Станислав Винавер, ЊЕГОШ И ЗЛИ ВОЛШЕБНИЦИ

Као и толики други, и Његош је изигран злим волшебницима. Улога злих волшебника јесте: спречити ослобођење човечанства.

Велики духови стално раде на свеопштем ослобођењу. Велики духови откривају односе, који постоје у Космосу, и тим самим доприносе ослобођењу, јер је констатовање једног односа, већ покушај преласка у други.

Зли волшебници не могу да задрже велике духове у њиховом ослободилачкоме раду. Али зли волшебници дошли су на страшну и кобну мисао, која упропашћује све што велики духови у своме свеобимноме заносу и свеспасавајућем грчу обухвате и освоје. Зли волшебници, штавише, постигну, да оно што је учињено противу власти злих волшебника, буде у ствари једна нова помоћ, послужи не за обарање њихове владе већ за учвршћивање.

Динамику великих духова зли волшебници не спутавају, они је још више разобруче – али је упуте другим правцем.

Све што велики духови учине за спасење света, све то постаје један оков више, који веже и држи робове, и не да им да схвате вечити полет свега живота.

Има – то тврде – великих духова који су у служби злих волшебника, али ми знамо да су сви они, силом своје мисије у васељени, противу волшебника, иако, најчешће, раде за волшебнике.

Велики духови схвате борбу неких сила, и изнесу је, на конкретан начин. Чим је нешто изнесено, изнесен је и привремени, локални резултат те борбе, која од искони траје и у будућности увире. Тај резултат, као што је јасно, јесте само привремена равнотежа, јесте само симбол борбе а није сва борба, а још мање крај борбе. Зли волшебници пре свега увере нас да је борба била због тога сићушнога и случајнога резултата, и да је, према томе, сад завршена.

А затим, увере нас, да је постигнути резултат циљ не само те борбе, већ један од вечитих циљева. И тако резултат постане препрека, јер силе које су привремено довеле до тога, делују и даље и морају га надмашити, пружају изнад њега руке – морају га прећи, оставити иза себе. Нас хоће да нагоне најпре да нешто постигнуто сматрамо не као прво приближење ономе чему смо пошли, већ као крај тежње.

Затим нас нагоне да тај крај сматрамо као дефинитиван, те се он, тај крај, та прва приближна равнотежа, употребљује противу сваког тражења нове равнотеже, оних истих сила које су створиле прву, и које морају ићи даље. Један  створени свет постаје сметња сваком новом свету.

Тако све постигнуто, место да буде подстрек даљим постизањима, постаје барикада, брана, препрека. Тако неки духови долазе до нихилизма и не желе да победе, јер знају велику борбу, коначнију победу због које се и дошло до једне прве победе. Зли волшебници од сваке победе Великих Духова стварају бедем даљем продирању духова. Зли волшебници искоришћују и своје рођене поразе, у борби противу великих духова, и од својих пораза стварају себи грудобран.

II

Његош је песник револуције. Зли волшебници створили су од њега песника национализма и духовне контрареволуције. Његошеви стихови пламте да нас запале бунтом, а зли волшебници учинили су да их погрешно схватимо, и да се вечити позив на буну схвати као химна успеху неке случајне буне из прошлости, која је дефинитивна, која не допушта ново идење у суштину људских односа. Као да је та борба у прошлости била једина борба, и као да је само због ње јечао гром револта кроз кршеве, кланце и урвине каменитих десетераца у Горском вијенцу.

Један од помоћника злих волшебника на делу савлађивања Његошева и довођења Његоша у службу злих волшебника, јесте професор Брана Петронијевић. У својој књизи Филозофија у Горскоме вијенцу, господин Петронијевић стара се да докаже да је Његош дубока филозофска природа и да је Горским вијенцем хтео показати таштину свега земаљскога. Зли волшебници у стању су прогластити Његоша великим филозофом, метафизичаром, чак и музичаром, сликаром, скулптором – само не оним што јесте: највећим револуционаром у српској књижевности.

Професор Петронијевић упућује осећање другим током. Место да ђачка пузећа свест наше ослонца у Његошевом тексту при докучивању основне мисли која извире из текста: а то је непомирљива револуционарност, борба до истраге са сваким компромисом – професор упућује ђака лажним трагом. Ђак тражи, упућен од г. Петронијевића, не: дубине револуционарног расположења, већ: неку далеку метафизику, одрицање, абнегацију, илузију, Мају, Индију, пресићени и себе свесни песимизам. То је један сјајни трик злих волшебника: открити у човеку и оно чега нема, само не дати да се докучи оно што дух у ствари јесте и хоће.

III

Кад Његош износи своје најосновније, најбитније: да је прва дужност човека бунити се на неправду, да зато човек има у себи божанску искру, онда то г. Петронијевић назива „хуманизмом“ Његошевим, и доказује као да је то нека његова другостепена одлика.

Сав је Његош у овоме:

Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија.

Сав се Његош огледа у ономе:

Коме закон лежи у топузу
трагови му смрде нечовјештвом.

Главни је нагласак Његоша у ономе:

Он је хајдук робља свезанога,
ја сам хајдук те гоним хајдуке
гласнија је моја хајдучија.

А то је све – за г. Петронијевића – неки хуманизам! Није то хуманизам, већ револуција, већ бунт, потреба, оправданост и дужност бунта.

Код Његоша има веровање, и то најдубље, најприсније, најстрасније: да се на насиље мора одговорити побуном, да је то прва и основна дужност свега живога, да све живо само зато и живи, што се бори са насиљем, које се њему хоће да наметне.

Међутим, постоје силе, које егзалтују, које доводе до врхунца до зенита, ове најсветије одлике: то је поезија. Дужност поезије јесте: дати блесак, дати елан револуцинарности човековој.

Песник је код Његоша највећи маг, који пружа замах, полет, лепоту светиње и нимбус божанственога – свему ономе и сваком оном ко се бори противу насиља:

Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније

Вели Његош у Лучи.

И опет:

Твар је Творца човек изабрана…

И опет:

Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.

Песник је тај који постиже све, својом интуицијом, и зато песник јесте пламен, који запаљује човечански материјал на свету борбу за основно право човека: да буде човек.

Поезија чини да је не само јунаштво потребно (ради одбране основног права), већ да је јунаштво и лепо, опјањује:

јунашто је цар зла свакојега –
а и пиће најслађе душевно
којијем се пјане покољења

Сâм инстинкт, без кога човек не би био човек, удружио се са поезијом, да би постао свештенији, лепши, дивнији у очима покољења:

Милош баца у несвијест људе…

И опет, Мићуновић се пита шта су јунаци, који иду у смрт у борбу за основно право:

Што су они? жертве благородне
да прелазе с бојнијех пољанах
у весело царство поезије.

Дакле, оно што држи и чини човек, открива му се у сјају толике лепоте, да је не само етички, већ и естетички императив.

Опет, Мићуновић:

Ђе се гусле у кућу не чују
ту је мртва и кућа и људи.

Тако је већ сâм Бог Његошев хтео, да оно, што је најпотребније буде и лепо, да буде и примамљиво. Већ због тога не може се сумњати у божју искру у човековим грудима.

Саме мртвачке кости играју у гробу, ако се започне борба. Војвода Милија жали се:

Не смијемо ништа започети
што би народ к витештву зажегло,
што би свете кости прадједовске
огрануло, да у гроб играју.

Игуман Стефан лута деценијама, и долази међу своје Црногорце, да их подстакне на борбу са сваким опортунизмом, на борбу без оклевања и сумње (јер игуман не сумња, напротив, он зна, да се мора борити, да се не сме чекати, да је истина у ономе инстинкту који заповеда: не покоравити се ономе што човека понижава):

Ја сам многа зажега канђела
на олтару цркве православне,
па сам слијеп доша међу вама
да поджежем, колико узмогу,
и ваш огањ светли на олтару,
на олтару цркве и поштења.

Дакле, свештеник, кад је највиши, по Његошу није Хамлет, као што држи ф. Петронијевић – не, он је оно што и песник, он је тај који има да егзалтује, који има да поджегне огањ борбе. Црква код Његоша јесте оружје борбе за ослобођење човека. Свештеници су највиши, они који могу да одушеве највећи број за ту борбу.

Овој борби естетика служи као ауреол. Код Његоша је сва естетика борбена, и оно што више и јаче подстиче на борбу, то је и лепше, па чак Милоњићева снаха, лепа је, у функцији симбола борбе, лепа је да оплаче јунака:

Дивне ли га очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише.

Од све естетике борбе, од овог обожавања борбе за основно право, г. Петронијевић је створио неки песимизам, који пореди са Шопенхауером. У својој поезији Његош није песимист. Песимизам се код њега јавља као тренутна клонулост, као привремени неуспех, као размишљање које сумња у инстинкт, а инстинкт је: бунт, револуција.

Његош приповеда да се мора покоравти томе инстинкту, који је мудрији, већи, разумнији, савршенији, од свакога мудровања:

Кад сам годе много размишљава
вазда ми се поса повукова.

Инстинкт, духовни вођа, јесте оно што боље зна, но ми, што треба чинити. то је један категорички императив: то је Његошев категорички императив побуне:

А ја зебем од много мишљења

вели Мићуновић. И опет кнез Раде:

него уради докле махат можеш.

И опет:

нека буде што бити не може…
на гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.

И опет:

У крв ће нам вјере запливати,
биће боља која не потоне.

И опет:

Приправља се док одједном пукне.

И опет:

Иште свијет неко дјеиствије,
дужност рађа неко попечење!
Обрана је с животом скопчана!

Што значи, најпростије и грубо речено: не помаже мислити, мора се радити по инстинкту: ко се не брани, томе не само да ће бити зло (то би био песимиизам), већ тај уопште не може опстати. Не помаже мислити, одгађати, удешавати, проналазити разлоге, плашити се неких даљих последица: мора се борити, мора се подати инстинкту, иначе нема живота. Све је остало споредно:

Све природа снабд’јева оружјем
против неке необуздане силе,
против нужде, против недовољства.

Значи да је инстинкт у нама – у праву, јер природа, која је у нас усадила да се морамо борити за своју духовну, за своју човечанску садржину и достојанство, та нам је природа дала и оружје за одбрану. Такав би био тај Његошев, на силу Бога дарвнизам.

Нове нужде рађу нове силе,
дјеиствија напрежу духове,
стесненија сламају громове;
удар нађе искру у камену,
без њега би се у кам очајала.

И:

Шта је човјек, а мора бит човјек.

То значи, да ће инстинкт увек наћи начина да победи, да ће свака невоља бити побеђена новим оружјем и да основни закон (да човек мора бити човек) – да ће тај закон бити одржан по цену отимања од саме природе нових средства и начина за одбрану и победу. Ово би била нека суврст гетеанства. Гетеу је човечански облик случајност, а огањ, буктећи у облику, битност. Стари Гете тражи , да му се да нови калуп, јер се огањ не сме угасити.Стари Гете тражи за себе ново, младо тело, да би у њега пренео свој огањ.

А Његош зна да сваки калуп има свој огањ – и место да само мења калупе (који ће опет пропасти у борби, извештати), он тражи сарадњу природе (као и Гете), али сарадњу стваралачку. Он не тражи привремену помоћ (да му природа узајми за сада један нов облик, калуп – а после?). Он тражи да му природа пружи нових, невиђених, незнаних начина, путева, средстава, могућности да се огањ одбрани као такав. Он тражи нова оружја одбране. Једно је већ нашао Његош: то је поезија…

Тек соколу право перје никне
он не може више мировати…
све је ово некаква наука.

Инстинкт, али не инстинкт органског самоодржања, већ инстинкт борбе за одржање неког највећег, највишег принципа у себи:

Нада нема право ни у кога
до у Бога и у своје руке.

Тај инстинкт, дакле, не чека чуда и знамење. Српска народна песма често је исто тако револуционарна као Његош, али је она много мистичнија, много вше прожета космичким духом свеопште узорчности. Револуција је у њој последица космичких прилика. Зато српска народна песма тражи и нека знамења и прилике и знак, који најпре треба да буде дат. Његошу је нагон све и свја. Њему не треба никакав спољни звездани упут, никаква опомена неба:

Удри врага, не остав му трага.

Не мора да се чека, сем ако је чекање предвиђено, а акција има доћи неминовно после њега.

Вуку Мићуновићу су они који иду за потурицама (то јест опортунисте) још мрскији но и само одрицање инстинкта (јер потурице су одрицање нагона, они се старају да докажу да нагон вара):

Мрзни су ми они него Турци…

IV

Међутим има у Његошу места очајања и сумње, но то су већ паузе, увек очекиване, и увек то су само рефлексије, то није она цела акција, ни цела слика,ни цела метафора, ни цео уметнички покрет. То је део општије метафоре, и општијега покрета, то је привремено негирање, да би афирмација изашла што горостаснија.

Од таквих појединих висоравни међу бескрајним полетом врхова, г. Петронијевић стоврио је легенду о песмимизу Његошеву. Песимизам једнога уметника има се тражити не у рефлексији, већ у уметности уметниковој. Његош је опело венцем целе своје уметности револуционарни нагон човеков. Према томе, Његош би био песмимиста када би показао да нас тај нагон обмањује, да нас дакле, обмањује оно што је основно и готово једино. То би био Његошев песимизам, као што је песимизам научника Фауста када дође до сазнања да је сва наука ништавна, као што би био песимизам код Бајроновог Дон Жуана када дође до осећања да је љубав ништавна, као што је песимизам код цара и властодршца Соломуна кад осети да су царство и власт ништавни.

Кад је џин Фантастичне симфоније схватио (у свом дневнику) да музика није апсолут – то је био песмизам Берлиоза. А кад би неки Флоберов апотекар који свира у флауту недељом и празницима, појио да музика није апсолут, он би се место музицирања бацио на пецање рибе или јахање. И то не би био тада песмизам господина Хомеа, јер душа г. Хомеа не трепти сва у откровењу музике. За господина Хомеа, типичног Француза, песмизам би дошао тек када би он посумњао у плитке идеје Огиста Конта, које су га заносиле и одржавале.

Код Његоша нагон се стално слави и тај нагон побеђује. Побеђује идеја да се не сме пристајати ни на какв компромис. Побеђује идеја, да се све потурице морају истребити, ма какве биле жртве. Горски вијенац на крају прелази као у ликујућу експлозију оргуља које глофификују победу вечитога принципа непомирљиве борбе за сачување вишега човека и његовога достојанства. У игуману Стефану, који носи 80 година борбе у својој свести, пева, кликће, припева старачка душа, као у прве дане најсјајније младости. Сви су се уверили да су добро учинили што су послушали свој нагон. И спев се свршава симболичким позивом Мандушића Вука за нове борбе: само је оружје оштећено, али не и принцип, који ствара оружје. Нико није сада мање борбен но што је био пре исхода великог сукоба.

Његош није песимиста, јер није песимиста у оном свом основном. Господина Перонијевића обмануо је израз, обмануле су речи, неке фигуре и нека привремена клонулост. Песмизам, као и свака битност, има се тражити у основном, у оном што се хтело и што се осетило.

Његош је крајње револуционаран и у тој револуционарности оптимиста.

Ово сваки мора осетити ко је и једанпут читао Горски вијенац.

И сав труд, сав нагон злих волшебника иде на то да нас увере да је Његош био што је најмање могао бити: човек који сумња у оно оружје које му је природа дала, да сачува божанску искру у себи; човек који сумња чак и у своју божанску искру…

Станислав Винавер, Чардак ни на небу ни на земљи (стр. 155-165), Службени гласник, 2012

 

 

Алек Вукадиновић, ТРАГАЊЕ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ ХАРМОНИЈОМ

1.

Први задатак српског националног бића данас, по мом осећању, јесте да успостави и изгубљену хармонију између националног и цивилизацијског у себи. Питање изгубљене хармоније, коју је Србија у својој мучној историји и досезала и успостављала, данас је најургентније питање које она као европска држава мора решавати. То је истовремено питање односа националног и светског, питање односа српског национа према светском духу, према коме је Србија у свом златном добу имала хармоничан однос. Србија као затворена паланка, или Србија као једна отворена цивилизација – не сме данас да буде дилема ниједног разумног Србина.

Тежња за националним идентитетом и опредељење за политичку демократију нису били антагонизми кроз српску историју. Овај антагонизам је паклени изум наше најновије политичке историје, настао у орвеловској лабораторији. Теза по којој се истовремено не може бити и демократа и Србин, јер, наводно, чим једном „сване“ другом аутоматски „смркне“ (теза о два узајамна гробара која не могу истовремено бити и у истом свету постојати), прави је мајдан за језуитске манипулације. А то је најпакленији покушај да се српско стабло искриви и деформише. Србија је увек ратовала против светског зла, у свим ратовима Света са светским злом била је на правој страни, увек на страни Света и Светског поретка, а против варварских офанзива.

Кад год је кроз своју мучну историју успевала да изрони у светлост слободе, хтела је да се уклопи у светски правни и демократски поредак. А кад је,коначно, у двадесетом столећу, после вишевековног пакла, изронила у сунчану чистину, дочекао ју је нови апокалиптични јахач, помрачени комунистички батинаш, који ју је просто самлео и бацио поново у окове, одузевши јој и оно што је у тим мучним вековима сачувала. Зато је Србија мученица; свет ће морати и кад-тада да то упише црвеним словима у свој календар. Она је мученица и данас кад се управо са њеним светињама језуитски манипулише. Национално незасићена, жељна свога народа и својих матичних територија, тренутно најокупиранија и најзастрашенија земља на Балкану, и у Европи, она је погодна мета за манипулације, права изабраница језуита. Комунисти заиста имају најскупљег таоца, чија се вредност не може измерити, таоца пред којима застаје дах. Тај је талац: српски народ и његов национални интерес.

Ако хоћете демократију, знајте шта је на другом тасу ваге: тај талац пред којим застаје дах. То је најдубљи разлог, и у томе је садржана тајна, што се, и поред генералних промена у Источној Европи, Србија готово оглушила о нови демократски поредак.

2.

Србија мора да трага за хармонијом, односно да тежи да поново успостави хармонију на свом духовном стаблу. Духовни корени српског националног бића су добро поринути. У великим дубинама наше словенско-византијске цивилизације, у њеним архетипским матрицама, поринути су корени српског духовног и стваралачког бића.

Ми смо данас заборавили филозофске и имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативно удубљивање и филозофску спекулацију, као основне особине те мисли и тог духа на њиховим изворима. Светосавска дубина и благост, корени духовни и мистични српског духовног бића, загонетна и тамна потка наше душе, као и наше, српско-византијске стваралачке имагинације, њен у основи филозофски нагон, ми смо данас потиснули као нешто нама страно. Познат је отпор на који су, у прошлом и у овом столећу, готово по правилу наилазили светски врхови наше књижевности; а познато је наше традиционално потискивање средњовековне духовне баштине – што је речит документ.

Треба ли овог пута указивати, а на то сам већ у више наврата имао прилике да укажем, да српска стваралачка традиција има два крила: историјско и аисторијско, земаљско и небеско. Потребна су нам оба крила да бисмо летели, па не можемо летети без једног, и то оног духовног и небеског. Наша новија духовна и културна тенденција као да показује да бисмо ми радо ушли у ризик да летимо управо без овог другог крила.

Сигурно да постоји добар број разлога, много тамних места у нашој историји, која су просто диктирала наш прагматизам, налог референцијалности у нашој култури и уметности, наше окретање пре физици историје него метафизици имагинације и духовности. Али то није, нити сме бити алиби за духовно самокастрирање, за одсецање читавог једног крила на српском духовном стаблу. Изазови стваралачке имагинације и филозофске рефлексије, стваралачки рафинман и духовност, имагинативни узлети и замаси вишег реда, на нашој јединственој српско-византијској основи, завештање су нашег стваралачког и духовног бића, чији смо велики дужници. Зар нас на то не опомиње и надземаљски сјај наших фресака и икона, који нас из дубина наше древне цивилизације надземаљски обасјава?

3.

На крају, не знам која је сврха разговора у време кад се на европском тлу, на наше очи, формира једна нова фашистичка формација, која себе зове државом. Фолклор помраченог ума опет улази у свет на велика врата националног интереса. И тако улазимо у свет ентропије и апсурда! Као да национални интерес једног народа није ограничен националним интересом другог и других народа. А шта тек ако национални интерес једног народа угрожава и сам животни опстанак другог? Где је ту онда основни цивилизацијски интерес, на који се тако издашно позивамо?

Зла срећа српског народа да живи на раскомаданим територијама и у различитим поднебљима обавезује савремене ксенофобе на цивилизацијско размишљање. Јер цивилизацијски интерес, који је шири од националног, обавезује их да обуздају свој убилачки фолклор. Поготово, фолклор помраченог ума, букнуо на овом простору 1941. године, пред којим црвени историја.

Изгледа да је двадесети век обележен ритмом смењивања негативних енергија. Тоталитарни режими смењују се у концентричним круговима. Имали смо класни геноцид, у најцрњој бољшевичкој варијанти; нови геноцидни круг, на расној основи, у варијанти помраченог фирера, доврхуниле су својим злоделима усташе. Затим је Источно црно царство, у свом идеолошком лудилу, држало више од половине човечанства у концентрационом логору. И сад на крају века, кад се свет нада да коначно почине од зла, Балкан се, овде и сада, готово у галопу претвара у лудницу.

Пред нама данас искрсава читав низ ургентних питања. Од питања како изаћи из пакленог окружења у који нас је увукао титоизам, до питања борбе за социјални и егзистенцијални опстанак. Али једно питање, уколико нам је стало до опстанка у савременој цивилизацији, чини се да је судбинско. За Србију ово питање гласи: како коначно успоставити политичку демократију, како већ једном архивирати бункер једне пропале идеологије, и тако уклонити последњу препреку за повратак у Европу, тамо где је Србији место и где је одувек била. А то
је колико питање првог реда за Србију, толико и светски процес, који се нити може, нити сме зауставити.

На Филозофско-књижевној школи
у Крушевцу, 1994.

Алек Вукадиновић

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, О УСПОСТАВЉАЊУ ХАРМОНИЈЕ НА ДУХОВНОМ СТАБЛУ

2.

Србија мора да трага за хармонијом, односно да тежи да поново успостави хармонију на свом духовном стаблу. Духовни корени српског националног бића су добро поринути. У великим дубинама наше словенско-византијске цивилизације, у њеним архетипским матрицама, поринути су корени српског духовног и стваралачког бића.

Ми смо данас заборавили филозофске и имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативно удубљивање и филозофску спекулацију, као основне особине те мисли и тог духа на њиховим изворима. Светосавска дубина и благост, корени духовни и мистични српског духовног бића, загонетна и тамна потка наше душе, као и наше, српско-византијске стваралачке имагинације, њен у основи филозофски нагон, ми смо данас потиснули као нешто нама страно. Познат је отпор на који су, у прошлом и у овом столећу, готово по правилу наилазили светски врхови наше књижевности; а познато је наше традиционално потискивање средњовековне духовне баштине – што је речит документ.

Треба ли овог пута указивати, а на то сам већ у више наврата имао прилике да укажем, да српска стваралачка традиција има два крила: историјско и аисторијско, земаљско и небеско. Потребна су нам оба крила да бисмо летели, па не можемо летети без једног, и то оног духовног и небеског. Наша новија духовна и културна тенденција као да показује да бисмо ми радо ушли у ризик да летимо управо без овог другог крила.

Сигурно да постоји добар број разлога, много тамних места у нашој историји, која су просто диктирала наш прагматизам, налог референцијалности у нашој култури и уметности, наше окретање пре физици историје него метафизици имагинације и духовности. Али то није, нити сме бити алиби за духовно самокастрирање, за одсецање читавог једног крила на српском духовном стаблу. Изазови стваралачке имагинације и филозофске рефлексије, стваралачки рафинман и духовност, имагинативни узлети и замаси вишег реда, на нашој јединственој српско-византијској основи, завештање су нашег стваралачког и духовног бића, чији смо велики дужници. Зар нас на то не опомиње и надземаљски сјај наших фресака и икона, који нас из дубина наше древне цивилизације надземаљски обасјава?

Алек Вукадиновић, ТРАГАЊЕ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ ХАРМОНИЈОМ (одломак)

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И МЕТАФИЗИКЕ

Природа и историја биле су различито дарежљиве како према географији овог поднебља, тако и према народу који је у њој засновао своје постојање. Што је природа, најчешће пуном шаком, давала, то је историја немилостиво узимала. Као што нема ниједног метра ове наше јадне земље који није долина плача, тако нема ни једног јединог дана који није позориште патње, позорница метежа и побрканих рачуна историје, чије је зло дежурало. Историја је била, заиста, сурова у својој доследности: чим би страни завојевач за кратко скинуо чизму са нашег врата, домаћи би често похитао да на исто место притисне стену. Имало смо, тако, Турке, али и Милоша Обреновића; па затим, опет, „обреновиће“, све новије и новије. Српски народ је из историје бежао у аисторију, у бајке, у Небеско царство. Од снова и визија стварао је своје Небо, а на њему исписивао Таблице, своје свете законе Истине и Лепоте, своје моралне и цивилизацијске идеје, које су га сачувале до данас.

Тешко је наћи народ који је у целом свом мукотрпном постојању тако судбински живео у два паралелна света, историјском и аисторијском. У целом средњем веку имамо овај укрштај као парадигму, ово умирање у историји а васкрсавање ван ње, у „небесима“, у песмама и бајкама ванземаљских светова. И духовно песништво српскога народа одражава овај мученички крст, ово непрекидно распеће, па историјско и аисторијско, духовно и световно, допиру до нас кроз најболније спојеве: плач и молитву, мисао и јецај, скрушеност пред вратима неба, али и рађање над изгубљеном слободом и унесрећеном домовином, над рушевинама најдивније цивилизације коју је јужна Европа у средњем веку имала. Овај укрштај, рођен у тами наше историјске судбине, као да је постао правило за српску књижевност. Историја је хтела да он буде најсимболичније верификован управо код нашег великог нововековног песника, Његоша. Као у народној песми, као она два крила која не могу „једно без другога“, тако небесна, метафизичка Луча стоји поред Горског вијенца, огрезлог у овоземаљски свет и историју. Парадигма за нашу поезију – песник између „славуја“ и „змаја“ или боље речено, песник са славујем и змајем у себи, као Љубомир Симовић, кога видимо како са оба ова крила, оба висинска, узлеће и траје у нашем песништву. Симовић, песник Словенских елегија, али и Симовић, са љутим змајевским жаром у Источницама.

На овом јадном, земљотресном тлу, где су невоље и неправде увек биле код своје куће, ствараоцу, значајном човеку, писцу и интелектуалцу, јавној личности, тешко је било искључити се из историје и историјске судбине свога народа, историје свога језика и матерњег поднебља. Српски песници су или чували језик и матерњу мелодију, те националне светиње првога реда, трагајући за исконом народне душе и националном формулом певања, или су се хватали у коштац са злом историјском и национал- ном судбином, тим великим темама српске књижевности. Видимо, опет, како и сама историја укршта два крила, језичко имагинативно и национално-историјско. Света су нам оба ова крила, и опет, као у народној песми, не могу једно без другога.

Не видим како би се писац, као дежурна свест и савест свога времена и свога народа, како би се могао искључити из историје зла свога доба. Метафизичари, утописти, који пред својим духовним очима непрекидно имају божанске узоре, увек су и увек ће заоштравати своју оптику према стварности. Песник који има осећање надживота, који непрекидно у души осећа искон света, увек ће у овом свету и животу, овде доле, осећати светски мрак, историју зла и бешчашћа, лудницу и тамницу у исти мах. Трагично осећање света само је друга страна песниковог осећања надживота. Кад би у овом свету постојало само метафизичко зло – смрт и пролазност, коначно и кобно настајање свега до чега нам је у овом животу стало, јад и таштина света, вечно роварење вечних људских зала у нама и око нас – било би напретек мотива за наше перманентно незадовољство и немали унутрашњи мрак. А шта да кажемо онда о Додатном злу, злу које непрекидно у овај свет уносе политички и идеолошки терор, нељудско насиље власти. Њим је историја зла, заиста, бескрајно обогаћена.

Налазимо се пред лицем најактуелнијих питања о улози писца у времену, питања о ангажману и дезангажману, говору и ћутању. Најприродније би било схватање да сваки писац ствара према својој вокацији (будући да једино тако може дати стварни допринос књижевности), али је сваки прави писац, писац који заслужује да се назове тим именом, дужан да узме учешћа у стварима од јавног интереса. Није писац свилопреља која тихо и спокојно преде и тка у својој свиленој постељи. На танак лед такве „метафизике“ писац на крају 20. века не би смео да се насуче. Било је и увек ће бити покушаја да се висинско у човеку претвори у хоризонталу, и да се ропски и азијатски кетман протури као приручник лепог васпитања за писце и интелектуалце.

Београдски писци су то, као што је познато, најодлучније одбацили. Писац мора и данас, и управо данас, када је зло у експанзији, сачувати своју душу и своју везаност за људски род. Писац насушан и жив, свест и савест свога народа, писац који своје висинске енергије упућује тамо где су изостале, писац увек једнак себи и истрајан у својој неравноправној борби са злом, писац који не сме ни умрети док зло постоји!

Очигледно је да је свет данас, за савременог човека, „постао више мора него нада“. Тим је драгоценије трагање за сваком тачком отпора таквом злу. У друштвима у којима идеологију нема ко да критикује, будући да је „краљица“ једном заувек донела суд о својој „лепоти“, у таквим друштвима улога писца и интелектуалца знатно се усложњава. Свако ћутање писца у таквим друштвима само умножава поразе, само шири и поспешује ону пустињу која убрзо и немилосрдно долази. Сигурно је да постоји један остатак атавизма, један нагомилани страх, који је у односима интелигенције и власти наслеђен. Али писац с краја двадесетог века мора бити свестан да живи у једној отвореној цивилизацији, а не у паланкама затворених друштава. Свет више не подноси паланке ни њихове примитивне и поробљивачке идеологије. Уосталом, све идеологије које су од својих грађана захтевале сервилност и послушност, које су их васпитавале да ћуте као рибе у конзерви, убрзо су им суспендовале сва људска права, па и право на живот. На срећу, није свуда тако. Постоји још увек европска и светска традиција демократије и цивилизације, она традиција која нас је као луча одржања водила кроз векове. Када је недавно председник једне европске и цивилизоване земље поново победио на изборима, прво што је изјавио за јавност било је да неће радити на „унапређењу доктрине“, него на унапређењу својих грађана. Тако говори модерни, просвећени владар. Бајна „краљица“, господарица живота, која од јутра до мрака слави своје жезло и своју доктрину, на ту свету обавезу је заборавила. Као она Бела Индијанка, која је, у дубокој амнезији, заборавила свет.

Кад светски поредак бива нарушен, говорио је Хајзенберг, постоји „тенденција“, подједнако божанска и људска, да се он поново успостави. Дужност је сваког човека да у том великом послу учествује. Колика је дужност писца, како пред судом историје, тако и пред императивима цивилизације – можемо сами да закључимо.
1989.

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, РЕЧ ПЕСНИКА

Кад се песник нађе у улози ризничара и антологичара пред сопственим делом, онда настаје једна и пријатна и деликатна ситуација. Старо поређење да се песник у овој улози осећа као родитељ међу својом децом сасвим је основано. Родитељ подједнако воли своју децу и, као право родитељско биће, не прави разлике међу њима, али и слути и осећа сваку танчину, сваку нијансу, по којима се она међусобно разликују. Песник интимно осећа сваки звук своје песме, њене преливе и нијансе, атмосфе ру, боје, тактилне и визуелне тананости, њену укупност. На известан начин, песник је у свакој својој књизи сам себи антологичар: песничка интуиција и критичко расуђивање, као спојени судови, учествују у сваком његовом стваралачком чину, и не могу се раздвојити.

У књижарама и библиотекама, у рукама најшире читалачке јавности, најмање је оних песничких избора које су сачинили сами песници. Онај који је повезан најинтимнијим нитима са оним што је створио ретко је позиван да свом творачком благу буде ризничар. Зато су самоизбори песника увек изазивали особиту пажњу и културне и читалачке јавности.

Нимало случајно свом песничком самоизбору дао сам наслов Свети кров, по једној од својих најдражих песама. Рођен у близини Високих Дечана, у учитељској породици у којој је црквена традиција била канон, ову димензију светог примио сам и упио, како рођењем, тако и одгојем. И сáмо осећање за језик и мелодију, као чист поклон музâ, потхрањивано је, затим, како у породичном дому (где је негован култ и усмене и писане поезије), тако и у искуствима најраније младости. Велика очева библиотека, бајковити свет књига, мелемна зрачења фресака и икона у родном окружењу, црквено појање, сусрет питомине и дивљине у завичајном пејзажу, пејзажу предака, све је то испуњавало мој мозак и моју имагинацију магнетизмом, који ће се преточити у песништво. Исконска склоност ка загонетном, гномском и параболичном изражавању у поднебљу мог порекла, где се златна јабука фолклорне гране увек пресијавала попут дугиних боја, много је утицала на основне нагоне моје поезије, и њену склоност како ка језгровитом, тако и чаровитом.

Од самог почетка песничког стварања до данас нисам се поколебао у уверењу да само оно што је дубоко укорењено у матерње може давати светске плодове. Поготово једна књижевност као што је наша, која има тако богату народну баштину и тако дубоке корене своје традиције. Златоносне мајдане и чаробне рудокопе свога неисцрпног народног блага. Као што читамо у једном златоусном писму нашег језика: „Дубоко ту у песничком тлу нашег језика (ван кога се не може учинити ниједан крилати корак у поезији) леже, често запретани под маховином заборава, извори наших великих, прошлих и будућих, песничких токова… Ми можемо само да се поносимо поетским благом свога народа, јер не морамо лутати по свету.“ И, заиста, за будућност српске поезије и творачке речи нашег поднебља не треба бринути, све док је тако дубоких корена нашег духовног и језичког памћења, неисцрпног блага наших народних ризница, као и „нашег чаробног језика“.

Као песник језика и језичке мелодије, непосредно сам, својим стварањем, искусио да језик „зна“, односно меморише знања старија од знања свих нас, од сваког појединачног искуства. У њему као да је записан, и заувек сачуван, сâм искон онога што смо били, што јесмо и што ћемо бити. Зато ми је од свих књижевних признања која сам добио најдраже и најсветије оно слово узнесења којим ми је саопштено да ми се „Жичка хрисовуља“ додељује за „духовну лирику испевану на пређи древних сазвучја српског језика“. Веће и узвишеније признање један национални песник не може пожелети.

Сваки песник уноси у своју поезију одређени свет значења, до којег му је особито стало. Али чи талац има право да песму доживљава на свој начин, да и сам међу песмама одабира и драгуљари. На тај начин се читалац и сам стваралачки укључује у живот дела. У овај самоантологијски избор, Свети кров, унео сам искључиво оне песме које су имале и високо књижевно признање, и изузетан читалачки пријем. Ово је, наравно, један од могућих избора моје поезије, из које се могу правити и другачији, и знатно шири избори. Али један овакав избор, који је, како бих рекао, прављен за читаочеву душу, избор је, пре свега, по мери душе и имагинације.
Јануар 2002.

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, УМЉЕ И ЗАУМЉЕ

„Бог ти даје први стих, а на теби је да наставиш даље“, говорио је Пол Валери. Песник „подневног сунца“, „златног поднева“, картезијанске светлости у бићу, чувен по интелигенцији, музикалној али не и понорној, рекао је имагинацији: Не! И, заиста, није ли „Млада Парка“ само један пожар картезијанског сунца у историји француске културе. Сјај и беду картезијанског логоса најбоље је уочио француски математичар и филозоф Гастон Башлар, који је у свом касном животном добу открио имагинацију као „врх природе“, а остатак свог живота посветио изучавању фасцинантних лепота песничке речи. Откривши божанско у стварима и „божанску компоненту“ у природи, Башлар се никад више није вратио логосу науке.

Индикација је првога реда, која ће у времену које долази тек добијати у значају, да је Башлар у откривању песничке магије мирно прошао поред Валерија, а задржао се на једном другом модерном француском песнику, песнику словенског порекла, Оскару Милошу. И заиста, кад отворимо златну књигу француске модерне поезије, лако ћемо уочити два опозитна песничка универзума: један
картезијански и логоцентричан, који оличава Валери; и други, ониричан и поноран, који оличава Оскар Милош.

Слично опозиту ова два песника у француској лирици, на стаблу светске културе јасно се уочава опозиција две оштро супротстављене духовности: једне западњачке, рационалне и логоцентричне; и друге, словенске, ирационалне и богоцентричне. Оно што је (дух логике и науке), немилосрдни дух рација за биће Запада, то је „божанска компонента“ у словенско-византијском универзуму.

Дах светог и ониричког, „директна онтологија“, божанска тенденција ствари и појава уткана је у срж нашег српско-византијског бића, као наша небеска тапија. По њој се препознајемо, кроз њу илуминирамо у светској ноћи. И као што наспрам Логоса стоји Понор, тако наспрам музикалне интелигенције стоји музикална имагинација. И као што музикализовани ум допире из острашћених регија свести, тако мелодијска имагинација долази из краја без имена, заумног хармонијума и метафизичких сфера, којима се границе не назиру. У нашој стваралачкој традицији постоји израз Тамни вилајет, који уједињује бројне архетипове, и у чијим непојамним дубинама благује драго камење неба и земље. Тамни вилајет боје и звука, Тамни вилајет језика, Тамни вилајет смисла и значења. Питамо се који је то свет у којем архетипови круже, они из ванземних сфера, и ови земни, а опет небесни, тамновилајетски. Као укрштени знаци неког светог писма, које је Бог тестаментирао за изабране… „Нирвана“, „Можда спава“, „Утопљене душе“… „Међу јавом и мед сном“, „Фрула“, „Утва златокрила“, „Тренутак сунцокрета“… јесу ли то јединице светих простора, монаде божје промисли, звуци и зраци из Елизијума… врхови природе. Врхови природе положени у златни музеј светског песништва.

Пол Валери, као ни пре њега Хегел, није ни слутио да ће крај XX века протећи опет у знаку Божанства, и то оног које не припада ни природи, ни XIX веку, већ које као наша бесмртна суштина господари и светом и сваким временом. У свим врхунским делима српске културе, која су њена висина и њено небо, видимо, као по мери божје визије, присуство ове духовне и стваралачке промисли. А песник под чијим смо се крилом овде окупили и који нас сада гледа, бесмртнији него икада, склопио је први, и једном за свагда, завет српске културе са Небом.

Хвала најболнијем од свих метафизичара, небеском магу, чеду Елизијума, на најсветијем од свих тестамената – тестаменту Божанском!

Беседа на завршној свечаности Дисовог пролећа

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

 

Иво Андрић, ТРЕБА ГОВОРИТИ ИЗ СРЕДИШТА СТВАРИ

Код описа ствари, људи или догађаја, треба оперисати само суштинама. Преко облика и њихових мена, али само суштинама. Треба говорити из средишта ствари које се описују: не са површине, још мање са тачке гледишта читаоца, него из сржи онога што сте изабрали за предмет и што читалац треба да види, схвати и осети.

– У писцу постоји и често се јавља посве људска, сувише људска тежња да напусти своје усамљено, тешко и мрачно место са којег говори и да пређе на другу, лаку страну, да бар за тренутак погледа свој предмет очима читаоца. Свако такво дезертерство свети се, јер одмах у том тренутку „прича умире“ и враџбина губи своју моћ. Нестаје чуда и његових обожавалаца. Остаје само то тешко сазнање и велики напор да се писац врати на своје незавидно место.

Највећа и најчуднија прича то је писац сам. (Он је ватра, а све што пише, то су само искре. Ватра, али под условом да остане y стварима и да говори из њих не учествујући у њиховој површној и променљивој игри и не имајући свога дела ни у чему.)

И. Андрић, „Белешке за писца“, Историја и легенда, Удружени издавачи, 1981.

Станислав Винавер, „НЕВЕШТИНЕ“

ИМПРОВИЗАЦИЈА

(…) Облик никад није довршен. Импровизација појачава утисак живога живота, да, али и сирова живота! Ту је опасност, а само велики уметник уме да је избегне. У народноЈ песми стилизује се стално , али стилизација ипак није дошла до коначне тачке: те тачке, уосталом, и нема. Нема је ни код Лазе Костића; нема је у српској народној песми. Сваки нови „добар певач“ преиначиће ко зна шта и како, и осетићемо и он, и ми: да му је то тако суђено. Сваки је „добар певач“ – судбина.

У поезији уметничкој постоји читав низ правила – каква су да су – с тим да их се морамо придржавати докраја. Она траже ропску послушност. Много има робова у уметности. Међутим, ниједан велики песник не држи их се до краја. Не држи их се ни Валтер у Вагнеровим „Мајсторским певачима“. Бах је чудо од контрапунктског знања, виртуоз вртоглавих преображаја, у тесном усмеравању њиховом према крутим, неумољивим и произвољним законима и закончићима његовог музичког доба. Па ето, ни он, тај највећи мајстор и зналац, није ни једну једину фугу саставио сасвим према неумитноме правилу – увек код њега има одступања. То је одступање нешто најбитиније: то је оно што чини и ккрајњу драж и зрачни смисао уметничкога дела.¹

¹/У последње време и експериментална физика дошла је до сличних уверења: сваковрсни стални изузеци неопходни су за свако пословање природних закона. Такозвана гешталт-психологија (толико позната у наше дане) полази од тога да је „уобличена целина“ претежна психолошка чињеница. Тако, на пример, ако изменимо само један карактеристичан тон у извесном мелодијском обрасцу – изменили смо и читаву душу његову. Он је тада нешто друго. Миодраг Васиљевић показао нам је на примеру српских попевака ово: иста истоветна попевка, ако се пева промењеним ритмом, служи за израз промењених душевних стања, у једном је случају нарицаљка, у другом пак – радованка! Да сажемемо: уметник се служи формулом (метричком, калупском), а тек одступивши и одступајући од ње (на стваралачки начин, и где се може) он саздаје права уметничка дела. Ето оснвног непоразума између праве, велике уметности и уметничких законодаваца./

Закони по којима се уметничко дело гради могу бити произвољни: они зависе од многих околности; одступања ту пак то никада нису. Она су условљена дубљим животним потребама. Она су сâм ћудљиви живот. Велики уметник одступа од правила која је сâм себи наметнуо, да би се ближе прикучио животу значајнијем. Наравно: разлог због којега је уметник прекорачио или прекршио норму мора бити неодољив, а не случајан. У сукобу између норме и живота – побеђује живот. Али се тек морало доћи до тога. У мртвим песмама и сувопарним композицијама живот се никад не буни – јер га ту и нема, јег га ту нико никад није заробио. Свако одступање Пушкиново од унапред постављене схеме (рецимо: четверца-јамба) да се растумачити потребом истинског стваралачког надахнућа, које је букнуло баш ту. Оно се наметало. Мелодијски сукоби повлаче страсније и слободније решење. Код Хорације, код Виргилија – таква се колебања чудесно осећају. Погрешка Драгише Станојевића била је у томе: што је он хтео да се песма извија, као код Андерсеновог вештачког славуја – “ по ваљцима“ – по савршено тачном обрасцу, без иједне „грешке“. А та „грешка“ – готово је сва поезија – кад је условљена стварним песничким разлогом – што га је песник интуитивно назрео. Друга је ствар кад се грешка јавља услед песникове невештине, неукости; и кад је песник Фаетон, који не уме да обузда сунчане парипе: Фаетон тада мора да се стрмоглави са своје колеснице, са врха небеса, у поноре земаљске. … Тако Хајне, један од узора Лазе Костића, искоришћује целокупно искуство немачке народне лирике из „Wunderhorn“ – а, па, тобоже, „греши“ и у ритму и у слику чим навру моћнија чувства. Није могао да им одоли! Зар да му, онда не верјемо? Подлегао је! Тако он „омаши“ и у „Ata Trol“ – у и у дирљивим католичким баладама из народног рајнског живота. Таква његова народска песничка техника утолико је префињенија и срачунатија (насупрот узоритоме и бескрекорноме Платену) што је свакада у служби изванредне психологије. Хајне зна где треба да „погреши“ – он не греши из пуке игре, већ из виског уметничког рачуна. Мајстор је још понајвише онда кад „погреши“.

НЕВЕШТИНЕ

Лаза Костић је у српској народној поезији имао пред очима изванредне примере безазленога народскога сликовања (са изразитим невештим римама), нарочито пак у такозваним леониниским стиховима, кад се сликују два чланка из истога десетерца, и то са различитим акцентима итд. Недић, критикујући Лазу, замерио му је оштро и на томе; па га је нападао и због свакојаких „невештина“ којима рамљу и његов стих и његов слог, и то „без икакве потребе“. Недић није мислио да је Лаза грешио из незнања, Боже сачувај! (јер је лако доћи до много правилнијих подударања). Недић каже: „Лаза греши јер је ‘пуст’!“ У ствари, Лаза је „грешио“, као и највећи песници света, као и Гете и Хајне, и српска народна песма – из највиших, државних разлога поезије. Тако грешећи, Лаза је испао веран духу народне поезије, духу импровизације, убедљив у једном многостранијем виду. Исту је убедљивост постизао и свакојаким другим виспреностима тобожње неусиљености: неочекиваним кованицама (као да су му „понестале“ речи (које су понекад и дивне и величанствено смеле, и језгровито изразите). Све је то Недићу изгледало ‘пусто’. И Недић је мислио – као и сви наши познати теоретичари – да уметник мора да се држи познатих занатских правила као пијан плота. Недићу ни на крај памети није долазило да је баш одступање од правила (кад је изведено под навалом чувстава) – саставни део заната, кад је занат најзрелији. Миодраг Васиљевић, наш значајни скупљач музикалног фолклора, изнео је као завршни резултат свог трагања у области наших народних ритмова: да су ови изванредно обилати и замршени, и да су даду свести у обрасце (које је он прегледно схематисао). Одајући признање нашем заслужном фолклористи, ја сам, у дискусији у пленуму српских композитора, истакао, на примерима: да су, у већини наших најдивнијих попевки, баш стална одступања од дате схеме, и то у сваком поједином случају, у служби већега психолошка дејстава. Потребно је да постоји правило, којега морамо бити нагонски свесни, али слобода наша: да правило преступимо; тек игра (и то виспрена и зналачка) правила и изузетка, сачињава велику уметничку стварност наших мелодија.

Ни код једног нашег песника није то тобожња немарност, та надахнута импровизација (плод великог упорног рада) у јачем степену испољена но код Лазе Костића. Његове песме, стваране у огромном полету дуготрајног надахнућа, у разгранатости маште, у бескрајним шетњама експеримената, дају утисак брзе импровизације, безазлених, ‘пустих’ и ћудљивих грозница, у којима речи једва стижу – узлетајући, потрчући, клецајући – да изразе оно што се песнику утвара. Песничка техника код Лазе Костића двоструко је народна: у својој доследној жудњи за чистом поезијом и у својој доследној „импровизацији“, која никада није случајна. Томас Ман у библијском тетралогији о Јосифу изражава опширно мисао: да је увек потребно „да се некоме прогледа кроз прсте“. Јунак романа – коме нема шта да се опрости, лишен је нашега саосећања и постаје нам туђ. Ова мисао уопштава стару Аристотелову катарзу и доводи је до песничког хришћанства, са том разликом што ми, публика, играмо улогу јеванђелског Бога; и Бог се радује покајању грешниковом, а ми још и више радујемо се чињеници што се овај свет састоји од грешника као и ми што смо. Јеванђелски Бог прашта зато што је савршен – он изгледа да има нарочито слабости према грешницима. Ми пак који нисмо богови, праштамо из сасвим другог разлога. Опраштамо што савршени нисмо. Нама би било тешко да у роману (и ма где) поднесемо човека савршеног. Грешнику, дакле, опраштају и Бог и човек, а не опраштају му само и искључиво критичари, ти стари пуританци. Они траже чисто и ненатруњено савршенство. Они траже да песма буде „цела лепа“.Тешко вама ако игда посрнете! Ти су се критичари, противу Лазе Костића, звали: Светислав Вуловић, Богдан Поповић, Недић, Скрелић и тако даље. Њихово је име, уосталом, легион. Чак су и голуждрави критички полетарци и птичја недоношчад кљуцали Лазу Костића, попут старих гавранова и орлушина. Лаза је пун „грешака“. Међутим, шта би они рекли кад би, рецимо, Товеј рекао: да је круто савршенство знак недовољне уметности, и да је Бах највећи када се изненада ослобди стега и окова којима се вољно и свесно подвргао. Шта би они рекли кад би им новија књижевна критка стала набрајати плодне грешке у служби највише уметности и то код Пиндара, код Гетеа /У разговорима с Екерманом Гете често указује на то да је потребна чак извесна „основна грешка“ која се затим „превазилази“. То исто мњење развијено је и у њњеговој „теорији боја“ и у његовим природословним списима./ Хајнеа, Пушкина и на целом подручју народне књижевнсти? Да ли би бар тада замукли?

Станислав Винавер, ЗАНОСИ И ПРКОСИ ЛАЗЕ КОСТИЋА, /одломци, стр. 194-199/ Службени гласник, 2012

 

Жарко Видовић, ОСЕЋАЊЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СА БОГОМ И ЉУДИМА

Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу.

Али, човекова срећа и спас није у тој створеној природи (индивидуалности) него у „излажењу“, благодатном излажењу из индивидуалности (и усамљености) овог бића у дух који је могућ само ка благодат Бога Сведржитеља (а не само Творца). Та благодат је осећање заједница са Богом и људима. То саосећање је вера: Богом дана вера. Природа вере је осећање (којим је душа жива и свесна), а смисао вере је „трансценденција“, то јест превазилажење, излажење из Богом створеног битија, како то приказује Луча Микрокозма.

Луча Владичина је дејство Божанске енергије (исихазма!), озареност и преображеност човекове индивидуе тајном Завета.

И српска нација је, за владику Његоша, тајна Завета, па су зато отпадници „богомрски“ (ЛМ II, 196-200).

Ово су два основна става којих се одлучно, свесно и непоколебљиво морамо држати, уколико желимо – нарочито данас – да разумемо и Зло које влада светом и Завет који је спас од Зла.

Два става: о створеном битију индивидуалности човекове (слобдног бића индивидуе) и о благодатној вери као превазилажењу тога битија. На те две истине упозорава људе и вернике Христос и у „Великом Инквизитору“ Достојевског. А сам Инквизитор гони Христа управо на тај начин што те две истине не одобрава и скрива их од верника. А бранећи мисао заветне заједнице, Православље се ослања управо на те две истине кад се супротсавља метафизици (метафизичкој традициј западног обожавања државе), Инвизиторовој империјалној и крсташкој идеологији.

Чеслав Милош, БОЈА ВЕЧНОСТИ

(…)Међутим, у питању су изгледа много озбиљније ствари. „Како да започнемо препород и обнављање, након што смо опљачкали и опустошили васцелу Земљину куглу?“ пита Симона Веј. И одговара: „Ослањајући се на прошлост, ако је заиста волимо.“ На први поглед, одговор нам се чини нејасан и са напором покушавамо да га одгонетнемо. Њен афоризам нам налаже да размишљамо у складу са осталим њеним изјавама. На другом месту она тврди: „Ни по каквој логици не могу бити доведене у питање две ствари: Време и Лепота. Од тога ваља почети.“ Или „Дистанца је душа лепоте.“ Прошлост је „саткана из времена боје вечности“. По њеном мишљењу тешко да „човек може досегнути истину“, јер га у томе ометају његово Ја и машта у служби тога Ја. Само дистанца у времену омогућује нам да сагледамо стварност очишћену од наших страсти. И тако продуховљена стварност заиста је прекрасна. Отуда произлази драгоцена улога историје: „Смисао стварности лежи управо у томе. То је сушта радост. И сушта лепота. Пруст.“ Наводећи Симону Веј, размишљам о оном што ме чини тако пријемчивим за њену теорију о продуховљености. То вероватно није било дело Марсела Пруста, које толико волим, већ оно што сам знатно раније, у детињству, читао мој стални, исконски сапутник — Пан Тадеуш Адама Мицкјевича, поема која најобичније згоде свакодневнице претвара у копренасте вилинске приче, испричане као да су се десиле веома давно. Ово дело је очишћено од патње, а нас потресају само патња и стварност — нипошто личности призване сећањем које све прашта.

Човек, дакле, истражује свој смисао постојања, трага за продуховљеношћу прочишћеном стварношћу, за „бојом вечности“, другим речима, за лепотом. На то је, вероватно, мислио Достојевски, неповерљив према судбини наше цивилизације, тврдећи да ће једино лепота искупити свет. То значи да ће се исцелити све већи очај настао из противречја између стварности и наших жеља, и свет који објективно постоји — можда не онакав какав је у божјим очима не како га ми сагледавамо, пун обећања и патње — биће прихваћен са свим својим добрим и злим даровима.

Челсав Милош, Сведочанство поезије,(стр. 123-124) Народна књига, Београд, 1985