a
Када видим толико углађености и сентименталности колико видим у Америци, увек трагам за одговарајућом количином суровости. То је закон парова супротности – увек се појављују заједно.
Код Американаца примећујем најјачу самоконтролу на свету – и трагам за њеним узроком. Зашто је, питам се, Америци потребна тако гвоздена самоконтрола, а одговор до ког сам дошао гласи: због суровости америчког човека. Налазим да у Америци има веома много моралисања. Упитам се шта је узрок томе, и откријем да је то суровост. Моралисање је увек покриће за суровост. Оно је неопходно – служи томе да живот учини подношљивим, док не откријете сурову звер у себи и не успете да њоме истински загосподарите. Када то учините, ви у Америци бићете народ најбогатије емоционалности, најенергичнијег темперамента, најпотпуније развијен народ на свету.
Чини ми се да сте на путу да откријете себе. Све остало сте већ открили – сву земљу овог континента, све ресурсе, сва блага скривена у природи која вам могу послужити за изградњу ваше нације. Саградили сте своје велеграде, испунивши их позориштима, клубовима, катедралама и школама. Све је то спремно и чека на вас да га употребите за неки велики циљ, оног дана када будете открили себе. Да бисте то постигли, мораћете да испитате сопствену самоконтрлоу, да анализирате сопствену свест, да признате да сте се досад само скривали од себе самих, још откад су пуританци и хугеноти допловили у ову земљу.
Суровости се нећете стидети када је будете разумели: штавише, она ће се тада преобразити у залиху узвишених емоција које ће дати замах вашем националном развоју, далеко изнад данашњих надања. Ваш успех у свим великим делима уметности и књижевности запањиће Европу, баш као што је данас запањују ваши велики пословни и филантропски системи.
У Америци, као и у свим земљама које је покорила нека освајачка раса, освајачи се увек спуштају на ниво покорених, јер је много лакше спустити се за десет степеника него се попети за један. Па ипак, сав тај труд у правцу људског развоја састоји се управо у томе да нас погура навише тај један степеник, и ако се одрекнемо било чега што смо цивилизацијом стекли, сувише лако ћемо склизнути наниже. У Јужној Африци су се Холанђани, који су у време колонизације били напредан и цивилизован народ, услед контакта са примитивним расама спустили на знатно нижи ниво. Примитивним житељима неке земље се мора господарити. Док покушава да их потчини, господар постаје све суровији. Он мора да буде немилосрдан. Мора жртвовати своју благост и финоћу како би загосподарио дивљацима. Њихов утицај је веома велик; што сигурнији у своју доминацију господар жели да буде, то примитивнији мора постати. Роб има највећи утицај од свих, јер живи у непосредном додиру са господаром.
Индијанци више немају утицаја на вас; они су узмакли пред вашом снагом и остало их је сасвим мало. Имали су утицаја на ваше претке. Ви сте данас под утицајем црначке расе, која вас је све доскора морала називати господарима. На северу утицај црнаца тренутно није тако велики. На југу, међутим, где им нису пружене исте могућности као белој раси, он је изузетно јак. Истински господари су заправо они.
Приметио сам да Американци с југа говоре с црначким нагласком; да се њихове жене све више крећу и ходају као црнкиње. Налазим да је оно што се на југу називе осећајношћу, витешким духом и романтиком покриће за окрутност: окрутност и витешки дух су, наиме, још један пар супротности. Јужњаци се један према другом формално опходе веома уљудно, док са црнцима поступају онако како би поступали са сопственим несвесним када би знали шта оно садржи. Када видим човека обузетог дивљим бесом према нечем изван њега самог, знам да би тај човек хтео да дâ одушка гневу на своме несвесно биће.
Ваш амерички ум је врло непосредан. Врло логичан. Толики део времена се бави оним што називамо стварношћу, што ће рећи сировим животним материјалом, корисним за стварање ваших великих компанија, за изградњу ваших небодера, да сте се научили да размишљате, да резонујете, у апстракцијама. Ако човек у Америци види да у његовом пословању постоји мала пукотина која се мора попунити како би пословање постало ефикасније, он не размишља само о властитом појединачном предузећу, већ о тој пукотини размишља у светлу пословања свих предузећа налик његовом, па смишља метода да се то реши, и вероватно ће чак организовати велики бизнис – све због тога што је уочио неки мали недостатак у сопственом приватном предузећу.
Ја то називам размишљањем у апстракцијама, а реч је о нечем што људска раса тек сада почиње да учи. У антици су познавали принципе на којима се заснива израда машина, али њихови умови нису били створени да израде машине које би те принципе изразиле. Као да су, када би испред себе видели материјал предвиђен за израду машине, почињали да размишљају о његовом облику и усхићивали се, стали да га украшавају, губећи из вида циљ, тако да машина као таква, као нешто ефикасно, никад не би била направљена. У Америци никад не губите из вида циљ ради којег пројектујете вашу велику машинерију америчког живота. Ваш циљ је ефикасно пословање, обрада сирове грађе живота, па сте тако изградили грандиозан систем.
Очекује се да ћу, пошто сам Европљанин, критиковати Америку, а да ћу као психолог налазити грешке у вашем начину размишљања, у томе како америчка психа налази себе. Али ја нисам критичар; ја сам психоаналитичар. Задатак ми је да покушам да разумем, а где постоји разумевање, не може бити осуде; јер ако свака последица има свој узрок, мора бити да постоји узрок пропорционалан огромним последицама које налазим у вашој земљи, и ја тај узрок морам да откријем, уместо да кривим последице.
Нема сумње да сте морали да жртвујете много тога лепог како бисте подигли своје велике градове и овладали својом дивљином. Да бисте изградили тако грандиозан механизам морали сте згазити многа бића која су управо расла, али мора да негде постоји узрок свему томе, и када га откријете, ваша направа неће бити толико опасна по вас као што је то данас. Све што човек сагради склоно је да га прогута, па данас градитељу у Америци прети уништење – али, зашто бих га ја због тога кривио? Он мора да се изрази небодерима, трустовима, системима, свим оним што је код нас у Европи тек у зачетку. Ми вам уистину завидимо. Нисмо научили да мислимо у тако великим апстракцијама – нити смо у толикој опасности као ви у Америци.
Верујем да ваша способност да градите на велико, да згазите све што се тој градњи нађе на путу, да уништите све што омета ваше процесе и системе, умногоме потиче од ваших пуританских предака. Пуританци су научили да мисле апстрактно пре него што су дошли овамо. Највећи проблем средњег века био је да научи да мисли. У ту сврху изабрана је највећа од свих апстракција, идеја о Богу, и тој идеји је жртвовано све. Државе су се пред њом рушиле, породице су се због ње распадале, армије су сатиране у покушају да се људи науче да мисле о Богу; ваши пуританци, хугеноти, и сви којима је идеја о Богу била значајнија од свега осталог, научили су да мисле тако добро да су напустили сопствене домове: ви сте потомци тих људи. Апстрактна мисао је увек немилосрдна. То је у исти мах најопаснија и најузвишенија мисао.
Према томе, морате да ми верујете да нисам критичар, већ неко ко покушава да разуме. Многе ствари које би могле ми сметају престаће да то чине када им будем схватио узрок. Народ је налик индивидуи. Ако пати, лекар му не сме наносити друге патње, осим ако је потпуно сигуран да је та патња део излечења.
Америка није свесна опасности у којој се налази. Она не схвата да се суочава са својим најдрамтичнијим тренутком: тренутком када мора да одлучи да ли ће овладати својим машинама или ће је онe прогутати – а пошто то не зна, ја не бих хтео да је повредим.
Америка је земља нервних обољења, а свако нервно обољење садржи психички елемент. Нервна болест болно сведочи о неком конфликту у телу и души. Ја покушавам да од својих пацијената сазнам шта то од себе скривају, и тако сам, када дођу код мене, само слушалац. Остављам свом ум празним – спремним да прима. Морам се ослободити сваког предубеђења, избећи да доносим суд о моралној и духовној вредности онога што ми они обелодане.
Након неког времена, током сеанси, пацијенти почињу да говоре о нечему што као да им је тешко да кажу, и тада постаје очигледно где обитава конфликт. Понекад је реч о нечем сасвим једноставном и непосредном – о некој погрешној идеји о животу, која их држи заробљенима и спречава да живе пуним плућима, и која је чак и изазвала нервно обољење како би указала на своје постојање. Ако мој пацијент схвати да је његов конфликт стваран, да је драматичан, и да су сви његови напори да му умакне узалудни, а уз то и недостојни, тада му ја могу бити од помоћи. Тада му моје знање и искуство може бити на услузи.
Проучавам индивидуу да бих разумео расу, и расу да бих разумео индивидуу. Питам се: „Како је изградња Америке утицала на данашњег америчког мушкарца и данашњу америчку жену?“ Сматрам да је то легитимно питање за психоаналитичара.
У сваком људском бићу постоји тек одређена количина животне енергије, оно што у нашој професији називамо либидом. Ја бих рекао да је либидо америчког мушкарца скоро у потпуности усредсређен на посао, па је сасвим срећан да као супруг нема никаквих дужности. Он управљање породичним животом у целости препушта супрузи. То ви називате давањем независности америчкој жени. Ја то пак називам лењошћу америчког мушкарца. Ето зашто је он код куће тако љубазан и учтив, док се у бизнису тако жестоко бори. Истински живот му је тамо где је његова борба. С породицом живи његов интелектуални део.
У стадијуму варварства, мушкарци држе жене у положају робиње. Али ако из неког разлога увиде да према женама не смеју да се опходе као према робињама, док су по природи још увек варвари, шта онда раде? Још увек нису способни да воле нешто што им је равно. Не знају шта је истинска независност, па зато морају да клекну пред оном робињом и претворе је у једино што инстинктивно поштују (чак и када су варвари): идеју о робињи претварају у идеју о мајци. Што значи да се жене супругом-мајком. Они је, дакле, веома поштују и знају да на њу могу да рачунају. Више није потребно да јој буду господари. У Америци жене господаре својим домом зато што мушкарци још увек нису научили да их воле.
Током пловидбе, на бродској палуби сам био заокупљен многим стварима. Приметио сам да се, кад год би се амерички супруг обратио својој супрузи, у његовом гласу назирао трачак сете, као да се не осећа сасвим слободним, као дечак који се обраћа одраслој жени. Увек би био врло учтив и љубазан, и указивао јој свако поштовање. Могло се видети да он у њеним очима није нимало опасан и да се она нимало не плаши да ће је он покорити. Но чим би чуо да негде има клађења, сместа би је оставио на цедилу; израз лица би му постао живахан и жељан, очи би му блистале, а глас постајао снажан и опор, и – да, суров. Зато кажем да је његов либидо, његова животна енергија, у тој игри. Он воли да се коцка. Такав је данас свет бизниса.
Љубав изискује много животне енергије. Ви у Америци пружате толико могућности и мушкарцима и женама да им не преостаје нимало животне енергије за љубав. Ово је земља чаробних могућности. Оне су свуда. За све. Све се купа у њима. И зато се амерички ум излива и шири целим континентом. Али то има и тамну страну. Људи у Америци не морају да копају дубоко за сопственим животом. Ми у Европи морамо.
У Европи имамо много елемената поделе. Узмите моју сопствену државицу, Швајцарску. У Швајцарској морамо да будемо Швајцарци јер нећемо да будемо Немци, нити Французи, нити Италијани. Исто важи за Немце. У Америци, међутим, можете да будете шта год хоћете. У мојој земљи ми се не пружају толике могућности. Да бих пронашао властити живот морам да копам све дубље и дубље. У Америци мислите да имате богзна какву способност за синтезу зато што сте тако непосредни, што вам се допадају они који у сваком тренутку имају само по једну идеју. Примећујем да сте према човеку с две идеје сумњичави. Али ако има само једну, пружате му све могуће изгледе да оствари своју иницијативу. Немам утисак да марите за дубоке ствари. Сувише лако губите пажњу. А све што вам је непријатно, наврат-нанос закопате у несвесно.
Амерички супруг се веома срди кад дође код мене на лечење због неурастеније или нервног слома а ја му кажем да је то зато што је с једне стране суров, а с друге склон моралисању. Лица вас Американаца, баш као и лица Енглеза, безизражајна су, због тога што дајете све од себе да сакријете своје емоције и нагоне. Ми у Европи имамо много ситних одушака за емоције. Имамо стару цивилизацију која нам омогућује да напросто живимо као мушкарци и жене. Енглези су, међутим, до пре само стотинак година још били освајачка раса под утицајем дивљих нагона првобитних житеља Британских острва. Енглези су морали да покоре Келте, а Келти су до пре неколико векова живели у скоро примитивним условима.
Ви Американци сте још увек пионири, и као сви пионири и пустолови имате снажне емоције, али како бисте им се препустили, изгубили бисте игру у бизнису, и зато упражњавате непопустљиву самоконтролу. А затим иста та самоконтрола – која вас одржава прибраним и чува да се не растурите, да се не разбијете у парампарчад – узвраћа ударац, и ви пуцате у покушају да је одржите.
Ето шта ја подразумевам под психоанализом: претраживање душе у потрази за скривеним психолошким чиниоцима који су, у комбинацији с нервним системом, довели до погрешног прилагођавања животу. У Америци сте дошли управо дотле, до тог драматичног тренутака. Али ви нисте свесни његове драматичности; знате само да сте нервозни или, као то ми лекари кажемо, неуротични. Осећате нелагоду. Али не знате да сте несрећни.
Уверени сте, на пример, да су амерички бракови најсрећнији на свету. Ја кажем да су најтрагичнији. То зна не само захваљујући проучавању народа у целини, већ и појединаца који долазе код мене. Примећујем да мушкарци и жене улажу своју животну енергију све осим у свој међусобни однос. У том односу влада потпуна пометња. Жена је мајка својим мужевима исто колико и својој деци, но у њој ипак истовремено постоји и древна, најдревнија, примитивна жеља а је неко поседује, да се покори, да се преда. Али у америчком мушкарцу не налази ништа чему би се предала, осим његове љубазности, учтивости, великодушности и витешких манира. Његов конкурент, пословни супарник, мора да му се преда, али жена – то није неопходно.
Нема земље на свету где жене морају толико да се труде да привуку пажњу мушкараца. У вашем Метрополитанском музеју налази се барељеф који приказује двојке са Крита током једног од ритуалних плесова посвећених богу у обличју бика. Те девојке из другог миленијума пре нове ере носи косу сакупљену у пунђу, имају проширене рукаве, стегнуте су у корсете који им стањују струк и одевен тако да покажу сваку линију свог стаса: баш као што се данас облаче ваше жене.
Разлози који су налагали критским женама да на тај начин привлаче на себе пажњу мушкараца били су повезани са стањем јавног морала у њиховој земљи. Жене су биле очајне, баш као што су очајне и данас, а да тога нису биле свесне. У Атини је, четири или пет стотина година пре Христа, дошло чак и до епидемије самоубиства међу младим двојкама, која су се окончала тек одлуком ареопага да ће прва девојка која се убије бити гола изложена на атинским улицама. Самоубиства су престала. Атинске судије су добро познавале психологију сексуалности.
Кад шетам Петом авенијом, у мислима се непрестано враћа на тај барељеф. Све жене, својим начином одевања, жудњом у погледу, ходом, покушавају да привуку уморне мушкарце своје земље. Како ће реаговати када у томе не успеју, не бих умео да кажем. Можда ће морати да се суоче са собом, уместо да беже од себе као данас. Мушкарци су према себи обично поштенији од жена. У овој земљи, међутим, жене уживају више доколице од мушкараца. Идеје међу њима слободно теку, воде се расправе у клубовима, па би се овде могло догодити да оне прве поставе питање да ли је ваша земља срећна или несрећна.
Може бити да ћете произвести расу која ће се првенствено састојати од људских бића, а тек секундарно од мушкараца и жена. Може бити и да ћете створити истински независну жену, која је свесна да је независна, која осећа одговорност према сопственој независности и која ће, с временом, научити да спонтано дарује све оно што сада, када прихвата фингирање пасивности, допушта да јој се узме. Али данас је америчка жена још увек пометена. Она жели независност, жели да буде слободна да ради све, да има све могућности које имају мушкарци, али истовремено жели и да је мушкарац потчини, да је поседује на архаични европски начин.
Ви мислите да се ваше младе девојке удају за Европљане из жудње за племићким титулама. Ја кажем да то чине што се, на крају крајева, не разликују од европских девојака; и њима се допада како европски мушкарци воде љубав, допада им се кад осете да смо помало опасни. Оне нису срећне са својим америчким супрузима јер пред њима не осећају страх. Природно је, иако архаично, да жена, кад воли мушкарца, жели да га се плаши. Ако не осећају такву жељу, може бити да постају заиста независне, можда се у Америци уистину рађа „нова жена“. У овом тренутку, међутим, амерички мушкарац још није спремам за стварну слободу жене: он хоће само да буде послушан син своје мајке-супруге. Пред америчким народом је огроман задатак: обавеза да види себе онаквим какав јесте; да прихвати да ће велику будућност имати само под условом да смогне храбрости да се суочи са собом.
(одломак)
(1912)
ГОВОРИ КАРЛ ГУСТАВ ЈУНГ – интервјуи и сусрети, (стр. 38-49), Федон, Београд, 2022.
Приредили: Вилијам Макгвајер и Р.Ф.К. Кал
Превео са енглеског: Бранислав Стојиљковић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 