Иво Андрић, ОЧИМА СЕ ДУХ НЕ МОЖЕ НАСИТИТИ

Очима се дух не може наситити. Никад потпуно. Лепота, лепота облика којој не знамо порекла и не можемо да сагледамо све везе са животом оставља нас очаране, али незадовољене као оно легендарно пиће које изазива све већу жеђ што се више пије.

Тај мучни осећај непотпуно утољене жеђи прати често човека на путу по крајевима који су му својом историјом и својим начином живота тако далеки да представљају за њега не другу земљу него други свет. Ту се човек стално пита: на чему почива ово што задивљен гледам, који је смисао ових навика и обичаја и древних тежњи што се стално наслућују из погледа и покрета живих људи, као из сваког комадића тесаног камена, лакираног дрвета, исписане свиле или хартије? Одговора, јасног одговора, понајчешће нема. Одлазимо дирнути, понесени, али обогаћени само слутњама и наслућивањима.

Али бива и то да пред нама искрсне одједном јасан одговор на неко од тих питања; и то благодарећи не толико нашем знању колико случају или, још чешће, помоћи и савршеној предузимљивости наших кинеских домаћина. Тада се дешава да одједном продремо у људски смисао онога што је као немушта лепота дотле пленило наш вид.

То је увек драгоцен тренутак великог духовног задовољства које је као нека награда за све оне „посне“ и „жедне“ часове нашег несналажења и лутања. То је оно што у ствари и тражимо на нашим путовањима. Јер мени је одавно јасно да човек због таквих тренутака и путује по туђим земљама, и да, ломећи се светом, обијајући прагове музеја и загледајући лица људи и фасаде кућа, тражи у ствари само једно: оно што је, у бескрајној разноликости и привидној супротности облика заједничко свим људима свих времена и свих географских ширина.

То су тренуци пуног разумевања, кад нас нова и непозната средина одједном изненади нечим познатим, и омогући нам да осетимо присну блискост и велику заједницу људског постојања на земљи. Такви тренуци, који остављају у нама дубок траг и одјек који траје, наилазили су на путу по Кини увек неочекивано и на посве раличитим местима. Некад пред једним стихом, исписаним над постељом неке давно мртве дворјанке, а некад пред ддечијим осмејком у неком облданишту…

Тада сам увек одлазио замишљен а задовољан што сам још једном могао да, као човек, схватим људе и оно што је у њима људско.
….
Дуго сам се задржао у собици у којој је стајала Лу Синова библиотека… прегледао сам са пијететом и љубопитством те књиге, бар оне на страними језицима, руском и немачком, јер су ми кинеске, на жалост, биле неприступачне. … Ту је поред неколико познатих источноевропских и балканских песника и приповедача био и — Лаза К. Лазаревећ са избором приповедака под насловом Serbische Erzählungen у преводу Јозефа Бекмана.

Мој сапутник и ја само се загледасмо, без речи. Неко наш  био је овде пре нас.

Ја сам и раније осећао да ту нисам потупно странац. Сад је стајао преда мном и очигледан доказ. Тесна и сумрачна приземна соба стаде дасе шири; око мене је постајало светло и пространо. То и није више једна соба једне куће, у једном одређеном граду. То је свет духа, свет без граница у коме људска мисао, поред свих сметња и сваковрсних запрека, слободно пролеће као чун на разбоју, и тка све чвршће везе између далеких земаља и народа. Ту свак има свој део и , по томе свом ма и најскромнијем делу, право на целину.

Иво Андрић, СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ (Сусрет у Кини, стр. 179-180, 182-183) Удружени издавачи, Београд, 1977

 

Advertisements

Павле Флоренски, ЉУБАВ

Ако има Бога – а за мене је то било несумњиво – онда је Он, обавезно, апсолутна љубав. Али љубав није обележје Бога. Бог не би био апсолутна љубав ако би био само љубав према другоме, према условном , према трулежном, према свету; јер онда би љубав Божија била зависна од условног постојања па би, дакле, сама била случајна. Бог је апсолутно биће зато што је Он супстанцијални чин љубави, чин-супстанција. Бог или Истина не само да поседује не само да поседују љубав, него пре свега, Бог јесте љубав, тј. љубав је – суштина Божија, Његова лична природа, а не само њему својствен стваралачки однос. Другим речима, „Бог јесте љубав“ (тачније – „Љубав“), а не само „Који љуби“, макар и потупно“.

(…) Али немогуће би било направити већу грешку него поистоветити духовну љубав онога који је спознао Истину с алтруистичким емоцијама и стремљењем ка „ка добру човечанства“, које се у најбољем случају ослања на природну самилост или на апстрактне идеје. За „љубав“ у последњем јудејском смислу, све почиње и завршава се у емпиријском раду, вредност подухвата оцењује се његовом видљивом радњом. Али за духовну љубав, у хришћанском смислу ова је вредност –  само варка. Чак је и морална делатност, као филантропија и сл., узета сама по себи, савршено ништавна. Не спољашњост, не „кожа“ нарочитих делатности, пожељан је благодатан живот, који се прелива у сваком стваралачком покрету личности. Али је „кожа“, као „кожа“ емпиријска спољашњост и увек допушта кривотворење. Ни једно време не сме да одриче да се „лажни апостоли и преварљиви посленици претварају у апостоле Христове“; да се чак „сам сотона претвара у Анђела Свијетла“ (2 Кор. 11/13,14). Али ако све спољашње може бити кривотворено, онда су чак и највиши подвиг и највиша жртва – жртва сопственог живота – сами по себи – ништавни:

Ако језике човечје говорим,
А љубави немам,
Онда сам као звоно које јечи,
Или прапорац који звечи.

И ако имам дар пророштва
И знам све тајне
И све знање,
И ако имам сву веру
Да и горе премештам,
А љубави немам,
Ништа сам.

И ако раздам све имање своје,
И ако предам тело своје
Да се сажеже,
А љубави немам,
Ништа ми не користи.

Такозвана „љубав“ изван Бога није љубав, већ само природна космичка појава, која исто тако мало подлеже хришћанској безусловној процени, као и физиолошка функција желуца. И, значи, тим пре је само по себи јасно да се речи „љубав“ и „љубити“, као и њихове изведенице, употребљавају овде у њиховом хришћанском смислу, и да изван интересовања остају породичне, сродничке и националне навике, егоизам, таштина, властољубље и остали „отпаци људских осећања“, који се прикривају речју љубав.

Истинска љубав је излазак из емпиријског и прелазак у нову стварност.

Љубав према другоме је зрачење истинског знања на њега; а знање је откривање Саме Триипостасне Истине срцу, тј. пребивање љубави Божје према човеку у души: „ако имамо љубав међу собом, Бог у нама стоји, и љубав је његова савршена у нама“ (1 Јов. 4/12), ми нисмо ушли само у безличан, провиђајуће-космички однос с Њим, него и у личну очинско-синовљевску везу. Зато „ако нам срце наше не зазире“ – али, разуме се, баш сáмо срце мора за своје суђење да буде бар унеколико очишћено од коре кала, од којег му је иструлила површина, и способно да суди о веродостојности љубави – тј. ако очедњеном свешћу сазнајемо да заиста љубимо, „не ријечју ни језиком, него дјелом и истином“ (1 Јов. 3/18), да смо заиста добили нову суштину, заиста ушли у лични однос с Богом – онда „слободу имамо пред Богом“ (1 Јов. 3/21), јер плотски о свему суди на плотски начин. Јер „који држи заповјести Његове у Њему стоји, и он у Њему“ (1 Јов. 3/24); ако Њега љубимо, онда у Њему стојимо, и Он у нама“ (1 Јов, 4/13).

Ми кажемо „љубав“. Али, питамо се, у чему се конкретно изражава ова духовна љубав? У савлађивању граница самости, у излажењу из себе – за шта је потребна међусобна духовна веза. „Ако речемо да имамо заједницу с Њим (Богом) а у тами ходимо, лажемо и не творимо истине. Ако ли у светлости ходамо, као што је он сам у светлости, имамо заједницу један с другијем“ (1 Јов. 1/6, 7).

Апсолутна Истина спознаје се кроз љубав. Али се реч „љубав“, као што је већ разјашњено, не схвата у субјектвно-психолошком, него у објективно-метафизичком смислу. Не тако да сама љубав према брату буде садржај Истине, како то тврде толстојевци и други њима слични религиозни нихилисти; не тако да се њом, том љубављу према брату све исцрпљује. Не и не. Љубав према брату је – долазак другоме, прелазак на другога, нешто као уливање у другога онога уласка у Божански живот, који се у самом субјекту који општи с Богом разумева као знање Истине. Метафизичка природа љубави је у над-логичком превладавању само-идентитета „Ја=Ја“ и у излажењу из себе; и то се дешава приликом истицања у другог, приликом уливања у другог снаге Божије, која раскида окове ограничене људске људске самосвести. На основу овог излажења, Ја постаје у другом, у не-Ја, ово не-Ја, постаје једно-сушно брату – једно-сушно, а не тек подобно-сушно, каква подобно-сушност и чини морализам, тј. јалови унутарње-безумни покушај људске, изван-божанске љубави. Издижући се изнад логичког, бесадржајно-празног закона идентитета и поистовећујући се с љубљеним братом, Ја самим тим слободно претвара себе у не-Ја, или, ако се изразимо језиком црквених песама, „пустоши“ себе, „слаби“, „оробљује“, „унижава“ (упор. Фил. 2/7), тј. лишава се обавезно-датих и својствених му атрибута и природних закона унутарње делатности по закону онтолошког егоизма или идентитета; ради норме туђег бића, Ја излази из свог оквира, из норме свог бића, и добровољно се потчињава новом лику, да би тиме укључило своје Ја у Ја другог бића, које је за њега не-Ја. Дакле, безлично не-Ја постаје лице, друго Ја, тј. Ти. Али баш у овом „осиромашењу“ или „слабљењу“ Ја, у овом „пустошењу“ или „кенозису“ себе, збива се обратно успостављање Ја у својственој му норми бића, при чему ова норма већ није просто дата, него и оправдана, тј. она није просто присутна у конкретном простору и времену, него има васељенско и вечно значење. У другом, кроз своје унижење, начин мог живота налази своје „искупљење“ од власти грешног самопотврђивања, ослобађа се греха изолованог постојања, о коме су говорили грчки мислиоци, и у трећем се, као искупљен, „прославља“, тј. потврђује се у својој нетрулежној вредности. Напротив, без унижавања, Ја би владало својом, нормом само у потенцији, али не у акту. Љубав и јесте „да“ које Ја говори себи самом; мржња, пак, – јесте „не“ себи. … Љубав сједињује вредност са стварношћу, уноси у стварност која нестаје дужност, дуг; а дуг, у ствари, и јесте оно што стварности даје дужину;То љубав сједињује два света. „у томе је и величина, што је овде тајна – што су се пролазни лик земаљски и вечна Истина дотакла овде.“

Љубав онога који љуби, преносећи његово Ја у Ја љубљеног, у Ти, самим тим даје љубљеном Ти снагу да у Богу сазнаје Ја онога који љуби и да га љуби у Богу. Сам љубљени постаје онај који љуби, сам се издиже изнад закона идентитета и у Богу поистовећује себе с објектом своје љубави. Он своје Ја преноси у Ја првог посредством треће итд. Али ова узајамна само-предавања, само-слабљења, само-унижавања оних који воле, једино разуму изгледају као низ који одлази у бесконачност. Издижући се изнад оквира своје природе, Ја излази из временско-просторне ограничености и улази у Вечност. Тамо је читав процес узајамног односа оних који се воле јединствени акт, у коме се синтетизује бесконачан низ, бесконачна серија појединачних момената љубави. Овај јединствен, вечан и бесконачан акт јесте једно-сушност они који љубе у Богу, при чему је Ја једно исто с другим Ја и, уједно, различито од њега. Свако Ја је не-Ја, на основу одрицања другог Ја од себе ради првог. Уместо одвојених, разједињених, самонепопустљивих Ја, добија се   д в о ј и ц а  –  дво-једино биће, које начело свога јединства има у Богу: „finis amoris, ut duo unum fiant; врхунац љубави – да двоје буду једно“. Али, при том, свако Ја, као у огледалу, види у Божијем лику другог Ја свој лик Божији.

Павле Флоренски, СТУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ (књига прва, стр. 66-69), Логос, Београд, 1997

Превели: Људмила Јоксимовић и Небојша Ковачевић

Апостол Павле, ХИМНА ЉУБАВИ

Ако језике човечје говорим,
А љубави немам,
Онда сам као звоно које јечи,
Или прапорац који звечи.

И ако имам дар пророштва
И знам све тајне
И све знање,
И ако имам сву веру
Да и горе премештам,
А љубави немам, —
Ништа сам.

И ако раздам све имање своје,
И ако предам тело своје
Да се сажеже,
А љубави немам,
Ништа ми не користи.

Љубав дуго трпи,
Благотворна је,
Љубав не завиди,
Љубав се не горди,
Не надима се,
Не чини што не пристоји,
Не тражи своје,
Не раздражује се,
Не мисли о злу,
Не радује се неправди,
А радује се истини.

Све сноси,
Све верује,
Свему се нада,
Све трпи.

Љубав никад не престаје,
Док ће пророштва нестати,
Језици ће замукнути,
Знање ће престати.

Јер делимично знамо,
И делимично пророкујемо,
А кад дође савршено,
Онда ће престати
Што је делимично.

Кад бејах дете,
Као дете говорих,
Као дете размишљах,
А кад сам постао човек
Одбацио сам што је детињско.

Јер сад видимо
Као у огледалу,
У загонетки,
А онда ћемо
Лицем у лице.

Сад знам делимично,
А онда ћу познати
Као што бих познат.

А сад остаје
Вера, нада, љубав,
Ово троје,
Али је од њих
Љубав највећа.

БИБЛИЈА СВЕТО ПИСМО СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА, Глас Цркве, 2007

Превод: СТАРИ ЗАВЕТ по преводу Ђуре Даничића
НОВИ ЗАВЕТ по преводу Вука Караџића и Светог архијерејског синода, по исправкама и преводима Светог Владике Николаја

 

Приредио: Александар Мирковић

 

Павле Флоренски, СПОЗНАЈА

(…) Ма шта мислили о људском уму, увек имамо могућност да тврдимо да је он – људски орган, човекова жива делатност, његова реална снага, λόγος. У противном, ако га прогласимо „самим по себи“ и, зато, нечим иреалним, неизбежно смо осуђени на исто толико неоспорно, унапред одређено порицање реалности знања. Јер ако ум није повезан с бићем, онда и биће није повезано с умом, тј. алогично је. Онда је неизбежан илузионизам и свакојаки нихилизам, који се завршава безвољним и јадним скептицизмом. Једини излаз из ове баруштине релативности и условности је – признавање повезаности ума с бићем и бића с умом. А ако је тако, онда чин спознаје није само гносеолошки, већ и онтолошки чин, не само идеалан, већ и реалан. Спознаја је реалан излазак онога који спознаје из себе, или, што је исто, реалан улазак онога што се спознаје у онога који спознаје – реално сједињавање онога који спознаје и онога што се спознаје.  Ово је основна и карактеристична поставка читаве руске и, уопште источњачке философије. Ми смо је добили раније, донекле другачијим и сигурнијим путем, директно указујући на срце и душу овог „изласка из себе“ као чин вере у религиозном, у православном смислу, будући да истински „излазак“ јесте управо вера, а све друго може бити сањарско и чудесно. Према томе, спознаја није хватање мртвог објекта од стране грабљивог гносеолошког субјекта, већ живи духовни однос личности, од којих свака свакој служи и као објекат и као субјекат. У суштини може се спознати само личност и само је личност може спознати.

Другим речима, суштинска спознаја, схваћена као чин субјекта који спознаје, и суштинска истина, схваћена као реални објекат који се спознаје – обе су реално једно исто, мада се и разликују у апстрактном разуму.

Суштинска спознаја Истине, тј. укључивање у саму Истину, јесте, дакле, реалан улазак у недра Божанског Тројединства, а не само идеално дотицање Његове спољашњости. Зато је истинска спознаја, спознаја Истине, могућа једино кроз човеково преобраћање, кроз његово обожење, кроз стицање љубави као Божанске суштине: који није с Богом, тај не познаје Бога. У љубави, и једино у љубави, замислива је стварна спознаја Истине. И обрнуто, спознаја истине разоткрива себе љубављу: који је с Љубављу, тај не може да не љуби. Овде се не сме говорити о томе што је узрок, а шта последица, зато што су и једно и друго – тек стране једне исте тајанствене чињенице, уласка Бога у мене, као субјекта који философира, и мене у Бога, као објективну Истину.

Разматран унутар мене (по моделу „Ја“) „у себи„, или, тачније, „по себи„, тај улазак јесте спознаја; „за другога“ (по моделу „Ти“) јесте – љубав; и, коначно, „за мене“, као оно објектвизовано и предметно (тј. разматрано по моделу „Он“), јесте лепота. Другим речима, моја спознаја Бога, коју други добија кроз мене, јесте љубав према ономе који добија; предметно пак созерцавана, од стране трећег, љубав према другоме јесте лепота.

Оно што је за субјекат знања – истина, за објекат је љубав према њему, а за онога који созерцава спознају (спознају објекта субјектом) – лепота.

Истина, Добро и Лепота“ – ова метафизичка тријада не представља три различита начела, већ једно. То је – један исти духовни живот, разматран из раличитих углова. Духовни живот, као онај који извире из Ја, који у Ја има своје средиште – јесте Истина. Схваћен као непосредан чин другога – он је Добро. Предметно пак созерцаван од стране трећега, као нешто што зрачи напоље – он је Лепота.

Пројављена истина је љубав. Остварена љубав је лепота. Сама моја љубав је делатност Бога у мени и мене у Богу; ово са-делање је – почетак мог укључивања у Божански живот и биће, тј. у суштинску љубав, будући да апсолутна истинитост Бога управо у љубави износи себе на видело.

Бог, који ме познаје као своју творевину; који ме љуби кроз Сина као „лик“ свој, као сина свог; који се кроз Духа Светог радује мени, као „подобију“ своме, активно зна, љуби и радује ми се, јер сам Му дат. Источник знања, љубави и радости овде је сам Бог. Али су моје познавање Бога, моја љубав према Богу, моје радовање Богу – пасивни, зато што ми је Бог само делимично дат и може се давати само у сразмери с моји бого-уподобљавањем. А уподобљавање Божијој љубави јесте активна љубав ка ономе што ми је већ дато. Зашто управо љубав, а не знање и не радост? Зато што је љубав супстанцијални чин, који прелази са субјекта на објекат и који ослонац има – у објекту, док су знање и радост усмерени на субјекат и у њему је – упориште њихове снаге. Љубав Божија прелази на нас, али знање и созерцатељна радост – пребивају у њему. Зато се и није оваплотила ни Ипостас Очева, ни Духа Светог (Параклит=Утешитељ, Који пружа радост), већ се оваплотио Син-Слово, ипостасна божанска Љубав, Срце Очево – ако смем да употребим снажнуизреку Јакова Бемеа: Син Божији, по Јакову Бемеу, јесте „срце у Оцу“.

Павле Флоренски, СТУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ (књига прва, стр. 55-57), Логос, Београд, 1997

Превели: Људмила Јоксимовић, Небојша Ковачевић

Арсеније Тарковски, КАКТУС

Далеко, далеко, пола света
Од родних ширина и дужина,
Препотопска, стара неман та
Живи сад на мојим прозорима.

Шта ће њему горког лауруса
И персијских ружица мучених,
Кад је под петом диносауруса
Обрастао копљима зеленим?

Трпељиво посвојче туђине,
Живећи свој век многолетни,
Из своје туге, из њене средине
Криворуке младице изгони.

Жеђ живота кору пробијала, —
Сад он живи свом ширином плећи,
Силом истом што је даровала
И у гробовима, нама, живе речи.

1948.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Петар Пајић, СРПСКА ЧЕТА

Патријарху Павлу

Кад нам узеше стране света
небо над нама оста само.
Тад се построји наша чета,
рекосмо: „Небо ником не дамо!“

Стадоше у строј деца из јама.
Постројише се и славни преци.
И потомци стадоше с нама.
И крсне славе, домаћи свеци.

И сад целом свету на мети
што небо душу ником не дамо,
са крста на ком смо разапети
идемо да грехе Богу предамо.

Петар Пајић, Најлепше песме Петра Пајића, Просвета, Београд, 2004

Петар Пајић, КАД СУ СРБИ ЧИТАЛИ УШИМА

Кад су Срби читали ушима,
имали су велике усмене библиотеке,
гуслари су били књиге,
књиге су саме ишле по народу,
говориле су, могле су се чути,
уместо лепих илустрација
свирале су и певале.

Кад су Срби читали ушима,
довољно је било да оду на пијац,
пред цркву, или на вашар,
да чују неку књигу,
да је науче напамет,
тако су се узгреднои школовали,
па су се са пијаце враћали као из школе
са целом библиотеком у глави.

Кад су Срби читали ушима,
учитељи су им били слепци и просјаци,
можемо рећи да је то био неписмен народ,
ал не можемо рећи да је био и неначитан,
као сад.

Петар Пајић, Најлепше песме Петра Пајића, Просвета, Београд, 2004

Петар Пајић, ЦРНО ПОЉЕ

Чија је сенка на нашем пољу?

Човек не стоји тамо,
дрво на њему не расте,
облака на небу нема,
птица преко поља не лети.

Узалуд копамо,
не можемо да је ископамо,
узалуд затрпавамо,
не можемо да је затрпамо.

Све је црње наше поље,
не можемо више сејати на њему,
не можемо ни воде пити
са нашег извора,
не могу нам се ни деца рађати
у нашим колевкама,
не можемо ни умирати
у нашим кућама.

Чија је сенка никла
на нашем свету пољу,
из наше свете земље?

Поље је наше, сине,
и сенка је наша на њему.

Петар Пајић, Најлепше песме Петра Пајића, Просвета, Београд, 2004

Џон Раскин, КОРЕНИ ЧАСТИ

Међу многим заблудама, које су у разним историјским периодима запоселе умове широких маса човечанства, можда најчуднија – а сигурно најмање вредна поверења – јесте савремена самозвана наука политичке економије, засноване на идеји да се напредан модел људског деловања може формирати независно до утицаја наклоности међу људима у друштву.

(…) „Наклоност међу људима у друштву“, каже економиста, „јесу случајни и ометајући елементи у људској природи; али су тврдичлук и жеља за напретком стални елементи. Хајде да уклонимо оне ствари које нису константне и, сматрајући да је људско биће само машина пуна жудње, испитамо који су то закони рада, куповине и продаје који би довели до највећег могућег нагомилавања богатства“

(…) Запазите, ја нити оспоравам закључке науке нити у њих сумњам уколико су прихваћени. Мене они напросто не занимају, као што ме не би занимали закључци науке о гимнастици која претпоставља да људи не поседују скелет. Под том претпоставком могло би се показати да би било од користи да се студенти уролају у смотуљке, да се спљоште као палачинке или да се растегну као каблови; а кад би се те операције обавиле, поновно увођење скелета било би праћено многим неповољним стварима по њихову конституцију. То размишљање је можда задивљујуће, можда су закључци тачни, али тој науци фали једино то што не може да се примени. Савремена политичка економија заснива се управо на таквој основи. Претпостављајући не да људско биће нема костур, већ да је оно цело само костур, она заснива своју окошталу теорију напретка на негацији душе; и пошто је показала шта највише може да се направи од костију и конструисала одређени број геометријских фигура са мртвачким главама и раменим костима, успешно је доказала да није згодно да се међу тим телесним структурама поново појави душа.

Та непримењивост се на интересантан начин испољила током неугодности до којих је довео недавни раднички штрајк… Дискутант за дискутантом узалуд настоје да покажу како су интереси газда супротни, или нису супротни, интересима њихових радника; нико од дискутаната изгледа уопште нема на уму да појединци не морају бити супротстављени само зато што су им интереси супротни. Када би у кући била само једна кора хлеба, а мајка и деца гладовали, нихови интереси не би били исти. Ако је мајка поједе, деца би желела да је поједу; ако би је појела деца, мајка би морала да иде гладна на посао. Па ипак, то не значи обавезно да ће међу њима постојати „непријатељство“, да ће се они борити за ту кору и да ће је мајка, пошто је најјача, уграбити и појести. А и ни у ком другом случају, какви год били интереси разних људи, не може да се са сигурношћу претпостави да ће они морати да један на другог гледају са непријатељством и да користе насиље или обману да стекну предност само зато што су им интереси различити.

(…) Јер, Творац човеков никад није намеравао да било који људски поступак буде вођен логиком целисходности, већ логиком праведности. Он је зато урадио све да се целисходност за вечност учини јаловом. Ниједан човек никад не зна, нити може да зна, какав ће бити крајњи исход за њега самог, или за друге, било ког датог следа поступака. Али сваки човек може да зна, а већина од нас заиста и зна, шта је праведан а шта неправедан поступак. А сви ми такође можемо да знамо да ће последице праведности у крајњем исходу бити најбоље могуће и за друге и за нас, иако не можемо да кажемо ни шта је најбоље, нити на који начин ће се, вероватно, нешто одиграти.

Рекао сам, логика праведности, подразумевајући да праведност укључује и наколност – онакву наклоност какву један човек дугује другом. Сва исправност односа између газде и радника, а и оно што је најбоље за њих, у крајњем исходу зависе од тога.

(…) Већ сам указао на разлике које постоје између чете људи који су се удружили ради спровођења насиља и групе оних који су се удружили ради производње; разлика је у томе што су они приви способни да се жртвују, а ови други то нису. И та једна чињеница је разлог што се професија трговаца котира ниско кад се упореди са професијом војника. Философски, на први поглед не изгледа разумно (многи писци су се потрудили да докажу да то ни није разумно) да се миран и разуман човек, чији је посао куповина и продаја, сматра мање уваженим од немирне и најчешће ирационалне особе чији је посао убијање. Па ипак, упркос философима, човечанство је увек предност давало војницима.

И то је исправно.

Јер професија војника, стварно и суштински, није да убија, већ да буде убијен. И управо томе, а да ни сам не зна тачно зашто, свет одаје признање. Занат најамника јесте убијање; али свет никад није поштовао најамнике више него трговце. Разлог зашто свет уважава војнике јесте тај што они свој живот држе у служби државе. Можда је њихов живот немаран – склон задовољствима и авантурама – и можда су војника разне врсте споредних мотива и ниских импулса навеле да одабере своју професију, и можда оне утичу (по свему виђеном искључиво) на његово понашање  у тој професији. Али наш суд о њему је заснован на тој крајњој чињеници – у коју смо потпуно сигурни – да, ако га поставите на место на тврђави које је непријатељ пробио, са свим световним задовољствима иза њега, а само са смрћу и његовом дужношћу пред њим, он ће остати лицем окретну смрти; и он зна да тај избор може да се постави пред њега сваког тренутка, и унапред је одабрао своју улогу – и практично је бира стално – да, у стварности, умире сваког дана. … Колико год да је велика ученост или оштроумност неког великог адвоката ми га поштујемо превасходно зато што верујемо да би он, кад би седео на судијско столици, настојао да суди праведно ма шта се десило.… Што се тиче лекара, још је јасније на основу чега њему указујемо поштовање. Колико год да је сјајан у науци, побегли бисмо од њега са ужасом дако бисмо открили да на своје пацијенте гледа као на заморчиће на којима ће експериментисати… На крају тај принцип је крајње јасан што се тиче свештеника…чак и ако моћ његовог интелекта није велика, поштован је на основу своје несебичности и служења.

(…) Ако су, ипак, сви ефикасни припадници такозваних слободних професија некако и даље на цени код јавности, и то више него шефови привредних предузећа, разлог за то мора да је дубљи од мерења развноврсности моћи њиховог ума.

А видеће се да суштински разлог за ту предност лежи у чињеници да се претпоставља да трговац увек поступа себично. Његов посао може бити заиста неопходан друштву; али се сматра да је мотив који стоји иза њега потпуно личан. Трговчев циљ у свим његовим подухватима мора да буде (тако верује јавност) да заради што више може за себе, а остави што је могуће мање свом ближњем (односно, муштерији). Намећући му то законским уредбама, као нужни принцип његовог деловања; препоручујући му то у свим приликама, при чему он то са своје стране прихвата; објављујући на сав глас као закон универзума да је у улога купца да снизи цену, а улога продавца да вара – јавност, можда и ненамерно, осуђује трговца да се покори њеним тврдњама и жигоше га заувек да припрада људима нижег ранга.

Али људи ће увидети да на крају то морају да престану да раде. Не смеју да престану да осуђују себичност; али мораће да открију неку врсту трговине која није искључиво себична. Тачније, мораће да открију да никад није ни било, нити може бити, било какве друге врсте трговине; да оно што су они звали трговином није уопште била трговина, него варање; и да се прави трговац разликује од трговца који ради по законима модерне политичке економије онолико колико и јунакиња Излета од Аутолик. (Излет – роман енеглеске списатељице Франсис Брук; Аутолик антички полубуг, вешт крадљивац). Увидеће да је трговина занимање за које би господа сваког дана све више увиђала да треба њиме да се баве, уместо да придикују људима, или да убијају људе; да је, у правој трговини, као и у правом проповедању или правој борби неопходно да се усвоји идеја о повременом добровољном губитку; да шест пенија мора да се изгуби, баш као живот, због осећаја дужности; да и тржиште може имати своје мученике, баш као и проповедаоница; а трговина своје јунаке, баш као и рат.

(…) тако да, док многе ревносне особе троше свој живот покушавајући да поучавају Јеванђеље у теорији, веома мало људи ће бити спремно да изгуби сто фунти показујући како се Јеванђеље примењујуе у пракси.

(…) Пет великих интелектуалних професија, које се односе на свакодневне потребе живота, постојале су досад – а три нужно постој и сад у свакој цивилизованој држави.

Професија војника – да је брани.
Професија свештеника је – да је поучи.
Професија лекара је – да је одржи у добром здрављу.
Професија адвоката је – да у њој уведе правду.
Професија трговца је – да је снабдева потрепштинама.

А дужност свих тих људи је, да у одговарајућој ситуацији, умру за њу.

Да жртвују свој живот „у одговарајућој ситуацији“ значи:

Војник – да радије погине него да напусти свој положај у бици.
Лекар – да радије умре него да напусти свој посао у време епидемије.
Свештеник – да радије страда уместо да поучава лажима.
Адвокат – да се радије жртвује него да толерише неправду.

Трговац – шта је „одговарајућа ситуација“ у којој он треба да жртвује свој живот? То  је главно питање за једног трговца, као и за све нас. Јер, уистину, човек који не зна кад треба да жртвује живот, не зна ни како да живи.

Запазите, улога трговца (или произвођача, јер се у ширем смислу у којем се та реч овде употребљава она мора разумети тако да укључи оба та значења) јесте да нацију снабдева потребно робом. Његов задатак није да од тог снабдевања стекне зараду за себе ништа више него што је задатак свештеника да добије своју свештеничку плату. Та плата је достојан и неопходан додатак, али не и циљ његовог живота, ако је он прави свештеник, као што лекарска плата (или хонорар) није циљ живота правог лекара. А плата није циљ живота ни за правог трговца. Сва тројица, ако су прави људи, треба да свој посао обаве без обзира на плату – чак да га обаве по сваку цену, односно и ако је резултат нешто сасвим супротно од плате. Јер, улога свештеника је да подучава, лекара да лечи, а трговца, као што сам рекао, да снабдева. То ће рећи, он треба да разуме до краја особине ствари са којима ради, и начине да их обезбеди или произведе; …

А пошто производња или набавка било које робе укључује посредништво многих живота и руку, током свог посла трговац постаје господар и управник над великим масама људи на директнији, мада мање признат начин него официр или свештеник; тако да на њега пада, у великој мери, одговорност за врсту живота коју они воде: и постаје његова дужност не само да се увек брине како да оно што продаје произведе у најчиситијим и најјефтинијим облицима, него и како да учини да разни послови који су у ту производњу или дистрибуцију добара укључени донесу највећу добробит запосленима.

Претпоставимо да капетан неке фрегате сматра да је исправно, или да на  било који други начин буде принуђен, да постави свог сина у положај обичног морнара; онако као што би поступао према свом сину он је дужан да увек поступа са сваким од својих људи. Исто тако претпоставимо да газда неке фабрике сматра да је то исправно, или да буде на на неки начин принуђен, да постави свог сина у положај обичног радника; он је дужан да увек поступа са сваким од својих људи као што би поступао са својим сином. То је једни истинито, делотворно, односно практично ПРАВИЛО које се може установити у тој тачки политичке економије.

И као што је капетан брода дужан да буде последњи који ће напустити свој брод у случају бродолома, и да подели последњу корицу хлеба са морнарима у случају глади, тако је и произвођач, у свакој привредној кризи или невољи, обавезан да уклони патње својих људи, па чак да узме на себе више те патње него што би допусти да његови људи осете – баш као што би се отац, у случају глади, бродолома или битке, жртвовао са звог сина.

У вези са оним што звучи веома чудно: једино што је стварно чудно у свему томе јесте, међутим, да то звучи чудно. Јер све је то истинито, и то не делимично и теоријски, него вечно и практично: све доктрине које разматрају питања политичке економије, а које су различите од ове, полазе од погрешних претпоставки, бесмилене су у својим закључцима, а немогуће у пракси и неспојиве са било којим напредним стањем живота нације; пошто неколико умова и верних срца не прихвата и презире сав живот који ми сада као нација водимо, заснован на економским приниципима којма се поучава наш народ, а ти принципи, уколико се прихвате, воде право уништењу нације.

1861.

Џон Раскин, И ОНОМ ПОСЛЕДЊЕМ (одломак из есеја Корени части), Неопрес, Београд, 2016