Марија Јефтимијевић Михајловић, ЖИВОТНА И СТВАРАЛАЧКА БИОГРАФИЈА МОРАЈУ БИТИ ЈЕДНО

Успех се данас, нажалост, мери спољим параметрима: успешни сте онолико колико сте се професионално остварили, која сте звања и титуле стекли, колико сте ангажовани или присутни у јавном животу, или, у оном другом потпуно погрешном концепту: успех се мери материјалном моћи и статусом који сте стекли у друштву или ширем окружењу…

Успех за мене никада није био, а још мање је данас, ствар престижа, него је ствар личне среће. Наравно да је човек, као друштвено биће, дужан да се оствари и на том „формалном“ плану (образује се, буде „друштвено користан“), али је такође, на оном, далеко значајнијем плану – плану суштине – дужан себи и ономе што му је рођењем дато – да се духовно усавршава… Људи који се баве било каквом духовном делатношћу (а књижевност доживљавам тако), свој успех не мере референцама и титулама, него скалама лествице духовног раста. Та лествица је бесконачна и ми смо, док год смо живи, дужни да том врху тежимо. А тај врх није изван нас, него у нама самима.

Мој принцип је да животна и стваралачка биографија морају бити једно: човек властитим животом и властитим примерима мора да сведочи истину, а не само да је тражи у литератури. Ако целог живота стремите томе, идете тим путем, ваша стваралачка и животна биографија се морају спојити у једну тачку, а то је духовна биографија, ваша лична карта, ваш успех…

https://www.radiokontaktplus.org/vesti/jeftimijevic-mihajlovic-covek-koji-je-posvecen-na-kraju-ce-biti-nagraden/20197?fbclid=IwAR312nRNcJddjM3oZcjTSUuHIcsmn2DcxH6mDYqxdAtbBnBc4VyObxM3yJk

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Advertisements

Бела Хамваш, СВЕ ЧУВА И ЗНА ДУХ ЉУБАВИ КОЈИ ЖИВИ У ЧОВЕКУ

2

Историјиски човек, нарочито човек новог доба живи у заблуди да он сам мора да створи за себе дух интензивног неговања, да сам мора да утврди циљ, да сам себи оствари ниво, да идеје сам треба да измисли. Своје Ја усмерава да пронађе дух, циљ, ниво, идеје. Овај пронађени дух затим назива културом. Не зна да треба да проналази дух интензивног неговања. Он постоји од почетка попут објављења, и ако га свете књиге и не би сачувале у писаном облику, сачувало би га неизмењено и непроменљиво уверење људске душе. Шта треба чинити, какву делатност треба наставити, какав ниво треба одржавати, какве идеје остваривати, то одвајкада зна дух љубави који живи у човеку. Силе не постоје у човеку зато да би откриле нов дух. Па ни иначе то није могуће; оно што се индивидуално може, то је само деформација самог закона универзалног духа, онога кога Хиндуси називају дхарма. И када је историјски човек уместо закона универзалног духа ставио вољу сопственог Ја, заиста је покварио дух. Силе не служе за проналажење новог духа, него за остваривање вечног и универзалног духа. Овај вечити и универзални дух чува баштина, која је од самог зачетка постојања, постоји и постојаће у сваком народу у облику објављења. Култура, дакле, није проналазак неког духа који нигде није постојао, истицање неког нивоа, стварање циља, него реализација духа сачуваног у баштини. 

Једноставан пример је следећи: велике научне библиотеке новог доба чувају у више милиона свезака непроцењиве знаке духовних напора. Човек би морао много и дуго да рачуна само да би макар приближно проценио број научника, рад, напор, време, трошкове за хартију и за штампу. Али никада не би могао да процени наду, страст, савест, дисциплину, бригу, које су везане и везују се за ове књиге. А сасвим је извесно да међу више милиона свезака ових дела нема ни једног јединог које би поседовало реалитет у животу човечанства. Целокупна хуманистичка култура новог доба, психологија, наука о књижевности, наука о друштву, филозофија, морал, естетика, филологија, наука о религији, у целини и без изузетка нису остварљиве, чак се и не могу остварити, никада неће доћи до њихове реализације и сва дела су тако и настајала да се никад неће моћи реализовати. Милиони ових свезака су сувишни, бескорисни, узалудни, у одређеном смислу болно бесмислени, свеске као и да нису исписане. Труд,нада, рад, трошак материјал, страст — све је узалуд, јер се из ових дела не може научити стварност и дух ових дела је неостварљив. Чиста „култура“ — идеалитет, високо брбљање, без садржаја, настала на непостојећи захтев, у интересу непостојећег циља, на илузорном нивоу, нама никакве везе са стварним човековим бивством, нити је имала и нити ће имати. Филозофија, морал, социологија, психологија новог доба настали су у безваздушном идеалитету а да се нису могли озбиљно умешати у било чији живот. И кад би једног дана ове библиотеке нестале са лица земље, недостатак нико не би приметио. Још јаче изоштравајући ситуацију могло би се ризиковати: човек новог доба је хришћанске религије, али како би једног дана хришћанство нестало с лица земље, недостатак нико не би приметио, ко зна, можда свештенство понајмање. 

Ево: у целом новом свету постоји неко неосновано, надувано, лажно, изнутра празно блефирање, које се позива на узвишене идеје, на хришћанску религију, на моралне вредности, али их не узима озбиљно и чак и не покушава да их реализује. У целокупном модерном животу постоји нешто што није веродостојно. И оно што разликује древног и новог човека управо и јесте то: истинитост човека. Духовност се у суштини не разликује; идеје и циљеви религије, метафизике, морала, државног уређења су истоветни, јер су они исти у свим временима и код свих народа. Разлика је у томе што древни човек живи у овом духу, верује у то, садржина и судбина његовог живота је да оствари овај дух. Ово остваривање је метафизичка делатност живота; то је интензивно неговање. У делатности живи очински дух љубави; управо је због тога у целини религиозна и метафизика, и управо због тога је ова делатност култ. Човек новог доба, мада зна за метафизику, за својство култа делатности, за религиозну природу неговања, не верује у њих, запоставља овај дух, и садржај живота му је да уместо очинске љубави сопствено Ја стави у средиште. 

Све ово што припада духу новог доба има утопистички карактер који ће једном бити реализован. Наравно, оно што тек треба да буде реализовано, никада неће доћи у реализацију и остаће утопија: због тога ће утопија бити карактеристична реч и утопизам карактеристично понашање новог доба. Због тога целокупно човечанство новог доба има лошу савест: зна да свему што каже, исповеда, захтева, објављује, тврди дугује реализацију. Скупља теорије, поставља циљеве, говори о нивоу, објављује вредностиали говорник и објављивачи су први који не мисле на подмирење дуговања. Све што је човечанство новог доба мислило и планирало, принуђено је да носи на себи као стални терет, без и најмање наде за отплату. Модерни дух, као што се данас каже: није егзистенцијалан, што је само друга реч за то да је он безначајан и без духа и безличан и празан и нереализован. Човечанство новог доба своју целокупност брка са својим теоријама; људи новог доба, сваки понаособ, нарочито такозвани ствараоци културе, моралисти, професори, научници, свештеници, државници, сви су они убеђени да живе узвишени животом и не примећују да не реализују ништа од оне духовности коју објављују. Од лепих и узвишених мисли не остварује се ништа ни универзално ни индивидуално, све је интелектуална илузија под којом често живи ординиран, арогантан, разметљив, ташт, плитак, јадан, подао човек, и у сваком случају примитиван човек. 

Бела Хамваш, SCIENTIA SACRA I, (стр. 200-204), Дерета, Београд, 1999.

Превео: Сава Бабић

Приредио: Александар Мирковић

Бела Хамваш, ПСИХОЛОГИЈА БРАЊА ЦВЕЋА

„Лакше је развалити гвоздене окове него венац цвећа.“

Опат Констан

1.

Када се на крају живота нађем пред Анђелом Смрти, мислим да ћу га без роптања моћи следити у непознато. Ако ме упита: Да ли си нешто пропустио? Одговорићу: Не верујем. Али ако каже овако: Да ли ти је жао што овде нешто остављаш? Рећи ћу: Цвеће.

Радо ћу се и лако одрећи онога што живи на земљи, али цвеће, цвеће!

Анђео ће ми рећи: видећеш, свет разума је богатији од света слика. Тамо ћеш видети изнутра. То је као када се предаш дубокој медитацији. Одвојен од земље немаш другог искуства до нематеријалног бруја; срећан и ослобођен лебдиш y безграничности. У великим тренуцима љубави, када се руши зид између спољњег и унутарњег света и више не знаш где је споља ни где је унутра, тело се претвара у душу а душа y тело; у великим тренуцима вере, када се руши зид између ове и оне стране и не знаш више где је овде ни где је онде; живећеш у таквом стању када ће нестати посебна свест о теби самом и доживљаваћеш степене духа који воде према Богу, да би на крају доспео пред лице Његово и тада си стигао на циљ.  

А ја: Свети Анђеле! Још у животу сам имао удела y милости да се добровољно могу покоравати законима бића. С покорношћу сам ишао сам и није ме требало ни присиљавати ни вући. И сада идем, јер тако треба, јер се радујем што могу да будем послушан и јер знам да је свет у који ступам виши од претходног. Ништа ме не боли. У срцу ми је мир. Али цвеће, цвеће!

2.

Бејах још скоро дете. Сећам се места, подножје брега, на улазу у сеновиту долину, седим на зиду поред куће y рушевинама, преда мном у хладу љубичаста глува коприва. Са другарима сам се y детињству био договорио да су глуве коприве наши војници, а жути маслачци непријатељи. Маслачке смо уништавали где год бисмо стигли, али ни једну једину коприву нисмо смели дирнути. Сада док седим на зиду, сећам се тога и: колико наших војника, цео батаљон, улогорили се, можда се спремају за битку и да опколе отпозади одреде маслачка. Радовао сам се њиховом тријумфу и желео им победу.

Истовремено, могло ми је бити осамнаест, чудна ствар ми је пала на памет. Зашто човек трга цвеће и зашто се кити њиме? Која је то загонетна принуда што смо y мартy одлазили на обале потока да беремо висибабе, y мajy y шуму по ђурђевак, y јуну по булке и различак на њивама? Зашто се радују девојке када им дајем цвеће? Зашто y собама постоје вазе и зашто је у њима јоргован у пролеће, хризантеме y jeceн?

Доспео сам довде. Тада сам одлучио да ћу о томе размислити и смирићу се тек ако нађем одгонетку. Написаћу психологију брања цвећа.

Наравно, онда још нисам имао ни појма о психологији, једино сам знао да психа бере цвеће. Зашто? Ни данас не знам. Очито да између њих постоји неко сродство. Што је неко више душа, тим је више цвеће. Жена. Нарочито девојка. Дете. Поготову беба. Женска имена: Ружа, Љубица, Јасмина, али постоји и мушко цвеће: Нарцис.

Прошло је од тада двадесет пет година и кад ми падне на ум завет на каменом зиду, осећам да једном треба да испуним обећање.

Прво о чему треба проговорити јесте име цвета. Имена цветова су најлепше речи језика. У мађарском исто као у енглеском, француском, или латинском. Многа поподнева и вечери сам провео, нарочито зими, поред пећи, тражећи по речницима називе цветова и дивећи им се. Често сам им придевао самовољне слике, а понекад измишљао и целе приче.

Испричаћу само једну. Једног пролећа, на сеновитом, заклоњеном месту, на северној страни провалије нашао сам бео цвет. Иако сам y ђачко доба, а и после, волео да скитам уз приручник за одређивање врста растиња, овај цвет нисам знао. Растао је између листова ђурђевка, листови су му били рутави, а између пет, шест, чак и седам меких, баршунастих, белих латица жути тучак прашника. Мирис? Како да кажем? Шафрански и испарљив, нежан, малко подсећа на љиљан, али је блажи и слађи, опојан, свеж и као да и није материјалан. У себи сам је звао Бела анемона. Знам једно место где густо расте на простору величине собе. Средином маја сам видео то место и y том сусрету једва да има нешто земно. Нагињем се над њих и имам осећај да сам се сусрео био y осамнаестој години с оном девојком, с којом сам се целог живота желео срести и да је девојка та, још дете, плава, кожа јој као латица анемоне, бела, проговорила мени, са усана би јој се ширио овај мирис. Љубав, вера, лепота, душа заједно, као остварење неостварљиве жеље.

Тај мирис и то име одмах тада и од тада увек су изазивали y мени Лету, воду заборава. Осећао сам неку везу између имена, мириса, белине анемоне и заборава: срећа што постоји пиће које својом студеном чари спира моје успомене и изнова почињем да живим као да сам се сада први пут родио.

У јесен сам поново навратио и нашао сам чудна, сасвим ситна зрнца која су била обавијена белим памуком. Беху као из јајашца излегла скупина ситних црва који гамижу, или још боље род Беле анемоне. Бескрајна је нежност, мислио сам, што цвеће своју децу умотава y лак, топао, мек бео повој, да не би озебла када се y зиму нађу y земљи.

Ако би ме ко упитао с киме желим да живим, одговорио бих: са девојком Белом анемоном. Када бих је погледао, све бих заборавио, само не њу, из очију њених гледала би чаробна хладовита вода Лете, додир би јој био баршунаст и на њу би требало пазити као на белу кадифену латицу. Жену коју мушкарац од рођења носи у свом срцу и коју заправо и вечито воли, Јунг назива Анима. Анима и Анемона. Цвет душе. Цвет среће. Цвет Неугасле Невиности.

3.

А сада питам: могу ли да се одупрем да га не откинем? Не могу. И има у томе нешто што се само по себи разуме. Знам да је неисправно што човек убије и једну животињу. Неисправно је ако посече дрво, гради њиме, или га ложи. Неисправно је ако жива бића лишава њиховог живота само зато да би се најео, или да живи удобно. Само је један једини изузетак: брање цвећа. Није неисправно ако уберем цвет, однесем га кући, ставим y вазy и погледујем сваких пола сата како је диван. Сасвим је природно да човек бере цвеће, плете од њега венац, ставља га у запучак или задева за шешир. Зашто? Не знам. У сасвим простој чињеници да човек трга цвеће налази се највише тајни. Деца га безбрижно кидају, девојке луде за њим, излетници га скупљају y велике букете, у баштама се секу букети и све је то y највећем реду и тако треба и да буде. И цвеће је живо биће и брање цвећа је убијање. Али је дозвољено. Нико не може да одоли да не бере љубичице на ивици шуме y априлу. То је таква мистерија пред којом беспомоћно стојим и посматрам с несхватљивим чуђењем.

У књизи коју читам напољу увек има цвећа. На југу ћу радо откинути мирту, рузмарин, малени љубичасти вражемил или лист смокве, бршљана. Овде код куће кидам готово свако цвеће на које наиђем и које желим да уберем. Некада сам имао и хербаријум, али сам га напустио, јер је он ипак више музеј. У бележници и сада стално носим са собом неколико листова лавендуле. Прошле јесени сам их убрао, узмем их каткад и протрљам, па не могу да се наситим њихова мириса.

Има случајева када је једини начин да човек сачува своју целовитост ако је се одрекне. Једни начин да и даље остане невин, ако почини грех. Једини начин да остане у животу, ако умре. То je мистерија вере, љубави, уметности. И брања цвећа.

Бела Хамваш, «Психологија брања цвећа» (одломак), Буктиња, часопис за књижевност, уметност и културу, број 54/2018, Неготин, 2018, стр. 79-83.

Преузето са блога МАРИЈЕ ЈЕФИТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ — Santa Maria della Salute

Станислав Винавер, КАКО СЕ РОДИЛА ПЕСМА „Santa Maria della Salute“

Предусретљивошћу Музеја Николе Тесле, ушао сам најзад у траг преписци између Николе Тесле и Лазе Костића (засад је пронађено шест писама). Одавно је тражим. Из необјављених успомена Костићевог лекара и интимног пријатеља др Симоновића, из необјављене обимне преписке Лазине са Валтазаром Богишићем, из необјављених записа његових на рубу књига које је читао, из целе големе необјављене грађе којом располажемо, види се до очигледности: какав је значај имао за Лазу сусрет са Теслом у Пешти, 1892. године. 

Два генија: песнички и научни, срела су се, мењали мисли, одмеравали се и обасјавали међусобно. Лаза је сањао о томе: да нађе нешто, у највећем напону и блистању, нешто гoростасно и трагично, у исти мах. Он је то нашао у Тесли. Само је Лазу болело: што Тесла нема порода (да настави племениту лозу), и што нема у животу „романтике“ (да му живот добије неку коначну целовитост). Тесла је толико утицао на Лазу (који се у то доба бавио озбиљним научним студијама, и чезнуо да оствари своју дијалектичко-филозофску синтезу, засновану на идеји свеопштег укршатња) да је чак могућно да је и сама кобна клица Лазине љубоморе на побратима му, Змаја, највише зарасла у срцу његовом под утицајем Теслина настoјања и напора (преко часoписа Теслиног пријатеља Џенсона) да Змајеву поезију изнесе пре америчку јавност, као високо сведочанство о српском народу и његовом песничком надахнућу. 

Преписка између Лазе и Тесле даје чудесан увид у срж оба ова занесена духа, од којих је један хтео да верује само у математику, а други само у древне праузоре из праскозорја. Елем, Лаза је заљубљен у Ленку Дунђерску. Али се, оронуо, не осећа достојан ње. Тражи јој достојног мужа. Налази. 

Лаза је напунио романтичну Ленкину главу Теслиним ликом. Она је, доследно, волела њега, Лазу: он се, Лаза, уплашио и гетеовски побегао од ње, у Крушедол. 

Ленка верује Лази. Кад није Лаза — нек је Лазин Тесла. 

Лаза захтева од Тесле „да не сатре семе које рађа такве ђетиће“. (Узгред напоменимо: да је то и основни садржај најдивнијег Шекспировог сонета: Шекспир ту опомиње свога обожавног: да се жени, да би сачувао човечансту свој божанствени лик, кроз потомке.) 

Тесла одговара Лази: „Ја сам задњи свога рода.“ Каже му: да сав припада науци. Тако је Лазина замисао пропала. Тесла га песнички опомиње (тај Тесла, који је носио у себи и наизуст знао: седам хиљада вапајних десетераца): да ће он Ленку волети, али духовном љубављу; не као што су се волели Хера и Леандер, преко уског Хелеспонта, „преко Океана“. Лаза му сместа одговара да разуме разлоге. Задњи свога рода! „Јер напокон, ваше племе, па да је и Немањино, не би се могло лепше завршити него таковим ексемпларом. Шта сам вам ипак поручио и препоручио оно поруку, то је било да скинем с душе моју штићеницу, која је заиста заслужила најбољег мужа на свету. Ваш одговор чисто јој не смем показати. „

Ленка је ускоро умрла. Свакако у некој егзалтацији. Брак са Теслом, брак са Лазом — па ни Тесле, ни Лазе! Лаза чека неколико месеци, не усуђује се да то Тесли јави. Најзад му шаље посмртну листу Ленкину: „Ето, то је ваша несуђеница. Као што видите,неће ни ваша биогравија остати без романтике, најљепше ал’ и најжалосније.“

Лази, гетеовцу, привиђао се брак Фауста и Хелене. Лаза је маштао: да се из тог брака роди изданак достојан оба родитеља. Из брака Фауста и Хелене родио се, по Гетеовој замисли Еуфорион, лорд Бајрон. Када је брак између Тесле и Ленке пропао, и када му је Тесла одговорио: да је последњи свога рода — долази до утварног брака Лазе Костића са Ленком! Он је сазда утварну песму наше књижевности: Santa Maria della Salute. 

ПИСМО ОД 12. ЈУНА

Драги Пријатељу, 

Данас је отприлике, трећа обљетница од како смо се оно састали у Пешти и онако лијепо провели оно неколико дана. Наумио сам да прославим тај дан. Шта мислите, како? Не бисте никад погодили, да Вам не кажем: 

Хоћу да Вас оженим.

Quelle idee, рећи ћете. Знам шта ћете рећи, знам шта ћете помислити, све знам, па ипак!

Дјевојка коју сам Вам наменио подобна је да савлада сваку женомрзицу. Ја мислим да би и мртвог оживела, не само мртвога Дон Хуана, него и мртвога свеца. Збиља. 

Ономад сам ја гледао у манастиру како цјелива неке мошти, суху руку некога свеца, па, у заносу од онога тамјана и од оне љепоте, чисто сам се зачудио, како се она мртва рука не дигне да је загрли. 

 Који је то светитљ? Запитам калуђера до мене. 
 То није светитељ. 
 Него?
 То је светитељка, преподобна мајка Ангелина. 
 А? Сад разумем. 

Калуђер ме погледа као да ме је разумио, а знам да ни не слути моје мисли. 

Досад је одбила читаву војску просилаца. Родитељи се забринули: има јој већ 24 године — ал’ не бисте јој дали више од 20. Отац је мој најбољи пријатељ, те сам, дакако, пријатељ и њој. Дуго сам се трудио да дознам узрок те немилости, те једва једвице дознам шта је: њен је идеал Никола Тесла. 

Ја сам јој признао да је то и моја давнашња мисао, али ми је навијек било на уму, како сте ви досад сву своју љубав посветили својој великој идеји, па немате времена мислити ни на жене, а камоли на женидбу. 

Она се ипак узда да би Вас обрнула, да не би било Love’s labour’s lost.*

Толико о девојци. А сад  last not least  и за многе јевропске младожење, камоли вас Американце о имовини, о женинству или о прћији њеној. 

Она може донети отприлике један милион франака. Али јој отац тако стоји да би могао отворити зету вересију и до једног милиона долара, ако затреба. 

Промислите се добро, све мислите на једно смислите, па ми јавите на шта сте смислили. Ако пристајете, послаћу Вам одмах слику моје намјењенице и дознаћете њено име.

Било како било, свакојако вјерујте да остајем

навјек ваш пријатељ
Лаза Костић 
У ман. Крушедолу, 12. јуна 1895. 

Пишите ми на адресу: Pajevich, Neusatz.
Како бих се радовао кад бих добио од Вас телеграм!

ПИСМО ОД 4. СЕПТЕМБРА 

Драги Пријатељу, 

Ако хоћете да Вам речем по души, ја се другом одговору нисам ни надао. А кад већ говорим по души, и кад се доборо промислим, ваља ми признати: на вашем месту не бих ни ја другојачије. 

Најкрупнији разлог за вашу женидбу био би да се не сатре семе које рађа такове детиће. Али

Прво: не може се нико сасвим поуздати да ће имати деце, ни кад би се оженио у најбољој снази, ни кад би узео најздравију девојку. 
Друго: Ко зна каква би била деца? Знамо да су најгенијалнији људи рађали недоношчад, или бар сасвим обичне, свакидашње мозгове, а то је упркос Дарвинову пријатељу, Francis-у Galtonu-у („Hereditariy Genius“)  сасвим природно: њихов је мозак толико радио да није ништа остало за њихова м… — Па помислите само, кад би иза вас остала два-три сина тупоглава, па још можда са каквом moral insanitiy,**  како би ти улудо могли потрошити сву славу своје дичне очевине, вући по глибу, најсветлије име, па  I don’t dare follow up this idea!***

Зато, немојте мислити ни са каквим „болом“ на то да сте ви „задњи свога рода, the last of the Mohicans“. Јер напокон, ваше племе, па да је Немањино, не би се могло лепше завршити него таковим ексемпларом. Та, зар немају готово сви народи на то пословицу: Finis coronat opus — конац дело краси. 

Напокон вам јављам да ћу се ја, ако Бог да, у недељу после Мале Госпође (22/10. септембра) венчати са мојом вереницом Јулијом Паланачком у Сомбору (Zomboru). Сада је дванаеста година откако сам ја био испросио, па се тада разишло, што њена мајка није дала да је водим у Црну Гору. Ако нисте веровали у судбину, то је прилика да поверујете. После венчања идем са женом у Италију. 

Молећи се Богу да благослови ваш рад видите да сам у манастиру! и да вас одржи у најлепшем здрављу, остајем

навјек ваш пријатељ
Лаза Костић
у Крушедолу, 4. септембра 1895. 

У Загребу сам био с вашим ујаком, Митрополитом, и много смо говорили о вама. 

ПИСМО ОД 31/19. ДЕЦЕМБРА 

Драги Пријатељу,

Ето, то је ваша несуђеница!

Видите колико сам се скањивао и ломио, док нијесам прекинуо, да вам ипак пошаљем овај црни лист. 

Мени је била као рођена сестра. 

Као што видите, неће ни ваша биографија остати без романтике, најљепше, ал’ и најжалосније. 

А ја сам оставио жену још прије смрти Ленкине управо, утекао сам од пуница; имам их двије. Сад сам опет у манастиру Крушедолу. 

Жена ме зове кући. Сад се погађамо. 

И то је романтика, је ли? Сасвим fin de siècle! 

Сретан вам Божић и да Бог да, да у новој години постигнете све што сте наумили!

Навијек ваш пријатељ
Лаза Костић 
31/19 децембар 1895. 
У ман. Крушедолу 

Моја адреса опет: А. Пајевић, Neusatz

Станислав Винавер, Одбрана песништва, Есеји и критике о српској књижевности 2, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 226-231.

јеромонах Роман, ВОЛИМ ДА ГЛЕДАМ ЈАТА ЗВЕЗДАНА…

Волим да гледам у јата звездана
Уз весеља невидљивих птица,
И складно се слијем у молитвена
Светлуцања маглених светлица.

И да чекам, док ноћ крају броди,
Докле луна у диму нестаје,
Да зеленим сводом зора ходи,
Ружичасте пруге да засјаје.

Ноћ одлази. У благодатном миру
Слика чили…све је како треба…
Дишем, и сузе — радосно навиру,
Због помирења Земље и Неба.

23. мај 1996. Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

Павел Евдокимов, ИСИХАЗАМ

Исихазам је веома јасно разграничио Исток (2) и Рим (3). Почев од Јована Лествичника, преко Никите Ститата и Симеона Новог Богослова, ова је традиција са Григоријем Паламом рекла последњу реч о судбини човека у светлости богословља  Светог духа и божанских енергија. Исихазам налазимо на самим изворима монаштва, да би на крају Света гора постала његов центар. (4) Напоредо са општежитељним  идеалом (правила Василија Великог и Теодора Студита), одувек је постојао и најстарии и најизразитији облик чисте контемплације и унутрашњег тиховања коме се посвећује отшелник (анахорет). Два вида монаштва допуњавају се без икакве супротности или ривалства јер су у сагласности са јединственим обрасцем монаштава и потичу из истог извора духовности. Ипак, велика општежића, са њиховим маскимално разгранатим економијама и социјалним активностима, пре или касније показују да је у њима пресушио мистички извор који су само пустињаци исихасти у стању да пажљиво сачувају. У томе је сав значај контемплативне обнове коју је на Атосу извршио свети Григорије Синаит. (1) У питању је једини циљ сваког созерцања, стицање Духа. (2)

Средином XIV века дошла је веома оштра реакција позападњачених кругова Византије. У сукобу православног мистицизма и рационализма западне схоластике симптоматичан је антипаламизам једног Григоре, Варлаама, Манула Калеке, Димитрија Кидониса и његовог брата Прохора. Варлаам следи идеологију светог Томе Аквинског и пориче разликовање између божанске суштине и његових енергија/деловања (што је централна теза паламизма). За њега вреде једино аргументи разума и сваки интуитивни увид мистичког карактера прогласио је за извор грешака; унутрашње просветљење је чак одбацио као материјализацију Бога. У ствари, Тома одбацује августиновско учење о познању путем божанског просветљења и инутуицеје, а разум уздиже као једини инструмент којим се може мислити Бог. Димитрије Кидонис, ма колико био Грк, у писму пријатељу Калоферосу не крије свој ентузијазам поводом теолошке summe Томе Аквинског: „Он је нашу веру снабдео свим могућим доказима. “ А Његов брат Прохор је тврдио: „Ко познаје мудрост Божију, зна и суштину Бога. „(3) То би било обожење средствим чисто интелелкта! Ни најмање није реч о сукобу филозофских школа — има понешто од Аристотела и од Платона на обе стране — него је то дубљи, догматски сукоб. У питању је разлика између аутономне, катафатичке теологије, па макар она била „узвишени пут“, и апофатичке теологије која свакој афирмацији поставља њене сопствене границе.

По првом схватању, логички појам Бога адекватно изражава његово Биће. Из појма Бића аналитички се дедукују Божји атрбути: његова једноставност и јединство. Онтолошки закони се примењују на Бога уколико је он Биће. Због тога је искључен сваки антиномичан појам, јер је у противречности са панлогизмом. Овај се због своје универзалности чак уздиже као орган заједништва са Богом.

За друго схватање, божанска „надсуштина“ је радикално трансцендентна и од нас захтева антиномичку (мада не и контрадикторну) афирмацију потпуне недоступности Бога по себи, с једне стране, и доступности његових иманентних пројављивања у свету, с друге. Бог „излази у сусрет“ у својим енергијама и он је у њима потпуно присутан. Енергија никад није неки део Бога, она је Бог у свом пројављивању који не губи ништа од свог радикалног „неизласка“ његове суштине. Енергије су заједничке свим ипостасима Свете тројице, оне су нестворене и доступне су творевини. Оне ни у ком случају не задиру у јединство, недељивост и једноставност Божију, као што ни разликовање међу ипостасима не чини једно сложено Божанство. И сам Августин је морао да Бога назове simpliciter multiplex. (1) Бог је више од бића, пре свега у свом логичком облику, јер је стваралац сваког облика, и тиме изнад и с оне стране сваког појма. Божанска једноставност је нешто „сасвим друго“ од наше идеје једноставности. Сваки је догмат антиномичан, металогичан, али никад и контрадикторан. 

Ово разликовање се одмах преноси на веома сложен проблем благодати. За Запад, благодат је трансцендентна, али створена категорија, и представља услов који омогућава да се нама јуридички додели оправдање. Реформисти су овај појам догурали до крајности, додељивање је код њих примило смисао „декларације“ (декларативне благодати: споља, одлуком Суда, човек ће бити проглашен праведником, а да то није по својој природи — semper justus et peccoator , истовремено праведник и грешник). Насупрот томе, за Исток благодат, божанска енергија, обожује човека онтолошки и чини га аутентично новом творевином, праведном и светом у себи, иако по благодати. 

То је дакле основна тврдња која одређује целокупно источно богословље: Божија суштина је радикално трансцендентна; иманентна и „приопштива“ су само „деловања“ (енергије, благодат). Не ради се ни о каквој апстракцији, него о питању живота и смрти — јер је то питање саме стварности јединства између Бога и човека. Човек не може да учествује у Божијој суштини (он би сам у том случају био Бог), али с друге стране, свако учешће у неком створеном елементу (у створеној благодати, чак и када је она названа натприродном) није никакво учешће у Богу. Човек улази у најстварније општење са божанским деловањима, са пројављивањима Бога у свету, али како и у тајни еухаристије: они који су у себе примили једно божанско „деловање“, примили су целог Бога. Причешће није ни супстанцијално (пантеизам) ни ипостатичко (осим у случају Христа), него енергетско, а у енергијама је Бог потпуно присутан. Насупрот томе, код антипаламиста, обожење или благодатно виђење суштине Бога је некакво „логичко“ заједништво које иде напоредо са каузалним детерминизмом и рационалном демострацијом Божијег постојања. (1) Рационалистички интелектуализам хтео би да примора Бога да се задржи на нивоу људског разумевања. Еуклидска или картезијанска жеђ за рационалном јасноћом апсолутизује разум и уздиже га до атрибута самог Бога, до теолошког места сједињењаТо је катафатика доведена до крајности, у недостатку теолошке апофатике. 

Паламизам је сав у православној мистици. То је мистика „божанског мрака“, украсна реса његове светлости. Од познања на људском нивоу Дух учешћем узноси познајућег до Божјег нивоа. То је јовановско богопознање путем настајања Логоса у срцу и унутрашњег просветљења. Ово је феномен божанске нестворене светлости. Мистичко искуство показује ту светлост у унутрашњем, скривеном виду, све до спољашњег зрачења (ореоли светаца, таворска светлост или светлост Васкрсења) које се види и телесним очима, али очима преображеним, које је дух отворио. У ствари, Господње Преображње, према Палами,(2) јесте преображње апостола, њихове способности да виде славу Божију која је иначе скривена његовом кенозом. Ова светлост или слава Божија је енергија у којој је Бог потпуно присутан и ово виђење је аутентично созерцање „лицем у лице“ — „тајна осмог дана“ и стање савршеног обожења. 

Павел Евдокимов, ПРАВОСЛАВЉЕ,(стр. 26-29), Службени гласник, Београд, 2009.

Превео са француског: 
Павле Рак

НАПОМЕНЕ:

2. Константинопољски сабор из 1351. дефинитвно је потврдио учење светог Георгија Паламе као аутентичан израз православне вере. 

3. „Ово учење, по свом основном принципу, не само да је тешка филозофска погрешка; то је такође, са католичке тачке гледишта права јерес“, без  милости суди Jugies  у Palamas, DTC, coll. 1794, t. XI. 

4. Види: J. Bois, „Les hesychates avant le XIV siecle“, Echos d’  Orient, 1901, t. V. 

1. О њему види текст Никодима Агиорита у Добротољубљу, Атина, 1893, т. II, стр. 242.

2. Тај циљ је достижан и у брачном животу, како пише Григорије Палама, П.Г. 150, 1056 А.

3. П.Г. 151, 693-715

1. De civitat. Dei 12,18. 

1. Ватикански концил је веома јасно дефинисао сигурно познање Бога путем природног разма. Acta, col. 255, Denzinger, n. 1653. Школа Томе Аквинског у души не признаје издвојену способност разума који је нужно јединствен. Насупрот томе, за Грке, ноус, место тројичног лика и „око расуђивања“ је познање, интуиција, које је нужно харизматско. Ако разум спознаје у одраженој светлости, мега ноус је непосредно надахнут Духом светим.

2. Беседа на Преображење, П.Г. 151, 433 Б. 

 

Афанасиј А. Фет, МАЈСКА НОЋ

И пролете заосталих облака
Последња гомила.
Крила се њихова прозрачна, лака,
На српу луне свила.

Влада тајанствена пролећна сила
На челу звезданом. —
Вољена! Срећу си ми наговестила
У животу сујетном.

Но срећа није ту, у крају бедном.
Она је — као дим.
За њим! За њим! хитам стазом небесном —
И у вечност летим!
1870.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ ТУМАЧЕЊА

4. Херменеутика је уметност показивања оног што је самом духу показиво. А херменутичко искуство је сећање на то показивање и ту показивост. То је сећање на дух. 

Глумци „тумаче“ улогу, лик, драмски текст, неку песму. Они на тај начин, чинећи нешто показивим, показују лик, свраћају на њ позорност. То показивање је више од читања: оно је освешћење показивањем (у показалишту), упозорење (у позоришту). И док ми у обичном животу — животу навикнутог на опажања — опажамо на тај начин што у опаженом предмету само препознајемо представу коју наше искуство већ има о таквом предмету, у овом показивању и позорју имамо театрон и теорију, то јест, божанско посматрање божанског призора. Божанско је ту поистовећење са оним што разумевамо и посматрамо саосећањем. То саосећање је херменеја („ерминија“). Исто што и глумци, чине и „репродуктивни“ уметници: гласом, инструментом или диригујујћи (то јест, дугим и помним припремањем хора или оркестра за концерт или службу). Тако певач, свирач или диригент тумаче сам дух музике неког композитора, будећи, наравно, при томе у слушаоцу херемнеју, онај дух којим слушалац једино и може да разуме дух „тумачене“ музике, дух којим се и слушалац поистовећује с композитором, саосећајући с њим. 

Први који је протумачио и, на тај начин, открио Баха — дотле занемареног, заборављеног или чак незнаног — био је Менделсон: читавих сто година касније! Бах је, наиме, умро г. 1750, а Менделсон га је открио тек г. 1829, кад је, као младић од двдесет година, дириговао у Берлину Бахову Пасију по Матеју. То је била херменеутика Баха, херменеутика којом се и сам Менделсон појавио као велики музичар. Без те Менделсонове хеменеутике Бах би, вероватно, и даље, ко зна докле, остао непознат: можда све до наших дана када се, са џезом, јавља и нова херменеутика Баха. 

Занимљиво је да се са новом херменеутиком Баха јавља обнова и у самој музици: ново схватање музике, нов полет, стварањенечег новог — у чувању и тумачењу традиције! У тој хеменеутици је коначно превладала свест да тајну „тумачења“ великих музичких дела (рукописа) чини веома школована, учена и префињена — импровизација! (То звучи можда чудно, као contradictio in adjecto: учена импровизација, готово као нека планирана спонтаност и школвана наивност, очекивано изненађење.

Али није чудно, јер је та импровизација омогућена само веома високом техником, добро упознатим тајнама заната, тако да мајсторова пажња не сме ни тренутка бити обузета проблемом технике (заната). То значи да су свест и пажња потпуно ослобођене за дух музике, док се техником баве сами прсти, без икакве контроле свести над њиховим радом! Тек тада је пред нама мајстор. Мајсторство је у прстима, а у самој свести је тада дух, само дух! Свест је ослобођена телесности, јер се не бави контролом рада прстију. Но то мајсторство помаже мајстору и да буде лишен сваке нарцисоидности и да се тако с лакоћом поистовећује (да саосећа) са композитором (или песником), јер ни у најмањој мери не мисли о себи. А кад не би био мајстор технике (заната), био би приморан — већ самом телесном невештином — да мисли о себи. Нарцисоидност је, наиме, увек полод немоћи.  Наравно, техничка моћ није довољна. Потребан је и дух који не зависи ни од нашег знања (чак ни од техничког), ни од наше одлуке. Нарцисоиднима може да нас учини и духовна немоћ, а сигурно нас чини немоћнима свако настојање да знањем, одлуком постигнемо оно што је могуће само осећању (моћи осећања, уметности, херменеутици). 

Уметности, наиме, као херменеутици, није потребан наш критички став (који је став критичког растојања субјекта Ја према објекту ја и сваком другом објекту). Критички став је — кад је у питању уметности и херменеутика — потребан нашем усавршавању језика („грматике“, речника, средстава, технике, вештине, заната). Јер херменеутика није критички став према тексту дела, него у сагласју са аутором, тако да дело доживљава своје поновно (увек поновно) стварање; извођач се у импровизацији осећа као аутор, тако да сам аутор васкрсава, као да се отеловљује у извођачу (глумцу, диригенту, певачу), па и у слушаоцу, осносно гледаоцу. Јер херменеутика је поистовећивање извођача (или критичара, или читаоца, гледаоца, глумца) са ствараоцем дела. То поистовећење се постиже искључиво саосећањем, а оно не може бити надокнађено никаквим образовањем, чак ни онда кад је то образовање (као и техника уметности) неопходно!

6. Слух за „скривени смисао“ није слух за метафизику, него за нагласке и распоред нагласака у датом тексту који не мењамо. 

Агресивна је то и сирова наметљивост кад уметничком делу намећемо смисао који нам се није из самог дела, херменеутиком, открио. То наметање је воља за моћ која, исто тако, долази до израза и у нашој нетрпељивости према природи каква јест. Метафизичко претумачивање уметности (као „контекста“ скривеног у тексту) истог је порекла као и загађивање природе (па и језика). 

У чему би се, дакле, састојала глумчева херменеутика текста? — „Само“ у томе што одабира и поставља праве нагласке (акценте) на право место, на праву реч у стиху, на прави стих у строфи, на праву строфу у поеми, па, наравно, и на прави слог у речи. А при томе се не мења ни један једини глас (слово, писмено) поеме или текста, него се све изговара дословно!

Сва уметност тумачења (херменеутике) је, дакле, у самом акцентовању текста. Како је неко разумео неки стих (или реченицу, чак и у неком философском трактату!), и да ли је уопште разумео — то се осећа по томе како је и коју реч је у стиху (или реченици) нагласио. И „ничим другим“. Али у томе „ништа“ је сво разумевање. То одабирање и распоред нагласака се не врши неким „знањем“ (критичким), него сигурношћу јачом од сваког знања или сигурношћу једног знања које може бити дато само осећању, „слуху“ за поезију (или за музику), „смислу“ за основни тон песме или композиције. Ако глумац има слух за сам смисао, истоветан са слухом за акценте, њему нису онда потребни ни поза, ни мимика, ни „драматизација“, „театралност“ и остала глуматања. Самим распоредом акцената избија на „видело“ скривена структура поеме (или текста, или музичке композиције), стурктура самог смисла! У тој структури влада хијерархија одређена значењем и значајем, на врху је реч која је кључна, испод ње (или иза ње) остале, значајем њој подређене. Интервенција херменеутике је да не може бити дискретнија: на самом тексту се не види, а битна је! Све је исто, а није исто! „Све смо то знали и раније“, а заправо, без херменеутике наглашвања нисмо знали. Изгледа као да су нам и писац (или херменеутичар, глумац) „отели реч из уста“, док ми заправо нисмо свесни силне измене учињене дисретним интервенцијама које је глумац (или, у музици, пијанист, солст) извршио својом херменеутиком, не дирајући само текст! Тако херменеутичко разумевање дела може да унапреди и обогати само дело — не мењајући му текст (или његову писану форму), јер херменеутика је моћ присуства чисто духовног. Исто тако су, додуше, искрене и пишчеве интервенције у опису стварности: не мењајући слику којом и ми препознајемо стварност (исту за нас све, за искуства свих нас), писац открива нешто и за нас потпуно ново само другачијим наглашавањем: свраћајући наглашавањем нашу пажњу на смисао који би иначе остао непримећен. Том променом нагласака изазвано је и осећање које види смисао!

Исто то чини и редитељ драме: он у целини драме истиче овај или онај лик, ову или ону сцену, реплику, појаву, указујући тако на прави смисао и значај драме: на тај начин помаже и глумцу да превлада критички став (нужни критички став према себи самом, понекад изражен као „трема“) и да одабира праве акценте у свом тумачењу лика.

Но, исто то чини у музици солист интерпретатор и диригент: сва тајна његове (репродуктивне, херменеутичке) уметности састоји се у томе што у сваком такту нотног рукописа одабира тон који ће свирачи нагластити. (Одабира осећањем, на које се може ослонити тек кад је добрим студирањем нотног текста отклонио све сметње осећању и концентрацији.) Његово је да само нађе праве нагласке, а не да мења рукопис композитора. Његово је, ако има „слух“, да само разуме и протумачи, а не да буде сатворац (ко-аутор). Тако је Менделсон открио Баха: подредивши све своје способности оној највишој, моћи разумевања саосећањем, поистовећењем. Тајна херменеутике (тумачења уметности) је у томе што „никаквим“ средствима, без видиве интервенције, постиже нешто што ни сам песник или композитор, ма како велик, није учинио! (а ипак омогућио херменеутици да учини!).

Жарко Видовић, …И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ, (одломак из есеја „Критика између херменеутике и метафизике“, стр. 119-126, Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2008.

Фјодор М. Достојевски, ТВРЂЕЊЕ БЕЗ ДОКАЗА

Мој текст о којем се говори односи се на основне и најузвишеније идеје човекова живота: на нужност веровања у бесмртност људске душе. Та исповест човека који одлази у смрт „логичним самоубиством“ означава потребу да се одмах изведе и закључак: без вере у душу и њену бесмртност, човеков живот је неприродан, немогућан и неподношљив. Тада ми се чинило да сам јасно изразио формулу логичног самоубице, да сам успео да је откријем. За њега не постоји вера у бесмртност, и он то сам објашњава одмах, у почетку. Мало-помалао вођен мишљу о бесциљности свога живота и мржњом против неме инертности свега што га оркужују — самоубица долази до неминовног уверења да је човеков живот на земљи апсолутна бесмилица. Њему постаје јасно као дан: на живот пристају само они људи који су налик животињама, који због слабог развитка свести и снажно наглашених телесних потреба стоје близу животињског типа. О, јести, спавати, седети у топлом и на меком — то ће још задуго везивати човека за земљу, али не и човека вишега типа. Али, управо ти виши типови владају на земљи, и увек су владали, и такви су одређеним периодима изводили и водили милионе других људи. Шта, дакле, значи та виша реч и та виша мисао? Такву реч, такву мисао (без чега човечанство не би могло да живи) често казују, међу првима, управо бедни и непримећени људи, они који немају никаквог значаја, и који најчешће бивају прогањани и умиру у прогонству као непознати и заборављени. Али, та мисао и та реч коју су они изрекли не умиру, не пропадају без трага, нити могу пропасти ако су већ једном изречене — и то је оно што у људском роду заслужује дивљење. У покољењу које долази, за двадесет или тридесет година, мисао генија захвата све и свакога, она обузима све — и онда се појављује: нека не ликују милиони људи и материјалистичке силе, силе страшне и непоколебљиве — не новац, не мач, не моћ — долази она мисао у почетку непримећена, а то је често мисао неког незапаженог човека. Господин Енпе тврди да појава онакве исповести у мом Дневнику представља „смешан и јадан анахронизам“… јер је данас „век гвоздених појмова, век позитивних ставова, век који је високо истакао заставу с девизом: живети по сваку цену...!“ (Само тако, вероватно се због тога и повећао у наше време број самоубистава међу интелигенцијом!). Уверавам уваженог г-на Енпеа, и оне који су слични њему, да се то „гвожђе“ претвара у прах и пепео пред неком идејом, ма колико се она у почетку чинила као ништавна тој господи која имају „гвоздене појмове“. Према мом мишљењу, највећа бојазан за нашу будућност, и то за најближу будућност, скрива се управо у томе што се у већем делу нашег образованијег сталежа у Русији, по неком посебном и чудном тако рећи предодређењу, све више и више, с великом брзином која постаје све већа, укорењује и потпуно безверје — неверовање у сопствену душу и њену бесмртност. И још, то безверје се укорењује не само због убеђења (у нас је убеђења у нешто било веома мало), него због неке чудне равнодушности према тој највишој идеји људског постојања, због равнодушности која је понекад и подругљива и која се, ко зна одакле, угнездила у нас, због равнодушности не само према тој идеји него према свему што је живо, према животној истини, и према свему ономе што живот даје и што га храни, што му обезбеђује здравље и што убија труљење и смрад. Та равнодушност је у наше време, у поређењу с другим европским народима, постала нека типично руска особина. То је одавно већ продрло у руску образованију породицу, и готово ју је разорило. Без највише идеје, међутим, не може да постоје ни човек ни нација. А на земљи постоји само једина највиша идеја, и то је идеја о бесмртности људске душе — све остале „више“ идеје живота проистичу из ове једине. Може се о томе спорити (то јест, о том првобитном извору свега што је најузвишеније на земљи), али засад нећу да се упуштам у спор, ја само исказујем своју идеју. Не може се све одједном објаснити; боље је ићи мало-помало. Још има времена. 

Мој самоубица је ватрени присталица своје идеје о неминовности самоубиства, и није неки равнодушан и „гвозден“ човек. Он доиста пати и мучи се, и ја сам то, чини ми се, јасно приказао. Њему је очито јасно да он не може да живи, он зна да је у праву и да није могућно побијати га. Пред њим су јасно истакнута она велика првобитна питања: „због чега живети ако је човек схватио да је живети као животиња недостојно човека, да је то недовољно и ненормално? Шта онда може, у таквом случају, човека да задржава на земљи?“ На та питања он не може да нађе одговора, и он то зна иако је схватио да постоји „хармонија целине“ — како он каже — али, каже он даље, „ја то не схватам, нити ћу имати снаге да икад схватим, и онда то што нећу да суделујем у тој хармонији целине — долази само по себи“. Ето, баш то што му је теко јасно — то га је убило. У чему је невоља? У чему се он вара? Сва је невоља у томе што је изгубио веру у бесмртност. 

Он је страсно тежио (тежио је томе док је био жив и тражио је то с болом) измирењу, хтео је да га нађе у „љубави према човечанству“: „Ако нећу ја, човечанство ће можда бити срећно, оно ће једном достићи хармонију. Та би мисао могла да ме задржи на земљи“ — признаје он. Наравно, то је великодушна мисао, великодушна и мученичка. Али, убеђење да је живот човечанства у целини, у суштни, само један моменат као и његов живот лично, и да ће се сутра, када та „хармонија“ буде остварена (ако се уопште сме веровати да се овај сан може остварити), и човечанство претворити у исту оваквну нулу, као што је и он сâм, према оним спорим природним законима — и то све после толиких невоља које су поднете због остварења онога сна — пред таквом идејом његов дух устаје на побуну до изнемоглости, буни се управо због оне љубави према човечанству, њега то притиска и вређа управо због човечанства у целини и — по закону рефлекса идеја — то у њему убија управо и саму ту љубав према човечанству. 

Ово последење се чешће догађало у породицама које, на пример, умиру од глади. Отац и мајка, кад им најзад невоље њихове деце постану неподношљиве, почињу да мрзе своју дотад вољену децу управо зато што више не могу да поднесу  њихове невоље. И ја, штавише, тврдим: сазанање о вашој потпуној немоћи да дате помоћ, или да учините неку корист или олакшицу човечанству које пати, у исто време док сте ви потпуно уверени у те његове патње — може у вашем срцу и љубав да претвори у мржњу према човечанствуГоспода гвоздених појмова, наравно, неће у ово поверовати, нити ће то уопште моћи да схвате: за њих је љубав према човечанству и срећа човечанства нешто јевтино и тако лепо удешено, давно нешто одређено и записано да о томе не би требало ни размишљати. Али, ја имам намере да такву господу докраја насмејем: ја тврдим (засад опет без доказа) да се љубав према човечанству не може замислити нити схватити, да је она апсолутно немогућа без вере у бесмртност људске душе. Они који човека лишавају вере у његову бесмртност, и који ту веру замењују неким смислом вишег циља у живоу — „љубав према човечанству“, на пример — они, ја то тврдим, подижу руку на себе саме, јер уместо љубави према човечанству усађују у срца која су изгубила веру само зачетак мржење према човечанству. Није важно што ће паметњаковићи гвоздених појмова слегати раменима на овако моје тврђење. Та је мисао изнад њихове мудрости, и ја сам чврсто уверен да ће она једног дана бити аксиом за човечанство. 

Ја чак тврдим, и имам храбрости да то и истакнем, да је љубав према човечанству као идеја нешто најнесхватиљвије за људски ум. Управо као идеја. Њу може да правда једино осећање. А то осећање је једино могућно уз истовремено уверење у бесмртност људске душе (и ово тврдим без доказа). 

На крају свега, ово је јасно: самоубиство после губитка идеје о бесмртности јесте нешто потпуно неизбежно, па чак и нужно за сваког ко се макар мало уздигао изнад животиње. Напротив, бесмртност која као идеја нуди вечни живот, много јаче везује човека за земљу. У овоме, наизглед, има противречности — ако већ постоје толики други животи, то јест ако осим земаљског постоји и бесмртни живот, због чега  одна до те мере ценити земаљски живот? Али, излази управо супротно: само уз помоћ вере у своју бесмртност човек може да схвати свој разумни циљ на земљи. Без вере у своју бесмртност, нестају човекове везе са земљом, оне постају тање и као трулије, и губитак смисла живота (па макар се он изражавао у облику несвесне туге) сигурно води у самоубиство. Из овога следи обрнута поука оног мог октобарског текста: „Ако је вера у бесмртност толико потребна за човеков живот, онда је она нормално стање човеково — а кад је већ тако, онда и бесмртност човекове душе несумњиво постоји.“ Речју, идеја о бесмртности — то је сâм живот — живи живот, негова коначна формула и основни извор истине и исправних сазнања за човечанство. Ето, то је био циљ мога текста, и ја сам веровао да ће тај циљ и нехотице разумети свак ко буде прочитао тај напис. 

Фјодор М. Достојевски, Дневник писца 1876, (одломак, стр. 392-395), Партизанска књига, Љубљана, ООУР Издавачко публицистичка делатност, Београд, 1981.

Превео: Мирко Ђорђевић

јеромонах Роман, ЗЕМНО ОВАПЛОЋЕЊЕ ЧИСТОТЕ…

Земно оваплоћење Чистоте,
Дисање воде и цвет божански…
Љиљане бели! Благословене лепоте:
Бог те уздиже над цвећем земаљским.

Невиност, непорочност, — мир свуда,
Ја ти се клањам мој бели цвете.
Незаштићен, рука те трга луда,
А ти верујеш сваком, ко дете.

Пловим даље, ћутим, пун спокоја,
Весла зањишу лишћа лепоту…
Хвала Творцу! Жива је душа моја
Докле год она тражи Чистоту!

31. јул 1995. Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић