Ђорђе Оцић, И УМИРАЊЕ СА СМИСЛОМ ЈЕСТЕ ЖИВОТ…

(…) Жртве почињу да добијају смисао. Устају мртви и живи. Устаје Српство. Чуда се дешавају. Чуда за све, за друге само чуда, за Србе и — смисао. Чудо смисла: осећање! Такозвани разум, хвала Богу, уступа место осећањима. Глас разума на прагу двадесет првог века јесте глас неразумевања. Одсуство осећања. Са чим улазимо у двадесет први век? С двадесетим веком! С два велика рата, с много малих ратова, с рушилачким револуцијама, с паклом фашизма, понором комунизма, ужањом Чернобиља и Кршког. С Европом двадесетог века у Европу двадесет првог века! Не можемо ући у ново док не постанемо нови. Другачији. Обновимо прво себе, своју душу! У овом тренутку. Кроз тренутак у век, кроз век у вечност. Више осећањем, мање разумом. Разум осветљава путе, осећањима их одабиремо. Пут у вечност је једини прави пут овог човека и човечанства овог. Пут у Небеску Србију је једини прави пут Србина и Српства овог. Небески пут је пут истниског живота, а не пуког умирања. Живота са смислом. И умирање са смислом јесте живот. То је пут светог Саве, Косовског завета, Његоша… Заветни пут. Није пут првог Рима ни другог, већ трећег, није пут паметњаковића већ Идиота, није Сеоба и Деоба већ Луче и Рата и мира…

— Заветна мисао је пренесена с Косова у далматниско Косово, из Старе Србије у Нову Србију. Цар Лазар је светосавску мисао унео у народ, а с његовим моштима кренула је она преко Саве и Дрине. Триста година после смрти, мошти светог цара Лазара пренете су из Раванице рашке у Раваницу сремску… Заветна мисао је мисао о нама, о нашој историји, о нашем духовном и историјском искуству. То је историјска свест српског народа, свест о искуству у прошлости и задатку будућности. Делотворно тежиште ове свести некад је лежало на јужним и источним деловим Српства, а онда се преместило у западна и северна подручја његова… Српски народ мора да иде самоосвешћивањем против обмане, историјом против праисторије, вером против безбожништва, пуним срцем против празног разума… Лепотом против ружноће, поезијом против филозофије. Љубављу против мржње. Љубав је осећање, мржња је острашћеност. Христос се осећа или не осећа. Бог се не мислим. Ни љубав, ни вера. Или се осећа или се не осећа. Или се воли и слави, или се мрзи и ништи други. Православље је право-славље. Права љубав. Љубав је љубав према другом, љубав за другог. Љубав је брига за другог. Други је други човек, други људи, народ, човечанство. Други није Човек и Човечанство са великим „Ч“ већ је то човек с малим „ч“, овај човек. Нема Човека и Човечанства. Има овог човека, овог оца, овог сина, ове породице, овог народа. Ко воли само Човека и Човечанство, не воли овог човека и овај народ. Појављујеш се у свом лику, а тај лик није лик безличног Човек и Човечанства већ лик твог пријатеља, твог суграђанина. Нема личности без лика, а нема лика без ликова. Лик је оно што осећаш да јеси, а не оно што мислиш о себи. И што осећаш за другог, а не што мислиш о другима. Лик је љубав за друге. За ове друге, за ову заједницу. Љубав је давање. Ако немаш шта другом да даш, ти од њега бежиш. Бежиш од човек Човеку, од људи Човечанству, од заједнице Заједници, од грађанина комшије — Грађанину Света. Грађанин Света не постоји. Постоји грађанин овог града: ове куће, ове улице, овог места, ове државе. Нема грађанина ако нема града, нема града ако нема државе. Наш грађанин нема своју државу… Да бисмо имали земаљску Србију, тежимо Небеској Србији! У животу, не у срмти, у љубави, не у мржњи. У заједништву, у саборности. У слављу и вечности. Вером и узнесењем. Ако верујеш, обистиниће се, ако дајеш, вратиће се. Ко даје, добиће, јер ћемо сви добити Уђи, наћи ћеш се! Ако побегнеш, изгубићеш се. Само онај ко нема себе боји се да буде с другим. Предај себе, да бисмо добили. Забрини се за другог, да бисмо се понадали. Понизимо се, да бисмо се уздигли…

Ђорђе Оцић, ЧУДО НА ДУНАВУ, (стр. 201-203),Службени гласник, Београд, 2012.

Ђорђе Оцић, НА КОСОВО…

— „Протерани из Западне Славоније“. „Избегли из Босне“. „Побегли из Книнске Крајине“. „Доселили се из Црне Горе“. Али: „Изгнани с Косова“. С Косова, не из Косова! Јеси ли се икад упитао зашто никад „из“ него увек и једино „са“?
— Нисам.
— Па, запитај се!
— Реци!
— Зато што се с Косова „силази“ а не „излази“, „спушта“ а не „потискује“, „руши“ и „скида“ а не „истерује“ и не „изгурује“. „Свргава се“ а не „избацује се“. Зато што је Косово: горе. Изнад! Високо! Оно друго је — друго: доле, испод.
На Косово не улазиш и не увлачиш се већ се дижеш, успињеш. Косово је успон или пад. Зато с Косова и на Косово, а не из или у! Знаш?!
— Знам. Као „с неба“ и „на небо“?
— Да.

Ђрође Оцић, НЕВЕСТА ИЗ ВАСЕЉЕНЕ, (стр. 28-29),Службени гласник, Београд, 2012.

Ђорђе Оцић, ВОЛИМ, ДАКЛЕ РАЗУМЕМ

— Како кажеш? — пита инжењер из Вуковара.
— Што волим, моје је — каже студенткиња књижевности.
— Кога волиш, твој је?
— Јесте.
— Ако он тебе не воли?
— Исто. Само, нисам његова.
— Можеш да волиш било кога?
— Не једнако. Што више волиш, више имаш.
Кад бих могла да волим цео свет, 
мој би једнако био.
— Ако ја тебе волим?
— Колико ме волиш, толико сам твоја.
— Иако ме нимало не волиш?
— Да.
— Не разумем те.
— Јер ме не волиш.
— По чему знаш?
— По томе што ме не разумеш.

Ђрође Оцић, НЕВЕСТА ИЗ ВАСЕЉЕНЕ, (стр. 31),Службени гласник, Београд, 2012.

Арсеније Савин, ОБИЧНО ЈУТРО

Исти улични свирач ху̑ди
И облаци су, чини се, исти,
Рулају ујутро улицом људи,
Залећу се као на писти.

Обично јутро велеградско.
На балкону увело цвеће,
Рељеф с фасаде отпада лако…
А једно окно, мокро и глатко,
Завесу више подићи неће.

1940.

Арсеније Савин

 

Иван Буњин, БÉЛИ НОЋ…

Бéли ноћ… И маглена копрена
У луговима и долинама бледи,
Шума звони, беживотна луна
И сребро се росе на стаклима леди.

Мајур спава… У врту је тамно,
Непрозирне, мирне тополе зелене,
Зрак шапуће у окно отворено,
Дахом пролећа даљине испуњене…

Ближи се дан, кратак је био сан —
И из дома, тишину не реметећи,
Нечујно излазим на балкон сâм,
У тишини свéтлу зору чекајући…
(1888)

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Станислав Винавер, О, ПЕСМО МОЈА, МЕНО БЕЗ МЕНА…

О, песмо моја, мено без мена
О, песмо моја, чудна, без чуда,
Трепете модри тамних пламена,
Пожаре црни, музико луда.

О, иди право, не скрећи с пута
— Нас звоу гласи тајни суштина —
О, бој се страсти вихорних кнута,
Бој се дубина земских, висина.

О иди право, не међ туђине.
Бол, радост, све је ван ствари психе,
Песмо божанска, у плес суштине,
Кроз провалијске даљне маглине
У безданове бескраје тихе.

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, (стр. 10), Чигоја штампа, Београд

Станислав Винавер, ЈА КУЈЕМ ДЛЕТОМ МЕРМЕР МЕЛОДИЧНИ…

Ја кујем длетом мермер мелодични,
Музика боја облик дочарава,
Потези бодри, галебовима слични
Кликћу над морем привидових јава.

Ја кујем длетом уз песму дубоку
Што тако пева да још израз чека,
Што није видна гледањем човека,
Што блешти блеском у лазурном току.

Прапесмо моја, кад би ти се дала
У овај мермер уковати крти,
Па макар срца златне шаре стрти,
Изгребати их врхом од кинџала,

Прелити мермер, крвљу од корала!

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, (стр. 11), Чигоја штампа, Београд

Станислав Винавер, И СНИЛО МИ СЕ…

И снило ми се (ко падаше иње,
Ружичних звука, застором од свиле).
О дај, музико, блага, милостиње!
(И све су очи уплакане биле.)

О, небо бола! небо моје сиње,
Никада чежње, никад да ишчиле,
О, које силе, увек силе, киње
Јад наших бића, наше душе гњиле.

И људи увек, кроз акорде страсне,
Плачу — страх, беду, све напоре касне,
Да плачем бруји васељена цела.

Блед простор дрхти, грчи се у болу
Ко ехо, даљни, запева у молу…
У очајању њихају се тела…

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, (стр. 9), Чигоја штампа, Београд

Станислав Винавер, СА БЕСКРАЈНИХ УЗВИШЕЊА…

Са бескрајних узвишења
Божанствени твој глас звони,
Слушају те милиони,
Клањају се поколења.

Са белином млечна пута
И са бледом ноћи тајном,
Ти си блиска свем бескрајном,
Сну о души која лута…

Светлије су звука зубље:
Изнад сваке зрачне силе
тајне су се звуком слиле,
Звук је оно што је дубље.

Кад прелетиш звонким летом
Кроз преплете наше криве,
Твојим дахом сунца живе,
Ти си наде звук, над светом.

Ти си наде звук, над светом…

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, (стр. 7), Чигоја штампа, Београд
Приредио: Милосав Тешић

Арсеније Савин, О, КАКО ЛЕПО УМИРЕ ЛИШЋЕ…

О, како лепо умире лишће!
Кроз танку кожу сунце му сјáји,
Жилице нежне ускоро скриће
Загрљај земље и задњи сјâји.

Падам, падам… кожу осијава
Светлост нежна, одлазећа твоја,
Кошуља бола спада крвава
И сија Љубав — једина моја!

(1939)

Арсеније Савин