Андреј Фурсов, БИО-ДИГИТАЛНИ ХРАМ

О глобалним трансформацијама савременог света и човека, о улози и учешћу данашњих западних елита у будућем устројству света.

Андреј Фефелов: Андреје Иљичу, недавно је у часопису „Завтра“ објављен циклус ваших чланака „Живот и смрт капитализма“. Јасно да у условима рушења глобалног света, пре свих страда средња класа. А шта ће бити са елитама? Заправо, како ће оне „цветати“, делити се?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Владајуће елите ће се и делити и сукобљавати и договарати. У игри је – будућност: ко ће кога (лењински говорећи) одсећи од ње. Раскол елита се одвија у неколико праваца: по положају у пирамиди светског економског система (борба између стадијалних фракција владајуће класе), по клановима и – у мањој мери – по припадности одређеној земљи. Постоји и квантитативна страна ствари.

Данашња светска економска пирамиде изгледа овако ( у неколико чланака то је добро представила Елена Сергејевна Ларина): врх – 3-5% – заузимају такозвани ексисти ( од енглеске речи access – приступ). Реч је о Биг Техни – о информационим платформама типа „Гугла“, „Мајкрософта“ и других које контролишу социјалне мреже, информационе токове, интернет ствари итд.

Следећи „спрат“ је – финансијалистички; то је онај део „финансијског“ капитала који у се у значајној мери оријентисан ка ексизму, што не искључује оштре противречности између њих; реч „финансијски“ није случајно стављено под наводнике: у данашњим условима, када можемо штампати трилионе ничим необезбеђених долара, новац је изгубио четири од својих пет функција (по мишљењу неких – свих пет) и престао да буде новац у строгом смислу речи, а финансијски капитал – новчани, сада је нешто друго.

Трећи „спрат“ је оно што је Збигњев Бжежински назвао технотроником; овај сектор је процветао крајем ХХ века. Управо је зона технотронике – главно „ловиште“ најсавременијих крупних корпорације које успешно конкуришу „чисто индустријским“. Још ниже је индустријски сектор (и индустријски капитал), који је и створио „велику Америку“ 1930-1980-тих година и чију је величину желео да поврати Трамп. У суштини са овим сектором и капиталом, са реалном (или физичком како је назвао, пратећи траг Побиска Кузњецова, Линдон Ларуш) економијом, финансијализам (не мешати са класичним финансијским капиталом) нема никакав однос: он је, као и ексизам, оријентисан на неопредмећено, то јест, непостојеће у физичком смислу и често ничим необезбеђено. Још ниже је пољопривредни сектор, представљен агроиндустријским корпорацијама, и у још већем степену малим и средњим фармерским бизнисом и кооперативама.

Поједностављено, можемо рећи да у борби за будућност између „спратова“ пирамиде, ексисти и финансијалисти се реализују као наднационална (наддржавна), према томе, ултраглобалистичка снага, неретко у савезу са технотроничарима иступају против индустријалаца и пољопривредника. Објекат њиховог уништавања је – „велика Америка“. Не може се рећи да индустријалци и у још већој мери технотроничари не раде на глобалном нивоу: међу њима је доста пристализа глобализма. Ипак, потребно је разликовати глобалисте и ултраглобалисте. Први су заинтересовани за очување државе (а сагласно томе, по социјално-економској логици, средњег слоја, националне радничке класе), но, под контолом традиционалних међународних институција: ММФ, Светске банке и томе слично. Ултраглобалистима у свету изграђеном у складу са њиховим интересима и по њиховим шаблонима, држава уопште није потребна, по њима свет треба да се састоји од мега-копорација: новог издања британске Источно-индијске компаније, од „венеција“ величине макрорегиона. И због тога им традиционалне међународне институције, укључујући и ОУН, нису потребне, као што им није потребан ни средњи слој – само највиши и најнижи слој (оно што социологија зове „друштво 20:80).

На све ове конфликте између стадијално-историјских фракција капиталистa и група, пре свега ексиста који прогризују из капитализма као „елијени“ из туђих тела у познатом филму, долази и борба различитих наднационалних кланова, затворених наднационалних структура светског договарања и управљања и чак окултних друштва.

На крају, последњи на листи, али не и по значају је – квантитативни аспект. Још у периоду 2008-2010 клио-динамичар Петар Турчин је прогнозирао да ће крајем прве деценије 21. века циклус прекомерне производње елита у САД доћи до свог врхунца са пратећом, логичном неопходношћу бацања једног њеног дела са „брода Историје“, скоро по О‘Хенрију: „Боливар неће понети двојицу“. На тај начин, у САД се „квалитативним“ странама раскола унутар елита додаје се „квантитативни“ аспект. То је донекле слично ситуацији у СССР-у, у другој половини седамдесетих година и првој половни осамдесетих, када је „застој“ то јест доминација хоризонталне административне мобилности над вертикалном довела до затварања канала за нараслу („образовани су просто надвладали“ – певао је Михаил Иванович Ножкин) елиту.

На тај начин имамо читав букет оштрих међукласних и унутаркласних противречности:

– између нижег и средњег слоја са једне стране и вишег – са друге;
– унутар вишег слоја, између различитих фракција;
– унутар фракција и преко њихових граница – између кланова.

На све ово долазе и расни проблеми. У јесен 1989, кад је био код мене у гостима, Имануел Валерштајн је приметио да Америку чека њена перестројка, која ће бити много крвавија. На моје питање „Зашто?“, одговорио је: „Зато што је код нас класно тесно испреплетено са расним“, а на питање када ће се то, по његовом мишљењу, десити, рекао је: „До 2020. године“.

У суштини, данас се у свету формирала револуционарна ситуација проузрокована терминалном фазом системске кризе капитализма и рађањем нових, сада већ некапиталистичких/посткапиталистичких облика експлоатације и отуђења.

Андреј Фефелоф: А да ли на Западу постоје истраживања посвећена тим формама?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Нема их много, једно од њих данас ћемо више пута поменути. То је рад Шошане Зубоф „Ера надзорног капитализма“. (Zuboff Sh. Age of Surveillance Capitalism. The Fight for a Human Future at the New Frontier of Power. L., 2019). Иако Зубоф, старински, по инерцији зове нову форму капитализма – надзорни капитализам (даље – НК), оно што описује са капитализмом нема много везе и њена емпиријска анализа то добро показује.

Напомињем да у основи капитализма лежи капитал, то јест опредмећени рад који се реализује као вредност која се самооплођује, и зато кичма капитализма као система постаје – приватна својина на опредмећеним факторима производње. У свим својим значењима неопредмећени фактори производње социјални (понашање, односи и томе слично) и духовни (вредности, информације…) – у капитализму секундарни, овде не само да образују систем и доминирају, него су чак водећи. Што се тиче надзорног капитализма, како подвлачи Зубоф, у његовој основи је контрола управо над неопредмећеним, над средствима модификације понашања, над социјалним мрежама, информацијама, потребама, а не над средствима производње (она има у виду у овом случају управо опредмећене факторе производње). А то већ није капитализам.

Главни фактор који Биг Техна отуђује и контролише јесте – људско понашање. И, ако је капитализму предтходила првобитна акумулација капитала, онда је извор, основа посткапитализма (у раној форми се јавља оно што је Зубоф нетачно назвала „надзорни капитализам“) – „акумулација бихејвиоралног капитала“. Објаснићемо овај тип акумулације на следећи начин: производи „Гугла“, „Мајкрософта“, „Фејсбука“ нису објекти размене вредности, овде се не стварају конструктивни односи „произвођач – потрошач“, овде се „наше понашање, навике, искуство пакује тако да служе туђим интересима. Човек постаје сировина“. При том не телом, као што је било у робовласништву, и не као додатак земљи, као у феудалзму, већ као социјално-духовно, социјално-хомогена целина, човек као целовито биће са јединственим циљевима, вредностима и потребама које формулишу, намећу, отуђују и контролишу владари новог „прстена свевлашћа“ – понашања. Ако је индустријски капитал, појашњава Зубоф, развио на рачун природе (како природне тако и вештачке, додајем), онда ново „информационо уређење“ – развија на рачун људске природе.

Стварајући „средства модификације понашања“, платформе не намећу само одређене норме понашања (иако и то чине), колико формирају понашање са задатим комерцијалним и политичким резултатима, изграђујући у човеку предвидиво понашање, то јест, дресирају га. „Интернет ствари“ – најважнији је елемент „надзорног капитализма“: у њему долази до комбинације социјалног инжењеринга, психологије, физике, биологије и електронике. Људи се претварају у стандардизоване групе према понашању и потребама, то јест у обезвољена људска стада. При томе „велики подаци“ (Big Data) обезбеђују надзор и контролу над таквим својствима и облицима понашања које је раније, у принципу, било немогуће пратити.

Андреј Фефелов: Како се каже, хајтек технологије су прерасле у хајхјум технологије.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Управо тако. Ново „информационо уређење“ сазревало је у последњој четвртини, а можда и трећини ХХ века. Средином седамдесетих година озбиљно је „проклизала“ кејсијанска економија и светска врхушка је схватила: даљи индустријски развој, а самим тим и индустријски капитализам, јачају позиције средњег слоја, претварају државу свеопште социјалне сигурности (welfare state) и демократске институције у моћно оруђе левих партија. И дошло је до преоријентације владајуће социјално-економске идеологије – са кенсијанске на неолибералну; почела је „побуна елита“ (К. Лаш), чије су оруђе постали „људи друге Модерне“: активисти феминистичког усмерења, вечно незадовољни студенти-шесташи, разнородни маргиналци без посла који су своју нељубав према раду пренели на раднике, мигранти…

Такозвана „друга Модерна“ није, заправо, нешто самостално, већ је продукт распада „прве Модерне“(„друге Модерне“, као и „друге свежине“ нема), тако су и нови „левичари“ – производ распада левог покрета, а неомарксизам – марксизма. Људи „друге Модерне“ – су објективно људи друге цивилизацијске врсте, оно што Англосаксонци зову social trash. Оно што је било смеће у епохи процвата „првомодерног“ капитализма, испливало је вољом врхушкена површину као нешто важно. Стогодишњи милијардер, Норвежанин, у роману Ј. Козлова „Нови лопов“ о томе овако говори: „Најнапреднија и најактивнија снага у друштву сада је – идеално, класично, склањано у свим претходним временима – смеће: гејеви, лезбејке, педофили, мрзитељи породице и религије, зоофили, млади правници, секташи, изопаченици, мултикултуралисти и остали олош. Смеће смећу… размишљај сам, како да живиш у смећу а да се не претвориш у смеће“.

Управо њих, које је сочно описао Норвежанин, елите су бацили у борбу проти људи „прве Модерне“ – радника и „средњака“ (средње класе), и уз њихову помоћ је извршен неолиберални преврат. Јасно је да у перспективи свим овим социјалним шушумигама „друге Модерне“ никаква Модерна и уопште ништа не светли, за њих је спремљена помијара Историје, у најбољем случају – зона за прекаријат у постмодерној, у којој се врши демонтажа демократских институција. Људи „друге Модерне“, које су добро ухрањени социолози прогласили новим револуционарима као противтежу „застарелим старим“ – ударна су снага те исте „раздемократизације Запада“ о чијој неопходности су толико говорили аутори рада „Криза демократије“ написаног 1975. године по наруџби Трилатералне комисије.

Андреј Фефелов: Наравно, нови задаци су захтевали и нове социјално-психолошке технике.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Управо на граници шездесетих и седамдесетих година у САД су озбиљно почели да разрађују методе и технике контроле понашања људи. Ето, на пример, телеметријски огледи Р. Стјуарата Мек Кеја; није случајно да се управо шездесетих и седамдесетих година предсказане многе од данашњих техника контроле. Довољно је сетити се књиге „Година 2000“ (1967) директора Хадсоновог института за предвиђање будућности Хермана Кана (узгред он је послужио као прототип доктора Стрејнџлава у познатом филму Стенлија Кјубрика) и „Аутономна технологија“ (1977) политиколога Ленгдона Винера. Већ тада, пре педесет година, многи у САД су били забринути због ширења у друштву психо-техника за контролу понашања и гушења слободе воље. Говорило се, између осталог, и о ЦИА пројекту „МК-Ултра“, у којем су не водећу, али значајну улогу играли немачки психолози и психијатри које су Американци „увезли“ 1941-1946 године (око 900 људи, међу којима је било и немало нациста, који су стекли искуство у концлогорима).

Ствар је дошла дотле да је 1971. године, реагујући на забринутост која се појавила у друштву, сенатски поткомитет за уставна права уз учешће веома познатих личности (Сем Ервин, Едвард Кенеди, Роберт Бирд и др.) започео вишегодишњи истраживачки програм усмерен на предвиђање, контролу и модификацију људског понашања. Ови сенатори нису могли ни да замисле са чим су се сусрели њихови суграђани у ХХI веку, а идејна основа овога „са чим“ појавила се већ те 1971. године. Познати психолог бихејвиориста Берес Скинер објавио је књигу „Иза граница слободе и достојанства“. Критика ју је одмах прекрстила у „Ка ропству и понижењу“, пошто се у њој говори – ни мање ни више – о неоходности укидања низа вредности: својине, слободе, приватности; поздрав дигиталној будућности. Узгред, 1971. године је и Шваб објавио књигу „Управљање савременим предузећима у машиноградњи“ у којој је први пут отворио тему стејхолдерског капитализма, а саме стејхолдере дефинсао као „секундарне учеснике огромног комерцијалног пројекта“.

Почетком седамдесетих година, сви ови догађаји: први извештај Римског клуба, књиге познатог психолога Скинера и, до тада непознатог Шваба – не само да су прошле назапажено, већ нико није видео у њима зло семе из кога ће израсти „цвеће зла“ почетком ХХI века.

Андреј Фефелов: Да ли постоји тачан датум када је процветало „цвеће зла“?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Сви датуми ове врсте су условни. Зубоф сматра да се надзорни капитализам није родио 11. септембра 2001. године, већ 9. августа 2011. Тада су се десила три догађаја, на први поглед невезана, но сложили су слагалицу: Apple је претекао Exxon Mobil као високо капитализовану корпорацију, у Лондону је дошло до бунта феминистичких активиста, студената и „обојених“ које је морало да смирује 16 хиљада полицајаца; у Шпанији је на улице изашла гомила људи који су захтевали од „Гугла“ да поштује њихово „право на заборав“ то јест, да престане да залази у њихов приватни живот, користећи персоналне податке.

Поводом догађаја у Лондону 9. августа 2011. године једна „социолошкиња“ је приметила да је то био гнев оних људи који желе да буду део средње класе, а не пуштају их. Тачно, приметићу али и додати: не пуштају будалице, али ће их искористити и одбацити – многе су већ одбацили. Неолибералном економском систему, позном капитализму, а још више посткапитализму средња класа (слој) уопште није потребан, као ни демократске институције. Њихово одстрањивање, а у неком моменту и – уништење, уграђени су у логику еволуције позног капитализма. Тома Пикети у књизи „Капитал у XXI веку“ (2013. преведена на руски језик, препоручујем!) формулисао је општи закон акумулације: у капитализму профит од капитала премашује темпо економског раста и то у политици води ка антидемократском уређењу. У позном стадију развоја капитализма раст профита се толико одваја од темпа економског раста да, прво, престаје да буде неопходан, то јест, пад темпа економског развоја у позном капитализму је повезан не толико са техником и научно-техничким пргресом самим по себи, колико са капиталом као таквим. Друго, у одређеном моменту капитал почиње да уништава сопствене институције буржоаске демократије и као да све враћа у доба своје људождерске младости у XVII–XVIII век, добијајући отворено антисоцијални карактер. Како је тачно приметила Збоф „капитализам се не може јести сиров; као кобасицу треба га кувати, то јест, обрађивати демократским институцијама. Пошто је сиров капитализам антисоцијалан“. Ово се односи на све верзије капиталзма, посебно на ову клановско-олигархијску, корупционашко-криминалну која се оформила у РФ после 1991. године.

Пикети назива уређење које се формира на данашњем Пост-западу „патримонијални неофеудализам“. По мом мишљењу овај термин је нетачан као и надзорни капитализам. Рани феудализам је приватна власт над човековим телом, развијени – само својина над земљиштем. „Гугл“, „Мајкрософт“ и други не отуђују вољу човека у односу на спољашњи објекат, већ њега самог заједно са том вољом, „обезвољујући“ га наметањем вредности, контролом потрошње и понашања.

Андреј Фефелов: Недавно је поводом овога избио велики скандал: Андреј Нечајев, бивши министар у Гајдаровој влади, објавио је на социјланој мрежи пост у коме „разобличава“ наш часопис; написао је да је „гуглао“ наш сајт и да су му предложене (замислите ужас, патриотске новине!)… „девојке на позив“! У коментарима су му објаснили да је то реклама која увек предлаже оно што ви најчешће на интернету тражите.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Значи сам себе је разобличио?

Андреј Фефелов: Скриншот постоји и све је то сада на мрежама. Смешно, али нажалост, то је реалност. Што се тиче демократије, ако она нестане, легитимност власти ће се наћи под великим упитником. Ко је тада власт? Ту се и појављује она најскривенија власт – власт манипулације. Њој није потребан никакав легитимитет.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: У овоме је пионир била корпорација „Гугл“ пошто су њени власници од 2004. почели да скенирају приватну gmail-преписку да би је користили за рекламе. Године 2007. „Фејсбук“ је покренуо пројекат Beacon ради, како је објављено, новог начина ширења информација у друштву. Заправо Beacon је омогућио оглашивачима „Фејсбука“ да прате активности корисника интернета, откривајући њихове куповине без њихове дозволе. Ово је разбеснело многе људе. Дошло је до познатог скандала са Џонатаном Трентом који је купио брилијант пријатељици а после неколико сати га је позвао пријатељ и честитао му на веридби: информација о куповини је доспела на мрежу. После скандала Марк Цукерберг је затворио Beacon. Ипак, било је то само привремено повлачење: даље је Цукерберг једноставно увео нови сервис и већ 2010. године изјавио: „Приватност више није норма“. Настао је нови облик власти, која више није просто економска, већ социјално-хомогена по суштини, која лишава човека статуса грађанина. Зубоф је то уочила и приметила да се citizens („грађани“) претварају у netizens („грађане мреже“ – од net – мрежа); иако би се пре могло говорити о – поданицима. Становници мреже су од почетка лишени права на приватност – Homo deprivaticus. Сваки улазак на мрежу значи да се приватност у перспективи губи.

Андреј Фефелов: Као у стакленом граду из Замјатиновог романа „Ми“.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Слично. При томе, веома је тешко распознати границе онога што је Зубоф назвала надзорни капитализам, јер се налазе ван дигиталног окружења, што је у доброј корелацији са неолибералном идологијом. И опасности које све ово носи, принципијелно су нове. На пример, човек је купио смартфон или компјутер. Изгледа, сјајно, какво неопходно средство! Али управо се овде човек претвара у „бихејвиорални вишак производа“. Понашање човека који је купио рачунар, то јест, у значајној мери он сам, постаје вишак производа. Само што се не присваја као вишак производа човеково радно време, већ он сам, његово понашање, његове потребе, укус, понашање које га формира и које се може „редиговати“.

Човека обавија паучина „потрошачких“ информација. То већ није само нови тип експлоатације, већ и нови тип отуђења човека посредством наредног, одличног „дивајса“ (гаџета) који осваја и који се стапа са човеком – при чему није јасно шта је ту главно, шта чему припада: уређај човеку или човек уређају. Какав је то неофеудализам! Ове ствари држе за врат чвршће од било којих феудалних „окова“. Раније је на том истом Западу била важна твоја земља а питањима понашања или праћења религиозне праксе бавила се Инквизиција. Ово није дотицало систем производних односа. Данас оно што је раније, укључујући и капитализам, носило непроизводни карактер (култура, понашање) или није улазило у оквире материјалне („опредмећене“) производње постајући објект присвајања, а следствено томе и објекат производних односа – не само да се уводи у материјалну производњу већ постаје њен одлучујући нематеријални фактор који одређује вредност материјалних (предмета) објеката.

У свом раду „Покрени се и устани. Извори финансирања вашег стартапа у ери дигиталне трансформације и блокчејна“ (Raise and Rise. Funding Sources for Your Startup in the Era of Digital Transformation and Blockchain. Los Angeles, 2020) Викторија Сиљченко наглашава да данас управо интелектуална својина (тј. неопредмећени фактори производње) представљају највреднију активу већине великих америчких компанија. Вредност њихових нематеријалних актива се процењује на 20-25 трилиона долара. Ако узмемо у обзир да је 2019. године индекс S & P 500 процењен како пише Сиљченко на готово 27 трилиона долара, онда „данас живимо у епохи када је 85-90% тржишне капитализације формира на рачун нематеријалних актива“, то јест таквих који немају физичку супстанцу – нешто попут осмеха који је остао када је Чеширски мачак нестао.

Као субјекти присвајања неопредмећеног појављују се „Гугл“, „Мајкрософт“ и комплекс других платформи који образују Матрикс. Они сакупљају податке о нашим куповинама, кретању, контактима, естетским склоностима. Формира се особа прилагођена „претраживачу“ и зависна од њега. Лари Пејџ, један од оснивача „Гугла“, једном је рекао: „Људи стварају и остављају огромну количину података о себи, својим претрага, кликовима. И ово се може искористити“. Човеков живот се претвара у свеукупност кликова, у почетку праћених, а временом усмерених/диктираних од стране ексистичке платформе.

Веома је важно, пратећи Зубоф, напоменути: надзодни капитализам као такав не произилази нужно из дигиталне технологије, која је сама по себи неутрална. Њега је створила одређена група људи са одређеним интересима, у одређеном времену, на одређеном месту. Он је социјално-економска конструкција, а не само технологија; ова конструкција одређује технологију, а не обрнуто. Ово још једном говори о томе колико је неадекватна схема такозваних технолошки уређења за објашњење реалности. Технолошко уређење је последица социјалног система, његова функција. Одређени социјални систем рађа одређену технологију. Али не и обрнуто. А „Гуглов“ проналазак неопоходног му начина присвајања производа – одређеног типа понашања, које представља вишак производа, говори нам да је реч о новим типу економије и друштва. Ако масовна производња тежи да створи нове изворе потражње, овде ствари стоје другачије. Исти тај „Гугл“, природно, гради бизнис око растуће потражње оглашивача. Човек који седећи за компјутером нешто за себе наручује, мисли да је потрошач. Ипак – није, он је само сировина, информациони сливник. А реални потрошач за „Гугл“ је – оглашивач. Отудa ова чудна атмосфера затворености и тајности у водећим светским интернет сервисима. Већа него у НАСА или ЦИА.

Андреј Фефелов: Контрола и тајност.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И идеолошка артиљеријска припрема.

Андреј Фефелов: О чему је конкретно реч?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Историчари знају да утопије нису биле само факт књижевног живота, већ и оружје у психоисторијском рату. Оне испуњавају психо и социјално-инжењерску функцију, задајући тип и „коридор“ предвиђања, дефинишући смер социјалне (геоисторијске) пројектно-конструкторске делатности. Један од задатака утопије и – у једнакој мери – дистопије био је не само да се наслика жељена, при чему увек у интересу одређене групе, идеална за њу слика будућности, већ и да се она представи као неизбжна. Слажем се са онима који сматрају да су многе данашње схеме дигиталаца и ултраглобалиста (тог истог Шваба) – утопија (за већи део човечанства – дистопија), замишљене да све људе убеде у неизбежност трансхуманистичког ново-нормалног света, у бесмисленост и бескористност отпора, то јест да угуше вољу људи да се одупру њиховом „врлом новом свету“. Управо зато критичка анализа ових утопијских радова, жестоко и бескомпромисно супротстављање њима – крајње је неопходна нова форма идејне, социјалне, цивилизацијске и, ако хоћете, социјално-биолошке бобе врста. Својим схемама глобал-дигиталци прогамирају и друштвену свест, и научна истраживања која треба да докажу њихову исправност и неизбежност њихвог света. Идеологију неизбежности, неизбежнизам (inevitabilism) Збоф сматра једним од менталних, когнитивних оруђа дигиталаца, која треба да убеди све у непостојање алтернативних варијанти будућности. На пример, Шмит и Коен у раду „Нови дигитални свет: мења нације, бизнис и наше животе“ (The New Digital Age: Transforming Nations, Businesses and Our Lives. New York, 2014) пишу да ће ускоро на Земљи све бити повезано и нико то неће моћи да онемогући. Ипак, подвлачи Зубоф, када подвргнемо доктрину неизбежности критичкој анализи, она почиње да пуца по шавовима; другим речима, испоставља се да је то илузија. Заправо, вероватноћа је карактеристика историје коју дигитализатори, као и слободу воље, поричу. Слобода људске воље, чак и појединог човека је оно што руши њихов свет који они тумаче као аутономну надљуску реалност, која ће, наводно, управљати човеком. „Наводно“ – зато што ће самим Матриксом, свеједно, управљати људи користећи га као параван, као што су египатски, вавилонски и други жреци користиле богове чију су вољу, наводно, само они тумачили и објављивали.

Андреј Фефелов: Другим речима, власт и новац.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И новац, и то обезбеђен на нетржишни начин. Често се „Гугл“ и друге надзорне платформе карактеришу као билатерална или мултиратерална тржишта, иако Збуоф категорички одбацује такав приступ: „То никако нису тржишне структуре. Тржиште је за њих – маска. „Гугл“ је пронашао начин да претвара своје нетржишне трансакције са корисницама у допунске „сировине“ – производњу производа за међусобне тржишне односе са њиховим стварним потрошачима – оглашивачима“. Другим речима, пред нама се налази некапиталистичка и нетржишна структура, која пориче тржиште и прелази границе тржишне економије. Тржиште је за њу само маска.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

Извор: https:/ /zavtra.ru/blogs/hram_biotcifri

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s