Олга Четверикова, СТВАРАЊЕ ДИГИТАЛНОГ КОНЦЕНТРАЦИОНОГ ЛОГОРА

Директор Центра за геополитику, Института основних и примењених истраживња, Олга Четврикова, у интервјуу за „СП“ рекла је да власт, покрећући тему чиповања покушавајући да је маргинализује, одвлачи пажњу друштва од много већих опасности које данас стоје пред нама. А то је потпуна дигитализација, промена система управљања земљом, ограничење права и слобода грађана, увођење генетских пасоша и још много тога, што је донедавно изгледало као фантастика, но после пандемије корона вируса много је ближе реалности.

Олга Четверикова: Све што се код нас дешава подсећа на бајку „Чаробњак из Оза“, у којој управник Гудвин управља градом помоћу гласина и страхова на које се усредсређује људска мисао, па људи не могу ни о чему другоме да размишљају, нити да појме шта се заиста дешава. Наша највећа невоља је у томе што нас непрестано потапају у виртуелни свет у коме људи губе способност да разумно мисле, губе способност да сагледају реалност и проуче је. Прво, што треба схватити, јесте – НЕ ПОСТОЈИ ПАНДЕМИЈА. У информационом простору активно се понавља и шири мисао да је реч о пандемији или епидемији, но званично, у нашој земљи она није била призната и карантин није био уведен, зато власти стидљиво називају ту ситуацију с корона вирусом „режимом повишене приправности“.

Када почне да се говори о пандемији, људи помисле да је у овим условима неопходна свеопшта вакцинација. Иако је у последње време било доста иступа веома добрих епидемиолога и вирусолога који су објашњавали да је немогуће направити вакцину за неколико месеци. За то је потребно, минимално, неколико година. Друга ствар, о којој се активно размишља, јесте – насилна вакцинација. Ње не може бити јер је то злочин и насилна вакцинација није дозвољена по Уставу. Када све то посложимо, добијамо да нема пандемије, нема вакцине и да је криминално бавити се насилном вакцинацијом вакцином која још није пронађена. Зато мислим, да наши људи не треба да се плаше онога чега нема, а морају у себи наћи снагу и самоорганизовати се у правној сфери да би могли да зауставе офанзиву која се припрема.

Питање: Желите ли да кажете да разговори о чипизацији воде на странпутицу и не дозвољавају да се усредсредимо на још важнија питања?

Олга Четверикова: Не сасвим, чипизација постоји, већ се појавило доста информација о Бил Гејтсу и његовим плановима и о томе шта се све спрема. Но, када се све то набаца на једну гомилу, видимо да је реч о познатом методу провокације. Људе плаше па они, не знајући реалну ситуацију, почињу да вриште о теоријама завере. Сходно томе, организатори вакцинације, своје противнике приказују у смешном светлу, како би их изобличили и компромитовали. На фону таквог моралног и информационог притиска на грађане, остварују оно што им је потребно.

Зато је веома важно да пођемо од реалности и делујемо разумно. Наши грађани, када се самоорганизују у правној сфери, морају захтевати од оних који протурају вакцинацију ‒ потпуну јавност рада и извештавање. Ко прави вакцину, на основу чега, за шта прави вакцину? Све то мора бити јасно и отворено. И када то изађе у јавност, видећемо да заправо нема никакве вакцине и да је не може ни бити у догледно време. Право, закон – то је оно шта се сада највише гази, претвара у привид, право за њих једноставно не постоји. А права се највише и боје и ми морамо научити да делујемо у правној сфери, док закони, који нам омогућавају да сачувамо наша права, нису ликвидирани.

Питање: Данас се активно разматра питање дигиталне идентификације грађана чија примена може бити убрзана због корона вируса. Да ли у томе постоји некаква опасност за становништво? И ако постоји, у чему се она састоји?

Олга Четверикова: Све што се дешавало током доношења и потписивања Закона о јединственом регистру, сведочи да се право гази темељно. Када су почели да разматрају пројекат тог закона, бројни специјалисти су указали на недопустивост његове реализације јер се коси са великим бројем чланова Устава и других закона о правима човека, о заштити личних података. Када је ушао у процедуру усвајања, у првом-другом читању, иступили су већ представници специјалних служби и такође изјавили да је тај закон недопустив, јер их практично избацује из тог процеса, што ће довести до ситуације која се не може контролисати. Фактички Федерална пореска служба се претвара у надмонополистичког оператора, који ће имати овлашћења већа и од ФСБ-а. Јединствени регистар ће објединити такву масу података и користити такве технологије, узгред, не домаће, које ће угрозити наше грађане, зато што је могуће, не само „цурење“ података, већ и свесна предаја свих података иностранству. Све молбе ФСБ-у и Генпрокуратору да дају правну оцену тог законодавног пројекта биле су игнорисане.

А онда је све било брзо прихваћено у Госдуми, у Савету Федерације, и на крају је закон потписао и председник. Но, на томе се прича не завршава, јер закон потписивањем не престаје да буде антиуставан. Мислим да је главна борба пред нама. Закон о јединственом регистру становништва ствара све услове за престројавање државног система и његово превођење на дигиталну платформу управљања на основу дигиталних платформи ФНС и Сбербанке. Сбербанка има и свој „суперкомпјутер“ који је направила америчка компанија NVIDIA. У складу са тим и сви чиновници и сви традиционални државни органи ће бити замењени дигиталним технологијама. И то је само почетак. Затим, гласање ће се одвијати у електронској форми, већ је донет и одговарајући закон. А даље, покренуће се питање да и сами грађани, у електронској форми, добију могућност да разматрају законе и законске пројекте који ће бити постављени на дигиталној платформи. У таквом систему управљања велики број закона и чланова Устава једноставно се неће примењивати.

Питање: А да ли је дигитализација лоша или је то, можда, природан процес?

Олга Четверикова: Најважнији фактори дигиталне економије су – масе података (Big Data). Њен бизнис-модел постаје дигитална платформа која уклања све посреднике, то јест оне који се у ланцу стварања додатне вредности појављују као сувишна карика. Уклања се традиционална трговина, уместо ње уводи се интернет-трговина, уклањају се учитељи, уместо њих се уводе дигиталне платформе за обуку. Традиционални систем образовања захтева постојање зграда, учитеља, уџбеника, инфраструктуру – а то је скупо, то су велики издаци. Ако све то уклонимо и преведемо у дистанциону форму – много је јевтиније. Зато што већ имате компјутер или gadget, а ако немате, утрапиће вам га на силу, као што се недавно дешавало за време дистанционе обуке. Довољна је једна технички добро разрађена платформа да се маса учитеља и других специјалиста ослободи. Друго питање је где ће они отићи?

Али оне који то уводе – не занима, пошто су власници дигиталних платформи и зарађују огроман новац. Узгред, у време дистанционе обуке коришћене су само два државна програма: Московске електронске школе и Руске електронске школе. Осталих 40 дигиталних платформи – то су приватне компаније које су веома добро зарадиле на рачун државе. Једна од најуспешнијих је дигитална платформа Сбербанке, која преузима све активнију улогу у наметању дистанционе обуке. Даље, систем ће уклањати и остале посреднике. То нису само предавачи, већ и, на пример, судови, зато што се већ врше припреме да се читав судски процес преведе у дигиталну форму. Даље, укидају се државни чиновници, такође посредници између човека и његових података. И на крају, онај коме припадају дигиталне платформе, ко учествује у њиховом развоју – тај ће остварити највећи приход.

А пошто је тај систем глобални и ствара се на основу технологија западних ИТ компанија, код нас ће само бити изграђен као национални сегмент свеопште дигиталне управе. Ето зашто се појавио нови дигитални разред, у који улазе власници ИТ компанија, оператори и администратори. Они невидљиви, што је за државну управу особито опасно, јер када човек ступајући у контакт са државним органом види чиновника зна ко носи одговорност, и кога треба питати, а на дигиталној платформи све постаје невидљиво и нема одговорности. Код нас дигитална економија није додирнула ни индустријску производњу, ни пољопривреду. Она је ушла у сферу „паметног града“, у телемедицину, у дигиталну обуку, у дигитално управљање државом. Сви хоће да узму Кину за узор, но тамо је, пре свега, дошло до дигитализације индустрије. А код нас власт поставља као циљ друштвеног развоја вештачки интелект. А где је човек? Човека у тим плановима уопште нема. Сада почињу бесмислене дискусије поводом дигитализације, да ли је то добро или лоше. А реч је просто о инструментима. Дигиталне технологија су само технологије које користи човек или на своју штету или на своју корист. Сада се оне користе искључиво за то да се управља човеком, да се измени његова свест, да се измени његово тело и уметну сваковрсни импланти и други чипови.

Питање: Свеједно, чему служе чипови? На њима се једноставно чува информација или је то нешто више?

Олга Четверикова: Ми не знамо тачно шта је то чип и зато је потпуно јасно да га се људи боје. Узмите, на пример, Програм националне техничке иницијативе који је разрадила Руска инвестициона компанија. Један од праваца у оквиру тог Програма – неуронет, неуротехнологије и вештачки интелект (узгред ту стратегију је разрадио Герман Греф) – предлаже реалну симбиозу између компјутера и човека уз помоћ имплантата у мозгу. Ту већ не управља оператор рачунаром, већ обрнуто. Но, и компјутер није самосталан, и њега је неко направио, неко је уградио програм и стоји иза свега тога.

Ситуација је веома сложена, тим пре, што није било никакве јавне расправе, чак ни расправе међу специјалистима и научницима. Шта је то дигитална економија и куда власт води друштво? Нису нам рекли. Они једноставно брзо и тихо прихватају тај програм дигиталне економије. И пре свега те дигиталне технологије користе за систем контроле над нашим грађанима. Шта смо конкретно добили? Ми смо добили надзорне камере и QR кодове. Да ли је дошло до неког напретка, да ли смо добили квалификовану радну снагу? Не, али су зато милиони људи остали без посла.

Вирус је само убрзао процес преласка на дигитални колосек и показало се да управо тако и власти виде дигиталну цивилизацију. Они су добили све, све што су тако дуго планирали. То им се свидело и сада нам говоре да ће најесен кренути други талас ванредног стања. Матвиенко је већ рекла да се морамо навићи на то да ће елементи „коронавирусног“ живота остати присутни и у будућности. Заклањајући се тим, они ће мењати законодавство без уобичајене процедуре. Ситуација са корона вирусом је умногоме створила услове у којима је власт претворила наше људе у жртве, то јест у људе са свешћу жртве.

Један од основних метода управљања наших елита је – управљање наношењем психичких траума људима. То су методи који се користе у затвореним друштвима – езотеријским, масонским, окултним. Јер психичка траума дозвољава да се избрише сећање и на то место постави жељени програм, то јест, фактички се врши промена човекове свести. Људи су реаговали на различите начине, но, мислим да се у нашем случају десила врло важна ствар. Иако су, споља гледано, сви показали послушност и потчинили се у овој ситуацији, заправо, по свему судећи, никада, за све ове године, није било тако активног освешћивања прилично велике групе људи о томе шта се заправо дешава. Људи су почели да размишљају, и да први пут реално предузимају акције за одбрану достојанства људске личности. Они су први пут себе осетили не само као квалификоване потрошаче, како је говорио Фурсенко. Људи су почели да се буде из потрошачке хибернације у којој су били дуго времена ‒ и то је најважније. Као и то, да је власт показала свој стратешки пројекат – пројекат наше будућности: концентрациони дигитални логор, и они се те идеје неће одрећи.

21.06.2020.

Разговор водила: Ана Седова

Превео: Александар Мирковић

Извор: https://rusonline.org/opinions/lyudey-zapugivayut-massovoy-chipizaciey-no-plany-vlasti-strashnee-olga-chetverikova

Александар Солжењицин, ЈЕДНА ИСТИНИТА РЕЧ ЧИТАВ СВЕТ ПРЕТЕЖЕ

/…/ Рећи ће нам: та шта може књижевност против немилосрдне навале нескривеног насиља? А: не заборавимо да насиље не живи само нити је способно да живи само: неизоставно је сплетено с лажи. Међу њима постоји најсроднија, најприроднија дубока веза. Насиље се нема чиме прикрити осим лажи, а лаже се нема чиме одржати осим насиљем. Свако ко једном насиље прогласи за своју методу, неумољиво мора изабрати лаж за своје начело. Рађајући се, насиље делује отворено и чак се собом поноси. Но чим ојача, устали се, осећа разређеност ваздуха око себе и не може даље опстајати другачије неголи замагљујући се у лаж, прикривајући се њеном слаткоречивошћу. Оно неће више стално, неће обавезно, непосредно запушавати уста, чешће ће од поданика захтевати само да лажи положе заклетву, само да саучествују у лажи.

И прост корак простог неустрашивог човек: не учествовати у лажи, не подржавати лажне радње! Па нека то долази у свет и чак царује светом – али не кроз мене. Писцима и уметницима је доступно и оно веће: да победе лаж! Заиста је у борби с лажи уметност увек побеђивала, увек побеђује! – видљиво, за сваког непобитно! Против много тога на свету лаж може истрајати – али само не против уметности. А чим лаже буде расплинута – одвратно ће се разоткрити голотиња насиља – и оно ће се занемоћало срозати.

Ето зашто, пријатељи, мислим да смо способни да помогнемо свету у његово усијано доба. Не изговарати се голорукошћу, не препуштати се лагодном животу – већ кренути у бој!

У руском језику су омиљене пословице о истини. Оне упорно изражавају поприлично и тегобно народно искуство, а понекад запањујуће:
ЈЕДНА ИСТИНИТА РЕЧ ЦЕО СВЕТ ПРЕТЕЖЕ.

Ето, на таквим привидно фантастичном кршењу закона очувања масе и енергије заснована је и моја сопствена делатност, и мој позив писцима читавог света.

Александар Солжењицин, НЕ ЖИВЕТИ У ЛАЖИ, (стр. 84), CATENA MUNDI, Београд, 2020.

(Превела: Сава Росић)

Александар Мирковић, „НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ“

Говор на представљању књиге „На путу Истине и Љубави“ у Вршцу, 28. новембра 2019.

Маја Стокин је на прелеп начин представила ову књигу, у чијем је стварању и сама учествовала, и ја јој се захваљујем на томе и на овим дивним речима.

Тешко је још нешто додати, а посебно је тешко говорити о својој књизи, јер сâма књига на најбољи начин изражава оно што је аутор желео; а нарочито је тешко говорити о књизи Поезије јер свако тумачење Поезије, и Уметности уопште, колико год било дубоко и широко, занимљиво и оригинално, осиромашује на неки начин Поезију, покушавајући да је „преведе“ на језик науке о књижевности, или психологије, философије, историје… итд. Но, Поезија, а кад кажем Поезија мислим и на Уметност уопште, није наука, нити може бити сведена на ниво мишљења, ма колико та мисао била висока и префињена. Поезија је стање људског Духа који се попео на највишу Тачку, ону Тачку „где свих времена разлике ћуте“, где не постоје „ти“ и „ја“, где венчани су „сан и јава“, где се „шири неочекивана радост“, блиста „сјај из непознатог извора… светлост, сама за себе, без везе са сунцем и светом…“, само да подсетим како су наши велики Песници покушали да изразе то – „стање“.

„Поезија је неизрецива речима…“ пева и један велики Песник из ове збирке, Иван Буњин. А то, назовимо га „стање Поезије“ у недостатку бољег израза, траје док траје стварање, док се сâмо уметничко дело: песма, слика, композиција… појављује као „отисак срца у прашини“, као сведочанство, као траг Поезије у овом свету пролазности, и као подсетник да постоји нешто вечно, непропадљиво, увек Светло, Добро, Лепо… нешто „изван сваког зла“. Наглашавам, п о д с е т н и к, јер није Поезија у бојама, у речима, у нотама…, Поезија је у нама, у човеку, највиша тачка нашег Духа којој можемо и морамо тежити, али коју не достижемо, већ нам се тајанствено дарује. „Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете…“ пева Његош, а „пламени поета“ може бити, и јесте, свако од нас у одређеним тренуцима, иако тога често нисмо свесни. То је лепо и Гете уочио када је рекао: „поезија је опште благо рода људског рода које се … увек и у свим раздобљима испољава кроз стотине и стотине људи, па нико нема разлога да буде уображен ако је срочио какву добру песмуА додир са „отиском Вечног Тренутка“, са уметничким делом, може и у ономе ко дело доживљава на прави начин (читаоцу, гледаоцу, слушаоцу…), пробудити Поезију, одвести његов дух до највише тачке, до Неизрецивог. Поезија је, дакле, подједнако и у ствараоцу уметничког дела, као и у ономе ко дело, свим својим бићем, доживљава. Зато је особито важно читати оригинална дела, јер нас само она воде до Поезије у нама.

„Постоји земља која се зове Бог. Русија се граничи са њом“ рекао је Р.М. Рилке, а Марина Цветајева написала: …Русија никад није била земља земаљске карте. И они који би путовали одавде, путовали су … преко границе: видљивог. … У ту Русију верују песници“ и не само песници, додао бих, већ свака Жива Душа овог света. Та Русија, окренута потрази за последњим питањима, „проклетим питањима“, Русија окренута „исканиу Бога“, Русија која свако овоземаљско питање своди на крајње питање, на питање Смисла, испољена је, по мом мишљењу, највише и најлепше у руском Песништву. Зато је руско Песништво пребогато овим „отисцима Вечног Тренутка“ и ова књига само је покушај да се укаже на неке од ванвремених вредности којима је руска Поезија крцата. Подсетићу на још једну мисао Марине Цветајеве, такође у књизи На путу Истине и Љубави заступљене, „Савремено је: све-времено!“ Ако је тако, а јесте, онда су наши савременици сви Песници у овој књизи, као и многи који у њој нису…

На овај начин приступајући песништву, као сведочанству о Поезији, о „даху Неба у земном куту“ (Пушкин), који човека буди и, подсећајући га на његову истинску природу, – преображава, схватамо да је књизи Поезије, како каже Љубомир Симовић, пре место у рукама изгнаника, робијаша, умирућег војника, тешког болесника, одбаченог од света усамљеника… дакле, свуда где се врши Преображај, где човек, више или мање свесно стремећи највишој тачки Духа, из своје Животом ужарене, растопљене масе, ваја од себе Човека са великим почетним словом!

Како онда, Поезију схваћену на овај начин, пренети из једног језика у други?

Роберт Фрост је духовито приметио да је „поезија оно што се изгуби у преводу„. Тиме је, вероватно, желео да истакне како је задатак који се поставља пред преводиоца неостварив. Јер Песма је и Мелодија и слика и мисао… Но, ако се вратимо на претходно речено, видећемо да је заправо Поезија само оно што се НЕ МОЖЕ изгубити у преводу, оно што је ван језика, ван времена. И само То се може пренети, и само То је разумљиво у свим временима, свим људима. Но да би се Она пренела у други језик, преводилац и сâм, читајући песму, мора доспети до врха Духа или му се приближити, дакле, мора доживети Поезију, а онда дозволити да се речи саме појаве привучене Мелодијом невидљиве Чаробне фруле. Важно је, дакле, а мислим, и једино могуће, пренети Сушт, изабрати му и обући рухо које пристаје, а за то је потребно, осим пометутог доживљаја, и оно што се зове вештина: знање језика, познавање културе и историје, богатство речника… Но, све то, без доживљаја Поезије, донеће само технички сјајан али беживотан препев.

Тако схваћену Поезију најлепше је описао Жуковски, стихом који је и мото ове књиге: „Поезија је Бог у светим сновима земље“; и ова књига исходи из овако доживљене и схваћене Поезије.

На крају желим да се захвалим Градској библиотеци у Вршцу и г-ђи Весни Златичани на позиву, Андрији Ратковићу на организацији и Анђелији Стојановић на прелепом музичком програму, и свима вама који сте дошли вечерас. Хвала!

Вршац, 28.11.2019.

Александар Мирковић

Павел Евдокимов, О МОДЕРНОЈ УМЕТНОСТИ

/…/ Крајем 18. века, уметност видљиво губи органску везу између садржаја и форме и понире у ноћ раскида. На срећу, уметност остаје сложена, она успева да сачува све токове, али извесне тенденције доминирају мењајући њено лице…

Када „познати“ није више став обожења, једна молитвена заједница, знање се одваја од контемплације, сазерцања. Одустаје се од продубљивања унутрашњег духовног живота, идући чак до сусрета са Трансцендентним и преко њега са сваком животном стварношћу, да би се постигло „знање за моћ“ и повећање ове моћи над стварима овог света. Али се онда биће празни губећи свој суштински садржај, свој небески корен, постаје неприродно, десакрализује се, и свест открива dassein биће које је ту, само да би се објавило као „биће за смрт“ притегнуто ништавилом. Уништава се стварно рашчлањивање његових елемената изазивајући непремостиве дисконтинуитете. Човеку још само остаје духовност душе што је потпуно акосмичко, или морализам воље, али и једно и друго забрањују му преображено дејствовање на материју. Есенцијалистичка философија, са њеним затвореним супстанцама, вођена принципима узрочности, или егзистенцијалистичка мисао са њеним трансценденцијама без онтолошке дубине, не могу да се отворе ка енергетском динамизму сличности и партиципацијама које истинито обожују. Нема више песника за космичку литургију јер тама тела није засејана таворском светлошћу, и слава не цвета више у запуштеној природи.

Уметност је под „доминантним“ утицајем света и његове мудрости. Уметник, усамљен више него икада, тражи неку врсту „над-предмета“, „над-реалности“, јер за њега једноставну стварност није више могуће директно изразити. Јуначки, али безнадежно, он се труди да поново пронађе заборављену тајанствену страну ствари овог света. Тражећи да упозна секуларизовани предмет, заборавља његову тајну; насупрот томе, истраживачки рад кроз реакцију, кроз безнадежност саме те тајне, чини да се ствар губи и тако води у апстракцију докетиста, ка фантасмагоричној игри сенки без тела.

/…/ За модерну испарчану свест предмет не постоји у свом јединственом облику већ се облачи у многобројне видове. Пре него што ће нестати, предмет се опире у последњој агонији, појављује се искривљен и у грчу. Садржај ствари, и покожица лица се распада, све је раздељено, атомизовани, дезинтегрисано. Стварност тако схваћена одсликава свест која је сама по себи расцепана и њом се напаја. Човек више није господар рушилачких настројења природе. Он више њима не командује својим духом, већ их региструје и још их погоршава својим одбијањем да интервенише. Некада су ствари постављале питање, а уметник им је одговарао, чинећи да живе у пуноћи под његовим стваралачким погледом, враћајући им њихову девичанску невиност, враћајући их „себи“, њиховој безазленост, благости, искрености. Модерни уметник пре него што почне да гледа свет пита своју душу и примењује на ствари своју „рушилачку“ визију, постаје саучесник првобитног одметништва које хоће да се ослободи, пре свега смисла и сваког нормативног начела. Један такав повратак ка првобитном хаосу убрзава пропадање времена и сужава биће до ништавног сиромаштава. Материја се раствара губећи своје облике, она се посматра у временском атому из кога су избацили трајање, и дрхтање живог лица, поверење погледа. Сваки од њених делова живи свој посебан живот. Славни Гојин Сатурн глође човечју супстанцу. У тренуцима превирања пред крај средњег века, кроз отворе тада настале, надиру суморна испарења и гамижу ослобођене жудње, вечно разливање похота. Ирационалне демонске снаге избијају на површину и шире се по свету. Гојин човек је опседнут чудовиштима која избијају из његове подсвести; код Боша је чак и рајски пут у форми дугачког бесконачног тунела који ће инспирисати Кафку и Фројда. Пут је мрачан, угушујући, потпуно неизвестан када се ради о крајњем исходу. Али ни човек с пикасовске тачке гледишта и његове „сурове линије“ не охрабрује сувише. Вероватно тако ђаволи виде свет у окултној оптици, из које је избачена недокучива слика Бога.

Универзално изједначавање разједињује Једино, Идеју, Тајанствено и замењује их магијом покрета који се врти око себе самог. То више није вечност коју је грех исецкао на време, већ време исецкано на ништавило. Није ли пакао исечак субјективног, продуженог и вечно заустављеног времена, сан без сањара, последње уточиште непостојећег? Ултра-модерно постојање не познаје уздизање бића ка вишем достојанству, ни његово узрастање, као ни прогресивно смењивање догађаја, већ коегзистенцију цепања, одсјаје који се проналазе без повезаности и последичног поретка. Усмерено трајање уступа место симултаном, тренутности, футурном. На крају крајева, леш се не креће, он се простире. Још је Достојевски пророковао да би човек изгубио свој спољашњи облик ако би изгубио веру у божанску целовитост. Некада су велики мајстори, дотичући се био ког делића бића, имали осећај да држе у рукама живи свет у његовој целини. Данас на огромним паноима, свет се своди на сиромаштво извесних фрагмената.

ПРАВОСЛАВЉЕ И УМЕТНОСТ (зборник, приредио Јован Србуљ), (Павле Евдокимов, „Модерна уметност у светлости иконе“, 208-211, превод Јован Цветић), Неаника, Беогрд, 2004.

Слободан Антонић, КУЛТУРНИ РАТ КАО РАТ ЗА ИДЕНТИТЕТ

Појам културног рата може бити уклопљен и у појмовље културног обрасца и/или обрасца културе (Антонић, 2013б: 446). Појам културног обрасца је код нас увео Слободан Јовановић (1957; прештампано у Јовановић, 1991), али га је Бојан Јовановић (2008: 59–63), подстакнут књигом Рут Бенедикт Обрасци културе (Ruth Benedict, Patterns of Culture; 1934; срп. изд. 1976), утаначио тако да је направио разлику између: обрасца културе – доминантног система вредности (духовних и материјалних) који одређује понашање у некој заједници; и културног обрасца – пројекта система вредности, првенствено у области културе, који се примењује и развија кроз културну политику. Ово разликовање, поједностављено речено, између актуелног вредносног система друштва и културне политике (екслицитне или имплицитне) коју воде делови елите, прихватају данас и неки други аутори (Илић, 2014).

Уколико, дакле, имамо сукобљавање више културних образаца, односно фракција елите које стоје иза њих; или уколико имамо велику разлику између доминантног културног обрасца и обрасца културе, што такође мора водити конфликту доминантне фракције елите с остатком друштва – онда је на делу културни рат. Пошто сам о прво случају већ писао (Антонић, 2013б; 2008), сада бих се нешто више усредсредио на други облик рата у култури.

У томе ће ми помоћи Кара-Мурза и његова књига Демонтажа народа. Ту он износи три важне и, по мом мишљењу, тачне поставке.

Прва поставка је да конкретни народи нису природни (спонтано изникли) ентитети, већ да су их створили (произвели, конструисали) конкретни људи – политичари, војници, трговци или духовници (интелектуалци). Такође, као што су народи створени, они могу бити и разграђени (деконструисани, демонтирани), а то такође раде конкретни људи – политичари, војници, трговци или духовници (интелектуалци). Историја се, заправо, и састоји из непрестаних стварања и разградњи народа, из обликовања, млевења и поновног формирања народа – некада под истим, а некад под нови именом.

Друга главна Кара-Мурзина поставка јесте да се сам појам народ суштински односи првенствено на носећу структуру неког друштва. Народ чине одређени људи, повезани идејама и интересима, али не нужно и сви људи, нити све идеје (или интереси) које постоје на територији неке земље. Рецимо, у Пољској 18. века народ су чинили само племић и интелигенција – они су били повезани „пољском идејом” и сталешким интересима, и управљали остатком друштва. У СССР пак појам народа је био шири, и обухватао је раднике, сељаке и службеник (укључив и интелигенцију). Они су били повезани идејом социјализма, руском културом и језиком, али и интересима који су почивали на заједничком власништву над целом земљом и заједничким уживањем њених плодова. (Наравно, нису сви они једнако добијали, али су сви добијали).

Данашњи пак појам народа у многим земљама поново је узак као у Пољској 18. века и обухвата првенствено власнике и одлучиоце. Остали чланови друштва – пре свега човек-из-масе, који је читавим системом сведен на аргатовање-и-забављање – могу и по сто пута бити држављани, али они нису народ. Јер они нису чланови политичке заједнице, републике грађана – поседника и одлучиоца, попут, рецимо, слободних грађана-и-сељака ратника, у класичној Атини, већ су само део економског подсистема – нешто попут робова и странаца у Атини, који раде и служе, али не одлучују ни о чему друштвено битном (па ни о култури). У том смислу, данашњу реалну републику у многим глобално интегрисаним друштвима чине само они који поседују и одлучују, а то је, социјално све дистанциранија, горња класа, односно елита друштва.

Трећа Кара-Мурзина поставка из ове књиге односи се на савремену Русију. У њој је на делу процес демонтаже русијског (1) народа, који је био обликован на начелима заједништва (тј. опште својине) и традиционалне културе (тј. руске и хришћанске). Тај процес има две стране: 1.социјалну – одузимање народу његове заједничке имовине (денационализација, приватизација, колонијализација); и 2. културну – одвајање народа од претходних вредности и наметање нових културних образаца (атомизовани индивидуализам, материјализам, конзумеризам, итд.).

Кара-Мурза упозорава да није реч ни о каквом спонтаном или неумитном процесу (који се подразумева када се користе речи као што су „транзиција” или „модернизација”), већ да је реч о пројекту иза ког стоје конкретне групе људи, како у Русији, тако и ван ње. Коначни циљ тог пројекта јесте да се направи нови руски народ. Тај нови народ ће имати не само слабу или далеко мању државу (са полуколонијалним статусом), већ ће га чинити и далеко ужи круг људи него раније – првенствено власници, администратори и опслужујућа интелигенција. Остали људи ће бити маса, необразовани послужитељи у економском подсистему и конзументи примитивне мас-културе, гомила која повремено на изборима гласа, али заправо ништа не одлучује.

Кара-Мурза се, насупрот том пројекту, залаже за одржање и јачање русијског народа, јачање заједништва (и у економском, и у социјалном, и у међуетничком аспекту), јачање традиционалног (руског) систем свенародног и квалитетног образовања, те јачање традиционалних (хришћанских, општечовечанских) вредности у свакодневном животу (породици, животној култури, народној уметности итд.).

За српског читаоца посебно су занимљиви они делови Кара-Мурзине књиге у којима се анализирају ставови карактеристични за пројекат деконструкције руског народа. У српској јавности влада уверење да су наше националне и друштвене прилике по много чему нарочите, те да само код нас постоји феномен каква је „друга Србија”. Међутим, из Кара-Мурзиног штива лепо се види да је реч о глобалном феномену, односно да се иста метода разградње националног идентитета и поновног склапања новог (једино дозвољеног) идентитета примењује према свим „непослушним” и „неприлагођеним” народима, поготово на (полу)периферији светског капиталистичког система.

Кара-Мурза, рецимо, описује како у савременој Русији, у последњих четврт века, неолибералне и компрадорске снаге воде „хладни грађански рат” (Кара-Мурза, 2007: 9; 24; 371; 445) против огромне већине становништва, настојећи да све своје сиромашније или не-Западно оријентисане суграђане просто избаце из народа. Кара-Мурза цитира поједине изјаве неолибералних бојовника као што су: „Рат је објављен, приговора више нема. […] Земља мора проћи кроз искушења. […] Бориће се две нације: нови Руси и стари Руси. Они који ће моћи да се навикну на нову епоху и они којима то није дато. И премда говоримо истим језиком, фактички смо две нације” (за извор видети: Кара-Мурза, 2007:438). То је исто оно што слушамо и од наших борбених „другосрбијанаца”: „Србија није имала свој грађански рат, као срећније нације, који би допринео појашњењу основних недоумица”; „Неће у Србији бити ништа боље док се не задиме ломаче свете шпанске инквизиције”; „У Србији не можете постепено да преваспитавате друштво да би оно нешто схватило, […] Србију можете да промените једино кроз конфликт” (за изворе видети: Антонић, 2011: 132).

Такође, Кара-Мурза наводи бројне изјаве типа: „Ја сам русофоб” или „Не свиђа ми се руски народ” (за извор видети: Кара-Мурза, 2007: 438), које сасвим одговарају изјавама наших другосрбијанских „антинационалиста”, типа: „Тај народ (Срби – С. А) је необразован, примитиван, он се не купа, народ је често луд, манијакалан, ништа не памти, не зна за кога да гласа и кад гласа увек гласа за погрешног, не уме да чита (…). Одвратно ми је, одвратно ми је кад видим овај народ”; или (исто о народу): „Тај смрад крезуби, безпари, без посла, без ичега, он не воли ни паре, јер зна да их нема, а не воли ни Србију, јер ни ње нема, те велике Србије, он воли само свог Путина. Марш бре у пичку материну!” (за изворе видети: Антонић, 2011: 94; 95).

И многе друге методе разарања народа зачуђујуће су сличне. Исто је, рецимо, систематско подривање националног самопоуздања (као претпоставке „убеђености у своје колективно право на постојање”; Карамурза, 2007: 470) непрестаним набијањем комплекса кривице, кроз форму „суочавања са прошлошћу” (видети: Карамурза, 2007: 470–482); рецимо, Русија се приказује као вечита „тамница народа”, „легло антисемитизма”, „оличење великодржавног насиља”, непрестано се у јавности отварају теме као што је „погубност савеза Хитлера и Стаљина”, „масовно силовање Немица у Другом светском рату”, „депортација читавих народа”, „милиони стрељаних у доба Стаљина”, итд. (Исто); наравно, примећује Кара-Мурза (2007: 471), Американци или Британци, у својим масовним медијима, никада се неће „суочавати са прошлошћу”, то јест никада себе неће кињити много озбиљнијим питањима као што су: геноцид над староседеоцима, масовни злочини над цивилним становништвом у колонијалним и другим ратовима, бацање атомских, касетних или напалм бомби на цивиле итд.

Иста је и пропагандна метода хистерије о идеалу егзодуса, односно о томе да целокупно становништво хоће да побегне из Русије, као некада мојсијевски Јевреји из ропства фараонског Египта (Кара-Мурза, 2007: 444–445); наравно да је и у Србији јавни топос исказ да „сви нормални људи хоће да побегну одавде”, који је недавно овако формулисала уредница Пешчаника (4) : „Као што знате, када човек оде из Србије, ма где, има јак порив да се више никада тамо не врати” (обратите пажњу на реч „тамо”, која се односи на земљу у којој ауторка живи и ради, али од које се том речју више него јасно дистанцира). Исти су и непрекидни захтеви за коренитим преумљењем; типични пример је исказ: „Русија се може сачувати једино ако постане део западне цивилизације, једино ако промени цивилизацијски кôд” (извор у: Кара-Мурза, 2007: 464); српске примере нема потребе наводити, јер су они постали опште место у изјавама наше елите.

Иста је и пропагандна техника наношења културне трауме (Кара- Мурза, 2007: 446. и даље) односно масовног и јавног медијског електрошока становништву, и то различитим квазиуметничким провокацијама, скрнављењима, десакрализацијом, исмевањима, ругањима, са циљем уништавања или компромитовања свих основних (традиционалних), културних и друштвених вредности – од значајних места (цркве, Црвени трг, стратишта), преко значајних догађаја (Великог отаџбинског рата), до значајних историјских личности (Александар Невски, Пушкин, итд.; Кара-Мурза, 2007: 500–522).

Исто је и моментално одбацивање „демократије” кад год је резултат избора „погрешан”; рецимо: „Већина Русијана (россиян) је гласала за Путина и његову странку. […] Али, ми нећемо просто демократију већине, већ либералну демократију” (извор у: Кара-Мурза, 2007: 452). Ово сасвим одговара оном што и код нас слушамо: „У Србији одлучују милиони неписмених”, због чега „није мала вероватноћа да на њима победе они који у ланцу исхране једва да стоје неку степеницу изнад змије и пацова”, па зато „та већина није демократска, та већина није онаква каква мора бити да бисмо ми поштовали вољу те већине”; тачне изворе видети у Антонић, 2011: 162).

Иста је „генетска” фразеологија која се јавља у доказивању потребе деконструкције постојећег и стварања „новог” народа; у Русији: „генетско изрођавање”, „срозавање на ступањ биолошког човека” (извор у: Кара-Мурза, 2007: 439; 481. и даље), док код нас томе одговарају оне чувене изјаве о Србима као „биолошком отпаду” и „смећу” које само може да „загади Европску унију”, као и о „српским политичким сподобама прикупљеним са дна генетског талога” (тачне изворе видети у: Антонић, 2011: 167)(3) .

Исте су тврдње о „фашизацији друштва”, „дубинском фашизму”, „култури натопљеној фашизмом” итд.; у једној „поеми”, рецимо, стоји: „Зато што се у Москви/ већ разуларила свастика/ на рукаву униформе“ (видети у: Кара-Мурза, 2007: 489); и код нас је развијена права идеологија, праћена одговарајућом „уметничком праксом” (сликама и перформансима), која почива на тврдњама да је у Србији фашизам „аутохтон”, да се непрестано „регенерише” и да је на делу „обнова идеологије фашизма и нацизма (које су дошле) до нивоа претензија да постану владајућа идеологија” (видети изворе, као и анализу ове типичне другосрбијанске идеолошке матрице, у: Антонић, 2011: 134–139; 158–163).

Иста је и резервна тактика: уколико народ пружи већи отпор, креће се са стварањем од њега мноштва нових, малих народа (видети у: Кара-Мурза, 2007: 444), итд.

Демонтажа народа који је већ стекао националну самосвест представља једну од најболнијих варијанти грађанског рата, премда се тај рат слабо распознаје”, каже Кара-Мурза (2007: 371; моје подвлачење). Реч је о офанзиви „нових Руса” као „револуцијом рођеног народа” (438; револуција је, наравно, време Перестројке и Јељцинове транзиције) на „старе Русе”, тачније на „бивши народ” (448). Циљ је да се изврши „политичко, идеолошко и морално разоружање већине, и њено претварање у пасивно-ненаоружан објекат туђе воље” (445). Од неких 10 посто становништва треба створити нови демос (439), који би, затим, „преузео на себе функцију контроле над становништвом и ’цивилизованог’ предавања националног блага глобалним газдама” (443).

Припадници тог „новог народа” који се, кроз класно дистанцирање и самоконституисање елите у демос, ствара на територији Русије, искрено и дубински мрзе већински, стари народ (438). Није реч само о томе да већинско становништво и даље пружа известан отпор амбицијама да буде сведено на „теглећу марву” (исто), већ се читава ова игра, ради одржања илузије, мора задржати у оквиру „демократије”. Наиме, да би систем био стабилан, људи морају сами себи изгласати нове господаре, заправо, они морају сами себи ставити јарам око врата. Но, уз све разрађене механизме манипулације (које Кара-Мурза исцрпно описује у својој њкизи Манипулација свешћу; видети Кара-Мурза, 2011), то не иде увек баш сасвим глатко. Тако долази до погрешног гласања старог демоса, што онда рађа ерупцију беса и мржње „нових Руса” према „заосталом народу”. Ипак, систем ради своје, кроз нове и нове таласе врше се „реформе механизама којима се ’репродукује’ народ – школе, јавна гласила, култура” (452), постепено се слабе и разарају основне идентитетске претпоставке културе руског народа као „језгра грађанске нације” (436), те се полако „ствара квази-народ (’нови Руси’), средствима социјалног инжењеринга, бесплодан, лишен стваралачког потенцијала и неспособан за изградњу у социјалној и културној сфери” (452).

И тако, ако не дође до неког политичког преокрета, убрзо наступа стање у коме „и власништво, и реална власт у потпуности припадају представницима другог народа” (448) у односу на већинско домаће становништво, које губи уопште и статус народа. Пошто се успостављеним системом, који је чврсто повезан са другим деловима светског капиталистичког система, униште све могућности социјалне, политичке, па и културне алтернативе, већинско домаће становништво се више „не може изборити за своја права, ни заштитити их, и осуђено је на изумирање. Чињеница да у бројчаном погледу тај ’бивши’ народ представља већину, у западној врсти демократије нема значаја – као што ни за Англосаксонце у САД није имала значаја бројност Индијанаца приликом расподеле власништва и политичких права” (исто).

Уопште, „нови Руси” – баш као и све друге елите на истоку Европе које себе, у процесу „транзиције”, самоконституишу у једини (ексклузивни) народ на својој територији – не раде ништа друго него настоје да историјски понове идеални и „најчистији” модел стварања „народа” на Западу – САД (457). „Искуство САД је изванредно по томе што је то био малтене чист експеримент. Ту је уз помоћ великог ’етничког чишћења’ створен простор без историје, на коме би се могла реализовати утопија европске Просвећености, изградивши на празном месту идеалну државу, конструисану сасвим у складу са Њутновим моделом свемира, и населивши га састављеним народом, чије колективно памћење не би било помућено вредностима традиционалног, сталешког друштва. Такав ’чисти лист’ није могла пружити ниједна земља протестантске Европе” (Кара-Мурза, 2007: 50).

Уколико се, дакле, старо домаће становништво не може интегрисати у систем „новог народа” – заправо, уколико не жели да се сведе само на економски подсистем, на статус опслужујуће, помоћне радне снаге (а што, својевремено, амерички Индијанци нису хтели, или пак нису могли) – то становништво просто ће бити збрисано са лица земље, а на његово место ће бити доведено неко друго становништво, погодније за ту функцију. То је управо иста она светско-историјска идеја коју је прегнантно изразио један од представника „друге Србије”, знаменитим диктумом: „Србија ће бити модерна, са Србима или без њих.” (4) Ако се неки народ не може уклопити у систем, он ће једноставно бити почишћен. И то ће бити кривица само тих, „неприлагођених” људи, а не било кога другог.


Кара-Мурзина концепција о „демонтажи народа” само је другим речником испричана прича о компрадорској буржоазији и њеној идеолошкој фракцији – компрадорској интелигенцији, чији је задатак да, у земљама (полу)периферије светског капиталистичког система, успостави колонијалну управу и обезбеди стабилност експлоатације. Посматрајући Србију из угла компрадорске парадигме, у својој књизи Лоша бесконачност (Антонић, 2012) идентификовао сам основне социјалне носиоце компрадорске идеологије која код нас има било заоштрени облик „другосрбијанства”, било нешто умеренији облик „евроентузијазма”.
Њени носиоци су првенствено припадници наше културне, медијске и академске елите који имају аспирацију да уђу у идеократски стратум транснационалне капиталистичке класе (ТНКК), те настоје да се докопају одговарајућег дела системске ренте, како би достигли стандард идеократа у САД и ЕУ (Антонић, 2012: 11–118).

Кара-Мурзина концепција је корисна управо зато што нагласак ставља на култур-идентитеско питање, показујући да компрадорска буржоазија врши суштинску реконцептуализацију чак и саме идеје „народа”. Она га редефинише у економском, политичком и културном смислу на један редуковани социјални ентитет, па се „народ”, у фактичком смислу, на крају своди на локалну групацију компрадорске буржоазије. Све остало становништво пак гура се у статус унутрашњих варвара (фактичких странаца) и ставља пред индивидуалан избор: или ће прихватити улогу културно искорењеног светско-капиталистичког гастарбајтера, или ће различитим техникама маргинализације бити постепено избрисано са територије на којој живи, те замењено другим становништвом.

Иако сам о другосрбијанској верзији компардорске идеологије у Србији већ исрцрпно писао (Антонић, 2011; 2008), овде ћу се ближе позабавити само њеном идентитетско-културном страном. Убрзо након петооктобарског преврата, већ у мају 2001. године, у уводнику „Хелсиншке повеље” (бр. 40, стр. 3), објављено је да у Србији живе и „евро-Срби”. Они, према ауторки овог текста, Соњи Бисерко, насељавају углавном Војводину и Београд, а карактеристични су по томе што играју „главну улогу” у интеграцији Србије у ЕУ (исто).

Овим уводником је незграпно, али сасвим тачно изражена намера наше компрадорске интелигенције да у Србији „демонтира” постојећи народ, и да, од једног његовог дела, образује „нови” и „бољи” народ. Таква намера је дубински присутна и у већини публикација компрадорске интелигенције писаних са теоријским амбицијама. Једна од таквих публикација је, рецимо, зборник групе аутора, Национални и државни интерес модерне Србије (Вујадиновић и др. 2007). У њему се, поред осталог, излаже типична неолиберална концепција, по којој основ државе није народ, већ слободни појединац који се удружује са другим слободним појединцем, склапајући уговор у виду устава као „повеље слободе” (Вујадиновић и др. 2007: 20). Функција конкретне државе, зато, није да штити народ, његову имовину и слободу. Њена је улога првенствено „одбрана слободе јединке”, тако да постоји „примат индивидуалних права” (2) у односу на све друге интересе.

Наравно, класно посматрано, „повељу слободе” не потписују – у фантазији наших компрадорских неолиберала – никакви конкретни радници и сељаци (шта они знају шта је то „примат индивидуалних права”?), већ само поседници и одлучиоци – то јест, они сами. Из те визуре, онда, и сам појам „националног интереса”, некако нестаје. Јер, ако је цео „слободни свет”, заправо, конфедерација поседника и одлучилаца који су, на локалном нивоу, потписали своје „повеље слободе” – у чему је онда специфични интерес „повељаша” са једне територије у односу на људе који су склопили повељу са друге? О ту теоријску дилему заплели су се аутори овог зборника, па један од њих, Војин Димитријевић, свој текст завршава чак неверицом да се појам „национални интерес” уопште може применити на Србију(5).

Такође, друга основна идеја изнета у овом зборнику – о редефинисању Србије у „заједницу индивидуума” која је етнички неутрална – заплиће се о локални глобалистички императив, који се примењује на недовољно кооперативне државе, да се морају неговати „мањинске етничке зајенице”. Тако онда, по ауторима ове књиге, етничка равнодушност српске државе мора да постоји једино у односу на Србе. Осталим етничким заједницама, напротив, држава треба да обезбеди посебне колективне привилегије: да им уставом зајамчи 20 посто места у скупштини и да им да уставно право вета на свако питање које додируј њихове етничке интересе (Вујадиновић и др. 2007: 90). Дакле, само Срби, као недовољно кооперативна нација, морају што пре да постану искључиво грађани, док чланови кооперативнијих етничких група у Србији још једно време могу да остану и део свог колективитета.

Али, не само да српска држава треба да буде равнодушна према националним интересима Срба у Србији, она мора да ради и на њиховом преумљењу, односно на суштинској промени националног идентитета.

Тако, једна од ауторки ове књиге, Весна Пешић, захтева „реконструкцију (промену) система вредности, колективног и индивидуалног идентитета” (164), затим успостављање „новог идентита заједнице” (165), односно „мењање идентитета Србије” (170). То ће се, између осталог, постићи и успостављањем „режима ’једне истине’” (166) у односу на злочине из деведесетих: наметањем једне квалификације догађаја у прошлости, Срби ће морати да прихвате „колективну моралну одговорност” као „припадника те нације чији су циљеви остваривани злочином огромних размера”, па када схвате погубност српског национализма, коначно ће да одбаце „косовски мит” и престану да буду „заробљеници националистичке идеологије” (сви наводи су са стр. 175).

Тако се, у овој књизи, сасвим лепо манифестују основне црте „демонтаже народа”: 1. кида се веза између народа и државе; 2. држава фактички постаје само акционарско друштво компрадорске буржоазије за експлоатацију и пацификацију локалног становништва; 3. народ се избацује из државе, разграђује му се дотадашњи идентитет и мења историјска самосвест („косовски мит”), 4. тиме нестају елементи народне свести и смањује се групни делатни потенцијал становништва, а некадашњи народ се своди на агрегацију атомизованих индивидуума који су мобилна или помоћна радна снага у светском систему.

Слободан Антонић, ДЕМОНТАЖА КУЛТУРЕ, („Културни рат за идентитет“, одломак, стр. 71-82), CATENA MUNDI, Београд, 2020.

ТЕКСТ У ЦЕЛИНИ НА АДРЕСИ – file:///F:/E-KNJIGE/Slobodan%20Antoni%C4%87/Politika%20identitet%20tradicija%20Zbornik_filozofa_.pdf

НАПОМЕНЕ:

1. Кара-Мурза се држи разлике између придева „руски” (русский) који се односи на етничке Русе, и „русијски” (российский) који се односи на све грађане Русије, без обзира на етничко порекло.

2. Светлана Лукић, „Срђин облак”, Пешчаник, 3. новембар 2013, http://pescanik.net/2013/11/srdin-oblak/.

3. Такође, знамените су и изјаве о Србима из Бањалуке као „људима чудних физиономија и неартикулисаног језика”, којима ће у будућности, ако се довољно не помешају са Хрватима или Муслиманима, „ноге бити све краће, а погледи све тупљи” (Динко Грухоњић, „За телевизијски дом – спремни!”, сајт Е-новина, мај 2010, http://www.e-novine.com/stav/37057-televizijski-dom—spremni.html).

4. Ненад Прокић, на Оснивачкој скупштини Либерално-демократске партије, Београд, 5. новембар 2005

5. „Остаје јака сумња да је концепт ’националног интереса’ као државног интерса који – како смо видели – преовладава у светској теорији, уопште применљив на Србију” (Вујадиновић и др. 2007: 42).

Свети Јуситн Ћелијски, ЧОВЕК ЈЕ ДЕВЕДЕСЕТ ДЕВЕТ ОД СТО С НЕБА

Предрага ми у Христу чеда,[1]
 
Од Господа Вам сваког дана по благослов с неба, и у њему увек по читаво небо. А људском бићу на земљи, сваког тренутка на земљи, потребније је небо неголи сва земља и што је на њој. Јер човек је деведесет и девет од сто с неба, а само један од сто са земље. Зато је наша свакотренутна дужност: пењати се ка небу, пузити ка небу, трчати ка небу, летети ка небу. А томе нас до танчина учи Свето Еванђеље чудесног Господа Исуса, и свако свето житије сваког светитеља Спасовог. Као духовна деца небеска на земљи ми најпре учимо пузити ка небу, па онда ходати, па трчати, па летети. А у томе – шта дајемо од себе? – Нашу ревност, наше христочежњиво хтење. И то дајемо: кроз нашу ревност у молитвама, у посту, у љубави, у доброти, у смирености, у кротости, у трпљењу, у благости. Када у свим тим светим врлинама ревнујемо, и кроз њих водимо све наше мисли, наша осећања, наша расположења, ми несумњиво хитамо ка небу и све смо ближи и ближи к њему. Док најзад, уз свестрану благодатну помоћ Утешитеља Благог, душу искрцамо на небеску обалу, и сав живот свој пренесемо на небо. Тада у свој пуноћи својој почиње ,,наше живљење на небесима“ иако смо телом на земљи. Тада смо ми уствари изнад свега земаљског, изнад свих земаљских сласти и страсти. И онда, све вечности Христове почињу бивати наше: ми по дару благодати Божје почињемо осећати да је и Вечна Истина наша, и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни Живот. И у том сладосном и радосном живљењу нашем ми свом душом, свим срцем, свом вољом, свим умом хитамо из подвига у подвиг, из врлине у врлину. Хитамо и кроз туге и кроз радости, хитамо и дању и ноћу, еда најзад у бескрајном усхићењу осетимо да смо потпуно Христови, и да смо свим бићем молитвено прострти пред Њим: Њему служимо, Њему јединоме живимо.


Шта је то: бити хришћанин? – Бити хришћанин значи бити без греха. А то значи: бити сав Христов, свом душом, свим срцем, свим умом, свом вољом. То се пак постиже када вером, љубављу, молитвом, надом и осталим светим врлинама предамо Господу Сладчајшем и ум свој, и душу, и срце, и вољу. И Он их онда обради и преради у нову душу, у ново срце, у нов ум, у нову вољу. . .


Чеда моја и миле сестре, победу над грехом и смрћу Ви сте много пута осетиле, и неисказану радост од тога раскошно доживеле по благодати Божјој. Дај Боже да ту радост што чешће доживљујете, и да се она претвори у бесмртног ждрала – челника свих Ваших мисли и осећања и расположења! Благи Господ вавек са свима Вама.
 
Ваш у Господу отац – архим. Јустин


НАПОМЕНЕ:

  1. Писмо Ћелијским сестрама монахињама (27. августа 1964. г. из Лесковца).

Свети Јустин Ћелијски, ПИСМО БУДУЋЕМ МОНАХУ

Драго чедо,[1]

Ваше писмо – ваистину благовест за мене! Најглавнији проблем свога бића решили сте заиста најсавршеније, земаљски и небески најсавршеније. Решавајући га, Ви сте гледали себе с неба, и угледали себе – небеског, себе – вечног,себе – бесмртног. И у себи – боголико и богочежњиво језгро свога небоземног бића. И тиме обрадовали сав небески свет, који с неба љубављу бди над сваким људским бићем у нашем земаљском свету. По моме осећању, и – свеосећању, за Вас је сада главно, и најглавније: омолитвити ум. Тако, да се касније свака мисао сама собом извије у молитву, заврши молитвом. Из омолитвљеног ума, као из чистог и бистрог извора, увек ће извирати и лити се чисте и свете мисли: богомисли, христомисли. За христочежњивог трудбеника достижан је још на земљи идеал: сваку мисао завршити и савршити Богом, Христом Богом – Богочовеком. Са тим циљем треба се у почетку молити на бројанице кратким молитвама, као: 1) Господе свеблаги, омолитви ме грешнога; 2) Господе свемилостиви, научи ме молити се; 3) Господе, дај ми молитвени однос к свету. Овакве, и сличне, молитве упућивати к Пресветој Богородици, омиљеним светитељима, нарочито Св. Златоусту. Задржавати се нарочито на молитви која прионе срцу, или загреје срце. – Толико за сада.

НАПОМЕНЕ:

  1. Писмо будућем монаху (пред Божић, 25. 12. 1964, Ристу Радовићу).

Свети Јустин Ћелијски, ХРИСТОЛИКО СРЦЕ СВЕТА

И овде[1] се ради, но немолитвено ради; и овде се мисли, но немолитвено мисли. Изгледа да се сви свесно или несвесно труде да Христодану економију црквеног живота промене, да је створе по образу и по подобију своме, да свој лик утисну место Христовог, да иконско место заузму. Но све то мање-више граничи хајдуковањем; избацили су Христоназначеног економа – молитву – из дома молитве, и нервозно увлаче законско-указне, научно-философске економе, неблагодатне и немолитвене. Плашљиво и страсно многи, премноги адорирају (= обожавају) „дух времена“, интронирају га на трон ума свог, клањају му се као цару и богу, приносе му себе на жртву всесоженија, и мисле да Христу службу служе. Време им је критеријум Вечности, а не Вечност критеријум времена. Не осећају да је време без Вечности најужасније метафизичко чудовиште, које из физичког простора изфигурава ругобне фигуре живота, меси материју као тесто и халапљиво је прождире и сатире. А Христос? Чудесни Христос? – То је прича одбунцана пијаним устима наше трагизмом опијене планете, – вели христоборско гордоумље. То је самозвани, кајући се Бог, закључан у пет чула, који је стално био у мученичком делиријуму гледајући кроз свој пет-чулни физички апарат све ужасе живота, сву вапајну мизерију човека и твари, – додаје христоборској симфонији свој храпави, овој промукли глас христогонитељска Европа.

А за мене, за мене мизерног и најмањег – Христос је чудесно и чаробно Све. Без Њега – сав би живот био неоправдив ужас, атмосфера наше планете, нашег сунчаног система била би страшан лудачки експеримент, који би неоповргљиво сведочио да је Творац банкротирао и – полудео. Са Христом, Сладчајшим и Чаробним, све се облаговештава, свака твар добија ново срце, ново и благо. У Њему, једино у Њему, таинство физичког и метафизичког разрешава се до благовести, постаје благовест; горка тајна живота постаје слатка; време се венчава с Вечношћу; простор се стапа са вечном беспространошћу.


Драги мој, како срце уздише и тужи, када Господа мог, Господа нашег разуравнотежавају, разоваплоћавају, када говоре да је Он несавремен, неживотан. Нема веће хуле од те; Он је са-времен; Он је увек време-вечан; Он је етернизација времена, осмишљење времена; Његов сваки покрет, свака Његова мисао и дело и осећање су време-вечни; у Њему и кроз Њега време узраста у Вечност, сраста се са Вечношћу, добија свој последњи, свој завршни смисао. Христоборци су не-са-вечни, у томе је њихова трагедија и корен пометње; они су маказама хамартичног рационализма одсекли време од Вечности, прогласили га самосталним opraнизмом. Не сишући својим корењем сок из срца Вечности, време се суши, сушичави, солипсизира и – умире, и све христоборско с њим. Није Христос несавремен, но христоборци су не-са-вечни, – то је моје осећање, то је моја мисао и убеђење.


Драги мој, кроткога Христа ради, опрости моје многоречије. Осмељујем се да ти пишем много, јер пишем парче свога Символа (вере). Ти желиш да знаш чиме живи твој друг, брат. Ако бих хтео да сумирам, да синтезирам свој живот овогодишњи, онда бих га најприближније сабрао овом реченицом: молитва је метод живота и метод философије. Молити се, молитвом приступати сваком човеку, свакој твари – то је сва моја „социологија“. На молитви изграћивати себе као на темељу – то је мој напор. На голубијим ногама молитве улазити у сваку болну твар, болну душу сваке твари – моја је интимна чежња.


Свака твар је за мене символ Бесконачног, символ Бескрајног, јер се свака твар завршава бескрајношћу, свака коначна твар залази једним крајем својим у бесконачност. Ништа није крајно, ништа сопствено своје, све је тајанствено и бескрајно. Мени изгледа да свака твар прича неку тајну Божју, тајну Логоса. Необјашњиво и, можда смешно, свака моја мисао о ма којој твари завршава се спонтано молитвом; неосетно свака мисао прелази у молитву. Ја осећам и знам да могу да мислим о твари, но да домислим недомислиму тајну твари, то није моје, не припада мени; мисао се моја еманира у молитву. Све је компликовано, све тако чудесно, свака твар има срце, живо и уздисајно срце, и како ми је тешко што нисам омолитвио себе, да свакој твари коленачки приступим, да јој се молим, да христообразно срце њено адорирам. Да није мог Сладчајшег Исуса – ја не бих имао тачку ослонца на овој планети; душа би моја ишчилела у безумљу. Јасно ми је, молитвено јасно, да је Христу било неопходно назвати Себе и Своју науку Еванђељем = Благовешћу. Заиста, до Христа и без Христа сав је свет до дна био загорчан горчином зла; име му је било горковешће; од Христа надаље свет се облаговешћује, заслаћује, обезгрешује.


Драги мој, Христос, Његово прионо присуство, Његово чаробно лице, за мене је најнеопходнија неопходност. Желећи непрестано Њега – како да ми не ишчезне душа у молитви? И да ли могу обраћати се Њему друкче него кроз молитву? Ко сам ја да философирам, да немолитвено философирам о Њему?

НАПОМЕНЕ:

  1. Део сачуваног писма јерођакона Јустина, од 4. августа 1921 године упућеног из Србије своме другу на студијама у Оксфорду. Наслов писма, као што рекосмо, припада редакторима.

Олга Четверикова, ДИГИТАЛНА ШКОЛА КАО ПРОЈЕКАТ СТВАРАЊА КАСТИНСКОГ ДРУШТВА

Опасност дигитализације је у томе што се друштво претвара у тоталитарну секту, упозорава Четверикова. А најефикаснији начин управљања људима који је разрађен у западним „центрима мозгова“, јесте изазивање осећања страха. У стању потчињености, очајања и безизлаза човек је спреман да прихвати сваки апокалиптични сценарио. Ширена од западне агентуре, „дигитализација школе“ је позвана да створи људе˗роботе, којима ће управљати светска недигитализовна елита.

ПИТАЊЕ: Дигитални тоталитаризам. Како се то ради у Русији“ ‒ наставак је књиге „Трансхуманизам у руском образовању. Наша деца као роба“, и посвећена је кључној, са моје тачке гледишта, сфери нашег живота ‒ систему образовања.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Данас, док се промовише програм „Дигитална економија“, све јасније видимо да је реч – не о новим технологијама – колико о измени свести људи и стварању новог система контроле. Одраслима је тешко изменити свест, зато се усредсређују на децу којoj се кроз промену система учења уводи другачији смисао и другачији стандарди мишљења и понашања. Многи родитељи већ виде како поколења тону све дубље и пропадају. Преображај образовања сада улази у одлучујући стадијум, пошто је заснован на Форсајт˗пројекту „Образовање 2030“, којим је постављен циљ да се у периоду 2022‒2030 ликвидирaју традиционални образовни системи. Тај пројекат је већ описан у књизи „Трансхуманизам у руском образовању“.

ПИТАЊЕ: Ко стоји иза идеје дигиталне економије, ко су глобални идеолози и скривени играчи?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Руски пројекат „Дигитална економија“ представља део светског програма за који је одговорна Светска банка.

Кључни ставови тог правца изложени су у књизи „Четврта индустријска револуција“ Клауса Шваба, оснивача Светског економског форума у Давосу. Шваб је истицао да се „четврта индустријска револуција“ одиграва у сфери компјутеризоване индустријске производње („индустрија 4.0“), и води у дубоки социјални преображај, а најосетљивија тачка је држава, која се налази под притиском недржавних структура. Реч је, како о наднационалним системима, тако и о локалним заједницама, све до појединих група људи. У таквим условима држава ће у будућности морати да пристане на улогу центра за пружање услуга, а већина њених функција биће пренета на друге структуре.

То се односи и на систем образовања чије су преобликовање описали други идеолози глобализма – Џереми Рифкин у књизи „Трећа индустријска револуција“. Пошто је процес транснационализације свеобухватан, то значи да се шири у све сфере, и одвија у оквирима New Age концепта глобалног космичког разума. На тај начин се уводи дигитална економија и у Русији.

Књига „Дигитални тоталитаризам“ почиње погледом на кретање New Age-а, који је наследник вековима старог окултизма. Узгред, о његовом утицају код нас говори, на пример, чињеница да ће се крајем новембра у Санкт Петербургу одржати трећи међународни теозофски конгрес под покровитељством Канцеларије за управљање пословима председника Русије?! Као што је речено, он је позван да буде учесник у јачању система духовних вредности, заснованих на идејама и принципима теозофије, на чијим је темељима формиран New Age покрет.

Опасност је скривена у томе што се ствара друштво које функционише по моделу тоталитарне секте, у којој се стављају под контролу све три силе људске душе: осећања, воља и разум. Најефикаснији начин управљања, који су разрадили „центри мозгова“ и „лабораторије мисли“ на Западу, јесте изазивање страха у људима. То се постиже применом различитих инструмената менталне контроле, а сада и психичког терора, усмереног на трауматизовање свести, чији је крајњи резултат разарање личности. Човек је, када упадне у стање потчињености, очајања и безизлаза, спреман да прихвати сваки апокалиптични сценарио који му напишу моћници овог света, а који намеће тоталну присмотру, чиповање, потпуно одрицање од права на лични живот и све остало.

ПИТАЊЕ: А ко код нас лобира за те идеје?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Постоји неколико социјално˗политичких група које гурају тај пројекат. Али, међу њима нећемо срести представнике индустрије или пољопривреде, то јест људе који се баве реалном производњом.

Главну улогу у увођењу дигиталне економије играју четири социјалне групе.

Прва група су „дигитални еванђелисти“ (на крају крајева, они себе тако зову), који су одговорни за стратешко усмеравање: измену свести, увођење дигитализације не само као политичког и социјалног, него и идеолошког пројекта. У њих се сврставају и запослени у представништву Стратешких иницијатива (АСИ), затим, Московска управна школа и Фонд „Сколково“, Висока школа економије, као и структуре повезане са њима. Ови људи су привржени особеном систему вредности: то што они раде веома подсећа на делатност тоталитарних секти које врше психичко програмирање људи одређеним језичким манипулацијама, усађујући људима у подсвест неке кључне ставове које они прихватају без рационалног поимања.

Друга група „интересената“ су представници финансијског бизниса. Није случајно што је управо банкама речено да стварају биометријски систем, јер, код њих је концентрисан највећи број информација о нашим грађанима.

Трећа група су ИТ компаније. При томе руске ИТ компаније представљају, у суштини, филијале транснационалних информационих корпорација и користе инострану технику. Зато њихови представници наглашавају да раде на међународном тржишту.

На крају, четврту групу представља чиновништво, део државног апарата који ради за интересе банака и ИТ бизниса. Најупечатљивији представник те групе је руководство московске администрације, које отворено признаје да је главни наручилац и покретач развоја информационих технологија — државни сектор, који ствара нови систем управљања. Опет, не случајно, Москва је заузела прво место на листи ОУН по индексу пружања електронских услуга.

У нашој земљи, веома моћни чиновнички апарат, фактички рашчишћава пут ИТ бизнису и омогућава оно што је у другим земљама немогуће. Што „ефикасније“ ради бирократски апарат, веће је поље делатности за приватни ИТ бизнис, који користи форму приватно‒државног партнерства и који може временом, истиснути државне структуре и почети да доминира. Ово се већ уочава у неким сферама. Зато код нас реализују пројекте које није могуће реализовати у западним државама.

ПИТАЊЕ: Шта на пример?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: На пример, 2018. године код нас је разматран предлог Закона о роботима који је припремила компанија Mail.ru Group, у коме је, први пут у свету, роботу дат статус правног лица. Тај предлог закона су представили чак и у Думи. Под снажном критиком — није прихваћен, међутим, од њега нису одустали.

Друга особеност процеса дигитализације у Русији је то што њени следбеници постојано апелују на некакву глобалну, месијанску ролу наше земље: као, ми морамо представити свету нешто ново, и наводно дигитална економија и вештачка интелигенција ће омогућити да то учинимо. Можете прочитати материјале Форума стратешких иницијатива из 2016. године, који је организовао АСИ. Тамо се налази презентација Националне технолошке иницијативе, коју су почели да разрађују када су Русији уведене прве санкције. Тада се код нас први пут разговарало о замени увоза, међутим, уместо програма реиндустријализације који је предложио РАН (Руска академија наука, прим прев.), прихваћена је Национална технолошка иницијатива коју је разрадио АСИ и руске компаније које се баве ризиком пословања, а која је била усмерена на стварање још непостојећих тржишта у циљу јачања извозног потенцијала.

ПИТАЊЕ: Какве су још тенденције и идеје биле представљене на том Форуму?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: То су криптовалуте, нови персонални системи безбедности и, главно, такозвани „неуронет“ – стварање новог поколења светске мреже на основу неурорачунарског интерфејса. Све то, како што видимо, није повезано са развојем реалног економског или индустријског сектора.

Но, на првом месту је извоз талената. Таленти су, по схватањима „дигиталаца“ – људи који могу за кратко време да створе нов и крајње исплатив бизнис. Друго је ‒ стварање нових технологија мишљења. Треће, стварање нових технологија образовања. Четврто, сфера игара, техника игара, игрофикација и она је била означено као сфера у којој Русија, по њиховом мишљењу, поседује стратешко преимућство. И, на крају, безбедоносне технологије. Све у свему, тамо су закључили да је мисија Русије у формирању нових културних кодова, захваљујући чему ће наша земља похрлити напред.

Занимљиве ствари о стратегијама за будућност изрекао је Димитриј Песков, специјални представник председника за дигитални и технолошки развој. На једној од „Тачака кључања“, тако се зове простор колективног рада младих, („У суштини „Тачка кључања“ је простор за колективни рад, који је намењен представницима сфера образовања, науке и бизниса – научника, бизнисмена и предузетника у технологији, државних службеника, чланова друштвених организација и професионалних друштава, студената, теоретичара и практичара, који служи да поделе своја искуства, резултате делатности, да пораде на новим моделима регионалног развоја, одвојено, свако у свом правцу и заједно.“ Прим. прев.) речено је да Русија мора да ствара стартапе (новооснована предузећа, прим.прев.), но, пошто народ с напором прихвата нове форме, потребно је дејствовати постепено, и узимајући у обзир православну културу, стварати православне стартапе – „на вери и неуротехнологијама… ка звездама, на љубави према Отаџбини, то јест на правилно схваћеној идеји патриотизма“, то су његове речи.

На форуму је јасно изнето ново схватање човека — као виртуелног бића. Управо је том циљу подређена цела дигитална технологија. И управо у сфери образовања активно раде све четири горе назначене групе, при томе, особито се труде банке и нови „евангелисти“. Зато у образовној сфери видимо, на пример, присуство Сбербанке.

ПИТАЊЕ: Колико је пројекат „Дигитална школа“ по Вашем мишљењу озбиљан и трајан?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Овај пројекат залужује највећу могућу пажњу. Он, узгред, има неколико паралелних имена: Московска електронска школа, Руска електронска школа… Постоји још и пројекат Савремена дигитална образовна средина, која унапређује обуку на даљину, дистанциону обуку. Претпостављам да ће се ови називи и даље множити, да се код људи не би појавило систематско разумевање онога што се дешава.

Ми смо некада имали програме, планове, постојао је Госплан, на крају. А шта је то пројекат? То је нешто од чега се може одустати у сваком тренутку, али, заједно са тим – то је нешто чиме се могу оправдати свакакви експерименти. То јест, пројекат је врло удобна форма. Да ли сте обратили пажњу да се данас увек користе речи „пројекат“ и „стратегија“? Стратегије су такође опште ствари, без конкретних планова.

Код нас су се још сачували државни стандарди, но многи од њих више нису обавезни и веома се широко тумаче. Сада су, на пример, увели стандард за дигиталне уџбенике, али нису увели СанПиНи (санитарне норме и правила, прим.прев.) и испоставило се да уводе непроверене технологије.

Но, суштина је у следећем: „дигитална школа“ није толико образовни, колико социјалнополитички пројекат, који представља механизам стварања новог, кастинског друштва, заснованог на социјалдарвнистичком, еугеничком принципу одабира или селекције. Дигиталне технологије су само део тог пројекта, а у стварности реч је о трансформацији самог процеса и садржаја учења, који подразумева усмеравање деце ка уским, специјализованим вештинама и њихово рано издвајање у одговарајуће каријерне групе, из којих више неће моћи да изађу. Када нам говоре о учењу током целог живота, говоре заправо о примитивном прихватању навика, вештина које се могу мењати у зависности од потреба послодавца.

ПИТАЊЕ: Мењају и систем оцењивања?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, уместо оцене знања ученика, уводи се систем оцене личности у облику индивидуалне трајекторије учења. То се зове Персонализована дигитална платформа индивидуалне обуке. Све што дете ради, његова постигнућа, промашаји, недостаци, мора бити представљено у његовом „дигиталном профилу“, или „дигиталном трагу“ као се то сад цинично зове. У одређеном електронском досијеу уносиће се све информације о детету, како позитивне, тако и негативне. А даље, пошто се спремају да укину јединствен државни испит и систем оцењивања од 1 до 5 и уведу вишебодовни систем, кристалише се јасна слика: дете уводе у одређени калуп, одређујући куда треба да иде и чиме да се бави, а промена задатог положаја неће бити могућа.

Ако су у совјетско време деца у оквирима школског програма добијала једнак квалитативни минимум знања, а даље, у зависности од својих способности и склоности бирала специјализацију, сада професионална оријентација почиње веома рано. А поставља се питање уколико човек од детињства изучава само техничке дисциплине, али не и друштвене, или обрнуто, да ли ће моћи касније да промени нешто у својој судбини, јер „дигитални траг“ то неће дозволити.

У том смислу врло је карактеристичан говор Сергеја Собјанина пред учитељима. Градоначелник Москве је изјавио да је један од глобалних задатака Московске електронске школе добијање више података о детету, стварање масе информација које треба обрађивати и пратити како користе детету. А не тако давно, изричито је тврдио да се персонализована платформа за индивидуално учење, уводи зато што деца поседују различите способности да би, у складу са тим, они који заостају и они који су напредни били обучавани на различите начине. То, јасно, искључује могућност да сви добију неопходно основно образовање. То јест, ми видимо да се под „дигиталним“ образовањем од самог почетка мисли на кастинско образовање.

ПИТАЊЕ: Сада се оно у школама уводи после деветог разреда?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, то и јесте припрема за увођење још радикалнијег, кастинског образовања. Ректор ВШЕ Јарослав Кузминов објашњавао је како ће оцењивати децу. У електронске уџбенике биће уграђена вештачка интелигенција која ће одређивати успех ученика према резултатима постигнутим у решавању задатака и додељивати му одређени алгоритам. Слабим – слабо, напредним – напредно, а учитељ ће бити нека врста тутора. То је још једна од поставки Дигиталне школе – учитељ ће бити ослобођен рутинског рада, свечано објављују људи који не схватају да рад учитеља и јесте „рутина“ – непоходно, из дана у дан, општење са сваким учеником, провера домаћих задатака, разјашњења, објашњења, исправке! Не схватајући ово, неспособни, они најважнији посао, који захтева живо учешће учитеља – преносе на вештачку интелигенцију.

Предводник овог правца је Московска електронска школа, о којој смо већ говорили. Иза ње стоји и штедро је финансира московски Департмент за образовање. Но, ти учитељи, који добијају немали новац за примену дигиталних технологија, постају гробари своје професије. У тренутку када се наставници већ удаљавају из школа, више није могуће сакрити овај процес и зато, видимо, заинтересована лица су решила да предупреде наше критике и јавно огласе своје циљеве, надајући се да је свест људи већ обрађена и спремна за некритичко прихватање. Пре неколико година, када је Кудринов Фонд за развој грађанских иницијатива, изнео на разматрање пројекат кастинског образовања на Далеком истоку, био је одбијен због великог противљења родитеља. Они су тада планирали су да децу поделе на следеће четири касте: индустријски радници, сељаци, послуга и креативна класа. Данас реанимирају тај исти пројекат, само у много блажем облику. Да ли ти људи лоше знају историју, или мисле да смо све заборавили о сличним експериментима.

Но, главно је нешто друго. Сами „дигиталци“ истичу да је дигитално друштво – информационо друштво, а то значи да свако од нас има могућност да дође до сваке информацију на интернету, да пронађе документ, аналитички материјал, резултате истраживања. Но, због нечега они сматрају да ми немамо потребне информације и да ћемо, као у ери пре интернета, мирно слушати њихове речи. А из тих података се види да се у Русији остварује варијанта дигиталне колонизације. Што се више дигитализујемо у већу зависност упадамо.

Када знамо да су сви сертификати за шифровање и лозинке инострани, требало би, ваљда, да наступи отрежњење. Исто као и од сазнања чињенице да нам је програм дигиталне економије дала Светска банка и Консултативни савет за иностране инвестиције (КСИИ), који је главна лобирајућа структура и обједињује најкрупније ТНК (транснационалне компаније, прим.прев.) света. Ако се представници КСИИ скупљају једном годишње у Горког 9 (председничка резиденција, прим.прев.) под покровитељством премијера и оцењују наше законе, норме за стварање угодне климе за стране инвестиције, онда је о нашем националном суверенитету врло тешко говорити.

ПИТАЊЕ: А да ли је и на Западу образовање кастинско?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Наравно, и то је пре свега карактеристично за Енглеску. Није тајна, да је та земља – домовина расизма, зато се елита тамо и васпитавала као раса господара. Зар је случајно Хитлер, стварајући Трећи рајх, за пример узео Енглезе? Постоји добра књига „Енглески корени немачког нацизма“, у енглеском издању наслов је другачији, но његов смисао је управо тај. У Британији су све образовне установе створене за одређени социјални састав ученика, и зато су се тамо сачувале школе за елите и класичне гимназије, апсолутно затворене за било какве „дигиталне“ иновације. А за широке слојеве становништва (не заборавимо интензивне миграционе процесе!) уводи се примитивна, дигитална школа. Исто тако и јединствен државни испит, првобитно је у САД уведен за децу која су имала знаке менталне заосталости.

Такође, важно је приметити да у Еврпи постоје школе различитих религиозних заједница, на пример католичке, лутеранске и друге, које се чврсто држе својих стандарда и не уводе дигиталне технологије. То се посебно односи на језуитске школе.

Ми смо имали универзалну совјетску школу, обавезну за све ученике, која је обезбеђивала висок ниво образовања. И сада, користећи се нашом, совјетском тезом, да школе морају бити једнаке, лобисти „дигитализације“ уводе једнообразну дигиталну школу, хтели ми то или не. Чак и православним гимназијама намећу дигиталну концепцију. Лукавство се састоји у томе, што „дигиталци“ не могу отворено да прогласе „кастински систем“, зато новине уводе посредно, диференцирано, лицемерно их прикривајући бригом за чување и развијање индивидуалности сваког детета.

Но, они занемарују чињеницу да постоје одређене етапе у формирању когнитивних функција детета. То је веома сложен и дуготрајан процес, који познају педагози. Немогуће је на раним етапама развоја одредити шта ће дете постати. Тим пре што дигитални приступне открива способности, већ усмерава људе у заданом правцу, смештајући их у чврсте оквире. Тако је Собјанин, образлажући индивидуалну обуку, изјавио да сва деца поседују различита умећа и навике. Но, биће да није теко – с навикама и умећем деца се не рађају, већ их уче! Чему их научиш – то ће и бити. Тако да ће се једни претворити у људе „дугмиће“ (људе који само притискају дугмиће, прекидаче како су обучени, без размишљања, прим.прев.) (термин „дигиталца“ Димитрија Пескова), а други програмери тих „дугмића“.

При томе, деци „дугмићима“ спремљена је судбина „нечовека“, опслужујућег персонала. Иако се у „Атласу нових професија“, који су саставили „дигиталци“ говори о „архитектама виртуелних светова“ и другим специјалностима које прелепо звуче, у реалности, у епохи интернет трговине, видимо све више „курира“ чији број расте веома брзо. Дигитално образовање је нужно за одгајање будућих „курира“, зато што „курир“ мисли у суженом дијапазону, где је најважније – испунити две˗три примитивне функције.

Но, паралелно са тим, стварају се и специјалне установе за „елиту“ које функционишу на сасвим другим принципима то су школе за децу богатих родитеља у којима се не примењује дигитализација.

ПИТАЊЕ: Да ли се на Западу, на неки начин, противе дигиталном образовању?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Пошто је у Европи систем одавно изграђен, он је конзервативан; тамо елита контролише те процесе чувајући за себе сегмент који омогућава да се део деце образује на одређени начин. А основно, већинско становништво је „разблажено“ новим етничким потоцима. Отпор би могли да пруже само аутохтони Европљани са својим богатим искуством професионалног удруживања и политичке борбе, али не и мигранти, којима је веома лако управљати и које је веома лако усмеравати.

Међутим, код европских интелектуалаца постоји покушај да започну озбиљан разговор о опасним странама дигиталног образовања. Појавило се пуно литературе о штетним последицама дигиталне школе, конкретније – о електромагнетном зрачењу. Та тема се код нас готово не покреће, а у Француској, на пример, постоји закон из 2015. по коме су покушали да забране WiFi у свим дечјим образовним установама, но забрана је успела да стигне само до предшколских установа. А код нас ни тога нема.

Осим електромагнетног зрачења, постоји и други опасан аспект – последице коришћења компјутерских технологија на развој мозга. Реч је о „дигиталном слабоумљу“. Термин се већ одомаћио,а увео га је у оптицај немачки научник Манфред Шпицер, који је написао истоимену књигу. Шпицер је директор психијатријске клинике, неурофизиолог који објашњава шта се дешава са мозгом детета током компјутерске обуке, при чему је посебну пажњу посветио атрофији одређених делова мозга и дигиталној зависности од које се дете може избавити само помоћу дуготрајне рехабилитације. Шпицеров закључак је следећи: нема још ни једног истраживања и нема још ни једног резултата коришћења компјутерских технологија, који би потврдили њихову педагошку корист. Оне су, по његовим речима, потребни у обуци као бицикл у базену.

ПИТАЊЕ: А да ли постоји покушај да се и наше законодавство укључи у процес дигитализације?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Разме се! Данас се целокупна законодавна база прилагођава новим информационим технологијама, иако то води промени целог система управљања друштвом. И, пошто у систему електронског управљања постоје одређени алгоритми који су позвани да управљају објектима, а човек остаје човек и није спреман да се претвори у објекат (како то желе дигиталци), запажамо покушај да се појам „човек“ избаци из докумената и замени појмом „биолошки објекат“, што је, узгред, већ утврђено у једном од докумената Министарства за дигитални развој, везе и масовних комуникација РФ. Но, они су се ту сударили са колосалним правним проблемом, јер постоји Устав и постоје закони којима су заштићена права грађанина схваћеног као човек, а не као „биолошки објекат“. Значи, потребно је променити и значење речи „грађанин“ и цео правни систем. Узгред, зато и желе да роботу дају статус правног лица. У суштини то није очовечење робота већ роботизација човека.

И ми можемо говорити о дигиталној економији и другим спољашњим формама, али кључно је да савремене концепције мењају схватање и статус човека, при чему та тенденција долази из западних центара управљања.

Дефиниција „кастинско друштво“ не описује потпуно тачно ситуацију, пошто је сада реч о два разреда људи: „изабрани“ који почињу да посматрају себе као категорију која квалитативно припада другачијој социјалној категорији, а остале зову „људски ресурси“. Непрестано слушамо о „људском капиталу“, о „људским ресурсима“, а за то време појмови као што су „човек“, „личност“, „човеково достојанство“ ишчезавају. Тако да је главно питање хоће ли људи успети, на крају, да се пробуде.

ПИТАЊЕ: А како се ви односите према данас распрострањеном ставу да је дигитализација, која се спроводи у целом свету, неизбежан процес у који је боље укључити се што је могуће раније, да не би „заувек заостајали“?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Обично питам људе: шта имате у виду кад кажете „дигитализација“? Ништа конкретно не одговарају, некаква аморфност и празнина се одмах појављују. Ситуација на неки начин подсећа на оно што се десило девојчици у документарном филму, који су шездесетих година снимили психолози. Петоро деце добија слатку кашу, а једној девојчици дају горку. Сва деца кажу да је каша слатка и када дође ред на ту девојчицу, која је добила горку кашу, она каже да је каша слатка иако је горка.

Код нас није прихваћено да се критички размишља о дигитализацији, као да је нестала тежња и способност да се стварност осмисли. Нама је потребно да дефинишемо термине и појмове. Ако отворимо текст програма Дигитална економија Руске федерације у њему можемо, на пример, прочитати да је таква економија фактор производње у којој су смештени Big Data (Big Data се уопштено односи на скупове података који су тако велики по обиму и тако сложени да традиционални софтверски производи за обраду података нису у могућности да преузму,управљају и обрађују податке у разумном временском року. Ови велики скупови података могу укључивати структурисане, неструктурисане и делимично структурисане податке, од којих сваки могу да се прекопавају за увиде. Колико података заправо представља „Биг Дата“, отворено је за расправу, али обично може бити више петбајта — и за највеће пројекте у опсегу ексабајта. Прим.прев ). Да ли овде неко нешто може да разуме? Како скупови података могу да помогну да дођемо на прво место у станоградњи када је 80% машина увозно? Или у машиноградњи и другим кључним сферама индустрије? Разуме се, нико се не противи новим технологијама, које реално помажу да се развија производња, производња квалитетних производа за исхрану, на пример. Но, ми видимо, да се дигитализација у Русији реализује пре свега у оним сферама у којима се може успоставити контрола свести и понашања човека.

Уз то, један од главних праваца националне технолошке иницијативе је назван „неуронет“. А „неуронет“ је управљање мозгом, дечјом свешћу. Све те припреме служе, наводно, да се деци обезбеди што „напреднија“ настава . То јест, у почетку наставу спуштају на најнижу лествицу, а онда предлажу да се користе „шлемафони“ са циљем буђења некавих можданих ћелије код деце, да би се она боље прилагодила, уклопила! А зар није боље да уче класичне језике, читање, руски језик, књижевност, математику, историју, географију?

Ја нисам против нових технологија, но већ је очигледно да се оне, уместо да буду средства која олакшавају процес учења, претварају инструменте управљања и дебилизације. Вештачки интелект данас представља циљ сам по себи, а човека желе да искључе из свих сфера. Само, зашто замењивати живе наставнике вештачком интелигенцијом? Зашто замењивати предаваче дистанционим образовањем? Зато што крупни ИТ бизнис на томе зарађује велики новац? Људи су се разболели од „цифара“, и та дигитална опсесија представља сметњу за нормалну људску мисао. Потребно је да размрсимо то клупко и вратимо се здравом разуму и трезвености.

ПИТАЊЕ: Олга Николајевна, да ли прикупљање свих могућих информација и друге манипулације са информацијама, укључујући ту и образовни систем, представљају нарушавање слободе личности? Да ли се, с правне тачке гледишта, то може спречити?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Ми смо послали апел у Генералну прокуратуру, у којем смо описали седам праваца пројекта Дигитална школа којима се грубо нарушавају закони и Устав РФ. Проблем националне безбедности је издвојен у посебну тачку, јер Дигитална школа омогућава да се формирају досијеи наше деце, у које улазе и изузетно поверљиве информације о родитељима, и које, на овај начин, могу бити доступне. Ја не говорим о камерама које имају могућност да „узимају“ биометријске податке, у неким школама. Недавно је Сергеј Собјанин изјавио да ће у Москви бити изграђен један од највећих система за распознавање лица и у тој области бићемо конкуренција Кини, у којој је сада постављено око 170 милиона видео˗камера повезаних у једну мрежу. То јест, овде су уплетени интереси огромног тржишта. У Русији се тим бизнисом бави компанија VisionLabs, чијих је 25 процената акција недавно купила Сбербанка, то јест, Сбербанка се специјализује за стварање базе личних података, а увела је и свој јединствени биометријски систем (ЕБС).

Мислим, да је најефективнији начин супротстављања свему овоме ‒ није слање писама пуних огорчења ‒ већ објављивање објективних информација о томе куда заправо одлазе подаци о нашој деци, ко је за то, заиста, одговоран и која су лице најзаинтересованија, имајући у виду тесне везе са страним ИТ „партнерима“. На пример, правници и стручњаци за безбедност, анализирајући фирме и компаније које су задужене за електронске дневнике, установили су да су те фирме регистроване у Offshore зонама. Од посебног је интереса изучавање устројства Јединственог систем идентификације и аутентификације (ЕСИА) и оних који му пружају консултантске услуге. То је озбиљно питање. Чак су и деца радника у специјалним службама откривена у тим Big Data, кад већ говоримо о националној безбедности сасвим конкретно. То је потребно пажљиво пратити и обавештавати широку јавност.

18.10.2020.

Разговор са Олгом Четвериковом је водио Алексеј Гончаров

Превео: Александар Мирковић

Извор: https://zavtra.ru/blogs/tcifrovoj_totalitarizm_kak_eto_delaetsya_v_rossii

Слободан Антонић, КУЛТУРА СМРТИ

/…/ Тран­зи­ци­ја у ко­јој жи­ви­мо ни­је од со­ци­ја­ли­зма ка ка­пи­тали­зму, већ од со­ци­ја­ли­зма ка ко­ло­ни­ја­ли­зму. Ср­би­ја, као и дру­ге зе­мље (по­лу)пе­ри­фе­ри­је, то­ком тран­зи­ци­је по­стаје еко­ном­ска, по­ли­тич­ка и кул­тур­на ко­ло­ни­ја ТНКК чи­је је сре­ди­ште (ме­тро­по­ла) у цен­трал­ним дру­штви­ма свет­ског ка­пи­та­ли­стич­ког си­сте­ма – САД и ЕУ („Им­пе­ри­ји”). У друштве­ном по­гле­ду, за ве­ћи­ну гра­ђа­на Ср­би­је овај тип транзи­ци­је зна­чи тран­сфор­ма­ци­ју у део спољ­нег про­ле­та­ри­ја­та „Им­пе­ри­је”, за­пра­во у по­моћ­ну рад­ну сна­гу усме­ре­ну на ману­ел­не и услу­жне по­сло­ве.

Ка­да је пак реч о кул­ту­ри, у по­сто­је­ћем свет­ском ка­пи­та­листич­ком си­сте­му ТНКК обез­бе­ђу­је кул­тур­ну хе­ге­мо­ни­ју у два прав­ца. Је­дан пра­вац је „ви­со­ка кул­ту­ра” ко­ја на гло­балном пла­ну хо­мо­ге­ни­зу­је раз­ли­чи­те фрак­ци­је ТНКК – кор­пора­тив­ну, ета­ти­стич­ку, тех­но­крат­ску, иде­о­крат­ску или кон­зуме­ри­стич­ку. Дру­ги пра­вац је „ма­сов­на кул­ту­ра”, ко­ја обезбе­ђу­је иде­о­ло­шку до­ми­на­ци­ју над кул­ту­ром (вред­но­сти­ма)уну­тра­шњег и спољ­нег про­ле­та­ри­ја­та.

За­по­че­ћу од ка­рак­те­ри­сти­ка „ма­сов­не кул­ту­ре”, као ни­жег об­ли­ка кул­ту­ре. Основ­ни циљ свет­ске ка­пи­та­ли­стич­ке импе­ри­је је, све­де­но ре­че­но, да се људ­ски од­но­си мер­кан­тили­зу­ју, то јест пре­тво­ре у тржи­шне, а да се љу­ди и ства­ри ко­мо­ди­фи­ку­ју, то јест пре­тво­ре у ро­бу. Не са­мо да све тре­ба да бу­де на про­да­ју, већ и љу­ди у сво­јим по­ступ­ци­ма тре­ба да се ру­ко­во­де пр­вен­стве­но нов­цем, као вред­но­сним ме­ри­лом све­га. Та­ко су сти­ца­ње нов­ца, али и, исто­вре­ме­но, ње­го­во бр­зо тро­ше­ње, по­ста­вље­ни за сре­ди­шњу дру­штве­ну и личну вред­ност.

Основ­на дру­штве­на, као и кул­тур­на по­сле­ди­ца ова­квог систе­ма вред­но­сти – у чи­јем сре­ди­шту се, сим­бо­лич­ки, на­ла­зи култ фи­нан­сиј­ског Ма­мо­на – је­сте да ти­ме прак­тич­но неста­је јав­на вр­ли­на из дру­штва. Јер, вр­ли­на је спрем­ност на жр­тву због не­ког дру­гог или не­чег из­ван се­бе. А ма­те­ри­јали­зам, хе­до­ни­зам и его­и­зам – то ма­мо­нит­ско трој­ство модер­ног нео­ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма, не тра­же жр­тву та­кве вр­сте. Они нам баш ка­жу – „бу­ди што год хо­ћеш и ра­ди што год хо­ћеш – ако при то­ме тро­шиш или за­ра­ђу­јеш па­ре”.

Та­кав про­из­во­ђач-и-по­тро­шач је иде­ал­ни „но­ви чо­век” дана­шњег си­сте­ма ко­ји, упра­во пре­ко ин­ду­стри­је ма­сов­не култу­ре, обез­бе­ђу­је да „про­ли” при­хва­те од­го­ва­ра­ју­ћи жи­вот­ни обра­зац. Од чо­ве­ка се тра­жи да пре под­не бу­де ди­сци­плино­ван, по­слу­шно-ро­бо­ти­зо­ва­ни про­из­во­ђач, док, на­про­тив, по­под­не и уве­че, он тре­ба да бу­де рас­пу­сни, ла­ко­ми­сле­нохи­сте­рич­ни по­тро­шач. Тај кул­тур­ни обра­зац „но­вог чо­ве­ка“ је да­кле дво­струк, са про­ти­ву­реч­ним са­стој­ни­ца­ма, али ко­је су баш због сво­је су­прот­но­сти ком­пле­мен­тар­не, па за­то и функ­ци­о­нал­не: „но­ви чо­век” до 17 ча­со­ва тре­ба да ми­сли са­мо ка­ко да, по пра­ви­ли­ма си­сте­ма, за­ра­ди што ви­ше но­ваца (зна­чи, пр­во га­зди, па се­би), а од 17 ча­со­ва са­мо да ми­сли ка­ко свој но­вац што пре и „што за­бав­ни­је” да по­тро­ши.

Та­ко се „но­ви чо­век”, кроз си­стем еду­ка­ци­је и со­ци­ја­ли­заци­је, исто­вре­ме­но под­у­ча­ва да бу­де „од­го­во­ран рад­ник” – не са­мо ди­сци­пли­но­ван из­вр­ши­лац на­ре­ђе­ња већ и не­ко ко је по­у­ну­трио све за­по­ве­сти „про­дук­тив­не еко­но­ми­је”: од оне „чу­вај га­зди­ну имо­ви­ну као зе­ни­цу ока сво­га”, до оне „ра­ди са­ве­сно и при­ље­жно, и не пи­тај за на­гра­ду, она ће до­ћи”. Са дру­ге пак стра­не, тај исти „но­ви чо­век” се под­у­ча­ва да њего­ва „сло­бо­да” на­сту­па тек он­да ка­да иза­ђе са по­сла, те да се та „сло­бо­да” пр­вен­стве­но ова­пло­ћу­је у „за­ба­ви”. А „за­бава” је, ка­ко нас учи ма­сов­на кул­ту­ра – ко­ја је, раз­у­ме се, сва про­из­вод кор­по­ра­ци­ја – тач­но су­прот­на у од­но­су на по­сао. Док на по­слу тре­ба да смо од­го­вор­ни пре­ма га­зди­ној имо­вини и ин­те­ре­си­ма, „за­ба­ва” зна­чи нео­д­го­вор­ност пре­ма свом нов­цу, свом здра­вљу и сво­јим ду­го­роч­ним ин­те­ре­си­ма. Док на по­слу тре­ба да смо озбиљ­ни, са­мо­кон­тро­ли­са­ни и ра­цио­нал­ни, у „за­ба­ви” тре­ба да смо ин­фан­тил­ни, рас­пу­сни и ира­ци­о­нал­ни.

Глав­на за­ба­ва је, на­рав­но, „шо­пинг”, та ма­мо­нит­ска „моли­тва” ко­ја се све­ча­но оба­вља у сво­је­вр­сним хра­мо­ви­ма – „шо­пинг мо­ло­ви­ма”. Али, и све дру­ге „за­ба­ве” – од спор­та до сек­са – тре­ба да бу­ду спо­је­не са тро­ше­њем нов­ца, што бржим, то по­жељ­ни­јим. Спорт се да­нас до кра­ја из­гра­дио као ин­ду­стри­ја спек­та­кла, ко­ја омо­гу­ћа­ва „про­ли­ма” да троше но­вац на ула­зни­це, кла­ђе­ње и спорт­ске ТВ ка­на­ле (за оне ко­ји га гле­да­ју), или пак за опре­му и су­пле­мен­те (за оне који га упра­жња­ва­ју). Исто је и у ин­ду­стри­ји сек­са. Она нас снаб­де­ва не са­мо пор­но­граф­ском ли­те­ра­ту­ром и пор­но­графским ТВ ка­на­ли­ма, већ и од­го­ва­ра­ју­ћим „про­ми­ску­и­тет­ним си­ту­а­ци­ја­ма” ко­је пла­ћа­мо, ре­ци­мо, ку­по­ви­ном ула­зни­ца за ноћ­не клу­бо­ве, ку­по­ви­ном „опу­шта­ју­ћих” пи­ћа (па и дро­га), или пак ку­по­ви­ном од­го­ва­ра­ју­ће (сек­су­а­ли­зо­ва­не) оде­ће.

Ко­нач­но, ако па­жљи­ви­је по­гле­да­мо, ви­де­ће­мо да на мо­дерном тр­жи­шту нај­ве­ћи део ро­бе за­пра­во чи­не ко­је­шта­ри­је, ко­је мо­же да ку­пи пр­вен­стве­но не­ко ко је ин­фан­ти­лан, лако­ми­слен или пак хи­сте­ри­чан. Оту­да је ин­фан­ти­ли­за­ци­ја и еу­фо­ри­за­ци­ја „про­ла” је­дан од ци­ље­ва да­на­шње „ин­ду­стрије ма­сов­не кул­ту­ре”. Оли­че­ње то­га мо­жда је она ре­кла­маза пи­во ко­ја ка­же: „На­пра­ви то­тал­ну бу­да­лу од се­бе!”(2) И то мо­жда и је­сте кључ­ни мо­то ма­сов­не кул­ту­ре на­ме­ње­не „про­ли­ма” – на­пра­ви­ти од при­пад­ни­ка ни­жих кла­са иди­о­те, по­но­сне на свој ин­фан­ти­ли­тет, на соп­стве­ну глу­пост, на то што им се жи­вот са­сто­ји од ра­да да би се „лу­до” за­ба­вља­ли, и од „за­ба­ве” ка­ко би су­тра­дан што мир­ни­је и по­слу­шни­је ра­ди­ли.

***

Из овог оп­штег пре­гле­да кул­тур­не по­ли­ти­ке „за ма­су”, могу се из­ву­ћи и основ­не од­ли­ке до­ми­нант­не ма­сов­не кул­ту­ре нео­ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма. Пр­ва су­штин­ска од­ли­ка је кул­ту­ра за­бо­ра­ва. За­бо­рав се одно­си на све оно тра­у­ма­тич­но, фру­стри­ра­ју­ће или не­при­јатно што се „про­ли­ма” де­ша­ва у еко­ном­ском и по­ли­тич­ком си­сте­му – не­моћ, по­ни­же­ње, екс­пло­а­та­ци­ја, ру­тин­ски и меха­нич­ки рад („ар­га­то­ва­ње”), не­ху­ма­ни усло­ви ста­но­ва­ња, од­су­ство кон­тро­ле над ма­те­ри­јал­ном ег­зи­стен­ци­јом и по­литич­ким од­лу­чи­ва­њем… Упра­во то је оно што у „за­ба­ви” треба за­бо­ра­ви­ти. Оту­да је пр­ва функ­ци­ја за­ба­ве со­ци­јал­на нарко­за, па је та­ко циљ ин­ду­стри­је за­ба­ве ма­сов­на про­дук­ци­ја хип­но­тич­ких (нар­ко­ти­зу­ју­ћих) пред­ста­ва. Сто­га се фрак­ција ТНКК, ан­га­жо­ва­на на та­квим посло­ви­ма и мо­же на­зва­ти хип­но­кра­ти­јом.

Но да би се до за­бо­ра­ва до­шло, нај­пре се гра­ђа­ни (ста­новни­ци) не­ке зе­мље мо­ра­ју пре­тво­ри­ти у го­ми­лу. А то је, онда, и дру­ги стал­ни, стра­те­шки циљ ма­сов­не кул­ту­ре. Го­ми­лу од­ли­ку­је сма­ње­ње ра­ци­о­нал­но­сти, ин­фан­тил­но ми­шље­ње, „ума­ње­ни осе­ћај за од­го­вор­ност, ни­жи ниво ум­не енер­ги­је и ве­ћа осе­тљи­вост на не­ло­гич­не ути­ца­је”, као и „рас­па­љена ани­мал­на стра­на људ­ске при­ро­де”.(3) Тај ма­њак ра­зу­ма у го­ми­ли, да­је ви­шак при­ми­тив­них емо­ци­ја и нај­ни­жих страсти. Глав­ни про­из­во­ђа­чи го­ми­ле да­нас су, на­рав­но, ма­сов­ни ме­ди­ји, пр­вен­стве­но те­ле­ви­зи­ја, али и штам­па (та­бло­и­ди), ра­дио („ла­ки” про­гра­ми), ин­тер­нет (че­сто про­јек­то­ван да под­сти­че ано­ним­ност и све вр­сте пор­но­гра­фи­је – тј. пр­љавог пи­са­ња). Та­ко се до­би­ја исто­риј­ски мла­ђа (тј. мо­дер­на) ро­ђа­ка го­ми­ле – ма­са. У го­ми­ли је са­да лак­ше из­вр­ши­ти сле­де­ћи ко­рак „за­ба­ви­заци­је” ма­сов­не кул­ту­ре – ли­кви­да­ци­ју гре­ха и сти­да (а ти­ме и тра­ди­ци­о­нал­ног мо­ра­ла). Јер, да би „за­ба­ва” би­ла „лу­да”, тре­ба обра­зо­ва­ти што про­стра­ни­је по­ље амо­рал­но­сти. Већ по­ми­ња­но ма­мо­нит­ско трој­ство мо­дер­ног нео­ли­бе­ал­ног капи­та­ли­зма – ма­те­ри­ја­ли­зам, хе­до­ни­зам и его­и­зам, не­преста­но се про­из­во­ди пу­тем ве­ро­ват­но глав­не мо­дер­не фор­ме кул­тур­не со­ци­ја­ли­за­ци­је „про­ла” – пре­ко ре­кла­ма. Та­ла­си ре­кла­ма, ко­ји нас хип­но­пе­диј­ски за­пљу­ску­ју сва­ко­днев­но из на­ших ТВ апа­ра­та, осно­ва су кул­ту­ре его­и­стич­ке амо­рално­сти. По­слу­шај­те са­мо глав­не ло­зин­ке ТВ ре­кла­ма – „следи сво­је ин­стинк­те”(4), „бри­ни о се­би”(5), „ти то за­слу­жу­јеш”, „не­ка сва чу­ла ужи­ва­ју”, „згра­би и кре­ни” (grab and go; Coca-Co­la), „згра­би Snic­kers и иди да­ље”… Ре­кла­ме нам јед­ностав­но уту­вљу­ју у гла­ву да тре­ба да ми­сли­мо пр­вен­стве­но на се­бе (у по­тро­шњи, као цен­трал­ном по­љу жи­во­та, али онда и на дру­гим по­љи­ма), да им­пул­сив­но гра­би­мо оно што нам се ус­хте, да не раз­миш­ља­мо о дру­ги­ма, али ни о сво­јим ду­го­роч­ним ин­те­ре­си­ма (јер он­да не би­смо пи­ли не­здра­ва пи­ћа и је­ли не­здра­ву хра­ну). Ре­кла­ме нас, та­ко­ђе, уче да више ни­шта ни­је срам­но, да је, ре­ци­мо, јав­но под­ри­ги­ва­ње јако за­бав­но(6), да не­ма про­во­да без сан­ду­ка пи­ва(7), да је ла­га­ње нај­бли­жих са­свим у ре­ду (8), да је кра­ђа (од чо­ве­ка у не­во­љи) та­ко кул( 9) , да је гај­ба пи­ва ва­жни­ја од при­ја­те­ља(10) итд.

Но за ус­по­ста­вља­ње пу­не деј­стве­но­сти оно­га што је То­ма Кар­лајл (Tho­mas Carlyle, 1795-1881) на­звао „фи­ло­со­фи­јом сви­ње” (pig phi­lo­sophy) (11), по­треб­но је још не­што осим го­ре опи­са­не сва­ко­днев­не „мар­ке­тин­шке мо­рал­ке”. По­треб­но је да ТВ се­ри­је, та­бло­и­ди, фил­мо­ви и ин­тер­нет са­др­жа­ји непре­ста­но „про­ли­ма” на­ме­ћу два глав­на кул­тур­на фе­ти­ша са­вре­ме­ног ка­пи­та­ли­зма. Пр­ви је секс, дру­ги је на­си­ље. Нај­пре, као што је Хак­сли (Al­do­us Hux­ley) одав­но при­ме­тио у пред­го­во­ру за Вр­ли но­ви свет, „у ме­ри у ко­јој по­ли­тич­ка и еко­ном­ска сло­бо­да не­ста­је, до­ла­зи до на­до­ме­шта­ју­ћег по­раста сек­су­ал­них сло­бо­да”(12). По­што им си­стем „на­ме­ште­них ка­ра­та” ус­кра­ћу­је дру­ге бит­не сло­бо­де, по­што их ли­ша­ва дру­гих то­по­са мо­ћи (до­ми­на­ци­је), „про­ли” се усме­ра­ва­ју да сво­је при­род­не (на­гон­ске, људ­ске) по­тре­бе за сло­бо­дом или за мо­ћи за­до­во­ља­ва­ју у сек­су. Што ма­ње сло­бо­де и моћи у ствар­ној про­из­вод­њи жи­во­та, то ви­ше вир­ту­ел­не слобо­де и мо­ћи у сек­су (ко­ји је, за ве­ћи­ну „про­ла”, и сам ви­ше пред­ста­ва не­го ствар­ност, ви­ше вир­ту­е­лан не­го пра­ви). Та­ко пор­но­гра­фи­ја (раз­блуд­ност, про­ми­су­ки­тет) по­ста­је је­дан од об­ли­ка со­ци­јал­не кон­тро­ле „про­ла”(13).

Слич­но је и са на­си­љем. Бес ко­ји про­из­и­ла­зи из фру­стра­ци­је због дру­штве­ног по­ло­жа­ја, од­но­сно из не­мо­гућ­но­сти за­дово­ља­ва­ња ве­штач­ки (мар­ке­тин­шки) уве­ћа­них по­тро­шач­ких аспи­ра­ци­ја, из груп­ног (кла­сног, на­ци­о­нал­ног) без­на­ђа (hope­les­sness), из ис­ква­ре­но­сти кључ­них уста­но­ва си­сте­ма ко­је он­да „за­ку­ца­ва­ју” суд­би­ну по­је­ди­на­ца за ни­же пре­ча­ге светске со­ци­јал­не хи­је­ра­хи­је, из стра­шне обез­љу­бље­но­сти (love­les­sness) ко­ју про­из­во­ди амо­рал­ност, его­и­зам и вла­да­ју­ћ кул­ту­ра ци­ни­зма, по­хле­пе и за­бо­ра­ва, тај, да­кле, бес мо­ра би­ти ис­пра­жњен на, за си­стем, без­о­па­сан на­чин. Упра­во је спек­такл на­си­ља, бо­ла и смр­ти то ефи­ка­сно средство пра­жње­ња на­го­ми­ла­ног бе­са и фру­стра­ци­је. Као што је већ дав­но уо­че­но(14), оно што су гла­ди­ја­тор­ске игре би­ле за рим­ску све­ти­ну, то су за да­на­шње „про­ле” све оне број­не смр­ти, зло­чин­ства и му­че­ња што их сва­ко­днев­но гле­да­ју на ТВ екра­ни­ма (од „фо­рен­зич­ких” се­ри­ја, до еми­си­ја ве­сти).

Нор­ма­ли­за­ци­ја па­то­ло­шког, кроз све по­дроб­ни­је при­ка­зе крви, бо­ла и сви­ре­по­сти (јер су, вре­ме­ном, по­треб­ни све ја­чи на­дра­жа­ји да би се по­сти­гао исти сте­пен са­до­ма­зо­хи­стич­ког ужи­ва­ња(15), до­во­ди до пре­тва­ра­ња чи­та­вог мо­дер­ног све­та у гло­бал­ни па­то­по­лис – град бо­ле­сти(16), ме­сто мо­рал­не и људске из­о­па­че­ноп­сти, Со­до­ма и Го­мо­ра. За­то је по­след­њи ко­рак тог „свет­ско­и­сто­риј­ског ра­да” масов­не кул­ту­ре – кул­ту­ра смр­ти (Cul­tu­re of De­ath).(17) Норма­ли­за­ци­ја па­то­ло­шког, у свом исто­риј­ском то­ку, мо­ра се за­вр­ши­ти пре­тва­ра­њем па­то­по­ли­са у не­кро­по­лис – пре­твара­њем гра­да бо­ле­сти, у град смр­ти(18). Јер, ако сте ужи­ва­ње про­гла­си­ли глав­ном вред­но­шћу на­кон 17 ча­со­ва (пре 17.00 је то, на­рав­но, но­вац), он­да све оста­ло, укљу­чив и сам људски жи­вот, мо­ра би­ти пот­чи­ње­но тој вред­но­сти. Та­ко се онда, ре­ци­мо, ни сек­су­ал­но ужи­ва­ње не мо­же и не сме ни­чим угро­зи­ти – па чак ни „ко­ла­те­рал­ном ште­том” ка­ква је за­че­то де­те. Оту­да на­ша кул­ту­ра смр­ти из­во­ди ону срам­ну „мо­ралну гим­на­сти­ку”: за­че­том де­те­ту од­у­зи­ма се ста­тус чо­ве­ка, те му се до­де­љу­је ста­тус „фе­ту­са”, тј. не­же­ље­не из­ра­слине (по­пут ка­кве жле­зде). А ту „из­ра­сли­ну”, на­рав­но, тре­ба „опе­ри­са­ти”. Та­ко кул­ту­ра ко­ја, ина­че, спрем­но не­гу­је презен­ти­стич­ки ра­си­зам – уве­ре­ње да су на­ши пре­ци би­ли не са­мо ма­ње ин­те­ли­гент­ни, већ и ма­ње мо­рал­ни од нас („дивља­ци”), мо­же у исто вре­ме да осу­ђу­је че­до­мор­ство у ар­хајским дру­штви­ма (чи­ње­но услед де­мо­граф­ског при­ти­ска), а да са­ма прак­ти­ку­је „утроб­но че­до­мор­ство” – при­ка­зу­ју­ћи га, при­том, и као вр­ху­нац „еман­ци­па­ци­је же­на” („жен­ско људско пра­во”, „пра­во да се не­ма­ју не­же­ље­на де­ца”). Та­ко смо до­би­ли обри­се ма­сов­не, „за­ба­ви­зо­ва­не” кул­ту­ре са­вре­ме­ног ка­пи­та­ли­зма – кул­ту­ру за­бо­ра­ва, по­тро­шач­ког „осло­бо­ђе­ња” од гре­ха и сти­да, фе­ти­ши­зма сек­са и на­си­ља, као и нор­ма­ли­за­ци­је („ре­лак­са­ци­је”) па­то­ло­ги­је и амо­рал­ности.

***

И у ви­со­кој кул­ту­ри не­ста­ле су ра­ни­је гра­ни­це сти­да, пристој­но­сти, па и мо­рал­но­сти, све под оправ­да­њем да је реч о „умет­нич­ком из­ра­жа­ва­њу” и „умет­нич­ким сло­бо­да­ма”. Кри­ти­чар­ска од­бра­на та­квих де­ла обич­но на­гла­ша­ва њихов „иза­зи­вач­ки” аспе­кат, од­но­сно на­сто­ја­ње да се „шо­ки­ра ма­ло­гра­ђан­ска пу­бли­ка”. Али то „шо­ки­ра­ње” пу­бли­ке, ако ма­ло ду­бље раз­мо­три­мо ства­ри, за­пра­во из­ра­жа­ва на­си­ље – над пу­бли­ком, или умет­ни­ка над са­мим со­бом, све­јед­но. Та­ко је у мо­дер­ној ли­ков­ној (ви­зу­ел­ној) умет­но­сти сва­ки чин или пред­мет ко­ји до­ла­зи од осо­бе са дру­штве­ном етике­том „умет­ник” про­гла­ше­но умет­но­шћу – укљу­чив и та­кве би­зар­но­сти по­пут шкољ­ке од пи­со­а­ра(27), умет­ни­ков не­на­мештен кре­вет(28), умет­ни­ков из­мет(29), ђу­бре(30), ма­стур­би­ра­ње(31), из­го­ва­ра­ње име­на ку­хињ­ског по­су­ђа(32), по­та­па­ње Рас­пе­ћа у мо­кра­ћу(33), ра­се­кли­не на сли­кар­ском плат­ну(34), итд. По­себ­но су на це­ни на­ту­ра­ли­стич­ки ак­ти (са­мо)на­си­ља – по­пут (само)уба­да­ња пр­сти­ју но­жем(35), (са­мо)уре­зи­ва­ња кр­ва­ве обрну­те зве­зде на сто­мак(36), (са­мо)за­ку­ца­ва­ња ек­се­ри­ма и цр­тање жи­ле­том по кожи(37), (са­мо)ко­па­ње очи­ју и ка­стра­ци­ја(38), са­мо­у­кра­ша­ва­ње ли­ца цр­ви­ма(39), за­ба­да­ње тр­ња у по­длак­тицу и ре­за­ње ша­ке жи­ле­том(40), ра­за­ра­ње тки­ва мет­ком(41), ка­сапље­ње жи­во­ти­ње пре­ко го­лог људ­ског те­ла(42), са­до-ма­зо порно­гра­фи­ја(43), ма­ши­не за рас­те­за­ње (му­че­ње) из­во­ђа­ча(44), итд.

У оба слу­ча­ја, и ка­да је реч о шо­ки­ра­њу „тра­ди­ци­о­на­ли­стичке” („кон­зер­ва­тив­не”) пу­бли­ке, и ка­да је реч о при­ка­зу (само)по­вре­ђи­ва­ња, мо­же­мо сло­бод­но ре­ћи да је по­сре­ди из­весна умет­нич­ка (кул­тур­на) ле­ги­ти­ми­за­ци­ја на­си­ља. На­си­ље над не­чи­јим уве­ре­њи­ма или си­сте­мом вред­но­сти мо­же би­ти јед­на­ко по­ни­жа­ва­ју­ће и по­вре­ђу­ју­ће као и на­си­ље над нечи­јим те­лом или лич­ним ин­те­гри­те­том(45). Оту­да је „есте­тика шо­ки­ра­ња”, у свом ду­бљем дру­штве­ном сми­слу, за­пра­во јед­на од де­мон­стра­ци­ја прак­тич­но со­ци­јал­но нео­гра­ни­че­не (не­ка­жњи­ве) во­ље истин­ских го­спо­да­ра дру­штва (ТНКК, „Им­пе­ри­је”). То је са­мо умет­нич­ка (кул­тур­на) апо­те­о­за једне пре­бо­га­те и обе­сне мо­ћи да се – без ика­квих гра­ни­ца, без ика­квих скру­пу­ла – ура­ди би­ло шта. У овом слу­ча­ју, да се из­вр­ши јед­на по­себ­на, и зби­ља ори­ги­нал­на, вр­ста на­си­ља – да се ни­шта, ђу­бре и зло про­гла­се умет­нич­ким де­лом.


Упра­во то го­спо­да­ре­ње над вред­но­сти­ма, над са­мом де­фини­ци­јом вред­но­сти, мо­же се узе­ти као још је­дан ди­стинк­тивни знак мо­дер­ног со­ци­јал­ног моћ­ни­ка. Иа­ко се по пра­ви­лу оправ­да­ва­ју да сво­јим, „умет­нич­ки ис­по­сре­до­ва­ним” на­сиљем за­пра­во про­те­сту­ју про­тив при­су­ства на­си­ља у мо­дерном све­ту, „мо­дер­ни” („аван­гард­ни”) умет­ни­ци, у су­шти­ни, са­мо не­све­сно, а кат­кад и све­сно, из­ра­жа­ва­ју обе­сну моћ гло­бал­не ели­те – али и под­зем­ни рад ње­не не­чи­сте са­ве­сти због по­себ­но па­то­ло­шког и не­мо­рал­ног ти­па дру­штве­не доми­на­ци­је (ко­је сам го­ре опи­сао).


Ка­жем „то­та­ли­тар­на де­мон­стра­ци­ја” за­то што та­ква вр­ста умет­но­сти – ка­ко му­зич­ке, та­ко и ви­зу­ел­не – не до­зво­ља­ва ег­зи­стен­ци­ју дру­га­чи­јег. Она, на­и­ме, про­гла­ша­ва ки­чем свако но­во умет­нич­ко де­ло ство­ре­но по нор­ма­ма веч­не („класич­не”, „тра­ди­ци­о­нал­не”) умет­но­сти. Ши­ре­ћи та­ко „страх од ки­ча” као кључ­ну ком­по­нен­ту дистин-к­тив­ног уку­са „модер­но­сти”, она ле­пи ети­ке­ту „ана­хро­ног” или „ки­ча­стог” на сва­ко умет­нич­ко де­ло ко­је по­се­ду­је, ре­ци­мо, хар­мо­ни­ју (у му­зи­ци) или фи­гу­рал­ност (у сли­кар­ству).

Сто­га, на­кон го­то­во сто­ле­ћа та­кве „по­ли­тич­ке ко­рект­но­сти“ у ви­со­кој умет­но­сти, му­зич­ко и ли­ков­но на­сле­ђе иде­о­кратске фрак­ци­је ТНКК по­ка­зу­је да се у свет­ском то­ку исто­рије гло­бал­ног ка­пи­та­ли­зма из­гле­да па­ра­лел­но од­ви­ја­ју два про­це­са раз­во­ја – на јед­ној стра­ни је раз­вој (ма­те­ри­јал­не) ци­ви­ли­за­ци­је, а на дру­гој раз­ви­так (ду­хов­ног) вар­вар­ства, де­гра­да­ци­је и при­ми­ти­ви­зма. То је упра­во до­бра сли­ка целе ТНКК, али и це­лог мо­дер­ног ка­пи­та­ли­стич­ког си­сте­ма ко­ји по­чи­ва на на­си­љу, ла­жи, по­хле­пи, за­глу­пљи­ва­њу и развраћа­њу.

Слободан Антонић, ДЕМОНТАЖА КУЛТУРЕ („Пинк транзиција у Србији“, стр. 29-36 и 40-45), CATENA MUNDI, Београд, 2020.

(Чланак у целини се може наћи на адреси: https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0023-5164/2013/0023-51641340272A.pdf)

НАПОМЕНЕ

2. http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=CVjXt_v1roM
3 Шум­пе­тер Ј. (1960) Ка­пи­та­ли­зам, со­ци­ја­ли­зам и де­мо­кра­ти­ја, (пре­вела Ве­ра Илић), Бе­о­град: Кул­ту­ра, стр. 365.
4 http://www.co­ca-co­la­hel­le­nic.rs­/Pr­o­duc­tsand­brands/Spar­kling­be­ve­ra­ges/Spri­te/
5 http://www.gar­ni­er.hr/_hr/_hr/ho­me.aspx
6 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=OOP-FQLf0Cs
7 http://www.you­tu­be.co­m/watch?NR=1&fe­a­tu­re=endscreen&v=zRnCCDDHO5U
8 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=gWYLCCDAc-I
9 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=eW6yZs1ixQM
10 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=eW6yZs1ixQM
11 Carlyle, T. (1850) Lat­ter-Day Pam­phlets. Lon­don: Chap­man and Hall,
http://www.bo­oks.go­o­gle.rs­/bo­oks?id­=K- nEI3Eu­cEQC&print­sec=front­cover&hl=sr&so­ur­ce=gb­s_ge­_sum­mary_r&cad=0#v=one­pa­ge&q&f=fal­se,
VI­II, pp. 28-31.
12 Hux­ley, A. (1946 аnd 1932) Bra­ve New World. New York, Lon­don: Har­per & Bros, p. XX
13 Jo­nes, E. M. (2009) Bal­let Par­king: Per­for­ming The Nut­crac­ker as a Co­unter-Re­vo­lu­ti­o­nary Act. So­uth Bend: Fi­de­lity Press
14 Mum­ford, L. (1988 and 1961) Grad u hi­sto­ri­ji [The City in Hi­story], Za­greb: Na­pri­jed, р. 231
15 Кара-Мур­за, С. Г. (2011 и 2000) Ма­ни­пу­ла­ци­ја све­шћу, (с ру­ског пре­вела Са­ва Ро­сић), Бе­о­град: Ве­сна-ин­фо и Пре­во­ди­лач­ка ра­ди­о­ни­ца Ро­сић, стр. 268-269.
16 Mum­ford, нав. де­ло, стр. 232.
17 Evan­ge­li­um Vi­tae (1995): Јо­ван Па­вле II, ен­ци­кли­ка Evan­ge­li­um Vi­tae,
http://www.va­ti­can.va­/ho­ly_fat­her/john_paul_ii/encycli­cals/do­cu­ments/hf­jp­-ii­
en­c_25031995_evan­ge­li­um-vi­tae_en­.html, p. 12.
18 Mum­ford, нав. де­ло, стр. 236
***
27 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/Fi­le:Mar­cel_Duc­hamp_Fo­un­tain_at­_Ta­te_Modern_by_Da­vid_Shank­bo­ne.jpg
28 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/My_Be­d
29 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/Ar­tist’s_shit
30 http://www.vi­su­a­larts.ne­t.au­/gal­lery/carlyfischer
31 http://www.dailymo­tion.co­m/vi­deo/x7ygp­c_vi­to-ac­con­ci-se­ed­bed-1972_cre­ation#.UYYJWUplLHU
32 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=3zSA9Rm2PZA
33 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/Piss_Christ
34 http://www.ar­ti­tu­de.eu­/it­/pil­lo­le/12-lu­cio-fon­ta­na-(1899-1968)
35 http://www.tum­blr.com­/tag­ged/ma­ri­na abra­mo­vic; http://www.you­tu­be.co­m/
watch?v=h9-HVwEbdCo
36 http://www.tum­blr.com­/tag­ged/lips of tho­mas
37 https://www.go­o­gle.rs­/se­arch?q=günter+brus&tbm=isch&tbo=u&so­ur­ce=
univ&sa=X&ei=SBmGUYHJOcftsgaP0YDQBg&ved=0CE­UQ­sAQ&biw=1540&bi­h=819
38 h t t p s : / / w w w . g o ­o ­g l e . r s ­/ s e ­a r c h ? q = R u ­d o l f + S c h w a r ­z k o ­
gler&hl=sr&tbm=isch&tbo=u&so­ur­ce=univ&sa=X&ei=RP-FUffhBYSHtQ
aE8oCYDA&ved=0CDYQsAQ&biw=1540&bih=819
39 http://www.zak­hor-on­li­ne.co­m/?at­tac­hment_id­=4160
40 http://www.gi­na­pa­ne.fi­les.wor­dpress.com­/2011/04/no­u­vel­le.jp­g41 http://www.ju­le­swid­mayer­.wor­dpress.com­/2009/11/19/in­tro-to­-chris-bur­den/

42 http://ik­blog­du­sik­ben.fi­les.wor­dpress.com­/2010/05/her­man-nitsch-blo­edkunst-94131.jpg43 http://www.physi­o­lo­gus.de­/bil­der/maschi­ne.gif (To­mi Un­ge­rer)
44 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=Wab­sr8Eo­uts, http://www.dan­ce-tech.net/vi­deo/marcel­li-an­tu­nez-ro­ca-epi­zoo
45 Ка­ган, Р. (2003. и 2002) Моћ и не­моћ у: Ка цар­ству до­бра или апо­калип­си, из­бор Ива­но­вић, Ж. , стр. 113-141. Бе­о­град: Фи­лип Ви­шњић, стр. 130