Петар Пајић, СЕВЕР

1. 
Мраз плете своје бодљикаве жице
преко суровог северног неба, 
у крутом крилу гордог јастреба, 
у тврдом месу дивље лисице. 

Север чува своје прилазе 
секирама модрога леда, 
ваздух, настањен псима, уједа
бегунце који наилазе. 

Бичеви шибају по пределу
бескрајне мећаве, бескрајне зиме, 
север ковитла своје риме
и ледом пуни небо ко зделу. 

2. 
Нити гоничи северних стада, 
нити копачи горућих руда, 
нико не прође још овуда, 
кроз бели пакао који влада. 

Нити стражари у потери, 
нити убице које беже, 
нити ловци да вешто мреже 
разапну овде за дивље звери. 

Нити мудре, одважне вође, 
нити војници срчани, смели, 
нико не дотаче предео бели,
нико до севера не дође. 

3. 
Север забада бодеже у лице, 
оштро тестерише преко живог меса, 
док са паклених северних небеса
слећу невидљиве птице грабљивице. 

Север поставља замке и препреке, 
север затвара своју страну света, 
испред освајача, испред дрских чета, 
леден и глув и пун залеђене јеке. 

Остаје сам у пределу чистом, 
одвојен од света, нетакнут погледом, 
сачуван ледом, одбрањен ледом, 
али и заробљен у том леду истом.

Петар Пајић, НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ, (стр. 16-18) Просвета, Београд, 2004.