Рајнер Марија Рилке, О ПЕСНИКУ

Једном, у лепом поређењу, предочио ми се однос песника сред онога што постоји, његов „смисао“. Било је то на великом једрењаку којим смо се возили са острва Филе ка систему брана. Ишли смо најпре уз реку, веслачи су морали добро да запну. Сви су они седели наспрам мене, њих шеснаесторица ако се добро сећам, по четворица у једном реду, по двојица за десним, по двојица за левим веслом. С времена на време бих срео поглед овога или онога међу њима, али у њиховим очима најчешће није било никаквог гледања, него су, отворене, зуриле у ваздух, или су пак биле само места где се откривала врела душа ових момака, око које су се напињала метална тела. Понекад, дижући поглед, ипак бих изненадио понеког међу њима како сав утонуо мозга о неком путнику, као да замишља ситуације у којима би могао одгонетнути ту страну прерушену појаву; али кад би видео да је откривен, он би готово истог часа изгубио напорно задубљен израз, за тренутак би му се сва осећања усколебала, па би се што брже може сабрао у будан животињски поглед, све док лепа озбиљност његових црта не би по навици прешла у приглупо лице, које очекује бакшиш и у будаласту приправност да се, захваљујући, до миле воље изобличава и понижава. Али са тим унижавањем, које путници одвајкада носе на савести, најчешће се удруживала и одговарајућа освета, будући да би он ретко пропустио да преко странчеве главе завитла поглед пун опаке мржње, поглед што би засјао од некакве сагласности коју мора да је нашао на оној другој страни. Већ неколико пута сам погледао старца који је чучао онде, на задњем делу бродића. Његове руке и ноге су се најприсније опружиле једне поред других, а између њих се, вођена и задржавана, спретно кретала ручица крме. То тело, у поцепаним прљавим хаљинама, није било вредно помена, а лице под запуштеном чалмом било је затиснуто у себе попут делова дурбина, толико пљоснато да се чинило како му од тога сузе очи. Бог сам зна шта се то у њему налазило, али изгледао је као да може човека претворити у нешто гадно; желео сам да га подробније осмотрим, али кад бих се окренуо видео бих да је толико близу мене колико и моје сопствено ухо, па ми се чинило да сувише пада у очи ако бих га истраживао из толике близине. Осим тога, призор широке реке што је хрлила према нама, тај лепи, тако рећи непрестано будући простор у који смо се утискивали — све је то било толико вредно, непрекидне пажње и толико је пријало да сам се махнуо старца, и уместо тога се са све више радости учио да посматрам покрете младића, покрете што крај све жестине и напрезања нису губили складност. Веслање је сад постало толико снажно да су се младићи на крајевима големих весала, замахујући, сваки пут сасвим дизали са седишта, па се, опрти једном ногом о клупу испред себе, снажно забацивали, док се доле осам пљоснатих весала засецало у речну струју. При том су с напором узвикивали, као да броје, како би сачували такт али напор их је непрестано толико обузимао да им је понестајало гласа; понекад су једноставно морали да отрпе такву паузу, а каткад би се десило да им неки непредвидљив замах, који смо сви ми особито осећали, не само ритмички притекне у помоћ него и да, како се могло приметити, тако рећи посуврати њихове снаге, тако да су, олакшани, употребљавали снагу са нових, још неначетих места: баш као дете које је гладно навалило на јабуку, па заблиставши поново почне да једе кад открије да га још чека, све до коре, она страна коју је држало у руци.

И сад не могу више ћутати о човеку који је седео напред поред десне ивице нашег бродића. На крају ми се чинило да предосећам почетак његове песме, али је могућно да сам се варао. Он би наједном запевао, у сасвим неједнаким размацима, и нипошто само онда кад би остале захватила исцрпеност; напротив, више но једном би се десило да његова песма све затекне крепке или безмало обесне, али и онда је била како треба; и онда је била прикладна. Не знам колико се на њега преносило стање наше момчади, јер све се то налазило иза њега, он се ретко освртао и није се могло приметити да то на њега оставља неки упечатљив утисак. На њега је, изгледа, утицао само чисти покрет, који се у његовом осећању сусретао са отвореном даљином, којој је, упола одлучно упола меланхолично, био предан. Замах наше лађе и силина онога што нам је ишло у сусрет непрестано су се уравнотежавали у њему, — а с времена на време се у њему скупљао неки сувишак: тада би запевао. Лађа је савлађивала отпор; а он, чаробњак, преображавао је оно што се није могло савладати, преображавао у низ отегнутих лелујавих тонова, који нису спадали ни овамо ни онамо, и које је свако присвајао за себе. Док се његова околина непрестано упуштала у савлађивање онога што је било надохват руке, његов глас је одржавао однос са оним што је најдаље, везивао нас за то, док нас не би повукло.

Не знам како се то десило, али наједном сам у тој појави схватио положај песника, његово место и његово дејство у времену, и да му мирно можемо оспорити сва места изузев овога. Али на том месту га морамо трпети.

Рајенер Марија Рилке, ЗАПИСИ МАЛТЕА ЛАУРИДСА БРИГЕА И ДРУГА ПРОЗА, (стр. 227-230), СКЗ, Београд, 1987.

Избор и превод: Бранимир Живојиновић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s