Жарко Видовић, ГОСПОД И ГОСПОДИН

Господин?! — то је оно што схваташ само ако пре тога — кад тражиш па и осећаш животни смисао! — помислиш на Господа Бога, па тек онда схватиш (заправо осетиш) и шта значи човек господин! Господ Бог, Господ Исус Христос: лик, икона, идеја, тајни, непромењив, вечни, надвремени лик, који видимо само у надахнутом (Богом даном) осећању кад нам се Господ и показује! па тек онда (деминутивна реч!) господин, госпа, госпођа људско биће! — да се зна шта значи господин: личност!

Разлика између Господ и господин је као разлика између лик (идеја, у духу, осећању) и личност (у духовном искству, свесном, моралном сећању на осећање! Ако не схватимо ту разлику, нећемо схватити ни шта је личност! Па ни шта је тројство “смисао-личност-историја”. Без тога нисмо могли да схватимо ни шта је икона, а о томе је, на историји уметности у Београду, пуних осам семестара говорио професор господин Светозар Радојчић! — у отпору филозофској групи на којој је “против господина”, било речи само о појмовима (и “појмовном мишљењу”)

Па, господско у људском бићу — па и дечијем! — може да буде само оно што осећаш да га надживљава: његово лице, његово дело или песма”!А то је већ историја и личност, а не просто постојање јединке (особе, индивидуе), живот смртника! Сложили смо се да је тајна историје — у IV глави (око 45 страница) романа “Травничка хроника” — изложена уметнички и отуд тако природно,истинито и јасно, да нам је после тога свака филозофија (појам) историје сујетна игра празнословља, без икакве, макар и слутње о стварној тајни историје и човека! — Па ако хоћеш да знаш шта је историја, читај велике писце! Немој Хегела! Читам Томаса Ман, како је поледио ”Доктор Фаустус” кад је о музици — као и Хегел о историји — почео да “филозофира”!

Жарко Видовић, ДИАЛОГ И ЛОГОС (одломак из рукописа)

Петер Хандке, ПРЕВОДИЛАЦ СА ПРА-ЈЕЗИКА

Ти знаш, био сам много година и сам аутор. Тако срећног видиш ме данас и зато што то више нисам. А сада ћу ти испричати разлоге тог мог ослобођења. Послушај, драги мој! — У почецима писања видех свет у себи као поуздан низ слика које је требало само да гледам и да их опишем једну за другом. Временом су се, међутим, изгубили јасни обриси, и из тог усредсређеног сагледавања себе изнутра додатно је настало ослушкивање. Моја замисао тада беше — па и искусих увек њено остварење — да ми је у мојој нутрини било дато нешто попут пратекста, нешто још поузданије од узорне слике, јер, непотрошан у времену, тамо је увек, истовремено, и бивствовао и догађао се, а са моје стране могао се без отезања пренети на папир, само ако бих се на било чему зауставио и у њега удубио. У том периоду сам замишљао писање као чисто са-слушање и са-писање, као превођење, у коме је уместо видљивог предлошка важио потајни пра-говор. Али са мојим сном се догодило као и са свим мојим сновима: кад год сам хтео да га забележим и склопим у неку врсту Велике књиге снова — не чинећи то само с времена на време и фрагментарно, него и систематски, свакодневно — постајао је он све мањи, а и значио је све мање; све што је повремено, у крхотинама, говорио, уопште више није била планирана целина. Мој покушај да дешифрујем онај пра-текст у мени и тако изнудим неку свезу, јавио ми се сада такорећи као грех. Тиме је почео страх. Сваки пут сам се све више грозио седења и чекања. Међу свима у мом позиву које сам познавао, био сам, колико ми је познато, једини које се плашио писања, и тако из дана у дан. И, из ноћи у ноћ, иста мора: претходио је заједнички наступ пред великим аудиторијумом, и сви су имали своје текстове, само ја не. Када је онда дошао крај, усред једне реченице без каквог осећања, без смисленост, без ритма, погодио ме је он као забрана писања, за увек. Ништа више своје! Сећам се како сам тога дана изашао напоље на најжешће сунце, стајах сатима под расцветалим јабуковим дрветом, хладан као мрцина, и онда се, ипак, смејах, у мислима, изреци једног великана: „Треба само да дунеш у шаку и ствар ће већ кренути!“ И после прелазног периода ћутања постао сам тај кога познајеш: само не више нешто Своје! Тај праг више не прекорачити! Остати у предњем дворишту! Коначно могу да саучествује, и не морам, као некада, да будем у главној улози, и само тако, као са-учесник, семем и ја, коначно, да покажем адуте! Само у превођењу — поузданог текста — уживам у својој духовној присутности и осећам се виспреним. Јер, за разлику од раније, знам да је тада сваки проблем решив, Додуше, увек поново се мучим, али се више не мрцварим, и не чекам више да се заметне она мука у којој стичем право да пишем. Преводилац поседује извесност, потребан је. И, тако се ослободих и страха; е, давно је прошло то време када сам, шиљећи оловку пред рад, дрхтав, какав сваки пут бејах, ломио мине једну за другом! И, ујутру, при буђењу, уместо да се преплашим оног изгнанства из пређашњих дана, чезнем за превођењем као својом кућом. Преводилац, а то ја јесам, и ништа друго, без задњих мисли, у потпуности сам то, што јесам; док сам својевремено сам себи често изгледао као издајник, сада свакодневно доживљавам себе оданог. Превођење ме односи у дубоки мир. И, погледај, пријатељу: та чуда која доживаљавам одмах и остају — сада не више у улози Једног. Још увек је довољна једна права реч да мој отежали ход, и поред старости, пређе у трчање! Остаје и даље она непромењена ужурбаност — само, она ме више не присиљава да мудрујем, него ми допушта да будем пријатно површан. Тако, приказујући, највише могуће лепим, твоје ране, скривам ја своје. Да умрем за писаћим столом, то желим тек откако сам преводилац. 

Петер Хандке, ПОПОДНЕ ЈЕДНОГ ПИСЦА, (стр. 62-64), Прометеј, Нови Сад
Превео: Жарко Радаковић

Инокентиј Аненски, ЖЕЉА

Пред ноћ, када ми тешки умор
Отежа руку, заврши стих,
Пожелим да одем на одмор
У далеку шуму, манастир тих,

Где бих свакоме био слуга
И творевини Господњој друг,
И где борови шу̑ме укруг,
А бели снег њима вијуга.

А када нада мном зазвони
Медни зов сред таме све веће,
Да уроним у гранит хладни,
У истопљени восак свеће.

(непозната година настанка песме)

И.Ф. Аненски
Препевао: Александар Мирковић

Афанасиј А. Фет, КО НЕБЕСКИ АНЂЕО…

Ко небески анђео мили
У сјају тихога плама,
Својом се нежном душом моли
За мене и себе сȃма.

Од мене љубавним речима
Духове сумње одагнај
И срце тихим крилима,
Молитве своје обасјај.

1843.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Савин, МАГНОВЕЊЕ

Мистици свих времна,
Због само једног — Трена,
Због тог — Магновења
Тврдили су: Овај свет
Само је — опсена.

На њиховом трагу
Данас и ја знам:
Са Тобом је — Живот,
Остало је — сан.

1939. 

Арсеније Савин

Димитрије Богдановић, СВЕТИ ЈАКОВ ПОСНИК

Колико је грех близу светости, колико и светац мора да буде опрезан у своме духовном напредовању, најбоље показује Живот светог Јакова Посника. Историјски оквир овог житија, време и место збивања, нису довољно јасни, али то и није битно. Чак и када занемарује историјску фактографију, хагиографија говори истину — истину о човековом бићу, о његовим врлинама и падовима, о мукама, радостима и непрестаном распећу између добра и зла. Житија светих немају за сврху да бележе податке о којима се иначе брине марљива чиновничка администрација нашег столећа. Она нам сликају л и к о в е, карактеристичне и увек веродостојне ликове светих људи у њиховним духовним обележјима, у ономе што их одваја од године и места рођења, и претвара у вечне т и п о в е  људског отимања ка светости. Веродостојност житија је баш у томе што ни свеци не буду увек само свети, што ни светост, дакле, зато што је људска, није имуна од људске грешности. Грех, за све време живота све до смрти, остаје увек једна могућност, или опасност која се може избећи само уз велику опрезност. И што је неко на већој висини, то више мора да бди. Светост је својеврсна еквилибристика: одржати се у равнотежи, не оклизнути са висине, то је изузетна вештина али и изузетно важан и тежак задатак који се поставља пред сваког подвижника. 

Тако је било и с Јаковом, палестинским пустињаком који је вероватно у шестом веку настањивао једну пећину близу варошице Порифирон, испод планине Карамела у Палестини. Ту је он провео петнаест година у посту и молитви, и стекао дар чудотворства. Истеривао је демоне, исцељивао од неизлечивих болести, прозирао духовне тајне. Због свих тих дарова почео је да смета непријатељима Христове вере, и они се завере да пустињака Јакова отерају из свог краја. Позивајући на светост, на чистоту и чедност, уносио је немир и кварио разуздано весеље грешника. Зато га је требало оцрнити, одузети му управо онај ореол светиње који је привлачио људе са разних страна да од пустињака траже помоћ, савет, молитву, дар. Завереници су нашли блудницу која је пристала да за четрдесет златника заведе Јакова и да то после објави целоме свету. Само да падне: Јакова ће потом бити лако линчовати. Блудиница долази у пећину, успева да се увуче у њу претварајући се да бежи од двиљих пустињских звери, рачунајући на жалоствост и доброту старца. Јаков је заиста племенит. Он се не двоуми много: ако треба спасити један људски живот пристаће да буде кушан. Одрекао се жене да би био са Богом, али ће и жену пустити себи ако треба да јој помогне. А пламен искушења потисунуће пламеном ватре. Руку је ставио у огањ и болом се лечио од пожуде. Блудинца је згранута, погођена, побеђена, демон блуда је прогнан, и двоје очастају чисти: светац није пао, грешница остаје света.

Међутим, нема победе иза које не може доћи пораз. Јаковљева чудотворства постају за њега самога ново искушење, теже и опасније него што је била завера самарјанске блуднице. Чуда су му послужила као повод за високу мисао о себи, из њих се изчаурила охолост, мајка сваког зла. И када му неки неутешни и уплашени родитељи доведу своју младу кћер, „у коју беше ушао ђаво“, не би ли јој велики Јаков помогао, почиње духовна трагедија свечеве целомудрености, ђаво је истеран из девојчице, али је ушао у Јакова. И од самога тога часа иако је девојчица остала код њега, препуштена његовој бризи и старању за три дана — да би исцељење било поузданије, Јакова не напушта нечиста помисао. Час непопрезности је Јакову одузео душу. Изгубио је памет, избезумио се, заборавио на Бога, на завет, на своје одмакле године, занео се привидом среће једног телесног тренутка коме није претходила љубав, једини доживљај који освећује нашу природу, све је заборавио и предао се пламену који је некад успео да сузбије пламеном ватре. Напаствовао је девојку, а затим учинио нешто страшније: убио ју је. Вучен страховитом инерцијом није се зауставио на једном греху, упао је у страшнији. И то убиство прети сад да се претвори у једну нову смрт. Јаков је изгубио светост, и себе, и присебност духа. Постао је очајан; његово милосрђе завршило се убијањем. Петнаест година је учио како треба волети, а сад је упоропастио два живота. Убио је девојку, а себе сада убија очајањем. Да сакрије злочн (као да се злочин уопште може сакрити), убијену девојку баца у реку, а сам бежи. Лута по пустињи, обилази села, у манастирима се исповеда, виче о свом греху, Богу, људима, себи. И тека кад дође до једне отворене гробнице с костима претвореним у прах, налази место за себе. Ту се настанио. Овде му коначно долази на ум поука светих људи с којма се дотада сретао: кајање треба принети Богу, кајање — не очајање. 

Десет година ће Јаков провести у тој рупи, у друштву једне прегршти костију, са успоменама на некадашњу своју висину и живим осећањем беде у коју је запао, непажљив, уображен. Превише је веровао у себе. Претерао је у замерању демонима, он који од себе није прогнао најважнијег  демона, самог сатана међу пороцима: гордост. Сад плаче, живи још само зато да плаче, да још један и још један тренутак посвети суровој мисли о себи пропалом и одвратном бившем светитељу. Био је светитељ. Сад је грешник. Постао је то да би нам показао истину о људској природи, варљивој управо онда када верује у своју постојаност. Али и да нам покаже моћ Божјег милосрђа. Јаков се покајао, а кајање Бог прима; себе је казнио, а Бог га на крају награђује. И убице се прашта. И накадашњи светац може опет постати свет, као Јаков. 

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА, Романов, Бања Лука, 2008.

Жарко Видовић, КРИЗА ЗАЈЕДНИЦЕ — КРИЗА ДИЈАЛОГА

/…/ Криза језика је у кризи дијалога У кризи заједнице више није могућ ни дијалог, дакле, није могућа ни специфично интелектуална заједница (коју би представљао сам дијалог). Није могућ разговор којим би сам интелектуалац решио кризу, исказивао своју отвореност и припадност заједници. Уместо дијалога имамо, напротив, …. само монологе у којима сваки човек (као интелектуалац, и једино као то), захваћен кризом, само говори свој монолог, неуротично, не водећи рачуна више ни о томе да ли га слушају или не; он и после речи (или „упадице“) саговорника наставља свој неуротични монолог на месту где га је „саговорник“ прекинуо. Тако је не само у јавном животу, посебно у политици (где улогу споразума игра диктат јачег и гласнијег), него је тако и на нашим смпосионима: низ реферата и саопштења, без узајамне отворености и разумевања, па и без узајамног утицаја који би, иначе, требало да је смисао симпосиона. Говорник и референт, кад изговори или прочита своје, најчешће не учествује у даљем раду симпосиона. Свако чека само „својих пет минута“. Нигде потребе за саговорником: тражи се само публицитет и што шири аудиторијум обухваћен „идеалним“, планетарним говорним просторм: медијском империјом, да аудиторијум буде савладан том империјом, а не разлозима говроника. У таквом одсуству дијалога — одсуству заједнице, могући су само надвикивање, разговор глувих, агресија медијске империје и, најзад — насиље, припремљено медијским ратом. Уосталом, говор је већ поодавно попримио карактеристике психичког или говорног насиља или претње насиљем. Ту је већ захваћеност кризом толика да нема ни воље да се (дијалогом) из кризе изађе. Очигледно је да решења нема и да нам, како је то признао и сам Хајдегер (атеист), „само још некакав Бог (ein Gott)  може помоћи“. 

Жарко Видовић, „… И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ!“, (одломак из есеја „Криза и Православље“, стр. 288-289), Београд, 2008.

Ђуро Шушњић, ДИЈАЛОГ

За истински разговор нису потребна никаква правила, већ искрени сусрети људи са различитим погледима не свет: само из тих духовних сусрета рађа се смисао за трпељивост и вредновање туђег става. Људи са бољом душом могу се бар разумети, ако не и споразумети. Они којима је важније да истакну правила пре саме ствари о којој се разговара, и несвесно потврђују да им је више стало до форме него до суштине. Сва та правила за вођење разговора, разрађена до појединости, само су сметње неусиљеном одвијању разговора.

“Ми, додуше, кажемо да неки разговор водимо, но што је разговор више прави разговор, утолико мање је вођење разговора подложно вољи једног или другог партнера. Тако прави разговор никада није онај који смо ми хтјели да водимо. Напротив, опћенито је правилније рећи да ми у разговор доспијевамо, ако не чак и да се у разговор заплићемо. Оно, како ту једна ријеч произлази из друге, како разговор доживљава обрте, како се наставља и довршава, могло би, заиста, бити једна врста вођења, али у овом вођењу су партнери разговора мање водитељи него вођени. Нико не зна унапријед шта ће испасти у току разговора. Споразум или његов неуспјех је као догађање које се одвијало на нама. Тако онда можемо рећи да је нешто било добар разговор, или, такође, да није било под повољном звијездом. Све ово свједочи о томе да разговор има свој сопствени дух, и да говор, који се у њему води, носи у себи сопствену истину, тј. нешто открива и нечему омогућава да се појави, што одсада бива“ – истиче Х.Г. Гадамер у Истини и методи.

Свака везаност за правила разговора ограничава спремност на истинско слушање; свака невезаност за нека начела разговора прети да се он изроди у брбљање. Зато се разговор мора да одвија у оквиру неких темељних начела, довољно пространих да у њима слобода може да игра: да их учесници у разговору не осећају као наметнута споља, него као доживљена и проживљена изнутра. Овде ћу, по први пут у нас, да изнесем та начела, за која верујем да би могла бити водичи у сваком разговору од значаја и значења за истину и заједнички живот. Ова начела за вођење разговора потичу из отежалог искуства споразумевања.

1. На једно питање из људског живота по правилу постоји више одговора, па свако мисли да је његов одговор једино истинит, постаје неодговоран, јер доводи у питање друге и друкчије одговоре, па и саму могућност постављања друкчијих питања.

2. Човек је биће које пита и одговара, преузимајући одговорност за последице својих питања и одговора: могуће и стварне, добре и лоше. Овде се одговорност не схвата само као спремност да се поштују обичајне, моралне, верске, правне итд. норме и правила који иначе регулишу однос појединца према заједници, природи, мртвима, себи и сл. Бити одговоран значи бити у прилици да одговориш на изазов, а не само да одговараш пред неком нормом или судом, ако ниси нешто учинио како се од тебе очекивало. Бити одговоран значи бити одговор на изазов што, наравно, не искључује осећање обавезе и одговорности према другим особама или себи као особи. Бити одговоран значи бити спреман да се на себе преузме кривица за настале последице властитог чина.

3. Ако разговор воде особе а не установе, онда одговорност мора бити лична, иначе је нема. Колективна одговорност постоји тамо где су људи постали равнодушни према злочинцима: ту нико није крив појединачно, или, што је исто, сви су криви. Баш зато што појединац није крив и одговоран, установе никоме не одговарају. Разговор је сусрет различитих људи: овде је битно признање особе која води разговор, а не њене улоге у систему.

4. Ако се сваки одговор на неко питање и не уважи на крају разговора, ипак је добро сазнати да постоје и таква мишљења. Ако је питање о коме се расправља повезано са судбином свих, онда сви имају право да изразе своје мишљење, заједница нема увида у могућа и стварна решења својих проблема: она не зна о себи све што би могла да сазна, ако се отвори.

5. Као личност, човек никада није довршен и свршен; он је биће недостатка. Он нема другог пута да себе употпуни, то јест прошири и продуби, него да ступи у додир са другим људима који се од њега разликују. Од њих он једино може да научи нешто друго, да се мења и развија у погледу разумевања света око себе и самога себе. Промена у свету је промена у њему: ако сви чланови заједнице учествују у разговорима, онда сви уче и напредују у разумевању света и себе.

6. Нема разговора ако се људи сусрећу као странци, то јест ако немају ништа заједничко. Мора да постоји нешто што могу да размене: реч истина упућује на оно што је исто или слично међу њима. Они морају да осете потребу за разговором, да би им разговор уопште постао потреба. А они ће осетити ту потребу ако су свесни разлика, али сличности у осећањима, веровањима и понашању. Увек ваља истицати оно заједничко до чега се у разговору дошло, како би се добило на поверењу и мотивима за даљни разговор. При томе, наравно, оно што је заједничко не мора да буде битно, а оно што је битно не мора да буде заједничко, али мора се почети од нечега што повезује људе.

7. Без поверења у другог и поштовања другог, који тежи истини, без обзира колико је далеко од ње у почетку разговора, нема искреног сусрета између два човека, па уместо разговора две личности, имамо разговор две маске. Људи се могу одлично разумети, али ако не верују један другоме, онда нема заједничког живота, зато је добра воља пресуднија од знања, јер где нема по-верења, нема ни разговора. Сваки уговор само је доказ више да је међу људима нестало поверења. Сваки катанац на устима или вратима сведочи о губитку поверења међу њима. “Само онај ко верује у свет, може нешто да учини са њим“ – Мартин Бубер. Поверење не ускраћује питања.

8. У разговор се улази с намером да се тражи истина, а не да се оствари победа над саговорником: чим признам право друкчијег мишљења , одричем се права да сам само ја у праву. Чим пристанеш на разговор, остварио си минимум једнакости и трпељивости према другом човеку и друкчијем мишљењу. Разговор није надметање и борба, већ отварање и игра. Херодолт прича у својој Историји да су Перзијанци два пута расправљали о свакој важној ствари: у пијаном стању и трезни. Ако им се допадне оно што су закључили пијани и кад су трезни, онда су усвајали ту одлуку или решење.

9. Сваки учесник у разговору зависи од другога с обзиром на сазнање истине и смисла, и зато однос моћи овде мора бити искључен: сви раде на остварењу бољих могућности мишљења и живљења. Бити зависан од другога не значи бити подређен нити бити надређен : отуда потреба за солидарношћу. Бити трпељив не значи само признати другом да мисли и делује по својој вољи, него и смоћи снаге да се властита мисао и деловање отворе за приговоре и свесну и несвесну допуну.

10. Једини начин да се изађе на крај са сумњом и нередом у нама и око нас, јесте разговор и одговор о томе како ћемо живети. Само кроз разговор можемо ступити у светску културу срца и ума: док водите разговор, потисните, ставите у зграде и заборавите све што није у вези са истином и смислом. Св. Тома има право: “Боље је знати мало о важним стварима него много о неважним“.

11. Ако у разговор улазе људи који не знају све о некој ствари, онда они не могу ни да предвиде исход разговора: ја и ти нисмо затворени светови. Ако смо свесни да у разговор улазимо као ограничена бића, а разговор донесе плода, онда је то захваљујући нашој мани: она омогућава да учимо и да будемо бољи. Ако учите из љубави, истина ће вас пратити као властита сенка. Као што сунчеви зраци отварају руже, тако ће духовно зрачење отварати ваше душе за оно што је истинито, лепо, добро и свето.

12. Нема другог начина да сваки појединац достигне пуноћу свога бића него да ступи у разговор са другим који се од њега разликује: овај други је могућност њега самога. Одустати од разговора значи одустати од себе, а не само од истине и смисла: ако ме пажљиво слушаш, онда осећаш да разговараш сам са собом у тренутку искрености. Упознај себе кроз мене.

13. Док смо отворени за друга искуства, мисли и вредности, можемо да стварамо: само у додиру са другим можемо да растемо. Онај ко је себе затворио за друге, нема будућности. Као затворено биће, осуђен је да борави у самом себи, без наде да искорачи у ново искуство.

14. Истина није у мени ни у теби, него између нас: зато у разговор уђемо са једним мислима, а изађемо са сасвим другим. Ако верујемо да се разговором долази до истине, онда верујемо у истину: има стварности које постоје само ако у њих верујемо!

15. Чим се јави неки проблем, то је само по себи разлог за окупљање: оно што повезује тако различите људе јесте проблем који је заједнички. Методолошки, требало би ући у разговор наглашавајући оно што нас уједињује и што нам је заједничко, а разлике препустити каснијој обради. Али се за рачун онога што је заједничко, оставља по страни оно што је посебно и појединачно, то не би водило истинском јединству, јер би те разлике убрзо избиле на површину и изазвале нове спорове.

16. У току расправе откривају се не само истине, него и заблуде. Нема истине о мени и теби која би била унапред дата: она је увек задата. Ако се до истине тек треба доћи, значи да је нико унапред не зна. Зато сваки учесник у разговору мора бити спреман да уважи заблуду, али не и да опрости лаж. Тако сваки постаје свестан важности разговора као начина долажења до нових вести и као припреми за одлучивање о стварима које се не тичу само појединца. М. Бубер тачно каже: “Све је на нашем путу одлука, намерна, наслућена или прикривена“ .

17. После разговора, у духу и срцу носимо више него што смо у разговору унели: зато ми је друкчије мишљење потребно колико и моје. Јер човек је мисаоно биће, које у исто време и верује и сумња у истинитост своје мисли. Пошто мисли на свестан и несвестан начин, то се дешава да буде у спору са самим собом. Спор решава проверавањем својих мисли у разговору: сваку од својих мисли упоређује са мислима других, уочавајући предности и недостатке. Ко заступа једно мишљење, приморан је да саслуша и друкчије, ако не жели да испусти из свог сазнајног погледа битне делове и слојеве стварности. Оба мишљења односе се на разне стране стварности, и утолико се, у крајњој спознаји, допуњују. “Има искустава која нас нагоне да све изнова проверимо“ – истицао је Р. Јингер.

18. Учесници у разговору морају бити свесни да не само што један другоме помажу да више сазнају, него и да се боље упознају: они не проширују само своју свест него и своје заједништво!

19. Нема те мисли, веровања или понашања о којима се не може да разговара, а то значи да је све подложно критичком суду и интерсубјективној провери. То не значи да нема вредности које трајно обележавају људски живот: сам живот је таква вредност и не сме бити доведена у питање. Што год се догађа мени, може се догодити и теби.

20. У разговору људи постају мекши и отворенији за разлике: тако је сам пут откривања истине вредан колико и сама истина.

21. Два човека могуће је приволети на разговор само ако оба увиде један виши и заједнички циљ који је остварив само ако они удруже своје духовне и телесне снаге: само тако се смањује напетост и расте поверење између њих.

22. Одустајање од разговора освећује се губитком истине и смисла, а нада нас помало напушта: зато је боље постепено уклањати све оно што смета и омета да се људи разумеју и сложе. Сусрети људи који различито мисле значајни су из психолошких, друштвених, моралних и културних разлога: они су корак ка упознавању, сазревању и учењу од других.

23. Само ако људи улазе у разговор свесни да нико не може да изгуби а да сви могу да добију, онда су дорасли за истину и смисао. Они знају да се ту не догађају сукоби личности, него судари схватања: уместо бирања личности, на делу је бирање програма. Логичка правила доказивања важе независно од онога ко доказује: овде разлог замењује особу!

24. Треба рећи да логика обезбеђује правилно мишљење и закључивање, али не и истинско мишљење и закључивање. Ако неистинити искази могу бити исто тако логични као и истинити, онда се разлика између њих не може наћи на подручју логике. Истинито мишљење мора бити правилно, правилно мишљење не мора бити истинито. Чувајте се логике, јер она може, али не мора, да има везе са истином. Логика је често начин да закључите погрешно, уверени да сте у праву.

25. У разговору се мора извести на чистац што неко мисли под овим или оним појмом, јер се многи неспоразуми рађају из различитог разумевања истих речи и појмова: мисли се јасно виде и чују кроз речи и појмове који имају сасвим одређен садржај и обим. Само преко разумевања заједничких значења, ми се можемо приближити један другоме. Постоје разлике између онога што неко каже и онога што други чују: речи варају мисли. Истинску заједницу чине људи који се међусобно добро разумеју: они деле један свет заједничких значења. Пре свега, нужно је да се упознамо са речником својих сабеседника; као што је језик домовине за песника, тако и сваки учесник у разговору има своју домовину, и воли као и ви своју.

26. Једино у чему се учесници могу унапред да се сложе јесте да одбаце насиље као начин решавања међусобних спорова и сукоба. Овај преврат у начину мишљења нужно је извести, да би се могао извести преокрет у начину живљења.

27. Учесници у разговору морају бити свесни да нико од њих не губи идентитет тиме што заједно дођу до заједничких значења: још увек преостаје више разлика него сличности међу њима.

28. Разговор је повезан са неком несигурношћу сваког учесника: то је прилика да се провери слика коју сваки појединац има о себи и о својим ставовима.У разговору сваки човек пристаје на сазнање да је несигуран и ограничен, али он се тога не стиди, јер је то начин на који сваки човек живи и делује.

29. Ниједан поглед на свет који дели људе не би требало да постане њихов водич у мишљењу, веровању и понашању: кад год изабере расни, класни, национални, страначки итд. интерес за свога вођу, могу бити сигурни да чине грешку и грех. Не ваља од разлика правити разлоге за неповерење, сумњу, мржњу и свађу. Оданост истини значи много више од оданости раси, класи, нацији, странци. Ако се свака ствар види и оцењује искључиво кроз групни интерес, онда су сукоби са другим групама сасвим извесни: идеологија је говор који једна група држи самој себи, дајући за право своме интересу.

30. Свесни да се сваки насилни сукоб може свести на духовни спор, људи отварају себе за нове могућности и моћи. Ненасиље није немоћ, него прикривена моћ с обзиром на циљ, а с обзиром на средство – мирољубиво. Заиста, моћан облик деловања. Неодговорно делање је оно које уноси збрку у ред, које нарушава правила игре, и које, у крајњој линији, изазива штетне последице.

Ђуро Шушњић, ДИЈАЛОГ И ТОЛЕРАНЦИЈА, Чигоја штампа, Београд, 1997.

Архимандрит Кипријан (Керн), ВАСКРСНУТИ МРТВЕ И НЕПОЗНАТЕ ЛИКОВЕ ИСТОРИЈЕ И У ЊИМА ВИДЕТИ ЖИВОГ ЧОВЕКА

Плод на себи показује све принципе узгајања којем је било изложено дрво на којем је настао. Такође, и човек показује на себи све оно што представља културно богатство народа из којег води порекло. Иза њега стоје сва поколења његових предака, сав опсег знања, читаво искуство које је сакупљено у његовој средини. Он у своје биће упија све оно што чини душу његовог народа, славу његових победа, срам пораза, горчину ропства, тугу и радост свих претходних поколења. Религија, обреди, епос, народне песме, мудрост векова, предања, бајке, веровања, искуство векова — све ово испуњава човека. И он све ово одражава, свим овим одише и живи. То је његова стихија, крв која струји његовим венама. Све ово добио је мајчиним млеком. Међутим, човек није само збир географских, историјских, економских и других чинилаца. Без обзира на све ове податке, човек остаје непоновљива и незамењива личност. 

Свака историјска личност била је некада жив човек и да би се разумела на прави начин потребно је оживети је и сам истраживач мора да живи њиме, његовом средином, епохом, интересовањима и задацима. Након што су прошли векови потребно је поново васкрснути мртве и непознате ликове уџбеника историје и у њима видети управо живог човека. У овом се састоји сложеност задатка историјског истраживања. Истраживач мора сам да се пренесе у оно столеће које је прошло, да почне да живи у оним, за нас већ мртвим околностима, да у уму оживи све детаље овог начина живота и оног културног амбијента у којем је живео и деловао тај мислилац, писац, свети учитељ Цркве или јеретик. Потребно је заволети га, оваплотити се у њега и живети њим, и тек ће тада истраживање бити потпуно, а излагање веродостојно. Тек када човек осети и саживи се са својим „јунаком“ може истинито да говори о њему. Регистровање само чињеница и тумачење његових дела без икакве повезаности са самим човеком који је некада живео, без напора да се заволи све оно што је некада представљало његово власништво и што га је окруживало, не занети се у потпуности њиме, не маштати о њему и у својим сновима не живети у оној епохи и не разговарати са његовим савременицима — представља посао бездушног архивара. Није потребно само п р о  у ч и т и   детаље историјских околности, него их и осетити и, заједно са њима, и самог јунака унутрашњим осећањима свог срца. 

О подвигу историчара дивно говори Leon Bloy: „Хришћанини треба стално да имају сећање на то да је овај свет само пролазна појава, док је једино важно оно што остаје, а то је људска душа и непроменљиви Божији план. Тако је прича у којој је Ханибал у једном кораку прескочио Алпе само један од догађаја са широке палете, али оно што остаје као важно јесте чињеница да је овај чувени победник имао душу и да је Бог са њим имао планове… И историчари који се занимају искључиво за људе морају да буду на свој начин чудотворци. Њихов задатак је да васкрсавају мртве да бисмо их ми могли видети испред себе како су устали, како ходају овде, баш испред нас. Они треба да упале већ одавно угашене лапмпе у катакомбама прошлости. Али, да би се једно оваково чудо и догодило, потребна је интуиција духа и интуиција срца. Човек мора волети оно о чему проповеда и то силно… Треба прићи, као пророк над умрлим дететом, ставити своја прса на његова, своја уста на његова уста, и удахнути му властити живот. Тек тада знање долази на своје место. А до тада сва документа и све оно што је написано само су египатске плочице које умрле гурају још дубље у смрт… Све душе обитавају у историји, а душе светаца најстарије су међу њима. Најсмелија и најдетињастија претпоставка је помисао да живот неког свеца може бити описан, а да у његово житије не буде уткано и срце само историчара“. 

/…/ Погрешно је и безнадежно да историју религије пише нерелилгиозан човек. Тобожња објективност и такозвана научна непристрасност уз неверовање истраживача довешће до лажне науке која није оплемењена унутрашњим дахом религиозног осећања. О историји овог осећања може говорити и писати само онај ко и сам поседује верско искуство. 

Такође је апсурдно и лажно истраживање историје хришћанског духовног живота, хришћанског учења, богослужења и слично од стране оног ко је сам далек духовности и ко сам није хришћанин. 

Арихмандрит Кипријан (Керн), АНТРОПОЛОГИЈА СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ, (стр.  7-9), Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљво, 2012. 

Превод: ђакон Ђорђе Лазаревић 

Жарко Видовић, ДИАЛОГ И ЛОГОС

Само у пријатељској тежњи саговорника Логосу може се догодити, па се и догађа да се диалог продухови:

       да се (бар у машти-осећању писца-песника!) смирена сабраност диалога (тежња Логосу) преобрази у надахнутост самоспознаје, у тајну (тј. машту) уметности, драме, поезије, вере, литургије.

Као што без огледала не бисмо никако имали представу о свом телесном лицу (а Нарциса занима само то – што се показује само у огледалу глатке површине воде, те ће се Нарцис, занет својим лицем, удавити у води !),

       тако бисмо без диалога били (као и Нарцис у реторици монолога, предавања, беседе, или проповеди) осуђени на самоувереност сујете („једнозначности“, „једнодимензионалности“), јер

        без диалога, без представе о личности ближњег не бисмо имали ни јасну представу о самој својој души,тј.

       не бисмо знали шта — у стварности постојећих бића — одговара представама у нашој души! тј. не бисмо знали у чему је моћ наше душе! јер

       само и тек нам се у диалогу, и то у лицу саговорника, јавља и огледало наше душе: „очи у очи“, али смирено, исихастички!

Зато је већ Сократ у философију самоспознаје — спознаје човека о природи човека, па и о себи — унео диалог: разговор у Логосу!

Платон, философ-песник, „поетософ“, писао је диалоге, јер је писао из искуства поезије, тј. диалога комедије и трагедије. Као што и Платонов Сократ, аутентичан философ-атрополог, аутентичну мисао философије-антропологије исказује у диалогу, језику драме, комедије, трагедије! Већ из саме чињенице да је Платонова мисао била мисао о искуству трагедије може се закључити да је Платон у идеји, преображеном бићу, слутио истину реалног бића као самоистоветност бића, а не као “место бића” у метафизичком, тобожњем, “бићу целине козмоса”.

Зато идеја, као ни личност – у Сократа, у Платона, у трагедијама, као и у Литургији — није “маска”(коју носе антички глумци, а о којој, као о човековој улози, говори Зизјулас), него биће истински (а тајно! маштовно, осећањем!) преображено у другачије биће, другачију самоистоветност.

***

Диалог је, супротно полемици, тежња личности Логосу, Христу тј. смирена говорна заједница тражења истине о човеку, о себи: смирена — ако је то пријатељски сусрет саговорника који теже Логосу, хармоничној сабраности душевног здравља,

       платонски (класични) Логос као и из њега изведен православни! није Хераклитов, архајски (или каснији аристотелски, стоички, хегелски, метафи-зички, марксистички) “логос, закон борбе супротности”.

Тежња Логосу је платонска и хришћанска носталгија ка Лепоти и Добру које је (само божанска) сила Сабраности различитих бића — у Хармонију.

А та Хармонија је трансценденција, тј. догађај који није плод мишљења (разума, моћи мишљења), него надахнутог осећања којим је превазиђена различитост — битна (по само биће судбинска различитост!) — бића или стања.

У диалогу , у тој пријатељски сабраној заједничкој тежњи и чежњи саговорника Логосу  одржава се и сагласност

       око теме и сврхе диалога,

       око пријатељске самоспознаје у диалектичком (тј. диалошком!) тражењу истине, и то:

      истине најпре о самом себи, па тек онда о свему другом, чак и о Богу: тек после самоспознаје!

Јер сва питања саговорникова у диалогу с Тобом (а не у полемици) сабирају и воде Тебе ка Твојој самоспознаји, а саговорника ка његовој!

Зато у диалогу ако је реч и о Злу, о несавршености људског бића или погрешки циљ није испитивање,оптуживање или уверавање-убеђивање саговорника, него испитивање себе, па тако и трагедијска и литургијска катарза, очишћење, покајање.

Лице саговорника је Огледало у којем гледам себе, своју душу коју лице саговорника — и ненамерно, спонтано! — показује.

У томе логосу је хришћанска племенитост диалога, јединог могућег увода у спасење и у надахнутост.

Тако се, божанским дејством логоса (као надахнутог осећања), и у диалогу трагедије збива обрат јунака и јунаштва у жртву и жртвовање.

А сврха и смисао диалога је самоспознаја човека: у диалогу (драмском, трагедијском, литургијском), једином могућем начину спознаје бића и суштине човека!).

Зато је Сократ — а и Платон, Сократов биограф! — врхунски и једини циље и смисао философије и диалога видео у самоспознаји!

(А само у прагрешној гордости, сујети, вољи за моћ и надмоћ сврха говора је полемика, информација, проповед, реторика, беседа, „професорско“ или демагошко поучавање пасивног слушаоца, „испирање мозга“, идеологија и, коначно, метафизика, сатански систем „Апсолутног знања“).

Диалог зато није подучавање, него обострана пријатељска тежња ка освешћењу и самоспознаји . Сврха или смисао божанског дара људском бићу, дара говора је диалог , јер у диалогу — и само у диалогу! — човек разговара и са Богом

       (у Небеској Литургији, као и Његош, за време Великог поста 1845, у литургијској поеми Луча микрокозма).      

И само тако човек може да постигне самоспознају и да се суочи са “највећом тајном човековом”(ЛМ,П, 131-140) — са тајном самог човека!

Значај диалога је у томе што је у њему присутна — или може да буде присутна! — тајна која је сам Логос. А сада о самој тајни, (али не у латинском значењу secretus , које тајност означава световном, вулгарном, привилегованом издвојеношћу на посебно место у овоземаљском простору, са посебним правом, „секретар-тајник“, него) у грчком значењу„мистес“ — што означава трансценденцију, преображеност, светост и посвећеност, надсветовност, недоступност искуству о реалном свету.  “Тајна“ или мистерија у нашем старијем речнику (и у Литургији и у поезији, „Луча микрокозма“) — је празнично тајно догађање, могуће само у тајној (божанској, надсветовној, Таворској) преображености “реалног света и телесног бића”, у тајној (мистичној, мистеријској, духовној) преображености човека (тј. човекових искуствених представа о реалном свету и телесном бићу)! Дакле, догађање интимно, скровито, реалном (непреображеном) искуству — искуству које имамо о истом томе свету или телесном бићу — скривено и неприступачно (као што је Богочовек недоступан човеку који не верује!)

Жарко Видовић, ДИАЛОГ И ЛОГОС (одломак из рукописа)