Алек Вукадиновић, ЈУТАРЊИ ГЛАСОВИ

I
— Шта осећаш, песниче? — обрати се тог јутра Глас дубоко замишљеном песнику.
Осећам као да свака тачка у простору има негде своје небо.
— Ух! — узвикну Глас. — Онда нека ти је Бог на помоћи. Могу само да замислим како ти теку земаљски дани.
— Знам на шта циљаш — узврати једва чујно песник.
— Док се ти напајаш на самим изворима Душе сећања, око тебе куљају само дим и смог.
— Али и излази — узбуђено ће песник. — Али и излази.
— Хм — јетко ће Глас. — Тешко да и једну једину кап толиког мрака може обасјати сав небески свод!

II

— О ти, који пред својим духовним очима непрекидно имаш божанске узоре — како проводиш један свој дан?
— Хеј радости моја — јетко ускликну песник — има ли нешто тужније од тебе овога часа!
— Нисам мислио да те повредим — хитро упаде Глас. — Је ли моје питање сувишно?
— Рекао сам ти већ — уздахну песник. — Свака тачка овде доле има негде своје небо.
— На то сам и мислио — рече Глас. — Као да твоја мисао рађа моју: свака тачка на небу има негде своју сенку: највиша најнижу а насветлија најтамнију. Мора да ти је живот праг пакленог стана.
Тачку-сенку, баш тако — узврати песник. — Родио сам се у Најгорем времену.
Време је једно је за све — лукаво узврати Глас. — А на неким другим странама је  б а ш        в е д р о?
Не може бити нигде ведро, ако је овде мрак — брзо ће песник. — Један је светски час.
— Заиста, један је — горко узврати Глас.
— И бива све мрачнији. Свет би ускоро могао постати само једна црна тачка.
Опет ми упадаш у мисао — јетко ће песник. — Опет ми упадаш у мисао.
Ево певам своју Јуарњу песму.

ПЕСНИКОВА ЈУТАРЊА ПЕСМА

Ухолаже и Гробави — никад нећу пристати на ваш мрак! Ухолаже и Гробари!

Светлаци златних усана, Златоусти, ви махалице речним светлим — како само просипате око себе свој златни мед!

Никад нећу пристати на ваш мрак, о Најсветлији!

Ни лепших речи, ни црњих дела — то је твој високи стег, Ухолажо!

Што је најниже највишему, што је најцрње најсветлијему — то си ти, Ухолажо!

Ево кажем својој стрели: Стрело моја, најбржа и најсветлија, која изгреваш из самог Јутарњег часа — ево те затежем према Оближњем тренутку!

Овде и Сада — мој Оближњи тренутак…

Ухалаже и Гробари, ви који мој живот претварате у беду, ево вам певам своју Јутарњу песму!

Ухолаже и Гробари!

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА, БИГЗ, Београд, 1989.

Advertisements

Павле Флоренски, „СВЕТА ТРОЈИЦА“ Андреја Рубљова

Santa Maria della SaluteНас ће да дирне, запрепасти, чак и распали y Рубљовљевом делу не тема, ни број „три“, ни чаша на столу, па ни крила, него неочекивано пред нама стргнута завеса ноуменалног света, и више нам није важно, y естетском смислу, којим је средствима иконописац постигао ту обнаженост ноуменалног и да ли су већ у нечијим другим рукама биле те боје и ти потези, него то што нам је он заиста предао откривење које је сам видео. Усред смутних прилика времена, усред раздора, међусобних спорова, свеопштег дивљања, татарских препада, усред тих дубоких немира који су бешчастили Русију, открио се духовном погледу бесконачни, непомућени, ненарушени мир, „вишњи мир“ горњег света. Непријатељству и мржњи који су царевали у доњем свету, супротставила се узајамна љубав која протиче у вечном складу, у вечној безмолвној беседи, у вечном јединству горњих сфера. Ето, тај необјашњиви мир који тече широким током право у душу онога који сазерцава Свету Тројицу Андреја Рубљова, тај ничим на свету упоредив азур, више небески од самог земног неба, да, тај заиста пренебесни азур, неизречену машту Љермонтова који је туговао за њим, ту неизразиву грациозност узајамних наклона, ту премирну тишину безречности, ту безграничну узајамну покорност – ми сматрамо стваралачким садржајем „Свете Тројице“. Људска култура представљена двором, свет живота – дрветом, а земља – стеном: све је то мало и ништавно пред тим општењем неисказиве, бесконачне љубави: све је – тек око ње и ради ње, јер она својим плаветнилом, музиком своје красоте, својим пребивањем изнад пола, изнад узраста, изнад свих земаљских одређења и разлика – јесте само небо, јесте сама апсолутна стварност, јесте оно заиста боље, оно што је изнад свега постојећег. Андреј Рубљов je оваплотио то колико несхватљиво толико и кристално-тврдо и непоколебљиво-тачно виђење света.

П. A. Флоренский. Троице–Сергиева лавра Сергиев Посад 1919. стр. 19–20.

Преподобни Андреј Рубљов – иконописац, превео и приредио Младен М. Станковић, „Неаника“, Београд, 2004, стр. 65-66.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић

Марија Јефтимијевић Михајловић, ЦВЕТАЊЕ НЕБА

„Ја рашћења жедан,
погледах, и: у мени дрво расте.“
Р. М. Рилке

Из једног стабла, корена Једног
растемо — две гране преплетене
Дахом једним милујући бескрај;
— Једно другог ми смо чежња
Вечна чежња вечног пролећа.

О, болан је дрхтај новог листања
и божански мирис младог пупољка —
Светла је патња овог цветања
— Цвета у коме се настањује Песма.

И наше нежне олистале руке
Призивају сунца у своја гнезда
И Песма ова што расте у нама
Дах је Једног — буђење пролећа
И цветање које хрли ка бескрају
Није чежња Небу већ стварање Неба.

Марија Јефитимијевић Михајловић

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Алек Вукадиновић, РУМЕН-КРИЛУ ДАН СЕ НАДА

Мŷк до мŷка, грâк до грâка —
Зла од, Мрака
Јача боже крв ми јака

Румен-крилу дан се нада
Боже склада
Подај крилу од тамнине

Круже крŷзи чи̑ни чине
Чи̑ни чине
Ноћ да стâни дан да свлада
Чемер-крило мрак даљине

Док анђели са висине
Измењују поје зáрне
Златне трâје и таине —

Сушт до сушта Зрак до зрака
Зла од, Мрака
Јача Боже крв ми јака

Алек Вукадиновић, СВЕТИ КРОВ, Источник, Београд, 2002.

Алек Вукадиновић, УКРШТЕНИ ЗНАЦИ

Гора гори — моћна сена
Крило крилу — трепет тајне
Ствари земне и Имена
Сажетости, моћи крајње
Можда и ја певам с њима
Име међу именима

Земља, земља — мати пламна
И сан неба — сан без бога
После свега: кућа тамна
Пејзаж госта умрлога
Можда и ја на тој стази
Гинем, себе не налазим

Шуме, поља, неба зраци
Реч, најтежа: име зоре
Сажетости, црни знаци
Речи! Хоће да изгоре!
Можда ја већ у том часу
Не знам моје речи шта су

Цео живот — сан и сена
После свега светлост права:
Јужним жалом покривена
Неба црна крајност спава
Можда тек сад крај Огњишта
Слушам како пева Ништа!

Алек Вукадиновић, СВЕТ КРОВ, Источник, Београд, 2002.

Алек Вукадиновић, ЗИМСКО ЈУТРО

Јутрос пахуље најцрњег снега
Падају с неба, падају с брега
У срце, у мрак, у небо, горе
Јутро је, Боже, а нигде зоре
Одасвуд тамни покрови прете
Тешког ли часа умрли свете

Одбегли некуд правци су лéта
Ниоткуд Бога, неба, ни света
Отворен бездан звездане злоће:
Цвокоће умрли час цвокоће
Шуме и горе стисле се нéме
Дошло је, Боже, Потоње време –

Још један пoглед у јутро тмурно:
Потоњи гости промичу журно
Некако глуви, некако криви
Ко да су, Боже, тек полуживи
Смрзли од јада,мркли од студи
Ко да су, Боже, тек полуљуди

Вејте пахуље најцрњег снега
Дошло је време зла најгорега
Залазе боје видљивог друма
Залазе куће, залази шума
Уста су глува, речи су нéме
Потоње време, Потоње време

Алек Вукадиновић, ЗИМСКО ЈУТРО 24. јануара 1987.

(Из књиге А. Вукадиновић, Свети кров, Источник, Београд, 2002.)

Никола Милошевић, ЗА СОБАРА НЕМА ВЕЛИКОГ ЧОВЕКА, АЛИ САМО СА „СОБАРСКОГ“ ГЛЕДИШТА

Једна стара и много пута навођена изрека каже да ниједан човек није велики за свог собара.

Има неке истине у тој изреци. Онај коме се пружила прилика да, стицајем околности, баци поглед у приватну сферу великог човека, наћи ће у њој много штошта што није у складу са његовом величином.

То је и разумљиво. Побуде које покрећу велике људе у начелу нису битно друкчије од побуда које покрећу остале смртнике. Зато се понекад по животима истакнутих појединаца чепркало и још увек се чепрка са ситничавом намером да се у њима пронађе нешто што би их свело на меру оног што је просечно.

У светлости ове чињенице делује сасвим разумљиво једна Хегелова иронична допуна изреке поменуте на почетку овог текста. У Хегеловој ироничној парафрази та изрека отприлике овако гласи: за собара нема великог човека, али само са „собарског“ гледишта. Оваквим ироничним коментаром Хегел је жигосао читаву једну традицију у психологији и антропологији, која је свој можда врхунски израз нашла у делима француских моралиста.

Међутим, Хегелов коментар погађа само једну карикатуру ове традиције, карикатуру, додуше, не ретко и данас присутну у прилично честим покушајима да се дело неког књижевника или мислиоца тумачи искључиво или пре свега уз помоћ извесног броја биографских података. Такви покушаји по правилу су усмерени на то да се књижевна и филозофска остварења, колико год она велика и значајна била, сведу на побуде, односно на личности, њихових аутора.

У својој критици Хегел је, додуше, пре свега имао на уму тзв. историјске личности, то јест оне људе који се појављују као чиниоци од неког значаја у практичној равни светске историје, али се његова критика може протегнути и на биографски метод у тумачењу опуса значајних стваралаца и у другим областима, пре свега оним изразито духовним или теоријским. Данас је код многих теоретичара, који се овим проблемом баве, оно гледиште које је Хегел жигосао као „собарско“ већ одавно напуштено.

Са прилично добрим разлозима, уосталом. Побуде великих стваралаца и психички механизми који покрећу њихово стваралаштво не разликују се битно од побуда и психичких механизама осталих људи, али њихова дела се зато разликују од оног што је просечно и свакодневно. Између живота изузетних појединаца и њихових духовних творевина не постоји она самерљивост коју њихови биографи толико често призивају.

Ако већ ствари тако стоје, чему онда напор да се проникне у личност неког великог ствараоца? Није ли сваки напор ове врсте само један ситничави, „собарски“ покушај да се унизи и сведе на општу меру оно што је изнад просека? Мој одговор на ово питање је одречан. У начелу, анализа личности великих стваралаца може се ослободити оне „собарске“ ситничавости против које је устајао Хегел. Тако ослобођена – и једино тако – она може бити поуздано средство у борби против друге крајности у тумачењу духовних појава, која исто тако заслужује осуду. Још увек, наиме, бива да се на творце значајних духовних остварења и сама та остварења гледа наивно и романтичатски занесено као на нешто што је пало с неба, у виду дара каквог тајанственог божанства, недоступног нашем смртном и ограниченом уму. Присталице овакве романтичарске концепције гледају на сваки покушај да се приђе анализи ствараочеве личности као на светогрђе, као на тривијални, „собарски“ покушај да се велики људи оклеветају и унизе.

Истину ваља, по својој прилици, тражити негде између ових двеју крајности – оне биографске и оне романтичарске. Кад је пред нама неки извор из кога се можемо обавестити о творцу каквог изузетног уметничког или мисаоног опуса, онда том извору ваља приступити без „собарске“, ситничаве радозналости, али и без романтичарске занесености и наивности.

Н. Милошевић, Зиданица на песку: књижевност и метафизика, „Слово љубве“, Београд, 1978.

Преузето са блога Марије Јефитимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Андреј Тарковски, МИ НЕ ЗНАМО КАКО ДА БУДЕМО СЛОБОДНИ…

Данас неће бити никаквог филма, данас ћу са вама једноставно разговарати. И почећу тако — пре него поставите питања —  што ћу вам представити, шта би се десило нама, уметницима, ако би били савршено слободни. То би било исто као и када би рибе које живе у великим дубинама, одједном испливале на површину. Својевремено сам снимио филм о Рубљову, који је био генијални уметник. Данас, у наше време, апсолутно је немогућуе поверовати у то, да је он стварао ограничен чврстим оквирима религиозних канона, који су га приморавали да црта онако како је речено у такозваним „Правилима иконописа“. То јест, за сваку икону постојао је прописан образац и било је сасвим недопустиво његово непоштовање у формалном — композиционом и колоритном — смислу. Невероватно је што је он, упркос томе показао, испољио свој геније, за разлику од својих предходника. Уопште, то је веома чудна ствар — слобода.

Десило се да сам целу годину радио у Италији — тамо слободу изражавају тако што пуцају у људе; пуцачи доспевају у затвор, али врло брзо одатле излазе, зато што постоји милион начина како их заштити и само један како их — казнити. Нисам за драконске методе, али желим да кажем: да би био слободан, човек једноставно треба то да буде, није потребно питати никога за дозволу. То је једноставно. Ипак, ми не знамо како да будемо слободни. Зато су заиста најслободнији људи — они који ништа не траже од живота. Они траже много од себе. Испољавају према себи огромне захтеве — а не према околини. Не желим да ме погрешно схватите, али овде је реч о унутрашњој слободи, у моралном значењу те речи. Не спремам се да полемишем о традиционалној енеглеској демократији или, тамо, анархији, али у сваком случају говорим о оној слободи, коју су поседовали, којом су располагали људи у свим временима, људи који су себе жртвовали свом времену и друштву у коме су живели.

Задржао сам се на овој теми зато што, како сам већ рекао, снимајући свој последњи филм, (Носталгија, прим. прев.), желео сам да испричам причу управо о људима који поседују унутрашњу слободу. Без обзира на то што су их окруживали неслободни људи. Често се говори: треба бити јак. Иако баш нико не разуме шта то значи — бити јак… Хтео сам да видим јаког човека као слабог у општеприхваћеном значењу те речи. Ето, у „Сталкеру“ сам кроз карактер хероја хтео баш таквог човека да прикажем. Он је веома слаб, али поседује један квалитет који га чини непобедивим — то је вера. Он верује да мора да служи људима. И постаје непобедив. Уопште, говорити да човек може погинути и самим тим изгубити, — та позиција је, ви то разумете, бедна.

Андреј Тарковски, УМЕТНИК И ХХ ВЕК (одломак), разговор са гледаоцима током Ст. Џејмског фестивала у Лондону 1984.

Превео: Александар Мирковић

Извор: http://tarkovskiy.su/

Марина Цветајева, ЧОВЕКА РИЛКЕА, КОЈИ ЈЕ ВЕЋИ ОД ПЕСНИКА, ЈА ВОЛИМ НЕОДВОЈИВО ОД ПЕСНИКА…

(Сен-Жил-сир-Ви, Вазнесење Христово, 13. мај 1926)

Пред њим се не можеш осећањима величанственим хвастати...

И зато: чисто-људски и веома скромно: Рилке-човек. Написавши, запела сам. Волим песника, не човека.  (Сада си се ти, прочитавши, тргао.) То звучи естетски, тј. бездушно, неодухотворено (естете су — они што немају душе, већ само пет (често и мање) изоштрених чула). Смем ли да одабирам? Кад волим, не могу и не желим да бирам (отужно и ораничено право!), ти си већ — апсолут. Све док не заволим (не упознам) тебе, ја не смем да бирам, јер немам никакав однос према теби (не познајем твоју робу!)

Не, Рајнере, ја нисам колекционар, и човека Рилкеа, који је већи од песника (ма како обрнуо — резултат је исти: још већи!), ја волим неодвојиво од песника.

Кад кажем: Рилке-човек, ја подразумевам онога што живи, издаје своје књиге, кога воле, који већ толикима припада и који се већ сигурно уморио од превелике љубави. — Мислим при томе само на мноштво људских веза! Говорећи о човеку-Рилкеу, ја под тим подразумевам оно где мени нема места. Зато је цела она реченица о човеку и песнику — чисто одрицање, добровољно лишавање, да ти не помислиш како желим да се наметљиво уплићем у твој живот, у твоје време, у твој дан (дан рада и дружења), који је занавек подељен и одређен. Одрицање — да после не буде болно: прво име, први број на који налетиш и који те одгурне. (Предострожно прорицање — одрицање!)

Драги мој, ја сам врло послушна. Ако ми кажеш: не пиши, то ме узбуђује, веома сам потребан самоме себи, — све ћу схватити и поднети.

Р.М. Рилке, М.И. Цветајева, Б.Л. Пастернак, ПИСМА ЛЕТА 1926. (одломци, стр. 115-116), СКЗ, Београд, 1983.

Превео: Милан Чолић