Александар Зиновјев, ЗАПАДОИД

Већ у XVIII веку имале су огромног утицаја идеје о једнакости људи. Нећу оспоравати да су ове идеје одиграле велику улогу у историји човечанства уопште, а нарочито у еволуцији Запада. Ове идеје су у почетку имале политички и правни карактер. То што су имале и морални смисао, није било ништа ново, јер је хришћанство од самог почетка истакло тезу о једнакости свих људи пред Богом. Али, потом су свакојаке „прогресивне“ идеологије као и разни моралисти довели идеју једнакости до апсурда, приписујући јој смисао једнакости свих народа и у смислу њихових потенцијалних природних способности. Свако тврђење да се народи разликују по природним задацима, почело се карактерисати као манифестација расизма, национализма и шовинизма.

По себи се разуме да постоје универзална људска својства. Она су општепозната. У њих пре свега спада то, да сваки нормални човек има урођен управљачки орган (мозак) и тело којим се управља. Задатак првог је да обезбеди телу самоодржање, и да га прилагоди егзистенцијалним условима. Сваки нормалан човек тежи да то чини на најбољи начин (с његове тачке гледишта), то јест да ради у личном интересу, Ова банална истина је била позната људима одвајкада. Они су је фиксирали у мудрим народним изрекама, као на пример „Властита кошуља је ближе телу“ или „Риба тражи где је дубље, а човек — где је боље“ и ово су учинили много пре но што су професионални мислиоци почели да је користе у својим теоријама.

Од времена А. Смита (нисам трагао за ранијим изворима) усталила се традиција да се ово универзално и изворно човеково својство, да се руководи личним интересом, повезује с приватним власништвом и приватним предузетништвом, и да се у овоме види нека природна основа капитализма. Ово је чисто идеолошко уверење. Оно је лажно с научне тачке гледишта. Лични интерес као основа за човеково понашање је заиста његово природно својство. Оно није нужно повезано ни са каквим социјалним уређењем, ни са каквим типом друштва. Људи су постојали стотине хиљада година (ако не и милиона), пре но што се фомирао капитализам. И увек су поступали по принципу личног интереса. И у комунистичком друштву људи се исто тако руководе овим принципом. Када су људи у комунистичким земљама избегавали посао, ленствовали, аљкаво радили, забушавали, крали, узимали и давали мито, потказивали, клеветали, итд., они су се руководили личним интересима, а не некаквим другим.

Од универзалних људских својстава, не зависи никакав тип друштвеног уређења, између осталог ни од поменутог мотива људског понашања. Она важе у сваком од њих, попримајући различите облике у зависности од конкретних животних особености које владају у њима. Као што се у живом свету сви организми прилогађавају егзистенцијалним условима, то исто чине и људи у њиховој социјалној средини. Човекова универзална својства не дају предност никаквом типу друштва. Насупрот томе, од типа друштва зависи какав ће облик она овде попримити и како ће се испољавати. Карактер људског материјала утиче на то који се тип друштва формира у некој људској скупини, и какав облик овде попримају законитости тог типа друштва. При томе, не играју овде улогу нека универзална својства свих људи, већ особита својства одређене врсте људи, и то као својства целог народа, а не једноставно сваког човека понаособ. Она су и својства засебних људи, али не као Робинзона, већ као представника одређене људске масе која се репродукује из поколења у поколење током многих столећа и хиљада година.

Запад се стварао, развијао, учвршћивао, очувавао и освајао своје место на планети захваљујући људима одређеног типа, а не просто људима уопште. Називаћу их западоидима. Запад не би био могућ ни са каквим другим људским материјалом. Никакав други људски материјал не би био у стању да створи Запад, нити да га очува на том нивоу који је достигао.

Навешћу карактеристичне црте западоида, или тачније, западоидности. То су практичност, предузетност, прорачунатост, способност за конкурентску борбу, инвентивност, спремност на ризик, хладноћа, емоционална безосећајност, склоност индивидуализму, комплекс више вредности, тежња независности и успеху у послу, склоност ка савесном обављању посла, склоност јавном наступу и театралности, осећај супериорности у односу на друге народе, јача склоност да се влада другима него код осталих народа, способност за самодисциплину и самоорганизовање. Сматра се да је западоид ─ индивидуалиста, за разлику од многих других типова људи који су колективисти. Ако се речима „индивидуалист“ и „колективист“ не природаје никакав морализаторски нити вредносни смисао, с овим се можемо сагласити. Сваки нормалан човек мање-више доживљава себе као индивидуу („Ја“) и као члана неке скупине њему сличних („Ми“). Али форме овог доживљаја, пропорција „ја“ и „Ми“ у човековом менталитету, њихов узајамни однос и испољавање у понашању људи су различити. То и даје у резултату различите типове људи на том плану.

Западоиди су се појавили и достигли садашње стање у оквиру западно-европске цивилизације у којој је „Ја“ играло доминантну улогу у пару „Ја — Ми“ и било јаче развијено него код других народа и цивилизација, а „Ми“ је било савез снажно изражених „Ја“, могло би се рећи — унутар Ја —цивилизације. Захваљујући западњаштву ово својство западоида је било екстремно развијено, обухвативши све сфере њиховог бића. С ове тачке гледишта западно-европска цивилизација и западњаштво које се развило на њеној основи су уникалне појаве у историји човечанства. У том смислу западоиди су индивидуалисти, а њихово друштво је индивидуалистичко.

Целокупна животна форма западних земаља јесте резултат и манифестација индивидуализма западоида. Ако је потребно у неколико речи изразити његову суштину, могло би се рећи да је фундаментални принцип бића западоида следећи: радити за себе, посматрати све остале као средину и средство за егзистенцију. Ово је наравно крајње поједностављење. А ако читалац ради одбране западоида наведе нека њихова позитивна својства, нећу то оспоравати. Пре свега, ја не видим ништа лоше у наведеном принципу. Руски мислилац Н.Г. Чернишевски који је преводио и пропагирао радове Љ.С. Мила у Русији у ХIХ веку, високо је ценио ово својство западних људи, називајући га „разумним егоизмом“. Друго, принцип социјалног индивидуализма не спречава код људи развој многих, с моралне тачке гледишта, позитивних својствава, као што и принцип социјалног колективизма не спречава развој негативних особина. На пример, развијен осећај сопствене вредности и тежња ка личној слободи незамисливи су без социјалног индивидуализма (без „разумног егоизма“). А гушење личности је обична ствар у колективистичким друштвима.

По мом схватању западоид није неки типичан, просечан човек који се често сусреће. Мој опис овог је апстрактна и сумарна карактеритика људског материјала на Западу као мноштва и масе људи. Својства западоида су растворена У овој маси, подељена су најразличитијим пропорцијама, комбинацијама и количинама међу мноштвом индивидуа. Али „раствор“ западоидности овде је толико јак, да је целокупну масу људи у интересу научне симплификације могуће посматрати као мноштво типичних западоида.

Земље Западне Европе биле су у стању да дају довољно људе оваквог типа (западоида), који су се показали подесним да изграде западно друштво. С другим људским материјалом, понављам и подвлачим, не би се добило ништа слично. Не може бити аргумент против реченог ни пример САД. У САД су се заиста скупили људи са свих страна света. Али, америчку цивилизацију нису стварали они, већ људи западног типа, то јест нарочите придошлице из Западне Европе. Они су оформили иницијално језгро и покретачку снагу овог процеса. Остали су прихватали учешће у процесу као увучени и искоришћени од ових. Пошто је главна ствар за овај процес обављена, то јест цивилизација се формирала и добила извесну развојну инерцију у одређеном смеру, маса људи другог типа била је у стању да је подржи. Али новатори у овом историјском стваралаштву били су људи западног типа. Сматрам да су они основа и гарант њеног постојања и у будућности.

Сваки народ је способан да се користи благодатима западне цивилизације ако му се пруже као поклон. Али тешко да је сваки народ способан да сам створи цивилизацију такве врсте или макар да постане саучесник у њеној изградњи и одржавању. Уверење да су тобоже различити социјални системи само ступњеви у развоју једног те истог апстрактног „човечанства“, и да тобоже сваки народ може проћи ове ступњеве у својој еволуцији је фактички лажно с научне тачке гледишта. Западну цивилизацију су створили народи с одређеним својством. То је њихова уникална и непоновљива творевина. То спада у њихову природу, у њихов карактер. Други народи су стварали цивилизације другачијег типа, које су више одговарале њиховом карактеру и животним условима.

У историји западоида могу се разликовати два периода. У првом периоду се одвијао индивидуални одабир људи са својствима западоида. Ова својства нису измислили хуманисти и мислиоци, већ су постојала код људи који су улазили у избор у облику природних склоности или мање-више развијених способности. Људи с оваквим особинама су имали извесне предности пред другима — били су бистрији, лукавији, хладнокрвнији, таштији. С временом број оваквих људи је растао, они су постајали пример за друге и доприносили да се код ових испоље аналогна својства. Ова својства су се култивисала, изоштравала. Догађао се својеврсни одабир, сличан вештачком одабиру при гајењу културних биљака и животиња.

Други период је назначен у првој половини нашег века и пуном снагом је избио после Другог светског рата. У овом периоду вештачки одабир је замењен новим методама. Почели су да штанцују људе у масовним размерама помоћу вештачких средстава, наиме да их профилишу помоћу васпитања, обуке, идеологије, пропаганде, културе, медицине, психологије. Догодило се нешто слично што је већ виђено при побољшању домаћих животиња и културних биљака помоћу вештачких стимуланса, хемијског ђубрива и генетске технике.

Александар Зиновјев, ЗАПАД ─ ФЕНОМЕН ЗАПАДЊАШТВА, Наш дом/L‘ Age d‘ Homme, Београд-Lausanne, 2002.

Превео са руског: Мирослав Ивановић

Андреј Фурсов, НАРКО-ТЕРОРИСТИЧКА ЕНКЛАВА НА ЈУГУ ЕВРОПЕ

Књига коју читалац држи у рукама, формално је посвећена такозваној „држави Косово“ – нарко-терористичкој енклави коју су формирале северноатлантске врхушке на југу Европе. У суштини, ово је књига о томе како је устројен савремени свет, како светска врхушка, локалним и нелегалним сегментом којем припадају оператори светског криминалног система (везу обезбеђују специјалне службе и неке породице нижег и средњег слоја светске елите), управља историјским процесом. Аутор књиге је – наш водећи стручњак за Балкан, „обојене револуције“ и друге облике контролисаног хаоса, доктор политичких наука Елена Пономарјова.

У првој глави дата је историја проблема. Конкретно, врло добро је приказана заједничка западна НАТО агресија против Југославије, која је решавала два проблема: рушење Југославије и стварање, под маском „државе Косово“, нарко-криминалне енклаве која има велики геополитички, криптополитички и економски (ресурси, транспортне комуникације) значај. Срби су представљали главну препреку на путу решења овог задатка. Уз то, будући православни Словени, на Западу су посматрани као „балкански Руси“; отуда је временом дошло до ирационалне мржње западоида према Србима, посебно Немаца, које су Срби озбиљно тукли током два светска рата у ХХ веку.

У принципу, за време агресије против Југославије и касније, током заједничког истискивања Срба са Косова и Метохије (даље у тексту – КиМ), натовци су поновили оно што су 1942 године учинили Србима нацисти у савезу са Хрватима-католицима и тим истим Албанцима. Е. Г. Пономарјова подсећа да се 21. брдска вафен дивизија „Скендербег“, формирана 1. маја 1944. највећим делом од муслимана-сунита, одликовала посебном суровошћу и да је поклала око 40 000 (четрдесет хиљада) Срба. НАТО агресија против Југославије, као и некада Хитлерова агресија, имала је за циљ уништење српског народа, сламање његовог духа, психоисторијско поткопавање. Карактеристично је да такозвана светска заједница, тј. светска капиталистичка врхушка и средства информисања која контролише (СМРАД – средства за масовну рекламу, агитацију и дезинформације) никада није осудила ни Немце, ни НАТО, ни Хрвате, ни Албанце за уништење Срба, санкционишући на тај начин ово уништење.

Врло је карактеристично да је загребачки бискуп Алојзије Степинац, који је за време рата позвао хрватске усташе да убијају Србе, због чега је касније провео у затвору 16 година, од папе Пија XII произведен у кардинала и постао члан Курије, а од папе Јована Павла II године 1998, уочи НАТО агресије против Југославије је беатификован. Испада да Ватикан post factum одобрава масовна убиства Срба или, у најбољем случају, не сматра их злочином. Узгред, шта се може очекивати од Ватикана – највеће организације која је 1945-1946 извршила масовно пребацивање нациста у Америку („Ватикански коридор“, „Манастир“)? Шта можемо очекивати од русофоба и совјетофоба Јована Павла II, који је током 70-минутног разговора благословио Горбачова за капитулацију пред Западом, на сусрету са Бушом-старијим на Малти? И није важно што је тај папа – Словен, главно је да је он – „слуга Капитала“, слуга „господара светске игре“.

Наслов друге главе књиге – „Ослободилачка војска Косова – бандит у служби ‚господара историје‘“ говори сам за себе. „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК) – љубимица је северноатлантских политичара без обзира на то што је специјални представник председника Клинтона на Балкану Р. Гелбард јасно саопштио: ОВК је „ван сваке сумње терористичка организација“. Али то је ‚господарима Историје‘ (тако је Б. Дизарели звао владајућу светску врхушку) неважно: терористи, исламисти, нацисти – нема никаквог значаја ако је њихово деловање усмерено против историјског противника Запада, било да су у питању Руси или Срби.

У априлу 1994. године Клинтон је лично одобрио испоруку оружја босанским муслиманима и почео пребацивање хиљада муџахедина из читавог муслиманског света. У раду је добро показано како су 1996. године представници једне од затворених наднационалних структура међународног споразумевања и управљања – Билдербершког клуба – почели активно да користе америчку ЦИА-у и западнонемачки БНД за врбовање и наоружавање ОВК, како је ЦИА и команда специјалних јединица Бундесвера обучавала војнике ОВК.

У фебруару 1998. године почео је рат ОВК против Југославије, тј. против Срба, међутим, већ у октобру је југословенска армија разбила, од Запада наоружане и нахушкане бандите, и довела их до ивице уништења. У том моменту Запад се умешао. У октобру 1998. Савет НАТО-а, претећи бомбардовањем, поставио је С. Милошевићу ултиматум, а у јануару 1999. године за „светску заједницу“, заједничким напорима НАТО-а и Албанаца, приређен је спектакл – „инцидент у Рачку“, у коме су откривени лешеви 45 Албанаца које су, наводно, убили Срби. Касније је доказано да су лешеви Албанаца били довезени у Рачак из разних места, да Срби нису имали никакве везе са тим (схема која је разрађена још у Румунији – наводно стрељање етничких Мађара; лешеви „убијених“ били су довезени из десетак мртвачница а онда су пуцали у њих аутоматима). Међутим, лажна вест је пуштена и светски СМРАД (средства за масовну рекламу, агитацију и дезинформације прим.прев.) се дочепао ње.

НАТО и пре свега САД (посебно је агилна била М. Олбрајт, која је, како се касније испоставило, имала пословни интерес на Косову) почели су да припремају агресију. Нажалост, посредно им је помогла помирљива позиција Јељциновог режима који је већ дисао на шкрге; у том смислу јељцинштина сноси моралну и политичку одговорност не само за оно што се десило деведесетих година у РФ, већ и за оно што се десило са Југославијом. Наравно, југословенска кривица јељцинштине само је посредна и не може се ни на који начин поредити са директном кривицом НАТО-а: у случају НАТО-а можемо говорити о ратном злочину и ратним злочинцима – јер како другачије квалификовати оне који су наредили да се бомбардује мирно становништво Југославије? Надам се, доћи ће време и ови људи ће добити свој Нирнберг или ће на неки други начин бити кажњени.

НАТО агресија је почела 24. марта 1999. године. Била је то прва акције ове врсте у Европи после 1938. године, када је уз дозволу Велике Британије, Француске и Италије Хитлер упао у Чехословачку. Године 1999. нападачки субјект нису били нацисти, већ натовци, а објект – опет Словени, само не западни, већ јужни. Континуитет, ипак.

20. јуна 1999. године агресија је постигла своје циљеве: почело је повлачење Југословенске армије са КиМ под контролом НАТО-а, праћено етничким чишћењем Срба од стране Албанаца уз прећутну сагласност натоваца.

Е. Г. Пономарјова илуструје ову ситуацију цитатом из рада В. Блума „Убиство демократије. Операције ЦИА и Пентагона у периоду Хладног рата“: „САД, као и увек, остају верне политици увођења и(ли) подршке најодвратније тираније у свету. […] за америчке лидере већ је постало уобичајено да говоре о слободи и демократији подржавајући све облике диктатуре“. Реч је о двојним стандардима и лажи као карактеристичној црти политике САД, било да је у питању епоха Хладног рата или последње две деценије; „највулгарније у Хладном рату је, – пише познати енглески аутор политичких трилера Џон Ле Каре – то што смо научили да гутамо сопствену пропаганду. […] У нашем претпостављеном поштењу сопствено саосећање принели смо као жртву великом богу равнодушности. Бранили смо јаке од слабих, усавршавали смо уметност јавног лагања. Од достојних поштовања реформатора и пријатеља правили смо непријатеље, а пријатеље – од најодвратнијих владара. И једва да смо се упитали: колико још можемо да штитимо наше друштво таквим средствима, остајући при томе друштво које вреди штитити“. В. Блум пише о тиранијама које су увели Американци, Џ. Ле Каре о њиховој подршци најодвратнијим властодршцима. У случају „државе Косово“ реч је о подршци одвратним криминалним тиранијама, о свесном курсу политизације криминала од стране САД, о савезу са политизованим криминалом. То је очигледно из наименовања у „републици Косово“. Како констатује аутор „што је већи злочин у прошлости то је виши положај (тог или другог лица, прим. А.Ф.) у политичком систему ‚републике Косово‘“. Ово је принципијелни курс САД и Европске уније, ако реч „принципијелан“ употребимо у овом контексту.

Хашим Тачи, Агим Чеку, Адем Јашари, Рамуш Харадинај – међународни су злочинци, бандити на челу бандитске државе. При томе Американци и западноевропљани, који не бирајући стављају Србе на оптуженичку клупу (Међународни трибунал за бившу Југославију је првобитно је основан као анти-српски орган), испољавају дирљиву бригу према косовским лидерима, без обзира на стотине сведочанстава о њиховим тешким злочинима и учешћу у трговини наркотицима и људским органима.

Тако је пред суд доспео Рамуш Харадинај. Пред судом га заступа адвокат Чери Блер – жена једног од главних иницијатора бомбардовања Југославије, премијера Велике Британије Тонија Блера. Данас се мало ко сећа овог верног слуге светске врхушхе, неугледног субјекта са лажљивим очима које скривају поглед и манирима макроа из лондонског Ист Енда, који је крајем деведесетих година био један од главних подстрекача ратова на Балкану. Да, брачни пар Блер (Чери је добила седам милиона евра) је добро зарадио на југословенској трагедији. Године 2012. Харадинај је проглашен невиним! Према подацима агенција, на које се ослања аутор књиге, за ослобођење Харадинаја Албанци су потрошили 50 милиона евра. Разуме се, ни северноатлантска врхушка није била спремна да изгуби тако вредан кадар, а још је и зарадила на свему овом.

Овде је, такође, видљив континуитет у политици САД у односу према ратним злочинцима. Године 1945. Американци су урадили све што су могли да извуку из тешког положаја хиљаде нацистичких злочинаца. Њих су отпремали у САД или смештали у америчке зоне у Немачкој, а најважније је било – да раде против СССР-а, против Руса. Такође бих напоменуо да је амерички капитал, да су корпорације САД сарађивале са Трећим рајхом готово до 1944, а најактивнији је био – рокфелеровски „Стандард Оил“. А када је Рокфелеров човек, Прескот Буш, (деда и отац председника САД), који је имао тесне економске везе са Рајхом због тих контаката 1943. доспео у САД пред суд, Рокфелерови су одредили да га брани, као адвокат, још један њихов човек – будући директор ЦИА Ален Далас, који је добио спор.

Трећа глава књиге је у целини посвећена албанској мафији као темељу, системском елементу „државе Косово“ и као важном сегменту светског криминалног система. Аутор испитује принципе функционисања и унутрашњу структуру албанске мафије – једне од најозбиљнијих у савременом криминалном свету, а такође и различите сфере њене делатности – нарко-трговину (Албанци контролишу 75% испорука хероина у Западној Европи и 50% у САД; сваки месец кроз руке нарко дилера пролази четири до шест тона хероина, годишњи приход је 2 милијарде долара); трговину људским органима; сексуално ропство (још крајем деведесетих година 75% проституције у Енглеској се налазило под контролом албанске мафије; слична је ситуације и у многим другим европским земљама). Албанска мафија је организовала и бројне услуге за изопаченике најразличитијих типова – од педофила до љубитеља садомазохистичког секса са трудним женама. При томе, највећи број ових перверзњака су представници европске буржоаско-аристократске врхушке и живе у Западној Европи или врхушке арапских, афричких и азијских земаља који редовно навраћају у Европу; о Америци да не говоримо. Како албанска мафија организује сексуалне услуге представницима врхушке добро је показано у филму П. Морела „96 сати“ (2008. године) – реч је о везама албанске мафије, француског естаблишмента и арапских шеика.

Е.Г. Пономарјова показује да су за рушење Југославије и стварање нарко-терористичке енклаве Косова биле заинтересоване различите снаге са различитим мотивима.

Први је геополитички мотив колективног Запада. Рушење Југославије, њено дробљење и стварање Косова повезало је западно и источно крило НАТО-а. У исто време, моћна војна база САД на Косову омогућава остваривање војно-стратешке контроле над значајним делом Балкана. Главни задатак: не допустити повратак Русије овде, коначно је истиснути са Балкана.

Друго, економија. Рејон Косова је богат различитим минералима, суштински ово је балканска ризница на коју су транснационалне корпорације (ТНК) одавно бациле око; ипак, постојање Југославије није дозвољавало да се дочепају укусног парчета. Кроз Косово и земље формиране на тлу бивше Југославије пролазе важни транспортни коридори, могу проћи и гасоводи, нафтоводи. На тај начин Косово постаје центар експлоатације и пљачке балканских народа од стране северноатлантске врхушке.

Треће – светска криминална економија. Косово је најважнија база за претовар наркотика. Налази се на средини „балканске маршруте“ која повезује зону „Златног полумесеца“ са нарко-тржиштем Европе. О овом аспекту треба мало више рећи.

Наркобизнис игра огромну улогу у савременој светској економији. Корпорације и банке зарађују огромне количине новца; узимајући га од трговаца и произвођача наркотика по врло ниској стопи – остварују астрономски профит. Претварајући новац у легалан и ликвидан, банке, у суштини, финансирају нарко-трговину. По мишљењу стручњака 50% светских банака опстаје (у данашњем облику) захваљујући нарко-бизнису, при чему постоји подела рада: англо-америчке банке су „везане“ за тржиште хероина, немачке – за тржиште вештачких наркотика, банке „романске Европе“, пре свега оне повезане са Ватиканом, за тржиште кокаина.

“Нарко-бизнис цвета зато што, – пише Е.Г. Пономарјова, – зарађени новац представља гаранцију за инвестирање највећих светских компанија. Нарко-трговци кредитирају политичаре“. И није чудо што је значајан сегмент светске капиталистичко-аристократске врхушке или непосредно увучен у нарко-бизнис или посредно од њега остварује немали приход. Својевремено је група научника под руководством Линдона Ларуша објавила рад «Dope incorporated» у којем је показала везе администрације САД са нарко-трговином и изазвала бесну реакцију (Ларуш је провео неколико година у затвору због измишљеног дела).

Непосредни тутори-контролори глобалног нарко-бизниса су, како сматрају аналитичари, три специјалне службе: МИ-6, ЦИА и МОСАД које контролишу 90% нарко-трговине, осталих 10% припада различитим мафијашким структурама које су, у већој или мањој мери, под контролом наведених служби. Резултат свега је – институционализација организованог криминала, срастање криминалних структура и специјалних служби уопште, и при стварању бандитске државе Косова, посебно. Добијамо занимљиву слику: Косово контролише тандем – албанска мафија и специјалне службе Запада, а све то наткрива Бела кућа и европски чиновници који седе, по тачном запажању Џ. Лафленда „на бајонетима НАТО војске“. У том смислу, Косово представља важну карику и полугу у управљању светске врхушке светским криминалним системом, која га уз то користи и у остваривању политичких (прекрајање савременог света) и психоисторијских (борба са Словенима као православцима који нису склони животу у капиталистичким формама) циљева.

Коначно, на крају, али не по значају: на широком социо-културном плану питање настанка нарко-криминалних зона типа Косова условљен је психоисторијском деградацијом Запада, пре свега, Западне Европе, која се одрекла рада и радне етике, религиозног и културног идентитета, која стреми забави (од конвулзија у дискотекама, које су прецизно именоване местима „смрти културе“ до коришћења дрога) и тоне у пороке (проституција) и полну изопаченост (хомосексуализам, педофилија и др.). Европљани – почевши од банкара до обичног народа – потражују услуге које пружа албанска мафија и њено легло – Косово.

“Република Косово“ је нарко-криминални нуспроизвод рушења Југославије. Аутор сасвим тачно истиче чињеницу да рушење Југославије (као и СССР-а) нипошто није било резултат народне воље, националног самоопредељења народа, већ резултат реализације класних, геополитичких и криминалних интереса дела светске врхушке и дела владајућих слојева Југославије. Конкретна форма остваривања ових интереса била је стратегија контролисаног хаоса и војна интервенција, рат под лицемерним изговором „хуманитарне акције спасавања Албанаца“.

Рат у Југославији писац О. Маркејев је назвао „моделом“: „Овде, на Балкану, као лешинари слетале су све више-мање озбиљне светске обавештајне службе. Користећи ситуацију – „рат ће све обрисати“, као на вежбама су ‚ваљали‘ моделе разрађене за ‚ванредне ситуације‘, гранатирали своје војнике, врбовали и ликвидирали туђе, полагали мреже за будуће операције, када игра буде озбиљнија и улози буду врло високи, тј. када буде реч о баснословном профиту за светску врхушку“.

“Модел“ рата у Југославији није повезан само са Југославијом, Балканом, већ и са Русијом. На југословенском „материјалу“ разрађен је модел рушења политичко-етничке, политичко-религиозне, геополитичке целине активним коришћењем етничког и религиозног фактора. Једини „објекат“ близак „по конструкцији“ Југославији била је – словено-турска (православно-муслиманска) Русија, тим пре што је и однос Запада према Русима исти као и према Србима, само са више страха. Још једном ћу цитирати О. Маркејева поводом рата у Југославији: „Неко је поставио за циљ да се разјасни може ли се закувати конфликт мешањем паклене чорбе етничких, религиозних и економских противречности у словенској држави. И ако може, ко и како треба да буде уплетен, које ће сенке прошлости оживети непријатељство, које идеје ће кренути да круже главама, колико крви је потребно док измучено становништво не буде спремно да са цвећем дочека беле тенкове интернационалних снага“.

Другим речима, рат деведесетих у Југославији, чију кулминацију представља НАТО агресија – без које се држава не би распала, између осталог је био и социјални експеримент које су извршиле одређене снаге. Резултат експеримента било је уништење југословенске економије (коју ће доћи да обнове западне ТНК), њена демодернизација. А оно што се дешавало и дешава на Косову и око њега – класични је пример неоварваризације и футуроархаизације друштвених односа. И постало је јасно: неоварвари које је створила западна врхушка, пре или касније ће срушити њихов свет или га бар опоганити – већ га погане. Како је говорио Шекспиров јунак „иди, иди отровани челику, на своје одредиште“. Решавајући своје задатке, светска врхушка ствара свет у коме ће криминализација постати један од основних друштвених односа демодернизованог друштва које тоне у архаичност. Пред вратима данашњег „Рима“ – Запада – није Ханибал, већ џин неоварварства кога су пустили из боце. Данас Хашим Тачи коље Србе, сутра ће његови наследници клати Европљане.

Поновићу оно што сматрам најважнијим. Агресија против Југославије и стварање „републике Косово“ од стране северноаталнтских врхушки по свом значају далеко превазилази границе Балкана – као у своје време пуцањ Гаврила Принципа. Читава ова прича не само да је створила прецедент претварања мафије у псеудо-државу, већ и осветлила важне механизме управљања светом. Иза онога што споља изгледа као срастање западних специјалних служби са криминалом, заправо се скрива срастање светске врхушке и криминала. Друга страна политизације криминала је криминализација политичких врхова савременог света, која доводи у склад светску политику са криминалним карактером светске економије. Последња почива на пет „колона“: трговина нафтом (30% је нелегално), трговина наркотицима (100% криминал), трговина оружјем (50% нелегално), трговина златом и драгоценим металима (минимално је 50% нелегално тј. криминал), проституција и порно-бизнис (90% криминал). Јасно је да су господари ових пет „прстенова“ криминалци, али не непосредно, већ посредно, преко ланца „специјалне службе – криминал“. Специјалне службе су увек, овако или онако, биле повезане са криминалом, ипак, када је почела неолиберална контрареволуција/глобализација на прелазу седамдесетих и осамдесетих година, ова веза је добила системски политичко-економски карактер. То се огледало, са једне стране, у активном уласку криминала у власт у целом свету, а са друге – у повећању удела представника специјалних служби и војних кругова у владајућим структурама многих држава у свету.

Све ово је врло слично завршној фази постојања Римске империје, па иако су историјске аналогије пре свега спољне природе, овде имамо над чиме да се замислимо. Стварање криминалних футуроарахичних енклава иде у корак са демодернизацијом самог Запада, која се испољава у деиндустриализацији, уништењу образовања, ширењу екологизма са његовим антихуманим ставовима и много чему другом. Демонтажа друштва Модерна је геостратешки курс светске врхушке, и зато стварање бандитске државе Косово треба разматрати и у овом контексту, поред већ поменутих. И природно, можемо очекивати појаву аналогних власт-криминал новотворевина; то је, такође, у складу са логиком стварања света енклава – најразличитијих: од зона богатих (Дубаи) до криминалних зона (Косово).

И последње. Прича о Косову ( а такође о Ираку, Либији, Сирији) показала је да имамо посла са суштински, криминалном светском врхушком – криминалном како по циљевима (смањивање становништва на планети за 80%), тако и по средствима њиховог достизања. Ова врхушка активно прекраја свет и престројава сам Запад, који се у многоме већ претворио у Постзапад, и који не само да пориче, већ потире традиционалне европске и хришћанске вредности, у гнојној рани која трули испуњена вољом за смрт цивилизације. У „љубави“ северноатлантских врхушки према албанском криминалу испољава се не само геополитички и геоекономски интереси, већ и тешка психоисторијска болест, социокултурна изопаченост – дубоко у то верујем. Може ли се са овим људима играти по правилима, тим пре по њиховим правилима? Никада. Југословенска и косовска историја, да не спомињемо Либију, Ирак и Сирију, сведоче о томе „кристалном јасноћом“.

Свој рад Е.Г. Пономајова завршава епизодом из бриселских преговора 19. априла 2013. године, када су премијери Србије (Ивица Дачић) и Републике Косова потписали документ који су саставили евро-чиновници. По мишљењу аутора створен је опасан прецедент: од тог тренутка свака територија коју контролишу мафијашки кланови или терористичке групе може бити проглашена субјектом светске политике, ако то одговара интересима Запада. Бриселски договор, заснован на двојним стандардима, ставио је руководство Србије под међународну контролу, тј. контролу од стране светске врхушке, учврстио посебну улогу НАТО-а на Балкану, и, у суштини, био признање Републике Косова од стране Србије.

У овој етапи Срби су изгубили. Победиле су силе Зла – светска врхушка и политизовани криминал који је опслужује. Но, упркос томе, нада увек постоји. У центру Београда, на гробљу, стоји споменик херојима Првог светског рата – величанствена статуа српског војника; у подножју постамента шири се орао на издисају који симболизује срушену немачку моћ – Другог рајха и Аустроугарске империје. Овај споменик за мене представља симбол будућег реванша Срба над силама Зла.

Андреј Фурсов
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.livelib.ru/book/157127/readpart-prestupnye-internatsionaly-v-tsentre-evropy-kak-nato-sozdayut-gosudarstvabandity-elana-ponomareva/~3?fbclid=IwAR3mjEZHBHyGa-FZC2d8BWcAszAy2UelW5CL_5j4GPT3Jup4t7hcsIlFLKw