Свети Јустин Ћелијски, ТРИ ГЛАВНА ПАДА У ИСТОРИЈИ ЉУДСКОГ РОДА: АДАМ, ЈУДА И ПАПА

3. Хуманизми европски, сви: од најпримитивнијег до најсуптилнијег, од фетишистичког до папистичког, заснивају се на вери у човека, човека онаквог какав је у својој психофизичкој датости и историчности. У ствари, сваком хуманизму сва је суштина: човек = homo. Сведен на своју онтологију, сваки је хуманизам не друго него хоминизам (homo-hominis), човек – највиша вредност, свевредност; највиши критеријум, свекритеријум: „човек – мера свих бића и ствари”. То је, in nuce, сваки хуманизам, сваки хоминизам. Отуда су сви хуманизми, сви хоминизми, у последњој линији, незнабожачког, многобожачког порекла. Сви европски хуманизми, од оних преренесансних, па ренесансних, па надаље: протестантских, философских, религијских, социјалних, научних, културних, политичких, радили су свесно и несвесно, и непрекидно раде на једном: да вером у човека замене веру у Богочовека, да еванђељем по човеку замене Еванђеље Богочовека, да философијом по човеку замене философију по Богочовеку, да културом по човеку замене културу по Богочовеку; једном речју: да животом по човеку замене живот по Богочовеку. И све вековима тако, док се све то y прошломе веку, 1870. године, на Првом ватиканском концилу није слило: у догмат ο непогрешивости папе. Од тада је овај догмат постао сведогмат папизма. Зато је на Другом ватиканском концилу наших дана тако упорно и вешто третирана и брањена његова неприкосновеност и неизменљивост. Овај догмат је од најепохалнијег значаја за васцелу судбину Европе, првенствено за њен апокалипсис, у који је она већ крочила. Овим догматом су сви европски хуманизми дошли до свог идеала и идола: човек је проглашен за врховно божанство, свебожанство. Европски хуманистички пантеон добио је свога Зевса.

Искреност је језик Истине: догмат ο непогрешивости папе човека, није друго до ренесанс незнабоштва и многобоштва. Ренесанс незнабожачке аксиологије и критерилогије. Horribile dictu, али се и то мора рећи: догматом ο непогрешивости папе догматизиран је незнабожачки хуманизам, на првом месту јелински. Догматизирана је свевредност, догматизирано свемерило јелинске културе, јелинске цивилизације, поезије, философије, уметности, политике, науке: πάνηυν σπημάηυν μέηπον ἄνθπυπορ. Α све то? Догматизирано незнабоштво. И тиме догматизирана автаркија европског човека, за којом су вековима чезнули сви европски хуманизми.

Догмат ο непогрешивости папе је ничеовско „Ја – Sasung” (потврда) целокупном стваралаштву европског хуманистичког човека. „Ја – Sasung” његовој култури и цивилизацији. Α оне су по циљевима и по методима претежно незнабожачке и многобожачке. Богочовекова је благовест и заповест: Иштите најпре Царства Божјег и правде његове, и остало ће вам се све додати (Мт.6,33). Α европска хуманистичка култура и цивилизација шта све није објавила као циљ човекова постојања и као метод његова рада! Богочовек = Једини Спас човека од греха, смрти и ђавола; Једини Обновитељ и Обесмртитељ и Васкрситељ и Вазнеситељ и Овечнитељ и Обожитељ и Обогочовечитељ човека у свима световима, изричито и свејасно прописује као свециљ човекова бића и живота: постати савршен као Бог (Мт.5,48). Α европски хуманистички човек шта све није место тога поставио и озаконио као циљ човекова бића! Евангелска је необорива истина: сав свет лежи у злу, и после Богочовекова подвига у нашем земаљском свету (1.Јн.5,19-21). Штавише, по светом Апостолу Павлу, ђаво је: бог овога света (2.Кор.4,4). Између таквог света који добровољно лежи у злу и Богочовековог следбеника нема компромиса. Богочовеков следбеник не може на рачун Истине еванђелске правити компромис са хуманистичким човеком који све то оправдава и догматизира. Ту је увек посреди судбоносна, и свесудбоносна, дилема и избор: Богочовек или човек. Јер хуманистички човек кроз све своје делатности иступа и поступа као автаркичан делатељ, као врховна вредност и врховно мерило. Ту нема места за Богочовека. Зато у хуманистичком царству место Богочовека Христа заузима Vicarius Christi (Заменик Христов), а Богочовек је потиснут на небо. Свакако, то је своје врсте разоваплоћење Богочовека Христа. Зар не?

Догматом ο непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку – Господу Христу, папа је, у ствари, прогласио себе црквом у Папистичкој цркви, и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат ο непогрешивости папе и постао сведогмат папизма. И папа се њега не може одрећи ни но коју цену, све док је папа хуманистичког папизма.

4. У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но, тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом. Јер и он је хтео да помоћу себе постане бог, да собом замени Бога. И у том гордоумљу одједном се обрео као ђаво, потпуно одвојен од Бога, и – сав против Бога. У тој гордој самообмани и састоји се суштина греха, свегреха. У томе суштина и самог ђавола, свеђавола: сатане. Α то није ништа друго него: хтети остати при својој природи, не хтети у себи ништа осим себе. Ђаво је сав у томе што уопште неће Бога у себи, хоће да буде увек сам, увек сав у себи, сав за себе, увек херметички затворен према Богу и свему Божјем. Α то? – Себичност и самољубље загрљени на сву вечност. Такав је, у суштини, и хуманистички човек: сав остаје у себи, при себи, за себе; увек осионо затворен према Богу. У томе – сваки хуманизам, сваки хоминизам. Врхунац је ођавољеног хуманизма: хтети помоћу зла постати добар, помоћу ђавола постати бог. Отуда и ђавоље обећање нашим прародитељима у рају да ће помоћу њега – постати као богови (1.Мој.3,5).

Свечовекољубивим Богом човек је створен као потенцијални богочовек: да на темељу боголикости свога бића добровољно изгради себе Богом у богочовека. Али човек је по своме слободном избору кренуо кроз грех у безгрешност, кроз ђавола Богу. И сигурно би тим путем постао своје врсте ђаво да Бог, по безмерном човекољубљу Свом и „великој милости” Својој, није интервенисао поставши човек – Богочовек, те човека повео ка Богочовеку: увео га Црквом, телом Својим, у подвиг обогочовечења кроз свете тајне и свете врлине. И тако омогућио човеку да узрасте у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф.4,11). И на тај начин постигне своје божанско назначење: постане добровољно благодатни богочовек.

Папин пад: хтети заменити Богочовека човеком.

5. У нашем човечанском свету, по речима светог тајновидца Јована Дамаскина, само је Богочовек Христос – Једино ново под сунцем. И то – вечито ново: и Својом Богочовечанском Личношћу, и Својим Богочовечанским подвигом, и Својим Богочовечанским телом – Црквом. Α и човек је једино у Богочовеку – нов, увек нов, вечито нов: у свима својим богочовечанским доживљајима на путу спасења, освећења, преображења, обожења, обогочовечења. У овом земаљском свету све стари, и све умире; само не стари и не умире убогочовечени и обогочовечени човек: „сутелесник” Христов. Богочовеком уцрквењен и оцрквењен, јер је постао живи, органски делић светог и вечног Богочовечанског тела Христовог – Цркве, у којој се личност развија и непрекидно расте растом Божјим (Кол.2,19) – у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф.4,13). Α то значи: расте и развија се бескрајно и безгранично, према боголиким димензијама Божанских бескрајности и безграничности, датих људскоме бићу Тросунчаним Господом при стварању човека боголиким.

Богочовек Христос је тако изузетно нов, и изузетно један, и изузетно једини да је у ствари „Истина” – од Њега постала (Јн. 1,17), и кроз Њега остала у нашем човечанском свету. Све до Њега, и без Њега, и сада и увек – Истине као да и нема. И стварно је нема, јер је само Богочовечанска Ипостас – Истина: Ја сам Истина (Јн.14,6). Нема човеку Истине без Богочовека. Јер нема човека без Богочовека.

Све је ново у Богочовеку, и од Богочовека: најпре Он сам, па онда и спасење, и учење ο спасењу, и метод спасења. По новини изузетна је у роду људском Богочовечанска благовест: одвојити грех од грешника; убијати грех – спасавати грешника; не изједначавати грешника са грехом; не убијати грешника због греха већ спасавати од греха. Потресна илустрација тога: жена ухваћена у прељуби. Свемилостиви Спас: одвојио женин грех од њеног боголиког бића, осудио грех – помиловао грешницу: Ни ја ме не осуђујем; иди, и од сада не греши (Јн.8,11). То је „догматизирани” метод Православља у спасавању грешника од греха; светопредањски метод, богомудро разрађен и озакоњен у Православној Цркви од стране светих Отаца. И богонадахнуто израţен светим Симеоном Новим Богословом: „Добро које се не учини на добар начин – καλῶρ – није добро”.

У светлости овог еванђелског светог Предања православног антиеванђелска је, антихристовска страхота: убијати грешника због греха. Ту никаква инквизиција не може бити промовисана за свету. У крајњој линији, сви хуманизми убијају грешника због греха, уништавају човека са његовим грехом. Јер – неће Богочовека, у коме је једино спасење човека и од греха, и од смрти, и од ђавола. Ко није за Богочовека, самим тим је против човека; и још: самим тим је убица човека; и још: самим тим је и самоубица. Јер: оставља човека на милост и немилост греху, смрти и ђаволу, од којих само Богочовек може спасти, и нико други под небом. Поступајући тако са грешником, хуманистички човек неминовно врши самоубиство: убија душу своју, себе сама предаје паклу на вечито друговање с ђаволом, тим човекоубицом од искони (Јн.8,44). Α кроза све то апсолутистички царује и влада наказни језуитско-хуманистички сведогмат етички: „циљ оправдава средства”.

6. Шта Богочовек даје човеку, а други му нико дати не може? – Победу над смрћу, грехом и ђаволом, вечни Живот, вечну Истину, вечну Правду, вечно Добро, вечну Љубав, вечну Радост: сву пуноћу Божанства и Божанских савршенстава. Апостолски речено: Богочовек даје људима оно што око људско не виде, и ухо људско не чу, и у срце човеку не дође. То уготови Бог онима који Га љубе (1.Кор.2,9). Отуда ваистину само Он, чудесни Богочовек, и јесте једино потребно човеку у свима његовим световима и у свима његовим животима (ср.Лк.10,42). Отуда само Богочовек и има право да тражи од људи оно што се нико други није усудио тражити: да сваки човек више воли Њега него родитеље, него браћу, него сестре, него децу, него пријатеље, него земљу, него Анђеле, него ма кога или ма шта у свима световима видљивим и невидљивим (Мт.10,37-39; Лк.14,26; Рим.8,31-39).

7. Други ватикански концил је ренесанс свих европских хуманизама, ренесанс лешева. Јер откако је Богочовека Христа у земаљском свету, сваки је хуманизам – леш. Α све је то тако зато што је Концил упорно остао при догмату ο непогрешивости папе = човека. Гледани из вечноживог Богочовека, историјског Господа Исуса, сви хуманизми, мање-више, личе на злочиначке утопије, јер, у име човека, на разне начине убијају и уништавају човека у његовом психофизичком бићу. Сви они раде један безумно трагичан посао: оцеђују комарца – гутају камилу. Α догматом ο непогрешивости папе тај посао је догматизиран. Све је то језиво, до завршног ужаса језиво. Зашто? Зато што сам догмат ο непогрешивости човека није друго до језиво опело сваком хуманизму: од ватиканског догматизираног па све до сартровског сатанизираног. У хуманистичком пантеону Европе сви су богови мртви, на челу за европским Зевсом. Мртви све док им у спарушеном срцу не гране свесамоодречно покајање, са својим голготским муњама и мукама, са својим васкрсним земљотресима и преображајима, са својим плодоносним олујама и вазнесењима. Тада? – Тада не би било краја њиховим славопојима увек животворном и чудотворном Богочовеку, ваистину Једином човекољупцу у свима световима.

8. Шта је срце догмата ο непогрешивости папе = човека? – Обезбогочовечење човека. На томе раде сви хуманизми, па и они верски. Сви они враћају човека у незнабоштво, у многобоштво, у двоструку смрт; у духовну и физичку. Удаљујући се од Богочовека, сваки хуманизам се постепено претвара, и најзад претвори у нихилизам. То илуструје савремени крах свих хуманизама, на челу са папизмом, посредним и непосредним, вољним и невољним родитељем свих европских хуманизама. Α крах, катастрофални крах папизма је у догмату ο непогрешивости папе. Тај догмат и јесте – врхунац нихилизма. Њиме је европски човек на догматски одлучан начин објавио догмат ο автаркичности [самодовољности] европског човека, и тако коначно обелоданио да њему Богочовек није потребан, и да Богочовеку нема места на земљи: Vicarius Christi га у потпуности замењује. У ствари, тим догматом живи, држи га се, и упорно га исповеда сваки европски хуманизам.

Сви хуманизми европског човека у суштини нису друго до непрекидни устанак против Богочовека Христа. На све могуће начине врши се погубни Umwertung aller Werte (превредновање свих вредности): Богочовек се свуда замењује човеком; на све европске престоле устоличује се европски хуманистички човек. Отуда, не један Vicarius Christi већ њих безброј, само у разним одорама. Јер, у крајњој линији, догматом ο непогрешивости папе проглашен је непогрешивим човек уопште. Отуда широм Европе безброј папа. И ватиканских и протестантских. Међу њима нема битне разлике. Јер: папизам је – први протестантизам, по речима истиновидца Хомјакова.

9. Непогрешивост је природно Богочовечанско својство и природна Богочовечанска функција Цркве као Богочовечанског тела Христовог, коме је вечна глава – Истина = Свеистина: Друга Ипостас Пресвете Тројице: Богочовек Господ Исус Христос. Догматом ο непогрешивости папе папа је, у ствари, проглашен за цркву, и он, човек – заузео место Богочовека. То је завршни тријумф хуманизма. Али у исто време и друга смрт (Отк.20,14; 21,8) папизма, а кроз њега и са њим и сваког хуманизма. Но, према Истинитој Цркви Христовој, која од појаве Богочовека Христа постоји у нашем земаљском свету као Богочовечанско тело, догмат ο непогрешивости папе је не само јерес већ свејерес. Јер ниједна јерес није тако радикално и тако интегрално устала против Богочовека Христа и Цркве Његове, као што је то урадио папизам кроз догмат ο непогрешивости папе – човека. Нема сумње, то је јерес над јересима. То – страхота над страхотама. То – невиђена побуна против Богочовека Христа. То, авај! – најјезивије протеривање Господа Христа са земље. То – поновна издаја Христа. То – поновно распињање Господа Христа, само не на дрвеном већ на златном крсту папског хуманизма. Α све је то – пакао, пакао, пакао за јадно биће земљино што се човек зове.

10. Има ли излаза из тих безбројних паклова хуманистичких? Има ли васкрсења из тих безбројних гробова европских? Има ли лека од тих безбројних болести смртоносних?

Има, има, има: покајање. Таква је бесмртна благовест Вечног Еванђеља Богочовековог: покајање – за познање Истине – μεηάνοια εἰρ ἐπίγνυζιν ἀληθείαρ (2.Тим.2,25). Друкчије се и не може поверовати у свеспасоносно Еванђеље Богочовеково: Покајте се и верујте Еванђеље (Мк.1,15). Покајање пред Богочовеком је једини лек за сваки грех, једини свелек за сваки грех, па чак и за свегрех. Нема сумње, покајање је лек и за овај „свегрех” папизма, садржан у гордоумном догмату ο непогрешивости папе. Α кроз то несумњиво лек за сваки грех сваког хуманизма посебно, и свих хуманизама укупно. Да, да, да; од свог милог свегреха „непогрешивости”, европски „непогрешиви” човек, европски хуманистички човек, може се спасти једино свесрдним и свепреображајним покајањем пред чудесним и свемилостивим и свеблагим Господом Исусом Христом, Богочовеком, ваистину јединим Спаситељем рода људског од сваког греха, од сваког зла, од сваког пакла, од сваког ђавола, од сваког хуманистичког рационализма, и yопште од свих грехова које људска машта измаштати може.

Са тих разлога: сви свети, богоносни и богомудри Оци свих седам светих Васељенских сабора, све проблеме у Цркви Христовој своде на проблем Личности Богочовека Христа, као на највећу и једину сведрагоценост за свако људско биће, па било оно на земљи или у неком другом од Божјих светова. Да, за њих је Богочовек Христос све и сва у људским световима. Христолошки проблем је њихов свепроблем. Богочовек Христос је за њих једина свевредност Цркве Христове у свима световима. Њихова је непрекидна и бесмртна девиза: све за Христа, Христа ни за шта! – Α свуда око ове њихове свете девизе бруји њихова неућутна благовест: Не хуманизам – већ теохуманизам! Не човек – већ Богочовек! Христос пре свега и изнад свега!

Архимандрит Јустин, ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ, (одломак, стр. 115-122), Манастир Хиландар, 2009

Иван Иљин, О ПРАШТАЊУ

/…/ Уопштено говорећи, потребно је сушто духовно слепило да би се проблем супротстављања злу свео на праштање личних увреда „мојим“ непријатељима, онима који „ме мрзе“, на „моје“ душевно-духовно превладавање те увређености; и било би крајње наивно приписати такво духовно слепило је Јеванђељу. Природно је да наиван човек, са његовим чисто личним и оскудним схватањем света, не види добро и зло у њиховој надличној, друштвеној, општељудској и религиозној димензији, и због тога он претпоставља да лично праштање гаси зло и решава проблем борбе с њим. Али то у суштини није тако. Опростити увреду значи угасити у себи њену снагу која чини зло, и не пустити у себе бујицу мржње и зла, али то никако не значи победити злобу и зло у ономе ко је увредио другог. После праштања остаје отворено и нерешено питање: шта чинити са оним ко је увредио, не као са човеком који ме је увредио и коме ћу се ја због тога осветити или ,,дати одмазду“, већ као са насилником који се није поправио нити покајао? Јер биће злочинца није проблем само за пострадалог, и не само зато што није успео да опрости – то је проблем за све, значи и за оног ко је пострадао, али не као оног ко је пострадао и ко није опростио, већ као за члана друштвене заједнице који је позван на друштвено самоваспитање и на организовану борбу са злом.

Увређени може и мора да опрости своју увреду, и мора у срцу да угаси своју увређеност, али се његовим срцем и његовом личном штетом ограничава компетентност његовог праштања, све друго надилази његова права и његове задатке. Тешко да је потребно доказивати да човек нема ни могућности ни права да прашта увреду која је нанесена другом, или злочин који руши Божије и људске законе, ако он, наравно, није свештеник, и нема права да опрашта грехове оном ко се покајао, и није врховни судски орган који има власт да амнестира. У саставу сваке неправде, сваког насиља, сваког злочина, сем личне стране „увреде“ и „штете“, постоји још и надлична страна, која преступника доводи пред суд друштва, закона и Бога, и јасно је да лични опроштај појединца не може да замени ову судску надлежност и могуће казне. У суштини, ко ми је дао право да „праштам“ злочинцима који оскрнављују светињу, или да опростим злочиначкo сaблaжњавање малолетника, или пропаст отаџбине? Какав може бити смисао овог лажног праштања? Шта значи: „ја“ их не осуђујем и не кривим? Ко је мене поставио да будем тако милосрдан судија? Или – „ја“ се мирим са њиховим злоделима и обавезујем се да им не сметам? Откуда код мене то лажно право на издају, на издају светиње, отаџбине и беспомоћних? Значи ли то при- хватање да се ја уздржавам од било каквог суђења, перем руке и остављам да догађаји неизбежно теку својим током? Међутим, таква позиција равнодушности, безвољности и попустљивости нема ништа заједничко са хришћанским праштањем и не може се заснованим позивањем на Јеванђеља…

Онај ко се супротставља злу мора да прашта личне увреде; што је искреније и истинскије то праштање, тим пре је онај који прашта способан да води не личну, већ предметну борбу са злочинцем, тим пре је он позван да буде орган живог добра, који се не свети, већ присиљава и спречава. У души не сме бити места за наивне и сентименталне илузије попут ове: зло је побеђено оног тренутка када му ми лично опростимо. Праштање јесте први услов борбе са злом, или, ако хоћете, њен почетак, али није крај и није победа. Јер је за ту велику борбу са злом потребно имати „више од дванаест легиона ан- ђела“ (Матеј, XXVI, 53), и прави злочинац, док не види ове легионе, увек ће у „праштању“ видети директан подстицај, а можда и тајно саосећање. Тако и треба схватати речи Јеванђеља „не браните (се) од зла“ (Матеј, V, 39). Правило, садржано у њима, прецизније је одређено речима које следе – у смислу кротког подношења („Ако те ко удари под десном твом образу, Мт. 5,39; Лк, 6,28 – курзив мој И.И.) личних увреда, такође дарежљивог раздавања личне имовине („И кошуљу твоју да узме“, Мт. 5,40-42; Лк. 6,29-38; „Који иште у тебе подај; и који твоје узме“ Лк. 6,30), и личних услуга („И ако те потјера ко“ Мт. 5,41). Објаснити тај позив на кроткост и дарежљивост у личним стварима као позив на безвољно посматрање насиља и неправде, и на потчињавање злочинцима у питањима добра и духа, било би бесмислено и противприродно. Зар предавање слабог злочинцу значи испољавање кроткости? Или је човек вољан да нападачу окрене и туђ образ? Или је онај ко је протраћио друштвену имовину и дао свога брата у ропство такође испољио дарежљивост? Или, мо- жда, оставити злочинцима слободу да се ругају храмовима, сеју безбожност и уништавају отаџбину значи бити кротак и дарежљив? Да ли је Христос позивао на такву кроткост и на такву дарежљивост која је једнака лицемерној праведности и саучесништву у злочинима? Учење апостола и црквених отаца истакло је, наравно, потпуно другачије схватање. „Божјим слугама“ је потребан мач и „узалуд не носи мача“ (I Римљанима, VIII, 4), јер су они претња злочинцима. И управо у духу тог схватања учио је Свети Теодосије Печорски говорећи: „…живите у миру не само са пријатељима, него и са непријатељима; ипак, само са својим, а не и са Божијим непријатељима“.

На тај начин начело духа ограничава деловање љубави у њеном непосредном наивном изливу. Јасно је да то ограничавање повлачи за собом промену њеног духовног устројства и облика.

Иван Иљин, О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ (стр. 112-114), Логос, Београд, 2012.

Превела: Ана Јаковљевић

Валентин Катасонов, КОЛИКО ЉУДИ НА СВЕТУ УМИРЕ ОД ВАКЦИНАЦИЈЕ?

Није потребно доказивати да је тема вакцинације против ковид-19 — главна у свим светским средствима информисања. А у оквиру ове теме, једно од кључних питања, које узнемирава све (почевши од председника држава до обичних грађана) јесте: да ли постоји ризик од смрти после вакцинације? До данас, бар једну дозу вакцине добио је сваки четврти житељ планете (подаци СЗО). Зар није било леталних исхода?

Не изненађује да и СЗО, и државни здравствени органи, и водећа светска средства информисања радије заобилазе ово кључно питање. Јасно је и зашто: СЗО је поставила државама задатак да вакцинишу 80% становништва. Свако помињање леталних исхода, па чак и ризика од леталног исхода, може упропастити светску вакцинациону кампању.

Многе економски развијене земље труде се да сачувају формалну пристојност. Државни здравствени органи и регулатори тржишта фармацеутских препарата данас су увели појам: „Управљање вакцинацијом против КОВИД-19“.

То значи да се сваки човек који је добио вакцину, касније прати и посматра, и сваки нежељени ефекат вакцинације се бележи. Све до леталног исхода. За неке земље „управљање вакцинацијом“ – нов је посао, не нарочито јасан. За друге, као да је уобичајен.

Испоставило се да су у низу земаља Запада, још пре „пандемије КОВИД-19“, били изграђени информациони системи за праћење могућих негативних последица примене медицинских препарата. Ови системи представљају базе података настале сакупљањем и обрадом примарних информација. Примарни подаци се шаљу у медицинске установе, лекарима и грађанима. Не постоји строга обавеза слања обавештења о свим „негативним“ случајевима медицинским установама, лекарима и грађанима. Ствар је добровољна.

Зато многи сумњају у информације које се налазе у базама података. Неки експерти претпостављају да се у таквим системима бележи само један од сто случајева. Но, и то је боље него ништа. Чак се и из тих ограничених информација могу временом „исцедити“ неки интересантни закључци.

У САД је то Систем обавештавања о нежељеним ефектима вакцина (the Vaccine Adverse Event Reporting System — VAERS). VAERS је створен 1990. године. У надлежности је Центра за контролу и превенцију болести (the Centers for Disease Control and Prevention — CDC) и Управе за контролу квалитета прехрамбених производа и лекова (the U.S. Food and Drug Administration — FDA).

У Европској заједници постоји аналогни систем који се зове EudraVigilance (EV). Он је у надлежности Европске агенције за лекове (European Medicines Agency – EMA). Своју делатност систем EV је почео да развија 1995. године.

У Великој Британији сакупљање и обраду података о последицама примене лекова, укључујући и вакцина, обавља Агенција за регулисање тржишта лекова и производа за негу здравља (The Medicines and Healthcare products Regulatory Agency — MHRA).

У Канади делује Канадски систем евиденције негативних последица имунизације (Canadian Adverse Events Following Immunization Surveillance System — CAEFISS).

У Аустралији сличне функције обавља Аустралијска управа за лекове (Therapeutic Goods Administratioin — TGA).

На сајтовима горе поменутих информационих система, постоји показатељ: укупан број саопштења о негативним појавама. Саопштења се класификују по различитим обележјима. Детаљи веома варирају. У свим системима се бележе случајеви леталних исхода. Понекад се примарни подаци накнадно коригују. Како саопштавају на сајтовима, корекције се врше после допунских испитивања. На неким сајтовима укупан број умрлих се не наводи, подаци су разбацани по разним одељцима, зато је потребно време да се схвати прави смисао података.

Навешћу неке бројке из америчког систем VAERS. Последњи подаци, стање на дан 30. јула 2021. године. Укупно је евидентирано 545.338 случајева са негативним ефектима после вакцинације против КОВИД-19. Случајева који нису опасни («Not Serious») било је 219.562. Произилази – остали случајеви (325.776) треба сматрати опасним. А то је готово 60% свих случајева.

Овде спадају бројни различити облици опасних случајева, све до прекида трудноће и побачаја. Издвојена је и позиција „Смрт“ («Death»). Леталних исхода има 12.366. Такође, постоји ставка „Претња по живот“ («Life Threatening») — 12.193. Вероватно ће део вакцинисаних из ове ставке, временом, прећи у ставку „Смрт“.

30. јула 2021. године у САД број вакцинисаних (укључујући и оне који су примили једну дозу) износио је 190,51 милиона људи. Број забележених негативних појава износио је 0,29% од укупног броја потпуно или делимично вакцинисаних. Другачије говорећи, на сваких милион вакцинисаних долази 2.900 оних који су, овако или онако, пострадали од вакцина.

Није тешко израчунати да на један милион грађана САД који су добили вакцину, долази приближно 65 умрлих. Ради поређења навешћу да сваке године од сезонског грипа у свету умре, у просеку, 50-100 људи на један милион житеља планете.

А сад кратко о ситуацији у Европској унији. По подацима система EudraVigilance (EV) до 22. јуна 2021. године укупан број случајева негативних ефеката вакцинације од КОВИД-19, износио је 1,509.266. У том броју, број тешких случајева износи 753.657 (то јест приближно половина свих негативних ефеката). Број леталних исхода вакцинације износи 15.472.

Ситуација у Великој Британији. 7. јула број леталних случајева вакцинације, по подацима MHRA је 1.470.

У Канади до 30. јула ове године у систем CAEFISS пристигло је 11.471 обавештење о нежељеним последицама вакцинације, при чему 2.849 саопштења су се односила на озбиљне случајеве. 167 саопштења-случајева односила су се на летални исход вакцинације.

Наравно, у неким земљама власти су принуђене да признају, у читавом низу случајева, чињеницу о смрти после вакцинације. Но, власт то не чини редовно, већ с времена на време. Најчешће онда када није могуће прикрити смрт. Али потпуне слике нема.

Као пример таквих „ванредних“ саопштења можемо навести Аустрију. 20. априла Федерално управа за безбедност у области здравства у извештају за период од 27. децембра 2020. до 16. априла 2021. године, саопштила је да је број леталних случајева после вакцине против корона вируса у Аустрији дошао до 74. „Федерална канцеларија за безбедност у области здравства била је обавештено о 74 смртна случаја, временски блиска вакцинацији од КОВИД-19.“ (64 — BioNTech-Pfizer, 4 — Moderna, 6 — AstraZeneca)» – примећује се у извештају.

Веома чудно и двосмислено било је иступање 28. јула бугарског министра здравља Стојча Кацарова, који је изјавио да је због грешака учињених у Бугарској, при организацији вакцинационе кампање против корона вируса, умрло око 10 хиљада људи. До краја није разјашњено који су узроци тих десет хиљада смрти. С једне стране министар је говорио да се у земљи одуговлачило са почетком вакцинације па је то довело до смрти оних који су могли бити спасени помоћу вакцина.

А са друге стране ружио је вакцину британско-шведске компаније AstraZeneca (коју је Бугарска прво одабрала) назвавши је неквалитетном. Треба разумети да је део умрлих у Бугарској приписан овој вакцини.

Ја сада не постављам питање зашто официјелним подацима о нежељеним последицама и смрти од вакцина многи експерти не верују, сматрајући да су мање или више умањени. На мене лично утисак остављају чак и званични подаци.

Укупан број леталних исхода од вакцинације против КОВИД-19 у САД, ЕУ, Великој Британији и Канади до јуна-јула ове године износио је 29.475 људи. И све то за неких пола године активне вакцинационе кампање. Ради поређења: САД су изгубиле у току рата у Вијетнаму 58.000 људи (убијени, умрли од рана, нестали…). Но, приметићу да су ти губици настали током осам година (од 1965 до 1973. године). Можемо, такође, упоредити данашњу вакцинацију са вакцинацијама у ХХ веку. Тада је, такође, било случајева леталних исхода, али они су мерени једноцифреним бројевима. Но, ако би број постао двоцифрен, вакцинација би била обустављена. 

Узгред, систем  VAERS даје статистику смртности и по основним врстама вакцина које се примењују у САД — PFIZER/BIONTECH, MODERNA и JOHNSON& JOHNSON. На основу тога можемо израчунати релативну стопу смртности по наведеним препаратима.

Табела 1. Подаци о коришћењу и смртности основних врста вакцина у САД, стање на дан 23. јула 2021. године

Број вакцина у милионима доза

Број регистрованих леталних исхода после вакцина

Број леталних исхода на 1 милион доза

Извор: COVID Vaccine Data.

Може се уочити да коефицијент смртности за три основне врсте вакцина које се користе у САД, постепено расте. Ја сам, конкретно, проверио коефицијент смртности од вакцина 9. јула и добио следеће резултате (број леталних исхода на један милион доза): Pfizer/BioNTech — 39,77; Moderna — 21,69; Johnson & Johnson — 46,12. Као што видимо, коефицијенти смртности по вакцинама за две недеље (од 9. до 23. јула) порасли су. Посебно за вакцину Pfizer/BioNTech.

Узгред, требало би напоменути да је почетком ове године РФПИ (Руски фонд директних инвестиција) додељена мисија промоције вакцине „Спутњик  V“ у свету. Због тога је Фонд направио званичан  Twitter-акаунт, и почео на њему да објављује информације о наведеном препарату. 

У једној од објава на овом налогу, у априлу, саопштено је да су специјалисти проучили јавне податке 13 медицинских регулатора (САД, Француска, Немачка, Велика Британија, Норвешка, Аустрија, Италија, Индија, Аргентина, Бразил, Чиле, Данска и Русија). Спроведена је упоредна анализа вакцина које се користе у овим земљама. Резултати истраживања су показали да по броју смрти на један милион датих доза вакцина, руски „Спутњик  V“, у поређењу са светским лидерима у продаји — Pfizer, Moderna, AstraZeneca и Johnson & Johnson — представља најбезбеднији препарат.

Према стању 19. априла, просечна стопа смртности после вакцинације, по подацима аутора истраживања, по појединачним препаратима, била је следећа (број леталних исхода на 1 милион доза вакцина): Pfizer/BioNTech — 39,4; Moderna — 20,2; AstraZeneca — 12,8; Johnson & Johnson — 7,5; «Спутник V» — 2,0.

Уочљиво је да се подаци истраживања објављени у априлу о вакцинама  Pfizer/BioNTech и Moderna, не разликују много од бројки наведених у Табели 1. Што се тиче вакцине  Johnson & Johnson, априлске и јулске бројке се јако разликују. Наиме, у априлу вакцина  Johnson & Johnson тек је улазила на тржиште и није се видело њено право лице. Данас је она по леталности претекла чак и вакцину Pfizer/BioNTech.

Обратите пажњу — леталност «Спутњика V» у поређењу са западним вакцинама ниска је, но, свеједно — присутна. У том смислу изазива чуђење изјава министра здравља Русије Михаила Мурашка, који је крајем јуна саопштио да не зна ни за један смртни случај од вакцине «Спутник V».1

11.8.2021.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

НАПОМЕНА:

1. У чланку под насловом „Чиновници дају збуњујуће изјаве а људи умиру“ Валентин Катасонов пише: „…Током овогодишње „отворене линије“, 30. јуна, Председник Русије Владимир Путин, признао је да после вакцинације, у нашој земљи, 10% вакцинисаних оболева. Он, истина, није рекао каква је њихова даља судбина. Специјалисти који су коментарисали ову Путинову изјаву, у својим мишљењима су се поделили. Једни су тврдили да је вероватноћа смрти тих људи већа него оних који су се заразили без вакцине. Други, обрнуто, кажу да је нижа. Не желим да се упуштам у стручне медицинске дискусије. На крају крајева, и једни и други су сагласни да вакцинација није гаранција да човек неће умрети од КОВИД-19.

Хајде да заузмемо неутралну позицију. То јест, сматраћемо да је иста вероватноћа да особа која се разболела после вакцинације – умре, као и невакцинисана особа која је оболела.

Поново нам је потребна статистика. По подацима Универзитета Џонс Хопкинс (САД) до 26. јула 2021. године укупан број оболелих са дијагнозом КОВИД-19 у свету износи 196,6 милиона. Умрло је 4,2 милиона људи – отприлике 2% оболелих. Ако применимо просечан светски проценат на цифру коју је Владимир Путин изнео 30. јуна, онда ћемо добити да после вакцинације у Русији треба да умре 0,2% од укупног броја оних који су добили вакцину. 

До 28. јула, код нас, у Русији, вакцинисано је у потпуности 24,1 милиона (16,7% становништва земље). Најмање једну дозу је добило 60,1 људи. Дакле, још једном понављам: од вакцинисаних против корона вируса оболева 10% (Путинове речи); од вакцинисаних умире 0,2% (мој прорачун). На тај начин, од оних који су вакцинисани у Русији против КОВИД-19, требало би да умре 120.000 људи. То произилази из Путинових речи и светског просека.“ (Прим.прев.

Извор: http://russnov.ru/valentin-katasonov-tak-skolko-zhe-lyudej-v-mire-umiraet-ot-vakcinacij/

Валентин Катасонов, МЕДИЦНСКИ АУТОРИТЕТИ И СВЕТСКА ИНКВИЗИЦИЈА

Већ сам писао о енглеском лекару Вернону Колману, који неколико деценија, у својим књигама и јавним наступима, упозорава милионе људи о ризицима који настају у контакту грађана са здравственим системом и фармацеутским компанијама. За медицинске установе и произвођаче лекова човек се претворио у средство за богаћење. Таквом систему није потребан здрав већ болестан човек. Колман оштро критикује тоталну вакцинацију од КОВИД-19.

Овакви борци постоје и у другим државама. А ове године списак опозиционара званичној медицини и Биг Фарми допуњен је новим именима; нека од њих су веома позната у свету медицине.

Ендрју Кауфман

Ендрју Кауфман (Dr. Andrew Kaufman), доктор медицине и сертификовани судски психијатар из САД сматра: „Пандемија корона вируса није права медицинска пандемија, не постоје докази за пандемију. Вакцине нису ефикасне против КОВИД-19. Осим тога та болест није јасно дефинисана, нема доказа који потврђују да је КОВИД-19 узрок слабости. Смртност због ове болести није повећана, што значи – никаква вакцинација није потребна“.

Хилде Де Смет (Hilde De Smet), доктор медицине из Белгије изјављује: „Нова вакцина од КОВИД-19 није безопасна, пандемија не постоји. Људи ће бити „заморчићи“, и могу се појавити врло озбиљни нежељени ефекти“.

Доктор медицине Нил Фосе (Dr. Nils Fosse) из Норвешке каже: „Вакцина против КОВИД-19 није безбедна и нема ефекта. То је нова технологија која је коришћена на свега неколико хиљада људи. Ниво смртности у Норвешкој се не разликује од уобичајених, нормалних показатеља.“

Елизабет Еванс

Доктор Елизабет Еванс (Dr. Elizabeth Evans) из Велике Британије, једна је од оснивача алијансе „Слободна медицина Велике Британије“ (UK Medical Freedom): „Вакцине против КОВИД-19 нису безбедне и нису ефикасне. Технологија је недовољно позната и зато небезбедна.“ На иницијативу докторке Еванс припремљено је „Отворено писмо о питањима медицинске безбедности и етике у вези са вакцинацијом деце од КОВИД-19“. Писмо је адресовано на извршног директора MHRA (Управе за контролу лекова и робе за заштиту здравља), доктора Џун Рејн. (Dr June Raine). У писму се упозорава на погубне последице вакцинације деце и упућује позив се да се она неодложно заустави. Потписало га је више од педесет специјалиста.

Кери Мадеј (Carrie Madej), лекар из САД: „Не постоји никаква светска пандемија КОВИД-19. ПЦР тестови нису предвиђени за откривање болести. Вакцина је експериментална. Пандемија не постоји“.

Петер Рубас (Piotr Rubas) лекар из Пољске који ради као терапеут у Немачкој: „Вакцина мора да прође кроз испитивања, зашто морам да изложим себе опасности вакцинисања непознатом вакцином против болести чија смртност није већа од смртности сезонског грипа“.

На свако слично саопштење, у штампи или на Интернету појављује се десетак оповргавања, али толико примитивних и међусобно сличних, да сам посумњао како организатори/бенефицијенти вакцинационе кампање купују за грош не нарочито образовање људе, који пишу типске „деманте“. Ипак, сада сам више склон веровању да то чине роботи.

Није то цензура. Пре је – инквизиција. Критичаре вакцинације покушавају да униште морално, називајући их „лудацима“, „фалсификаторима“, „конспиролозима“. А готово сви који који се не слажу са вакцинацијом, позивају на отворен и искрен дијалог о питањима КОВИД-19 и вакцинацији. Позивају, да се СЗО и националне управе за здравство при доношењу решења о карантинима и вакцинацији, ослоне не само на мишљења чиновника, већ и на експертску заједницу. Али авај, ни СЗО, ни државна администрација на позиве не обраћају пажњу.

Герт Ванден Боше

Вакцинациона инквизиције никога не штеди. У марту је на пут светским вакцинаторима стао и такав ауторитет као што је Грет Ванден Боше (Geert Vanden Bossche). За СЗО и Биг Фарму Бошеова изјава је представљала шок: они су били уверени да је он „њихов“. Боше је немачки специјалиста у области вирусологије и вакцина, доктор наука. Бавећи се академском науком, Боше је почео да сарађује са компанијама Биг Фарме на разради и производњи вакцина (GSK Biologicals, Novartis Vaccines, Solvay Biologicals). Затим је прешао у управу програма Global Health Discovery  Фонда Била и Мелинде Гејтс у Сијетлу (САД). Радио је и са Глобалном алијансом за вакцине и имунизацију (Global Alliance for Vaccines and Immunization, GAVI) где је био старији менаџер програма за вакцине против еболе. После GAVI Боше се запошљава у Немачком центру за истраживање инфекција (German Center for Infection Research) у Келну, као шеф оделења за проучавање вакцина.

Сада је јасно, Боше почиње да сумња у исправност курса GAVI још 2015. године. Темељно истражујући, посумњао је у безбедност вакцине против еболе, која је коришћења у испитивањима прстенасте вакцинације1 у Гвинеји. Његова критичка научна анализа и извештај са подацима, објављени су у журналу СЗО Lancet 2015. године и послати свим међународним здравственим и регулативним органима који су учествовали у програму вакцинације против еболе. Међутим, тада нису обратили пажњу на Бошеову самосталност, његове сумње нису прешле границу веома уског круга специјалиста.

И, одједном сензација! Шестог марта ове године Герт Ванден Боше објављује отворено писмо о вакцинацији против корона вируса која се шири светом. Писмо је насловљено: „Свим властима, научницима, експертима целог света, свима на које се ово односи: целом свету!“ По мишљењу научника, коришћење препарата против КОВИД-19 може постати узрок глобалног смањивања имунитета људи. Боше упозорава о могућим дугорочним последицама које ће имати вакцине против корона вируса и предлаже да се одмах, неизоставно, заустави кампања масовне вакцинације. Боше истиче да он није принципијелни противник вакцина, али масовна примена ових препарата као профилактичког средства је опасна. Уз то, савремене препарате не можемо звати вакцинама – они нису прошли неопходни циклус испитивања. То су експериментални препарати, чије коришћење претпоставља строге регуле. Коришћење ових препарата опасно је током вирусне пандемије. „Циркулишуће мутације вируса, које настају током пандемије, могу постати узрок појаве значајно опаснијих сојева вируса… Ове мутације, такође, могу имати толерантност на компоненте данашњих вакцина“, – примећује немачки вирусолог.

Ефекат губитка вирусног имунитета, тврди Боше, представља једну од главних опасности масовне вакцинације. И највећу опасност за околину, временом ће представљати, управо они који су вакцинисани: они ће бити главни извор инфекција због губитка вирусног имунитета.

Доктор Вернон Колман био је пријатно изненађен Бошеовим отвореним писмом. Испоставило се: сарадња немачког лекара са Фондом Била и Мелинде Гејтс, и низом компанија Биг Фарме, са GAVI – није га лишила способности да размишља и смело се изјашњава о професионалним питањима. „Доктор Боше је указао да вакцине које се данас користе, нису прикладне за борбу са овом вирусном инфекцијом“ – каже Колман. У свом видеу „Вакцине против КОВИД-19 представљају оружје за масовно уништење и могу уништити човечанство“ Колман понавља основне тезе немачког специјалисте.

Лук Монтање

Још једно изненађење за организаторе свеопште ванкцинације представља изјава француског вирусолога Лука Монтањea (Luc Antoine Montagnier). Тешко је наћи противника вакцинације са више титула. Доктор наука, члан Француске академије, добитник Нобелове награде за медицину. Још прошле године Лук Монтањe је изјавио да је вирус вештачког порекла. „Ово је рад молекуларних биолога – каже вирусолог. – С каквим циљем – нејасно је… Мој посао је да изнесем чињенице, никога не окривљујем, не знам ко је то урадио и зашто“.

Права бомба је био интервју који је француски вирусолог дао 18. маја, америчкој невладиној организацији RAIR Foundation USA. Одмах ћу напоменути да је интервју банован.2 Неко време могли смо се са њим упознати кроз видео-предавања Сергеја Кургињана о вакцинацији, но крајем јуна и та предавања су блокирали.

Али, зато су се на Интернету појавиле оштре изјаве и размишљања да се нобеловац више „не дружи са науком“, да је он сада „конспиролог“, да је његова изјава – „фејк“. Ипак, добро позната продукција робота – повећала је интересовање за оно што говори Монтање. Иако се „чишћење“ Монтањеа обавља много темељитије него „чишћење“ многих других противника и критичара вакцинације, успео сам да преузмем све интервјуе у целини и направим стенографске записе неких делова.

Монтање је вакцинацију против корона вируса назвао грешком која ће ући у уџбенике. Он је потврдио речи дописника RAIR Foundation USA да је по подацима СЗО, после почетка вакцинације „крива“ која показује нове инфекције, нагло отишла горе заједно са смртношћу.“ „Јасно је да се нове варијанте (вируса) стварају путем одабира, уз помоћ антитела као резултат вакцинације“, – рекао је вирусолог.

Пре неколико недеља професор Монтање је дао нови, једнаестоминутни интервју, у коме врло оштро говори о идеји свеопште вакцинације. „Свеопшта вакцинација је огромна грешка. То је научна грешка и медицинска грешка, ако се може тако рећи. Ово што се дешава је незамисливо и једном ће неко за то одговарати. Управо вакцинација подстиче стварање нових сојева вируса. Кинески вирус наилази на антитела створена вакцином и он има два пута: или да умре или да тражи начин да заобиђе вакцину. Нови сојеви представљају одговор вируса на вакцинацију. Може се пратити по земљи поклапање таласа вакцинације са таласом смртности. Посматрам случајеве људи који су се вакцинисали и поред тога разболели. Спремам се да докажем да овај вирус, својом способношћу за мутације, одолева вакцинацији“ изјавио је Монтање.

Снимак новог интервјуа одмах су блокирали, но, он се појављује непрестано. Монтање је интервју дао на француском језику, а убрзо су се у штампи на енглеском појавили „цитати“ из интервјуа који немају ништа заједничко са оригиналом. Затим, сагласно канонима савремене инквизиције, почели да га оповргавају роботима као „апсурдан“. При томе, опоненти добитника Нобелове награде алудирају на Монтањеову часну старост – наиме, има 88 година (као, излапео је старац). Слушао сам његове говоре. И мислим да се ни један од анонимних „опонената“ неће одлучити за директну конфротацију са Монтањеом, човеком пуног менталног здравља, који поседује колосално научно знање.

05.08.2021.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: http://russnov.ru/valentin-katasonov-mirovye-medicinskie-avtoritety-i-mirovaya-inkviziciya/

НАПОМЕНЕ:

  1. Прстенаста вакцинација подразумева поступак вакцинације свих особа који су били у додиру са зараженом особом (прим. прев.)

2. Забрањен, блокиран (прим. прев.)

Александар Дугин, ПРОГРЕС НЕ ПОСТОЈИ

Пре или касније неко је то морао рећи. Идеја прогреса представља чисту заблуду. Док се не растанемо са овом предрасудом сви наши пројекти и планови, анализе и историјске реконструкције, све наше научне представе почиваће на лажном фундаменту. Време је да завршимо са прогресом. Никакав линеарни, постепени развоја људског друштва не постоји.

Чим то признамо све ће одмах, у трену доћи на своје место.

Идеју прогреса формулисали су први енциклопедисти у XVIII веку, а свој извор она има у јеретичкој теорији Ђоакина да Фјора о три царства – Оца, Сина и Светога Дуга. Ортодоксна хришћанска традиција признаје епоху Старог и Новог Завета, то јест, епоху Оца и Сина, но после завршетка хришћанске цивилизације следи кратки период отпадништва, долазак Антихриста и затим крај света. И никакав посебан духовни препород, никакво усавршавање хришћанства се не предвиђа. Напротив, када се ера Сина заврши долази до пада човечанства – изопачења, колапса, деградације. Ђоакино да Фјора и његови следбеници, првенствено католици-фрањевци, насупрот томе, сматрали су да ће будућност бити прекрасна, а после пада средњовековне хришћанске цивилизације прорицали су наступање нечег још узвишенијег и светог.

Енциклопедисти већ нису веровали у епоху Светог Духа, а ни у Цркву, ни у самог Бога. Но, убеђеност у крај хришћанске културе су делили и радосно објавили крај религије као почетак новог друштва – праведнијег, савршенијег, рационалнијег и демократичнијег. Развијенијег.

Тако се формирала код атеиста и материјалиста – Турго, Кондорсе, Дидро, Мерсе – теорија општег прогреса човечанства, која је прилично брзо подигнута до статуса апсолутне догме. Људи Новог времена подстицани су на сумњу према свему – богу, човеку, уму, материји, друштву, хијерархији, философији, али у прогрес нису сумњали…. Не, то је превише.

Откуда таква аксиоматичност? Зашто је мишљење једног броја мислилаца – при чему не најблиставијих и најутицајнијих – одједном стекло статус догме? И зашто оно не допушта критику, рационално разматрање, постављање питања?

У томе се крије нека тајна. У Новом времену категорички је забрањено порицање прогреса. То је заједничко свим политичким идеологијама – либерализму, комунизму, национализму, свим научним школама – идеалистичким као и материјалистичким. Вера у прогрес је постала религија своје врсте. А религији докази нису потребни. Што је апсурдније тим је веродостојније.

Тако је, кренувши ка прогресу, Ново време одбацило антику, средњовековље, богословље, традиције Платона и Аристотела, хијерархију, империју, монархију, древне принципе светог сељачког рада.

Наравно, постојала је критика прогреса – и од стране традиционалиста и код неких мислилаца који су се држали цикличних представа о логици историје, и у школи европских структуралиста, и у теорији нових антрополога.

Мит о прогресу убедљиво је разорио водећи руско-амерички социолог Питирим Сорокин.

Но, у друштвеној свести – и чак у колективно несвесном – мит о прогресу је сачувао свој доминантан положај. Без обзира на све: серију великих политичких катастрофа, очигледно изопачење савремене културе, колапс друштвених система, злокобна открића психоанализе, ироничну критику Постмодерне – човечанство слепо верује у прогрес. И наставља самим тим да заоштрава ситуацију.

Но, довољно је признати да је то била јерес, ни на чему заснована хипотеза, потпуно оповргнута самим током историје, и слика стварности која нас окружује вратиће се у фокус.

Савремена цивилизација се налази, пре свега, у стању великог пропадања. Ово признање је горко, но оно није истоветно са очајањем. Ако се све покварило – а све се заиста покварило – дајте да се вратимо целовитости и здрављу, да обновимо све како је било. Док се не поквари.

Више од тога, одрицање прогреса нипошто не забрањује да се призна побољшање у овим или оним областима живота. Но, не треба из тога изводити законитост која обавезује. Нешто ће се побољшати. Нешто погоршати. И једна фаза може сменити другу. А у различитим друштвима ови циклуси – ако уопште имају неки универзални алгоритам – могу да се не подударају. Негде је сада прогрес, а негде регрес. У Русији је лето, у Аргентини зима.

Без прогреса обновићемо наш здрав разум и нашу слободу. Ми можемо изградити бољи свет, али можемо и гори. Сваки пут треба поново мислити. Упоредити, анализирати, затражити помоћ од историје, преосмислити наслеђе прошлости – без било какве надмености и предрасуда.

Хајде да учинимо наше постојање достојним. Боље него што је сада. Али да би учинили нешто у том правцу, бар један малени корак, потребно је без жалости одбацити идеју прогреса – ту опасну, разорну, изопачену јерес.

28.7.2021.

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

Извор: http://russnov.ru/aleksandr-dugin-progressa-ne-sushhestvuet

Валентин Катасовнов, ГЛОБАЛНА ПОЛИТИКА ВАКЦИНАЦИЈЕ И СМРТИ ОБАВИЈЕНЕ ТАЈНОМ

Вакцинација против ковида, иако уз велика „проклизавања“, креће се напред. Помаци су веома неуједначени. Рекордер у вакцинацији, до 20. јула, били су Уједињени Арапски Емирати (УАЕ). Проценат становника који су примили једну или две дозе вакцине у Емиратима износи 76,73%; потпуно вакцинисаних (који су добили обе дозе) – 67.55. У групи лидера је и Израел, код кога су ови показатељи уравнотежени 61.65% и 56.37%. А ево још неких земаља – лидера: Канада – 69.78% и 51.03%; Холандија – 67.93 и 46.09%; Велика Британија – 67.90 и 53.10%; Немачка – 59.59 и 46.76%; САД – 55.99 и 48.53%. Русија се на светској лествици налази у средини са 22.73 и 14.79%.

Ипак, постоји велики број држава за које се не може рећи да имају успех у вакцинацији. Ево неких показатеља: Руанда – 3.00 и 1.90%; Пакистан – 4.13 и 2.02%; Република Конго – 2.89 и 0.28%; Нигерија – 1.20 и 0.66%.

Таквих земаља има много и у њима, укупно узевши, живи готово половина становништва планете. Како се може говорити о достизању, од СЗО прокламоване, циљне цифре од 80% (проценат популације који мора бити вакцинисан), ако су у државама трећег света успеси тако скромни? У СЗО одлично схватају да земље трећег света неће моћи самостално да дођу до задатог нивоа јер је потребан огроман новац. Вредност једне дозе вакцине произведене на Западу, у просеку, износи 20-30 долара. Рецимо, да би се једном дозом вакцине произведене на Западу вакцинисала једна милијарда становника трећег света (узимам број људи у најсиромашнијим земљама) потребно је 20-30 милијарди долара. А за потпуну вакцинацију (обе дозе) неопходно је 40-60 милијарди долара. Међутим, у Светској банци су израчунали да је државама трећег света потребно, не мање, од 100 милијарди долара. Земље богатог Запада већ више од годину дана разматрају да за њих не би било лоше да се „отворе“, сакупе потребну суму и помогну сиромашним становницима трећег света. Очигледно да би се корпорације Биг Фарме ( америчке компаније Pfizer, Moderna, Johnson&Johnson, Novavax; немачке BioNTech и CureVac; англо-шведска AstraZeneca и др.) веома обрадовале таквој дарежљивости: јер би новац, понуђен у облику помоћи земљама трећег света, завршио на крају на банковним рачунима Биг Фарме. Ипак, до данас ово није остварено. Још увек не могу да сакупе неопходну помоћ.

Међународни монетарни фонд (ММФ) спреман је да стави на располагање земљама трећег света кредите у циљу борбе са „пандемијом“ и за масовну вакцинацију, но кредите нема ко да опслужује и отплаћује.

О свему овоме говорим само да бих објаснио: шефови многих држава трећег света, без посебног одушевљења су прихватили позив СЗО на свеопшту вакцинацију. Ове земље имају много значајније задатке (савладавање глади, да обезбеде становништву приступ чистој води итд.). Многи лидери држава трећег света правилно су схватили баханалије око корона вируса – као игру која је потребна само Западу и Биг Фарми. Још прошле године доста земаља у развоју прилично се дистанцирано и скептично односило према надуваној СЗО хистерији под називом „пандемија“. Код већег броја државника трећег света скепса је била условљена финансијским разлозима, но, неки су схватали коначне циљеве прљаве игре под називом „вакцинација“ и своје мишљење нису скривали.

Број опозиционара вакцинацији, из земаља трећег света, за годину дана се приметно смањио. Средином 2021. године свега пет држава у свету нису прихватиле идеју масовне вакцинације од корона вируса. То су: Бурунди, Хаити, Северна Кореја, Танзанија и Еритреја. Лидери три од наведених пет држава (Бурунди, Танзанија и Хаити) недавно су умрли. Њихове смрти су обавијене тајном.

Међу умрлим издваја се председник Танзаније Џон Магуфули (John Pombe Joseph Magufuli). Он је демонстративно одбио да учествује у свеопштој психози и следи „препоруке“ СЗО о борби са КОВИД-19. У јуну 2020. године прогласио је Танзанију „слободном од КОВИД-19“. Земља није затворила границе страним туристима, а августа 2020. године обновила је привремено прекинуте летове из Москве.

Председник Џон Магуфули иступио је категорички против коришћења заштитних маски, социјалне дистанце, изразио сумњу у ковид тестове и већ тиме искључио неопходност свеопште вакцинације становништва. Није молио ММФ и Светску банку за новац за вакцинацију, није преговарао са Биг Фармом о куповини вакцина. У светским средствима за информисање почеле су да се појављују бројни чланци у којима је разобличавана његова „лакомисленост“, но, председник Танзаније је остао непоколебљив. Пресекао иницијативе неколико месних лекара да тестирају људе на КОВИД и броје заражене. Без дозволе власти публикације о КОВИД-19 у земљи су биле забрањене. Да би умирио становништво и исмејао светску панику, лекари у Танзанији су на молбу председника тестирали животиње, чак и воће: тако је инфекција откривена код козе, препелице и папаје. Почетком 2021. године Европска унија је доделила овој источноафричкој држави 27 милиона евра за борбу са „пандемијом“, конкретно, за куповину вакцина, маски и лекова. Ипак, када је добио новац, танзанијски лидер је одбио да вакцинише становништво. Објаснио је да нема поверење у препарате као што има у лековито биље и подсетио житеље своје земље на животворну силу молитве. „Ми морамо, пре свега, да се уздамо у Бога у борби са овом опасном болешћу. Да, треба предузети мере предострожности како би заштитили себе од ове напасти, као што саветују наши лекари. Но, ми смо проживели више од годину без вируса и изашли некако на крај и без маски, многи од вас их нису носили“ – изјавио је Џон Магуфули.

Ова прича се трагично окончала. У фебруару су средства информисања саопштила да се Џон Магуфули заразио корона вирусом. А 17. марта је изненада умро са дијагнозом КОВИД-19.

Многи су смрт председника Танзаније коментарисали као освету Биг Фарме због његове самовољности. Неки су то чак назвали „ритуалном казном“. Ова верзија се не може ни потврдити ни оповргнути, но прича добија злокобни призвук ако јој додамо доста чудне смрти низа других лидера земаља трећег света.

8. јуна 2020. године умро је у 55. године председник Бурундија Пјер Нкурунзиза (Pierre Nkrunziza).

13. децембра 2020. године умире у 52. години премијер Свазиленда Амброз Мандвуло Дламини (Ambrose Mandvulo Dlamini).

10. марта ове године у 56. годинини умире Амед Бакајоко (Hamed Bakayoko), премијер Републике Кот Д‘Ивоар (Обала Слоноваче).

И, хронолошки последња прича у овом низу смрти: 7. јула 2021. године у 53. години убијен је Жовенел Моиз, председник Хаитија.

Ланац ових чудних смртних случајева наставља да привлачи пажњу. Умрли лидери држава нису били стари људи. Њихове смрти нису последица година. Обједињује их што су се, у већој или мањој мери, односили „лакомислено“ према „пандемији“ и вакцинацији. Није само Џон Магуфули отишао из живота са корона вирусом. У историји галопирајућих смрти председника Бурундија, премијера Свазиленда и премијера Обале Слоноваче, такође фигурира реч „ковид“. И тешко је схватити да ли је овај вирус био пратилац других болести од којих су боловали или је он био основни узрок њихове смрти.

А, може бити да вируса уопште није било. Данас се у арсеналу ЦИА и других западних специјалних служби налази немали број начина за брзо усмрћивање непожељних лица, без коришћења ватреног или хладног оружја, отрова и других „традиционалних“ метода. Савремена биотехнолошка и медицинска достигнућа омогућавају да се изазову многе смртоносне болести. Као што је познато, 2012. године умро је председник Венецуеле Хуго Чавез. Званична дијагноза: инфаркт на фону акутне инфекције и рака. Да, имао је инфаркт, да имао је рак, да и инфекцију. Ипак, све је почело тиме што су га неприметно заразили. До своје смрти, ове верзије се држао и сам Чавез, који је рекао да је његов рак – дело руку иностраних непријатеља. Узгред, Фидел Кастро је не једном, молио Чавеза да буде опрезан и да не заборави да су америчке специјалне службе научиле да користе рак као оружје за уништење. Британски Guardian је 2012. године направио списак државних лидера који су истом периоду оболели од рака. То су: „председник Аргентине Нестор Киршнер (рак дебелог црева), председник Бразила Дилма Русеф (рак лимфних жлезда), њен претходник Луиз Инасио Лула да Силва (рак грла), председник Венецуеле Хуго Чавез (метастаза рабдомиосаркома)1 бивши председник Кубе Фидел Кастро (рак желуца), председник Боливије Ево Моралес (рак носа) и председник Парагваја Фернандо Луго (рак лимфних чворова).“ Сви су били истакнути национални лидери и имали напете односе са Америком.

Међутим, нас сада не занима питање правог медицинског узрока смрти горе поменутих лидера (осим председника Хаитија). Ми чак не можемо рећи да ли су четири лидера жртве болести или тајних операција. Важно је да су ове смрти повезане с њиховим одбијањем (или слабом жељом) да спроведу вакцинацију становништва својих држава. И, ако некоме одговара да ове смрти квалификује као „ритуалне казне“, онда циљ такве квалификације може бити застрашивање оних вођа држава и влада који се осмеле да скрену са „генералне линије“ СЗО, заправо оних који стоје иза СЗО, а који су организовали и користе „пандемију“ и вакцинацију.

Последњи на овом злокобном списку – председник Хаитија Моиз – не спада међу жртве које су умрле из медицинских разлога. Но, Хаити је почетком лета 2021. године био једна од малобројних држава света које нису приступиле вакцинацији становништва од корона вируса. У Северној и Јужној Америци били су једини. The Washington Post је ту ситуацију назвао „политички дисфункционалном“ (political dysfunction). Председник Моиз је делио убеђење већине житеља острва да Mikwòb pa touye Ayisyen; у преводу са креолског језика: Прост микроб не може убити Хаићанина. У априлу 2021. године Хаити се одрекао готово осамсто хиљада доза вакцина AstraZeneca које су му предложене у оквиру програма COVAX за најсиромашније земље. И после три месеца десило се убиство. У председника су испалили 12 метака.

P.S. Сада тече трећа декада јула 2021. године. Ако је средином године у свету било пет држава које се нису прикључиле глобалном процесу вакцинације, сада их је остало свега три. У јулу су наследници преминулих председника Танзаније и Хаитија донели одлуке о почетку вакцинације становништва. 15. јула, осам дана после смрти председника Хаитија у земљу је стигло пола милиона доза вакцина – поклон САД у оквиру механизма COVAXглобалног програма за равномерну расподелу вакцина од корона вируса у целом свету.

Три државе још увек настављају да се противе плановима вакцинације. Пажљиво ћемо пратити стање здравља председника Бурундија Еваристе Ндајшимије (Evariste Ndayishimiye), председника државног савета Северне Кореје Ким Џонг Уна и председника Еритреје Исајаса Афеворкија.

28. јул 2021.

Валентин Катасонов
Превод: Александар Мирковић

Извор: http://russnov.ru/valentin-katasonov-globalnaya-politika-vakcinacii-i-smerti-oveyannye-tajnoj/

НАПОМЕНА:

1. Малигни тумори који се развијају из попречно-пругастог мишићног ткива, најчешће на рукама и ногама, али се могу развити у глави и врату, у репродуктивним и мокраћним органима, нпр. вагина или бешика.

Епископ Порфирије (Шутов), САЧУВАЈМО ЛИК БОЖИЈИ У СЕБИ

Чланови Цркве нису потчињени хијерархији никаквом обавезом, они имају пуну слободу не само научног истраживања, философског мишљења, уметничког стварања, него и пуну слободу критике према црквеној (и, наравно, државној) хијерархији, а да тиме никако не могу бити осумњичени како тобоже вређају државу, Цркву или Бога, јер се, прво, Црква не тиче државе, друго, Црква није хијерархија, а Бог није отеловљен у црквеној хијерархији, него само у заједници људи спојених божанском љубављу једних према другима.“
Жарко Видовић, РУСКИ СЛАВЈАНОФИЛИ – РЕЧ У ЊИХОВУ (о учењу Алексеја Хомјакова)

Епископ Порфирије(Шутов)1, САЧУВАЈМО ЛИК БОЖЈИ У НАМА

У име Оца, и Сина, и Светога Духа!


Данас, у овај Васкршњи дан, драга браћо и сестре, наша Соловецка заједница2, њени парохијани и верујући, налазе се у посебном душевном стању. Ствар је у томе што је прошле недеље, као и у другим регионима Русије, и у Архангелској области, главни епидемиолог издао уредбу о обавезној вакцинацији неких категорија грађана. У те категорије спадају наставници у школама, радници у области угоститељства, према томе – читав низ наших парохијана. И, наравно, та уредба ни на који начин не укида оне уставне и законске прописе, који се по свом правном статусу, појављују као несумњиво снажнији и тежи.

Међутим, у исто време, наша браћа и сестре у Христу осећају сада одређени административни и психолошки притисак, и у том стању се налазе и у храму. И ми, наравно, не можемо остати равнодушни. Апостол Павле је донео за хришћанске заједнице овакав закон: „Aко страда један уд, са њим страдају сви удови…“3 Зато смо ми са вама, са вама који преживљавате збиља праву душевну буру, збиља дубоки, скривени бол срца, у овим новим околностима.

До сада је свако, заиста сам одлучивао шта му је корисније. Многи су изабрали предложену од свих влада света, без изузетка медицинску процедуру. Други су сматрали да је за њих боље да се ње одрекну. Но, то је био стварно лични избор. Сада је неопходно да поново изврше избор (они на које се то односи). И поново провере разлоге на којима заснивају ову, за себе важну одлуку. А какви могу бити разлози за хришћанина, шта је заиста значајно и сушаствено за нас? Које су вредности на које се хришћанска савест може ослонити и без грешке донети одлуку, одлуку поводом које ће се у савести јавити Глас Божији који ће донети мир?

Здравље је реална и велика вредност. Наш живот је Дар Божји. Велика срећа је сретати дане у овом земљаском врту Божијем, бити виноградар у овом винограду Божијем, научити како да будемо корисни Богу својим радом и истовремено се припремити за тежак испит који нам предстоји када будемо прелазили у вечност. Међутим, још овде, на земљи, старајући се о свом спасењу, уподобљавајући се Богу, ми морамо врло јасно да дамо одговор, да наш живот и наше здравље – нису наша својина, већ да припадају Богу. Ми смо само одговорни за туђе добро, добро Божије, и ми се морамо према њему односити као према истинском дару. И Господ ће нас питати како смо чували тај дар, како смо њиме располагали у свом животу земаљском. Зато, наравно, ми морамо чувати своје здравље. Ми смо дужни да се старамо о њему, ми треба да избегавамо болести.

У том смислу, несумњиво, за многе је убедљива, предложена нам медицинска процедура, вакцинација, и они је бирају. Дај Боже да њихова вера у лековитост тих средстава буде оправдана. Други, имају савршено чврсте, легитимне основе, да сумњају у лековитост, зато што се заиста могу поставити питања о овим лековима. И незавршена испитивања лекова, и то што људи поново оболевају, прилично често, и тешко болују. И нус-појаве. Све то има своје место. На све то треба обратити пажњу. Зато многи, такође желећи добро свом здрављу, и такође одговорно се према здрављу односећи, сматрају, да је, у крајњој линији, боље уздржати се од узимања тих средстава.

Ми, овде у Соловки, добро знамо шта је ковид. Преболелео га је цео манастир, преболели су га наши парохијани. Имамо и губитке – два брата су умрла и двоје парохијана. Изјављујемо саучешће и молимо се за оне који су болесни. Сада је тешко болестан, многима од нас познат, наш брат из Валаамског манастира, архимадрит Методије, љубљени брат, говорећи његовим речима. Зато молим све вас да се помолите за његово здравље.

У исто време, налазимо се у храму Божијем не само да би размишљали и бринули се за своје здравље. Постоји нешто много важније за хришћанина. То је Сам Христос. Бити са Христом, бити у Христу – та вредност је много, неупоредиво, важнија од саме вредности живота.

И из тог угла, не медицинског, већ религиозног, (питамо се) на шта не може да не обрати пажњу, свако ко доноси одлуку у вези са овим питањем? Потпуно званична информација: вакцина је генетски инжењеринг, она је високотехнолошки производ. У њој се налазе ћелије, она садржи протеине информационе РНК – мРНК.4 Ови агенси се уграђују у људски геном, мењају га, модификују, редигују5. Хришћанин, који се одговорно односи према свом спасењу, мора застати већ код овог.

Шта је то генетско-модификовани производ сви ми добро знамо. Ако је то парадајз, на пример, онда он има само спољашњу сличност са плодом који се гаји у нашој леји. А шта је то генетско-модификован човек, или, ако желите, човек са генетски редигованим геномом?6 У којој је мери лик Божји остао у њему неповређен? И ко може гарантовати да ово уплитање није за собом повукло и неповратно оштећење лика Божијег у нама?

Такође је тачно и званично познато да у вакцини постоје наночестице метала, и да те честице поседују читав низ својстава парамагнетизма7, конкретно, постоји технологија да се преко њих делује на човеков нервни систем. То откриће је патентирано, то је савршено истинита информација. Кроз све ово оцртавају се контуре дигиталног управљања. И у вези са тим јавља се питање: заиста, да ли човек, који је под оваквим утицајем или који је осетио ове утицаје на себи – остаје аутономна и суверена личност? Или је центар управљања нашим понашање премештен негде изван нас?

Но, за наше спасење апсолутно је неопходно: остати човек по образу и подобију Божијем.

Ако се такве промене изврше у људској природи, да ли ће Христ, Који је дошао да спаси грешног човека, али човека који није изгубио лик Божји, да ли ће Он пронаћи тај лик у нама, ако смо били подвргнути интервенцији, ако се у најскровитије дубине људске природе умешао пали човек, по свом палом разуму? Да ли ће Он наћи у нама ту овцу, ради које је Он, Пастир, оставио 99 оваца у планини и дошао да нађе једну, заблуделу овцу, људски род, хоће ли је узети у Своје руке?

А шта ако од решења овог питања зависи наша вечна судбина: да ли ћемо бити Христови? Да ли ћемо вечно пребивати у светлости Пресвете Тројице, или ћемо делити адска насеља припремљена за ђавола и његове анђеле? „Боље је на себе примити ударац хиљаду муња, него видети како се кротко лице Господа окреће од нас и како светли лик, око Његово, неће да нас гледа.“ Тако је једном рекао Свети Јован Златоуст. Ето, у томе је наш страх. То је страх Божји, бојазан да не увредимо Оца Небесног, Бога који нас љуби. И овај страх изгони из хришћанског срца све остале страхове. Управо зато је хришћанска цивилизација поставила „црвене линије“ које се не смемо прелазити, уплитати се у скривене тајне овог света, у тајне Божије.

Дух овог хришћанског страхопоштовања8 према човековој личности, према лику Божјем који је у нама, прожима, дословно, све правне прописе. Права са великим почетним словом, а не оног безакоња које се елегантно облачи у данашње законске прописе. Може бити да некима ови разлози изгледају безначајно. Ако, на пример, човек верује да је настао од мајмуна, њему ће изгледати чак корисно да научи како да интервенише у дубини људске природе, да постане, тако да кажем, моћни фактор даље еволуције људског рода; а још више онима који ратују са Богом. Но, то је њихов избор. Може бити, да ће неко од вас, доносећи одлуку, сматрати да је ово неважно, али драга браћо и сестре, мој задатак и брига, сада, као главе Соловецке заједнице, јесте да ваш избор исходи из свестране информисаности о овом питању. А друго, да он буде заиста избор ваше слободне, у вама слободне савести.

Помолимо се сада преподобном Сергију, светим преподобним мучницима, великој кнегињи Јелисавети, инокињи Варвари, нашим Царским страстотерпцима, у чије сећање смо служили јуче и данас. Свим руским светитељима. Свим светима, овом величанственом духовном Небу. Овом несагледвом скупу блиставих светитеља, који пребивају сада пред Престолом Божјим, нашим Молитвеницима, нашим небеским заштитницима и заступницима. Да нас Господ њиховим молитвама ојача у духовној борби која се распламсава. Амин.

18.7.2021. Четврта недеља по Педесетници,
Обретење часних моштију преподобног Серија, игумана Радоњешког

Превео: Александар Мирковић

Извор текста: https://apologet.spb.ru/en/4456
Видео: https://ruskline.ru/video/2021/07/19/obrawenie_ep_porfiriya_k_soloveckoi_obwine_

НАПОМЕНЕ:

1. Више о епископу Порфирију на: http://solovki-monastyr.ru/abba-page/namestnik/

2. „Спасо-Преображенски Соловецки манастир представља једну од светиња Васељенског православља. Соловки су још од давнина називани царством монаха: од XV в. по Божијем промислу земља је та освећена духовним подвизима монаха, а у XX в. натопљена светом крвљу мученика и исповедника руских.” Више о Соловецком манастиру на адреси: https://srpska.pravoslavie.ru/94420.html

3. Прва посланица Коринћанима Апостола Павла „И ако страда један уд, са њим страдају сви удови, а ако ли се један уд прославља, са њим се радују сви удови.“ ( 12:26)

4. Рибонуклеинска киселина (РНК) (енгл. Ribonucleic acid – RNA) је биолошки важан тип молекула које имају значајну улогу у кодирању, декодирању, регулацији и експресији гена. РНК и ДНК представљају два типа нуклеинских киселина, које са протеинима спадају у есенцијалне макромолекуле свих живих бића. Као и ДНК, молекули РНК се састоје од дугих ковалентно везаних јединица – нуклеотида, с тим што су РНК молекули најчешће једноланчани. Сваки нуклеотид у РНК молекули се састоји од хетероцикличне базе, шећера рибозе и фосфатне групе. РНК молекули у ћелији настају транскрипцијом (преписивањем) ДНК помоћу ензима који се називају РНК полимеразе. Већина гена у ДНК молекулу одређује аминокиселинску секвенцу одређеног протеина. РНК молекули, који настају као копије тих гена, а у функцији су преноса генетичке информације са ДНК из нуклеуса (ћелијског једра) у протеински молекул који се синтетише у рибозомима, означавају се као иРНК (Информациона, курир, гласничка РНК). Међутим, финални продукти неких гена су различити РНК молекули који имају или функционалну (ензиматску) или структурну улогу у ћелији. Иако је улога многих од ових некодирајућих РНК молекула још непозната, позната је функција неких од њих (нпр. транспортна РНК – тРНКрибозомска РНК – рРНК и др). ВРСТЕ РНК По улози коју у ћелији имају и по свом просторном изгледу, РНК се дели на: информационутранспортну и рибозомску. Све три врсте настају преписивањем (транскрипција) одређених делова једног ланца ДНК, односно преписивањем гена, tако да РНК представљају копије појединих гена.

Информациона РНК (иРНК или мРНК) настаје преписивањем структурних гена који садрже упутство за синтезу протеина. Улога иРНК је да то упутство (информацију) за синтезу протеина пренесе до рибозома (место синтезе протеина). Синтеза иРНК почиње онда када је ћелији потребан неки протеин, а када се обезбеди довољна количина протеина иРНК бива разграђена.

Транспортна РНК (тРНК) настаје преписивањем мале групе специфичних гена. Транспортна РНК има двоструку улогу: преводи упутство за синтезу протеина са иРНК у редослед аминокиселина у протеину и преноси аминокиселине до рибозома.

Рибозомска РНК (рРНК) настаје преписивањем гена који се заједнички називају »организатори једарцета«. Њена улога је да заједно са одређеним протеинима награди рибозоме.

Ћелије једног организма се међусобно разликују по иРНК и тРНК које садрже док су рРНК и ДНК у свим ћелијама једног организма исте.

(Извор: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B8%D0%B1%D0%BE%D0%BD%D1%83%D0%BA%D0%BB%D0%B5%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D0%B8%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0, приступљено страници 21.7.2021. у 6.56 часова)

5. Редиговање (уређивање) генома је врста генетског инжењеринга у којој се може уградити, уклонити или преместити фрагменти ДНК у геному организма, користећи специфично дизајниране ендонуклеазе, или „молекуларне маказе“. Ове нуклеазе стварају дволанчане прекиде у ДНК на одређеном месту генома. Индуковани дволанчани прекиди се поправљају током процеса рекомбинације, што омогућава добијање усмерених мутација.


Уређивање генома проглашено је методом године у 2011. години.

(Извор:https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B5_%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B0 страници приступљено 21.7.2021. у 19 часова).

6. ГЕН – Ген је физичка и функционална јединица наслеђивања, која преноси наследну поруку из генерације у генерацију, а чини га целовит део ДНК потребан за синтезу једног протеина или једног молекула РНК. Гени су нанизани дуж хромозома. Ген за одређено својство увек се налази на истом месту на хромозому које се назива генски локус. Гени су линеарно распоређени делови хромозомске ДНК (види слику). Њихова величина (број нуклеотида ДНК) и распоред на хромозомима су строго одређени. Грађа гена је грађа саме ДНК и огледа се у тачно одређеном редоследу нуклеотида (А, Т, Ц и Г). Промена тог редоследа, мањак или вишак нуклеотида резултира у промени функције гена и назива се генска мутација (тачкаста мутација). Појмове фенотип и генотип у науку је увео дански ботаничар Вилхелм Јохансен (1905), а из генотипа је изведен ген. ГЕНОМ – Геном је скуп гена које садржи једна хаплоидна ћелија. Гени се налазе на хромозомској ДНК и представљају линеарни распоред нуклеотида у тој ДНК. Величина генома изражава се као Ц-вредност (односно C-вредност, где је C узето од међународне ознаке за цитозин) која представља број базних парова у хаплоидној гарнитури хромозома. Вршена су упоређивања величине генома са сложеношћу биолошке врсте и утврђена је корелација између величине генома вирусабактерија и еукариота и њихове сложености: вируси су најпростији и имају најмањи геном,бактерије, као сложеније од вируса имају већи геном од њих али ипак мањи од еукариота. Утврђено је и да величина генома (количина ДНК) далеко превазилази збир гена који шифрују (кодирају) све ћелијске протеине.

Парадокс Ц-вредности указује на чињеницу да повећање количине ДНК не значи истовремено и повећање броја гена.

(Извор: 1. https://sr.wikipedia.org/srec/%D0%93%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC и 2. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%93%D0%B5%D0%BD страници приступљено 21.7.2021. године у 7.14 часова)

7. Парамагнетизам је облик магнетизма који се јавља само у присуству спољашњег магнетног поља. Парамагнетични материјали су привучени дејством магнетног поља, али за разлику од феромагнетичних, магнетне особине показују искључиво у присуству спољашњег магнетног поља.

Парамагнетичне супстанце је детаљно изучавао и дао им име британски научник Мајкл Фарадеј 1845. године. Парамагнетици поприлично слабо интерагују са магнетима, око сто хиљада пута слабије од феромагнетика, тако да се те интеракције могу детектовати само помоћу веома осетљивих инструмената или коришћењем доста јаких магнета. Јак парамагнетизам се јавља у једињењима која садрже гвожђепаладијумплатину и ретке метале.

(Извор: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Paramagnetizam страници приступљено 21.7.2021. у 7.24 часова)

8. Унутрашњи дрхтај који настаје у додиру са Светињом (прим.прев.)

Олга Четверикова, АКО ХОЋЕШ ДА ПОБЕДИШ НЕПРИЈАТЕЉА – ВАСПИТАЈ ЊЕГОВУ ДЕЦУ

Који су циљеви и задаци промена које се врше у нашем образовању и науци? Да ли су оне захтев времена? Не, ствар је много озбиљнија. Пошто се промене одигравају у свим сферама – економској, политичкој, социјалној, научној… силницима овог света неопходна је и промена у целокупном систему вредности. И зато сфера образовања постаје кључна, јер од тога како ће бити васпитана наша деца, зависи и будућност Русије. Као што каже једна изрека: „Ако хоћеш да победиш непријатеља – васпитај његову децу.“ Подривајући образовање, непријатељ подрива наш научни потенцијал и поглед на свет својствен руској цивилизацији.

Свест наше деце није лако престројити – зато започињу дубинске процесе уз коришћење биолошких, информационих и нанотехнологија… То јест, ако су раније технологије мењале услове рада и услове нашег живота набоље, данашње су усмерене ка измени самог човека. Због тога старо поимање човека и света, чији се корени налазе у хуманизму хришћанске етике, постаје господарима света непотребно, чак и штетно, јер духован човек, интелектуално развијен и моралан не може бити објект на коме ће се применити нове технологије.

Са тачке гледишта нових технологија, човек је несавршен и телом (смртан, подложан болестима), и свешћу (не може да обухвати необухватно). Значи, уз помоћ генетске преправке и импланата човек треба да се стопи са тим технологијама, да са њима чини јединствену целину. Тај основни правац развоја у науци и техници, који се учврстио деведесетих година ХХ века када је трансхуманистички покрет створен у САД, касније је захватио свет.

Који су основни смерови у којима се данас трансхуманизам реализује?

Сви врсте хемијски препарата за измену човековог стања и генетске мутације. Под хуманим изговором лечења страшних болести, ствара се нови облик гентски модификованог човека. Следећа етапа је стварање људи-киборга: у људе ће имплантирати чипове, плоче… импланте који ће омогућити да се замени орган или ће контролисати његов рад.

Затим – стварање човекоподобних робота, аватара. И на крају, стварање бесмртног натчовека или вештачког суперинтелекта. Претпоставља се да се људски разум може преселити, не у други биолошки објекат, већ у компјутер. То дигитално супербиће, супермозак биће створено 2045. године и почеће да се бави целокупним научним развојем. Хоће ли се испоставити да је човек сувишан?

Све наведено могло би изгледати као бајка да на томе не ради читава мрежа института, пре свега, Институт за сингуларност у САД. Друштво будућности – информационо је друштво потпуне информативне контроле, у коме ће сваки човек бити повезан преко Интернета на светску мрежу. Они, који не буду хтели да користе Интернет, пашће под сумњу, пошто ће представљати опасност за власт богатих немогућношћу да буду контролисани.

Интересантно је да се Институт за сингуларност налази баш тамо где и институти НАСА, седиште Google (они су и финансирали стварање Института за сингуларност), ту где је и – Силиконска долина и Холивуд који својим филмовима открива тајне нових технологија, фактички нам показујући будућност човечанства. Ту – у Калифорнији – налази се и седиште окултног покрета „Њу ејџ“ – религије „новог века“ – и секта сатаниста. Дивно суседство!

Стварање новог човека захтева озбиљне промене у систему образовања. Тако, наши геополитички противници прелазе на нове методе вођења рата – бихејвиорални рат… „Поведенческая война“ (бихејвиорални рат) означава промену или рушења система основних вредности, стереотипа понашања, норми живота. А где се формирају те вредности? У религији и у систему образовања. Зато је њима православље непријатељ број један, а добро традиционално образовање – непријатељ број два и по њима ударају.

Запад је поделио огроман новац да би заменио наше уџбеника историје и поставио другачије акценте у тумачењима историјских догађаја, а онда те уџбенике одштампао у великим тиражима. Затим је смањен број часова руског језика, промењен списак књижевних дела обавезних за изучавање.

На крају, дошло је до рушења јединственог образовног простора, многи предмети су били укинути или постали факултативни. А совјетско образовање је свакоме давало образовни минимум. И после тога свако је могао да добије неопходно професионално знање у техничким школама, институтима, универзитетима. То јест наше образовање је било елитно за све!

Данас, уместо таквог елитног образовања, донесени су обавезни федерални образовни стандарди, уместо „знања“ усталио се појам „компетенција“, који се може испунити чиме год желите. Појавили су се плаћене образовне услуге. А ако су то услуге, онда их можете предати у руке приватницима.

Тако је отпочела приватизација образовања. Захваљујући томе, у средњој школи је већ ликвидиран неопходни образовни минимум. Сада је тај процес већ захватио и више образовање. Елитно образовање је постало доступно само изабранима.

Зашто је то учињено и ко је то учинио?

Ствар је у томе да се у САД, које су центар свих реформи, универзитети највећим делом баве разрадом технологија по наруџбини приватних корпорација. На бази таквих универзитета увек се и развијала фундаментална наука у САД, за разлику од наше науке, која се развијала у систему Академије наука. Наше високошколске установе биле су образовне и припремале су стручњаке највише класе, који су умели самостално да мисле и решавају сложене задатке. Но, Америци су потребни радници уског профила којима се може управљати.

Какава је веза између САД и наших вискошколских установа?

Свако, ко се уграђује глобалне општеобразовне стандарде, ради у интересу САД. Наше највише школе су почели да престројавају у складу са тим нормама, када се, 19. септембра 2003. Русија придружила Болоњској конвенцији у Берлину, за време самита европских министара образовања.

Циљ Болоњског система је стварање општеевропског образовног простора уз прелазак на западне стандарде обуке. Но, ваљда је јасно да је национални суверенитет незамислив без очувања духовног суверенитета, који је, наравно, немогућ без сувереног система образовања.

У Русији се образовање увек посматрало као усвајање система знања, плус духовно-морално васпитање и национална идеологија. Данашњи образовни стандарди, а такође и програми и методи обуке диктирају се из иностранства.

Раније је држава наручивала стручњаке, но сада је државни економски сектора готово нестао, наручилац је постао крупни бизнис и он одређује који су му стручњаци потребни. А личност му није потребна, већ човек-функција, који поседује компетенције корисне на тржишту.

Затим је био прихваћен програм „5-120“ у складу са којим су пет наших универзитета морали да уђу међу сто најбољих универзитета света. Програмом „5-120“ управља Савет конкурентску способност; у њега улазе представници Русије и странци, конкретно, Ед Кроули – професор Масачусетског технолошког института, запослен у НАСА, а НАСА је повезана са Пентагоном.

Овај Савет за конкурентску способност дефинише стандарде по којима треба да се развијају руски универзитети. У програм су ушли наши најбољи технички универзитети, који се, благодарећи новом систему, повлаче из сфере интереса руске економије и припремају стручњаке који затим одлазе да раде на Западу.

То јест, Русија се користи као полигон за припрему кадрова за Запад. Узгред, председник нашег универзитета Сколовко, који разрађује нове технологије, постаће Американац Е. Кроули…

Дакле, разрушивши средњу школу, наши противници су ускладили са својим интересима наше највише образовање. И у РАН-у, по њиховој замисли, треба да остану само они центри који су у складу са потребама и интересима западног друштва.

А 2013. године нанесен је ударац предшколском образовању. У федералним општеобразовним стандардима предшколског образовања постоји правило у коме се каже да дете може самостално да одреди садржај свог образовања. А предшколским образовањем су обухваћена деца до седме године.

Шта дете може да бира?

Осим тога, слама се традиционална породична хијерархија: отац, мајка, дете. Сада се родитељи и дете посматрају као партнери. Дете може тужити родитеље ако они „нарушавају његова права“. Дечји вртићи прелазе на нову методику васпитања која искључује морал. Неприметно за три-четири године боравака у дечјем вртићу дете добија веома чудан комплет вредности. Све у складу с смерницама бихејвиоралног рата који води Запад против нас. И у школу наша деца већ крећу са одговарајућом представом о свету.

У будућности образовање ће бити кастинско – за богате, и за сиромашне људе, који ће бити обучавани као „људи-прекидачи“ (укључи-искључи). Контакт са предавачем биће доступан богатим, остали ће прећи на онлајн обуку, тј на дистанционо образовање. Човеков мозак ће бити прикључен на компјутер, тако да се може управљати, чак и са људским емоцијама, а не само преносити знање.

Да би се зауставио овај разорни процес, нужне су ванредне мере. Неопходно је потпуно променити државну политику тако, да држава иступи као наручилац система образовања. Неопходно је укључити ширу јавност и формирати покрет усмерен за очување нашег образовања. Као што кажу, ко је упозорен, наоружан је.

15.09.2016

Олга Четверикова
Превео: Александар Мирковић

Извор: http://www.ruskalendar.ru/news/detail.php?ID=18662&fbclid=IwAR0INAuoBUHnWw0aC4bnl4SNi101qtlbxQLVE1PyMao5ROYgivG-WvwvvJc

Олга Четверикова, МЕЂУНАРОДНИ СПОРАЗУМ О ПАНДЕМИЈИ ПРИКРИВА УВОЂЕЊЕ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

Окупили смо се због ванредних околности, чији је циљ да припреме догађаје који из корена могу променити наш живот“ – приметила је на почетку прес-конференције посвећене пандемији, директор Центра за геополитику, Института за фундаментална и примењена истраживања, Московског факултета хуманистичких наука, Олга Четверикова.

22. новембра 2020. године на самиту Велике двадесеторице (Г-20), председник Европског савета Шарл Мишел, први је јавно позвао на закључење међународног споразума о пандемији, који ће бити усаглашен са свим организацијама и одељењима ОУН. На крају 2020. шеф Светске здравствене организације (СЗО) изјавио је да се свет налази на граници катастрофалног моралног пада, јер је могућност равноправног приступа вакцинама угрожена и због тога СЗО доноси „Стратешки план приправности и одговора на пандемију вируса ковид-19“.

А 30. марта у The Telegraph-у појављује се значајно писмо-обраћање лидера европских држава, председника Европског савета и председника СЗО под насловом: „Ни једна држава не може да се избори са опасношћу пандемије сама – морамо да се ујединимо“.

Упоређујући савремену ситуацију са разорним последицама два светска рата, аутори писма су назвали CОVID-19 „највећим изазовом светској заједници од четрдесетих година прошлог века“.“Биће и других пандемија и других ванредних ситуација у области здравствене заштите. Ни једна влада или агенција неће моћи да се избори са таквом опасношћу сама. Није питање да ли ће се то десити, већ када ће се десити.“

Наглашавајући да је „имунизација глобална друштвена вредност“, они су позвали државе да заједно раде на новоммеђународном споразуму о приправности за пандемију и мерама одговора“. Као и тада, када су се све земље ујединиле и превладале изолационизам да би решиле своје проблеме, неопходно је да то учине и сада да би „изградиле чвршћу међународну архитектуру здравствене заштите“. Главни циљ договора треба да буде заједнички приступ „свих влада и друштава“, који ће довести до велике међусобне одговорности и отворености.

На крају, у мају је то поновио и генерални директор СЗО на 74. сесији WHO.1 Пожаливши се да је вакцина било довољно тек за 1% становништва у 125 земаља, усрдно је замолио државе-чланице да подрже вакцинациону кампању у септембру, која би требало да обезбеди вакцинацију најмање 10% светског становништва, а да се до краја децембра учини „продор“ и вакцинише не мање од 30% становништва. Међународни монетарни фонд (ММФ) је много амбициознији: до краја године вакцинисати 40% светског становништва, а до средине 2022. 60%. Европска унија – 70% становништва до септембра 2021. године. Тако да је бројка од 60% у Руској Федерацији одређена, не националним интересима, већ међународним директивама.

Генерални директор је позвао да се склопи правно обавезујући споразум о спремности и реаговању на пандемију, који ће омогућити савладавање структурних недостатака. И поново су се из његових уста зачуле прогнозе-тврдње које страше: „Не треба се хранити илузијом: ова пандемија неће бити последња… Сама природа еволуционих процеса нам омогућава да са сигурношћу тврдимо: појавиће се још један вирус, још трансмисивнији и смртоноснији од овог“.

Ово питање треба да буде разматрано на специјалној сесији Генералне скупштине од 29. новембра до 1. децембра 2021.

Крајем деведесетих година прошлог века здравље је почело да се посматра, не као хуманитарни, већ глобални политички и економски ресурс, а СЗО се све више оријентисала на приватне „играче“ који су постали главни спонзори, са којима је изградила глобална партнерства, партнерства између држава и бизниса, фондове, иницијативе и пројекте. Управо, у овом периоду, у арену улази Ф.Г.2, чији расходи за здравство у целом свету, премашују расходе свих влада, изузев владе САД и који је неформално почео да дефинише приоритете глобалног здравства и утиче на политику. И на крају, планове више не доноси СЗО већ најкрупније финансијске структуре и „Велика фарма“ («Big Pharma»). 3

Проглашењем пандемије почеле су да се оцртавају контуре новог медицинског поретка. Као прво, ствара се, од стране државе, неконтролисан систем финансирања. Главни финансијски спонзори, горе назначених процеса су Светска банка, Међународни монетарни фонд (ММФ) и друге међународне развојне банке. Светска банка је још 2. априла 2020. године представила „Програм стратешке спремности и реаговања на COVID-19“, чији је очекивани датум реализације – 31. март 2025. године. У њему су подробно описане мере борбе са пандемијом, које треба надгледати у тесној координација са свим регионалним и мултилатералним донаторским агенцијама, и у коме је посебно истакнуто да ће „Банке и међународна заједница играти кључну улогу у мерама против COVID-19, пратећи техничка упутства СЗО“. До јуна 2023. Светска банка би требало да издвоји 330 милијарди долара, а ММФ да под посебним условима позајми, у складу са последњим извештајем Рокфелеровог фонда – 44 милијарде за вакцине. Све то у оквирима COVAX4 светске иницијативе за равноправност у набавци вакцина.

Поред тога, у мају 2020. године, у циљу ширења донорске базе СЗО и „повећања стабилности“ њеног финансирања, основан је Фонд СЗО – независно правно лице са седиштем у Женеви. Тедрос Гебрејесус5 оценио је овај корак као „један од елемената трансформације“ СЗО и „јединствену могућност за учествовање у заједничком формирању будућег изгледа светског здравства“.

Као друго, врши се припрема за установљавање јединствене нормативно-правне базе за борбу са пандемијом на основу међународних стандарда. Ради тога су СЗО, Програм развоја ОУН6, Обједињени програми ОУН за ХИВ/СИДА и Правни институт при Универзитету Џорџтаун оформили правну лабораторију COVID-19 Law Lab, која је изградила базу података о свим нормативно-правним документима, правилима и мерама уведеним као одговор у борби против COVID-19, у више од 190 земаља. У случају свеопште унификације, свака држава ће бити у обавези да усагласи законе који се односе на здравље а нису из сфере здравства, не са националним интересима и вредностима, већ са међународно преузетим обавезама реаговања на постојеће и „нове опасности“ по здравље.

Треће, формира се јединствена идеолошка база за методе борбе са пандемијом засноване на аргументима, због чега је, конкретно, проглашена нова „наука“ – инфодемиологија, која је позвана да се бори са „инфодемијом“ – под којом се подразумевају нетачне информације за време епидемије, које слабе ефективност глобалних мера. Још пре проглашења такозване „пандемије“, Ендрју Патинсон, руководилац дигиталних операција СЗО, организовао је округли сто и потписао договор са Google-ом, Facebook-ом, Twitter-ом, Instagram-ом и још 30 компанија о цензури свих непроверених информација, то јест оних који нису у складу са приступом који има СЗО.

Одговарајуће иницијативе ОУН и СЗО разматрају решење проблема „инфодемије“ као важан елемент борбе са пандемијом. Узимајући у обзир да СЗО говори о неизбежности неколико таласа пандемије и новим, још страшнијим пандемијама, инфодемиологија се претвара у идеолошки инструмент глобалних агенција, које опслужују најкрупније фармацеутске фирме и банке, са циљем да угуше сваки алтернативни прилаз и мишљење, квалификујући их као „ненаучне“ и „угрожавајуће“.

Слични покушаји стварања и наметања светске тоталитарне идеологије у сфери науке и морала већ су виђени у нацистичкој Немачкој. А каква је садашња идеологија – добро је познато из програма Рокфелеровог и Гејстовог фонда који се отворено заснивају на еугеници. И није случајно Тедрос, говорећи о вакцинацији, објавио нове називе за варијанте корона вируса који су идентификовани у Великој Британији, Јужној Африци, Бразилу и Индији, назвавши их Алфа, Бета, Гама и Делта, упућујући тако на глобалистички манифест Олдоса Хакслија „Врли нови свет“, чије писање је помогао и његов брат, Џулијан Хаксли. Џулијан Хаксли, члан Лондонског краљевског друштва, Британског друштва за еугенику, биолог-еволуционист, заступник природне селекције, познат као „Малтус ХХ века“, био је први генерални директор УНЕСКО-а.

Сличне изјаве представника глобалних агентура и уреда не само да леже у темељима дискриминаторне реторике еугенике, већ су заступљене и у сегрегацији људи по „ковидном“ принципу: припадање одређеној варијанти корона вируса, и принципу: вакцинисан-не вакцинисан; но, свеједно, оне постају основа за рехабилитацију фашизма.

Јасно, реч је о споразуму који ће законски штитити права уског, елитног круга особа, које прихватају поглед на свет заснован на еугеници, и који концентришу у својим рукама значајну власт одређујући циљеве и задатке светске медицине. Узимајући у обзир да ће свеопшта обавезна вакцинација постати приоритет, јасно је да се ради о стварању новог медицинског поретка у коме ће Русија изгубити право да штити своју безбедност.

Земља која је победила фашизам, која се борила за заштиту човека, спровела Нирнбершки процес и донела Нирнбершки кодекс 1947. и која је то платила милионима живота својих синова и кћери, нема морално право, нема људско право да узме учешће у Међународном споразуму о пандемији, под чијим окриљем се отворено спроводи реализација „новог светског поретка“, који је једном већ најавио Адолф Хитлер.

Ми, грађани Руске Федерације имамо право да знамо какву нам будућност спремају, никоме одговорне светске агентуре, као што имамо право да одлучимо да ли ћемо прихватити или нећемо прихватити Споразум.

Наследници победника обавезни су да кажу недвосмислено НЕ фашизму који поново диже главу!

Олга Четверикова

Превео: Александар Мирковић

НАПОМЕНЕ:

  1. WHO – Светска здравствена скупштина, највиши орган Светстке здравствене организације који доноси одлуке.
  2. Овде О. Четверикова свакако мисли на Фонд Гејтс, тј. Фонд Мелинде и Била Гејтса како се сада зове, Bill & Melinda Gates Foundation (BMGF)
  3. «Big Pharma» је назив за групу најкрупнијих међународних фармацеутских компанија, чија су седишта најчешће у САД и Европи и које се баве производњом лекова и медицинских препарата.
  4. COVAX – Глобални приступ вакцинама COVID-19, светска иницијатива усмерена на обезбеђивање равноправног приступа вакцинама под вођством Алијансе за вакцине (бивше Алијансе за вакцине и имунизацију или GAVI), Коалиције за иновације у области спремности за епидемије и Светске здравствене организације (СЗО).
  5. Тедрос Аданом Гебрејесус од 2017. генерални директор Светске здравствене организације, први генерални директор из Африке.
  6. Прогам развоја ОУН представља глобалну мрежу ОУН у области развоја. Он пружа подршку у преображају и омогућава приступ изворима знања, практичном искуству и ресурсима у циљу побољшања живота становништва

Извор: https://newizv.ru/news/world/05-07-2021/chetverikova-pandemicheskoe-soglashenie-prikryvaet-ustanovku-novogo-mirovogo-poryadka

Жарко Видовић, АРИСТОКРАТИЈА И ОЛОШ

Славјанофилска ,“Посланица Србима“, објављена у Лајпцигy 1860. гoдине, излаже саме основе обновљеног и ослобођеног православља. Упозоравајући на опасности просветитељства, панславизма и немачке филозофије, она указује да је нација немогућа без аристократије, али да ту аристократију не чине спахије (гoсподари сељака), него монаси и монаштво по манастирима. Jер, та аристократија је духовна, суштинска и с народом присно повезана, баш као у Србији и Црној Гори.

Монархија је аристократска заједница чији је телесни заступник монарх. То је изворни смисао и садржај монархиje. Она је витална док је у њој жив и снажан тај њен изворни смисао и садржај: аристократски садржај. Судбина монархије зависи о судбини њеног аристократизма: о утицају тога аристократизма на друштво и епоху. Без тога аристократизма (или етатизма) у култури једног народа монархија је пука политичка, дакле, вештачка творевина, лишена спонтаности, духа, свог изворног садржаја и смисла, може само вештачки и да се одржава. Тим аристократизмом култура једног (монархистичког) народа не тражи од монарха да буде „народни представник“ или политички ауторитет (потврђиван изборима), него да буде отеловљење елитизма те народне културе (уколико је она елитистичка!). Избори, додуше, нису искључени, али у тим изборима (у плебисциту, референдуму) изјашњавање народа за монарха има смисла и дејства само ако је тиме дошао до јавног израза аристократизма (елитизам) културе тога народа, или бар одлучујуће већине тога народа. Не ради се, дакле, просто о „вољи народа“ него о аристократизму те воље. (У Срба је он изражен и присутан само у култури завета, Светосавског и Косовског. Али је тај завет данас несхвaћен).

Питање монархије своди се, дакле, на питање аристократије и аристократизма (елитизма). Ако не знамо шта је аристократија и који је њен садржај и смисао, не можемо знати ни садржај, суштину и смисао монархије, па не можемо онда знати ни зашто да је обнављамо или да тежимо њеном обнављању. У монархији је битна аристократија, јер је она могућа и без монархије; а монархија без аристократије није могућа; била би смешна, жалосна, можда и трагична карикатура. Јер аристократија (или елита, како се данас каже) није само украс монархије, него и највиша вредност монархије, тј. вредност којој је подређена и сама монархија. Мада монарх може бити демократ, суштина монархизма (монарха) није у демократизму, него у аристократизму. А аристократизам није никаква „политика“. Политици није потребан аристократизам (она може и те како без њега), а монархија је аристократизам душа. Обнова монархије не може бити пуки политички чин, дело странака (чисто политичких група), јер ни аристократизам не може бити плод пуке политичке делатности. Ако је истина да је „политика курва“, или само да то може да буде, онда је већ то довољно да из ње, из тога, „може“, никад никакав аристократизам (или елитизам) не може настати. Природа политике је таква, да се у њој човек лишава стида, одбране личног достојанства и Божанске тајне човекове личности, тј. „бисер који се не износи“ Зато се у политици остварује само олош и у њој се само олош оceћa caсвим комотно (у читавом свету, и у Новом светском поретку, и овде у нас. А то значи да у самој политици не може бити места аристократизму, божанској тајни људске личности.

Аристократија не значи овде „владавина најбољих“, него власт коју у самом човеку има над њим оно што је у њему најбоље. У IХ књизи „Политеје“ Платон, говорећи о философима као аристократима, каже да човекова душа (или суштина) има у себи три дела (или три сфере): највиши, средњи и приземни (телесни) део душе. Или три душе; назваћемо их овде (по каснијим платонистима): мистеријском, магијском и телесном душом. Мистеријском душом је човек изнад света, у надсветовности (у трансценденцији) или, што је исто, у духу, у божанству, са божанством, значи неусловљен, потпуно независан од света (од материјалних околности). Магијском душом он тежи божанској свемоћи, те зато се утапа у свет, тежећи да свет доживи као целину, а уз то и као свој организам и своју моћ, том душом је и егоцентрик, и мисли, и страстан је, али и зависан, опијен. Телесном душом је сав у нагонима и навикама (које не мисле). Аристократ је човек којим влада његова мистеријска душа (трансценденција, надсветовност) или човек који тежи да се сав потчини својој мистеријској души.

Аристократизам је, пре Христа, у антици, а у неких „природних“ народа и данас, био схватан као божанско порекло човека, тако да се аристократом сматрао само човек божанске лозе, тј. лозе која потиче од божанског претка, или бар од оних људских предака који су у златно доба (митско доба) живели у заједници са боговима, у истом свету с боговима, у божанском свету; дружили се, јели и пили, говорили са боговима божанским језиком (као каснији пророци), па чак и рађали децу са боговима односно богињама. Од такве краљевске лозе потицао jе и сам Платон. Он је, међутим, тај мит о божанском свету својих предака приказао као свештено учење о највишој души (мистеријској) која и данас има или може у себи да достигне сваки човек. Та душа је „транс-ценденција“ (превазилажење), кад човек превазиђе себе земаљског, световног (приземног и магијског, гладног, навикнутог, телесног, уплашеног, страсног, гордог, мислећeг). Тo Платоново претумачивање мита на философију (мисао човека о себи) прихватило је и хришћанство. Тако је из платонизма у хришћанство прешло и све искуство човековог аристократизма. У Еванђељу сам Христос каже: „бићете као богови“ или чак „бићете богови“: том највишом, мистеријском душом у себи. У Матејевом Еванђељу (22,14) се каже: „Jер многи су звани, али је мало изабраних“. Звани су (у Еванђељу на грчком) „клитои“, по којима је и Црква (е-клисиа) заједница званих, оних који су се одазвали на позив Христа. Али изнад њих су изабрани, (електои) тј. елита која је чак и у Цркви (у заједници спасених) малобројна. Њу чине пустињаци, испосници, апостоли, свеци, подвижници, мученици, исцелитељи, добротвори, заштитници… сви они предњачећи у свом подвигу. А подвиг је у одрицању од страсти, од егоцентризма, приземља телесне душе, од искушења магијске душе… Сви они су хришћанска аристократија: сасвим у складу с краљевско-аристократским учењем Платона. (Православље jе крштени платонизам, платонски мислеће хришћанство, хришћански платонизам).

Аристократизам је увек био доживљаван као сродност човека са божанством, те је аристократизам у различитим епохама, културама и религијама био схваћен различито, већ према томе како је било схваћено и доживљавано божанство и човеков однос према божанству. Најдубље схватање аристократизма – према томе, и божанство и човекове присности са божанством – постигнуто је у платонизму: суштина човека је мистеријска душа, а та душа je у човеку божанска.

Но шта то вреди, мислили су Грци, кад телесна и магијска душа умиру (с њима и човекова личност) и кад се мистеријска душа одваја и одриче телесне и магијске да би живела вечно? Човек умире и зато није сличан божанству. Но тада се јавља Христос, Бог који умире, и тако показује да ни смрт не раздваја Бога од човека. Тиме је хришћанство продубило и битно изменило како представу о аристократизму (о власти коју у човеку има над њим оно то је у њему најбоље и највише), тако и представу о самој »трансценденцији“, о обожењу човека. Аристократизам се више не доказује пореклом од митског сродника из златног доба, или од Адама из Раја, него литургијским пореклом и тајним тј. мистеријским сродством (Причешћем) cа Христом. Христос је омогућио да човек, и поред своје смртности и смрти задржи блискост и сродност (тајну, мистеријску сродност!) са Богом; дакле, да се аристократизам сачува упркос смртности човековој, да аристократизам буде јачи од смрти! Да буде човекова усмереност и предодређеност за вечност. То је хришћанство као хришћанско витештво (чојство).

Жарко Видовић, СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈИ И ЕВРОПИ (одломак из есеја „ЗАГОНЕТКА АУСТРО-РУСКЕ СРБОФОБИЈЕ“, стр. 237-241), CATENA MUNDI, Београд, 2018.