Љубомир Симовић – КОВАЧНИЦА НА ЧАКОВНИ (белешке)

О поезији
За мене је поезија нешто изузетно, и изузетно важно. Она је много више од литературе, она је или начин живота и животни став, или ништа. За песника, сва питања се постављају и решавају у песми, или нигде. Песници немају других доказа, осим стихова. Поезије нема без инспирације, а инспирација није само један тренутак…инспирација је перманентна концентрација. Она ни у каквој прилици не престаје, што значи да ви у свакој прилици говорите из те инспирације, то јест увек мислите и говорите као песник, као неко чија се тачка гледишта налази у песми. (стр. 8)

„Кров на две воде“
Знате код нас постоји израз „кров на две воде“ и „кров на четири воде“…На врховима планина, тамо где су развођа, може да се догоди да, падајући на неки кров, једна иста киша низ два његова нагиба отиче у два слива, и у два мора…У једној шетњи по Миљанића брду и Ђаковом камену, врховима између Јелове горе, Спасовњаче и Кадињаче, то се код мене претворило у „видик на две воде“. Не може се описати какв је, и колико је велики и дубок, видик који се пружа са тих брда. Огроман је, али вас не умањује. Тај видик вас напросто носи увис! Као да се у тој песничкој слици дефинисала двосмисленост и двозначност свих ствари. Све што видимо, све је поливалентно, окренуто је истовремено према оба света, испуњено је разним значењима, могућностима и „хоризонтима“. Познато је препуно непознатог, ограничено бескрајног, црно плавог и златног…О томе можда најотвореније говори песма „Јеремија“, у којој је овај затвореник нашао „у тесном ширину, у плитком и ниском дубину и висину“. Да би се допрло до неког од тих тајних, неочекваних видика, који су садржани у стварима, каткад се морају преживети највећа искушења. У песми Цвеће до појаса, тако, расте цвеће „које не види глава са рамена, него глава са пања“. Неки видици постоје и откривају се само кад их гледате из најтежих углова. Покушавао сам, у тој књизи, да из таквих, најтежих углова – рат, вешала, тамнице, смрт, итд. – гледам обичне, сто пута виђене ствари: тањир пасуља, обарено јаје, пијацу, стручак мирођије који се сушђи на сунцу, колут сира, храст. Осећамо сам да те ствари садрже, и у неким критичним тренуцима откривају, неки неочекивани „видик“, који може да понесе далеко, и увис. (стр. 8-9)

О поеми „Субота“
Те свакодневне ствари, то је наш свет. У Суботи сам покушавао да откријем то што сам касније назвао „видик на две воде“, видик на два света, на две могућности, на живот и смрт. Субота се, мислим, и развија на два плана: она говори да смо заробљени, опчињени, осуђени и ограничени овим светом, али истовремено говори и о жудњи и нужи да се из ово света изађе. Неки критичари су констатовали да се ја у Суботи и Чуду у „Шаргану“ бавим „периферијом“ и „приземљем“. То можда јесте периферија у односу на Теразије, али није периферија у односу на звезде. За мене то приземље није само приземље, него једна раван, један ниво на коме живи велики, можда највећи, број људи. Мислим да се човек и са те равни може пројектовати увис. Ти људи, зато што живе на тој равни, нису изгубљени за питања историјског и космичког идентитета. Веровати да је испуњење човека могуће само на „највишем нивоу“, а при том још мислити да је „највиши ниво“ могућ само тамо где је највише новца и власти, значило би отписати милионе људи, и милионе животних могућности. Остварење човековог идентитета у свој његовој пуноћи мора да је могуће на свим нивоима, иначе би живот био бесмисленији него што ико може да замисли. (стр. 9-10)

Драма и поезија
Драмски говор нису само речи. Том говору, поред речи, припада и глумац, са својим изгледом, гласом и костимом, са својим талентом и шармом, гестовима и мимиком; том говору припада и сценографија, светлост, музика, чак и публика. Речи су можда у драмском говору основне, али нису једине. Понекад нису ни најпресудиније. А у поезији нема ничега осим речи. Према томе, то су у принципу два језка. Један не може да замени други. Различити су, да тако кажем, и циљеви та два говор. Драмски говор је упућен мноштву, песнички појединцу,. Драмски говор вам упућује неко други, са сцене, из неке спољашње животне ситуације. Поезија, међутим, долази изнутра. Њу не чујете са сцене или трибине, она се више чак и не пева као некад, него се чита у себи, или за себе. Као да вам се не обраћа неко други, него неко из вас.

Таква ситуација, отприлике, кад је реч о однус између поезије и драме уопште. Међутим,када је реч о песничкој драми, тај однос је другачији. Магбет је, по мени, ближи Цвећу зла него Господи Глембајевима или Хеди Габлер. У песничкој драми се драмски и песнички говор природно додирују, понегде се чак и преклапају, као што се, уосталом, преклапају и у неким врстама поезије. Драмски говор може песничком језику да дâ извесну живост и драматичност, неке јаче боје, неке живље интонације, чак и неке згодне форме – дијалог, на пример, или симултано постојање више језичких слојева у једној песми. Језик песме, заузврат, може драмском да омогући највеће усијање, највећи семантички интензитет. Драмски говор, кад треба да достигне то врхунско усијање, претвара се у песники, то јест постаје гушћи, кондензованији. Наравно, драма, чак ни песничка, не може цела да буде тако написана.Драмски говор би убила она густина без које би се песнички говор распао. Обе своје драме сам написао у стиховима, и знам да је струкутра стиха у драми једна, а у песми сасвим друга ствар. О тој разлици треба водити рачуна. Међутим, границе између лирског, епског и драмског језка се стално померају, зависно од случја до случаја, и та су померања плодна. И за драмски, и за песнички језик. (стр. 11)

Мит и поезија
Митске ситуације су у својим изворним облицима и функцијама биле нераздвојно повезане са сводневним животом. Погледајте афричку пластику. Предмети којима се служи афички, и уопште архаични, човек, пуни су митског и религиозног садржаја. Митска или религиозна вредност присутна је у поклопцу, у лонцу, у вратима амбара, у брави, у музичком инструменту, у облику ножа, у кутлачи, у шари на вратима, у свему што човек додирне. Мит је био свакодневно ту,што значи да је нека виша суштина била свакодневно ту, да је човек свакодневно живео у присности са апсолутним или промрдијалним, да није био сам и изолован у свом усамљеном историјском времену. Све га је у животу подсећало на нешто веће од њега, што је и њега самог увећавало. Очито, митови данас не могу на исти начин да се доводе у везу са свакодневним животом. Човек, на пример, више не једе кашиком коју је сам издељао, и чија функција није била само да пуни његово желудац, него и да храни његово сећање, и његову духовност. Митови се мењају, мења се даљина с које они емитују своје поруке, мењају се знаци које нам шаљу, и средства којима се изражавају. Али оно што је битно, то је да је свакодневни живот и даље циљ митског зрачења. И позитивног и негативног.

Поезију, по мом осећању, занима онај живи мит преко кога човек може да успоставља везе са светом, у свим правцима и значењима; и занима је оно свакодневно које садржи и које може да понесе митске, то јест универзалистичке, поруке. Ако је поезија израз тежње ка егзистенцијалној пуноћи, а надам се да бар она то јесте, онда јој мит помаже да ту тежњу изрази. Или можда чк и више: да та егзистенцијална пуноћа, или свест о њој, буде остварена у самој песми, и да се из песме прелива у свакодневни живот. (стр. 16)

„Реално“ и „надреално“
…У исто време, у тим драмама има догађаја, ликова, односа, који се могу сматрати „нереалним“, „надреалним“ или, како неки кажу, „фантастичним“. Пре него што се приступи обради (или, у овом случају, изостављању) тог „реалистичког“ слоја, треба видети какав је одност тог „реалног“ и тог „фантастичног“ и „нереалног“. Прво, у позоришту које ја замишљам, дужност „реалног“ је, између осталог, да садржи „нереално“ и да у представи доказује и омогућава реалност тог „нереалног“. Једну невероватну сцену може да учини вероватном свежањ ротквица. Изостављајући један слој, према томе, остављамо и онај други без подлоге. Друго, када се каже да у овим драмама има елемента фантастике, долазим у искушење да кажем: нема. Нема, зато што фантастика не постоји: само наше осећање стварности покушава да буде шире од уобичајног. Али када бисмо пристали на термин „фантастично“ , ја бих рекао да мене не занима „фантастично“ у фантастичном, него у реалном и конкретном свету. Нити ме „универзално“ занима у апстрактном свету, и као апстрација. Зато се питам: где ћу наћи универзално ако га не тражим у криворечком аутобусу и у ковачници на Чаковини? И зато кажем: универзално полаже јаја у сва гнезда. (стр. 30-31)
1986.

Предање, мит…
Са митовима се у наше време догађа много што-шта. Имамо, с једне стране, јаке тенденције ка демитизацији, а та демитизација најчешће није ништа друго до маска за стварање нове митологије, или за преоријентацију и прилагођавање митова неким новим циљевима и потребама. У старе песме стављају се имена нових јунака, у старе митске и религијске калупе сипа се нови лив. Модерни револуционарни песник, на пример, не укида оно што пише у Откривењу Јовановом: „Благодет вам и мир од онога који јест, који бјеше, и који ће доћи“, него ото преиначује, и уместо Бог каже Лењин: „Лењин је живео, Лењин је жив, и жив ће Лењин бити.“ Форма је остала наизглед иста, али су се променили ниво и садржај мита. Мит више не говори о почетку и стварању света – он о почетку једне епохе, или једне владавине, говори као о почетку света. Демитизација мит не укица, него га фалсификује.

С друге стране, изворно митско мишљење постоји још увек. Не само у литератури. Неке митске слике и ситације налазимо и као свакодневне животне чињенице. Једном, на пример, на Јеловј гори, видео сам на једном гумну старца како, пред невреме, стоји високо на гомили крстина, и слаже их и покрива. Нешто сам га у вези с тим послом питао, а он ми је одозго одговорио: „Треба ово отимати од облака!“ У тој слици, и у тој реченици, за мене је, из свакодневља, заискрило зрнце чистог и живог мита, који прича о борби са змајевима и небеским силама…Или један другачији пример…прошлог лета, по великој врућини, ишао сам врхом планине, далеко од сваке воде. Прво сам крај пута угледао мртвог рака. Мало касније, срео сам мртвог даждевњака. Да се није појваио тај даждевњак, ја бих рака брзо заборавио. Овако, они су представљали једну концентрацију која је будила посебну пажњу. Тако концентрисани на јендом необичном месту, они за мене више нису били даждевњак и рак, већ слова, знаци неке митске приче…Упркос природним и вештачким сметњама, до нас допире велики број митских порука, једноставно зато што модерни човек, и модерни песник,није престао да буде жедан прве воде. А шта та давна искуства говоре песнику данас, зависи од песника. Зависи од тога да ли ће тог рака и даждевњака доживети као рака и даждевњака, или као слова неке поруке коју му неко из неких давнина упућује. (стр. 33-34)
1986.

Традиција…образовање…
Планови наставе књижевности не заснивају се на вредностима, него на договoрима и ценкањима, као и све друго, уосталом. Имамо те сталне шокове у васпитању и образовању…Чак је и Његош, као да је малолетан, добио старатеља и намеснике који га спасавају од незнања и заблуда…На тај начин ми не добијамо само књижевно необразоване генерације, већ нешто много горе: добијамо генерације са трагичним празнинама у колектвној свести. Често у оваквим приликама помишљам на Паундову песму „Cantico del sole“: „Кад само помислим на шта би Америка личила/ да се класици више растурају/…од тога да заспим не могу…“ Број наших духовних упоришта је страховито сужен и осиромашен. А ми морамо бити свесни, увек, у сваком тренутку, не своје филтриране и редуковане, него своје целокупне културне и духовне историје. Тек кад будемо свесни те целине, те целокупности, која не почиње у двадесетом, ни у деветнаестом, него у деветом веку, моћи ћемо евентуално да разговарамо о томе о чему ме питате: о стварању своје сопствене, личне, традиције, и о бирању својих сопствени претходника и предака.(стр.35-36)
1986

Родољубива поезија
Термин „родољубива поезија“ је, по мом мишљењу, једна од оних школских одредница које сви употребљавају по навици, не питајући се шта те одреднице данас значе и колико су данас употребљиве. Ако се у новијој поезији, и у поезији песника које помињете – а тај списак би могао бити и знатно дужи – нешто променило, онда је то управо ово: несводљивост песме на родољубље. Није, дакле, разграђен само клише традиционалног типа овог песништва, него је разграђено и само то песништво. Површном читаоцу поезија вероватно и пруже неке разлоге да је он, у жељи да све класификује, и да класификовањем све учини прегледнијим, сврста у категорију родољубивог песништва. Али то што у песми има историје, што се у њој помињу имена неких брда, па ако хоћете и имена неких битака, и што она говори о колективној угрожености и борби за опстанак, све то још није разлог да се песма прогласи родољубивом. Родољубивом, и више никаквом. Песму морате да скратите и сузите, да је пресујете, да бисте је у то угурали. Човек носи, и покушава да изрази, нека осећања, искустава, страхове, неке успомене и полууспомене, снове и плуснове, халуцинације, слике, слутње, и неку своју, и њему самом нејасну, стварност. Али све то нејасно, неизрециво, замагљено, све то неисторијско, постоји у неком негде, и неком сад, дакле у некој историји. И храни се том историјом. По оном Хамлетовом: „Ал у том спавању смртном/какви би снови могли доћи/кад живота ово клупче одмотамо…“ Што је најважније све то постоји у једном одређеном језику. Мени је врло занимљиво оно што о поезији каже Елиот. Он каже да је поезија много локалнија од прозе, да је прва почела да истиче употребу народног уместо латинског језика, и да ниједна уметност није „упорније национална“ од поезије. Међутим, Елиот каже „да се дужност песника као песника само индиректно везује за његово народ: његова је директна дужност везана за његов језик…“ Ту везаност за језик наглашава и Роман Јакобсон, кад каже да се Запад диви руским иконама, филмовима, балету, музици, роману, позоришту, али да „можда највећа руска уметност – поезија – још није постала извозни артикал. Она је сувише присно и нераскидиво везана за руски језик да би могла да преброди искушења превода.“ Иза једне песме стоји цео језик на коме је написана. Прави потпун превод песме није могућ – могу се преводити можда само идеје, можда само један, и то површински, слој песме, Да би се једна песма превела са српског на француски, требало би на француски превести цео српски језик! Према томе, ради се о једном врло сложеном односу иземђу поезије, историје и језика, а један тако сложен однос не може да изрази такво упрошћавајући израз као што је „родољубиво песништво“. (стр. 37)

О љубавној поезији
О термину „љубавна поезија“ мислим исто што и о термину „родољубива…“ А еротика, и њен највиши спрат, љубав, за мене су, као и за сваког човека, представљали и велику радост, и начин да се доживе дубина и пуноћа егзистенције. Написао сам прилично песама о лепоти и еротичности женен, и о тим светлим женским пејзажима, али ми се чини да сам најпунији доживљај жене изразио у Источницама и Тројеручици. Источнице би, на пример, могле да дају сасвим ново значење Његошевом стиxу „Не зна жена ко је какве вјере…“ Ту особину, неразликовања људи по вери, коју је Његош сматрао негатвном, и која у контексту у коме је он посматарао и јесте била негативна, у једном другом контексту, у Источницама, може да се открије као нешто што је у жени најпозитивније и најживотније. Источнице жену посматрају у некој ситуацији пре било какве етичке и идеолошке диференцијације. Те жене облежавају, и бране, једино диференцијацију од јаловости, пустоши и ништавила. Оне се баве голим постојањем, и боре се на некој далекој граници на којој се не зна ни за какве друге разлике осим разлика између живота и смрти. А то онда подразумева и посебан морал. (str. 39-40)

О позоришту
На местима на којима се одвија наш свакодневни живот позориште се, као сукоб, дијалог, заплет, као забуна и неспоразум, као сценографија, као нека игра, као „представљање“ нечега, и као нека мешавина оног што „јесте“ и оног што „није“, стално зачиње, али се никада стварно и до краја не зачне и не развије: расплине се у стварности. То је као река која стално остаје само као извор. Да би тај извор постао река, тј. да би та стварност у уметничком смислу постала стварна, треба је попети на неки пањ, на неку столицу, у неки излог, на неку сцену…треба је урамити и издвојити сценом, сажети је сценом…Као драмски писац, ја сам медијум те велике позоришности свега што чујем и видим. (стр. 47)
1986.

Завичај и језик

За мене, завичај је место на коме најдубље и најнепосредније осећам цео свет. И све друге светове, чак и оне невидљиве…Завичај за мене није само одређена географија и историја, него нешто што је и све то, али и нешто много више од свега тога: језик. Ништа није толико везано за један народ, за његову судбину и егзистенцију, као језик. Ви, на пример, у поезији не можете имати Бодлера, ако немате Париз. Нити можете имати Доментијана и Теодосија, ако немате Хиландар и Студеницу. Хоћу да кажем да нема језика који би нас, такве какви смо, изразио тачније и потпуније од овог језка којим говоримо, и који смо сами створили. А ја сам тај језик научио у завичају. И када кажем језик, то за мене нису само гласови, речи, реченице, него, још увек, предели, догађаји, лица, куће, алати, дрвеће, ваздух. За мене су, као и за дивљака, речи још увек везане за ствари, и још увек су провидне. Кад кажем шума, ја у тој речи заиста, непосредно, видим и чујем шуму. Реч шума је за мене још увек зелена. Кад кажем облак, то је за мене више стварни облак, него реч која га означава и заборавља и, заорављајући га, постаје апстракција. Завичај је за мене та изворност и непосредност свега: и звезда и језика. /стр. 55/

О миту
Мој однос према миту није теоријски, него практичан. Никада нисам покушавао да дефинишем шта је мит, и на који је начин присутан, и каква је и колика његова улога, у мојим песмама. Али знам да мој однос према миту произилази из моје жеље да осећам и видим почетак и крај, лице и наличје, дно и врх,целовитост и пуноћу света…из моје жеље да с том пуноћом будем у непосредном односу, и из моје потребае да свој доживљај те целовитости изразим. /стр. 55/

„Мерити високом мером“
Понекад ми се чини да се налазимо на ивици помирености са чињеницом да је судбина света у рукама најгорих. И више него та чињеница плаши ме та помиреност с њом.

Ако већ не може да утиче на судбину света, песник бар покушаа да утиче на судбину језика, и на субину поезије. Питајући се, све чешће, о смислу и путевима поезије у оваквим временима, питајући се шта би поезијом могло да се спасе, и шта би поезија морала да ради да би допринела спасењу језика, а са спасењем језика и спасењу човека и света, све чешће као да чујем глас Марине Цветајеве:
Висока мера. Мерити високом мером.
Адам Михњик, човек са искуством стеченим у свету дириговане естетике, и у мокотовском затвору, у свом есеју о сликарском и књижевном делу Јузефа Чапског, каже и ово: „Поштовање према сликарском занату учинило га је отпорним према уметничкој лажи тоталитарних система.“

Песнички занат и висока мера: то је једнино песниково оружије. /стр. 78-79/

Апокалипсе не стижу у бујицама и потопима, него у капима….
Завршивши, године 1492, „у крајевима љубостињским“, преписивање Четворојеванђеља, светогорски монах и писар Инок из Далше записао је, у једној придодатој аутобиографској забелешци, једну чудну молитву, коју не упућује ни Богу ни Богородици, нити икоме од светаца, већ свом будућем, непознатом и неизвесном, читаоцу: „А и ово молим и говорим: Сачувајте књигу ову од прљања и од свећа покапања и горења, и проливања зејтина од кандила…“
У сред пропасти српског царства и народа, док се над земљом надносе и харају иноверне азијске војске, и док се шире несреће у којима и он сам трпи силне мука и једва спасава главу, Инок из Далше страхује да капи воска и зејтина не оштете његов рукопис. У сред страшног ратног пораза он страхује од небриге, и више од војсковођа и ратника страхује од небрижљивих читалаца. Он као да зна да права опасност није троглава и рогата, већ обична, свакондевна и неупадљива. И као да зна да апокалипсе не стижу у бујицама, поплавама и потопима, него у капима.
Пет и по векова касније, пишући песму под насловом. „Одвећ брзо“, Десанка Максимовић зна да за наше ишчезнуће „није потребна сила оркана“:
развејаће нас скорих дана
и поветарац који не чује ухо.
Слично Иноку из Далше, Десанка Максимовић зна да апокалипса не стиже севајући и грмећи, него неприметно и нечујно. Инок из Далше и Десанка Максимовћ не седе у истом веку, али ипак сачињавају и деле неко заједничко данас. Али то њихово заједничко данас није у истом времену, него у истом знању и страху. /стр. 79/
1987.

Уз песму „Вага Вука Караџића“
Вуков лик, онакав какав сам и нехотице замишљао читајући његове списе, никако се није поклапао са атрибутима његовог канонизованог портрета: са штулом, фесом и великим брковима. И са обрвама, великим као бркови. Гледајући те портрете по читанкама и на разгледницама, некако нисам успевао да продрем до лица које бих могао да прихватим као стварно Вуково. Том стварном Вуковом лицу мени се најприближнијим чини оно које је забележено 1850. године на талботипији Анастаса Јовановића, на којој видимо једног старог, болесног и уморног човека, на коме све – и реденгот и фес, и положај руке спуштене на неки сточић – делује прашњаво, уморно и угашено. Све, осим очију, које, упркос очигледном умору, пламте неким тамним, дубоким, усредсређеним сјајем. Из чега, из каквог знања и искуства, из какве слутње или вере, из какве грзнице, долази тај сјај?

Као што обично бива, ово питање сам поставио тек онда када сам на њега већ знао одговор. Неколико месеци пошто сам написао песму Вага Вука Караџића, поново сам се зауставио пред талботипијом Анастаса Јовановића. И тада, као да сам је видео први пут. Или као да сам је први пут видео правим осветљењем. Могуће је чак и то да ја данас ту талботипију гледам „кроз“ ту песму, и „из“ те песме. А песма, очито, види и приказује једног Вука који нема ни фес, ни штулу, ни бркове, ни обрве које личе на бркове. Та песма Вука види сажетог у један његов покрет: у некој сумрачној бечкој собици, у неком јесењем или зимском сутону, Вук на сто ставља мастионицу. Цео апсурдно устројени свет је против тог покрета. Или је тај покрет против целог апсурдно устројеног света. Мени се чинило да сам правог Вука успео да угледам у тренутку када је он покушао да „тежином“ те мастонице одржи равнотежу са буздованом и ђулетом, са гавраном, са силом, са злочином, са влашћу, са апокалипсом и апсурдом, са ништавилом. Чинило ми се да Вук, пишући граматику, или неко писмо, или неку рецензију, не обавља само само неки филолошки или књижевни посао, него покушава да избори и успостави равнотежу између живота и срти, смисла и бесмисла. Та мастионица, коју видим као један прави Вуков атрибут, то је можда једина наша противтежа бесмислу егзистенције. Она ј слаба, лака, ништавна, она је крхка, али она ту равнотежу, бар у психолошком смислу, ипак успоставља и одржава.

Мени се данас чини да Вуков поглед са талботипије Анастаса Јовановића сија од тог открића и сазнања. /стр. 89-90/
1987.
ВАГА ВУКА КАРАЏИЋА
На тас стављају масло, слажу сир,
сипају шећер, пиринач, сипају орасе,
на тас изручују укљеве, стављају смокве,
сипају бибер, сипају семе и со,

на тас стављају доказе, стављају печате,
слажу Законике, Уставе, слажу Пресуде,
на тас стављају топуз, стављају ђуле,
на тас слеће гавран с Небојше куле,

на тас из мрака долећу коњаници,
и с коња који се пропињу и пене,
док им бичеви секу сапи, а узде их даве,
на тас из зобница бацају крваве главе;

на тас се слажу оранице, слажу се гробља,
на тас се слажу планине и вулкани,
на планине се спуштају облаци,
и, док се гасе облаци који нас памте,

на тас ветрови
навејавају пустиње,
плиме на тас
доносе ледене санте.
да допуни
тежину света,
на тас,
на све то,
из руку висина,
капље крв,
на крв
прамиња
снег.

Вук Караџић
на сто,
на други тас,
мастионицу ставља

Потреба за песмом
Увек сам веровао да потреба за песмом није само књижевна и естетска. И да нам поезија омогућава један доживљај света који нам ништа друго не може омогућити, а који нам је суштински потребан. Рене Шар је негде поменуо песме „у којима се може препознати нужност коју од нас захтева тајанствени ток вашег живљења“…Песма не постоји само због лепоте песничких слика, неог због неке дубље потребе која те слике ствара, и због онога чему би те слике требало да воде. Песма је нешто што је потребно не само култури, не само књижевности, не само језику, него нечему због чега постоје и култура, и књижевност, и језик. Можда баш том „тајанственом току живљења“, који помиње Рене Шар. Ја бих, као песник, осето велико испуњење кад бих видео да је неко моју књигу песама ставио уз свој тањир и хлеб, уз свој сланик, уз свој алат, уз своју кутију шибица. То јест кад би његова потреба да живи, и да изрази, ону нужност коју од нас захтева „тајанствени ток нашег живљења“ била не изузетна, него свакоднавна, равноправна са осталим животним потребама, и кад би моја књига могла ту потребу да задовољи. (стр. 91-92)

Поезија и стварност
„Ниси ти овај напуштао свет,
био си само у његовој јаснијој слици.“

То је стих из песме Послепоноћница, у којој описујем како ме Вијон води кроз пакао и, на крају, кад ме из њега изведе, каже ми да ја, одлазећи у пакао, нисам напуштао овај свет, него сам био у његовој јаснијој слици. У извесном смислу, пакао и није ништа друго до јаснија, изоштренија слика овога света. У неком другом смислу, и на неки други начин, могло би се рећи да је и песма јаснија слика света. Или, боље рећи потпунија. Ја верујем да је песма начин на који свет постаје сушаствен. Везе између поезије и света су многоструке, разноврсне, неочекиване, и опасно је кад се оне своде само на један однос. Код нас је, на пример, уведен термин „стварносна проза“, а „стварносном“ се проглашава она проза која се бави само најнижим слојевима стварности. Зашто би само иловача била стварност? И зашто би стварно било само оно што је очигледно? У модерним временима као да поново преовладава уверење да је реализам натурализам. То се види и у савременој америчкој поезији, барем у оном што се код нас преводи, и што има утицаја на приличан број наших песника. А ја мислим да је и симболизам реализам, да је и такозвана фантастика реализам. Мене реализам занима у оном смислу и обиму у коме га налазим у поезији, рецимо, Емили Дикинсон. Занима ме реализам Десанка Максимовић, када пева о зрну које је погодило „птицу које никад није било“. Занима ме реализам Магбета, кад каже:

Мањи је
Страх што је сада нечим изазван
Од страха што га улива човеку
Замишљен ужас,

и када каже да је његова мисао

Тек замишљено вршећи убиство,
У толкој мери уздрамла царство
Кукавног људског бића мога, да се
Делатна моја моћ расплинула
У слућењима и нагађањима,
Те ничега и нема осим оног
Што не постоји.

Зашто би оно што постоји „у слућењима и нагађањима“ било мање стварно од онога што је остварено у материјалима који се могу опипати и месити? Поезија статус реалног, статус опипљивог, признаје и сновима, слутњама, нагађањима, магли, речима, сенкама, полусенкама, аурама. Поезија садржи, хвата, лови, и покушава да изрази, неке слојеве и неке тренутка стварности који нису очигледни, али у којима се збива нешто суштинско. Кад „уђем“ у песму, било да је пишем, било да је читам, ја сам из једног редукованог света ушао у свет суштина, у стање једне другачије егзистенције, која је можда сећање, можда слутња, можда, како ви кажете, чежња. Помоћу поезије се и на овај свакидашњи свет гледа другим очима, и у њему се открива много више од онога што је очигледно. Мене, на пример, веома привлачи да сланик, виљушку, напрстак, дугме, иглу, шило, млин за кафу, доживљавам не само као предмете, него и као слова неке метафизичке азбуке. Да из те азбуке, из тих слова, читам неке поруке. Можда и због тога толико волим старе холандске и фламанске сликаре. Они неколико кухињских предмета насликају тако да они делују озбиљно, садржајно и потпуно, као да су сав свемир. А при том је тај свемир са вама веома присан. (92-94)

О обесвећењу
Као и сви, оптерећен је (саваремени песник), с једне стране, лажним величинама и вредностима. И, с друге стране, оптерећен је обесвећењем многих вредности без којих цивилизована егзистениција није могјћа. Сви ми знамо да обесвећење може да буде здраво, ако отрежњава, и ако ослобађа од притиска лажних светаца. Али обесвећење код нас није полод отрежњења, него незнања. Није плод демистификације, него деградације и деструкције. Код нас у систему вредности као да влада нека организована конфузија. И шта да супротставите тој конфузији, и свим тим санктификацијама без покрића? Рене Шар тај проблем решава поруком: „Покоравајте се вашим свињама, које постоје, ја ћу мојим боговима које не постоје.“

Очигледно да то није довољно. Хумор може мало да освежи, да смањи притисак, али је потребно и нешто више од тога. Потребне су нам стварне и високе вредности. И потребни су нам критеријуми којма се не може манипулисати. А како утврдити те критеријуме? Откад сам је прочитао, једна реченица Чеслава Милоша не избија ми из главе. Он каже: „Вероватно је само оно вредно што је способно да постоји за човека у тренутку кад је он угрожен непосредном смрћу.“ Ништа мање! Овим је мера постављена врло високо, и врло мало ствари може да је издржи. У таквом једном тренутку тешко да ће за било шта друго, осим за животни нагон и Бога, бити места. Не знам да ли песник сме да се нада да би поезија могла да буде толико вредна, и толико потребна, и толико моћна, да и у таквом тренутку, и у таквим околностима, постоји, то јест да постоји са истим интензитетом са којим постоје можда само жудња за животом и Бог. Али, било њено присуство у таквом тренутку видљиво или не, било оно призивано или не, она треба да буде ту негде у близини, да се одазове ако је позову. (стр. 94-95)

Како настаје песма
Плашим се да ћу вас својим одговором разочарати. Ја знам само да сам стално у процесу стварања песме, чак и онда кад месецима ништа не пишем. Тај процес се никада не прекида, чак ни у сну. Само писање је тек један део тог компликованог процеса. Песму некад пишете и дописујете месецима, а некад је целу напишете одједном без икаквог поправљања и дописивања, као да вам је дата. Наравно, и то што доживљавате као да вам је дато, дошло је на основу оног невидљивог рада који никад не престаје, и који вас чини спремним да у сваком тренутку примите то што ће вам бити „дато“. Песник заправо стално иде у сусрет таквом давању…(98)

Да ли је поезија маргинална
Да ли је поезија маргинална зависи и од тога шта сматрате магистралним. Или шта вам се намеће као магистрално. Ако се савремена српска поезија бави нашом судбином – а бави се; ако чува и развија наш језик – а чува га, и развија га; ако савремена поезија одржава нашу главу изнад мочваре у коју нас гњурају – а одржава је; ако у време обезвређивања свега покушава да сачува свест о аутентичним вредностима, и да ствара вредности – а покушава, и не ретко успева у тим покушајима; ако у време безнадежних депресија нуди неку наду која не обмањује – а нуди; ако у време кад губимо свој морални, национални и културни идентитет, чува тај идентитет – а чува га; да ли је она, после свега тога, маргинална? Она је можда на маргини дневне политике, али њој у дневној политици и није место. Она је, такође, на мрагини интересовања ширих слојева, али бити на маргини интересовања ширих слојева не значи бити и на маргини судбине, историје, свести, морала, вредности. Ми се налазимо у времену катастрофалног опадања и свести, и знања, и укуса. Изложени смо експериментима који нас, као друштво, не преобликују, него изобличују. Ево, кажу да је у Вуковој години искорењена неписменост! А ми никада нисмо били неписменији него данас! Српски сељаци некада нису умели да пишу и читају, али су умели да стварају, или барем да слушају, „Женидбу Милића барјактара“, „Зидање Скадра“, „Бановић Страхињу“. А шта стварају, и шта слушају, данас? Данас, кад су „писмени“, они читају исто онолико колико и онда када су се потписивали крстом или отиском палца. Ми, с цивилизацијске тачке гледишта, никада нисмо били толико запуштени, толико деградирани, као данас. Па код нас и неписмени, и полуписмени, пишу латиницом, и зато што је све око њих – и „Не нагињи се кроз прозор!“, и „Пази градилиште!“ – исписано латиницом, и зато што мисле да је писати латиницом више нобл, али и зато што су васпитани да се стиде и својих победа, и своје азбуке. Нама је тако систематски усађивано осећање кривице пред свима, да је та наша кривица на крају схваћена као једина истина о нама. Ми скоро да смо сами себе убедили да је Југославија могућа једино као антисрпска. То је довело до једног односа према нашој култури, историји, и према нашој судбини, који нас је изложио многим понижењима. До онога што се догађа наКосову није дошло случајно, и није дошло без нашег учешћа и доприноса…Понекад ми се чини да су књижевност, сликарство, позориште, данас наша једина домовина. А те осуде „шире јавности“, које помињете…Поезија је и иначе у некој врсти сталне и природне опозиције према свету. Према оваквом свету поготову. Према томе, те осуде нису само природне, него и заслужене. Свеједно што се те осуде „шире јавности“ кувају тајно, у врло уским круговима. Коначно, и те осуде су на неки начин доказ виталности и непоткупљивости поезије. И доказ да она није маргинална…премда ја лично више ценим неку другу врсту доказа о улози и значају поезије данас. (стр. 100-103)

Појам песника
Сам појам песника за мене се током времена мењао, почев од врло наивних представа…Али било шта да је за мене значило бити песник, било колико да се моја зрела представа о песнику и његовом задатку мењала, у њој је увек живело уверење да је песма прозор отворен у нешто друго. Прозор, који омогућава да неки неочекивани зрак светлости, под неким неочекиваним углом, на тако неочекиван начин пада на ствари да нам открива њихов неочекиван изглед и садржај.

Разлика између песничког и свакодневног језика
Та два језика имају различите задатке, и из тога, наравно, проистичу и њихове разлике. Међутим, та два језиа су везана спојеним судовима, кроз које хране један другог. Има тренутака, као што је овај данашњи, када је ниво језика којим говоримо све нижи, када је језик све ружнији, све празнији, све немоћнији, све безличнији, када нема никакв мирис ни укус, кад ништа не може да саопшти и изрази. И сад долази поезија, и том језику каже: „Лазаре, устани!“ Та два језика су један другом отац и син. (106-107)

Језик и ствари које именује
Очито је да између речи и ствари истовремено постоје и блискости и дистанца, и веза и раскол. Реч једну ствар истовремено и изражава, и изневерава. Тај размак између речи и ствари наизменично се повећава и смањује. У новије време он се продубљује. Ствар некада као да је незадовољна начином на који је њена реч изражава, а самој речи као да је дојадило да служи ствари, као да жели да се ослободи ствари коју имену, и као да жели да изрази саму себе. Однос између речи и ствари је врло загонетан, врло двосмислен, и врло напет. Напет од те несагласности речи и ствари. Веза иземђу њих понекад изгледа произвољна. Зашто се шљива зове баш шљива, дуња дуња, а јабука јабука? Зашто баш ти сугласнисци, зашто баш ти самогласници, и зашто баш у таквом распореду? Ја верујем да нека суштинска веза иземђу речи и ствари ипак постоји, да речи из те везе не настају произвољно, него по неком природном закону, који ми не знамо, али у који верујемо. Бар онда кад смо песници. Мислим да нека појава, или нека ствар, нису неутралне у тренутку кад се рађа и ствара рча којом ће бити именоване. Мислим да би без учешћа ствари у стварању речи језик био превише произвољан. Изгледао би можда онако као код Кодера, код кога речи рађају речи. (109) 1987.

Где је Србија
1.
На гробове предака српски народ оставља крушке, јабуке, пите и осталу храну, коју, уместо предака поједу птице и просјаци. Недавно, међутим, на једном сеоском гробљу, видео сам да је неко на камени споменик ставио банану и јабуку од пластике. Гледајући ту карикатуру жртве духовима предака, и помишљајући како ми своју културу понекад заборављамо, а из туђе примамо само оно најгоре, човек се и нехотице запита где је онај народ који је некада у својим средњовековним црквама гледао она сјајна распећа, успења, тајне вечере и поклоњења краљева, и оне умне и племените главе мученика и еванђелиста? Где је онај народ који је некада певао песме о Сунчевој сестри, о девојци коју просе Сунце, Месец и Муња, и којој су кумови и сватови св. Илија, св. Никола, и св. Петар и Павле? Зар се стваралачи дух српског народа, који је створио и велику епску поезију, и не мање лепу и велику лирику, и велелепне манастире, задовољио формулама изливеним у бетону и пластици? Зар му није тесно у тим формулама? И зар је та јалова и лажна жртва једина жртва на коју је спреман? Зар је она једини начин комуникације са духовима предака, и са свим оним што ти духови симболизују и представљају? И зар је потреба за комуникацијом са духовима предака на тако ниском нивоу да се може изразити једном туђом воћком, бананом, за наш свет без икаквог митског садржаја, и једним неприродним и празним материјалом, пластиком? Најважније од ројева ових суморних питања било је: да ли ће стваралачки дух српског народа успети да нађе излаз из тих формула и карикатура? Да ли ће опет наћи садржај коме ће бити потребан неки виши облик којим би се изразио?
2.
Двадесет осмог јуна 1989. навршиће се шест стотина година од Косовске битке, која не представља само најдраматичнију раскрсницу српске историје,него и највише и најузвишеније место српске легенде и митологије. Иако историја још увек не зна поуздано која је војска, српска или турска, победила у овом боју 1389. године, ни да ли је победника у њему уопште било, народ је Косово доживео и запамтио као свој највећи историјски пораз. Иако је српска држава, као деспотовина, у несмањеном обиму, постојала још седамдесет година, спрски народ је као тренутак њене пропасти упамтио Косовски бој. Не само зато што је српска деспотовина после Косова живела са самњениим суверенитетом, као турски вазал – имала је она и својих цветних и звезданих тренутака – него зато што је народ пропаст своје државе и погибију свог кнеза, Лазара Хребељановића, кога ће касније прогластити свецем, разумео као изабрану жртву. Као жртву принесену највишим духовним и моралним сазнањеима.

То изабрано, свесно жртвовање, сагласно описују и усмено, народна, и писана, црквена, књижевност. Најаутентичнију дефиницују тог косовског опредељења и жртвовања налазимо у „Похвали кнезу Лазару“ Патријарха Данила, написаној непосредно после Косовског боја (крајем 1392, или почетком 1393. године), у једном драматичном дијалогу између кнеза Лазара и његових витезова, у коме је, поред осталог, речено и ово:

„Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом кроз живот…Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овог отићи и с прахом помешати се. Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловремених и обмамљивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом. Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овог другима будемо. Не бојмо се страха који је дошао на нас, ни устремљења нечаствих непријатеља, који скачу на нас. Ако бисмо заиста на страх и губитак мислили, добра не бисмо се удостојили. Ако бисмо о сваком од пустошних погрешења помишљали, ништа од часних подвига не би се учинило. Ми с Исмаилћанима борити се имамо. Ако и мач главу, и копље ребро, и смрт живот, ми са непријатељима борити се имамо. Ми, о другови и саборци, узимамо пређашњих војина бреме који су од Христа, да Христом се прославимо. Ми смо једна природа човечанска, потчињена истим страстима. И један гроб да нам буде. И једно поље тела наших с костима да прими, да едемска насеља светло нас приме.“

Због ове одлуке, којом се на себе преузима Христово бреме, и којом ратници приносе „себе Богу као живу жртву“, Косово у колективном памћењу српског народа има највишу сакралну вредност, из које извиру све моралне вредности. Једна лирска народна песма Косово дефинише овако:

На сред мора најдубље дубљине,
На сред неба највише висине,
На сред поља најшире ширине,
На Косовоу највише бојиште…

Косово је „највише бојиште“ зато што су на њему побеђени страх за живот, и страх од смрти, и што се на њему кнез Лазар, заједно са својом војском и својим народом, определио, и мучеништвом изборио, за „царство небеско“, за живот вечни, за Христа и Христово бреме, за духовне и моралне принципе, за „горње венце“. Место на коме је српски народ доживоео свој највећи исторјиски пораз, истовремено је и место на коме је извојевао и своју највишу духовну победу.

Љ. Симовић Ковачница на Чаковини (Београдска књига, 2008.)

Глуви језик

Лазарево опредељење за царство небеско, које је изражено не само узвишеним, него и јасним и недвосмисленим језиком косовског завета, представља врхунац духовности српског народа. Испод тог врха шире се многи психолошки слојеви, а на самом дну те пирамиде, на коме се живот одржава у неким редукованим, тињајућим облицима, постоји и једна тамна, замуничка психолошка црта, која се изражава тамним, празнимм, намерно „глувим“ и бесмисленим језиком. Тај језик су створили паничан страх и непрекидна брига: страх да се говором нешто не ода, и брига да се речима нешто сакрије. Како изгледа тај језик најбоље ће се видети из три сусрета која сам последњих година доживео и записао на Јеловој гори.
а) Ове јесени, после неколико јалових година, шљива је добро понела и у шљивицима Момчила Папића, па је и он пекао ракију. Питам га:
– Колико сте испекли ракије?
– Иха!
– Ко вам је пекао?
– Ма каки!

б) Једног дана, дижући прашину, на белом неоседланом коњу, наиђе мали Јоцо Радојев. Чујем како га Момчило пита са дрвљаника:
– Докле си то пошо, Јоцо?
– Донекле!

в) После скоро две недеље боравка на Јеловој гори, баш кад смо се већ спремали натраг за Београд, наиђе од Ужица Ђекна жена, натоварена пртеним торбама. Поздравља нас с пута, и пита:
– Кда сте то дошли?
– Дошли смо још пре дванаест дана! Већ се спремамо и да одемо!
– Ја била на пута, па вас нисам виђела!
– А где си путовала?
– Била сам ви ја на делоком путу!

Психологија једног вековима прогањаног народа као да се огледа у овом избегавању тачних одговора. Српска историја је увек била пуна видљивих и невидљивих непријатељ и претњи, пред којима је човек морао да се крије и замеће трагове. То неповерење и опрезност, који су вековима били основни услов егзистенције, одржали су се и до данас у подсвести, понашању и језику. Можда се тим скривањем правих намера и чињеница понекад понешто и спасло. Међутим, и тако заваравајући друге, заварали смо и сами себе, и одједном се нашли у једном свету који је и нама, а не само онима од којих смо зазирали, постао нејасан. Као да смо и сами постали жртва тог нашег избегавања тачних одговора, за које смо веровали да нас спасава, а које нас је одвело у нејасност и кофузију, у којима смо остали без оријентира и ослонца, и у којима више ни сами нисмо видели ни ко смо, ни шта смо. 1988. (113-114)

Поезија није бежање
Поезија није „бежање“ у нешто друго, него откривање и освајање тог нечег другог, и покушај да се то „друго“, непознато, прихвати, и освоји, као стварност. Нашем свету не припада само оно што је очигледно. Најлепши и најсадржајнији слојеви реалности су неопипљиви, непроверљиви, нејасни, али то што су неочигледни, непроверљиви и нејасни, не значи да нису стварни. Не значи да припадају неком „другом“ свету. То се нама чини друго и туђе зато што смо појам реалности драстично сузили, па је више стварности остало изван обима тог појма, него у њему.

Питање: У неким песмама као да отварате нове димензије, прелазите у магични реализам: „Из ког се мрака ово цвеће бели?/Да л га неки слепац/овако златно и плаветно сања?/Куд сам то зашао?“ (Цвеће до појаса)

Љ. Симовић: Кажете: „магични реализам.“ Неки кажу: „алтернативна стварност“. У великој је моди реч „фантастика“. А ја бих реекао да је за све то довољна једна једина реч: стварност! Под условм да тај појам употребљавамо у његовом најпунијем обиму. И да ту реч изговарамо у свој њеној пуноћи. Ја мислим да фантастика не постоји, и да смо ми тим именом назвали оне појаве које нисмо умели да прихватимо као стварност. Реч „фантастика“ смо измислили зато да бисмо појаве које не разумемо држали на дистанци, и да провала непознатих слојева и облика реалности не би разнела нашу рационалну представу реалности…Иначе, песму „Цвеће до појаса“, која открива неку тачку гледишта с које се указује један неочекиван видик овог света, сматрам за једну од мојих важнијих песама, песма „са открићем“…(стр. 125, 1988.)

Косово
Прво, Косово је средишња тачка наше историје. Средишња тачка наше историјске, националне и егзистенцијалне свести. Као такво, оно има и одговарајућу психолошку вредност. Оно је наше морално раскршће, и наш духовни врхунац, место на коме смо се определили за неке више вредности, и за неке више облике постојања. То је место с кога смо погледали увис, и с кога смо се обратили некоме кога смо слутили у висинама. А без тог погледа увис пада се у понор. У понор, у којим смо доспели управо сада. И то је онај други разлог због кога се бавим Косовом. Наиме, данашње Косово није само Косово: Косово је цела наша стварност. (стр. 125)

Кварење језика
У једном тренутку, језику је одузета његова сврха, која га створила. Циљ језика је да нешто некоме каже, да саопшти, да дефинише, а код нас се у последње време развио један језик који не жели да каже, него да сакрије, који не жели да разјасни, и да преноси информацију, него да замути и замагли, и да информацију онемогући. У есеју „Где је Србија?“ говорио сам подробније о том механизму који омогућава да се са што више речи каже што мање, и да се причањем одврати пажња од онога о чему се прича. Ту сам питање језика поставио као питање опстанка. То питање, на тај начин, нисам поставио ни први, ни једини. Кварење језика морамо посматрати у склопу целокупноег нашег живота, јер се језик не квари само од себе: њега захвата кварење нашег мишљења, нашег морала, наших односа, наших емоција, наших знања. Зато ни поправљање нашег језика неће доћи из самог језика, него из целокупног нашег живота. (стр.131)

Моја поетика
…Ја, наиме, нисам осећао потребу да своју поетику дефинишем експлицитно. Чинило ми се довољним оношто се о мојој поетици могло закључити на основу читања самих песама. Осим тога, ја сам од тог посла зазирао, зато што сам одавно схватио да су све дефиниције одређног схватања поезије много уже неого сама та поезија. Ма колико била тачно дефинисана, поетика се врло брзо мора разићи са песмом на основу које је дефинисана. Јер она песму не може да прати у свим њеним значењима, облицима и метаморфозама. Кад кажем „метаморфоза“, мислим на моје уверење да је песма жив организам, и да се, у неким својим слојевима, развија и мења и много година пошто је написана. Она се развија и мења докле год је жива као песма. А поетика те промене не може да прати. Још горе: она их спречава.

Не само да зазирем од дефинисања песничких програма – ја осећам велику резерву и према дефинисању неких песничких врста. Већ сам негде писао против термина „родољубива поезија“, „љубавна поезија“…Мислим да ти термини песму сужавају, и да је класификују на погрешан начин. Навешћу ти само један пример. Негде током 1981. и 1982. године, припремајући за коло СКЗ изабране песме Змајеве, поново сам, месецима, ишчитавао све оно што је овај плодни песник написао. Читајући поново његове дебеле „певаније“, највећа изненађење сам доживео тамо где сам га најмање очекива: у његовој дечјој поезији. Једноставно, схватио сам да нас одредница „дечје песме“ упућује у погрешном правцу, и да те песме, кад их те одреднице ослободимо, дакле кадих читамо не као „дечје“, него као све остале, одраслима намењене, песме, откривају неке дотад непримећене, неочекиване, мрачне, сатиричне, чак кафикијанске и орвеловске, садржаје. Открио сам да је држање ових Змајевих песама у фиоци на којој је писало „дечје песме“ деценијама од нас сакривало њихове праве садржаје и праву природу. О томе сам, у чак у два маха, опширније писао: у предговору Змајевим изабраним песмам и, касније, у есеју „Змајева политичка поезија“.

Песма не трпи никаве фиоке и картотеке, никаве експликације и упутства за читања: песма се у томе гуши.

Кад пишем песму, ја желим да створим један језики организам који ће превазићи своју језичку природу, и који ће бити нешто живо, што ће истовремено моћи и да ме испуни, и да ме прими у себе. И који ће само једним својим делом припадати књижевности. Ако не рачунамо само писање песама, највеће узбуђење као песник доживео сам кад ми је у фоајеу ЈДП пришла једна непозната жена и казала ми да „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској“ употребљава као молитву! Она, дакле, ту песму не чита као литературу, него као нешто што јој је од литературе важније и потребније! Песма је, дакле, изашла из оквира разговора о метафори, песничким сликама, интонацијама и стиловима, из оквира историје и теорије књижевности, критике и естетике, и почела је да учествује, као жива чињеница, у нечијем животу. Можда је тај ванлитерарни живот песме мој највиши естетички идеал. Песма се „гради“ од речи, од језика, и од песничких слика, али није сводљива на речи, на језик, и на песничке слике. (А још мање је сводљива на оно што би хтело да се наметне као њен „програм“, њена „поетика“!) Можда је прави „мотор“ песме, можда је права срж, права суштина, права природа песме управо оно нејасно нешто чиме она превазилази језички, емотивни и ментални „материјал“ од кога је саграђена. Можда песма постаје песма тек на оној граници на којој престаје да буде литература, и постаје кључ за неки други свет и другу ствараност, и постаје пута у ту другу стварност…или сама постаје та нека друга, пре песме непозната и невидљива, стварност…(1989. 132-134)

Косовски бој
Сећајући се косовских бораца и мученика, српски народ се сећа свог правог лица, и враћа се свом правом и највишем, и најскупље плаћеном, опредељењу. Поново се са пута који силази враћа на пут који се успиње. Сећа се својих највиших духовних и етичких вредности, и великих жртава којима је те вредности платио, и тим жели да испуни, и обнови, и помакне увис, или да некој вишој светлости изложи, свој данашњи свакодневни живот. Ако се један народ окреће ономе што је врхунац његове историјске свести, његове етичности, и његове духовности, то може да буде веома плодотворно. Та плодтворност се не постиже ни романтизовањем, ни идеализовањем. (1989. 138)

Иронија према миту
Улога ироније у општењу са митовима може да буде веома здрава и корисна. Иронија би могла да буде кључ којим се у митском обрасцу откључавају нека неочекивана врата, иза којих се крију неки неочекивани садржаји. Међутим, и иронија је мач са две оштрице. Она може да буде и лакши пут, којим се зобилазе тешкоће у читању и тумачењу мита. Ништа лакше него показати ироничан однос према важним стварима и светињама. То не мора да буде увек ни знак велике памети, ни велике храбрости. Храброст би била кад бисте иронисали на рачун неке живе и владајуће светиње, а не кад сте иронични према једном старом миту иза кога не стоји никаква владајуће сила, и према коме, чак, владајућа идеологија гаји нерасположење. То иронисање са српским светињама и тековинама до недавно је било чак и пробитачно, и убрзавало је неке каријере. Нема тога догађаја из српске културе или политичке прошлости који није не само десакрализован, него и омаловажен. Такав однос је био пожељан, и подстицан, и човек је с том ироничном гримасом на лицу могао чак да оставља утисак извесне модерности, слобдоумности, независности. А најчешће је то иронизирање било у служби неке друге идолатрије. Значи да није увек било знак храбрости и независности, него удвориштва и кукавичлука. Што се тиче мог односа према косовској теми, мислим да сада није време за иронију. Што не значи да мислим да је време за идеализацију. Обе те крајности, и иронија, и иделизација, најчешће су знак недостатка стварних идеја.

Два песничка ослонца

Ми имамо бар два велика ослонца: нашу усмену поезију (мислим при том не само не епску, него и на лирску), и нашу средњовековну књижевност. У те ослонце убрајам и нашу средњовековну архитектуру и зидно сликарство, али и саму српску историју, као и легенду која ту историју прати. На томе се може веома чврсто стајати и у модерним временима. Морам, међутим, да кажем да у том споју традиционалног и модерног ја не видим ништа парадоксално. Не видим где је граница иземђу једног и другог. Кад Пастернак, на пример, у једној песми каже: „Хтео бих огромност у кући“, зар се у томе не осећа оно „безгранично море битности“ Јована Дамаскина? Мислим да је та подела на традиционално и модерно помало исфорсирана, помало неприродна. Мене занима један другачији однос између њих: не однос конфротације, него питање колико традиционално храни модерно, и колико модерно реактуелизује, и ревитализује, традиционалне вредности. (145)

Унутрашње и спољашње

Ми стално све делимо на унутрашње и спољашње, на реално и фантастично, на традиционално и модерно, на свето и профано, а ја сам најсрећнији кад осетим да је једно препуно другог. Ја све то доживљавам, и покушавам да изразим као једно и јединствено. То јединство је веома лепо осећао Лаза Костић. То што називате „крхотинама свакодневнице“ и привлачи моју пажњу зато што у тим свакидашњим и обичним предметима слутим неке несвакидашње и необичне садржаје. Некад је неки обичан предмет, нека алатка, или кашика, учествовао као реквизит у магији, бајањима, обредима. Ја хоћу да верујем, а у то ме неки предмети и уверавају, да ти неки „други“ садржаји нису сасвим ишчезли из премета који употребљавамо, и да и данас у неком ножу, или брави, или игли, можемо да осетимо живо присуство митског света. Такав мој однос према предметима из свакодневног живота можда се може испитивати на неким примерима из Путујућег позоришта Шопаловић, на томе какав садржај и какве улоге добијају, на пример, једно корито, или једна шајкача. О том претварањеу обичних ствари у симболе, у Шопаловићима, веома је лепо писао Јован Христић. Ја томе могу, евентуално, да додам да не желим да мој читалац, или гледалац примети кад су ствари које га окружују и којима се свакодневно служи, почеле да значе нешто друго, различито од онога што му значе сваки дан. Не желим да он примети кад сам га из „овог“ света пренеу у неки „други“: тај прелаз не сме да се приемти, јер га ја укидам, а укидам га зато што је вештачки створен. (147)

Косовско опредељење
Косовски мит је веома инспиративан, и веома је актуелан, зато што се у њему налази највиша тачка наше историјске и духовне свести. У косовском миту су дефинисани и наши етички критеријуми, и наше схватање егзистенције. Једном речју, најпресудније и најважније ствари у историји српског народа речене су ту. А како свака генерација мора да се бави најпресуднијим стварима, природно је да мора да консултује и косвски мит.

Сви наши путеви воде преко оне раскрснице коју представља то наше косовско „бити или не бити“. Пред алтернативом: да преживе, жртвујући свој етички, национални, религиозни и цвилизацијски идентитет, или да умру бранећи тај иденититет, Срби су изабрали ово друго. Према речима патријарха Данила, написаним убрзо после Косовске битке, српски витезови су своју дилему разрешили реченицом која ће постати славна, и која ће се, у разним варијантама, понављати и кроз каснију историју српског народа: „Боље нам је у подвигу смрт, неголи са поругом живот“. Определили су се за један морални принцип, и за тај морални принцип су се жртвовали. Своју личну и колективну егзистенцију постоветили су са егзистенцијом европске цивилизације и хришћанске вере, и погинули су бранићи ту цвилизацију и ту веру. И живи су, зато што је жив њихов допринос тој вери и тој цивлизацији. И што је жив тај њихов морални и егзистенцијални принцип. Кад год се нека од нових генерација нађе пред таквим избором – да изабере моралност и духовност, или потчињавање и обезличење – она понавља и актуелизује ону ситуацију на којој се заснива
косовска легенда, и косовско опредељење. Били ми тога свесни или не, сви наши путеви иду преко те косовске раскрснице.. 162-163

Свето и профано Косово
Ја волим кад је световно прожето светим, кад је свето живо присутно у световном и профаном. Волим да светост тражим и препознајем у сваком дану, не само у празнику. А Косово и има тако велики значај зато што је на њему, на Видовдан 1389, била тако велика концентрација светости, и што је светост прожимала и обајсавала све ученике и догађаје Косовске битке, па и сам косовски предео. Непознати песник „Косовског боја“ не каже случајно на крају песме: „Све је свето и честито било/и миломе Богу приступачно.“ Кроз косвоско опредељење, и кроз косвоски подвиг, светост је постала приступачна, то јест постала је свуда присутна. Ја сам покушао да изразим то присуство.(стр. 164)

Актуелно
Када се каже „актуелно“, обично се мисли искључиво на политчку актуелност, као да нека емоција, или неки филозофски став, или неки доживљај света, или нека митска ситуација, не могу такође бити актуелни. (стр.165)

ВЕСТ О КОСОВСКОМ БОЈУ

Током прославе 600-годишњице Косвске битке не ретко смо могли чути питање, постављено с великим чуђењем, и с намерним или ненамерним неразумевањем: како је могуће да један народ највећи пораз у својој историји прославља као свој највећи празник? Како је могуће да, с више пијетета него иједну од својих великих победа, прославља тренутак своје пропасти?

На ова питања ми бисмо одговорили питањем: да ли су пораз и пропаст заиста, у свакој својој последици, пораз и пропаст?

Што се тиче војничког и политичког исхода Косовске битке, опрезна учитељица историја, држећи се опипљивих чињеница, чију опипљивост непрекидно проверава, с правом сумњајући и у оно што изгледа несумњива, допушта скоро све могућности осим спрске победе: битка је можда била и нерешена, можда изгубљена, можда полуизгубљена. Судећи по каснијим последицама, очито је да Србија, која се на Косовоу сасвим истрошила, после Косова није могла да се обнови и одржи као независна држава. Војни и политички резултат Косвоске битке није се показао на Видовдан 1389, него седамдесет година касније, уочи видовдана 1459, са падом Смедерева. Али морлани и духовни резултат Косовске битке показао се још пре њеног почетка. Онај ко уочи битке каже: „Боље је у подвигу смрт, неголи са проугом живот“, и ко каже: „Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овога дугима будемо“, победио је пре него што је битка почела. Кога је победио? Победио је свој људски страх, и своју људску ограниченост и трошност. А тиме је, на крају, победио и те непријатељске ратника који су у обалацима прашине дојахали из Азије. Косовска битка није била само војничка и политичка, и њен резултат и није омогао бити само војнички и политички. Врло вероватни турски војни и политички тријумф није био и апсолутни тријумф. Још мање је то био тријумф смрти и пораза. Срби на Косову нису изгинули зато што су се, како неки мисле, определлили за смрт, него зато што су се определили за најскупљи живот. Гинући на Косову, они су казали да коа једину могућу егзистенцију признају највишу егзистенцију. Они су највиши степеник хришћанске цивилиизације узели за свој темељ. Они су на Косову изгубили војску, изгубили државу, изгубили своје животе, али су одбранили принцип без кога нема ни живота, ни државе. Бар не на оном моралном и духовном нивоу на коме је, по њиховом уверењу, вредно живети. Величина косвоских ратника је у томе што су они изабрали највише циљеве, и што су при томе знали да се ти највиши циљеви не могу плаћати ценом мањом од највише. Тај избор, и то сазнање, и спремност да се прихвате све последице тог избора и тог сазнања, били су њихова највећа победа.

Најважнија вест коју рањени гласник доноси из Косовске битке није: „И погибе српски кнез Лазаре“; и није: „И његова сва изгибе војска.“ Најважнија вест коју гласник доноси са Косова гласи: „Све је свето и честито било!“ (стр.175)

Поезија и стварност и савременост
Савременост и стварност су често оруђа помоћу којих се поезија притерује уза зид. Мислим на вредност коју ти појмови имају у идеологизованој, догматизованиј, свести. Нема већег непријатеља поезији од савремености и стварности у том суженом стању. Што не заначи да су ти појмови, у свом правом обиму, према поезији непријатељски. Кад кажемо стварност, кад кажемо савременост, ми не ретко имамо у виду сасвим различите ствари. Да бисмо могли да разговарамо о стварности, ми бисмо претходно морали да видимо шта ко под тим појмом подразумева. Морали бисмо прво да одговримо на питање шта је стварност. Поезија то питање стално поставља, и стално покушава да на њега да другачији одговор. Поезија верује да је стварност много већа од оног што је опипљиво и проверљиво. У једној ТВ емисији о афричким религијама чуо сам овакву реченицу: „Понекад Свевишњи стави маску да бисмо га могли видети!“ Можда је и песма нека врста „маске“ коју нека невидљива стварност ставља на лица да бисмо је могли видети. У сваком случају, помоћу песме можемо имати увид у неке недоказиве, „непостојеће“, светове. Према томе, моја веза са стварношћу не доказује се само мојим песмама о догађајима на Косову, на које вероватно мислите, него и песмама о ономе што се „није“ догодило, о ономе што се само наслутило и сањало, о ономе што се збива у непознатим, непризнатим и недоказивим областима стварности, које нису мање стварне зато што су мање очигледне. Мени су најдраже оне песничке књиге које покушавају да појам стварности прошире, и после којих је стварност много већа него пре. (стр.178)

Свакодневница
Шта је свакодневница? За мене је свакодневница део вечности који нам је дат на располагање. И све у том пролазном делићу вечности сматрам садржајним и драгоценим. Зато се веома везујем за то што звоете „детаљи“ свакидашњице. Од тих „детаља“ покушавам да изграђујем чак и песничке симболе. У новој књизи песама, на пример, пишем о игли, о напрстку, о древној кашици, о мастионици, о штиту, о кантару. Ја покшавам да у тим предметима, који су нам на дохват руке, осетим присуство нечег недохватног. Верујем да су пролазне ствари препуне непролазног, и да то непролоазно преносе у нове пролазне ствари, које их наслеђују. Те ствари – кашике, мастионице, игле – то су наши ослонци, наше полазне тачке. У поезији увек покушавам да пођем од нечега што нам је близу, и да од њега одем што даље – у нестварност, као у нову стварност. 179

Универзално и појединачно
Ја пишем српским језиком, то јест пишем свим оним што је створило српски језик. Део тога су и национални мит и дух, и легенда, и фолкор, и историја, и свакодневни живот…Осим тога, мислим да се у мојим песмама и драмама све развијало тако како се развијало зато што сам ја увек веровао да се универзално заснива на личном, локалном и посебном, и да се о општељудском може говорити само на основу личног искуства. Увек сам се опирао уверењу да универзализација подразумева деперсонализацију и денационализацију, и да је универзално само оно што је апстрактно. Ја покушавам да тражим жице којима универзално прожима сваку појединачну судбину, и покушавам да нађем оно чиме свака појединачна судбина допуњава универзално, и чиме учествује у њему. (стр.191)

Поезије је свколико јединство
У књизи Дупло дно говорио сам и о песницима којим ми нису много блиски, чак и о онима који су врло далеко од мене, али чије сам дело сматрао важним за равој поезије на српском језику. Што се утицаја тиче, они су веома сложена појава, и не верујем да би иједан писац могао да регистује, а камоли да преброји, све утицаје којима је био изложен. Можда су чак најјачи и најпресуднији они утицаји које не осећате, којих нисте свесни…ми и не слутимо у какве све односе и контексте долази оно што пишемо. На пример, Љермонтвљев „Сан“ и Рембоов „Спавач у долу“ могу се читати као једна песма! Кад пишем, моја рука није сама. И не пишем само своју књигу. Поезија, не само она која је написана на једном језику, него свеколика поезија, представља једно велико јединство, а у оквиру тог јединства постоје многобројна струјања, у свим правцима, и на свим нивоима. Песме једна дургу могу да оплођују, да допуњавају, да активирају, чак без обзира на језичке, временске или стилске разлике и препреке. (стр.192)

Љубомир Симовић Ковачница на Чаковни (Београдска књига, Београд, 2008.)

Advertisements

Ј. Водолазкин – ЛАВР

ЛАВР
1. Пролегомена

Понекад се дешава да делови живота имају мало тога заједничког међу собом. Тако мало, да се може учинити како су их живели различити људи. У тим случајевима не може се не осетити зачуђеност што сви ти људи носе једно име. (7)
……………….
Претпоставља се да реч врачар потиче од речи врачати – бајати. Та сродност подразумева да је у процесу лечења битну улогу играла реч. Реч као таква – ма шта значила. Због ограниченог броја медикамената, улога речи у средњем веку била је значајнија него сада. И морали су да говоре прилично много.
Говорили су врачари…..али нису пропуштали прилику да се непосредно обраћају болести. Изговарањем ритмичних реченица, наизглед лишених смисла, они су бајали болест, убеђујући је да напусти пацијентово тело. Граница између врачара и видара у то доба је била релативна.
Говорили су болесници. Због непостојања дијагностичке технике, морали су детаљно да описују све што им се дешавало у патничким телима. Понекад им се чинило да, упоредо са отегнутим речима, прожетим болом, из њих мало-помало излази и болест. Једино су врачарима могли да испричају све детаље о болести, и од тога би им лакнуло.
….он је памтио речи Арсеина Великог: много пута сам зажалио због речи које су уста моја изговарала, али због ћутања никад нисам зажалио. (7-8)
…………………………

2. Књига познања
У принципу, одоговрио му је старац, ја немам шта да ти кажем. Осим: живи, друже, што ближе гробљу. Ти си рмпалија, биће тешко да те носе тамо. И уопште: живи сам. Тако је рекао старац Никандар. (13)
……………………………..
Беху то године када је било више кућа него људи. (14)
………………………………………..
Није да Хростофор није веровао у траве, већ је више веровао у то да кроз сваку траву иде помоћ Божја за одређени случај. Баш као што та помоћ иде и кроз људе. И једни, и други су само инструменти. (17)
……………………………………………..
Стави њену семенку у уста – размаћиће се вода, казао је једном Христофор. Размаћи ће се, упитао је Арсеније озбиљно.
Молитвом – размаћи ће се.
Христофору је било неугодно. Јер цела ствар и јесте у молитви.
Чему одна та семенка? Дечак је подигао главу и видео да се Христофор осмехује.
То је предање. Моје је да ти то кажем. (22)
………………………….
И кад погледаш, птице, рибе и звери су у много чему налик на људе. У томе је, видиш ли, наша свеопшта повезаност. Ми учимо једни од других. Лавица увек рађа мртвог лавића, Арсеније, али трећег дана долази лав и удахњује живот у њега. Ово нас подсећа на то да је и човеково дете до свог крштења мртво за вечност, а крштавањем – оживљава. (29)
………………………………..
А постоји и птица феникс, која нема ни супругу, ни децу. Она не једе ништа него лети усред ливанских кедрова и њиховим мирисом пуни своја крила. Када остари, узлети увис и запали се од небеског огња. И спуштајући се доле, запали гнездо и сагори и сама, па се из пепела свога гнезда препорађа у црва, из кога временом настаје птица феникс. Тако се Арсеније, они који су прихватили мучење због Христа, препорађају у пуној слави за Царство Небеско. Постоји, најзад, птица харадар, сва је скроз бела. И кад се неко разболи, од харадара се може увидети хоће ли остати жив или ће умрети. Па, ако ће да умре, харадар окрене своје лице, а ако ће остати жив, харадар весело полети у ваздух насупрот сунца – и сви схватају да је харадар узео болесникову муку и развејао је у ваздуху. Тако се и Господ наш Исус Христос узнео на дрво крста и источио нам пречисту крв своју за исцељење греха.
Где да нађемо ту птицу, упитао је дечак.
Буди и сам та птица, Арсеније. Јер ти помало летиш. (29-30)
………….
Одговорни смо за оне које смо припитомили, рекао је Христофор милујући вука. (32)
…………………….
У малом човеком телу (говорио је Христофор) попут сунца у капи воде, одражава се бескрајна премудрост Божја. Сваки орган је промишљен до ситница. ….. (мозак) је цар читавог тела и налази се на самом врху зато што је од свих земаљских стоврења једино човек – разуман и хода усправно. Његова бестелесна мисао, која се налази у телу, узноси се до небеса и докучује савршенство овога света. Ум – очи су душе. Када се те очи повређују, душа постаје слепа.
Шта је душа, упитао је Арсеније.
Оно што Господ удахњује у тело, оно што нас разликује од камења и биљака. Душа нас чини живима, Арсеније. Упоредићу је са пламеном, који потиче од земаљске свеће али нема земаљску природу, он стреми увис, према себи сродним стихијама. Ако нас душа чини живима, значи, она постоји и у животињама? Арсеније је показао вука поред себе.
Да, животиње имају душу, али она је усклађена са њиховим телом и садржана им је у крви. И обрати пажњу: пре потопа људи нису јели животиње, штедели су им душу, јер са телом животиње умире и њена душа. А људска душа је иноприродна телу и не умире са телом, јер није људска душа од других ствари већ од самог Творца, удахнута као благодат.
Шта се суди телесини људској?
Тело наше у прах ће се разићи. Али Господ, који је створио тело од праха, наша разишла телеса ће саставити у једно. Јер, знаш, само нам се чини да се тело разлаже без трага, да се меша са другим елементима и постаје земља, река, трава. Наше тело, Арсеније, као да је разливена жива, која, распаднута на ситне куглице, лежи на земљи, а не меша се са земљом. Она лежи све док не дође неки зналац и не сакупи је назад у сасуд. Тако ће и Свевишњи сакупити наша распаднута тела за свеопште васкрсавање. (35-36)
……………..
…од доба сагрешења Адама и Еве, људе више не ствара Господ већ сами рађају своју децу. Касније умиру, зато што су са даром рађања добили и дар смрти. (36) …………………
Свако од нас понавља Адамов пут и, губитком невиности, увиђа да је смртан. Плачи и моли се Арсеније. И не бој се смрти, зато што смрт – није само туга због растанка. То је и радост због ослобађања. (37)
……………………………..
Чинило му се писана реч уређује свет. Зауставља његову пролазност. Не дозвољава појмовима да се расплињују. Управо стога је круг Хритофорових интересовања био тако широк. По мишљењу писца, тај круг мора да буде у складу са ширином света. (38-39)
……………………….
Своје записе Христофор је обично остављао тамо где су настајали – на клупи, на пећи, на гомили дрва. Није их дизао кад би спали на под, мутно предвиђајући њихово касније откривање у културном слоју. Христофор је схватао да ће написана реч остати заувек таква. Ма шта се десило касније, будући записана, реч се већ одржала. (39) ………………………….
У средњем веку су уопште читали првенствено наглас, у најгорем случају, мрдали су уснама. (39)
…………………………….
Камење, загрејано током дана, зрачило је топлину. Испружен на гробљанској плочи, дечак ју је осећао читавим телом. Плоча је била безимена.
Зашто на гробовима нема имена, упитао је једном Арсеније.
Зато што су ионако позната Господу, одговорио је Христофор. А потомцима нису потребна имена. После сто година више нико неће памтити чија су била. Дешава се, и после педесет. А можда чак и после тридесет. (41)
………………………………………..
Ми не градимо мермерне гробнице и не урезујемо имена, јер је нашим гробљима дато право да се претварају у шуме и поља. Што је утеха. Значи, нашим људима је кратко памћење? Може се и тако рећи. Једино памћење не мора бити сувише дуго. То, знаш, такође ничему не служи. Јер треба нешто и заборављати. (42) …………………………….
Питаш, рецимо, младог човека: ко је тај Јелеазар? Нема одговор. А и старци га памте мутно, зато што памте равнодушно, без љубави. Али Господ памти с љубављу, и у свом памћењу неће испустити никакву ситницу и није Му потребно његово име. (43) …………………..
У телу је, међутим, још бдео дух, али га је остало за само једну реч: опраштам. (43, смрт старца Нектарија)
……………….
Од ћутљивог сеоског гробља на њих је дунуо немри. У промаклој сенци Арсеније је привидео авет мртваца, аали Христофор га је позвао да сачува присуство духа. Старац је знао да се треба бојати живих. Све непријатности, које су му се дешавале до сада, потицале су управо од њих. (45)
………………………………………
Зашто је отишао да умре? (вук) Зашто није умро међу нама, који га волимо? Храпавим додирима Христофор је брисао Ареснијеве сузе. Пољубио га је у чело. Тако нас је упозорио да у последњем тренутку свако од нас остаје насамо са Богом. (49)
…………………
. Филон је рекао: праведан човек није онај који не вређа него онај који је могао, али није хтео да увреди; (63)
…………………………
Устина се није одвајала од његове љубави према њој. Устина је била љубав, а љубав – Устина. (71)
………………………
Риђа девојчица је изгледала Арсенију као глина у његовим рукама, од које је он вајао себи Жену. (80)
………………………………..
Видећи Смрт, Арсенијева душа је рекла: не могу да поднесем твоју славу и видим да лепота твоја није од овога света. Тада је Арсенијева душа размотрила Устинину душу. Устинина душа је била готово прозрачна и стога неприметна. Зар и ја изгледам тако, помислила је Арсенијева душа и хтела да додирне Устинину душу. Али упозоравајући гест Смрти је зауставио Ареснијеву душу. Смрт је већ држала за руку Устинину душу и спремала се да је одведе. Остави је овде, заплакала је Арсенијева душа, срастао сам са њом. Навикавај се на растанке, рекла је Смрт која, иако привремена, јесте и болна. Хоћемо ли препознати једно друго у вечности, упитала је Ареснијева душа. То умногоме зависи од тебе, рекла је Смрт: у току живота душе често отврдну, и тада мало кога препознају после смрти. Ако љубав твоја, Арсеније, није лажна и не сатре се током времена, зашто не бисте, питам се, препознали једно друго тамо, где нема болести, ни туге, ни уздисања, него живот бесконачни. Смрт је потапшала по образу Устинину душу. Устинина душа је била малена, готово дечја. На нежни гест је одговорила, више из страха него из захвалности. Тако деца одговарају оном ко их узима од родбине на неодређено време, и са ким ће им живот (смрт) можда бити добар, али потпуно дургачији, лишен пређашњег начина, уобичајених догађаја и говорних обрта. Одлазећи, она се стално осврћу и у уплаканим очима родбине виде свој уплашени одраз. (94-95)
………………………………..
….осим воде нема те моћи да се измије оскрнављена мантија и осим сузама не могућно је да се опере и очисти прљавштина и кал душевни. (98)
…………………..
Нећу да те жалим: ти си крив за њену телесну смрт. Ти си такође крив за то што може да настарада њена душа. Требало би да ти кажем како је после гроба већ касно за спасавање њене душе, али знаш – нећу ти рећи. Зато што тамо, где је она сада, нема већ. Нема ни још. И нема времена него постоји бесконачна милост Божја, у њу се уздамо. Али, мислост мора бити награда за напор. …Цела ствар и јесте у томе што душа, чим напусти тело, постаје беспомоћна. Она може да делује само телесно. Па, спасавају се једино у земаљском животу.
Арсенијеве очи су и даље биле суве:
Али ја сам јој одузео земаљски живот.
Старац је мирно погледао у Арсенија:
Према томе, дај јој свој.
Зар ја имам могућност да живим уместо ње?
У озбиљно схваћеном смислу – да. Љубав је тебе и Устину спојила у једну целину, према томе, део Устине је још овде. То си – ти. (107)

3. Књига одрицања
Арсеније није молио опроштај од ње, зато што није сматрао да полаже право на опроштај. Он ју је само молио (Устину) за учешће у важном послу и надао се да га она неће одбити. Али Устина је ћутала. У њеном ћутању он је осетио сумњу.
Веруј ми, љубави моја, ја не тражим смрт, рекао је Арсеније. Управо је обратно: мој живот је моја и твоја – нада. Зар ја сад могу да тражим смрт? (114)
……………………..
Како је био јак овај човек, мислио је Арсеније, а до које мере је сад слаб. Свега неколико дана болести претворили су га у немоћну грудву меса. Која ће за неколико дана почети да се распада. (115)
……………………………
Арсеније је од њеног врата прешао на пазуха, од пазуха на препоне. Поред задаха гноја осећао је тамо и друге задахе, и они су га узбудили. Колико је у мени скотског, помислио је Арсеније. Колико. (117)
…………….
Аресније се зачудио Анђеловој неуморности и упитао га како се не замара. Анђели се не умарају, одговорио је Анђео, зато што не штеде снагу. Ако не будеш мислио на крај своје снаге, ни ти се нећеш умарати. Знај Арсеније, да по води може ходати једино онај ко се не плаши да потоне. (118)
…………………………………
Он је убеђивао сељаке да им оздрављење умногоме зависи од њих самих. У жељи да пробуди њњихову животну снагу, Арсеније им је доказивао да се Божја помоћ често шаље кроз активне људе. Сељаци су климали главом, зато што су под активним човеком подразумевали Арсенија. А да сами буду активни – нису хтели. Или нису могли. (121)
………………………………………
Шексна (река) није била велика, али маса усмерене воде, чак и када се налазила испод леда, зрачила је посебну енергију кретања. Та сила је у Арсенијевом животу била нова, и она га је узбуђивала. Она је будила у њему мисао о скиталаштву. (122) ……………………………………..
Он се вратио болесницима и остао уз њих до јутра. Гледао је како се живот бори против смрти и, схватио да треба помоћи животу. Давао им је да пију много…Држао им је главе на чабрицом, док су повраћале. А што је најважније – пуштао је у њих своју животну снагу, чим осети да им недостаје сопствена. …. По откуцајима пулса распознавао је промене стања и управљао њеном борбом за живот. Арсеније је осећао кад је потребно да се одлучно умеша. У тим тренуцима се концентрисао сав, без остатка, и предавао детету све животно што је могао наћи у себи. (126-127) …………………………..
Када сам у раскоши, слабије осећам тебе, признао је у сузама Устини. И тамо ми је немогћно да обавим посао, ради кога сада живим. (128)
……………………………
Шапућући молитву, држао је Ксенију за руку и осећао како се кроз њега у болесницу улива помоћ Оног, Коме се он обраћао. (132)
……………..
Тебе се не стидим, рекла је једном. (Ксенија) И сама се чудим томе.
У болести тело губи своју грешност, одговорио је, после краћег размишљања, Арсеније. Постаје јасно да је оно – тек само омотач. И не треба га се стидети.
Тебе се не стидим, рекла је Ксенија други пут, зато што си ми постао близак човек. (133-134)
………………………….
….Арсеније је страховао да ће са страшним кашљем из њега излетети и душа јер је њен положај у телу био нестабилан. (135)
……………………………..
Болесници су осећали како им од Арсенијевог додира постаје лакше. На крају крајева, било им је свеједно које им уље Арсеније утрљава. Њима је било важно да то ради управо он, јер када су они сами себи утрљавали нафту, лековито дејство је било знатно слабије. Позитивну улогу нафте они, међутим, нису порицали. (142) …………………………………….
А у целини, Арсеније се утврђивао у својој давнашњој претпоставци да лекови, на крају крајева, имају другоразредни значај. Главну улогу има лекар, и његова исцелитељска снага. (142)
……………………
Василије Велики рече: целомудреност у старости није целомудреност, него немоћ за похоту. Александар, видећи неког имењака, суштог страшљивца, рече: младићу, мењај или име, или нарав. Кад је неки ћелавко изгрдио Диогена, Диоген му је рекао: нећу ти узвратити грдњом на грдњу него ћу похвалити косу на твојој глави, зато што је, увиђајући њено безумље, опала. Неки момак је на пијаци поносно говорио да је мудар зашто што је разговрао са многим мудрацима, а Демокрит му је одговорио: ја сам, ето, разговарао са многим богаташима, али од тога нисам постао богаташ. Када су питали Диогена како живети са истином, одговорио је: као уз ватру – нити се много примичи, да се не опечеш, нити се далеко одмичи, да те не поткачи мраз. (143) ………………………………..
Слава моја ме је савладала, притиска ме уз земљу и смета ми да разговарам са Њим. Отишао бих ја одавде, љубави моја, али ме не пушта кнез овога града, а што је најважније – Ксенија и Сиљвестар. Они би били срећни да се самном моле за тебе и новорођенче, али не схватају да то могу чинити једино ја. Ја сам једини са ким си ти још спојена на овој земљи, и мноме ти као да настављаш живот. А Ксенија сматра да у име мртвих упропашћујем живе, и хоће да се моли за тебе као за мртву, иако ја знам да си ти жива, само на други начин. (147)
……………………………
У Белозерску му је било добро и управо због тога је бежао из њега. (152) …………………………………..
Убио сам га изговореном речју(после бества из града и забуне) Да му нисам рекао да сам спреман, он не би лежао овде овако хладан. Па сам се сетио Арсенија Великог, који је више пута зажалио због речи које су изговарала његова уста, али ниједном није зажалио због ћутања. (154)
……………….
Соломон рече: нека те похвали ближњи твој, а не уста твоја. Свако ко се држи добрих дела не може бити без многих душмана. Не доноси богатство пријатеља него пријатељ богатство. Одсутне пријатеље спомињи пред присутнима, како би они, слушајући то, знали да нећеш заборавити на њих. (156)
………………………
Човек, љубави моја има много непотребне имовине и спона, које га вуку наниже. (166)
……………………….
Знаш, љубави моја, просто сам се одвикао од лепоте у животу, рекао је Устини. А она се тако неочекивано открива приликом преласка реке, да чак не налазим речи. И гле, с једне стране реке сам ја, огрезао у струпу и вашкама, а са друге – ова лепота. И рад сам да својом убогошћу истакнем њену величанственост, јер на тај начин као да и ја учествујем у њеном стварању. (168)
…………………..
На неким гробовима је био снег. Птице су допринносиле његовом крављењу. Уз њихову песму снег се претварао у воду и цурио код покојника, доносећи им радосну вест о пролећу. (169)
…………………………..
….У том манастиру (Јована Претече) би могла бити и Устина. Сматрам да она једноставно ту није дошла. Зато си дошао ти. Моли се – за њу и за себе. Буди и она, и лично ти, истовремено. Избезобрази се. Лако је и пријатно бити побожан, а ти буди омражен. Не дај Псковљанима да спавају: они су лени и незанимљиви. Амин. (Тома)
Дајући себе Устини, ти, знам, изнурујеш своје тело, али одрицање од тела – још није све. Управо то, друже мој, и може да те доведе до гордости.
А шта још могу да учиним, помислио је Арсеније.
Учини више, прошапутао му је Тома на само ухо. Одреци се своје личности. Ти си већ направио први корак, када си себе назвао Устин. А сада се потпуно одреци себе. (172)
………………………………….
Идући улицама Завеличја, Арсеније је куће побожних људи гађао камењем. Камење се одбијало од брвана уз мукли, дрвени удар. Из кућа су излазила њихова чељад, и Аресније им се клањао, крстећи се. А кућама развратних или људи рђавог понашања, Арсеније би прилазио сасвим близу. Клекнуо би, љубио зидове тих кућа и говорио нешто тихо. И када су се многи чудили Арсенијевим поступцима, јуродиви Тома је рекао: Па кад погледаш, шта је ту чудно. Брат наш Устин је дубоко у праву, јер гађа камењем једино куће побожних људи. Из тих кућа су анђели истерали зле духове. Они се плаше да уђђу унутра и каче се, као што доказује пракса, за углове кућа. Јуродиви Тома је показао једну од кућа. Видите ли многобројне зле духове на угловима? Не видимо, одговорили су окупљени.
Али он их види. И гађа ихкамењем. А код неправедних људи зли духови седе у кући, јер анђели, дати за чување човекове душе, не могу да живе тамо. Анђели стоје пред кућом и плачу за палим душама. А брат наш Устин се обраћа анђелима и моли их да не прекидају своју молитву, како душе не би пропале до краја. А ви, кучкина деца, мислите да он разговара са зидовима. (174-175)
…………………………………………
У полумраку се видело како на намрешканој реци севају неизразите варнице. Њихов највећи сноп се кретао лагано гребеном таласа, и Арсенију паде на памет да је то душа умрлог детета. Која је изашла из малог тела пред саму ноћ.
Предстоји ти да овде проведеш још три дана, рекао је Арсеније души. Обично се сматра да прва три дана душе бораве тамо где су живеле. Знаш, Псков је добар град, и зашто не би напустила свет управо одавде? Погледај: у кућама на обали реке су се упалиле светиљке, тамо се спремају за спавање. А небо на западу још сија. На њему су се укочили облаци неравних цвених ивица. До јутра се више неће спремати за покрет. На вечерњем прохладном ветру ситно дрхте липе. Једном речју, топло летње вече. Ти напушташ све ово, и теби може бити страшно. Јер, чим си ме видела, завриштала си од страха, истина? Мој изглед ти је рекао да је смрт близу. Али, не бој се. Да се не би осећала усамљена, ја ћу та три дана провести са тобом, хоћеш? Ја живим на манастирском гробљу, то је врло мирно место. (178) …………………………………………………
Благојуродиви Устин као оплакивања достојан хођаше, међутим, унутрашњи човек у њему обнови се. Живећи бескућно, тај брат наш кућу своју на небесима подиже. (182)
………………………………………………..
Карп, Карп, Карп, повикао је јуродиви Карп.
Он је закорачио на површину воде и опрезно пошао. Без обзира на дување ветра, таласи на реци Великој су тог дана били мали. У почетку је Карп ишао лагано и као несигурно, али корак му се постепено убрзавао.
Тома је дотрчао до реке и палцем ноге пробао воду. Скрушено је махао главом, па и он ступио на воду. Арсеније и Завеличјани су ћутке посматрали како јуродиви иду један за друтим. Благо су поскакивали на таласима и смешно махали рукама, одржавајући равнотежу.
Они, дакле, само ходају по води, рекли су Завеличајани. Али, за сада још нису научили да трче.
На средини реке јуродиви Карп је стао. Сачекао је јуродивог Тому, замахнуо и распалио га по образу. Звоњава шамара је водом долетела до посматрача на обали.(186-187)
………………………………………………
По игуманијиној наредби, Арсенија су преместили у удаљену келију, где му је било заповеђено да проведе љуту хладноћу. Пошто су прошла три дана, Арсеније је напусто удаљену келију и вратио се у свој дом на гробљу. На све наговоре да остане, одговарао је ћутањем.
Схваташ, рекао је он Устини, у удаљеној келији се загрева моје тело и почиње да испољава своје захтеве. Јер ту је, љубави моја, само почетак. Даш му прст, а оно ти шчепа и целу руку.(191)
……………………………..
Ја сам толико гадан, рекао је Аресније Устини. Оставили су ме и Бог,и људи. Па чак и пси, ако су већ отишли, неће да имају ништа са мном. И мени самом је одвратно моје прљаво и помодрело тело. Све ово указује на то да је моје телесно постојање бесмислено и да се приводи крају. Тако да ти, љубави моја, мојим молитвама нећеш бити помилована.
Аресније је чучнуо, рукама обухватио главу и сакрио је међу колена. Увиђао је да више не осећа ни главу, ни руке, ни колена. Слабо се чуло још једино срце. Једино још срце није оковао мраз, зато што се налазило дубоко у телу. Добро је, паде на памет Арсеину, што сам се са делом тела већ опростио. Опраштање са оним што се још није смрзло, по свему судећи, биће ми много лакше.
И чим је Арсеније то помислио, осетио је да га изнутра постепено испуњава топлина. Када је отворио очи, Арсеније је пред собом видео младића, дивног изгледа. Лице му је сијало као сунчев зрак, а у руци је држао грану, осуту црвеним и белим цветовима. Та грана није личила на гране пропадљивог света, и њена лепота је била ванземаљска.
Дивини младић, који је у руци држао грану, упита: Арсеније, где сада пребиваш?
Седим у мраку, окован гвожђем, у сениц смртној, одговоро је Арсеније.
Тада је младић ударио Арсенија граном по лицу и рекао:
Арсеније, прими живот непобедиви твоме читавом телу, и очишћење и прекраћивање твојих патњи од ове велике студени.
И са тим речима је у Арсенијево срце ушао миомирис цветова и живот, који му је дарован други пут. А када је подигао очи, открио је да младић постаде невидљив. И Арсеније је схватио ко је био тај младић. Сетио се животворне речи из песме: иде Господ куда хоће, побеђује природни поредак. Зато што је по природном поретку Арсеније требало да умре. Али, кад је улето у смрт, био је зграбљен и враћен у живот. (195)
………………..
Од тог доба Ареснијево време је коначно пошло на други начин. Тачније, оно је просто престало да се креће и пребивало је у миру. Арсеније је гледао догађаје који се дешавају у свету, али запажао је и то да су се они на чудан начин разишли са временом и да од времена више нису зависили. Понекад су се кретали један за другим, као и пре, понекад су добијали обрнути редослед. Ређе – наступали су без икаквог реда, несавесно бркајући редослед. И време није могло да изађе на крај са њима. Оно је одбијало да руководи таквим догађајима. Тада се испоставило да догађаји не протичу увек у времену, рекао је Арсеније Устини. Они повремено протичу сами по себи. Извучени из времена. Теби је то, љубави моја, добро познато, али ето, ја се први пут суочавам са тим. (195)
………………..
Арсеније клечи поред Давида и додирује му руку. Посматра белу и готово неживу Давидому кожу. Та кожа је створена за месечину. Арсеније је милује прстима па почиње снажно да је гњечи. Прелази на другу руку. Окреће раслабљеног на стомак. Из све снаге меље умртвљено тело, као да покреће животну снагу у њему…Двапут за ноћ нова игуманија излази на гробље и двапут види непрекидан Арсенијев рад. Са првим зрацима зоре Давид лагано устаје на ноге….
Шта је ово, пита нова игуманија присутне, али, пре свега, саму себе. Да ли је резултат терапеутских мера брата нашег Устина или чудо Господње, јављено мимо човековг деловања? У суштни, одговра сама игуманија, једно другом не противречи, јер чудо може бити резултат рада, помноженог вером. (204)
……………….
Мало-помало слава о Арсенијевом исцелитељском дару разноси се по читавом Пскову. Код њега долазе људи са најразличитијим болестима и моле га за олакшање. Гледајући у палве очи јуродивог, они му причају о себи. Они осећају да у тим очима тону њихове невоље. Арсеније не говори ништа, и чак не клима главом. Он их пажљиво слуша. Њима се чини да је његова пажња посебна, јер тај ко одустаје од говора, изражава себе путем слуха.
Понекад им Арсеније даје траве…Лекарско искуство му сугерише да медикаменти у лечењу – нису најважнији.
Арсеније не помаже свима. Кад осети своју немоћ да помогне, саслуша болесника и окрене се од њега. Понекад прислања чело уз његово чело и из очију му теку сузе. Са болесником дели бол, а у извесној мери, и смрт. Арсеније схвата да болесниковим одласком свет више није исти, и срце му се испуњава тугом.
Да је у мени светлост, исцелио бих га, говори Арсеније Устини о таквом болеснику. Али ја не могу да га исцелим због тежине мојих грехова. Грехови ми не дају да се дигнем на ту висину, где се налази спасење тог човека. Ја сам, љубави моја, виновник његове смрти и зато плачем због његовог одласка и због својих грехова.
Али и ти болесници које Арсеније не може да излечи, осећају благотворност општења са њим. После сусрета с Арсенијем, како се њима чини, бол им се ублажава, а уједно смањује и страх. Неизлечиви виде у њему оног који је у стању да схвати дубину патње, јер у истраживању бола силази до самог његовог дна. (208-209)
КЊИГА ПУТА
Као што се то често дешавало на универзитетима из прошлих времена, процес учења је био дуготрајан. Он је укључивао у себе неколко година марљиве обуке, које су се наизменично смењивале годинама исто тако марљивог осмишљвања наученог, када се похађање универзитета привремено прекидало, и Амброђо је кренуо на путовања по Италији. У ствари, студентова веза са alma mater није прекидана никада, чак ни за време путовања у најудаљеније забити његове – на срећу, не тако велике отаџбине. (216)
…………..
Амброђо је читао античке и средњовековне историчаре. …Сазнавао је како су се стварале и рушиле империје, дешавали земљотреси, падале звезде и изливале реке. Посебно је уочавао испуњења пророчанстава, а такође појављивање и остварење знакова. У таквом превазилажењу времена видео је потврду неслучајности свега што се догађа на змлљи. Људи се сукобљавају међусобно (мислио је Амброђо), они налећу једни на дурге, као атоми. Они немају сопствену путању, и због тога су им поступци случајни. Али, укупност тих случајности (мислио је Амброђо) има своју законитост, која у неким деловима може бити предвидљива. Њу у потпуности зна једнио Онај, Који је све створио. (217)
…………..
Амброђо је скренуо пажњу Америгу Веспучију на необично зближавање претпостављених догађају у 1492. години. С једне стране – откривање новог континента, с друге – очекивање краја света у Русији. До које мере су ти дигађају повезани (Амброђова недоумица), а ако јесу, онда – како? Да ли откриће новог континента може бити (Амброђова досетка) почетак временски дуготрајног краја света? Па, ако је тако (Амброђо хвта Америга за рамена и гледа му у очи), вреди ли том континенту давати своје име? (219)
………………..
Дошао је и дан када је Амброђо схватио да је спреман за путавање у Русију….
Па то је сама граница настањеног простора, рекао је Флекија-старији. Зашто да идеш тамо?
На граници простора, одговорио је Амброђо, ја ћу, можда, сазнати нешто о граници времена.
Амброђо је са жаљњем напуштао Фиренцу. У тим годинама тамо се стекло доста честитих људи (Сандро Ботичели, Леонардо да Винчи, Рафаел Санти и Микланђело Буонароти)…Ниједан од њих, међутим, није могао унети ни најмању јасноћу у питање о крају света – једино значајно за Амброђа. То питање их не узнемирава, запажао је Амброђо у себи, јер они стварају за вечност. (219-220)
………………………………….
Последњих дана свог живота у Фиренци Амброђо је био удостојен неколиких – великих и малих визија….Оне се нису тицале свеопште историје. Догађаји које је видео тицали су се историје појединих људи, од којих, мисло је Амброђо, на крају крајева и настаје свеопшта историја. (220)
………………………………..
Пришли су цркви и дуго стајали на ивици раскопа. Мердевинама су се опрезно спустили доле. Миловали су староставне каменове, које је загрејало августовско вече. Загрејани су први пут после много векова. И први пут, после многих векова, неко их је миловао. Тако је мислила Александра. Она је замишљала да је поред тих каменова давнашњи јуродиви, и није могла да одоговри себи да ли заиста верује ономе што је о њему читала. А да ли је он, уопште узев, био јуродив? А да ли је, поставља се питање, постојала његова љубав? А ако јесте постојала, у шта се она претворила за стотине протеклих година? И ко је онда осећа, ако су они који воле давно истурлили? (222-223)
……………….
А зашто сте ви одабрали средњовековну историју? (пита Александра Стројева)
Тешко је рећи…Можда зато што средњовекони историчари нису били ни налик на данашње. За објашњење историјиских догађају су увек тражили моралне разлоге. А непосредну везу међу догађајима као да нису примећивали. Или јој нису придавали велики значај.
Како се може објаснити свет а да се не виде везе, зачудила се Александра.
Они су гледали изнад свакодневнице и видели највише везе. А осим тога, све догађаје је повезивало време, мада такву везу ти људи нису сматрали поузданом. (224) …………………………………
Једном је о Александри причао свом другу и колеги Иљи Борисовичу Уткину. Можда је то љубав, рекао је Уткин у недоумици.
Али љубав (Стројев је замахнуо рукама) – осећај је који прожима све, од кога те, како ја то схватам, просто тресе грозница. Практично пошандрцаш. А ја то не осећам. Она ми недостаје – да. Желим да будем уз њу – да. Да јој чујем глас – да. Али не лудим.
Ти говориш о страсти, која заиста јесте врста лудила. А ја говорим о осмишљеној, и ако хоћеш, предодређеној љубави. Јер када ти неко недостаје, ради се о неодстајању дела самог себе. И тада тражиш спајање са тим делом. (226) ………………………………………….
….Њих нема, казаће Пахроменко, отпутовали су заувек. За-у-век. Ви сте се сувише дуго спремали. У суштни, овде није ствар у времену, јер је права љубав изван времена. Она може чекати макар и читав живот. (Пахроменко узидше.) Узрок текућих догађаја је непостојање унутрашње ватре. Ваша невоља, ако хоћете, јесте у томе што вама није својствено да долазите до крајњих закључака. Ви се плашите да ће вас донесена одлука лишити даљег избора, и то пралише вољу. Ви и сад не знате зашто се дошли. Међутим, испустили сте најбоље што вам је припремио живот. ….(227)
……………………..
Улицом су водили везаног колачара Самсона. (убио јуродивог Карпа) Добри, мили моји пекарски производи, говорио је колачар плачући. Волео сам вас више од свог и туђег живота, јер сам умео да вас однегујем као нико други у целом граду Пскову. А јуродиви Карп вас је хватао својим нечистим уснама и разбацивао по земљи, он вас је раздавао онима који не вреде ни корице ваше, а сви су се осмехивали, мислећи да чини добро. И ја сам се осмехивао, јер шта сам могао да радим када су ме сви сматрали за доброг човека, а кад погледаш, и био сам такав. Просто је мера очекивања од мене превазишла меру моје доброте, то се дешава, шта је ту чудно. И ето, кажем вам, процеп иземеђу очекиваног и постојећег у мени испуњавао се просто-напрасто једном оловном злобом. Процеп се увећавао, и злоба се увећавала, а на мојим уснама је цветао осмех који је за мене, верујте ми, био врста грча. (231) ……………………….
Арсеније је дао јуродивом Томи врећицу са Христофоровим записима, али је изнутра био тужан. Кад му је давао врећицу, Арсеније је помислио како му је, испоставља се, остала везаност за имовину, и постидео се свог осећања. А јуродиви Тома ј схватао шта се збива у Арсенијевој души, па му је рекао: Не тугуј Арсеније, јер мудрост коју је Христофор сакупио, ући ће у тебе неписаним путем. А што се тиче описа трава, то је за тебе, сматрам, већ пређена етапа. Исцељуј болеснике примањем њихових грехова на себе. Као што ти, надам се, схваташ, за такво лечење нису потребне траве. И још: од сада ти ниси Устин него, као и пре, Арсеније.Спремај се, друже, за пут. (у Јерусалим) (232)
……………..
Понекад су путницима кориснији од новца била писма са препорукама и личне везе. У то тешко доба било је важно да неко чека у одређеном месту или, обратно, да га некуда шаље, јамчи за њега и моли да му се изађе у сусрет. У неку руку, то је била потврда да је човек и пре тога имао своје место у животу, да није бануо богзна одакле, него поштено преваљује простор. У најопштијем смислу, путовања су свету потврђивала непрекидност поростора, која је још изазивала одређене сумње.(235) ……………….
Дуго сам мислио кога да пошаљем у Јерусаим, па сам изабрао вас. Ви сте различитих вера, али обојица сте прави људи. И стремите једном Господу. Путоваћете православним и неправославним земљама, и ваша раличитост ће вам помоћи. (Кнежев намесник Гаврил) (236)
…………………..
Арсеније је зачуђено приметио да га радује бекство комараца. Верујеш ли, рекао је Устини, постао сам пробирљив и бојим се крвопија. Живећи као у туђем телу, нисам се бојао никог. Ето, љубави моја, то ме и плаши. Нисам ли у једном трену распршио све што сам свих ових година скупљао за тебе?
Чули смо, причали су лађари, да огањ који на Васкрс силази на Гроб Господњи, не опаљује. А ви сте пошли на пут после Васкрса, и произилази да нећете видети необична својства огња.
Зар не мора сваки дан Господњи постати за нас Васкрс, упитао је Арсеније. Он је раширио шаку изнад саме ватре. Пламени језици су пролазили кроз раширене прсте и обасјавали их руменом светлошћу. Усред мрклог мрака Арсенијева шака је сијала светлије од ватре. Амброђо је нетремице гледао у Арсенија. Лађари су се крстили. (239)
……………………
Кад су следећи пут сјахали, Амброђо је рекао:
Ја разумем зашто си кривицу узео на себе. Тај, ко укључује свет у себе, одговара за све. Али теби није пало на памет да си ту жену лишио осећаја кривице. Захваљујући теби, она се уверила да јој је све дозвољено.
Грешиш, рекао је Арсеније. Ево шта сам нашао у свом џепу. Извукао је руку из џепа и раширо песницу. На длану му је био дукат. (243)
…………………………
Свака историја је у одређеној мери – свитак у рукама Свевишњег. Некима је дато (на пример мени) да понекад завирују у њега и виде шта ће бити у будућности. Само једно не знам: хоће ли тај свитак бити изненада одбачен.
Ти имаш у виду крај света, упитао је Арсеније.
Да, крај света. А уједно и ккрај таме. Тај догађај, знаш ли, има своју симетрију…..
Арсеније је упитао:
Ако је историја – свитак у рукама Творца, значи ли то да све, што год ја мислим и радим – не мислим и не радим ја, већ мој Творац? Не, не значи, зато што је Творац добар, а ти мислиш и ставараш не само добро. Ти си стоврен по слици и прилици Божјој, и твоју прилику, између осталог, чини и слобода.
Али ако су људи слобдни у својим помислима и поступцима, произлази да они слобдно стварају историју.
Људи су слобдни, одговорио је Амброђо, али историја је неслободна. У њој је толико, како ти кажеш, помисли и поступака да их она не може свести уједно, а обухвата их једино Бог. Чак бих рекао да нису слобдни људи него човек. А укрштање људских воља је поредиво са бувама у посуди: њихово кретање је очигледно, али зар оно има заједнички смер? Зато историја нема циљ као што га нема ни човечанство. Циљ има једино човек. И то не увек. (244-245)
……………………….
Арсеније је осетио срећу и застидео се ње, јер Устина није могла са њим да уђе у воду Двине. (246)
…………………..
(Кијев, Печерски манастир, Антонијеве и Теодосијеве пећине)
Напред је ишао њихов пратилац монах. На једној окуци се окренуо и у његовим очима се запалила по свећа….
Овде је увек овако прохладно, упитао је Амброђо.
Овде нема ни мраза, ни врућине, који су испољавње крајности, одоговрио је монах. Вечност је умиротворена, и својствена јој је прохладност.
Арсеније принесе свећу уз натпис на једној раци.
Здраво, вољени Агапите, изговорио је тихо Арсеније. Тако сам се надао у сусрет са тобом.
Коме ти овде желиш здравље, упитао је Амброђо.
Ово је преподобни Агапит, лекар бесребреник. Арсеније је клекнуо и уснама пришао Агапитовој руци. Знаш, Агапите, моја су исцељења – једна чудна прича…Не могу ти разумно објаснити. Док сам лечио травама, све ми је било мање или више јасно. Лечио сам и знао да Божја помоћ долази кроз траве. Па, ето. А сада помоћ Божја долази кроз мене самог, схваташ? А ја сам мањи од својих исцељења, много мањи, и сам их нисам вредан, па ми је илистрашно, или незгодно.
Хоћеш да кажеш као си ти гори од траве, упитао је монах.
Арсеније је погледао у монаха. У одређеном смислу сам гори, јер трава је безгрешна.
Па, она је безгрешна зато што нема свест, рекао је Амброђо. Зар у томе постоји њена заслуга? Дакле, треба се свесно избављати од грехова, слегнуо је раменима монах. То је подвиг. Потребно је, знате, не да расуђујете већ да се обожите. Тројица људи су ишла даље, а наилазила су на све нове и нове свеце. Свеци се ваљда нису кретали и нису чак ни говорили, али ћутање и непокретност умрлих нису били безузсловни. Тамо под земљом, догађало се не сасвим обично кретање и разлегали су се гласови нарочите врсте, који не нарушавају строгост и покој. Свеци су говорили речима псалама и редовима из својих житија, које је Арсеније знао од малих ногу. Сенке од приношених свећа су се премештале по усахлим лицима и полусавијеним мрким шакама. Чинило се да су свеци придизали главе, осмехивали се и једва приметно махали рукама.
Град светаца, прошапутао је Амборђо, пратећи игру сеник. Они нам приказују илузију живота.
Не, узвратио је Арсеније, такође шапатом. Они оповргавају илузију смрти. (259) …….
Арсеније је ухватио улар коња свога сапутника и рекао:
Ја много година покушавам да служим спасењу Устине, коју сам убио. И никако не схватам да ли је благодатан мој рад. Све чекам неки знак, који би ми указао да идем у исправоном правцу, а свих ових година нисам видео ни један једини знак.
Лако је ићи по знаковаима, и за то није потребна никаква храброст, одговорио је Амброђо.
Када би се радило о мом спасењу, ја не бих показивао нестрпљење. Ишао бих све даље и даље, док ме моје ноге носе, јер се не бојим кретања и напора. Само се бојим да идем погрешним путем.
Па, основна тешкоћа, ја мислим није у кретању (Амброђо је сусрео Арсеније поглед), него у избору пута. ……
Кад су изјахали у поље Арсеније је рекао:
Просто се бојим, Амброђо, да сав мој рад не помаже Устини, да ме мој пут не води до ње него од ње. Јер због скорашњег краја света, ти схваташ, ја немам право да залутам. Зато што, ако сам пошао погрешним путем, више нећу успети да се вратим на прави пут.
Амброђо је раскопчао горњу дугмад на кафтану.
Казаћу ти чудну ствар. Све више ми се чини да време не постоји. Све на свету постоји ванвремено, иначе, како бих ја могао да знам недогођну будућност? Ја мислим да нам је време дато по милосрђу Божјем, како се не бисмо збунили, јер човекова свест не може да пусти у себе све догађаје истовремено. Ми смо закључани у времену због наше слабости.
Значи, по теби, и крај света већ постоји, уптао је Арсеније. Ја то не искључујем. Јер постоји смрт појединца – зар то није лични крај света? На крају крајева, свеопшта историја је само – део личне историје. Може се рећи и обрнуто, приметио је, после размишљања Арсеније.
Може и обрнуто: те две исторје исконски не могу једна без друге. Овде је, Арсеније, важно то што сваком појединачном човеку крај света наступа за неколико десетина година после рођења – колико је већ испаштао. (Амброђо се сагнуо према врату коња и дунуо му у гриву.) Свеопшти крај света ме узбуђује, као што знаш, али ја га се не плашим. То јест, плашим се, али не више од сопствене смрти. Пут је постао шири, и са њима се поравнао трговац Владслав.
Чуо сам како сте говорили о смрти, рекао је трговац. Ви, Руси веома волите да говорите о смрти. И то вас одвлачи од уређења живота.
Амброђо је слегнуо раменима. А зар у Пољској не умиру, упитао је Арсеније. Трговац Владислав је почешао потиљак. Лице му је изражавало сумњу.
Умиру, наравно, али све ређе и ређе.
Он је замамузао коња и одгалопирао на почетак каравана. Арсеније и Амброђо су ћутке гледали за њим.
Ја све мислим о твојим речима о времену, рекао је Арсеније. Сећаш се како су дуго живели преци? Адам је проживео девет стотина тридесет година, Сиг – девет стотина дванаест, а Мафусаил – девет стотина шездесет девет. Кажи, зар време није благослов? Време је, пре ће бити, проклетство, јер њега, Арсеније, није било у Рају. Преци су тако дуго живели због тога што им је на лицима још сијала рајска ванвременост. Они као да су се навикавали на време, схваташ? У њима је још увек било нечег од вечности. А после је почео да им се скраћује животни век. И када је фараон упитао старца Јакова колико му је година, Јаков је одговорио: мени има сто тридесет година како сам дошљак. Мало је дана живота мојега и зли су били, нити стижу вијека отаца мојих колико су они живјели.
Ти, Амброђо, говориш о општој историји, коју сматраш предодређеном. Можда и јесте тако. Али лична историја је нешто – сасвим друго. Човек се не рађа готов. Он учи, осмишљава искуство и прави своју личну историју. За то му је и потребно време.
Амброђо је положио руку на Арсенијево раме.
Ја, друже, не доводим у питање нужност времена. Просто треба имати на уму да једино материјални свет има потребу за временом.
Али једино у материјалном свету и може да се делује, рекао је Арсеније. У томе сада и јесте разлика између мене и Устине. И мени је потребно време, ако не за нас двоје, онда макар за њу. Ја се, Амброђо, веома бојим да се може завршити време. Ми нисмо спрени за то – ни ја, ни она. Нико није спреман за то, рекао је тихо Амброђо.(263-266)
…………….
Дан је провео у полунесвестици. Увече је отворио очи и упитао: Ја умирем? Пре или касније сви ћемо умрети, одговорио је Арсеније. Нека ти то буде утеха. Али ја умирем пре. Власијеве очи је лагано прекривала скрама. Сагнут на њим, Арсеније је казао:
Речи пре и касније не одређују садржину појава. Оне се односе само на облике њиховог протицања – времена. Које, као што сматра Амброђо, на крају крајева,не постоји.
Аресеније је погледао у Амбођа.
Ја мислим, рекао је Амброђо, да се не исцрпљује време него појава. Појава изражава себе и прекида своје постојање. Песник умире, рецимо, у 37. години, а људи тугују за њим и мисле шта би он још могао написати. А он је, можда, већ био и изразио читавог себе.
Не знам кога имаш у виду, али овде имамо о чему да мислимо.Арсеније је показао онесвешћеног Власија. Хоћеш да кажеш да је овај дечак већ изразио себе?
То нико не може знати, одговори је Амброђо, осим Бога.
…..Мени је страшно да одем сам. Ти ниси сам. Мајка и брат су ми остали у Пскову.
Ја сам твој брат.
….Није добро што одлазим без причешћа. Без покајања.
Исповеди се мени. Однећу твоју исповест до Јерусалима и, верујем, грехови ће ти се претворити у прах.
Али, то ће бити тек после моје смрти. Зар ће ми се то урачунати?
Па, ја ти кажем: постојање времена је под знаком питања. Можда просто не постоји после.
Тада се Власије почео испведати….
Само не заборави ни један мој грех, прошапутао је Власије Арсенију. Нећу заборавити, Власије. Арсеније га је помиловао по коси. Све ће бити добро, чујеш? Али Власије није чуо више ништа. (273-274)
…………………………………………..
Живот се састоји од растанака, рекао је Арсеније. А имајући то на уму, потпуније се радујеш општењу. (276)
…………………………………………………………….
У Бечу је Амброђо пошао у цркву Светог Стефана, да би се причести. Арсеније је решио да га прати….
Утисак је двострук, говорио је Арсеније Устини из цркве Светог Стефана. С једне стране, осећај нечег сродног, зато што су нам исти коренови. С друге, овде се не осећам као код куће, јер су се разишли наши путеви. Наш Бог је ближи и топлији, њихов је виши и величанственији. Можда је утисак површан и изазван, љубави моја, незанњем латинског језика. Али за све време службе нисам одредио знају ли га и сами Аустријанци. (277)
………………………………………………….. Понекад се осећам као Александар, рекао је Арсеније Устини. И сам пут се простире испред мојих ногу. И ја, попут Александра, љубави моја, не знам куда он води. (280)
………………………………………………
Разбојници, који нису знали ништа о буци у харамбашиној глави, опет су се насмејали.
Али харамбаша је остао озбиљан. Он је упитао:
И шта твој друг иште за то?
Он је човек грчко-руске вере и тражи да промениш мисли, другим речима – покајање, јер на грчком је покајање – метаноја, што дословно и значи промену мисли.
…Знате, ја још нисам прихватио ничије услове. Он је показао на комад неба, затворен литицама. Па чак ни Његове. (288)
………………………………………………………..
У Венецији су се сви опраштали на растанку. Опраштање је било обележено посебном срдачношћу, јер су многи знали да се растају заувек. У томе је била особеност растанака тог времена. Средњи век је ретко имао могућност да двапут споји људе у току земаљског живота. (292)
………….
На прави начин тамо се може пренети једино општа идеја. Најважније од оног што се дешавало. На пример, моја љубав према њој. (296)
……………….
Грлећи брата Хуга, Арсеније га је потапшао по леђима:
Знаш, друже, сваки сусрет је више од растанка. Пре сусрета – пустош, ништа, а после растанка више нема пустоши. Кад се једном сусретнеш, потпуни растанак је немогућан. Човек остаје у успомени, као део ње, део памћења. Тај део је он створио, а сећање живи, и понекад улази у додир са својим творцем. Иначе, зашто драге људе осећамо на даљину?(300)
…………………..
Наравно, рекао је ходочасник Фридрих, јер је море – извор свих река и врела, као што је Господ Исус Христос – извор сваке врлине и знања. Зар чиста стремљења, сва до једног, нису бујица из једног истог извора? И као што духовне бујице стреме према своме извору, све воде се враћају у море.
Шта ти мислиш о кружењу воде, упитао је ходочасник Вилхелм Арсенија Земља наша личи на човеково тело, одговорио је Арсеније, и изнутра је прожета каналима, као што је тело прожето крвним судовима. Где год човек почне да копа земљу, обавезно наилази на воду. Тако је говорио мој деда Христофор, који је осећао воду под земљом. (302)
…………………..
Како ће нам бити глупа смрт, рекао је полугласно Амброђо Арсенију.
А каква смрт није глупа, упитао је Арсеније. Зар није глупо кад грубо гвожђе улази у тело, нарушавајући му савршенство? Тај, који није у стању да створи чак ни нокат на малом прсту уништава најсложенији механизам, недоступан човековом разумевању. (306)
………………………
Жао ми је, љубави моја, што сам постигао тако мало, али тврдо верујем, ако ме сада узме Свеблаги, све што нисмо урадили ми, урадиће Он. Без те вере не би било смисла у постојању – ни твом, ни мом. (308)
………………….
Кажи ми, Амброђо, твој дар предвиђања ти је говорио да ћемо се спасити? Најтеже је, Арсеније, предвидети сопствени живот, и то је добро. А у спасење сам се, наравно надао. Ако не на овом, онда већ на оном свету. (310)
…………………
Види-де, љубави моја, овога пута сам успео да претекнем време, рекао је Арсеније Устини, а то доказује да оно није свевласно. Претекао сам време за свега један трен, али тај трен је вредео читав људски живот. (313)
……………………………
Јесу ли то оне жене које су их испратиле у Венецији, упитао је Амброђо.
Да, оне су веома сличне, одговорио је Арсеније, али ово су друге жене. Сасвим друге. Управо у Венецији сам помислио на то, да на свету нема понављања: постоји само сличност. (314)
………………………………..
…..А ако се појаве две свеће, што се дешава ретко, лађа обавезно настрада, јер две свеће нису појављивање свеца него привиђење.
То је зато, рекао је ходочасник Вилхелм, што се демони никад не јављају у једнини него увек у множини.
Све Божаснко и истинито је у једнини, рекао је ходочасник Фридрих, све демонско и лажно је у множини. (322)
……………………………………………
КЊИГА МИРА
Обилазио је кућу по кућу и прегледао болесне људе. Обрађивао им је гуке и давао истуцани сумпор у жуманцету, прао им убљувана тела и кадио станишта клековим иверјем….. Мени се чини, рекао је Арсеније Устини, да сам се вратио мнго година уназад. У мојим рукама су она иста загнојена тела, и верујеш ли, љубави моја, малтене они исти људи, које сам некад лечио. Није ли време пошло уназад или – поставимо питање на други начин – не враћам ли се и сам на неку полазну тачку? Ако је тако, хоћу ли на том путу да сусретнем тебе? Арсенијеве руке су се брзо сетиле заборављеног посла и сада су саме обрађивале кужне чиреве. Гледајући спретне покрете својих руку, уплашио се да ће њихове радње постати рутина и застрашити ту задивљујућу силу која се кроз њих уливала у болеснике, а више није имала непосредне везе са лекарским умећем. Исцељујући људе, Арсеније је све чешће примећивао да је њихово оздрављење повезано управо са том силом, а не са туцаним сумпором и жуманцем. Сумпор и жуманце нису шкодили, али, како се учинило Арсенију, нису им битно ни помагали. Важан је био Арсенијев унутрашњи рад, његова способност да се усредсреди на молитву, а да се истовремено стапа са болесником. Па ако би болесник оздравио, то је било и Арсенијево оздрављење. Ако болесник умре, са њим би умирао и Арсеније. И када осети да је жив, обливао се сузама и стедео тога што је болесник мртав, а он жив. Арсенију је постало јасно да узрок смрти није била снага болести већ слабост његове молитве. Он је почео да сматра себе непосредним виновником догођених смрти и исповедао се свакодневно, иначе не би могао да издржи терет кривице. И код сваког следећег боелсника би долазио као код првог, као да пре њега није прегледао стотине људи, и носио је болеснику своју задивљујућу, нетакнуту снагу, јер је једино то давало наду у оздрављење….(341-342) …………………………….
Изгледа да се навикавам на оно на шта је навикавање немогућно, рекао је он Устини. То богзна који пут доказује, љубави моја, да не постоји недостатак снаге већ постоји малодушност. (342)
……………………………….
Ево мене, Господе, и овог мог живота, који сам успео да проживим пре него што сам дошао код Тебе, рекао је Арсеније код Гроба Господњег. А такође оног мог живота који, по неизрецивој благости Твојој, још могу да проживим. Јер више нисам очекивао да будем овде, јер сам пред самим градом Јерусалимом опљачкан и посечен мачем, а то, што стојим овде пред Тобом, сматрам за Твоју велику милост. Са својим незаборавним другом Амброђом носио сам Теби кандило за успомену на Ану, кћерку псковског кнежевог намесника, која се утопила у реци. Сада су моје руке празне, и немам кандило, и нема ни мог друга Амброђа, и нема ни других, које сам сусретао на путу, а такође сам их изгубио због грехова мојих. Овде ћу поменути стражара Власија, који положи живот свој за другове своје. Грехове Власијеве, ја сам му обећао, исповедаћу пред Тобом, а он сам лежи у пољској земљи очекујући свопште васкрсење. Упокоји, Сапсе наш, с праведнима преждеречених раб Твојих и све усели у дворе Твоје, као што је писано, презирући као блага сагрешења њихова вољна и невољна и сва, знана и незнана, Човекољупче. Обраћам се Теби и главном молбом у мом животу, која се тиче рабе Твоје Устине. Молим, не с правом њеног мужа, јер јој нисам муж, мада сам то могао и бити да нисам запао у мреже кнеза овог света. Молим с правом њеног убице, јер мој злочин нас је повезао у овом и у будућем веку. Убијањем Устине, ја сам је лишио могућности да открије оно што си ти уложио, да то развије и приволи да сија Божанском светлошћу. Хтео сам за њу да дам свој живот, тачније речено – да њој дам свој живот за онај живот који сам јој одузео. И нисам то могао урадити дугачије него кроз смртни грех, а коме би био потребан такав живот? И решио сам да јој га дам на једини начин који је мени доступан. Покушао сам, како сам могао, да заменим Устину и у име ње чиним добра дела, која никада не бих био у стању да чиним у своје име. Схватао сам да је сваки човек незаменљив, и нисам осећао нарочите илузије, а како сам још могао, кажи ми, да остварујем своје кајање? Невоља је једино у томе што су плодови мојих радова били тако мали и бесмислени, да нисам осећао ништа осим стида. И нисам дизао руке од тога само зато што би ми све остало ишло још горе. Ја нисам сигуран у свој пут, и зато ми је све теже да се крећем даље. Непознатим путем се може ићи дуго, врло дуго, али њиме се не сме ићи бескрајно. Да ли је он спасилачки за Устину? Кад бих имао макар неки знак, макар неку наду…Знаш, ја стално разговарам с Устином, причам јој о томе шта се ради у овом свету, о својим утисцима, како би она у сваком тренутку била, што се каже, у току догађаја. Она ми не одговра. То није ћутање непраштања, ја знам њену добродушност, она ме не би мучила толике године. Пре ће бити, она нема могућности да ми одговори, а можда ме она просто штеди од рђавих вести, па, руку на срце, могу ли ја и да рачунам са добрим вестима? Ја верујем у то да својом љубављу могу да је спасем посмртно, али осим вере, потребна ми је макар кап знања о томе. Тако, подај мени, Спасе, барем некакав знак, како бих знао да мој пут чније скренуо у безумље, а са таквим занњем може се ићи и најтежим путем, ићи дуго колико год хоћеш и више не осећати умор.
Какав знак ти хоћеш и какво знање, упито је старац који је стајао код Гроба Господњег. Зар ти не знаш да сваки пут крије у себи опасност? Сваки – и ако тога ниси свестан, чему и кретати се? Ето, кажеш да ти је мало вере, хоћеш још и знање. Али знање не претпоставља духовни напор, знање је очигледно. Напор претпоставља вера. Знање је мировање, а вера – кретање.
А зар нису праведници стремили хармонији мировања, упитао је Арсеније. Они су ишли кроз веру, одговрио је старац. И вера им је била толико јака да се претварала у знање.
Ја само желим да сазнам општи смер пута, рекао је Арсеније. У ономе што се тиче мене и Устине. А зар Христос није општи смер, упитао је старац. Какав смер још тражиш? А и шта ти подразумеваш под путем – да ли просторе које си оставио за леђима? Са својим питањием си стигао до Јерусалима, иако си могао да их задајеш, рецимо, и из Кириловог манастира. Ја не кажем да су путовања бескорисна: имају и она свој смисао. Само немој да се поредиш са твојим вољним Александром, који је имао пут, али није имао циљ. И не бави се хоризонталним кретањем преко мере.
А чиме да се бавим, упитао је Арсеније. Кретањем вертикалнимм, одговорио је старац и показао увис.
У центру храмовне куполе црнео се округли отвор, остављен за небо и звезде. Звезде су се виделе, али су изгледале бледуњаве. Арсеније је схватио да свиће. (343-346)
………………………..
Не ишти мене међу живима под именом Арсеније него ме ишти под именом Амвросије. Тако је Амвросије рекао Устини. Памтиш ли, љубави моја, ти и ја смо разговарали о времену? Овде је оно сасвим другачије. Време се више не креће напред него кружи, зато што се у кругу врте догађаји који га испуњавају. А догађаји су овде, љубави моја, повезани првенствено са богослужењем. У први и трећи час сваког дана ми помињемо Пилатов суд Господу нашем Исусу Христу, у шести час – Његов крсни пут, а у девети час – крсно страдање. И то чини даноноћни богослужбени круг. А сваки дан у недељи, попут човека, има своје лице и своје посвећење. Понедељник је посвећен бестелесним силама, уторник – пророцима, среда и петак – сећању на Исусову крсну смрт, субота – помену умрлих, главни дан је посвећен васкрсавању Господњем. Све то, љубави моја, чини седмични бгослужбени круг. А највећи од кругова јесте годишњи круг. Одрешују га сунце и месец, којима си ти, надам се, ближа него ми овде. Са кретањем сунца је повезано дванаест празника и дани спомена на свеце, а месец нам гови о времену Васкрса и празника који су зависни од њега. Ја бих да ти кажем колико времена се већ налазим у манастиру, али, знаш, нешто не могу да средим мисли. Ја то, изгледа, више и сам не схватам. Време је овде, љубави мноја, врло колебљиво, зато што је круг затворен и једнак вечности. Сад је јесен: то је, по свој прилици, једино што могу да ти кажем мање или више веродостојно. Пада лишће, над манастром се вуку облаци. Само што се не закаче за крстове.
Амвросије је стајао на обали језера, и ветар му је ситним капљицама запљускивао лице. Гледао је како му, дуж зида, лагано прилази старац Инокентије. Старчеве ноге је покривала манитја, и због тога му се нису видели кораци, тако да се не би могло рећи чак ни да је ишао. Он му се приближавао.
Манастирско време се заиста спаја са вечношћу, рекао је старац Инокентије, али није једно њој. Пут живих, Амвросије, не може бити круг. Пут живих, чак и када су монаси, јесте размакнут, јер се поставља питање каква је то слобода воље без изласка из круга? Чак и када молитвом обнављамо догађаје, ми не само што их спомињемо. Ми те догађаје још једном доживљавамо, а они се дешавају још једном.
Праћен ковиталацем жутог лишћа, старац је прошао мимо Амвросија и изгубио се иза окуке зида. Обала поред зида опет је била пуста. Изразито пуста (као да нико није ни пролазио овуда), непредвиђена за ходање. Постојање Амвросија на овој обали омогућавала је једино његова непомичност.
Ти сматраш да време овде није круг него некаква размакнута фигура, упитао је Амвросије старца. Баш тако, одговорио је старац. Пошто волим геометрију, кретање времена ћу да упоредим са спиралом. То је понављање, али на неком новом. вишем нивоу. Или, ако хоћеш, доживљавање новог, али не као никад доживљеног. С памћењем на раније доживљено.
Иза облака је извирило слабо јесење сунце. Са супротне стране зида појавио се старац Инокентије. За време разговора с Амвросијем, успео је да направи круг око манастира.
А ти, старче, правиш кругове, рекао му је Амвросије.
Не, ово је већ спирала. Идем, као и раније, праћен ковитлацима лишћа, али – види, Амвросије – изашло је сунце, и већ сам мало другачији. Чини ми се да чак мало узлећем. (Старац Инокентије се одвојио од земље и лагано је пролетео поред Амвросија.) Мада не врло високо, наравно.
Ма не, нормално, климнуо је главом Амвросије. Најважније је да су твоја објашњења очигледна. Постоје слични догађаји, наставио је старац, али из те сличности настаје супротност. Стари завет отвара Адам, а Нови завет отвара Христос. Сласт јабуке, коју је појео Адам, претвара се у горчину сирћета, које је испио Христос. Дрво познања доводи човечанство до смрти, а крсно дрво дарује човечанству бесмртност. Упамти Амвросије, да су понављања дата ради савладавања времена и наше спасења.
Хоћеш да кажеш да ћу поново сусрести Устину?
Хоћу да кажем да нема непоновљивих ствари. (355-358) ………………………………..
А у кухињи Амвросију беше дат дар суза, и када је био сам, сузе су му непрекидно умивале лице. ….
Најпре су то биле сузе туге. Амвросије је оплакивао Устину и новорођенче, а после њих све које је волео у животу. Оплакивао је још и оне који су волели њега, јер је сматрао да им својим животом није подарио радост. Амвросије је оплакивао и оне који га нису волели па га повремено мучили, као, уосталом, и оне који су га волели, али су га мучили јер се тако изражавала њихова љубав. Он је оплакивао себе и свој живот, и није знао о чему тачно овде може бити говора. У нади да живи Устинин живот, како би јој се урачунао као њен сопствени, Амвросије више није схватао где је његов живот, ако он ипак није умро. На крају он је горко плакао због оних које није успео да спасе од смрти, јер таквих је било много.
А затим су му сузе туга замениле сузе захвалности. Он је захваљивао Свевишњем за то, што Устина није остала без наде, а он Амвросије, може да моли за њу док је жив, и да ради за њено духовбно благо. Амвросијеве сузе захвалности је побуђивало и то што је он још жив, према томе, у стању је да чини добра дела. Амвросије је захваљивао Господу и за велико мноштво исцељених, за пружену могућност да они живе у време када је требало да буду мртви и неспособни да више чине добра дела.
Смирење је било повезано са надом, која је сваким даном, проживљенимм у манастиру, све више и више јачала у Амвросију. Он сада није сумњао у исправност свог пута, зато што се уверио да иде једино могућним путем. (361-362) ………………………………………
Зашто рађати за смрт, рекао је велможа Фрол људима из своје куће. Па, сви се рађају за смрт, узвратили су људи, за сада друге нисмо виђали.
Кажем вам да су Енох и Илија били узети живи на небеса, одговорио је велможа, али ви их заиста нисте видели.
Знаш, не треба заустављати живот док га не заустави Свевишњи, посаветовали су га људи из његове куће. (376)
……………………………..
Иштем, старче, осмаљивање.
Знам, одговорио је старац Инокентије. Постоји време за општење, и постоји време за осамљивање.
Ја сам дуго спознавао свет и нагомилао сам га у себе, толико да га даље могу спознавати и у себи. (378)
…………………………..
Понекад се сећао речи оца економа о томе да многи од оних који му долазе мисле једино о здрављу, не помишљајући на молитву и покајање. Те речи су посејале зрна сумњи у Амвросију. …..
Бојим се да моја исцељења постају за њих обична ствар. Она не побуђују душе тих људи на кретање, затошто исцељења добијају аутоматски.
Шта ти знаш о аутоматизму, Амвросије, одговорио је старац Инокентије из испосничке келије. Ако имаш исцелитељски дар, служи се њиме, зашто ти је иначе дат. Аутоматизам ће их брзо проћи, чим ти не будеш са њима. Али чудо исцељења ће, веруј ми, запамтити заувек. (378-379)
…………………………
Одричеш ли се од света и свега што је у свету, по заповести Господњој, упито је игуман Амвросија.
Одричем се, одговорио је Амвросије. Он је чуо како су позади залупили врата, и пламен свеће се поравнао. Сада у пламену није било никаквог таласања. Таква мора постати и душа, помислио је Амвросије. Бестрасна, спокојна. А моја душа никако не долази до смирења, зато што болује због Устине. (380)
………………………………
Ја више не осећам јединство мога живота, рекао је Лавр. Ја сам био Арсеније, Устин, Амвросије, а сада сам, ево, постао Лавр. Мој живот су проживела четворица људи, који не личе један на другог, имају различита тела и различита имена. Шта је заједничко између мене и светлокосог дечака из Рукине Слободице? Памћење? Али што дуже живим, све више ми моја сећања изгледају као измишљотина. Престајем да им верујем и она због тога нису у стању да ме повежу са онима који су у раличито време били ја. Живот личи на мозаик и расипа се на делове.
Бити мозаик – још не значи расипати се на делове, одговорио је старац Инокентије. Само изблиза се чини да ниједан засебан камичак нема везе са другима. У сваком од њих, Лавре, постоји нешто још важније: устремљеност ка ономе који гледа издалека. Ка ономе ко је у стању да обухвати све каменчиће одједном. Управо он их сакупља својим погледом. Тако је Лавре, и у твом животу. Ти си истопио себе у Богу. Ти си нарушио јединство свог живота, одрекао си се свог имена и саме личности. Али, и у мозаику твог живота постоји оно што обједињава све његове појединачне делове – устремљеност ка Њему. У Њему ће се они поново сакупити. (381)
…………
Оно што се даје човеку према његовој снази, и јесте најбоље. А оно што превазилази његову снагу, то, љубави моја, није корисно. (385)
…………..
Све, које је икад виђао, осећао је као присутне. Они су настављали тихи живот у његовој души – независно од тога јесу ли отишли у други свет или су још били живи. Он је памтио све њихове речи, интонације и покрете. Њихове старе речи су рађале нове речи, оне су биле у интеракцији са каснијим догађајима и са речима самог Лавра. Живот је текао даље у свој својој разноврсности.
Кретао се хаотично, као што то и доликује животу, сачењеном од милиона честица, али истовремено се у њему видео и један заједнички смер. Лавру се почело чинити да се живот креће према свом почетку. На почетку свеопштег живота, кој је створио Господ, неог према сопственом почетку којим се свопшти живот открио за њега. (387)
…………………..
Лаврове мисли, раније обузете догађајима из последњеих година, све чешће су се окретале првим годинама његовог живота….. Повратак је, Лавре, својствен не само птицама него и људима, рекао је једном Христфор. У животу мора да постоји једна завршеност. (388)
…………………….
Почев од те зиме Лавр је изгубио представу о времену, устремљеном напред. Сада је осећао само циклично време, затворено у себе – време дана, недеље и године. Знао је све недеље у години, али безнадежно је изгубио рачун о годинама. Понекад су му соапштавали која је сада година, али он је то одмах заборављао, зато што већ одавно није сматрао да је то знање вредно.
Догађаји у његовом сећању више нису били корелативни са временом. Они су се мирно разливали по његовом животу, постројени у посебан ред, невезан за време. Неки од њих су испливавали из дубина доживљеног, неки су се загњуривали у те дубине заувек, зато што их искуство није водило никуд. И само доживељено је постепено губило јасноћу, све више се претварајући у опште идеје добра и зла, лишене детаља и боја. Од временских одредаба све чешће му је падала на ум реч једном. Та реч му се свиђала зато што је превазилазила проклетство времена. И потврђивала јединственост и непоновљивост свега што се догодило – једном. Једном је схватио да је та одредба сасвим довољна. (391)
……………………..
У животу нема историјског циља. Или он није најважнији. Мени се чини да је Александар то схватио тек на самрти. (403)
……………………
Лавр није лечио – он је исцељивао, а исцељења нису везана за искуство. Лавров дар је био под окриљем виших сила, покретали су га самоодрицање и невиђена снага љубави према ближњима. …… Свако ицељење настаје, пре свега, из вере у њега, говори Лавр Устини. Они ми више не верују, и то, љубави моја, кида моју везу са њима. Сада ја не могу да им помажем. (407)
………………….
У потпуној тишини, Лаврово тело проносе кроз масу. На крају зелене ливаде га спуштају на траву. Трава меко оивичава Лавра, изражавајући спремност да га прими у целини, будући да једно другом нису туђи. На овој ливади Христофор је упокојеном показивао спајање сводова, небеског и земаљског. (417)
Јевгениј Водолазкин – ЛАВР (ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2013.)
Превела: Радмила Мечанин