Рајнер Марија Рилке, О ПЕСНИКУ

Једном, у лепом поређењу, предочио ми се однос песника сред онога што постоји, његов „смисао“. Било је то на великом једрењаку којим смо се возили са острва Филе ка систему брана. Ишли смо најпре уз реку, веслачи су морали добро да запну. Сви су они седели наспрам мене, њих шеснаесторица ако се добро сећам, по четворица у једном реду, по двојица за десним, по двојица за левим веслом. С времена на време бих срео поглед овога или онога међу њима, али у њиховим очима најчешће није било никаквог гледања, него су, отворене, зуриле у ваздух, или су пак биле само места где се откривала врела душа ових момака, око које су се напињала метална тела. Понекад, дижући поглед, ипак бих изненадио понеког међу њима како сав утонуо мозга о неком путнику, као да замишља ситуације у којима би могао одгонетнути ту страну прерушену појаву; али кад би видео да је откривен, он би готово истог часа изгубио напорно задубљен израз, за тренутак би му се сва осећања усколебала, па би се што брже може сабрао у будан животињски поглед, све док лепа озбиљност његових црта не би по навици прешла у приглупо лице, које очекује бакшиш и у будаласту приправност да се, захваљујући, до миле воље изобличава и понижава. Али са тим унижавањем, које путници одвајкада носе на савести, најчешће се удруживала и одговарајућа освета, будући да би он ретко пропустио да преко странчеве главе завитла поглед пун опаке мржње, поглед што би засјао од некакве сагласности коју мора да је нашао на оној другој страни. Већ неколико пута сам погледао старца који је чучао онде, на задњем делу бродића. Његове руке и ноге су се најприсније опружиле једне поред других, а између њих се, вођена и задржавана, спретно кретала ручица крме. То тело, у поцепаним прљавим хаљинама, није било вредно помена, а лице под запуштеном чалмом било је затиснуто у себе попут делова дурбина, толико пљоснато да се чинило како му од тога сузе очи. Бог сам зна шта се то у њему налазило, али изгледао је као да може човека претворити у нешто гадно; желео сам да га подробније осмотрим, али кад бих се окренуо видео бих да је толико близу мене колико и моје сопствено ухо, па ми се чинило да сувише пада у очи ако бих га истраживао из толике близине. Осим тога, призор широке реке што је хрлила према нама, тај лепи, тако рећи непрестано будући простор у који смо се утискивали — све је то било толико вредно, непрекидне пажње и толико је пријало да сам се махнуо старца, и уместо тога се са све више радости учио да посматрам покрете младића, покрете што крај све жестине и напрезања нису губили складност. Веслање је сад постало толико снажно да су се младићи на крајевима големих весала, замахујући, сваки пут сасвим дизали са седишта, па се, опрти једном ногом о клупу испред себе, снажно забацивали, док се доле осам пљоснатих весала засецало у речну струју. При том су с напором узвикивали, као да броје, како би сачували такт али напор их је непрестано толико обузимао да им је понестајало гласа; понекад су једноставно морали да отрпе такву паузу, а каткад би се десило да им неки непредвидљив замах, који смо сви ми особито осећали, не само ритмички притекне у помоћ него и да, како се могло приметити, тако рећи посуврати њихове снаге, тако да су, олакшани, употребљавали снагу са нових, још неначетих места: баш као дете које је гладно навалило на јабуку, па заблиставши поново почне да једе кад открије да га још чека, све до коре, она страна коју је држало у руци.

И сад не могу више ћутати о човеку који је седео напред поред десне ивице нашег бродића. На крају ми се чинило да предосећам почетак његове песме, али је могућно да сам се варао. Он би наједном запевао, у сасвим неједнаким размацима, и нипошто само онда кад би остале захватила исцрпеност; напротив, више но једном би се десило да његова песма све затекне крепке или безмало обесне, али и онда је била како треба; и онда је била прикладна. Не знам колико се на њега преносило стање наше момчади, јер све се то налазило иза њега, он се ретко освртао и није се могло приметити да то на њега оставља неки упечатљив утисак. На њега је, изгледа, утицао само чисти покрет, који се у његовом осећању сусретао са отвореном даљином, којој је, упола одлучно упола меланхолично, био предан. Замах наше лађе и силина онога што нам је ишло у сусрет непрестано су се уравнотежавали у њему, — а с времена на време се у њему скупљао неки сувишак: тада би запевао. Лађа је савлађивала отпор; а он, чаробњак, преображавао је оно што се није могло савладати, преображавао у низ отегнутих лелујавих тонова, који нису спадали ни овамо ни онамо, и које је свако присвајао за себе. Док се његова околина непрестано упуштала у савлађивање онога што је било надохват руке, његов глас је одржавао однос са оним што је најдаље, везивао нас за то, док нас не би повукло.

Не знам како се то десило, али наједном сам у тој појави схватио положај песника, његово место и његово дејство у времену, и да му мирно можемо оспорити сва места изузев овога. Али на том месту га морамо трпети.

Рајенер Марија Рилке, ЗАПИСИ МАЛТЕА ЛАУРИДСА БРИГЕА И ДРУГА ПРОЗА, (стр. 227-230), СКЗ, Београд, 1987.

Избор и превод: Бранимир Живојиновић

Инокентиј Аненски, ДВА ЈЕДРА

Прети ли плам из неба ведра,
Или се подигну вали, 
Једнога брода, ми два једра,            
Једним смо дахом дисали. 

Бура нам је жеље слила, 
Снови нам се сплели у час, 
Ал’ ћутећи судбина нас  
Цртом навек раздвојила. 

И кад ноћу дува југо, 
Док је небо тако тамно ─ 
Пламтећи да такне друго, 
Једном једру није дано.

1904. 

Инокентиј Аненски
Препевао: Александар Мирковић

Инокентиј Аненски, ПРОЛЕЋНА РОМАНСА

Још река не царствује, 
Но сињи лед она већ топи;
Још се облак не смањује, 
Но пехар снежни сунце већ попи. 

Кроз притворена врата, чуј,
Због сваког шума срцем гориш...
Ти не волиш, ал веруј:
Већ не можеш да не волиш...

(објављено 1910)

Инокентиј Аненски
Препевао: Александар Мирковић

Џорџ Орвел, ЗАШТО ПИШЕМ

Чудни су путеви надахнућа које нагони људе да постану писци, и није им лако ући у траг. Зато сам овде изнео своја најдубља размишљања – свој животни пут. Свакако да ће теме једног писца бити одређене временом у коме он живи, то бар важи за немирно, револуционарно доба као што је наше. Али пре него што уопште уплови у књижевне воде, писац већ има извесно емоционално искуство од кога никад неће моћи у потпуности да се ослободи. Он мора много да ради на себи да не би предуго остао у некој незрелој фази или болесном стању свести. С друге стране, ако побегне од сопствене прошлости, изгубиће и свој порив за писањем. Осим потребе да се обезбеди егзистенција, постоје четири основна стваралачка импулса, бар што се прозе тиче. Не јављају се у истој мери код сваког писца, а неће бити исти ни код једног аутора у различитим раздобљима његовог живота. То су:

1. Чист егоизам. Жеља да се покажете како сте паметни, да се o вама говори, да вас памте и после смрти, да докажете да сте неко и нешто онима који су вас исмевали у детињству, итд. итд. Бесмислено је претварати се да вам до тога није стало, када је свима јасно да је тако. Писци су сујетни, баш као и научници, уметници, политичари, адвокати, војници, успешни пословни људи – укратко, сви припадници елите. Такозвани „обични људи“ мисле да је себичност мана и одричу се свих амбиција кад пређу тридесету. Неки потпуно изгубе своју личност и живе углавном за друге, или их једноставно самеље напоран рад. Али у сваком друштву постоји и мали број талентованих својеглавих људи који желе да живе пуним плућима и не признају никаква правила, а ту спадају и писци. Нигде нема толико сујете и егоцентричности као у књижевном свету, мада у похлепи за новцем предњаче новинари.

2. Естетски ентузијазам. Запажање лепоте у спољашњем свету, или у самим речима и њиховом одговарајућем распореду. Жеља да се изрази поетско сазвучје речи, пронађе веза између звукова и смисла, да се достигне уједначен ритам у добро сроченој причи и оствари складна повезаност свих делова у једном роману. Потреба да поделимо своје искуство са другима, зато што нам се чини поучно и незаборавно. Многим писцима естетика није јача страна, али чак и писци памфлета или уџбеника имају своје омиљене речи и изразе, или захтевају одређени тип слова, ширину маргине и слично. Осим железничког реда вожње, свака књига има извесну естетску вредност.

3. Историјски порив. Жеља да се људи и догађаји прикажу у правом светлу, да се истина открије и не препусти забораву.

4. Политичка сврха. Овде мислим на „политику“ у најширем смислу те речи. Покушај да се утиче на јавно мњење и да се буђењем свести утиче на промену друштвеног система. Нема те књиге која би била потпуно непристрасна – свака има неку везу са политиком. Чак и став да уметност не треба мешати са политиком представља неку врсту политичке пропаганде.

Очигледно је да су ови мотиви у сукобу једни с другима и да се разликују од особе до особе и од времена до времена. Ако своју „природу“ узимате као стање које сте достигли када први пут схватите да сте одрасли, ја сам таква особа код које ће прва три мотива превагнути над четвртим. Да сам живео у мирно доба, писао бих књиге ни о чему, које би плениле само својим стилом, а политика ме уопште не би занимала. У данашње време, хтео-не-хтео, приморан сам да будем политички опредељен. Прво сам изгубио пет година у неодговарајућој служби (у Индијској империјалној полицији у Бурми), а онда сам искусио сиромаштво и доживео неуспех. То је само подстакло моју исконску мржњу према ауторитетима и учинило да први пут у животу постанем свестан постојања радничке класе. Рад у Бурми ми је помогао да схватим суштину империјализма, али и даље нисам био политички освешћен. После тога је дошао Хитлер, па Шпански грађански рад, итд. Крајем 1935. још увек нисам могао да се одлучим. У песмици коју сам написао тих дана изразио сам своје дилеме:

Ех, што се раније родио нисам
да свештеник будем
који људе Судњим даном плаши
и ужива притом у својој башти.

Али авај, у зао час
на овај свет дођох
да сведок будем страдању у тами
уместо блаженства у вечној слави.

Узалуд се надајући данима бољим
дуго смо такво сви уснули били
у опасност смо срљали слепо
и саплели се на првој кривини.

Дрске незналице какве смо били
јуришали смо смело без имало страха
надмоћ своју никад нисмо крили
лудо храбри у безумљу рата.

Ваљање у трави с девојкама једрим
док поточић жубори пун сребрних пераја
коњ у галопу, ветар у коси –
све оста само пусти сан.

Од данас до сутра живимо сада
без икаквих снова, клонули и тужни
док хромиране коње од метала
возе мали, дебели људи…

Грађански рат у Шпанији и други догађаји 1936. у 1937. отворили су ми очи, и од тада знам где ми је место. Свака реч коју сам написао од 1936. била је посредно или непосредно уперена против тоталитаризма, а за демократски социјализам, као сам га ја схватао. Било би неодговорно избегавати те теме у времену као што је наше. Сви пишу о њима, под овим или оним изговором. Разлика је само у томе на чијој сте страни и какав вам је приступ. И што сте више свесни своје политичке припадности, имаћете бољу прилику да делујете, не жртвујући притом свој естетски и интелектуални интегритет.

Последњих десет година сам се много трудио да писање политичких расправа претворим у уметност. Увек полазим од неке неправде која ме прогања, и потребе да у људима пробудим осећање солидарности. Кад седнем да пишем, никада не кажем самом себи: „Сада ћеш створити ремек-дело“. Пишем да бих разоткрио неку лаж, упозорио на неку чињеницу – моја основна тежња је да допрем до читаоца. Али писање књиге, чак и обичног новинског чланка, за мене представља естетски доживљај. Свако ко иоле познаје моја дела, зна да и у онима која сматрају „чистом пропагандом“ има много тога што би професионални политичар избацио као неважно. Не могу и не желим да одбацим поглед на свет који сам усвојио још у детињству. Све док ходам планетом Земљом трудићу се да завирим у сваки њен кутак; покушаћу да усавршим свој књижевни стил; тражићу инспирацију у правим вредностима и мрвицама бескорисних података. Зашто бих потискивао ту своју страну? Једино што могу је да поред својих опсесивних тема обратим пажњу и на оне које занимају данашњу јавност, а то уопште није лако.

На том путу се непрекидно суочавам с различитим тешкоћама, од осетљивог питања као што је језик, тј. начин изражавања, све до схватања „истинитости“, које је данас неопходно сагледати из потпуно другачијег угла. На пример, нема сумње да је моја књига о Шпанском грађанском рату, Каталонији у част, нека врста политичког трактата, али је зато написана с извесном дозом непристрасности и поштовања књижевне форме. Заиста сам се трудио да у њој прикажем праву истину, слушајући притом свој књижевни инстинкт. Између осталог, она садржи и једно дугачко поглавље пуно новинских цитата и сличног, у коме браним троцкисте оптужене да сплеткаре са Француском. Очигледно је да такво поглавље нарушава уметничку вредност књиге, а кроз годину-две сигурно ће изгубити своју актуелност за просечног читаоца. Један критичар, кога веома ценим, очитао ми је лекцију због тога. „Зашто си дозволио да се објави сва та документација?“ питао ме је. „Од потенцијално добре књиге остала су само новинска наклапања“. То је била истина, али ја нисам могао другачије. Стицајем околности имао сам увид у неке тајне информације о људима који су оптужени за оно што нису учинили. Да ме то није разбеснело, књиге не би ни било.

У овом или оном облику, тај проблем се понавља. Питање језика није нимало једноставно и тражи много више простора. У последње време ми је важнија тачност него сликовитост изражавања. Књижевни стил се стално мења – тек што усавршим неки поступак, схватим да је већ постао превазиђен. Животињска фарма је прва књига у којој сам свесно покушао да спојим политичку и уметничку сврху. Већ седам година нисам написао ниједан роман, али надам се да ћу га ускоро написати. Сигурно ће доживети неуспех – на неки начин, свака је књига осуђена на неуспех – али ја имам јасну слику у глави како би она требало да изгледа, и то је најважније.

Могло би се закључити да сам почео да пишем искључиво из патриотских разлога. Не желим да оставим такав утисак. Сви су писци сујетни, себични и лењи, а шта се крије у дубини њихове душе остаће вечна мистерија. Писање књиге је ужасно тешка борба, као дуг напад неизлечиве болести. На тај пут пуне неизвесности отискују се једино они којима влада неки тајанствени демон. О њему се ништа не зна, осим да може да се јави и као нагон који тера децу да плачу само да би привукла пажњу. Али писац не сме да истиче себе, већ да очисти своје дело од свега што је лично. Добра књига треба да буде као окно на прозору. Не могу тачно да одредим који је од мојих мотива најјачи, али знам који заслужује да га следим. Када нисам имао никакве политичке побуде, писао сам беживотне књиге раскошног стила, пуне извештачених реченица, испразних фраза, непотребних придева и других бесмислица.

Џорџ Орвел, У УТРОБИ КИТА (одломак стр. 9-14), ЛОМ, Београд, 2016.

Изабрала и превела: Мирјана Радмиловић

Осип Мандељштам, ЗА ЗМИЈОЛИКИ СЈАЈ БУДУЋИХ ВЕКОВА…

За звечеће врлине будућих векова,
За велико људско племе моје,
Одрекао сам се чаше на пиру очева,
И весеља и части своје.

Век-вукодав на моја плећа скаче,
Али крв ми вучја није:
Ко капу у рукав, гурни ме још јаче
Да ме бунда сибирска сакрије.

Да не видим плашљивце, ни каљуге црне,
Ни крваве у точку кости;
Да сву ноћ сијају лисице сребрне
У првобитној својој лепоти.

Одведи ме у ноћ, где тече Јенисеј,
Тамо, где бор звезде милује,
Јер ја у себи немам крви вучје –
Једнак може мене да убије.

1931-1935

Осип Мандељштам
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: Осип Мандељштам је оставио и следеће две варијанте последње строфе:

Одведи ме у ноћ где Јенисеј тече,
И суза се у оку леди,
Јер ја у себи немам крви вучје,
И човек у мени не бледи.

Препевао: Александар Мирковић

Одведи ме у ноћ, где Јенисеј тече
И милује звезде боровина густа
Јер ја у себи немам крви вучје
И лаж ми је искривила уста.

Одведи ме у ноћ где тече Јенисеј
До шестопрсте лажи у избу
Зато што ја нисам вук по крви својој
И лежаћу у боровом гробу.

Препевао: Бранко Миљковић

Фјодор М. Достојевски, РУСКИ НАРОД – НАРОД БОГОНОСАЦ

Шатов га прекиде махнувши руком.

– Ви се сећате својих речи да »Рус не може бити атеист«; »атеист одмах престаје бити Рус«, сећате ли се?
– Тако? – изусти Николај Всеволодович као да понавља питање.
– Питате? Заборавили сте? Међутим, то је једно од ваших најтачнијих указивања на једну од најглавнијих особина руског духа, коју сте ви погодили. Нисте то могли заборавити! Подсетићу вас још и више, казали сте тад још: »неправославан верник не може бити Рус«.
– Држим да је то словенофилско мишљење.
– Не, данашњи словенофили одрекли би га се. Народ је данас паметнији. Али ви, ви сте ишли тада још и даље: ви сте веровали да римски католицизам више није хришћанство; ви сте тврдили да је Рим прогласио Христа који се покорио на трећем ђаволовом искушењу; и да је католичанство, објавивши целом свету да Христос без царства земаљскога не може на земљи остати, већ самим тим прогласило антихриста, и тако упропастило цео западни свет. Ви сте изричито говорили: што се Француска мучи, то је једино кривицом католичанства, јер одрекла се исквареног римског бога, а новог није нашла. Ето, све то сте ви онда могли да тврдите! Ја памтим наше разговоре!
– Да имам веру, ја бих, несумњиво, и сад то поновио; нисам лагао кад сам говорио као онај који верује – рече Николај Всеволодович врло озбиљно.
–Али уверавам вас, то понављање мојих некадашњих мисли чини врло непријатан утисак на мене. Бисте ли могли престати?
– Да имате веру? – повика Шатов нимало се не обзирући на његову молбу.
– А зар нисте опет баш ви говорили: кад би вам се математички доказало да је истина ван Христа, онда бисте радије пристали да останете са Христом него са истином? Јесте ли?
– Али допустите, најзад, и мени да ја вас упитам – повиси глас Ставрогин – чему води тај несносан и… пакостан испит?
– Овај ће испит проћи и никад више вам се неће поменути.
– Ви једнако остајете при томе да смо ми ван простора и времена.
– Ћутите! – викну Шатов. – Ја сам глуп и невешт и нек моје име и пропадне у смешноме, није то важно. Него, допуштате ли ви мени да вам поновим целу тадашњу вашу главну мисао… О, свега је то десетина реченица, сам закључак.
– Поновите, ако је само закључак.

Ставрогин већ учини покрет као да ће погледати у часовник, али се уздржа и не погледа. Шатов се опет погну на столици и тренутно као да опет подиже и прст увис.

– Ниједан народ – започе он као да чита редове, а у исти мах је још једнако претећи гледао у Ставрогина – још се ниједан народ није уздигао по начелима разума и науке, још ниједном није било за то примера, осим можда тренутно, и тада из глупости. Социјализам већ по суштини својој мора да буде атеизам, јер је од прве своје речи јасно обзнанио да је он склопа атеистичког и да свој свет намерава уредити искључиво по начелима науке и разума. Разум и наука су у животу народа, свакад, сада и од почетка векова, вршили само дужност другог реда, и службену, па ће је тако вршити и до свршетка векова. Постоји друга сила која народе ствара и креће, која заповеда и која господари, али којој је порекло непознато и неразјашњиво. Та сила је сила неутољиве жеље да се дође до свршетка, до краја, а у исти мах она свршетак одриче. То је сила непрекидног и неуморног потврђивања свога живота, свог постојања и сила порицања смрти. То је дух живота, као што је писано, дух »реке живе воде«, чијим усахнућем Апокалипса онолико прети. То је начело естетичко, како веле филозофи, начело морално, како потврђују опет они. »Тражење Бога« је то, како ја велим, најпростије. Смер свакога народног кретања, у свакоме народу и у свако доба његовог живота, јест сам и искључиво тражење Бога, свог Бога, неминовно свог сопственог Бога, и онда вера у њега као у једног истинитог Бога. Бог је синтетичка личност целог народа, узета од почетка његовог и до свршетка, до краја. Још никада није било да сви, или многи народи имају једног заједничког Бога; него је одувек народ имао свог посебног Бога. Знак је пропасти народности кад богови постају општи. Кад богови постану општи, онда умиру и богови и вера у њих заједно с народима, што је народ моћнији, тим је његов бог посебнији. Још никада није било народа без религије, то јест без појмова о добру и злу. Сваки народ има свој сопствене појмове о добру и злу и своје сопствено добро и зло. Када у многих народа појмови о добру и злу постану општи, тада народи изумиру, тада се и разлика између добра и зла потире и ишчезава. Разум није никада био у стању да одреди добро и зло, чак ни да одвоји зло од добра, бар приближно; него их је увек, постидно и жалосно, још мешао; а наука је увек давала одговоре песницом. Тиме се нарочито одликовала полунаука, најстрашнији бич човечанства, горе од море, глади и рата, непознат до данашњег века. Полузнање је деспот каквог још никад до данас није било. Деспот који има жреце и робове, деспот пред којим све погиње главу с љубављу и с празноверицом, деспот до данас незамислив, пред којим дршће и сама наука и срамно му повлађује… Све су то ваше сопствене речи, Ставрогине, све, осим ово неколико речи о полузнању, које су моје, јер сам и ја сам полузнање, па га, дакле, нарочито мрзим. А у вашим мислима, чак ни у вашим рачима, нисам изменио ништа, ни једно словце.
– Не мислим да сте хтели изменити – рече Ставрогин опрезно. – Ви сте топримили с ватром и с ватром сте и преиначили, не опажајући шта чините. Већ само то што ви Бога спуштате до простог атрибута народности…

Он је наједанпут, с појачаном и посебном пажњом почео да прати Шатова, и то не толико његове речи колико њега самог.

– Спуштам Бога до атрибута народности! – повика Шатов – напротив, узносим народ до Бога. А је ли икада и било друкчије? Народ је тело божје. Сваки народ само је дотле народ док има свога засебног Бога, а све остале богове на свету изузима без икакве помириљивости, и докле верује да ће својим Богом победити, а све остале богове прогнати са света. Тако су сви веровали, од почетка векова, сви велики народи, бар сви колико-толико одабрани, који су стајали на челу човечанства. Против чињеница ићи се не може. Јевреји су само зато живели да дочекају истинитог Бога и свету су оставили у наслеђе Бога истинога. Грци су обожавали природу и свету су завештали своју религију, то јест филозофију и уметност. Рим је народ обоготворио у држави и завештао је народима државу. Француска је током целе своје дуге историје била само утеловљење и развијање идеје католицизма, идеје римског бога, и кад је напослетку свог римског бога бацила у понор, ударила је у атеизам, који се тамо засад назива социјализмом; а учинила је то једино стога што је атеизам здравији од римског католицизма. Ако велики народ не верује да је истина једино у њему (сасвим тако: у њему, и искључиво у њему), ако не верује да је он сам способан и да је позван да својом истином све ускрсне и спасе, онда се он брзо претвара у етнографско градиво, а не у велики народ. Истински велики народ никад се не може помирити с улогом другог реда у човечанству; чак ни с улогом првог реда; него неминовно и искључиво с првом, то јест бити међу народима први. Народ који ту веру губи, већ није народ. Истина је, међутим, само једна, па, дакле, и само један народ може имати Бога Истинога, ако би остали народи баш и имали својих посебних и великих богова. Једини народ »богоносац« – то је руски народ… и… и, је ли могућно да ме ви, Ставрогине, сматрате за лудака – одједанпут повика Шатов бесомучно – за лудака који не уме више ни да распознаје јесу ли ове његове речи сада старо немоћно наклапање премељано у свима московским словенофилским воденицама, или су то потпуно нове речи, последња реч, једина реч обнове и ускрса… и… и… шта ми је стало до вашег смеха, Ставрогине! Шта ме се тиче што ме ви нимало не разумете, нимало, ама нимало, ни речи, ни словца!… О, колико у овом часу презирем ваш охоли осмех и поглед!

Он скочи с места, на његовим уснама се чак и пена појави.

– Напротив, Шатове, напротив – проговори Ставрогин озбиљно и уздржано, не дижући се с места – својим ватреним речима ускрсли сте у мени много ванредно моћних успомена. У вашим речима видим своје лично расположење од пре две године; и сада вам више нећу рећи, као малочас, да сте моје тадашње мисли узели преувеличано. Сада ми се чини да су биле чак још искључивије, још самовласније, и уверавам вас, по трећи пут, јако бих желео да потврдим све што сте сад говорили, све, од речи до речи, али…
– Али, потребан вам је зец.
– Шта-а?
– Па то је ваш, ваш ниски израз – насмеја се Шатов јетко и опет седе. – »Да се направи умокац од зачевине, потребан је зец; да се верује у Бога, потребан је Бог«, то сте, кажу, ви у Петрограду говорили, на форму Гогољевог Ноздрева, који је хтео да ухвати зеца за задње ноге.
– Није тако: него се он похвалио да га је већ ухватио. Збиља, допустите, узгред, да и ја вас једним питањем узнемирим, утолико пре што, чини ми се, сад имам потпуно право на то. Реците ми, је ли тај ваш зец ухваћен, или још бежи?
– Како смете да ме тим речима питате? Питајте другим, другим речима! –одговори Шатов и одједанпут сав задрхта. – Како је по вољи; дакле, другима – погледа га грубо Николај Всеволодович. – Хтео сам да знам: верујете ли ви сами у бога или не?
– Ја верујем у Русију, верујем у њено православље… Ја верујем у тело Христово… Верујем да ће се други долазак извршити у Русији… Ја верујем… – муцао је Шатов у заносу.
– А у Бога? У Бога?
– Ја… ја ћу веровати у Бога.
На Ставрогинову лицу не покрете се ниједан мишић. Шатов га гледа ватрено изазивачки, као да хоће да га сагори својим погледом.
– Ја вам нисам рекао да никако не верујем! – викну Шатов најзад. – Ја само хоћу да се зна да сам ја једна несрећна и досадна књига и ништа више, засад… Али нека мене вода носи! Реч је о вама, а не о мени… Ја сам човек без дара и могу само дати крв своју, и ништа више, као сваки човек без дара. Али нек носи пропаст и крв моју! Ја о вама говорим; две године сам вас овде чекао… Вас ради ево већ пола часа играм наг пред вама. Ви, једино ви бисте
могли подићи ту заставу!…

Фјодор М. Достојевски, ЗЛИ ДУСИ, (стр. 269-275), ИП РАД, Београд, 1976.
Превод: Косара Цветковић

Марко С. Марковић, СРПСКА АПОКАЛИПСА ПО Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОМ

Све доскора, Срби су били уверени да нема разлике између поступака једног народа и моралног става појединих личности. У њиховим очима, једна држава може бити поштена или непоштена, као сваки човек. Отуда склоност Срба да држање својих негдашњих Савезника и пријатељски расположених нација данас протумаче као издају. Међутим, очигледно је да би већ само проучавање српске историје XIX столећа било довољно да открије праву стратегију и тактику западних сила, у чијем макијавелизму не може бити места ни за какву ‘верност’ или ‘пријатељство’. Крајњи циљеви ‘Великих’ су егоистични и увек остају исти, док су Срби час искоришћени као ‘савезници’, час осуђени да буду уништени, сходно практичним потребама у датој ситуацији. Али Срби то нису могли да увиде, јер су починили другу фаталну грешку, сводећи свој видокруг на догађаје из XX века. Верни успоменама из прохујалих светских ратова, они су престали да се користе својим вековним искуством, осиромашили су сопствену националну свест и почели да историјске изузетке тумаче као правило.

Може се онда замислити какво изненађење очекује савременог Србина кад из своје библиотеке извади и поново прочита „Пишчев дневник“ Фјодора Михаиловича Достојевског. Тај руски геније нехотице отвара Србима очи и лечи их од горњих заблуда. Све је ту објашњено и нашем човеку приступачно, као да је намењено данашњим поколењима. ‘Пишчев дневник’ је писан углавном седамдесетих година прошлог века, за време руско-турских и српско-турских ратова. Сличност тадашњих догађаја на Балкану са српском драмом којој присуствујемо од Другог светског рата на овамо, нарочито почев од 1991. године, је запањујућа. У највећем броју случајева, анализа Достојевског се може применити на наше прилике. Да је хтео да буде пророк српске судбине у наступајућем веку, писац не би могао изрећи праведнији суд. С том разликом, што је Србија тада могла рачунати на подршку Русије, док се у наше време више ни на њу не може ослонити. Из тог разлога, треба стално имати у виду да су, својевремено, Русија и Србија, духовно и политички, углавном припадале истом „блоку“, да је у то доба постојала словенска солидарност, те да се речи Достојевског односно Русије могу често применити на Србију и обратно.

Прошлост и садашњост у светлу историје

Оно што је Достојевског највише саблажњавало, то је равнодушност Запада према удесу хришћанских и превасходно словенских народа под Турцима. Поготову кад се та равнодушност претворила у политички цинизам и када, руковођене тим цинизмом, западне силе нису оклевале да стану на страну Турака против хришћана. Утолико пре, што је идеал Достојевског био „ослободити Православље и Хришћанство од муслиманског варварства и западне јеретичности„, јер је осуђивао прећутни макијавелистички принцип западних сила да „оно што је подло од стране једне личности премудро од стране једне државе„. Стога се згражао запажајући: „Мал ‘те не, сва Европа се заљубила у Турке“. Јер је наслућивао смисао тог преокрета: „Европа бодри турски фанатизам и спрема се да нас удари с леђа“.

Европска заљубљеност у Турке ишла је напоредо са презиром према словенским народима. Достојевског је, природно, пре свега болело неразумевање које су у Европи сретали Руси: „Неће да проуче народ који мрзе и кога се боје“… „Сањају да нас све униште“. Али, вероватно, није га мање узбудило откриће да су ти исти Европљани, „који су викали против ропства, који су укинули трговину црнцима, уништили деспотизам и прогласили човекова права“, пристали да посматрају скрштених руку како ..дивља, гнусна муслиманска хорда заклетих непријатеља цивилизације“ уништава милионе несрећних хришћана. „Европа чека кад ће све те стенице бити уништене и прави се да не чује њихове вапаје“. Зар је то заиста била „последња реч цивилизације“? Шта би тек рекао Достојевски да је могао видети ужурбаност са којом ће, сто двадесет година касније, Запад признати Босну и Херцеговину, прву панисламистичку државу у Европи, предајући српску ‘мањину’ муслиманима на милост и немилост, као што је спреман да им сутра жртвује и Србе на Косову?

Свирепост реалне политике не искључује покушај да се она морално оправда. Напротив, што су њене намере нечовечније, то њен вид мора бити племенитији. „Лаж се спасава лажју“ сажима Достојевски и приказује начин на који је западна пропаганда, већ тада, покушала да своју издају Хришћанства покрије клеветама против Срба и Руса. У тим маневрима и подметањима је предњачио британски премијер Дизраели – лорд Биконсфилд. Да би компромитовао руску интервенцију у корист балканских народа, Дизраели, који је тобож располагао „тајним документима“, оптуживао’ је Русе да су у Турску послали све своје „рушилачке елементе“ – „социјалисте, комунисте и комунаре“ – те да постоји опасност да се ти револуционари у отоманском царству оснаже. Но поред Руса, требало је окаљати и саме Србе, па је Дизраели похитао да представи српску објаву рата Турцима. као ‘нечасни поступак’, а српску борбу за ослобођење као ‘нечасни рат’. „Хоће према нама да изазову општу мржњу“, јадао се тада Достојевски. Под утицајем Дизраелијеве кампање, ствара се утисак да су патње Срба и других поробљених народа обичне измишљотине и провокације: „… У Европи оспоравају факта, поричу их пред народним парламентима, не верују, праве се да не верују. Сваки од тих народних вођа у себи зна да је то истина, а опет једни друге обмањују: да то није истина, да се то није десило, да су они сами (тј. хришћани) побили својих шездесет хиљада Бугара, само да би оптужили Турке“. Баш као кад у наше дане јавно жигошу Србе и распињу их на крст пред целим светом, а у зоолошком врту муслимани бацају невину српску децу лавовима у чељуст.

Достојевски покушава да пронађе неко рационално објашњење те моралне наказности и наслућује да би посреди могло бити смртно непријатељство Европе против Словена: „Европа је непријатељ словенског јединства“, док је „одбрана Словена мисија Русије“. Несумњиво да би се „Европа разнежила према балканским народима, кад би почели да мрзе Русију“. Достојевски увиђа да постоје дубљи разлози те европске мржње, али сматра да је она нашла свој највернији политички израз у савезу римокатолицизма са социјализмом. На једном месту у „Дневнику“, он говори о католичкој „светској завери“ и види у социјалистичком „чудовишту“ чедо католицизма који је „продао Христа за земаљско царство“. О томе би се могло дуго дискутовати. Но, у сваком случају, посреди је била међународна урота. Према томе, не само да Европа није притекла у помоћ хришћанима под турском влашћу него је пресуду над Србима и балканским народима изрекла пре сваког суда и саслушања. А зар нас то не подсећа на извесну ‘мировну конференцију’, где су Срби недавно били означени као кривци још пре почетка дебате?

Предзнаци Апокалипсе

Као један од најпобожнијих људи међу руским писцима, Достојевски се није могао задовољити искључиво политичким објашњењем европског злочина над Србима и тражио је његове духовне корене. У тој перспективи, размишљања Достојевског су одмах добила апокалиптички карактер. Није ли некада Нерон свалио на хришћане кривицу за пожар Рима, као Дизраели на Србе одговорност за рат са Турцима? Очевидно је да су обојица били прожети ђаволским духом који је надрастао њихову личност. На страницама „Пишчевог дневника“ реч је о “злом духу“ који „друштву доноси нову антихришћанску веру, тобож нова морална начела; уверава да може изнова да сагради свет, да све људе начини једнаким и срећним, и заувек доврши Вавилонску кулу, постављајући њен камен темељац“. Нема сумње да Достојевски ту мисли на апокалиптичке звери и на антихриста, јер, како сам каже, види да већ многи у Европи „озбиљно прихватају антихриста као Христа“. А у атмосфери Откровења по Јовану, неизбежна је и помисао на крај света. Достојевски не сматра да је то обавезан исход актуелних догађаја, јер је крај света један а антихриста много, али зато може се десити да Антихрист који је пред нама буде онај последњи. Појава антихриста је увек предзнак Апокалипсе и праобраз краја света, али антихрист је представник ђаволске силе која војује противу Христа кроз читаву историју Цркве. Први хришћани су у Нерону с правом препознали антихриста, па ипак због тога није наступио смак света, као што се ни смрћу Нероновом човечанство није ослободило будућих антихриста, било да су они носили име Маркса или Дизраелија.

Откровење но Јовану је хришћанска философија историје, али само пророку је дато да ту „књигу са седам печата“ протумачи и њен наук примени на историјске прилике свога времена. Пророчки дар је допустио Достојевском да живу историју којој је присуствовао религиозно осмисли и правилно „прочита“, да би затим предвидео догађаје скоре будућности.

Став Европе према „источном питању“ је руског писца убрзо довео до закључка да, у догледном времену, свет више не може избећи револуцију и рат. Револуционарни хаос ће бити изазван „католичком светском завером“ и савезом католика са социјалистима: „Да, Европу очекују велики преврати, толики да људски ум одбија да верује у њих, сматрајући њихово остварење нечим фантастичним“. Револуција ће бити праћена и „борбом вере са атеизмом“. Али, у том хаосу, „и пролетери и капиталисти ће изгинути од грехова својих“. Достојевски такође прориче „неминовност европског рата„, али затим „рат ће се можда претворити у свечовечански“. Да ли ће на крају тих ратова наступити пропаст света? Достојевски оставља човечанству избор, зависан од пута којим ће народи ударити: „Ако нације не буду служиле вишим идејама, изгинуће„. Али Достојевски ипак чува у себи искру наде: „Зли дух долази, али ће ново друштво победити“. Уколико исти узроци изазивају исте последице, може се наслутити и крајњи домет политике разбијања Југославије и Србије, коју последњих година спроводе интернационалне организације. У име светског мира, сада се припрема Трећи светски рат.

Последња реч Достојевског је нада, ако не и вера, у победу добра. С обзиром на пораст зла у свету, који он сам наговештава, у први мах је тешко разумети на чему се тај његов релативни оптимизам заснива. Он је схватао да је човечанство дотерано „до дувара“, до последње дилеме: морализација политике или смрт, крај света, Апокалипса. У више наврата осуђивао је начело које је до сада у политици владало: „Оно што је подло од стране једне личности, то је премудро од стране једне државе“. Од сада „треба и у политици усвојити Христову правду која важи за свакога верујућег'“. Илузија о коју се до данас разбијала српска политика, наивна вера да један народ треба да се понаша као честит човек, мора најзад постати стварност и закон за све. Другим речима, или ће свет Србе уништити али са њима и пропасти, или ће се са њима исцелити. А то се може постићи ако се у сваком народу развије човечанска идеја, љубав према свим народима, коју Достојевски већ приписује руском народу. Нико тај идеал не би прихватио брже и радосније од српског народа који је идеју свечовека и свечовечанства у својој души неговао од светог Саве до Владике Николаја Велимировића. Нажалост, у тренутку кад безмало читав свет учествује у колективном геноциду над српским народом, оптужујући га истовремено за геноцид, тешко је веровати да то није само једна утопија код толиких других. Ако је после две хиљаде година хришћанског деловања у свету човечанство претрпело такав и толики морални пад, како можемо веровати у његов препород? И ко би тај препород изазвао, кад су нас скоро сви напустили, кад нам ускраћују и слободну реч, кад више неће да чују наш глас? Да је сам Достојевски међу нама, данас би се они и о његову проповед оглушили.

Није та ситуација била непозната Достојевском, јер је био свестан да ће прави хришћани увек сачињавати мало стадо а њихова борба трајати до конца историје, а било је периода у његовом животу када је он био принуђен да се бори сам самцит. У пркос томе, он је непоколебљиво веровао у снагу Истине и знао да је то највећа сила на свету. Онај који има уза се Истину и који њу брани никада се не бори узалудно, па макар остао сам на бојишту. А тој моралној дужности се морају покоравати и народи и појединци. Да Истина Христова не представља страшну силу, зар би синови лажи на Западу толики труд и новац уложили да угуше српски глас? Стога не смемо заборавити поруку Достојевског која је упућена свим хришћанима уопште, али се у овим судбоносним часовима односи на Србе посебно:

„Пре свега, не плашите сами себе, не говорите: „сам човек на бојишту није ратник“ и др. Сваки ко искрено затражи истину већ је страшно моћан. Не подржавајте ни фразере који стално понављају, да би их чули: „Не дају нам да радимо, везују нам руке, увлаче нам у душу разочараност и очајање!“ итд. итд. Све су то фразери, јефтини песници, лењивци који сами себе сликају. Онај ко хоће да донесе користи, тај са везаним рукама у буквалном смислу може учинити бездан добра. Прави делатник, кад стане на пут, мора одмах пред собом видети толико дела, да му неће пасти на ум жалопојке да га спречавају у раду него ће наћи и успети да нешто уради. Сви прави делатници то знају.“ („Пишчев дневник“, фебруар 1877).

Марко С. Марковић

Марко С. Марковић, ПРАВОСЛАВЉЕ И НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК, (стра. 125-133) СНО, Чикаго, САД; Доментијана, Београд; Црквена општина Глоговац, 2019.

НАПОМЕНА: Наводи из „Пишчевог дневника“ Ф. М. Достојевског, поменути у овом чланку, узети су из руског издања УМСА PRESS, Париж (без датума) у три тома: .Дневник писатеља“ т. 1, за 1873. год; т. 2, за 1876. год; т. 3, за 1877. год. (коме су додате године 1880. и 1881.)

Ана Ахматова, ХРАБРОСТ

Знамо – садашњост лежи на тасовима
И то се управо збива.
Час храбрости избија на сатовима,
И храброст се у нас улива.

Није страшан над руином ветар рески,
Ни кад груди пробије олово,
Да, одбранићемо те наш језику руски,
Велико руско слово.

Пронети те чисто, ко вода студена,
Унуцима предати спасено плена
Занавек.

1942.

Ана Ахматова
Препевао: Александар Мирковић

Џорџ Орвел, КАДА ПИСАЦ ТРЕБА ДА СЕ ПОВУЧЕ

Џулијан Симонс је тачно приметио да су каснији романи Олдоса Хакслија знатно слабији у односу на његове прве романе. Али нормално је да код књижевних стваралаца временом долази до неке врсте опадања; то се не примећује само код оних који живе од старе славе. Х.Џ. Велс је рецимо постао познат захваљујући Времеплову, Тоно-Бангију, Господину Полију итд. Сачувао бу свој углед да је 1920. престао да пише, јер није од тада написао ништа вредно помена. Романописац има ограничен стваралачки век, исто као боксер или балетски играч. Његов почетни импулс је довољан за три или четири књиге, можда чак и десетак, али истроши се пре или касније. Иако нема правила, чини се да врхунац стваралачке моћи једног уметника не траје више од петнаест година: код прозног писца то је отприлике период од тридесете до четрдесет пете. Наравно да има писаца који показују завидну виталност и настављају да се развијају у средњим годинама, па чак и у дубокој старости. Али то су обично писци (као Јејтс, Елиот, Харди, Толстој) који направе изненадан, готово силовит заокрет у свом стилу, избору теме, или и једном и другом, склони да се одрекну свега што су претходно написали.

Скоро сви писци, част изузецима, треба једноставно да окончају каријеру кад дођу у извесне године. Нажалост, друштво им то не дозвољава. Већина њих не зна други начин да заради за живот, а књижевност и све што је повезано са њом – сукоби ривалство, ласкање, статус полујавне личности – брзо пређе у навику. У нормалном друштву, писац који нема више шта да каже бавио би се неким другим послом. У такмичарски настројеном свету, за њега, баш као и за политичара, повлачење значи смрт. Зато он наставља да ради иако му је инспирација давно пресушила и, по по правилу, што је мање свестан да имитира самог себе, утолико више то бесомучно ради.

Трибјун: „Како ми воља“, 1946.

Џорџ Орвел, У УТРОБИ КИТА (стр. 25-26), ЛОМ, Београд, 2016.

Изабрала и превела: Мирјана Радмиловић

Арсеније Савин, ПРОБУЂЕНОСТ

Ко да ми се душа буди,
Ко да опет Струне чујем!
Опет умем да се чудим
И Чудеса да искујем.

1942.

Арсеније Савин