Владимир Набоков, КАД ГОД РАЗМИШЉАМ О ЉУБАВИ…

ПОГЛАВЉЕ XV

Журно пролазе, пролазе, клизе нам године – да се послужим срцепарајућом хорацијевском инфлексијом1. Године пролазе, драга моја, и ускоро нико неће знати оно што знамо ти и ја. Наше дете расте; руже Пестума, магловитог Пестума су нестале; механици наклоњени идиоти петљају се у силе природе које су кротки математичари, и сами потајно изненађени, изгледа предвидели, тако да је можда дошло време да прегледамо старе снимке, пећинске цртеже возова и авиона, наслаге играчака у претрпаном плакару.

Вратићемо се још даље, до једног мајског јутра 1934, и исцртати у односу на ову фиксну тачку, дијаграм једне четврти Берлина. Туда сам се враћао кући, пешке, у пет ујутру, из породилишта у близини Бајеришер плаца у које сам те одвео неколико сати раније. Пролећно цвеће украшавало је Хинденбургов и Хитлеров портрет у излогу радње која је нудила рамове и фотографије у боји. Левичарске групе врабаца одржавале су бучне јутарње сеансе у јоргованима и липама. Јасна зора беше потпуно стргнула застор с једне стране празне улице. На другој, куће су још била плавичасте од студи и сваковрсне дуге сенке постепено су се повлачиле на онај рационалан начин на који млади дан превладава над ноћи у једном добро одржаваном, обилно заливаном граду, где оштар воњ катрана што избија из плочника служи као подлога за сочне мирисе сеновитог дрвећа; но мени је визуелни аспект сцене деловао потпуно ново, као трпеза постављена на несвакидашњи начин, јер ту улицу никад раније нисам видео у свитање, мада сам туда често пролазио, бездетан, у сунчана предвечерја.

У чистоти и празнини мање познатог доба дана, сенке су обитавале на погрешној страни улице, прожимајући је утиском инверзије, али не без елеганције, као кад се у огледалу бербернице види одраз прозора према коме меланхолични берберин, оштрећи бритву, окреће поглед (као што то сви они чине у таквим тренуцима) и, уоквирен у том рефлектованом прозору, део плочника што поворку незаинтересованих пешака води у погрешном правцу, у неки апстрактан свет који изненада престаје да буде смешан и ослобађа бујицу страха.

Имам обичај да, кад год размишљам о љубави коју гајим према некоме, одмах почнем да повлачим зракасте линије од те љубави – од мог срца, од нежног језгра једног интимног осећања – до чудовишно удаљених тачака универзума. Нешто ме гони да свест о својој љубави мерим спрам незамисливих и непрорачунљивих величина – спрам понашања маглина (чија пука удаљеност делује као нека врста лудила), застрашујућих замки вечности, оног несазнатљивог што лежи иза непознатог, спрам беспомоћности, хладноће, мучне замршености и испреплетаности времена и простора. Штетна је то навика, али ја ту не могу ништа. Може се упоредити с неконтролисаним покретом језика неког несретника мученог несаницом који у мраку усне дупље стално изнова прелази преко окрњеног зуба и повређује се, али свеједно не престаје. Познавао сам људе који су, након што би случајно нешто додирнули – довратак, зид – морали да прођу кроз врло брз и систематичан низ контаката с различитим површинама у соби не били се вратили у уравнотежено стање. Нема ту помоћи; морам да знам где стојим ја, где стојите ти и мој син. Кад се у мени догоди та успорена, тиха експлозија љубави и одмота своје растопљиве ивице, преплављујући ме осећајем нечег много неизмернијег, много истрајнијег и моћнијег од сакупљања материје или енергије у било каквом замисливом космосу, онда мом уму нема друге до да се уштине и провери да ли је уистину будан. Приморан сам тада да начиним брз инвентар универзума, баш као што човек у сну покушава да оправда апсурдност своје ситуације уверивши се да сања. Мени је потребно да сав простор и све време учествују у мом осећању, у мојој смртној љубави, тако да се оштрица њене смртности отупи, помажући ми на тај начин да се борим против крајње деградације, понижења и ужаса који ме обузимају јер сам развио бесконачност осећаја и мисли у оквиру коначне егзистенције.

Будући да сам, у својој метафизици, убеђени противник сваког удруживања, те да немам никаквих склоности ка организованим турама кроз антропоморфне рајеве, морам да се ослоним на сопствена, не сасвим безначајна средства кад размишљам о најбољим стварима у животу; кад се, као што то управо чиним, присећам своје бриге за дете, која готово да се граничила са кувадом.2 Сећаш се наших открића (до којих, наводно, долазе сви родитељи): савршеног облика минијатурних ноктију на руци коју си ми ћутке показивала док је лежала, отворена као морска звезда, на твом длану; епидермске текстуре удова и образа, о којој смо говорили пригушеним, удаљеним тоном, као да би мекоћа додира могла да се искаже само кроз мекоћу даљине; оног нечег искошеног, неухватљивог, што плива у тамномодрој нијанси његове дужице као да се у њој још беху задржале упијене сенке древних, митских шума у којима је било више птица него тигрова и више плодова него трња, и у којима је, у неком сунцем прошараном густишу, рођен људски ум; и, изнад свега, прво путовање новорођенчета у следећу димензију, новоуспостављена веза између ока и достижног објекта, коју каријеристи у области биометрије или они у халабуци лавиринта за лабораторијске пацове сматрају да могу објаснити. Пада ми на памет да рођење људског ума најверније репродукује онај убод чуђења који прати тренутак кад, загледани у сплет гранчица и лишћа, изненада схватимо да је оно што нам се чинило природним елементом тог сплета, у ствари чудесно прерушен инсект или птица.

Јавиће се, такође, и интензивно задовољство (на крају крајева, шта би друго бављење науком требало да произведе?) ако суочени са загонетком првог процвата човечјег ума, претпоставимо да је у расту остатка природе настала сладострасна пауза, блаженство и ленствовање који су омогућили да се пре свега развије Homo poetikus – без кога не би било sapiensa. „Борба за преживљавање“ како да не! Проклетство борбе и рмбачења враћа човека на ниво вепра, ниво гроктаве звери махнито опседнуте потрагом за граном. Ти и ја смо често коментарисали нељудски сјај у погледу домаћице која, планирајући вечеру, лута по пиљарници или по мртвачници од касапнице. Пролетери свих земаља, разједините се! Старе књиге греше. Свет је створен у недељу.

Владимир Набоков, ПРИЧАЈ, СЕЋАЊЕ! (стр. 355-359), Дерета, Београд, 2022.
Превели: Ален Бешић, Милица Кецојевић, Срђан Вујица

НАПОМЕНЕ:

  1. ИНФЛЕКСИЈА – промена гласа или тона; промена вокала (у граматици), обично под утицајем суседног вокала. Писац ове алудира на Хорацијеве стихове: Eheu fugaces, Postume, Postume, labuntar anni... (Авај, Постуме, Постуме, брзо пролазе године…)
  2. КУВАДА – обичај код неких примитивних народа да се мушкарац, кад добије дете, понаша као да га је он родио.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s