Александар Дугин, ПРЕДАЈА ХЕРСОНА – КОРАК КА АРМАГЕДОНУ

Предат је руски град, престоница једне од области Русије – као што су Белгород, Курск, Доњецк или Симферопољ. Ако вам је свеједно, нисте Руси. Руси сада стискају зубе од бола, ридају и пате, као да су им извадили срце, или, пред очима, убили децу, браћу, мајке и жене. Ако вас сада не боли, ви сте – ништавило.

Власт. Она је за ово одговорна. У чему је смисао самодржавља, а ми га имамо? Дајемо Владару апсолутну власт, а он, све нас, народ, државу, људе, грађане у критичном тренутку спасава. Ако се због тога окружује смећем или пљује на социјалну правду, то је непријатно, али само да би нас спасао. А ако не спаси? Тада га чека судбина „краља киша“ (погледај Фрејзера). Самодржавље има и своју другу страну. Пуна власт у случају успеха, али и пуна одговорност за неуспех. А шта би ви хтели?

Како изаћи из ситуације? Без одлагања прећи од суверене диктатуре на комесарску, то јест, увести идеологију. Владар је то скоро учинио. Али, опет – скоро. А Херсон су предали – не скоро, него су га – сасвим предали. Никаквих претензија према Суровикину. Он није политичар, он одговара за техничку страну фронта. Ударац није њему намењен. Ударац, схватате, коме је упућен. И никакав пи-ар ту не помаже. У критичној ситуацији полит-технологије уопште не функционишу. Данас говори историја. А она нама изговара – страшне речи.

Ово није издаја, ово је корак ка Армагедону. Услови победничког Запада, ове цивилизације сатане, за Москву никада неће бити прихватљиви. Значи, остаје тактичко нуклеарно оружје и стратешко нуклеарно оружје. И то је крај. И ту је најважније.

Под притиском околности (и врло је лоше што је тако, ужасно је што је тако) ми смо учинили низ војно-политичких корекција у вођењу Специјалне војне операције (зашто тако касно – посебно је питање). Али то, још увек, није дало ефекат. Последњи ресурс је – идеологија. Права, не овај фејк, коју покушава да нам утрапи, насмрт уплашен побуном реалности – АП (Алексеј Константинович Пушков, прим.прев.). Доста је врдања: Руска Идеја. Једино она. Глупо је ићи ка тоталном уништењу човечанства само због страха од Руске Идеје, од наше идеологије. Другог пута нема. Власт у Русији више ништа не може предати. Лимит је достигнут. А чисто техничких средстава за Победу недостаје.

Рат мора постати народни у потпуности. Али управо таква, народна – руска! – мора постати и држава. А сада таква није.

Александар Дугин
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y2zvpmJO5BWe72Ab

Александар Дугин, ЕКОЛОГИЈА – УСПАВЉУЈУЋА ЛАЖ

Петог јуна неки су празновали Светски дан заштите животне средине. Екологија се данас активно истура у први план. Сетимо се само оштећеног детета Грете Тунберг, која је покушала да заједно са другом децом, заустави узлетање авиона јер они повређују облаке, или због неког другог, али, у суштини сличног, разлога. То јест, Грета данас слави, и опет, по ко зна који пут, напушта школу и забавља се на јахтама са постаријим милијардерима, који су, такође, забринути за екологију.

Мирча Елијаде, велики познавалац митова и религија, једном је рекао: природа је у целини условљена културом, nature is culture bound. То је много дубље запажање од најдубље екологије. Другим речима, никакве природе, саме по себи, нема. Природа је пројекција културе и њено битије проистиче из субјекта, из духа, из културе. Какав дух, таква и природа. И ако је дух прозрачан и чист, ако је култура узвишена и божанска, таква ће бити и човекова околина. Чистом је све чисто.

Руски религиозни философи говорили су о Премудрости света. Свет је Премудар, то јест, прожет лучама Божанске мудрости. Но, опет, не сам по себи и снагом пробоја људског битија у најдаље и највише хоризонте.

Човек ствара свет заједно са Богом или – ако је без Бога, онда га немилосрдно уништава, изобличава. Загађује средину у којој живи зато што његова душа постаје нечиста или се уопште о њој не брине. Чисто телесни човек живи у чисто телесном свету. Он своје окружење чини чисто телесним. Но, то је већ само по себи гадост – живети у свету плотском, који гравитира ка дну непрестано распадајућих тела.

Напуштајући рај, човек почиње да претвара своје окружење у ад, у тржиште, у објекат који присваја и експлоатише. Почиње да изопачује природу, видећи у њој само непријатеља и предмет од кога може имати користи.

Но, таква природа – прљава, тупа, агресивна, испуњена мијазмима нечистоће и распадања – таква природа само је пород људског духа. Палог духа, болесног и изопаченог. Каква култура – таква и природа.

Наша околина је производ капитализма. Она је материјална, расподељена међу субјектима као приватна или државна својина, њоме се тргује на тржишту. А сви отпаци се беспоштедно у њу бацају као у огромну, разјапљену помијару. Но, та помијара дело је човекових руку, она је пројекција онога што је човек капитализма, материјализма и Новог доба постао – помијара.

И човек је сада то почео да примећује. Но, једино што он види јесте да се са околином дешава нешто катастрофално. И, може бити искрено, а чешће зато што глобалистички фондови то плаћају, брине се за њено спасење. Но то је, једноставно, чисто лицемерје или умна ограниченост.

Данас је уобичајено да се каже како живимо у епохи капиталоцена. Као новом аналогу плиоцена, пелеистоцена или голоцена. Управо овом капиталистичком културом, капиталистичким егоистичким и суровим погледом на свет предодређена је и савремена природа. Спасити се можемо само ако почнемо од главног – од човека. Умире и распада се, наиме, људска епоха глобалног капитализма, као кулминације европског Новог доба. Управо у Новом добу, човечанство је одлучило да убије Бога. И убило је само себе.

А наша околина је само огледало. У њој посматрамо сопствени крај.

И у таквој ситуацији, – колико су само бесмислени покушаји да се „излечи огледало“, а остави оригинал у неизмењеном стању.

Ако желимо да спасимо природу, треба да спасимо културу, треба да спасимо човека. Сви проблеми су у њему и само у њему. Екологија је заправо област паралишуће илузије, област успављујућих лажи. Уместо истинског непријатеља – европског Новог доба и његове материјалистичке идеологије, која је кулминирала у либерализму и глобализму – нама предлажу да се усредсредимо на спасавање пчела. Пчеле, нико не спори, прекрасне су, трудољубиве и мудре. И њима, такође, прети смрт. Но, ако човек настави да се креће правцем којим се данас креће, чак ни спасавање пчела неће ништа променити, тим пре, што ће оне изумрети коначно – ако човек више не буде имао културу. Јер, сама природа је условљена културом и страда када се та култура руши. А она се данас руши.

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

Извор: https://katehon.com/ru/article/spasenie-prirody-tolko-cherez-spasenie-kultury