Жарко Видовић, УМЕТНОСТ ЈЕ ХАРМОНИЈА

Хармонија је склад. Али не обичан „склад“ двају бића која се не сукобљавају, јер се узајамно ни не примећују, него двају бића која су једно другог свесна, али једно друго о с е ћ а ј у  и доживљавају као склад. Хармонија је, дакле, д о ж и в љ а ј   ствари и бића у свету као хармоничних, а света као хармоније, с к л а д а. Хармонија није истински постојећи склад, јер тај склад не постоји /свет је „јединство и нераздвојност супротности“/. 

Реално узевши, хармонија између ствари, бића и људи не постоји, јер нико и ништа не постоји ради другог, за другог, за човека. 

Уметност није опис неке постојеће, реалне хармоније, јер, рекли смо, хармоније ни нема ван нашег доживљаја. Уметност је хармонија. И обратно: хармонија је уметност, а не нека реалност. /Хармонија није била, нити ће икад моћи да буде реалност!/

Да би та хармонија /уметност/ настала, техника, знање и свет више не смеју бити   п р о б л е м. Незнање /непознавање света, технике уметности и облика модела/ морало је већ нестати. Или: човек мора бити у таквом стању у којем му веће, неко даље знање није потребно. 

Примитивни уметник је имао много незнања. Али је његова пажња била ограничена на свет који је он не само познавао, него који није морао ни у чему бити измењен /деформисан/ ради цртежа. Могао је животињу цртати и сликати каква јест! Из те могућности је настала хармонија, тј. човеков доживљај света као склад. 

Хармонија је суштина уметничког стварања, као и нашег доживљаја уметничког дела. Сликар је у хармонији с моделом и са површином /примитивни је у хармонији зато што му је непотреба перспектива/ , а ми смо, кад дело доживљавамо, у хармонији са делом. Тада се збива уметност. /Пажња: не кажем да уметност п о с т о ј и, него да се збива/. 

Како је било пре 50 до 40.000 година, тако је у сликарству /и уметности уопште/ и данас!

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, (стр. 19-20), скрипта предавања из 1966/67, Загреб, 1966.

Advertisements

Александра Серђукова, ЛИЧНОСТ Ф.М. ДОСТОЈЕВСКОГ У ЊЕГОВОМ СТВАРАЊУ

Стварање великих духова није никад каква измишљотина, слободна, неодговорна и сујетна игра. Цела грађа њихових уметничких дела само је транспозиција, преображавање и естетско обрађивање њиховог приватног и душевног искуства. Механизам се прави вештачки и дâ се тачно репродуковати маколико пута, али уметничко дело, јединствено и вечно, органска је целина и рађа се из дубине стваралачког духа. Све што је велико, значајно и трајно увек је било искрено.

Највећи стваралчки геније међу Словенима, човек који се мучио проблемима читавог модерног доба, писац, који је пророчки наговестио судбину свога народа и дао позитиван идеал живота уз откривање најгрознијих мука и најутанчанијих саблазни — Фјодор Михајловић Достојевски — био је увек искрен. Зато су му дела права исповест, трагови његове кобне судбине, слика његове џиновске личности, плод стварања видовитог духа.

Достојевски је био нарочито позван да осветли тамни понор човечијег срца, да створи читаво једно човечанство и да покаже лик препорођеног човека, јер му је животно и душевно искуство необично по разноврсности утисака, богатству опити и интензитету преживљавања.

Син алкохоличара, слабуњав од детињства, епилептичар, бори се целог живота за опстанак своје и братовљеве породице, познаје сву горчину, све понижавање сиромаштва, кобну улогу новца у савременом друштву. Пропадање породица, беда, власт злата стални су мотиви његових романа. Ужасни живот Мармеладових, пијанство оца, болест његове жене, страшна жртва „вечите Соње“ најизразитија су слика јадника великих модерних вароши. Измучена деца, девојчице-просјакиње, изложена најгорим опасностима уличног живота (Јелена у Пониженим и увређеним) дечаци, који се смрзавају крај раскошних излога, оличење су сапатништва писаца према свима жртвама економског стања модерних народа. У два његова најзначајнијја романа, у Злочин и казна и у Браћа Карамазови, новац и то одређене своте — „три хиљаде“ потребне Раскољникову да сврши учење, да избави матер и сестру, да „почне“ рад у корист човечанства, пакет који је стари Карамазов припремио за Грушењку, један су од узрока грозног преступа — убиства и оцеубиства.

Но, при томе, Достојевски не робује злату. Осетивши његову страшну власт, он се није покорио, није клонуо у личној животној борби, упркос тешком времену брига и напора, уздигао се до најузвишенијег духовног идеала и нашао је лека у делатној љубави, у хришћанског заједници, у препорођају човека и друштва. Његова се јака личност није дала прегазити, него је црпла у тегобном искуству грађу за стварање ситуација и личности, које су доказ томе: да „и најзапостављенији, последњи човек, такође је  човек и зове се брат мој.“

У току свога необичног живота Достојевски се кретао у најразличитијој средини, имао је посла са најразноврснијим људима. Париз и Сибир, Петроград и Москва, руско село и немачке бање, робијаши и писци, славеновили и социјалистичка омладина, калуђери и атеисти, војници и генералске кћери, цело то шаренило струји кроз његов живот живот и даје му изобилан материјал за опажања. Но, Достојевски није никад био хладан и објективан посматрач, као што су француски реалисти, скупљачи „људских докумената.“ И Достојевски бележи „посебне случајеве“, нарочите поступке, злочине, добра дела. Али он се не задовољава конструисањем шема и типова, него гледа човека пре свега као конкретну личност, уживљује се у њу, помоћу генијалне интуиције репродукује читаве психичке процесе, улази у осећања, оцењује побуде и нагоне. Он саосећа са сваким несрећником, прима га у срце своје, преживљује у себи његову судбину, мучи се за њега. Зато јунаци Достојевског нису никад типови, него су оваплоћење љубави и бола, душевног искуства самог писца. Поводом свога првог дела „Бедни људи“ Достојевски признаје да је писао са „страшћу, скоро са сузама“, а јунак понижених и увређених, нека врста аутопортрета, Вања, каже: „Ја сам се толико уживео у личности, које сам створио, као да су ми род, као да збиља постоје, љубио њих, радовао сам се и туговао с њима, а понекад чак сам и пролевао најискреније сузе на простим јунаком мојим. “ Као и сам Достојевски, Вања се увек бави туђим пословима, мучи се за друге, а и сам је болестан и несрећан. Као и његов Вања, Достојевски тражи „лик човечји“, бесмртну душу свугде и пре свега. У Записима из Мртвог Дома  Достојевски налази чак и код робијаша, код злочинаца, код пропалица, осећање свога греха и духовну лепоту. Тома га води хришћанска љубав, чије је откривење — Еванђеље, а то је била једина књига, коју је на робији читао. 

Лични живот Достојевског био је компликован и мучан. Л.П. Гросман вели: „Има нечег значајног у томе, да је прва љубав Достојевског била болесна, измучена жена, истрошена животним ударцима, бедна и већ жигосана безумљем и смрћу.Била му је неверна, мучила га је на сваки начин, није могла да подноси заједнички живот, а кад је умрла, Достојевски пише: „О, мој пријатељу, она ме је волела бескрајно, а и ја сам њу неизмерно волео, но ми нисмо с њом срећно живели… иако смо били збиља несрећни заједно (због њеног чудноватог, подозривог и болно-фантастичног карактера) ми нисмо могли да се престанемо волети; чак што смо били несрећнији, тиме смо били јаче везани једно за друго.“ „Понижене и увређене“ жене, које највише муче баш онога, кога најдубље воле (Настасија Филиповна у Идиоту) љубав — бол, љубав — сапатништво, на које наилазимо у делима Достојевског, плод су његових односа према првој жени. Касније био је страствено заљубљен у једну девојку социјалисткињу, коју је до краја живота звао „вечитим другом“ и волео тајно успркос њеном преслободном животу, непријатељском ставу према његовим најсветијим и најдубљим идеалима,  њеним проклетствима, уживању у његовом понижењу и страдању. Неодољиво држање, занос и пијанство луде заљубљености нашли су израза у пару Димитрија Карамазова и Грушењке, а донекле и у кобној и свирепој страсти Свидригајлова. 

Достојевски није био светац. Претерано осетљив, страствена, импулзивна природа, неуравнотежено маштало, „луди Достојевски“, као што су га звали многи савременици, био је „велики грешник“, као и његови главни јунаци, али за разлику од осредњих људи, умео је да се подигне и да се уздигне до најчистије љубави, до највишег духовног идеала. Пакао и рај он носи у самој души својој. У њему се непрестано води унутарња борба савести са грехом, љубави са гордошћу, чистоте са страстима, вере са сумњом. Сваки час врши немилосрдну анализу најситнијих душевних покрета, износи све најгоре и најтамније што се крије у човеку, жигоше у себи и другима „зверски облик роба“, у мукама, кајању, испаштању ствара христоликеличности кнеза Мишкина, Аљоше Карамазова, старца Зосима. Његово усијано срце не да се заситити нечим релативним, чезне за срећом целог човечанства, апослутним благом, блаженством. Ватрен хришћанин обожава Христа као конкретну личност, верује у Његово неизмерно милосрђе, носи у својој души, као љубав, као светињу. Безумна љубав ка животу и религија љубави стапају се у мистичној вери у људску солидарност у кајању, страдању, спасењу и васкрсењу. У доживљајима кнеза Мишкина јунака Идиота, има пуно аутобиографских момената. Достојевски је био осуђен на смрти и тек на самом губилишту добио је помиловање, а кнез Мишкин овако тумачи осећања човека који је провео двадесет минута у очекивању смртне казне,  па је био опроштен: „Изгледало је да је остало пет минута живота… чинило му се да је то огромни рок, огромно богатство… кад се опростио са друговима, дошла су та два минута, када је хтео да размишља… да замисли што брже и јасније, како је то: сад он постоји, живи, а за три минута биће нешто или неко, али шта то нешто?… Најтежа му је била непрестана мисао: Шта, кад бих умро? Кад би се живот повратио? Каква бесконачност! Све би то било моје! Сваки бих ја минут увек искористио, не бих ништа испустио, сваки бих минут бројао, не бих ништа бадава потрошио!“ Као и сам Достојевски, кнез Мишкин познаје нарочито мистичко стање епилетичара, у тренутку пре напада болну чежњу, смртни ужас, а затим секунде светлости, радост, небеске хармоније, екстазе љубави и верског усхићења. У том се заносу осећа лепота, која ће да спасе свет, јединство човечанства и природе, присуство духа у свемиру. 

Из ових супротних преживљавања — смртне патње и блаженства, пада и спасења, потиче поглед Достојевског на свет. Отуд мистицизам, отуд болна љубав према човеку, улога кризе савести и трагедија греха, испаштања и духовног обнављања у животу његових јунака. 

Већ у говору који се држао на његовом гробу истицало се значње личности Достојевског у његовом стварању: „Али је пре свега љубио, свуда и у свему, живу човечију душу, и веровао је да смо сви божанског порекла. Веровао је у бескрајну моћ те човечије душе, која се победоносно диже после сваког унутарњег пораза… Зато што је душа Достојевског упила у себе сву неправду, сву тегобу, сву таму живота и све је то надвладала неизменом силом љубави, зато он и проповеда у својим делима ту победу.  Пошто је Достојевски упознао у својој души божанску силу, која избија упркос свих људских слабости — дошао је до сазнања о Богу и богољубству. Истинитост Бога и Христа објавила му се у унутарњој снази свепраштајућој љубави и ту је свепраштајућу милосрдну љубав проповедао као темељ оног царства истине на земљи којем су служила сва његова стремљења и настојања — цели његов живот.“

1933. 

Александра Серђукова, ЗАВЕТНО СЛУЖЕЊЕ РУСКОЈ КУЛТУРИ, (стр. 229-234) Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Рски центар Фонда „Руски свет“, Нови Сад, 2018.

Жарко Видовић, ПЕРИОДИЗАЦИЈА КУЛТУРНЕ ИСТОРИЈЕ

Ова књига је покушај досљедне примјене једног другачијег критеријума за периодизацију културне историје и за разграничавање цивилизацијских епоха. 

Тај критеријум је — тзв. „систем /културних/ вриједности“, посебних за сваку епоху, односно цивилизацију. 

Али највећу тешкоћу за периодизацију историје културе и цивилизације — за сваку периодизацију, а не само за ову, без обзира на критеријум периодизације — представља умјетност. Она је довољна да обеснажи сваки критеријум и сваку периодизацију. 

Како ми се, међутим, поменути критеријум периодизације /тј. културна вриједност/ намеће као нужност историографије — поготово ако тежимо некој синтези, изнад просте фактографије — сматрао сам да је потребно да тај критеријум периодизације ставим на пробу суочавајући га са чињеницама умјетности. 

Резултат: мада се саме цивилизације могу разграничити, и то баш по својим конституишућим установанам, и културним вредностима, умјетност се не да периодизовати нити разграничити на умјетности специфичне за сваку од епоха цивилизације!

Умјетност остаје да лебди изнад тих ограничавајућих оквира цивилизације, јер умјетност остаје више него прост израз цивилизације. Она стално трансцендира /превазилази/ цивилизацију, сваку, па и ону у којој се родила и у којој су њени „коријени“. 

У ту шему периодизације цивилизације не може да се уклопи умјетност, него само умјетничке, тј. културне установе. 

А установа није умјетност. Установа је компонента цивилизације, а наспрам умјетности је чак и сама уметничка установа — ствар!

Тако се подјелом цивилизације, тј. њених установа, на примитивне, архајске, медитеранске, западне и модерне не може захватити умјетност, њена надвременост! Она се тако не дијели. Тако се — временски! — дијеле само њене, из умјетности настале, установе. А та диоба и саме установе су оно једино што тзв. историја умјетности може да проучава и научно третира. 

Основна интенција ове књиге је указивање на ту чињеницу, надвремености умјетности!

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, (стр. 3, Предговор), скрипта предавања из 1966/67, Загреб, 1966. 

Жарко Видовић, ЗРЕЛОСТ И ЧЕДНОСТ

(…) Живот у свету називамо световношћу створења, јер прави живот је исто што и бесмртна душа. Грци зато означавају истом речи „психе“, и „душу“ и живот, посебно као живот личности, а не врсте (живот врсте, као појава је зои). А и када Христос каже „Ја сам живот“,  мисли на живот истоветан са самом бесмртном душом човека, живот у којем се и само тело поистовећује с том душом. Дакле, телесно и духовно сазревање у свету је световно.

Али што се духовног сазревања тиче, оно не настаје нити може настати тек у свету, јер савршенство Божијег стварања је у томе што је Бог, створивши сушто, створио самим тим и духовну зрелост као суштину суштог. 

Ми кажемо сушти, сушта, сушто“ — који јест, која јест, које јест, постоји, — а не „биће“.  Јер „сушчима во гробјех живот даровав…,“ суштима, онима који јесу, постојећима. Суштина значи да сушто јест какво јест, створено. 

Духовност суштог не зависи од света. У томе и јест достојанство којима се сушто потврђује наспрам света. Духовност није световност суштог, него сама његова суштина. 

Пуно достојанство своје суштине човек је стекао већ самим рођењем, као дете. Ништа се то достојанство не повећава током времена, у свету: а чиме би додтним — сем пуком таштином (празнином) — човек могао да повећа достојанство дато му, као благодатни дар, од самог Бога? Зато Књига Проповедникова  и каже: „све је таштина (празнина, ништавност)“, наравно, све што је световно. 

Зашто Христос каже: „пустите децу к Мени!“, а не каже то за људе који су сазрели световно, то јест, телесно, искуством, знањем? — Зато што деца, мада световно незрела, имају савршену духовну зрелост, јер имају још непомућену човечност (суштину суштог), као и сам Христос који је — Син Човечји! Син! Услед савршености Торца и Његовог стваралаштва, деца већ самим рођењем имају све што човека чини савршеним човеком. Њихови доцнији развој — сазревање схваћено као урастање у световност — може само да им помути (или чак уништи) савршенство и свест о савршенству нашег битија (постојања суштине). Управо том савршеношћу створене суштине, деца, и кад тога нису свесна, чине заједницу са Христом, то јест, Цркву. Сваким рођењем детета рађа се, дакле, и Црква (а крштењем се то само потврђује као свест о суштини). 

Црква је, наиме, детиња заједница људи са Христом. Њу су људи у стању да чувају онолико колико и своју чедност (детињу природу): упркос свим сазнањима и искуствима световности у којој живимо световно. 

Богородица је, посветивши се Богу — а оснивајући тиме и монаштво хришћанско! — сачувала детињу природу, савршенство које човек добија већ тиме што је створен од савршеног Творца, а кроз Христа (поистовећењем). Та сачувана суштина у Богородици је девичанство или девственост. 

Детиња природа човека је исто што и чедност (по чеду), отрочество (отроко, дете), девственост, девичанство, невиност, безазленост, целомудреност, целебност, несветовност, чистота духовности, кроткост, смиреност… све су то синоними, речи које означавају исто. Све оне говоре о истој чистоти непомоућене детиње природе човека, дате му самим рођењем. То није чистота тек телесна, него чистота саме суштине човека као суштог. То је непомућена пуноћа и целини битија (постојања) суштог: целомудреност. 

Само том својом чедношћу, детињом природом своје суштине, могла је Жена да роди Бога, да буде Богородица. Том својом детињом природом Она је слична Цркви, заједници људи са Христом, а Црква, опет, као Мајка свих нас (детиње природе свих нас), слична Богородици. 

Зато се чедност, детиња природа суштог, може с разлогом — од времена Богородице — назвати богородичношћу човекове суштине. 

Монашто је богородичност. Монаси су следбеници Богородице: не по томе што би света и световности морали да се одричу муком, носећи сваки од њих „свој крст“ патње и подвига као самооодрицања јер то онда не би било ни монаштво ни богородичност, него су богородични по томе што крст који носе јест крст њихвог васрсења, радости, отроческог радовања због обнове! Са тога свог крста који носе — и самим покајањем, као духовном радошћу — очекују и доживљују да се у њима обнови детиња природа човекова, првобитна слава човекова. („Он се сјећа прве своје славе“, каже Његош у својој Лучи Микрокозми). 

И као што је Богородица својим отрочеством (чедношћу) родила Христа, тако и сваки хришћанин својом чедношћу рађа и обнавља своју првобитну христоликост! Христа у самом себи, Христа као Сина Човечијег!

Зашто је потребно да човек сачува или обнови првобитну дечију чистоту своје природе (чедност, монаштво, богородичност)? Зашто је савршенство и човекова духовна зрелост — не у некаквом страху (за себе), у очајању (због себе) или у сличним страстима о којима говори савремена философија, световна мудрост интелектуалаца, него — управо у чедности, у безаленој детињој природи човека?

Зато што нема осећања без човекове духовне зрелости за то осећање, а духовна зрелост је у  чедности! Осећање настаје смао у чедности, а не из искуства, вештине (извештачености), знања и осталих тековина световног сазревања. Јер духовна зрелост (зрелост за осећање) није световна зрелост. Духовном зрелошћу чувамо природу осећања! 

Говоримо, наравно, о осећању пуноће битија, а не о страсти која је осећање лишености, човеково незадовољство створеним битијем и одбацивање битија Богом стовреног! осећање пуноће битија је када осетимо суштину суштог као његову савршеност, испуњеност, пуноћу и када се тој пуноћи радујемо, славећи и Творца и твар:Све дивоте земље и небесах“ (Луча Микрокозма, Посвета, 171-180). 

А природу осећања морамо да чувамо зато што је вера могућа само као осећање. Христос нас је спасао на тај начин што нам је спасао веру — за коју више, да није било њега, не би у свету и световности било никакве могућности! Он је спасао живот човечанства. А та вера је, по својој природи, осећање. А природа осећања је у чедности! Ако не сачувамо чистоту (чедност, богородичност, монаштво) осећања — како је то учинила Богородица! — нећемо сачувати ни веру: готово је са вером кад се она ослања на чулно искуство и знање, на све оно што се стиче развојем саме световности човека! На тај мамац је Сатана ухватио Прародитеље!

Жарко Видовић, „…И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ!“, (одломак из есеја „Зрелост и чедност“ стр. 147-151), Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2008.

Жарко Видовић, МАЈСТОР И УМЕТНИК

Техника и занат уметности

Да би човеку била могућа уметност, неопходно је такво техничко образовање   /или техничка вештина/, да се приликом стварање не мора мислити на техничке проблеме, као што је за савршену вожњу скијама неопходно усвојити технику држања на скијама до те мере, да скијаш не мора мислити на своје покрете. Свака уметност има своју посебну технику /или посебан занат, посебан „језик“ изражавања/. 

Појмом технике обухватамо, међутим, многе противречене ствари и појаве: алат /посебан за сваку уметност/, материјал који обрађује уметник /посебан за сваку уметност/, модел који се, евентуално, репродукује или описује /посебан за сваку уметност/ и знање потребно за репродукцију /опис/ модела. Но, да би техника постојала, мора постојати техничко биће, тј. човек који тим елементима технике уме да влада и који, помоћу алата, материјала или модела, може да начини све што хоће. Мора, дакле, да постоји мајстор, који од „сировине“ /материјала/ може сваки модел /тј. „природу“/ да репродукује. Но техником то можемо назвати тек када мајстор може да репродукује модел без двоумљења и колебања, сигурно, чак и кад је при раду одсутног духа и кад мисли на нешто друго, а не на модел, алат и материјал. Дакле, права техника делује код мајстора аутоматски! 

Но баш због тога /нужног/ аутоматизма техника није уметност, те ни мајстор, техничко биће, није још уметник. Он је самом техничар, занатлија! Без духа и без печата доживљаја, без печата личности у његовој творевини. 

Али историју технике — па ни историју технике сликарске, скулпторске, градитељске, плесне, музичке, говорне /знање језика и имена за сваки појама и сваку ствар/ — не смемо бркати са историјом одговарајуће уметности, јер уметност није техника. Ни највећи уметник није увек уметник, мада је увек мајстор. Техника се може стећи напором воље, а уметност се никада не изазива напором воље. Уметност је спонтана те се, као ни доживљај, не изазива вољом. 

Уметност

Уметност није уметничко дело. Она није ни избор или свеукупност свих дела која, до данас створена, постоје. 

Уметност је сам  п р о ц е с  који ми, немајући бољег израза, називамо „с т в а р а њ е м“ уметничког дела и доживљавања дела. Оно што називамо „уметничким делом“ јесте само траг, израз, документ уметности. Сама уметност траје колико и стварање дела. Дело, затим, постоји и даље, као и свака друга /неуметничка/ ствар. Али нас оно подсећа на процес који се одигравао у човеку. По томе што се сећамо тога процеса, што нас дело подсећа на процес /на уметност/ — називамо дело уметничким. 

Уметност је, међутим, не само ствараоцу дела, него и у ономе који дело доживљава. Процес доживљавања дела је, такође, уметност. Када кажемо да је дело лепо, а при томе остајемо хладни и одсутни, онда је у тим речима садржано само   с е ћ а њ е   на уметност /на доживљај/. 

Уметност, дакле, није никаква постојећа ствар, нити икакав догађај изван човека, него је она момент једног нарочитог стања човековог духа. То стање називамо уметност или доживљај. 

Дело је с тим стањем повезано зато што из таквог стања настаје. Пошто дело није само по себи уметност, него је из уметности /доживљаја/ настало, а само уживаоцу оно опет постаје уметност, то се оно зове дело уметности или“уметничко дело“. Изван тога доживљаја оно је ствар. 

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, (стр. 14-15), скрипта предавања из 1966/67, Загреб, 1966.

Александра Серђукова, ГОГОЉ — ХРИШЋАНИН

I

Када би Гогоља запитали — ко је он, одговор би био — хришћанин. Највиши смер његова стварање јесте: „да се удостоји испевати химну небеској лепоти“. Циљ рада — да поправи своје сународнике. Чланци и песма — поучавање, изобличавање греха, свенародно покајање. Лични му је живот — неуморна борба са злом, социјалним, моралним метафизичким; прави двобој са мистичким извором сваког зла — ђаволом. Оружје му је у овој борби — крст, пост, молитва и пре свега велики дар његов, оно „стварање из душе“, које има да пробуди заспале савременике и немарне потомке.

Вера Гогољева сазревала је постепено. У детињству побожна мајка води га у цркву, приморава да врши хришћанске дужности. Али дете не воли стегу, не схвата дубоки смисао црквеног обреда. Од мајчиних поука најдубље га потреса слика Страшног Суда. Ова детиња душа већ пати од напада мистичког ужаса, описаног у Старосветским поседницима. Болно осетљив дечко преживљује страх смрти, стање непојмљивог мртвила, духовне напуштености, самоће. Идеја одмазде, лајтмотив толиких ствари код Гогоља (Страшна освета, Виј, Ревизор) рано се укорењује у свести, узнемирјуе савест, опредељује садржај религиозног искуства, схватања Бога.

У петроградско доба (1828-1836) силази хумориста и приповедач склон романтичарском идеализму, човек духован, оштар, усамљен и горд, још се није приближио Христу. Али у народним умотворинама, које проучава и обрађује, налази морално мерило, темељ свих својих позитивних назора. Дела су му већ тада „ступњеви ка хришћанству, вера, духовна крепост, мушки, јуначки дух највише су вредности, које заузимају место романтичног култа натчовека. Страсти се сликају као „творевине злога духа“ и у личноме животу младић савлађује сабалазни своје чулне, јужњачке природе, ступа на пут хришћанског аскетизма.

Одсјај „небеске лепоте“, коју слика побожни иконописац калуђер у Портрету, тражиће Гогољ у Риму (1837-1840) куда је побегао из Русије после представе Ревизора, јер: „пророк нема части у својој отаџбини„. Естетски мистицизам, лепота — лествица која води на небо — ево Гогољеве вере у римско доба. Присуство Божије у нама и око нас у најузвишенијим творевинама људског духа, то је оно што Гогољ тражи и налази у сликама, у прастарим римским црквама, које су виделе толике сузе, чуле толике молитве.

Али, све је на замљи трошно, подлеже неумољивом закону смрти. Гогољ губи обожаваног друга, младог Вјелгорског, проживљује његову смрт као лично, душевно и духовно искуство. У часу неподношљиве муке, из дубине пакла, вапије к Богу, призива Спаситеља, победитеља греха и смрти. Пред ликом смрти недовољна је људска снага, слепа је мудрост и немоћан геније. Гогољ не верује више ни у шта лепо, змаљско лепо. Клекне пред Христом. Научи се молитви, молитви — опћењу са Богом. „Моли се ридањем и плачем. Моли се не као онај који седи у соби, него као човек који тоне у таласима и стеже последњу даску“ (Писмо Јазикову, 1844. год.) .

И деси се чудо. Гогољ се препороди. Живи „дивним тренуцима…огромним унутрашњим животом“, цео му је живот „благодарна химна“. Отад ће му вера у Христа, сам Христов лик, дати пламено језгро душе, истинско сунце око кога се окреће живот и стварање, мисао и осећање.

Ипак, борба није свршена, управо тек је започета. Природа овог човека, страствена и горда, егоцентрична и хладна, лишена топлине љубави и светлости наде, противи се Христу. Пријемљива утицајима натприродне тамне силе, болно осетљива према зрачњу зла из људских душа, необично раздражљива и нетрпељива, подлеже искушењу гордости и светске славе. Презирање људи, сумње у све најсветије и најдраже, чак и у подвиг ради којег се родио, муче га неизрециво. Екстаза, пророчанско надахнуће, уступа очајању, духовној и физичкој депресији. Човек, па био он и геније, не може да сам издржи џиновску борбу са целокупним злом, у себи и ван себе, са оним злом, које га притискује, уништава, убија, одваја од Бога. Гогољ, који се усудио да се изазивачки њему руга, да га кондензује у својим сликама, да га изложи свенародноном ругања у Мртвим душама осетио је да му је потребна потпора.

Тада потражи помоћ Цркве. Као какав прост хаџија из народа иде у Свету Земљу да се поклони Гробу Господњем да измоли мало снаге истрошеној души (1848). Духовна лектира, аскетска дисциплина, строго вршење црквених обреда — знаци су да је Гогољ засновао своју веру на основи саборног спасења. Последњих година живота ступа у везу са старцима из Оптине Пустиње, бира за духовног оца простог сеоског свештеника, човека ватрене вере и еванђелски чистог живота. Иако физички болестан, нервно растројен, мучен хипохондријом, постаје блажен, смернији, приступалнији, некако се приближује људима и животу.

Гогољ је умро као хришћанин. До краја је испаштао тамне стране своје природе. Све што га је мучило нашло је последње разрешење у кајању , сузама, духовном усхићењу непрестане молитве. Суморни геније, проницљиви дух, који је прекорачио границе видљивог света, човек који је у се упио целокупно зло да га наслика као одвратно, ништавно и смешно, „мученик нашега доба“ савладао је призивањем Христове силе и безумље, и грех, па чак и саму смрт. Издахнуо је са речима: „како се слатко умире“ (1852).

II

Гогољево хришћанство има пре свега дубоко лични карактер. Егоцентричан и мистички обдарен, могао је да нађе Бога само у самом себи, у дну свога намученога срца. Болно осетљив према свакој манифестацији зла и ружноће у својој и туђој души, као да је у се упијао црне демонске енергије које прожимају друштво и  човека. Да се тако нешто савлада, недовољна су сва људска средства, наша трошна лепота, релативно добра, тренутна љубав. Мистички реализам Гогоља не допушта да се заустави на природном, на људском, тражи последњи узрок, првог покретача, скривене силе, које делују у психичкој и социјалној сфери. Чим је продро до тих метапсихичких енергија, Гогољ постаје одлучни бораца за правду Христову. Мистичка, лична вера добива саборно обележје. У Преписци са друговима (1847) писац учитељ каже: „својим животом морамо ми да бранимо нашу Цркву, која све сва — живот“.

Под утицајем православља, Гогољев се национализам преобрази, губи карактер народне гордости, уживања у слави и величини. Од праве, вечите вредности само је оно „руско“ које се поклапа са „еванђелским“. У Преписци Гогољ предвиђа да ће „истрошене масе“ отпасти од Цркве, издати Христа, заборавити веру, али зна да ће се хришћанство сачувати у души изабраних и опет освојити земљу, која се некада звала „Света Русија“.

У спољашњем свету писац Мртвих душа истиче лаж, претварање, бездушност, мртвило привидног и сујетног кретања. Филозофија Гогољевих дела додирују илузионизам. Овај је свет варљива опсена, живљење — луда комедија, човек — страшна или пак смешна маска иза које провејава дух савршене ништавности, метапсихичке празнине, мистичког небића.

Отуд оне слике бесмислице и мртвила, оне „мртве душе“ које као каква авет чине марионетске гестове у салонима и канцеларијама, хотелима и пољским кућама. Узвишена осећања лако се своде на површно подражавање, романтичку моду или друштвену условност. Иза друштвених злоупотреба и мана дају се запазити најнижи животињски нагони, морални пороци. Социјално увек потиче из моралног, морално из психичког, а ово се опет из метапсихичког. Све што је фактичко и видљиво зависи од душе, а душа, заправо рећи, и не постоји ако не садржи у себи духовно језгро. Облици уљудног живота, пристојно понашање, лепе речи, просвећено мишљење, све је само празна љуска, чим не потиче из душе озарене хришћанском светлошћу. 

Чим иза ове видљиве стварности не стоји једина права, сушаствена и вечита духовна реалност, чим је не прожима дух живота, љубав, самопрегоревања, вере — сваки је напредак илузоран, сваки напор бесциљан, свако постојање привидно. 

Свет је осуђен на смрт и мучење уколико не садржи семе вечног живота. Отуд апокалптичност Гогољевог хришћанства. Гогољ је подигао еванђелску секиру да посече неплодно дрво, пожњео је кукољ са њива Господње и скупио га је у својим делима, да се човек тргне и сети неминовног и страшног суда. Писац се и сам грози. „Сународници, страшно… Обамире од ужаса душа само од предосећања величине оног света, оних духовних, виших створења Бога, пред којима је прах величина Његових створова које овде видимо… Цело моје умируће биће јаче наслућујући џиновска растења и плодове од којих смо семена посејали у овом животу, не прозирући и не чујући каква ће се чудовишта од нас родити? (К. Мочулски, Духовни пут Гогоља). 

У оквиру овог мистичког реализма, само стварно и лично опћење са извором апсолутног добра — Христом Богом, може да спасе од таквог ужаса. Вера је једина потпора човека који је прекорачио границе видљивог света. Гогољ верује у чудо Божије. „Баш у то време, када свет постаје све ништавнији, живот празнији, када се све претвара у егоизам и хлад и нико не верује чудесима, тада управо може се дести чудо, најчудније чудо“ (Аксакову 1842). Ово је чудо — васкресење мртвог света, преображње механизираног човека, роба ниских нагона, морално оправљање, победа истинске вере. Ова нада даје паћенику снагу да се ипак радује животу. Није успео да „испева химну небеској лепоти“, али се ова душа, која је гледала људе са ироничним потсмехом сатиричара и сликара, ипак озарила хришћанском љубављу, радошћу и вером. 

Два месеца пре смрти Гогољ пише сестри: „Сваког тренутка морамо да благодаримо Бога, да га благодаримо радосно, весело. Чак је и грех не бити радостан, не ликовати духом… Цео наш живот треба да је непрекидна, радосна песма благодарности Богу“. 

Руска књижевност ХIХ века није само од велике естетске вредности, нити је искључиво резултат стручне уметничке делатности. Она је и летоопис духовне судбине Русије, пророчанско виђење страшног пада и велике духовне победе. У доба када се књижевност није одвајала од филозофије, моралног поправљања, социјалног рефорамторства, писац је сматран као учитељ, скоро пророк. 

Хришћанска традиција, савладавши безбожну струју 18 века, у 19 веку непресушни је извор најсавршенијих и најзначајнијих дела. Почев од Жуковског, старијег пријатеља Гогоља, па све до Валдимира Соловјева и Достојевског, који је наставио где је Гогољ свршио, светлост Христове науке озарава духовни пут модерне Русије. При овој светлости открива се очима старшни бездан греха, неправде, демонске гордости и духовног мртвила, али се обасјавају и недостижни врхови вере, љубави, непресушне доброте, несебичног подвига. „Изгарање добром“, које је уздизало душу једног Гогоља, својствено је најбољим представницима руске мисли. 

Модерна Русија чак и у часу најгорих искушења, у паклу безумља и греха, чак и онда када се вара и лута, и несвесно тежи Христу у трновом венцу. Њене патње, као и њена нада откривају свету зло и добро не само у прелазним друштвеним облицима, него и у самој метафизичкој суштини њиховој. Религиозна и морална вредност руских писаца, поред њиховог уметничког савршенства, показује да је хришћанска култура у наше доба рушења и кризи не само могућа, него и једина спасоносна. Гогољ — хришћанин претходних је твораца нове Рененсансе, коме је мисао прожета хришћанским духом једина звезда-водиља у боља времена. 

1935.

Александра Серђукова, ЗАВЕТНО СЛУЖЕЊЕ РУСКОЈ КУЛТУРИ, (стр. 211-217) Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Рски центар Фонда „Руски свет“, Нови Сад, 2018.

 

 

Марија Јефтимијевић Михајловић, ЖИВОТНА И СТВАРАЛАЧКА БИОГРАФИЈА МОРАЈУ БИТИ ЈЕДНО

Успех се данас, нажалост, мери спољим параметрима: успешни сте онолико колико сте се професионално остварили, која сте звања и титуле стекли, колико сте ангажовани или присутни у јавном животу, или, у оном другом потпуно погрешном концепту: успех се мери материјалном моћи и статусом који сте стекли у друштву или ширем окружењу…

Успех за мене никада није био, а још мање је данас, ствар престижа, него је ствар личне среће. Наравно да је човек, као друштвено биће, дужан да се оствари и на том „формалном“ плану (образује се, буде „друштвено користан“), али је такође, на оном, далеко значајнијем плану – плану суштине – дужан себи и ономе што му је рођењем дато – да се духовно усавршава… Људи који се баве било каквом духовном делатношћу (а књижевност доживљавам тако), свој успех не мере референцама и титулама, него скалама лествице духовног раста. Та лествица је бесконачна и ми смо, док год смо живи, дужни да том врху тежимо. А тај врх није изван нас, него у нама самима.

Мој принцип је да животна и стваралачка биографија морају бити једно: човек властитим животом и властитим примерима мора да сведочи истину, а не само да је тражи у литератури. Ако целог живота стремите томе, идете тим путем, ваша стваралачка и животна биографија се морају спојити у једну тачку, а то је духовна биографија, ваша лична карта, ваш успех…

https://www.radiokontaktplus.org/vesti/jeftimijevic-mihajlovic-covek-koji-je-posvecen-na-kraju-ce-biti-nagraden/20197?fbclid=IwAR312nRNcJddjM3oZcjTSUuHIcsmn2DcxH6mDYqxdAtbBnBc4VyObxM3yJk

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Бела Хамваш, СВЕ ЧУВА И ЗНА ДУХ ЉУБАВИ КОЈИ ЖИВИ У ЧОВЕКУ

2

Историјиски човек, нарочито човек новог доба живи у заблуди да он сам мора да створи за себе дух интензивног неговања, да сам мора да утврди циљ, да сам себи оствари ниво, да идеје сам треба да измисли. Своје Ја усмерава да пронађе дух, циљ, ниво, идеје. Овај пронађени дух затим назива културом. Не зна да треба да проналази дух интензивног неговања. Он постоји од почетка попут објављења, и ако га свете књиге и не би сачувале у писаном облику, сачувало би га неизмењено и непроменљиво уверење људске душе. Шта треба чинити, какву делатност треба наставити, какав ниво треба одржавати, какве идеје остваривати, то одвајкада зна дух љубави који живи у човеку. Силе не постоје у човеку зато да би откриле нов дух. Па ни иначе то није могуће; оно што се индивидуално може, то је само деформација самог закона универзалног духа, онога кога Хиндуси називају дхарма. И када је историјски човек уместо закона универзалног духа ставио вољу сопственог Ја, заиста је покварио дух. Силе не служе за проналажење новог духа, него за остваривање вечног и универзалног духа. Овај вечити и универзални дух чува баштина, која је од самог зачетка постојања, постоји и постојаће у сваком народу у облику објављења. Култура, дакле, није проналазак неког духа који нигде није постојао, истицање неког нивоа, стварање циља, него реализација духа сачуваног у баштини. 

Једноставан пример је следећи: велике научне библиотеке новог доба чувају у више милиона свезака непроцењиве знаке духовних напора. Човек би морао много и дуго да рачуна само да би макар приближно проценио број научника, рад, напор, време, трошкове за хартију и за штампу. Али никада не би могао да процени наду, страст, савест, дисциплину, бригу, које су везане и везују се за ове књиге. А сасвим је извесно да међу више милиона свезака ових дела нема ни једног јединог које би поседовало реалитет у животу човечанства. Целокупна хуманистичка култура новог доба, психологија, наука о књижевности, наука о друштву, филозофија, морал, естетика, филологија, наука о религији, у целини и без изузетка нису остварљиве, чак се и не могу остварити, никада неће доћи до њихове реализације и сва дела су тако и настајала да се никад неће моћи реализовати. Милиони ових свезака су сувишни, бескорисни, узалудни, у одређеном смислу болно бесмислени, свеске као и да нису исписане. Труд,нада, рад, трошак материјал, страст — све је узалуд, јер се из ових дела не може научити стварност и дух ових дела је неостварљив. Чиста „култура“ — идеалитет, високо брбљање, без садржаја, настала на непостојећи захтев, у интересу непостојећег циља, на илузорном нивоу, нама никакве везе са стварним човековим бивством, нити је имала и нити ће имати. Филозофија, морал, социологија, психологија новог доба настали су у безваздушном идеалитету а да се нису могли озбиљно умешати у било чији живот. И кад би једног дана ове библиотеке нестале са лица земље, недостатак нико не би приметио. Још јаче изоштравајући ситуацију могло би се ризиковати: човек новог доба је хришћанске религије, али како би једног дана хришћанство нестало с лица земље, недостатак нико не би приметио, ко зна, можда свештенство понајмање. 

Ево: у целом новом свету постоји неко неосновано, надувано, лажно, изнутра празно блефирање, које се позива на узвишене идеје, на хришћанску религију, на моралне вредности, али их не узима озбиљно и чак и не покушава да их реализује. У целокупном модерном животу постоји нешто што није веродостојно. И оно што разликује древног и новог човека управо и јесте то: истинитост човека. Духовност се у суштини не разликује; идеје и циљеви религије, метафизике, морала, државног уређења су истоветни, јер су они исти у свим временима и код свих народа. Разлика је у томе што древни човек живи у овом духу, верује у то, садржина и судбина његовог живота је да оствари овај дух. Ово остваривање је метафизичка делатност живота; то је интензивно неговање. У делатности живи очински дух љубави; управо је због тога у целини религиозна и метафизика, и управо због тога је ова делатност култ. Човек новог доба, мада зна за метафизику, за својство култа делатности, за религиозну природу неговања, не верује у њих, запоставља овај дух, и садржај живота му је да уместо очинске љубави сопствено Ја стави у средиште. 

Све ово што припада духу новог доба има утопистички карактер који ће једном бити реализован. Наравно, оно што тек треба да буде реализовано, никада неће доћи у реализацију и остаће утопија: због тога ће утопија бити карактеристична реч и утопизам карактеристично понашање новог доба. Због тога целокупно човечанство новог доба има лошу савест: зна да свему што каже, исповеда, захтева, објављује, тврди дугује реализацију. Скупља теорије, поставља циљеве, говори о нивоу, објављује вредностиали говорник и објављивачи су први који не мисле на подмирење дуговања. Све што је човечанство новог доба мислило и планирало, принуђено је да носи на себи као стални терет, без и најмање наде за отплату. Модерни дух, као што се данас каже: није егзистенцијалан, што је само друга реч за то да је он безначајан и без духа и безличан и празан и нереализован. Човечанство новог доба своју целокупност брка са својим теоријама; људи новог доба, сваки понаособ, нарочито такозвани ствараоци културе, моралисти, професори, научници, свештеници, државници, сви су они убеђени да живе узвишени животом и не примећују да не реализују ништа од оне духовности коју објављују. Од лепих и узвишених мисли не остварује се ништа ни универзално ни индивидуално, све је интелектуална илузија под којом често живи ординиран, арогантан, разметљив, ташт, плитак, јадан, подао човек, и у сваком случају примитиван човек. 

Бела Хамваш, SCIENTIA SACRA I, (стр. 200-204), Дерета, Београд, 1999.

Превео: Сава Бабић

Приредио: Александар Мирковић

Бела Хамваш, ПСИХОЛОГИЈА БРАЊА ЦВЕЋА

„Лакше је развалити гвоздене окове него венац цвећа.“

Опат Констан

1.

Када се на крају живота нађем пред Анђелом Смрти, мислим да ћу га без роптања моћи следити у непознато. Ако ме упита: Да ли си нешто пропустио? Одговорићу: Не верујем. Али ако каже овако: Да ли ти је жао што овде нешто остављаш? Рећи ћу: Цвеће.

Радо ћу се и лако одрећи онога што живи на земљи, али цвеће, цвеће!

Анђео ће ми рећи: видећеш, свет разума је богатији од света слика. Тамо ћеш видети изнутра. То је као када се предаш дубокој медитацији. Одвојен од земље немаш другог искуства до нематеријалног бруја; срећан и ослобођен лебдиш y безграничности. У великим тренуцима љубави, када се руши зид између спољњег и унутарњег света и више не знаш где је споља ни где је унутра, тело се претвара у душу а душа y тело; у великим тренуцима вере, када се руши зид између ове и оне стране и не знаш више где је овде ни где је онде; живећеш у таквом стању када ће нестати посебна свест о теби самом и доживљаваћеш степене духа који воде према Богу, да би на крају доспео пред лице Његово и тада си стигао на циљ.  

А ја: Свети Анђеле! Још у животу сам имао удела y милости да се добровољно могу покоравати законима бића. С покорношћу сам ишао сам и није ме требало ни присиљавати ни вући. И сада идем, јер тако треба, јер се радујем што могу да будем послушан и јер знам да је свет у који ступам виши од претходног. Ништа ме не боли. У срцу ми је мир. Али цвеће, цвеће!

2.

Бејах још скоро дете. Сећам се места, подножје брега, на улазу у сеновиту долину, седим на зиду поред куће y рушевинама, преда мном у хладу љубичаста глува коприва. Са другарима сам се y детињству био договорио да су глуве коприве наши војници, а жути маслачци непријатељи. Маслачке смо уништавали где год бисмо стигли, али ни једну једину коприву нисмо смели дирнути. Сада док седим на зиду, сећам се тога и: колико наших војника, цео батаљон, улогорили се, можда се спремају за битку и да опколе отпозади одреде маслачка. Радовао сам се њиховом тријумфу и желео им победу.

Истовремено, могло ми је бити осамнаест, чудна ствар ми је пала на памет. Зашто човек трга цвеће и зашто се кити њиме? Која је то загонетна принуда што смо y мартy одлазили на обале потока да беремо висибабе, y мajy y шуму по ђурђевак, y јуну по булке и различак на њивама? Зашто се радују девојке када им дајем цвеће? Зашто y собама постоје вазе и зашто је у њима јоргован у пролеће, хризантеме y jeceн?

Доспео сам довде. Тада сам одлучио да ћу о томе размислити и смирићу се тек ако нађем одгонетку. Написаћу психологију брања цвећа.

Наравно, онда још нисам имао ни појма о психологији, једино сам знао да психа бере цвеће. Зашто? Ни данас не знам. Очито да између њих постоји неко сродство. Што је неко више душа, тим је више цвеће. Жена. Нарочито девојка. Дете. Поготову беба. Женска имена: Ружа, Љубица, Јасмина, али постоји и мушко цвеће: Нарцис.

Прошло је од тада двадесет пет година и кад ми падне на ум завет на каменом зиду, осећам да једном треба да испуним обећање.

Прво о чему треба проговорити јесте име цвета. Имена цветова су најлепше речи језика. У мађарском исто као у енглеском, француском, или латинском. Многа поподнева и вечери сам провео, нарочито зими, поред пећи, тражећи по речницима називе цветова и дивећи им се. Често сам им придевао самовољне слике, а понекад измишљао и целе приче.

Испричаћу само једну. Једног пролећа, на сеновитом, заклоњеном месту, на северној страни провалије нашао сам бео цвет. Иако сам y ђачко доба, а и после, волео да скитам уз приручник за одређивање врста растиња, овај цвет нисам знао. Растао је између листова ђурђевка, листови су му били рутави, а између пет, шест, чак и седам меких, баршунастих, белих латица жути тучак прашника. Мирис? Како да кажем? Шафрански и испарљив, нежан, малко подсећа на љиљан, али је блажи и слађи, опојан, свеж и као да и није материјалан. У себи сам је звао Бела анемона. Знам једно место где густо расте на простору величине собе. Средином маја сам видео то место и y том сусрету једва да има нешто земно. Нагињем се над њих и имам осећај да сам се сусрео био y осамнаестој години с оном девојком, с којом сам се целог живота желео срести и да је девојка та, још дете, плава, кожа јој као латица анемоне, бела, проговорила мени, са усана би јој се ширио овај мирис. Љубав, вера, лепота, душа заједно, као остварење неостварљиве жеље.

Тај мирис и то име одмах тада и од тада увек су изазивали y мени Лету, воду заборава. Осећао сам неку везу између имена, мириса, белине анемоне и заборава: срећа што постоји пиће које својом студеном чари спира моје успомене и изнова почињем да живим као да сам се сада први пут родио.

У јесен сам поново навратио и нашао сам чудна, сасвим ситна зрнца која су била обавијена белим памуком. Беху као из јајашца излегла скупина ситних црва који гамижу, или још боље род Беле анемоне. Бескрајна је нежност, мислио сам, што цвеће своју децу умотава y лак, топао, мек бео повој, да не би озебла када се y зиму нађу y земљи.

Ако би ме ко упитао с киме желим да живим, одговорио бих: са девојком Белом анемоном. Када бих је погледао, све бих заборавио, само не њу, из очију њених гледала би чаробна хладовита вода Лете, додир би јој био баршунаст и на њу би требало пазити као на белу кадифену латицу. Жену коју мушкарац од рођења носи у свом срцу и коју заправо и вечито воли, Јунг назива Анима. Анима и Анемона. Цвет душе. Цвет среће. Цвет Неугасле Невиности.

3.

А сада питам: могу ли да се одупрем да га не откинем? Не могу. И има у томе нешто што се само по себи разуме. Знам да је неисправно што човек убије и једну животињу. Неисправно је ако посече дрво, гради њиме, или га ложи. Неисправно је ако жива бића лишава њиховог живота само зато да би се најео, или да живи удобно. Само је један једини изузетак: брање цвећа. Није неисправно ако уберем цвет, однесем га кући, ставим y вазy и погледујем сваких пола сата како је диван. Сасвим је природно да човек бере цвеће, плете од њега венац, ставља га у запучак или задева за шешир. Зашто? Не знам. У сасвим простој чињеници да човек трга цвеће налази се највише тајни. Деца га безбрижно кидају, девојке луде за њим, излетници га скупљају y велике букете, у баштама се секу букети и све је то y највећем реду и тако треба и да буде. И цвеће је живо биће и брање цвећа је убијање. Али је дозвољено. Нико не може да одоли да не бере љубичице на ивици шуме y априлу. То је таква мистерија пред којом беспомоћно стојим и посматрам с несхватљивим чуђењем.

У књизи коју читам напољу увек има цвећа. На југу ћу радо откинути мирту, рузмарин, малени љубичасти вражемил или лист смокве, бршљана. Овде код куће кидам готово свако цвеће на које наиђем и које желим да уберем. Некада сам имао и хербаријум, али сам га напустио, јер је он ипак више музеј. У бележници и сада стално носим са собом неколико листова лавендуле. Прошле јесени сам их убрао, узмем их каткад и протрљам, па не могу да се наситим њихова мириса.

Има случајева када је једини начин да човек сачува своју целовитост ако је се одрекне. Једни начин да и даље остане невин, ако почини грех. Једини начин да остане у животу, ако умре. То je мистерија вере, љубави, уметности. И брања цвећа.

Бела Хамваш, «Психологија брања цвећа» (одломак), Буктиња, часопис за књижевност, уметност и културу, број 54/2018, Неготин, 2018, стр. 79-83.

Преузето са блога МАРИЈЕ ЈЕФИТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ — Santa Maria della Salute

Станислав Винавер, КАКО СЕ РОДИЛА ПЕСМА „Santa Maria della Salute“

Предусретљивошћу Музеја Николе Тесле, ушао сам најзад у траг преписци између Николе Тесле и Лазе Костића (засад је пронађено шест писама). Одавно је тражим. Из необјављених успомена Костићевог лекара и интимног пријатеља др Симоновића, из необјављене обимне преписке Лазине са Валтазаром Богишићем, из необјављених записа његових на рубу књига које је читао, из целе големе необјављене грађе којом располажемо, види се до очигледности: какав је значај имао за Лазу сусрет са Теслом у Пешти, 1892. године. 

Два генија: песнички и научни, срела су се, мењали мисли, одмеравали се и обасјавали међусобно. Лаза је сањао о томе: да нађе нешто, у највећем напону и блистању, нешто гoростасно и трагично, у исти мах. Он је то нашао у Тесли. Само је Лазу болело: што Тесла нема порода (да настави племениту лозу), и што нема у животу „романтике“ (да му живот добије неку коначну целовитост). Тесла је толико утицао на Лазу (који се у то доба бавио озбиљним научним студијама, и чезнуо да оствари своју дијалектичко-филозофску синтезу, засновану на идеји свеопштег укршатња) да је чак могућно да је и сама кобна клица Лазине љубоморе на побратима му, Змаја, највише зарасла у срцу његовом под утицајем Теслина настoјања и напора (преко часoписа Теслиног пријатеља Џенсона) да Змајеву поезију изнесе пре америчку јавност, као високо сведочанство о српском народу и његовом песничком надахнућу. 

Преписка између Лазе и Тесле даје чудесан увид у срж оба ова занесена духа, од којих је један хтео да верује само у математику, а други само у древне праузоре из праскозорја. Елем, Лаза је заљубљен у Ленку Дунђерску. Али се, оронуо, не осећа достојан ње. Тражи јој достојног мужа. Налази. 

Лаза је напунио романтичну Ленкину главу Теслиним ликом. Она је, доследно, волела њега, Лазу: он се, Лаза, уплашио и гетеовски побегао од ње, у Крушедол. 

Ленка верује Лази. Кад није Лаза — нек је Лазин Тесла. 

Лаза захтева од Тесле „да не сатре семе које рађа такве ђетиће“. (Узгред напоменимо: да је то и основни садржај најдивнијег Шекспировог сонета: Шекспир ту опомиње свога обожавног: да се жени, да би сачувао човечансту свој божанствени лик, кроз потомке.) 

Тесла одговара Лази: „Ја сам задњи свога рода.“ Каже му: да сав припада науци. Тако је Лазина замисао пропала. Тесла га песнички опомиње (тај Тесла, који је носио у себи и наизуст знао: седам хиљада вапајних десетераца): да ће он Ленку волети, али духовном љубављу; не као што су се волели Хера и Леандер, преко уског Хелеспонта, „преко Океана“. Лаза му сместа одговара да разуме разлоге. Задњи свога рода! „Јер напокон, ваше племе, па да је и Немањино, не би се могло лепше завршити него таковим ексемпларом. Шта сам вам ипак поручио и препоручио оно поруку, то је било да скинем с душе моју штићеницу, која је заиста заслужила најбољег мужа на свету. Ваш одговор чисто јој не смем показати. „

Ленка је ускоро умрла. Свакако у некој егзалтацији. Брак са Теслом, брак са Лазом — па ни Тесле, ни Лазе! Лаза чека неколико месеци, не усуђује се да то Тесли јави. Најзад му шаље посмртну листу Ленкину: „Ето, то је ваша несуђеница. Као што видите,неће ни ваша биогравија остати без романтике, најљепше ал’ и најжалосније.“

Лази, гетеовцу, привиђао се брак Фауста и Хелене. Лаза је маштао: да се из тог брака роди изданак достојан оба родитеља. Из брака Фауста и Хелене родио се, по Гетеовој замисли Еуфорион, лорд Бајрон. Када је брак између Тесле и Ленке пропао, и када му је Тесла одговорио: да је последњи свога рода — долази до утварног брака Лазе Костића са Ленком! Он је сазда утварну песму наше књижевности: Santa Maria della Salute. 

ПИСМО ОД 12. ЈУНА

Драги Пријатељу, 

Данас је отприлике, трећа обљетница од како смо се оно састали у Пешти и онако лијепо провели оно неколико дана. Наумио сам да прославим тај дан. Шта мислите, како? Не бисте никад погодили, да Вам не кажем: 

Хоћу да Вас оженим.

Quelle idee, рећи ћете. Знам шта ћете рећи, знам шта ћете помислити, све знам, па ипак!

Дјевојка коју сам Вам наменио подобна је да савлада сваку женомрзицу. Ја мислим да би и мртвог оживела, не само мртвога Дон Хуана, него и мртвога свеца. Збиља. 

Ономад сам ја гледао у манастиру како цјелива неке мошти, суху руку некога свеца, па, у заносу од онога тамјана и од оне љепоте, чисто сам се зачудио, како се она мртва рука не дигне да је загрли. 

 Који је то светитљ? Запитам калуђера до мене. 
 То није светитељ. 
 Него?
 То је светитељка, преподобна мајка Ангелина. 
 А? Сад разумем. 

Калуђер ме погледа као да ме је разумио, а знам да ни не слути моје мисли. 

Досад је одбила читаву војску просилаца. Родитељи се забринули: има јој већ 24 године — ал’ не бисте јој дали више од 20. Отац је мој најбољи пријатељ, те сам, дакако, пријатељ и њој. Дуго сам се трудио да дознам узрок те немилости, те једва једвице дознам шта је: њен је идеал Никола Тесла. 

Ја сам јој признао да је то и моја давнашња мисао, али ми је навијек било на уму, како сте ви досад сву своју љубав посветили својој великој идеји, па немате времена мислити ни на жене, а камоли на женидбу. 

Она се ипак узда да би Вас обрнула, да не би било Love’s labour’s lost.*

Толико о девојци. А сад  last not least  и за многе јевропске младожење, камоли вас Американце о имовини, о женинству или о прћији њеној. 

Она може донети отприлике један милион франака. Али јој отац тако стоји да би могао отворити зету вересију и до једног милиона долара, ако затреба. 

Промислите се добро, све мислите на једно смислите, па ми јавите на шта сте смислили. Ако пристајете, послаћу Вам одмах слику моје намјењенице и дознаћете њено име.

Било како било, свакојако вјерујте да остајем

навјек ваш пријатељ
Лаза Костић 
У ман. Крушедолу, 12. јуна 1895. 

Пишите ми на адресу: Pajevich, Neusatz.
Како бих се радовао кад бих добио од Вас телеграм!

ПИСМО ОД 4. СЕПТЕМБРА 

Драги Пријатељу, 

Ако хоћете да Вам речем по души, ја се другом одговору нисам ни надао. А кад већ говорим по души, и кад се доборо промислим, ваља ми признати: на вашем месту не бих ни ја другојачије. 

Најкрупнији разлог за вашу женидбу био би да се не сатре семе које рађа такове детиће. Али

Прво: не може се нико сасвим поуздати да ће имати деце, ни кад би се оженио у најбољој снази, ни кад би узео најздравију девојку. 
Друго: Ко зна каква би била деца? Знамо да су најгенијалнији људи рађали недоношчад, или бар сасвим обичне, свакидашње мозгове, а то је упркос Дарвинову пријатељу, Francis-у Galtonu-у („Hereditariy Genius“)  сасвим природно: њихов је мозак толико радио да није ништа остало за њихова м… — Па помислите само, кад би иза вас остала два-три сина тупоглава, па још можда са каквом moral insanitiy,**  како би ти улудо могли потрошити сву славу своје дичне очевине, вући по глибу, најсветлије име, па  I don’t dare follow up this idea!***

Зато, немојте мислити ни са каквим „болом“ на то да сте ви „задњи свога рода, the last of the Mohicans“. Јер напокон, ваше племе, па да је Немањино, не би се могло лепше завршити него таковим ексемпларом. Та, зар немају готово сви народи на то пословицу: Finis coronat opus — конац дело краси. 

Напокон вам јављам да ћу се ја, ако Бог да, у недељу после Мале Госпође (22/10. септембра) венчати са мојом вереницом Јулијом Паланачком у Сомбору (Zomboru). Сада је дванаеста година откако сам ја био испросио, па се тада разишло, што њена мајка није дала да је водим у Црну Гору. Ако нисте веровали у судбину, то је прилика да поверујете. После венчања идем са женом у Италију. 

Молећи се Богу да благослови ваш рад видите да сам у манастиру! и да вас одржи у најлепшем здрављу, остајем

навјек ваш пријатељ
Лаза Костић
у Крушедолу, 4. септембра 1895. 

У Загребу сам био с вашим ујаком, Митрополитом, и много смо говорили о вама. 

ПИСМО ОД 31/19. ДЕЦЕМБРА 

Драги Пријатељу,

Ето, то је ваша несуђеница!

Видите колико сам се скањивао и ломио, док нијесам прекинуо, да вам ипак пошаљем овај црни лист. 

Мени је била као рођена сестра. 

Као што видите, неће ни ваша биографија остати без романтике, најљепше, ал’ и најжалосније. 

А ја сам оставио жену још прије смрти Ленкине управо, утекао сам од пуница; имам их двије. Сад сам опет у манастиру Крушедолу. 

Жена ме зове кући. Сад се погађамо. 

И то је романтика, је ли? Сасвим fin de siècle! 

Сретан вам Божић и да Бог да, да у новој години постигнете све што сте наумили!

Навијек ваш пријатељ
Лаза Костић 
31/19 децембар 1895. 
У ман. Крушедолу 

Моја адреса опет: А. Пајевић, Neusatz

Станислав Винавер, Одбрана песништва, Есеји и критике о српској књижевности 2, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 226-231.