Џорџ Орвел, ЗАШТО ПИШЕМ

Чудни су путеви надахнућа које нагони људе да постану писци, и није им лако ући у траг. Зато сам овде изнео своја најдубља размишљања – свој животни пут. Свакако да ће теме једног писца бити одређене временом у коме он живи, то бар важи за немирно, револуционарно доба као што је наше. Али пре него што уопште уплови у књижевне воде, писац већ има извесно емоционално искуство од кога никад неће моћи у потпуности да се ослободи. Он мора много да ради на себи да не би предуго остао у некој незрелој фази или болесном стању свести. С друге стране, ако побегне од сопствене прошлости, изгубиће и свој порив за писањем. Осим потребе да се обезбеди егзистенција, постоје четири основна стваралачка импулса, бар што се прозе тиче. Не јављају се у истој мери код сваког писца, а неће бити исти ни код једног аутора у различитим раздобљима његовог живота. То су:

1. Чист егоизам. Жеља да се покажете како сте паметни, да се o вама говори, да вас памте и после смрти, да докажете да сте неко и нешто онима који су вас исмевали у детињству, итд. итд. Бесмислено је претварати се да вам до тога није стало, када је свима јасно да је тако. Писци су сујетни, баш као и научници, уметници, политичари, адвокати, војници, успешни пословни људи – укратко, сви припадници елите. Такозвани „обични људи“ мисле да је себичност мана и одричу се свих амбиција кад пређу тридесету. Неки потпуно изгубе своју личност и живе углавном за друге, или их једноставно самеље напоран рад. Али у сваком друштву постоји и мали број талентованих својеглавих људи који желе да живе пуним плућима и не признају никаква правила, а ту спадају и писци. Нигде нема толико сујете и егоцентричности као у књижевном свету, мада у похлепи за новцем предњаче новинари.

2. Естетски ентузијазам. Запажање лепоте у спољашњем свету, или у самим речима и њиховом одговарајућем распореду. Жеља да се изрази поетско сазвучје речи, пронађе веза између звукова и смисла, да се достигне уједначен ритам у добро сроченој причи и оствари складна повезаност свих делова у једном роману. Потреба да поделимо своје искуство са другима, зато што нам се чини поучно и незаборавно. Многим писцима естетика није јача страна, али чак и писци памфлета или уџбеника имају своје омиљене речи и изразе, или захтевају одређени тип слова, ширину маргине и слично. Осим железничког реда вожње, свака књига има извесну естетску вредност.

3. Историјски порив. Жеља да се људи и догађаји прикажу у правом светлу, да се истина открије и не препусти забораву.

4. Политичка сврха. Овде мислим на „политику“ у најширем смислу те речи. Покушај да се утиче на јавно мњење и да се буђењем свести утиче на промену друштвеног система. Нема те књиге која би била потпуно непристрасна – свака има неку везу са политиком. Чак и став да уметност не треба мешати са политиком представља неку врсту политичке пропаганде.

Очигледно је да су ови мотиви у сукобу једни с другима и да се разликују од особе до особе и од времена до времена. Ако своју „природу“ узимате као стање које сте достигли када први пут схватите да сте одрасли, ја сам таква особа код које ће прва три мотива превагнути над четвртим. Да сам живео у мирно доба, писао бих књиге ни о чему, које би плениле само својим стилом, а политика ме уопште не би занимала. У данашње време, хтео-не-хтео, приморан сам да будем политички опредељен. Прво сам изгубио пет година у неодговарајућој служби (у Индијској империјалној полицији у Бурми), а онда сам искусио сиромаштво и доживео неуспех. То је само подстакло моју исконску мржњу према ауторитетима и учинило да први пут у животу постанем свестан постојања радничке класе. Рад у Бурми ми је помогао да схватим суштину империјализма, али и даље нисам био политички освешћен. После тога је дошао Хитлер, па Шпански грађански рад, итд. Крајем 1935. још увек нисам могао да се одлучим. У песмици коју сам написао тих дана изразио сам своје дилеме:

Ех, што се раније родио нисам
да свештеник будем
који људе Судњим даном плаши
и ужива притом у својој башти.

Али авај, у зао час
на овај свет дођох
да сведок будем страдању у тами
уместо блаженства у вечној слави.

Узалуд се надајући данима бољим
дуго смо такво сви уснули били
у опасност смо срљали слепо
и саплели се на првој кривини.

Дрске незналице какве смо били
јуришали смо смело без имало страха
надмоћ своју никад нисмо крили
лудо храбри у безумљу рата.

Ваљање у трави с девојкама једрим
док поточић жубори пун сребрних пераја
коњ у галопу, ветар у коси –
све оста само пусти сан.

Од данас до сутра живимо сада
без икаквих снова, клонули и тужни
док хромиране коње од метала
возе мали, дебели људи…

Грађански рат у Шпанији и други догађаји 1936. у 1937. отворили су ми очи, и од тада знам где ми је место. Свака реч коју сам написао од 1936. била је посредно или непосредно уперена против тоталитаризма, а за демократски социјализам, као сам га ја схватао. Било би неодговорно избегавати те теме у времену као што је наше. Сви пишу о њима, под овим или оним изговором. Разлика је само у томе на чијој сте страни и какав вам је приступ. И што сте више свесни своје политичке припадности, имаћете бољу прилику да делујете, не жртвујући притом свој естетски и интелектуални интегритет.

Последњих десет година сам се много трудио да писање политичких расправа претворим у уметност. Увек полазим од неке неправде која ме прогања, и потребе да у људима пробудим осећање солидарности. Кад седнем да пишем, никада не кажем самом себи: „Сада ћеш створити ремек-дело“. Пишем да бих разоткрио неку лаж, упозорио на неку чињеницу – моја основна тежња је да допрем до читаоца. Али писање књиге, чак и обичног новинског чланка, за мене представља естетски доживљај. Свако ко иоле познаје моја дела, зна да и у онима која сматрају „чистом пропагандом“ има много тога што би професионални политичар избацио као неважно. Не могу и не желим да одбацим поглед на свет који сам усвојио још у детињству. Све док ходам планетом Земљом трудићу се да завирим у сваки њен кутак; покушаћу да усавршим свој књижевни стил; тражићу инспирацију у правим вредностима и мрвицама бескорисних података. Зашто бих потискивао ту своју страну? Једино што могу је да поред својих опсесивних тема обратим пажњу и на оне које занимају данашњу јавност, а то уопште није лако.

На том путу се непрекидно суочавам с различитим тешкоћама, од осетљивог питања као што је језик, тј. начин изражавања, све до схватања „истинитости“, које је данас неопходно сагледати из потпуно другачијег угла. На пример, нема сумње да је моја књига о Шпанском грађанском рату, Каталонији у част, нека врста политичког трактата, али је зато написана с извесном дозом непристрасности и поштовања књижевне форме. Заиста сам се трудио да у њој прикажем праву истину, слушајући притом свој књижевни инстинкт. Између осталог, она садржи и једно дугачко поглавље пуно новинских цитата и сличног, у коме браним троцкисте оптужене да сплеткаре са Француском. Очигледно је да такво поглавље нарушава уметничку вредност књиге, а кроз годину-две сигурно ће изгубити своју актуелност за просечног читаоца. Један критичар, кога веома ценим, очитао ми је лекцију због тога. „Зашто си дозволио да се објави сва та документација?“ питао ме је. „Од потенцијално добре књиге остала су само новинска наклапања“. То је била истина, али ја нисам могао другачије. Стицајем околности имао сам увид у неке тајне информације о људима који су оптужени за оно што нису учинили. Да ме то није разбеснело, књиге не би ни било.

У овом или оном облику, тај проблем се понавља. Питање језика није нимало једноставно и тражи много више простора. У последње време ми је важнија тачност него сликовитост изражавања. Књижевни стил се стално мења – тек што усавршим неки поступак, схватим да је већ постао превазиђен. Животињска фарма је прва књига у којој сам свесно покушао да спојим политичку и уметничку сврху. Већ седам година нисам написао ниједан роман, али надам се да ћу га ускоро написати. Сигурно ће доживети неуспех – на неки начин, свака је књига осуђена на неуспех – али ја имам јасну слику у глави како би она требало да изгледа, и то је најважније.

Могло би се закључити да сам почео да пишем искључиво из патриотских разлога. Не желим да оставим такав утисак. Сви су писци сујетни, себични и лењи, а шта се крије у дубини њихове душе остаће вечна мистерија. Писање књиге је ужасно тешка борба, као дуг напад неизлечиве болести. На тај пут пуне неизвесности отискују се једино они којима влада неки тајанствени демон. О њему се ништа не зна, осим да може да се јави и као нагон који тера децу да плачу само да би привукла пажњу. Али писац не сме да истиче себе, већ да очисти своје дело од свега што је лично. Добра књига треба да буде као окно на прозору. Не могу тачно да одредим који је од мојих мотива најјачи, али знам који заслужује да га следим. Када нисам имао никакве политичке побуде, писао сам беживотне књиге раскошног стила, пуне извештачених реченица, испразних фраза, непотребних придева и других бесмислица.

Џорџ Орвел, У УТРОБИ КИТА (одломак стр. 9-14), ЛОМ, Београд, 2016.

Изабрала и превела: Мирјана Радмиловић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s