Бранко Миљковић, ПОЕЗИЈА И ИСТИНА

Поезија не сме бити заслепљена истином као својим садржајем. Јер песма не казује истину; она је слути. Тиме што је слути, она је жели изван себе, а не у себи. Циљ не може бити „овде“ већ „тамо“ јер претпоставља тежњу. Оно што песма хоће да каже, мора да буде оно што песма тражи, оно што се у њој самој изгубило. Песма је заборав и од заборава. Она не казује садржај, већ мутно досеже. 

Уметнички садржај, у коме је циљ песничког казивања, изван је облика тога казивања и огледа се у њему као небо у води; огледа се, али није у њему. Када говоримо о садржају у песми, то је као када говоримо о звездама у води. А вода је — празна. Тако облик постаје суштина, принцип и посебни начин гледања на свет. Он отуђује садржај, али га се не одриче. За песму можемо рећи да је њена истина изван ње као облика. То је потребно да би песма трајала, да би се премештала сама у себи, час ближа, час даља својој властитој истинитости да би, на крају, поседовала вероватноћу којом ће надживети властиту првобитну истину. У томе смислу Т.С. Елиот има право када за Шекспира каже: „Ја бих рекао да ниједна Шекспирова драма нема смисао, иако би погрешно било тврђење да је Шекспирова драма бесмислена. „

Поезија је вероватна и истинита ако собом омогућава истину која је изван ње. Тиме што стављамо истину изван поезије постижемо ослобођење поезије од мучних могућности гномике и убитачних рационалистичких стега, омогућавамо јој другачије организовање језика и средстава и гарантујемо јој специфичан облик и могућност бескрајног и неисцрпног транспоновања.

Поезији је истина неоходна уколико јој омогућава језик, спасавајући га од конфузије. Међутим, тај језик, који логика и истина пружају поезији, још увек није способан да буде језик поезије која мора изрећи неизрециво. Потребо је постићи један језик који истине не могу исцрпсти. Тај „језик је могућ — вели Морис Бланшо — само у перспективи једног стања нејезика“. То стање нејезика се очитује у томе што реч тежи да се изгуби, да се удаљи у своју властиту  недовољност. Међутим, језик, у својим границама, схватајући своју недовољност коју користи као изражајну способност, постаје могућ. Језик који не уме да користи празнину у речима и између речи брзо се исцрпе. Речи почињу да следе саме себе и јавља се највећа опасност поезије, вербализам. Дакле, већ по природи свога језика, поезија не може у себи носити истину; она је може подностити само изван себе, одражавајући је. Велика је она поезија која највише истина може поднети, а да се притом битно не измени. Зато су велика дела неисцрпљива и трајна, па их свака генерација открива за себе на свој начин. 

Одсуство истине у песми, које одређује обим истине и мисаони радиус песме, не само да не чини песму нејасном и произвољном, него, напротив, будући да то активно, стваралачко одуство истине јесте гаранција њеног присуства на другом месту, захтева толику прецизност, да оно што се искаже постаје као нешто извањско и у односу на себе и у односу на оно што казује. Још једном се испољава да истина заиста омогућава језик и песму, али не својим садржајем, него својом недовољношћу и одсуством који од језика захтевају строгост, усмерену прилагодљивост и непропадљивост. 

Када говоримо о истини изван песме, ми то узимамо сасвим условно. Значи, не у онтолошком смислу истине пре или после ствари, већ у смислу неисцрпних могућности песме да себе јасно и непосредно сазнаје истинама које нису њоме буквално обухваћене. Са тога становишта, за разлику од науке, поезија не дели своја уверења на лажна и истинита по себи. Јер лаж није лаж по ономе што казује, већ по ономе што није рекла. У поезији се јавља овај парадокс: поезија је истинита по ономе што није рекла, а узела је то за своју богату и тамну позадину. Она је истинита уколико је „лажна“. 

Иако је истина изван песме, песма је обухваћена истином на тај начин што је њоме осветљена. Истинитост идеје, којом је песма осветљена као нечим спољнимм, јесте двострука сумња истине: у односу на идеју и у односу на песму. Песма стално сумња у себе и тако траје. А истина која не сумња у себе није истинољубива и далеко је од сваке поезије. 

1959.

Бранко Миљковић, ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ, („Поезија и истина“, стр. 22-24 ) Нишки културни центар, Ниш, 2018.

Приредила: Снежана Милосављевић Милић

Advertisements

Бранко Миљковић, ПЕСМУ ТРЕБА ЗАБОРАВИТИ

Сваку песму треба заборавити да би постојала, јер поезија и музика се одигравају иза нас. Ако се будемо осврнули ишчилиће сан и магија. Треба ићи напред, не освртати се, заборавити. Јер песму морамо одвојити од себе да би могла да почне свој властити живот, да би , већ једном створена, саму себе вечито стварала и обнављала изнутра. Треба заборавити оно што је родило песму, јер песма собом превазилази, укида и пориче оно из чега је настала. Био је бол и очајање, а родила се песма која је утеха и прелепа безболност. Да би песма живела, морамо је стално поново откривати у њој самој, и зато је претходно морамо заборавити! Кад песници не би заборављали своје песме, не би их ни писали. Све заборавити! Ја знам само да ли је моја песма добра или није, али не могу да се сетим шта сам то њоме хтео рећи, јер она превазилази све моје напоре и значи много тога. Ја немам право да је поткрадам, и зато се можда намерно никад нећу сетити какав сам јој смисао првобитно наменио. Заборавити не значи напустити; то значи: „partir sans abandonner“.

Бранко Миљковић, ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ, („Песму треба заборавити“,одломак стр. 101)Нишки културни центар, Ниш, 2018.

Приредила: Снежана Милосављевић Милић

Павле Флоренски, КО НИЈЕ ОСЕТИО КАКО ДУШИ РАСТУ КРИЛА?

(…) И нема оног човек који макар у једном тренутк свог живота није био платновац. Па ко није осетио како души расту крила? Ко не зна како се она подже до непосредног созерцања онога што је од свакодневе гужве заклоњено сивим покровом облака? Ко није помоћу ероса проницао у разуму неодступне дубине сазнања? Коме се није откривала друга, блистава стварност где лицем у лице надахнути сусреће вечне прволикове ствари? Ко није доживео рушење и пад непроходног зида између субјекта и објекта — то излажење Ја изван граница своје егоистичке излованости, његово отворено удисање, пуним плућима, небеског ваздуха сазнања и бивање једним са читавим светом? Ти „лепи, чисти, од свега земаљског одвојени и као од мириса цветова и месечеве светлости саткани снови љубави, којима се сада замагљују дани младости и који опевају сви песници код свих образованих народа“ — зар те снове није родио платонизам? … Јер Платон није плод школске философије, него је цветић народне душе и боје његове неће избледети док год убде живела та душа.

Павле Флоренски, ОПШТЕЧОВЕЧАНСКИ КОРЕНИ ИДЕАЛИЗМА /стр. 8-9/ ( „Смисао идеализма“, Плато, Београд, 2000. превео Илија Марић

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ ЈЕ ХАРМОНИЈА

Хармонија је склад. Али не обичан „склад“ двају бића која се не сукобљавају, јер се узајамно ни не примећују, него двају бића која су једно другог свесна, али једно друго о с е ћ а ј у  и доживљавају као склад. Хармонија је, дакле, д о ж и в љ а ј   ствари и бића у свету као хармоничних, а света као хармоније, с к л а д а. Хармонија није истински постојећи склад, јер тај склад не постоји /свет је „јединство и нераздвојност супротности“/. 

Реално узевши, хармонија између ствари, бића и људи не постоји, јер нико и ништа не постоји ради другог, за другог, за човека. 

Уметност није опис неке постојеће, реалне хармоније, јер, рекли смо, хармоније ни нема ван нашег доживљаја. Уметност је хармонија. И обратно: хармонија је уметност, а не нека реалност. /Хармонија није била, нити ће икад моћи да буде реалност!/

Да би та хармонија /уметност/ настала, техника, знање и свет више не смеју бити   п р о б л е м. Незнање /непознавање света, технике уметности и облика модела/ морало је већ нестати. Или: човек мора бити у таквом стању у којем му веће, неко даље знање није потребно. 

Примитивни уметник је имао много незнања. Али је његова пажња била ограничена на свет који је он не само познавао, него који није морао ни у чему бити измењен /деформисан/ ради цртежа. Могао је животињу цртати и сликати каква јест! Из те могућности је настала хармонија, тј. човеков доживљај света као склад. 

Хармонија је суштина уметничког стварања, као и нашег доживљаја уметничког дела. Сликар је у хармонији с моделом и са површином /примитивни је у хармонији зато што му је непотреба перспектива/ , а ми смо, кад дело доживљавамо, у хармонији са делом. Тада се збива уметност. /Пажња: не кажем да уметност п о с т о ј и, него да се збива/. 

Како је било пре 50 до 40.000 година, тако је у сликарству /и уметности уопште/ и данас!

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, (стр. 19-20), скрипта предавања из 1966/67, Загреб, 1966.

Александра Серђукова, ЛИЧНОСТ Ф.М. ДОСТОЈЕВСКОГ У ЊЕГОВОМ СТВАРАЊУ

Стварање великих духова није никад каква измишљотина, слободна, неодговорна и сујетна игра. Цела грађа њихових уметничких дела само је транспозиција, преображавање и естетско обрађивање њиховог приватног и душевног искуства. Механизам се прави вештачки и дâ се тачно репродуковати маколико пута, али уметничко дело, јединствено и вечно, органска је целина и рађа се из дубине стваралачког духа. Све што је велико, значајно и трајно увек је било искрено.

Највећи стваралчки геније међу Словенима, човек који се мучио проблемима читавог модерног доба, писац, који је пророчки наговестио судбину свога народа и дао позитиван идеал живота уз откривање најгрознијих мука и најутанчанијих саблазни — Фјодор Михајловић Достојевски — био је увек искрен. Зато су му дела права исповест, трагови његове кобне судбине, слика његове џиновске личности, плод стварања видовитог духа.

Достојевски је био нарочито позван да осветли тамни понор човечијег срца, да створи читаво једно човечанство и да покаже лик препорођеног човека, јер му је животно и душевно искуство необично по разноврсности утисака, богатству опити и интензитету преживљавања.

Син алкохоличара, слабуњав од детињства, епилептичар, бори се целог живота за опстанак своје и братовљеве породице, познаје сву горчину, све понижавање сиромаштва, кобну улогу новца у савременом друштву. Пропадање породица, беда, власт злата стални су мотиви његових романа. Ужасни живот Мармеладових, пијанство оца, болест његове жене, страшна жртва „вечите Соње“ најизразитија су слика јадника великих модерних вароши. Измучена деца, девојчице-просјакиње, изложена најгорим опасностима уличног живота (Јелена у Пониженим и увређеним) дечаци, који се смрзавају крај раскошних излога, оличење су сапатништва писаца према свима жртвама економског стања модерних народа. У два његова најзначајнијја романа, у Злочин и казна и у Браћа Карамазови, новац и то одређене своте — „три хиљаде“ потребне Раскољникову да сврши учење, да избави матер и сестру, да „почне“ рад у корист човечанства, пакет који је стари Карамазов припремио за Грушењку, један су од узрока грозног преступа — убиства и оцеубиства.

Но, при томе, Достојевски не робује злату. Осетивши његову страшну власт, он се није покорио, није клонуо у личној животној борби, упркос тешком времену брига и напора, уздигао се до најузвишенијег духовног идеала и нашао је лека у делатној љубави, у хришћанског заједници, у препорођају човека и друштва. Његова се јака личност није дала прегазити, него је црпла у тегобном искуству грађу за стварање ситуација и личности, које су доказ томе: да „и најзапостављенији, последњи човек, такође је  човек и зове се брат мој.“

У току свога необичног живота Достојевски се кретао у најразличитијој средини, имао је посла са најразноврснијим људима. Париз и Сибир, Петроград и Москва, руско село и немачке бање, робијаши и писци, славеновили и социјалистичка омладина, калуђери и атеисти, војници и генералске кћери, цело то шаренило струји кроз његов живот живот и даје му изобилан материјал за опажања. Но, Достојевски није никад био хладан и објективан посматрач, као што су француски реалисти, скупљачи „људских докумената.“ И Достојевски бележи „посебне случајеве“, нарочите поступке, злочине, добра дела. Али он се не задовољава конструисањем шема и типова, него гледа човека пре свега као конкретну личност, уживљује се у њу, помоћу генијалне интуиције репродукује читаве психичке процесе, улази у осећања, оцењује побуде и нагоне. Он саосећа са сваким несрећником, прима га у срце своје, преживљује у себи његову судбину, мучи се за њега. Зато јунаци Достојевског нису никад типови, него су оваплоћење љубави и бола, душевног искуства самог писца. Поводом свога првог дела „Бедни људи“ Достојевски признаје да је писао са „страшћу, скоро са сузама“, а јунак понижених и увређених, нека врста аутопортрета, Вања, каже: „Ја сам се толико уживео у личности, које сам створио, као да су ми род, као да збиља постоје, љубио њих, радовао сам се и туговао с њима, а понекад чак сам и пролевао најискреније сузе на простим јунаком мојим. “ Као и сам Достојевски, Вања се увек бави туђим пословима, мучи се за друге, а и сам је болестан и несрећан. Као и његов Вања, Достојевски тражи „лик човечји“, бесмртну душу свугде и пре свега. У Записима из Мртвог Дома  Достојевски налази чак и код робијаша, код злочинаца, код пропалица, осећање свога греха и духовну лепоту. Тома га води хришћанска љубав, чије је откривење — Еванђеље, а то је била једина књига, коју је на робији читао. 

Лични живот Достојевског био је компликован и мучан. Л.П. Гросман вели: „Има нечег значајног у томе, да је прва љубав Достојевског била болесна, измучена жена, истрошена животним ударцима, бедна и већ жигосана безумљем и смрћу.Била му је неверна, мучила га је на сваки начин, није могла да подноси заједнички живот, а кад је умрла, Достојевски пише: „О, мој пријатељу, она ме је волела бескрајно, а и ја сам њу неизмерно волео, но ми нисмо с њом срећно живели… иако смо били збиља несрећни заједно (због њеног чудноватог, подозривог и болно-фантастичног карактера) ми нисмо могли да се престанемо волети; чак што смо били несрећнији, тиме смо били јаче везани једно за друго.“ „Понижене и увређене“ жене, које највише муче баш онога, кога најдубље воле (Настасија Филиповна у Идиоту) љубав — бол, љубав — сапатништво, на које наилазимо у делима Достојевског, плод су његових односа према првој жени. Касније био је страствено заљубљен у једну девојку социјалисткињу, коју је до краја живота звао „вечитим другом“ и волео тајно успркос њеном преслободном животу, непријатељском ставу према његовим најсветијим и најдубљим идеалима,  њеним проклетствима, уживању у његовом понижењу и страдању. Неодољиво држање, занос и пијанство луде заљубљености нашли су израза у пару Димитрија Карамазова и Грушењке, а донекле и у кобној и свирепој страсти Свидригајлова. 

Достојевски није био светац. Претерано осетљив, страствена, импулзивна природа, неуравнотежено маштало, „луди Достојевски“, као што су га звали многи савременици, био је „велики грешник“, као и његови главни јунаци, али за разлику од осредњих људи, умео је да се подигне и да се уздигне до најчистије љубави, до највишег духовног идеала. Пакао и рај он носи у самој души својој. У њему се непрестано води унутарња борба савести са грехом, љубави са гордошћу, чистоте са страстима, вере са сумњом. Сваки час врши немилосрдну анализу најситнијих душевних покрета, износи све најгоре и најтамније што се крије у човеку, жигоше у себи и другима „зверски облик роба“, у мукама, кајању, испаштању ствара христоликеличности кнеза Мишкина, Аљоше Карамазова, старца Зосима. Његово усијано срце не да се заситити нечим релативним, чезне за срећом целог човечанства, апослутним благом, блаженством. Ватрен хришћанин обожава Христа као конкретну личност, верује у Његово неизмерно милосрђе, носи у својој души, као љубав, као светињу. Безумна љубав ка животу и религија љубави стапају се у мистичној вери у људску солидарност у кајању, страдању, спасењу и васкрсењу. У доживљајима кнеза Мишкина јунака Идиота, има пуно аутобиографских момената. Достојевски је био осуђен на смрти и тек на самом губилишту добио је помиловање, а кнез Мишкин овако тумачи осећања човека који је провео двадесет минута у очекивању смртне казне,  па је био опроштен: „Изгледало је да је остало пет минута живота… чинило му се да је то огромни рок, огромно богатство… кад се опростио са друговима, дошла су та два минута, када је хтео да размишља… да замисли што брже и јасније, како је то: сад он постоји, живи, а за три минута биће нешто или неко, али шта то нешто?… Најтежа му је била непрестана мисао: Шта, кад бих умро? Кад би се живот повратио? Каква бесконачност! Све би то било моје! Сваки бих ја минут увек искористио, не бих ништа испустио, сваки бих минут бројао, не бих ништа бадава потрошио!“ Као и сам Достојевски, кнез Мишкин познаје нарочито мистичко стање епилетичара, у тренутку пре напада болну чежњу, смртни ужас, а затим секунде светлости, радост, небеске хармоније, екстазе љубави и верског усхићења. У том се заносу осећа лепота, која ће да спасе свет, јединство човечанства и природе, присуство духа у свемиру. 

Из ових супротних преживљавања — смртне патње и блаженства, пада и спасења, потиче поглед Достојевског на свет. Отуд мистицизам, отуд болна љубав према човеку, улога кризе савести и трагедија греха, испаштања и духовног обнављања у животу његових јунака. 

Већ у говору који се држао на његовом гробу истицало се значње личности Достојевског у његовом стварању: „Али је пре свега љубио, свуда и у свему, живу човечију душу, и веровао је да смо сви божанског порекла. Веровао је у бескрајну моћ те човечије душе, која се победоносно диже после сваког унутарњег пораза… Зато што је душа Достојевског упила у себе сву неправду, сву тегобу, сву таму живота и све је то надвладала неизменом силом љубави, зато он и проповеда у својим делима ту победу.  Пошто је Достојевски упознао у својој души божанску силу, која избија упркос свих људских слабости — дошао је до сазнања о Богу и богољубству. Истинитост Бога и Христа објавила му се у унутарњој снази свепраштајућој љубави и ту је свепраштајућу милосрдну љубав проповедао као темељ оног царства истине на земљи којем су служила сва његова стремљења и настојања — цели његов живот.“

1933. 

Александра Серђукова, ЗАВЕТНО СЛУЖЕЊЕ РУСКОЈ КУЛТУРИ, (стр. 229-234) Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Рски центар Фонда „Руски свет“, Нови Сад, 2018.

Жарко Видовић, ПЕРИОДИЗАЦИЈА КУЛТУРНЕ ИСТОРИЈЕ

Ова књига је покушај досљедне примјене једног другачијег критеријума за периодизацију културне историје и за разграничавање цивилизацијских епоха. 

Тај критеријум је — тзв. „систем /културних/ вриједности“, посебних за сваку епоху, односно цивилизацију. 

Али највећу тешкоћу за периодизацију историје културе и цивилизације — за сваку периодизацију, а не само за ову, без обзира на критеријум периодизације — представља умјетност. Она је довољна да обеснажи сваки критеријум и сваку периодизацију. 

Како ми се, међутим, поменути критеријум периодизације /тј. културна вриједност/ намеће као нужност историографије — поготово ако тежимо некој синтези, изнад просте фактографије — сматрао сам да је потребно да тај критеријум периодизације ставим на пробу суочавајући га са чињеницама умјетности. 

Резултат: мада се саме цивилизације могу разграничити, и то баш по својим конституишућим установанам, и културним вредностима, умјетност се не да периодизовати нити разграничити на умјетности специфичне за сваку од епоха цивилизације!

Умјетност остаје да лебди изнад тих ограничавајућих оквира цивилизације, јер умјетност остаје више него прост израз цивилизације. Она стално трансцендира /превазилази/ цивилизацију, сваку, па и ону у којој се родила и у којој су њени „коријени“. 

У ту шему периодизације цивилизације не може да се уклопи умјетност, него само умјетничке, тј. културне установе. 

А установа није умјетност. Установа је компонента цивилизације, а наспрам умјетности је чак и сама уметничка установа — ствар!

Тако се подјелом цивилизације, тј. њених установа, на примитивне, архајске, медитеранске, западне и модерне не може захватити умјетност, њена надвременост! Она се тако не дијели. Тако се — временски! — дијеле само њене, из умјетности настале, установе. А та диоба и саме установе су оно једино што тзв. историја умјетности може да проучава и научно третира. 

Основна интенција ове књиге је указивање на ту чињеницу, надвремености умјетности!

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, (стр. 3, Предговор), скрипта предавања из 1966/67, Загреб, 1966. 

Жарко Видовић, ЗРЕЛОСТ И ЧЕДНОСТ

(…) Живот у свету називамо световношћу створења, јер прави живот је исто што и бесмртна душа. Грци зато означавају истом речи „психе“, и „душу“ и живот, посебно као живот личности, а не врсте (живот врсте, као појава је зои). А и када Христос каже „Ја сам живот“,  мисли на живот истоветан са самом бесмртном душом човека, живот у којем се и само тело поистовећује с том душом. Дакле, телесно и духовно сазревање у свету је световно.

Али што се духовног сазревања тиче, оно не настаје нити може настати тек у свету, јер савршенство Божијег стварања је у томе што је Бог, створивши сушто, створио самим тим и духовну зрелост као суштину суштог. 

Ми кажемо сушти, сушта, сушто“ — који јест, која јест, које јест, постоји, — а не „биће“.  Јер „сушчима во гробјех живот даровав…,“ суштима, онима који јесу, постојећима. Суштина значи да сушто јест какво јест, створено. 

Духовност суштог не зависи од света. У томе и јест достојанство којима се сушто потврђује наспрам света. Духовност није световност суштог, него сама његова суштина. 

Пуно достојанство своје суштине човек је стекао већ самим рођењем, као дете. Ништа се то достојанство не повећава током времена, у свету: а чиме би додтним — сем пуком таштином (празнином) — човек могао да повећа достојанство дато му, као благодатни дар, од самог Бога? Зато Књига Проповедникова  и каже: „све је таштина (празнина, ништавност)“, наравно, све што је световно. 

Зашто Христос каже: „пустите децу к Мени!“, а не каже то за људе који су сазрели световно, то јест, телесно, искуством, знањем? — Зато што деца, мада световно незрела, имају савршену духовну зрелост, јер имају још непомућену човечност (суштину суштог), као и сам Христос који је — Син Човечји! Син! Услед савршености Торца и Његовог стваралаштва, деца већ самим рођењем имају све што човека чини савршеним човеком. Њихови доцнији развој — сазревање схваћено као урастање у световност — може само да им помути (или чак уништи) савршенство и свест о савршенству нашег битија (постојања суштине). Управо том савршеношћу створене суштине, деца, и кад тога нису свесна, чине заједницу са Христом, то јест, Цркву. Сваким рођењем детета рађа се, дакле, и Црква (а крштењем се то само потврђује као свест о суштини). 

Црква је, наиме, детиња заједница људи са Христом. Њу су људи у стању да чувају онолико колико и своју чедност (детињу природу): упркос свим сазнањима и искуствима световности у којој живимо световно. 

Богородица је, посветивши се Богу — а оснивајући тиме и монаштво хришћанско! — сачувала детињу природу, савршенство које човек добија већ тиме што је створен од савршеног Творца, а кроз Христа (поистовећењем). Та сачувана суштина у Богородици је девичанство или девственост. 

Детиња природа човека је исто што и чедност (по чеду), отрочество (отроко, дете), девственост, девичанство, невиност, безазленост, целомудреност, целебност, несветовност, чистота духовности, кроткост, смиреност… све су то синоними, речи које означавају исто. Све оне говоре о истој чистоти непомоућене детиње природе човека, дате му самим рођењем. То није чистота тек телесна, него чистота саме суштине човека као суштог. То је непомућена пуноћа и целини битија (постојања) суштог: целомудреност. 

Само том својом чедношћу, детињом природом своје суштине, могла је Жена да роди Бога, да буде Богородица. Том својом детињом природом Она је слична Цркви, заједници људи са Христом, а Црква, опет, као Мајка свих нас (детиње природе свих нас), слична Богородици. 

Зато се чедност, детиња природа суштог, може с разлогом — од времена Богородице — назвати богородичношћу човекове суштине. 

Монашто је богородичност. Монаси су следбеници Богородице: не по томе што би света и световности морали да се одричу муком, носећи сваки од њих „свој крст“ патње и подвига као самооодрицања јер то онда не би било ни монаштво ни богородичност, него су богородични по томе што крст који носе јест крст њихвог васрсења, радости, отроческог радовања због обнове! Са тога свог крста који носе — и самим покајањем, као духовном радошћу — очекују и доживљују да се у њима обнови детиња природа човекова, првобитна слава човекова. („Он се сјећа прве своје славе“, каже Његош у својој Лучи Микрокозми). 

И као што је Богородица својим отрочеством (чедношћу) родила Христа, тако и сваки хришћанин својом чедношћу рађа и обнавља своју првобитну христоликост! Христа у самом себи, Христа као Сина Човечијег!

Зашто је потребно да човек сачува или обнови првобитну дечију чистоту своје природе (чедност, монаштво, богородичност)? Зашто је савршенство и човекова духовна зрелост — не у некаквом страху (за себе), у очајању (због себе) или у сличним страстима о којима говори савремена философија, световна мудрост интелектуалаца, него — управо у чедности, у безаленој детињој природи човека?

Зато што нема осећања без човекове духовне зрелости за то осећање, а духовна зрелост је у  чедности! Осећање настаје смао у чедности, а не из искуства, вештине (извештачености), знања и осталих тековина световног сазревања. Јер духовна зрелост (зрелост за осећање) није световна зрелост. Духовном зрелошћу чувамо природу осећања! 

Говоримо, наравно, о осећању пуноће битија, а не о страсти која је осећање лишености, човеково незадовољство створеним битијем и одбацивање битија Богом стовреног! осећање пуноће битија је када осетимо суштину суштог као његову савршеност, испуњеност, пуноћу и када се тој пуноћи радујемо, славећи и Творца и твар:Све дивоте земље и небесах“ (Луча Микрокозма, Посвета, 171-180). 

А природу осећања морамо да чувамо зато што је вера могућа само као осећање. Христос нас је спасао на тај начин што нам је спасао веру — за коју више, да није било њега, не би у свету и световности било никакве могућности! Он је спасао живот човечанства. А та вера је, по својој природи, осећање. А природа осећања је у чедности! Ако не сачувамо чистоту (чедност, богородичност, монаштво) осећања — како је то учинила Богородица! — нећемо сачувати ни веру: готово је са вером кад се она ослања на чулно искуство и знање, на све оно што се стиче развојем саме световности човека! На тај мамац је Сатана ухватио Прародитеље!

Жарко Видовић, „…И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ!“, (одломак из есеја „Зрелост и чедност“ стр. 147-151), Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2008.

Жарко Видовић, МАЈСТОР И УМЕТНИК

Техника и занат уметности

Да би човеку била могућа уметност, неопходно је такво техничко образовање   /или техничка вештина/, да се приликом стварање не мора мислити на техничке проблеме, као што је за савршену вожњу скијама неопходно усвојити технику држања на скијама до те мере, да скијаш не мора мислити на своје покрете. Свака уметност има своју посебну технику /или посебан занат, посебан „језик“ изражавања/. 

Појмом технике обухватамо, међутим, многе противречене ствари и појаве: алат /посебан за сваку уметност/, материјал који обрађује уметник /посебан за сваку уметност/, модел који се, евентуално, репродукује или описује /посебан за сваку уметност/ и знање потребно за репродукцију /опис/ модела. Но, да би техника постојала, мора постојати техничко биће, тј. човек који тим елементима технике уме да влада и који, помоћу алата, материјала или модела, може да начини све што хоће. Мора, дакле, да постоји мајстор, који од „сировине“ /материјала/ може сваки модел /тј. „природу“/ да репродукује. Но техником то можемо назвати тек када мајстор може да репродукује модел без двоумљења и колебања, сигурно, чак и кад је при раду одсутног духа и кад мисли на нешто друго, а не на модел, алат и материјал. Дакле, права техника делује код мајстора аутоматски! 

Но баш због тога /нужног/ аутоматизма техника није уметност, те ни мајстор, техничко биће, није још уметник. Он је самом техничар, занатлија! Без духа и без печата доживљаја, без печата личности у његовој творевини. 

Али историју технике — па ни историју технике сликарске, скулпторске, градитељске, плесне, музичке, говорне /знање језика и имена за сваки појама и сваку ствар/ — не смемо бркати са историјом одговарајуће уметности, јер уметност није техника. Ни највећи уметник није увек уметник, мада је увек мајстор. Техника се може стећи напором воље, а уметност се никада не изазива напором воље. Уметност је спонтана те се, као ни доживљај, не изазива вољом. 

Уметност

Уметност није уметничко дело. Она није ни избор или свеукупност свих дела која, до данас створена, постоје. 

Уметност је сам  п р о ц е с  који ми, немајући бољег израза, називамо „с т в а р а њ е м“ уметничког дела и доживљавања дела. Оно што називамо „уметничким делом“ јесте само траг, израз, документ уметности. Сама уметност траје колико и стварање дела. Дело, затим, постоји и даље, као и свака друга /неуметничка/ ствар. Али нас оно подсећа на процес који се одигравао у човеку. По томе што се сећамо тога процеса, што нас дело подсећа на процес /на уметност/ — називамо дело уметничким. 

Уметност је, међутим, не само ствараоцу дела, него и у ономе који дело доживљава. Процес доживљавања дела је, такође, уметност. Када кажемо да је дело лепо, а при томе остајемо хладни и одсутни, онда је у тим речима садржано само   с е ћ а њ е   на уметност /на доживљај/. 

Уметност, дакле, није никаква постојећа ствар, нити икакав догађај изван човека, него је она момент једног нарочитог стања човековог духа. То стање називамо уметност или доживљај. 

Дело је с тим стањем повезано зато што из таквог стања настаје. Пошто дело није само по себи уметност, него је из уметности /доживљаја/ настало, а само уживаоцу оно опет постаје уметност, то се оно зове дело уметности или“уметничко дело“. Изван тога доживљаја оно је ствар. 

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, (стр. 14-15), скрипта предавања из 1966/67, Загреб, 1966.

Александра Серђукова, ГОГОЉ — ХРИШЋАНИН

I

Када би Гогоља запитали — ко је он, одговор би био — хришћанин. Највиши смер његова стварање јесте: „да се удостоји испевати химну небеској лепоти“. Циљ рада — да поправи своје сународнике. Чланци и песма — поучавање, изобличавање греха, свенародно покајање. Лични му је живот — неуморна борба са злом, социјалним, моралним метафизичким; прави двобој са мистичким извором сваког зла — ђаволом. Оружје му је у овој борби — крст, пост, молитва и пре свега велики дар његов, оно „стварање из душе“, које има да пробуди заспале савременике и немарне потомке.

Вера Гогољева сазревала је постепено. У детињству побожна мајка води га у цркву, приморава да врши хришћанске дужности. Али дете не воли стегу, не схвата дубоки смисао црквеног обреда. Од мајчиних поука најдубље га потреса слика Страшног Суда. Ова детиња душа већ пати од напада мистичког ужаса, описаног у Старосветским поседницима. Болно осетљив дечко преживљује страх смрти, стање непојмљивог мртвила, духовне напуштености, самоће. Идеја одмазде, лајтмотив толиких ствари код Гогоља (Страшна освета, Виј, Ревизор) рано се укорењује у свести, узнемирјуе савест, опредељује садржај религиозног искуства, схватања Бога.

У петроградско доба (1828-1836) силази хумориста и приповедач склон романтичарском идеализму, човек духован, оштар, усамљен и горд, још се није приближио Христу. Али у народним умотворинама, које проучава и обрађује, налази морално мерило, темељ свих својих позитивних назора. Дела су му већ тада „ступњеви ка хришћанству, вера, духовна крепост, мушки, јуначки дух највише су вредности, које заузимају место романтичног култа натчовека. Страсти се сликају као „творевине злога духа“ и у личноме животу младић савлађује сабалазни своје чулне, јужњачке природе, ступа на пут хришћанског аскетизма.

Одсјај „небеске лепоте“, коју слика побожни иконописац калуђер у Портрету, тражиће Гогољ у Риму (1837-1840) куда је побегао из Русије после представе Ревизора, јер: „пророк нема части у својој отаџбини„. Естетски мистицизам, лепота — лествица која води на небо — ево Гогољеве вере у римско доба. Присуство Божије у нама и око нас у најузвишенијим творевинама људског духа, то је оно што Гогољ тражи и налази у сликама, у прастарим римским црквама, које су виделе толике сузе, чуле толике молитве.

Али, све је на замљи трошно, подлеже неумољивом закону смрти. Гогољ губи обожаваног друга, младог Вјелгорског, проживљује његову смрт као лично, душевно и духовно искуство. У часу неподношљиве муке, из дубине пакла, вапије к Богу, призива Спаситеља, победитеља греха и смрти. Пред ликом смрти недовољна је људска снага, слепа је мудрост и немоћан геније. Гогољ не верује више ни у шта лепо, змаљско лепо. Клекне пред Христом. Научи се молитви, молитви — опћењу са Богом. „Моли се ридањем и плачем. Моли се не као онај који седи у соби, него као човек који тоне у таласима и стеже последњу даску“ (Писмо Јазикову, 1844. год.) .

И деси се чудо. Гогољ се препороди. Живи „дивним тренуцима…огромним унутрашњим животом“, цео му је живот „благодарна химна“. Отад ће му вера у Христа, сам Христов лик, дати пламено језгро душе, истинско сунце око кога се окреће живот и стварање, мисао и осећање.

Ипак, борба није свршена, управо тек је започета. Природа овог човека, страствена и горда, егоцентрична и хладна, лишена топлине љубави и светлости наде, противи се Христу. Пријемљива утицајима натприродне тамне силе, болно осетљива према зрачњу зла из људских душа, необично раздражљива и нетрпељива, подлеже искушењу гордости и светске славе. Презирање људи, сумње у све најсветије и најдраже, чак и у подвиг ради којег се родио, муче га неизрециво. Екстаза, пророчанско надахнуће, уступа очајању, духовној и физичкој депресији. Човек, па био он и геније, не може да сам издржи џиновску борбу са целокупним злом, у себи и ван себе, са оним злом, које га притискује, уништава, убија, одваја од Бога. Гогољ, који се усудио да се изазивачки њему руга, да га кондензује у својим сликама, да га изложи свенародноном ругања у Мртвим душама осетио је да му је потребна потпора.

Тада потражи помоћ Цркве. Као какав прост хаџија из народа иде у Свету Земљу да се поклони Гробу Господњем да измоли мало снаге истрошеној души (1848). Духовна лектира, аскетска дисциплина, строго вршење црквених обреда — знаци су да је Гогољ засновао своју веру на основи саборног спасења. Последњих година живота ступа у везу са старцима из Оптине Пустиње, бира за духовног оца простог сеоског свештеника, човека ватрене вере и еванђелски чистог живота. Иако физички болестан, нервно растројен, мучен хипохондријом, постаје блажен, смернији, приступалнији, некако се приближује људима и животу.

Гогољ је умро као хришћанин. До краја је испаштао тамне стране своје природе. Све што га је мучило нашло је последње разрешење у кајању , сузама, духовном усхићењу непрестане молитве. Суморни геније, проницљиви дух, који је прекорачио границе видљивог света, човек који је у се упио целокупно зло да га наслика као одвратно, ништавно и смешно, „мученик нашега доба“ савладао је призивањем Христове силе и безумље, и грех, па чак и саму смрт. Издахнуо је са речима: „како се слатко умире“ (1852).

II

Гогољево хришћанство има пре свега дубоко лични карактер. Егоцентричан и мистички обдарен, могао је да нађе Бога само у самом себи, у дну свога намученога срца. Болно осетљив према свакој манифестацији зла и ружноће у својој и туђој души, као да је у се упијао црне демонске енергије које прожимају друштво и  човека. Да се тако нешто савлада, недовољна су сва људска средства, наша трошна лепота, релативно добра, тренутна љубав. Мистички реализам Гогоља не допушта да се заустави на природном, на људском, тражи последњи узрок, првог покретача, скривене силе, које делују у психичкој и социјалној сфери. Чим је продро до тих метапсихичких енергија, Гогољ постаје одлучни бораца за правду Христову. Мистичка, лична вера добива саборно обележје. У Преписци са друговима (1847) писац учитељ каже: „својим животом морамо ми да бранимо нашу Цркву, која све сва — живот“.

Под утицајем православља, Гогољев се национализам преобрази, губи карактер народне гордости, уживања у слави и величини. Од праве, вечите вредности само је оно „руско“ које се поклапа са „еванђелским“. У Преписци Гогољ предвиђа да ће „истрошене масе“ отпасти од Цркве, издати Христа, заборавити веру, али зна да ће се хришћанство сачувати у души изабраних и опет освојити земљу, која се некада звала „Света Русија“.

У спољашњем свету писац Мртвих душа истиче лаж, претварање, бездушност, мртвило привидног и сујетног кретања. Филозофија Гогољевих дела додирују илузионизам. Овај је свет варљива опсена, живљење — луда комедија, човек — страшна или пак смешна маска иза које провејава дух савршене ништавности, метапсихичке празнине, мистичког небића.

Отуд оне слике бесмислице и мртвила, оне „мртве душе“ које као каква авет чине марионетске гестове у салонима и канцеларијама, хотелима и пољским кућама. Узвишена осећања лако се своде на површно подражавање, романтичку моду или друштвену условност. Иза друштвених злоупотреба и мана дају се запазити најнижи животињски нагони, морални пороци. Социјално увек потиче из моралног, морално из психичког, а ово се опет из метапсихичког. Све што је фактичко и видљиво зависи од душе, а душа, заправо рећи, и не постоји ако не садржи у себи духовно језгро. Облици уљудног живота, пристојно понашање, лепе речи, просвећено мишљење, све је само празна љуска, чим не потиче из душе озарене хришћанском светлошћу. 

Чим иза ове видљиве стварности не стоји једина права, сушаствена и вечита духовна реалност, чим је не прожима дух живота, љубав, самопрегоревања, вере — сваки је напредак илузоран, сваки напор бесциљан, свако постојање привидно. 

Свет је осуђен на смрт и мучење уколико не садржи семе вечног живота. Отуд апокалптичност Гогољевог хришћанства. Гогољ је подигао еванђелску секиру да посече неплодно дрво, пожњео је кукољ са њива Господње и скупио га је у својим делима, да се човек тргне и сети неминовног и страшног суда. Писац се и сам грози. „Сународници, страшно… Обамире од ужаса душа само од предосећања величине оног света, оних духовних, виших створења Бога, пред којима је прах величина Његових створова које овде видимо… Цело моје умируће биће јаче наслућујући џиновска растења и плодове од којих смо семена посејали у овом животу, не прозирући и не чујући каква ће се чудовишта од нас родити? (К. Мочулски, Духовни пут Гогоља). 

У оквиру овог мистичког реализма, само стварно и лично опћење са извором апсолутног добра — Христом Богом, може да спасе од таквог ужаса. Вера је једина потпора човека који је прекорачио границе видљивог света. Гогољ верује у чудо Божије. „Баш у то време, када свет постаје све ништавнији, живот празнији, када се све претвара у егоизам и хлад и нико не верује чудесима, тада управо може се дести чудо, најчудније чудо“ (Аксакову 1842). Ово је чудо — васкресење мртвог света, преображње механизираног човека, роба ниских нагона, морално оправљање, победа истинске вере. Ова нада даје паћенику снагу да се ипак радује животу. Није успео да „испева химну небеској лепоти“, али се ова душа, која је гледала људе са ироничним потсмехом сатиричара и сликара, ипак озарила хришћанском љубављу, радошћу и вером. 

Два месеца пре смрти Гогољ пише сестри: „Сваког тренутка морамо да благодаримо Бога, да га благодаримо радосно, весело. Чак је и грех не бити радостан, не ликовати духом… Цео наш живот треба да је непрекидна, радосна песма благодарности Богу“. 

Руска књижевност ХIХ века није само од велике естетске вредности, нити је искључиво резултат стручне уметничке делатности. Она је и летоопис духовне судбине Русије, пророчанско виђење страшног пада и велике духовне победе. У доба када се књижевност није одвајала од филозофије, моралног поправљања, социјалног рефорамторства, писац је сматран као учитељ, скоро пророк. 

Хришћанска традиција, савладавши безбожну струју 18 века, у 19 веку непресушни је извор најсавршенијих и најзначајнијих дела. Почев од Жуковског, старијег пријатеља Гогоља, па све до Валдимира Соловјева и Достојевског, који је наставио где је Гогољ свршио, светлост Христове науке озарава духовни пут модерне Русије. При овој светлости открива се очима старшни бездан греха, неправде, демонске гордости и духовног мртвила, али се обасјавају и недостижни врхови вере, љубави, непресушне доброте, несебичног подвига. „Изгарање добром“, које је уздизало душу једног Гогоља, својствено је најбољим представницима руске мисли. 

Модерна Русија чак и у часу најгорих искушења, у паклу безумља и греха, чак и онда када се вара и лута, и несвесно тежи Христу у трновом венцу. Њене патње, као и њена нада откривају свету зло и добро не само у прелазним друштвеним облицима, него и у самој метафизичкој суштини њиховој. Религиозна и морална вредност руских писаца, поред њиховог уметничког савршенства, показује да је хришћанска култура у наше доба рушења и кризи не само могућа, него и једина спасоносна. Гогољ — хришћанин претходних је твораца нове Рененсансе, коме је мисао прожета хришћанским духом једина звезда-водиља у боља времена. 

1935.

Александра Серђукова, ЗАВЕТНО СЛУЖЕЊЕ РУСКОЈ КУЛТУРИ, (стр. 211-217) Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Рски центар Фонда „Руски свет“, Нови Сад, 2018.

 

 

Марија Јефтимијевић Михајловић, ЖИВОТНА И СТВАРАЛАЧКА БИОГРАФИЈА МОРАЈУ БИТИ ЈЕДНО

Успех се данас, нажалост, мери спољим параметрима: успешни сте онолико колико сте се професионално остварили, која сте звања и титуле стекли, колико сте ангажовани или присутни у јавном животу, или, у оном другом потпуно погрешном концепту: успех се мери материјалном моћи и статусом који сте стекли у друштву или ширем окружењу…

Успех за мене никада није био, а још мање је данас, ствар престижа, него је ствар личне среће. Наравно да је човек, као друштвено биће, дужан да се оствари и на том „формалном“ плану (образује се, буде „друштвено користан“), али је такође, на оном, далеко значајнијем плану – плану суштине – дужан себи и ономе што му је рођењем дато – да се духовно усавршава… Људи који се баве било каквом духовном делатношћу (а књижевност доживљавам тако), свој успех не мере референцама и титулама, него скалама лествице духовног раста. Та лествица је бесконачна и ми смо, док год смо живи, дужни да том врху тежимо. А тај врх није изван нас, него у нама самима.

Мој принцип је да животна и стваралачка биографија морају бити једно: човек властитим животом и властитим примерима мора да сведочи истину, а не само да је тражи у литератури. Ако целог живота стремите томе, идете тим путем, ваша стваралачка и животна биографија се морају спојити у једну тачку, а то је духовна биографија, ваша лична карта, ваш успех…

https://www.radiokontaktplus.org/vesti/jeftimijevic-mihajlovic-covek-koji-je-posvecen-na-kraju-ce-biti-nagraden/20197?fbclid=IwAR312nRNcJddjM3oZcjTSUuHIcsmn2DcxH6mDYqxdAtbBnBc4VyObxM3yJk

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute