ постају) центри пост-глобалне кристализације власти и богатства, који по свом обиму нису глобални и који у исто време, територијално и демографски, превазилазе националну државу која се сели у прошлост.
Како преживети (минимум) и победити (максимум) у свету који се руши? Како се супротставити онима у чијима је рукама власт, имовина, информација и вишевековно искуство успешних светских игара и светског управљања, тј моћно организационо оружје1? Организационом оружју се може супротставити само савршеније организационо оружје. Особито ако узмемо у обзир да организациони „хиперболоиди инжењера глобализације“ постају све мање адекватни савременом свету који се налази у бифуркационој тачки.
Бифуркациона тачка је онај тренутак када је систем „у максимуму“ (разуме се, у оквирима широког али ипак постојећег коридора могућности), и када је довољан притисак, не јак, али у правом смеру – и инерција кретања постаје неповратна. Управо у тачкама бифуркације, у кратком историјском моменту, невелика група добро организованих људи, који боље од других познају и схватају ток историје, способна је да оседла њене законе и искористи их у борби за будућност, суштински – да конструише ту будућност у складу са својим смисловима, вредностима и интересима, способна да надмаши већу историјску масу и усмери ток историје.
Али за то је неопходна одговарајућа власно-организациона (у ХХ веку су говорили: државно-политичка) форма. Таква форма, са једне стране, мора истовремено бити способна да се супротстави глобализацији, заустављајући је испред њених врата, а затим, окренувши се, не дозволи да се таласи глобалног „прогреса“ склопе над њом; с друге стране, да уме да се одупре другим макро-регионалним блоковима на које се распао свет, користећи их као савезнике у отпору глобализацији.
Таква форма се може видети у творевини која је налик империји, импероподобној творевини (ИПО). Не треба се плашити првог дела кованице „имперо“. Није реч о рестаурацији империје: ништа се у историји не може рестаурирати, а време империја је прошло. Реч је о нечем другом: о унитарној наднационалној творевини, која комбинује вертикално-хијерархијске и мрежне принципе организације и која истовремено представља супер-концерн и супер-државу.
Унутрашње језгро ИПО треба да постане организација типа некадашњих редова – историјско искуство показује да су управо организације овог типа биле најуспешније у светској борби за власт, информацију и ресурсе, у глобалном управљању. Без постојања таквих структура не треба седати са светски карташки сто – искуство СССР је показало то кристално јасно: СССР није изгубио због економских разлога, већ зато што совјетске елите нису имале висококвалитну, сопствену организацију типа нео-редова, због чега је део елите у одређеном тренутку покушао да се интегрише у туђе структуре – но, узалуд, туђинце у такве структуре не примају.
За разлику од Запада, у руској историји, суштински, није било организација које су усмеравале светски историјски развој. Изузетак је Коминтернa која је у већој мери међународна лево-глобалистичка, а не руска организација и „Црвена империја“ Стаљина, која је постојала у врло кратком историјском периоду, и већи део времена провела бранећи се.
Данас свет пуца као празан орах, притиснут заоштреним противречностима, и то не само да ствара повољне могућности за стварање ИПО и структура типа нео-редова, већ чини такав корак једином шансом за опстанак, укључујући и физички опстанак, при томе не само за широке масе, већ и за владајуће елите које не улазе у круг изабраних. Осим тога, ако је постглобалном, посткапиталистичком свету суђено да настане, онда ће организација његових владајући група обавезно имати карактер савеза мрежних и структура типа нео-редова, које сједињују у себи управљачке, смисаоне и когнтивне функције, а форма оваквог савезе током одређеног историјског периода биће ИПО.
Андреј Фурсов
Приредио и превео: Александар Мирковић
НАПОМЕНЕ:
- В.С. Овчински, Организационо оружје,
https:/ /izborsk-club.ru/1466?ysclid=l5oxauolvm242514347
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 