Доген Зенђи, О ЖИВОТУ И СМРТИ

Напомена приређивача:  Догенов текст треба схватити као опис медитативног искуства. Када се помиње реч Буда у највећем делу текста се не мисли на историјску личност него на начело (идеју) које она отеловљује (због тога смо у заградама подсећали на тај смисао).

 

„Рођење и смрт не постоје када се Буда налази унутар рођења и смрти.“
„Када се Буда не налази унутар рођења и смрти, рођење и смрт нас не заваравају“

Ово су речи двојице великих учитеља зена Гасана и Тозана. Не прелазите олако преко њих већ их озбиљно размотрите. Уколико желите да се ослободите рођења и смрти ове вам речи морају постати сасвим јасне.

Ако би неко тражио Буду (будност) изван рођења и смрти, био би попут човека који своја колица окреће ка северу кад жели да иде на југ или се окреће на југ покушавајући да угледа Северњачу. Ако тако поступате, увећаће се споне рођења и смрти и заметнућете пут ка слободи.

Схватите да рођење и смрт нису друго до сама нирвана. Не постоје рођење и смрт од којих се треба избавити нити нирвана којој треба тежити. Ако спознате ово, по први пут бићете слободни од рођења и смрти.

Немојте мисли да живот прелази у смрт. Живот је само један положај у времену са својим пре и после. Стога се у Будином науку живот сматра „нерођеним“. И смрт је сâмо један положај у времену са својим пре и после. Стога се и смрт сматра „не-смрћу“.

У животу постоји само живот, у смрти постоји само смрт. Стога, када је живот ту, то је живот, када је смрт ту, то је смрт. Ни једно ни друго не треба ни избегавати ни прижељкивати.

Рођење и смрт сâм су Будин живот (живот буднога). Уколико се трудите да се од њих избавите изгубићете Будин живот. И ако настојите да их схватите изгубићете Будин живот и остаћете само са његовом празном љуштуром у рукама. Али, ако не прижељкујете нити одбацујете овај живот ући ћете непосредно у дух буде (дух Будности).

Никако не покушавајте да га схватите размишљањем или изразите речима. Ако допустите да се приањање уз дух и тело спонтано повуче доспећете у подручје Буде (будности) и све што чините биће Буда (будно). Тако ћете се ослободити рођења и смрти и без напора и брижности постати буда (будни). Ако је тако шта још може бити сметња у вашем духу?

Пут до будинства је лак. Не подстичите зло, не приањајте уз живот и смрт, делајте за добро свих бића, поштујте старије и будите пуни разумевања према млађима, ослободите се надања и стрепње, бриге и туге. То се назива Будом (будним). Не тражите ништа друго.

КУЛТУРЕ ИСТОКА (Смрт и реинкарнација, стр. 60-61), Дечје новине, Г. Милановац, 1990

Advertisements

Момчило Настасијевић, ИЗВОРУ

Жуборли водо изворе,
млада кад јутром доходи,
сана кад лице огледне,
лине ли сан јој у румен,
је ли ме, водо, сневала?

Јад јадани ме,
јагода зри;
руди већ лето ливадом;
травка се травци нагнула,
ја сâм;
помени, водо, за мене.

Твој жубор, водо, срмени
фрулом ћу тужан у осој,
оро на присој да заори.
Сред ора стидна кад стидана,
помени, водо, за мене.

Момчило Настасијевић, М. Настасијевић ПЕСМЕ /Јутарње/ (СКЗ, Београд, 2007)

Никола Тесла, МИ СМО СВИ ЈЕДНО

Рођење, раст, старост и смрт појединца, породице, расе, нације, шта је то ако није ритам? Значи да су све животне манифестације, чак и y најкомпликованијем облику, као на пример у човеку, ма како несхватљиве и испреплетане, само један покрет на који се морају применити исти општи закони кретања који владају у физичком универзуму.

Кад говоримо о човеку мислимо на појам човечанства у целини, и пре него што применимо научне методе у испитивању његовог кретања, морамо то да прихватимо као физичку чињеницу. Али, да ли неко може данас да тврди да сви милиони појединаца и сви безбројни типови карактера чине једну свеукупност, јединку? Иако смо слободни дa мислимо и деламо, ми се држимo заједно неодвојивим везама као звезде на небу. Ми не видимо те везе али их осећамо. Посечем се по прсту и то ме заболи: тај прст је део мене. Видим повређеног пријатеља а то и мене заболи: мој пријатељ и ја смо једно. А сада видим побеђеног непријатеља, хрпу материје, за коју ме је најмање брига од свега на свету, али то ме ипак растужује. Зар то не показује да је сваки од нас само један део целине?

Вековима се ова идеја прокламовала у савршено мудром учењу религије, можда не само као средство за обезбеђивање мира и хармоније међу људима већ и као дубоко укорењена истина. Будисти то изражавају на један начин, хришћани на други, али и једни и други кажу исто: ми смо сви једно. Метафизички докази, међутим, нису и једини које можемо гa изнесемо у прилог овој идеји. Наука такође признаје повезаност издвојених појединаца иако не сасвим у истом смислу као што признаје да су Сунца, планете и месеци, сазвежђа једно тело и нема сумње да ће се то потврдити експериментима у будућности када се наша средства и методе испитивања физичких и других стања и појава, усаврше. Још више: То једно људско биће наставља да живи. Јединка је ефемерна, расе и нације долазе и одлазе али човек остаје. Ту је огромна разлика између јединке и целине. Ту се исто тако може наћи делимично објашњење за многе од оних изванредних појава наслеђа, које су резултат безбројних векова слабог али сталног утицаја.

Никола Тесла, „Проблем повећавања људске енергије кретања човека напред – енергија кретања – три начина за повећање људске енергије“, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.

[1] „The Century Magazine“, јун 1900.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић, SANTA MARIA DELLA SALUTE

К. Г. Јунг, О ПОСТАЈАЊУ ЛИЧНОСТИ

Ослањајући се  нешто слободније на један Гетеов стих често се цитира:

Највећа срећа деце ове земље
Јесте само личност.

Тиме се исказује мишљење да крајњи циљ и најјача жеља лежи у развитку оне целовитости човековог бића коју означавамо као личност.

(…) Ко жели да васпитава треба и сам да је васпитан. Данас још увек практиковано учење напамет и механичка примена метода уопште није васпитања, нити за дете, ни за самог васпитача. Непрестано се говори о томе да дете мора бити одгајано у личност. Ја се, наравно, дивим овом високом васпитном идеалу. Ако ко одгаја те будуће личности? То су на првом и најважнијем месту обични, некомпетентни родитељи, који су често и сами целог живота полу и сасвим деца. Ко ће најзад очекивати од свих тих обичних родитеља да буду „личности“, и ко је икада мислио на то да смисли методе којима би се „личност“ могла усадити родитељима? Због тога се, природно, више очекује од педагога, од образованог стручњака, који је честито упућен у психологију – наиме у гледишта ових или оних, често дијамтрално супротних мишљења о томе какве су вероватно особине детета и како их треба третирати. За младе људе који су педагогику одабрали за свој животни позив претпоставља се да су и сами васпитани. Нико вероватно неће тврдити да су истовремено сви листом и личности. Они су све у свему имали исто дефектно васпитање као и деца коју треба да васпитавају, и по правилу су исто толико мало личности као и ова деца.

(…) Боље је високи идеал одгајања личности не примњивати на децу. Јер оно што се обично подразумева под „личношћу“, наиме одређена психичка целовитост, способна за отпор и надарена снагом, идеал је одраслог, кога човек хоће да дотури детињству у добу кад још није свестан проблема своје такозване зрелости или – што је још горе – кад га свесно избегава. Наиме, ја сумњам да наше савремено педагошко и психолошко одушевљење за децу има непоштену намеру: говори се о детету, али се при томе мисли на дете у одраслом. У одраслом се, заправо, крије дете, вечито дете, једно још увек формирајуће али никада комплетирано дете коме су стално потребни нега, пажња и одгајање. То је део човекове личности који тежи да се развије у целовитост. Али од ове целовитости човек нашег времена удаљен је као небо од земље. У пригушеној слутњи свог дефекта он се докопао васпитања детета и одушевљава се дечјом психологијом на основу омиљене претпоставке да у његовом сопственом васпитању и дечјем развитку мора да је нешто ишло наопако, нешто што се може изгладити у следећим генерацијама. Ова намера је, додуше, достојна хвале, али се разбија о психолошку чињеницу да на детету не могу кориговати ниједну грешку коју још увек и сам чиним. Природно да деца нису толико глупа, како то мислимо. Она исувише добро примећују шта је право а шта није. Андерсенова бајка о краљевом новом оделу садржи бесмртну истину. Колико родитеља ми је најавило похвалну намеру да својој деци уштеде искуство која су сами морали да искусе у детињству. А када бих их запитао: „Али да ли сте сигурни да сте превазишли ове грешке?“ , они би били сасвим убеђени да су код њих сва оштећења давно коригована. Али у стварности то није био случај. Ако су као деца били одгајани исувише строго, они су своју сопствену децу упропашћавали неукусном, невероватном толеранцијом; ако су им у детињству била упорно скривана извесна животна подручја, онда су својој деци откривали иста та подручја са истом таквом упорношћу и просветитељски. Они су, дакле, падали само у другу крајност, најјачи доказ трагичног даљњег постојања старих грехова! То су потпуно превиђали.

Све оно што желимо да променимо код деце треба најпре да пажљиво проверимо да то није нешто што би било боље променити у нама, тако, на пример, наш педагошки ентузијазам. Можда је то намењено нама. Можда погрешно схватамо педагошку потребу, пошто би нас непријатно подсетила на то да смо и сами још увек на неки начин деца и да нам је у великој мери потребно васпитање.

У сваком случају ова ми сумња изгледа безусловно умесна ако се жели да се већ деца одгајају као „личности“. Личност је клица у детету која се постепено развија само крзо живот и у животу. Без одређености, целовитости и сазревања не испољава се ниједна личност. Ове три особине не могу и не треба да буду својствене детету, јер би оно са њима било лишено детињства. Од детета би постао неприродно, прерано сазрели, одрастао човек – сурогат. Али овакве монструме већ је извело модерно васпитање, наиме у оним случајевима где су родитељи уложили прави фанатизам да стално и увек чине све најбоље за своју децу и да „живе само за њу“. Овај тако чести идеал сасвим спречава родитеље у њиховом сопственом развитку, а оспособљава их да своје сопствено „најбоље“ намеће деци. Али шта је у стварности ово такозвано најбоље? То је оно што су родитељи у великој мери запустили код себе. На тај начин деца се подстичу на резултате који родитељи никад нису постигли. Овакве методе и идеали стварају васпитне наказности.

Личност не може да одгоји неко ко је сам нема. И не дете, већ само одрастао може да достигне личност као зрели плод животног рада усмереног ка овом циљу. У достизању личности лежи ништа мање до најбољи могући развитак целине једне посебне јединке. … За то је потребан цео људски живот са свим својим биолошким, социјалним и психичким аспектима. Личност је највише остварење урођеног својства посебног људског бића. Личност је дело највише животне храбрости, апсолутна потврда индивидуалног постојања и најуспешнијег прилагођавање на универзалну датост, уз највећу могућу слободу саопштеног одлучивања. Некога за то одгајити изгледа ми да није мала ствар. То је свакако највећи задатак који је поставио модерни духовни свет. Опасан задатак одиста, опасан у свом опсегу који није ни приближно наслутио чак ни Шилер који се први усудио да пророчки задре у ову проблематику. Он је исто толико опасан као смели и безобзирни подухват природе да женама препушта рађање деце. Да ли би било злочиначко прометејско или пак луциферовско слављење на коцку када би се неки натчовек дрзнуо да у својој реторти створи хомункулуса који би се разрастао до хебрејског Голема? А ипак не би учинио ништа више од онога што природа свакодневно чини. Нема ниједне људске грозоте и ненормалности која није била у крилу вољене мајке. Као што и сунце сија изнад праведних и неправедних и као што се носећа и мајка дојиља са истом љубављу старају о деци божјој и деци сотоне не водећи рачуна о могућним последицама, тако смо и ми делови ове чудне природе, који, као и она, у себи носимо несагледиво.

Личност се развија током живота из тешко или пак сасвим нејасно докучивог клициног зачетка, и тек кроз наша дела постаје очигледно ко смо. Ми смо као сунце које храни живот земље и ствара свакојаке лепоте, реткости и зла; ми смо као мајке које у крилу носе непознату срећу и патње. Ми најпре не знамо каква су у нама дела или недела, каква судбина, каква добра и каква зла; и тек јесен може показати шта је засејано у пролеће, и тек је увече јасно оно што је почело ујутро.

Личност као потпуно остварење целовитости нашег бића недостижан је идеал. Међутим, недостижност никада није противразлог против идеала, јер идеали нису ништа дурго до путоказ а никад циљ.
……..
Нико, наиме, не развија своју личност зато што му је неко рекао да би било корисно или паметно да то чини. Природа никад није уливала страхопоштовање помоћу добро смишљених савета. Само каузално делотворна присила покреће природу, такође и човекову. Ништа се не мења без нужде, а најмање човекова личност. Она је чудовишно конзервативна, да не кажемо инертна. Само најопаснија невоља може да је појури. Тако се и развитак личности не покорава ниједној жељи, ниједном наређењу и ниједном погледу, већ само невољи, њој је потребна мотивишућа присила унутрашње или спољашње судбине. Сваки другачији развитак био би индивидуализам. Због тога приговор о индивидуализму значи простачку погрду, ако се он претпоставља природном развитку личности.

Као нигде другде овде важе речи: „Много званих, мало одабраних“, пошто је развитак личности из њених клициних зачетака до потпуне свесности милостиња а истовремено и проклетство – њена прва последица је свесно и неминовно издвајање јединке од неразличиности и несвесности стада. То је усамљивање, и за то нема утешније речи. Од тога не ослобађа никакво, па ма колико успешно прилагођавање или ма како глатко уклапање у постојећи поредак, никаква породице, никакво друштво и никакве позиције. Развитак личности је таква срећа да се мора скупо платити. Али онај ко највише говори о развитку личности најмање мисли о последицама од којих се ужасавају већ и мањи умови.

Развитак личности је међутим више од страховање од ненормалних створења или усамљивања, он је и верност сопственом закону.

Уместо речи верност овде бих најрадије користио грчку реч Новог завета, (……..) која се погрешно преводи са веровање. Реч заправо значи поверење, поверљива лојалност. Верност сопственом закону је поверење у овај закон, лојална истрајност и поверљиво надање, према томе став какав треба да има религиозни човек наспрам Бога. Овде постаје јасно како из позадине нашег проблема израњају ужасно тешке дилеме – наиме, личност се никада не може развити а да човек свесно и са свесном моралном одлуком не изабере сопствени пут. Не само каузални мотив, нужда, већ и свесна морална одлука мора да позајми своју снагу процесу развитка личности. Ако недостаје прво, наиме нужда, онда би такозвани развитак био само акробатика воље; ако недостаје друго, наиме свесна одлука, онда  се развитак задржава у тупим, несвесним аутоматизмима. Човек се међутим, морално може одлучити за сопствени пут само онда када га сматра најбољим. Ако се било који пут сматра бољим, онда се он доживљава наместо сопствене личности а с тим и развија. Други путеви су конвенције, моралне, социјалне, политичке, филозофске и религиозне природе. Чињенице да конвенције увек на неки начин цветају доказује да огроман број људи не бира сопствени пут, већ конвенцију и услед тога не развија самог себе, већ методу, а тиме и колектив на рачун сопствене целине.

Као што је душевни и социјални живот човека на примитивном ступњу искључиво групни живот уз високом степену несвесност индивидуе, тако је и каснији историјски процес развитка углавном ствар колектива и свакако ће тако и остати. Због тога верујем у конвенцију као у колективну неопходност. Она је помагала за нужду, али никакв идеал, ни у моралном нити у религијском односу, пошто покоравање конвенцији увек значи одрицање од целовитости и бекство од сопствених задњих конзеквенција.

Подухват развитка личности је у ствари непопуларна смеоност, несимпатично скретање са широког пута, испосничка ћудљива тежња за подвојеношћу, или шта се већм исли о усамљеним особењацима. Стога није никакво чудо да се одвајкада само мали број упуштао у ову авантуру. Да су сви одреда били будале, могли бисмо да их…. избришемо из видног поља нашег интересовања. Али на несрећу, те личности су по правилу легендарни јунаци човечанства, обожавани, вољени, слављени, прави синови божји, чије име „ни у еонима не залази“. Они су прави цветови и плодови, плодоносно семе дрвета човечанства. Поглед на историјске личности довољно објашњава зашто је развитак личности идеал и зашто је прекор индивидуализма погрда. Величина историјских личности никада се није састојала од њиховог безусловног покоравања конвенцијама, већ напротив, од њиховог ослобађања од конвенција. Као планинска литица она штрче из масе која се грчевито држи колективних страхова, убеђења, закона и метода и бирају сопствени пут. И увек је обичном човеку изгледало чудновато да чврсто утабаним путевима, са познатим циљевима, треба да претпостави врлетни и уски путељак који води у непознато. Због тога се увек сматрало да је такав човек, ако не суманут а оно бар опседнут неким демоном или богом; пошто би се такво чудо, да појединац може чинити другачије него што је човечанство чинило, одвајкада једино могло објаснити надареношћу демонском снагом или божанским духом. На крају крајева, ко би други могао да се опре целом човечанству и вечитој навици до Бог? Стога су одувек јунаци имали демонске атрибуте. Према нордијском схватању, имали су змијске очи; њихово рођење и порекло били су нарочити. Извесни стари грчки јунаци имали су змијску душу, други су имали линог демона, били су чаробњаци или божји изабраници. Сви ови атрибути, који се лако могу вишеструко умножити, показују да је за обичног човека изванредна личност такорећи натприродна појава која се може објаснити једино попмоћу додавања демонског фактора.

Шта коначно даје повода неком да бира сопствени пут и да се на тај начин као из магле издигне из несвесног идентитета са масом? Нужда не може бити, јер невоља наилази на многе и сви они се спасавају помоћу конвенције. Не може бити ни морална одлука, пошто се човек по правилу одлучује за конвенције. Шта је то, дакле, што неумољиво одлучује у корист необичног?

То је оно што се назива унутрашње опредељење; ирационални фактор који судбински гура ка еманципацији од стада и његових утабаних путева. Права личност увек има опредељење и верује у њега, има веру у њега као у Бога, иако је то, како би рекао обични човек, само индивидуално осећање опредељења. Ово опредељење, међутим, делује као закон божји од кога нема одступања. Ова чињеница, да многи страдају на свом сопственом путу, ономе ко има опредељење не значи ништа. Он мора да се повинује сопственом закону, као да је то демон који му шапатом поверава нове, ретке путеве. Ко има опредељење, чује унутрашњи глас, он је опредељен. Због тога легенда и верује да он има приватног демона који га саветује ичије задатке има да извршава. Најпознатији пример ове врсте је Фауст, а историјски случај је daimonion Сократов. Примитивни врачи су имали свог змијског духа, као што је и Ескулап, заштитни патрон лекара, представљен помоћу епидауријске змије. ….

Имати унутрашње опредељење значи у празначењу: бити ословљен од неког гласа. Најлепше примере овога налазимо у исповестима строзаветних пророка. …

Опредељење или осећање опредељења није само прерогатив великих личности, већ и малих све до најмањег формата, само са смањењем величине ово постаје све магловитије и несвесније. Изгледа као да се глас унутрашњег демона све више удаљује и да говори ређе и нејасније. Наиме, што је личност мања, тим више постаје неодређена и несвесна и коначно се неразличита стапа са заједницом, предајући на тај начин своју целовитост док се зато расплињује у целини групе. Наместо унутрашњег гласа ступа глас социјалне групе и њених конвенција, а наместо опредељења – глас колективне потребе. Али не малом броју се дешава, такође и у овом несвесном социјалном стању, да их позове индивидуални глас, услед чега се ово одмах разликују од других осећајући да су суочени са проблемом о коме други ништа не знају. Најчешће је немогуће другима објаснити шта се десило пошто је разумевање зацементирано помоћу најјачих предрасуда. „Човек је као и сви остали“, „тако нешто не постоји“, а ако се јавило, онда је наравно „болесна појава“, осим тога крајње је некорисно „мислити да таква претерана уображеност може имати неког значаја“, већ да је то „ништа друго до психологија“. Управо ова последња замерка данас је изванредно популарна. Она проистиче из необичног потцењивања психичког, које се сматра као нешто лично хотимично, самим тим и безначајно, што је парадоксално и при свему психолошком одушевљењу. Несвесно није „ништа друго до фантазија!“ Све у свему само се „нешто измишља“ итд. Човек себи изгледа као маг који опчињава психички живот уобличавајући га по својој вољи. Негира се неугодно а сублимује нежељено, страх се „објашњава“, заблуде исправљају и на крају се сматра да је све врло спретно аранжирано. При томе се заборавило најважније – наиме да је психичко само својим најсићушнијим делом идентично са свешћу и њеним чаробњачким вештинама, док је несравњиво већим делом несвесно, које се непокретно и неприступачно, чврсто и тешко као гранит испречава између нас и стварности, спремно да се увек сходно непознатим законима, сручи на нас. Гигантске катастрофе које нам прете нису елементарна збивања физичке или биолошке природе, већ психичка збивања. У ужасним размерама нама прете ратови и револуције који нису ништа друго до психичке епидемије. У свако доба неколико милиона људи може подлегнути некој суманутости, и тада ће поново избити светски рат или нека разорна револуција. Уместо да је изложен дивљим животињама, стрмим литицама, набујалим водама, данашњи човек је препуштен својим психичким елементарним силама. Психичко је велика сила која многоструко превазилази све земаљске силе. Просвећивање, које је обезбожило природу и човекове институције, превидело је бога ужаса, чије је седиште у души. Ако је игде на месту страх од Бога, онда је то страх од превласти психичког.

Ово је све ипак чиста апстракција Свако зна да „свезнајући“ интелект све ово може рећи овако а ипак и сасвим друкчије. Међутим,  нешто је сасвим друго када ово објективно, као гранит чврсто и као олово тешко психичко, приступи појединцу као унутрашње искуство и саопшти му разговетним гласом: „Тако мора бити“. Тада се он осећа опредељен, управо онако као социјалне групе када их позову рат, револуција или било какво друго лудило. Није баш наше доба оно које вапи за спасилачком личношћу, то јест за оним што се разликује од неизбежне колективне силе и тиме се бар психички ослобађа и другима пали светионик пун надања, који најављује да је бар једном успело да умакне злокобном идентитету са групном психом. Због своје несвесности, група наиме, нема слободног одлучивања, због чега у њој психичко делује као неспутани природни закон. Долази до каузално повезаног тока који се смирује тек са катастрофом. Када осећа опасност од психичког, народ увек чезне за јунаком који убија аждају, отуд вапај и крик за личношћу.

Али каква посла има појединачна личност са невољом многих? Она је у првом реду део целине народа и, исто као сви други, препуштена сили која покреће целину. Једино што једног човека разликује од свих других јесте његово опредељење. Њему је оно несавладиво, свуда присутно психичко довикнуло да је његова невоља и невоља народа. Ако послуша глас, онда постаје различит и изолован, пошто се решио да се повинује закону који му приступа из сопствене унутарњости. „Његовом сопственом закону“, сви ће узвикнути. Али он сâм боље зна, он мора боље знати: то је сâм закон, сâмо опредељење, тако мало „његово“ као лав који га убија, иако је то несумњиво лав који га убија, а не некакав други лав. Само у овом смислу може се говорити о „његовом“ опредељењу, „његовом“ закону.

Већ одлуком да свој пут постави изнад свих путева он је највећим делом испунио своје спасилачко опредељење. Себи је он поништио важност свих осталих путева. Он је изнад свих конвенција поставио свој закон и на тај начин се сасвим издвојио што, не само да не спречава велику опасност већ чак и доводи до опасности. Конвенције су по себи, наиме, бездушни механизми који нису у стању да учине ништа више од онога што обухвата рутина живота. Стваралачки живот је, међутим, увек с оне стране конвенција. Због тога долази до тога да, када доминира чиста рутина живота у облику старинских конвенција мора уследити деструктивна провала стваралачких снага. Овај продор је катастрофалан само као масовна појава, међтим, никада у појединцу који се свесно потчињава овим вишим силама стављајући им на располагање своје моћи. Механизам конвенција држи људе несвесно, пошто тада као дивљач могу поћи путем навикнутих промена, без неопходности свесне одлуке. Ово ненамерно дејство и најбољих конвенција је неизбежно, па ипак не мање ужасна опасност, пошто, као код животиња тако и код људи који кроз рутину остају несвесни, долази до панике са свим њеним несагледивим последицама, када наиђу нови услови, непредвиђени старим конвенцијама.

Личност, међутим, не дозвољава да је обузме паника одраслих, пошто су страхови и ужаси остали иза ње. Она је дорасла промени епохе и незнано и невољно постала вођа.

Сигурно да су сви људи међусобно слични, јер иначе не би могли да подлегну истом лудилу, и сигурно да је психичка основа на којој почива индвидуална свест универзално истоветна, јер се иначе људи међусобно никада не би могли разумети. Тако у овом смислу и личност са њеним јединственим психичким својствима није нешто апсолутно једнократно и јединствено. Јединственост важи само за индивидуалност личности, као што важи за сваку индивидуалност. Постати личност није апсолутни прерогатив генијалног човек. Он може чак бити генијалан а да нема или да није личност. Уколико свака индивидуа има њој урођени животни закон, онда свака има теоријску могућност да пре свега следи овај закон и на тај начин да постане личност, то јест да достигне целовитост. Али како жива бића егзиситирају само у облику живих јединки, то јест индивидуа, животни закон у крајњој линији увек је усмерен на индивидуално проживљен живот. Дакле, иако објективно психичко, које се у основи не може замислити дргачије до као универзална и истоветна датост, значи исти психички предуслов за све људе, оно се ипак, чим хоће да се појави, мора индивидуализовати, пошто нема другог избора до да се одрази кроз јединку. Може се међутим, десити да обухвати читаву групу када оно, сходно природи, води до катастрофе, и то једноставно стога што делује само несвесно, што га ниједна свест не асимилује и што се увршћује у све друге већ постојеће услове.

Само онај ко сили наишлог унутрашњег императива свесно може рећи да, постаје личност; ко јој,  међутим, подлегне, упада у слепи ток збивања и бива уништен. Величина и спасење сваке праве личности је у томе што се са слободном одлуком жртвује свом опредељењу и ову свесно преводи у своју индивидуалну стварност, што доживљено несвесно у групи доводи само до пропасти.

Један од најблиставијих примера живота и смисла личности, који нам је сачувала истoрија, јесте Христов живот. Према римском лудилу величине, од кога није патио само Цезар већ и сваки Римљанинcivis Romanus sum, појавио се противник у хришћанству, које је, успут речено било једина религија коју су Римљани стварно прогонили. Супротност се показивала увек тамо где су се сукобљавали култ Цезара и хришћанство. Али како сазнајемо из наговештаја јеванђелиста о душевном развитку Христове личности, ова супротност је играла одлучујућу улогу и у души творца хришћанске религије. Прича о искушењима нам показује са каквом се психичком силом сукобио Христос – то је била ђаволска сила тадашње психологије која га је у пустињи доводила у озбиљна искушења. Овај ђаво је било објективно психичко које је у својој стези држало све народе Римске империје; због тога је и ђаво обећаво Христу сва земаљска царства, као да је од њега хтео да створи Цезара. Следећи свој унутрашњи глас, своје опредељење и позив, Исус се добровољно изложио нападу империјалистичке суманутости која је све испуњавала – и победнике и побеђене. На тај начин спознао је природу објективног психичког, које је цео свет гурало у патње и неговало чежњу за спасењем, која је нашла свог израза и код многобожачких песника. Овај психички напад, коме се свесно изложио, он није потиснуо нити је дозволио да га овај потисне, већ га је асимиловао. И тако је од свемоћног Цезара постало духовно краљевство а од Imperium Romanum – универзално, вансветско божје царство. И док је цео јеврејски народ као Месију очекивао како империјалистички тако и политички делотворног јунака, Христос је своју месијску опредељеност мање испунио својој нацији него римском свету, и човечанству указао на стару истину да тамо где влада сила нема љубави, и тамо где влада љубав не вреди никаква сила.

Пример хришћанства најбоље илуструје моја претходна, апстрактна излагања. овај наизглед јединствени живот постао је обожавани симбол због тога што је психолошки прототип јединог смисаоног живота, наиме живота који стреми индивидуалном, то јест апсолутном и безусловном остварењу свог, њему својственог закона. У том смислу можемо да се сложимо са Тертулијановим узвиком „Anima naturaliter christiana!“

Обожавање Христа, као и Буде, не зачуђује, али убедљиво показује огромно уважавање са којим човеком сусреће ове јунаке а самим тим и идеал развијене личности. Ако данас изгледа као да ће слепа и деструктивна превага бесмислених колективних сила гурнути у позадину идеал личности, онда је то само пролазна побуна против премоћи историје. Иако је помоћу револуционарне, неисторијске а стога и необразоване склоности новим генерацијама довољно разрушена традиција, ипак ће хероји бити поновно тражени и налажени. Идеал личности је неуништва потреба човекове душе која се, што је неподеснија, тим фанатичније брани. Чак и култ Цезара био је погрешно схваћени култ личности, а модерни протестантизам, чија теологија све више поткопава Христово божанство, нашао је прибежиште у Христовој личности.

Велика и тајанствена ствар лебди око онога што се назива „личност“. Све што се о томе може рећи увек је недовољно и неадекватно тако да увек прети опасност да се дискусија изгуби у како обилном тако и празном брбљању. Чак и појам личности је у обичном говору тако нејасно и лоше дефинисана реч, да ће се тешко наћи два човека која под тим разумеју једно те исто. ... Желео бих да се све ово што сам овде рекао посматра као покушај мог приближавања проблему личности, без полагања права да се овај и реши. Заправо, мој покушај радије бих схватио као опис психолошког проблема личности. Овде помало отказују сва обична психолошка средства и тинктуре, исто као и код генијалног или креативног човека.Овде изгледа да проблем задире и у ванљудско подручје за што се одувек поставља неко од имена божијих. Као што се види и ја сâм морам да поменем унутрашњи глас и да га означим као нешто снажно објективно психичко, да бих окарактерисао његово дејство у постојању личности, које у датом случају изгледа субјективно. Мефистофел у Фаусту није персонификован стога што то драмски или сценски боље одговара но када би Фауст морализовао сâм или на зиду цртао сопственог ђавола. Прве речи посвете: „Опет се приближујете, ви несталне прилике…“ нешто су више од естетског ефекта. То је, као ђаволов конкретизам, признање објективности психичког искуства, тиха исповест да је ипак тако било, не из субјективних жеља, страховања или нахођења, већ некако из самог себе. Сигурно, само глупак би могао да мисли на авети, али изгледа да нешто као примитивни глупак вреба свуда испод површине разложне дневне свести.

Отуда вечита сумња да ли је наизглед објективно психичко стварно објективно или на крају крајева само уображење. Али одмах се поставља питање: да ли сам намерно тако нешто уобразио, или је то у мени већ замишљено? Проблем је сличан ономе код неуротичара који пати од уображеног карцинома. Он зна и хиљадама пута му је речено да је уображње, а он ме опет страшљиво пита: „Да, али како је дошло до тога да тако нешто уобразим? Ја то уопште нећу“. Одговор на ово је: идеју о карциному он није уобразио, већ се она уобразила у њему без његовог предзнања и без његове дозволе. Основа овог збивања је то што се у његовом несвесном одвија психичко растење, „бујање“, које се не може привести у свест. Он осећа страх од ове унутрашње делатности. Али како је сасвим уверен да унутра, у његовој души не може бити ничега оног што он не зна, онда се овај страх мора односити на соматски карцином о коме зна да не постоји. А ако упркос томе има страх од тога, онда ће му стотине лекара потврдити да је страх сасвим без основа. Тако је неуроза заштита од објективне унутрашње делатности душе или нешто скупље плаћени покушај да се умакне унутрашњем гласу а самим тим и опредељењу, пошто је ово „бујање“ она објективна, од свесне воље независна делатност душе која би хтела да унутрашњим гласом проговори кроз свест и да на тај начин човеку приведе његову целовитост. Иза неуротске извитоперености крију се опредељеност, судбина и постојање личности, потпуно остварење животне воље урођене индивудуи. Човек без amor fati је неуротичар; он занемарује самог себе, тако да никад неће моћи да изрекнем ону Ничеову мисао: „Човек се никад не издиже више до онда када не зна куда ће га још одвести његова судбина.

У истој мери у којој човек, неверан сопственом закону, није постао личност, пропустио је смисао свог живота. Срећом добродушна и трпељива природа већини људи никад не поставља питање смисла њиховог живота. А тамо где нико не пита, нико нема ни потребе за одговором.

Страх од карцинома неуротичара дакле има право, он није уображење већ последични израз психичке чињенице која егзистира у изван свесном подручју, недостижној вољи и увиду. Ако би сам са собом отишао у пустињу и у самоћи ослушнуо самог себе, можда би дочуо оно што би му рекао унутрашњи глас. Али по правилу наопако образовани културни човек је сасвим неспособан да перципира незајамчени глас. За ово су знатно више способни примитивни људи, међу њима бар врачи могу да разговарају са духовима, дрвећем и животињама, па то спада чак у професионални поступак то јест у овим обличјима они сусрећу објективно психичко, психичко не-Ја.

Како је неуроза поремећај развитка личности, тако смо ми психијатри већ професионално принуђени да се бавимо наизглед далеким проблемима личности и њеним унутрашњим гласом. У практичној психотерапији ове, иначе нејасне и често у фразама извргнуте психичке чињенице, извиру из таме њихове незнаности и приближавају се видиљивим сферама. Ипак ово се дешава само изузетно ретко спонтано, како код старозаветних пророка; по правилу, морају се тешко и с напором приводити у свест она чињенична стања која су условила поремећај. Али тако сагледани садржаји сасвим одговарају „унутрашњем гласу“ и значи судбинско опредељење које, ако их прихвати и распореди свест, доводе до развитка личности.

Као што велика личност социјално дејствује решавајући, разрешавајући, преиначавајући и сређујући, тако рађање сопствене личности има лековито дејство на индивидуу. То изгледа као када се устајали мочварни рукавац поново улије у матицу некад изгубљене струје или како када се склони камен наваљен над семеном, и оно тада може да проклија и младица отпочне своје природно рашћење.

Унутрашњи глас је глас пунијег живота, шире, обимније свести. Због тога се у митолошком смислу рађање хероја или симболично поновно рађање поклапа са изласком сунца, пошто постајање личности има исто значење као и повећање свесности. Из тог разлога већина хероја се означава атрибутима сунца, а тренутак рађања њихове велике личности назива се просветљење.

Страх, који већина природних људи осећа од унутрашњег гласа, није тако детињаст као што би  могло да се помисли. Садржаји које сусреће ограничена свест, како показује класични пример Христовог живота или исто тако крактеристичан доживљај Маре из легенде о Буди, уопште нису тако безазлени, већ по правилу значе опасност која је специфична за дотичну индивидуу. По правилу, оно што нам пружа унутрашњи глас није ништа добро, већ заправо зло. То мора бити пре свега због тога што човек обично није толико несвестан својих врлина колико мана, а и стога што знатно мање пати од доброг него од зла. Као што сам претходно поменуо, унутрашњи глас приноси свести оно од чега пати целина, то јест народ коме човек припада, или човечанство чији смо део. Али овај глас то пружа у индивидуалном облику, тако да човек у почетку може да помисли као да је све то зло индивидуална особина његовог карактера. Унутрашњи глас уноси зло тако убедљиво да би довео до тога да му човек подлегне. Ако му не подлегне, онда у наше Ја не продире ништа од тог привидног зла, и тада не може доћи до обнављања и излечења. (Зло унутрашњег гласа називам „привидним“, што звучи исувише оптимистички.) Ако Ја потпуно подлеже унутрашњем гласу, тада делују његови садржаји, као када би уместо њих било исто толико ђавола, другим речима, овоме следи катастрофа. Ако Ја подлегне само делимично и успе да се самопотврдом спасе од поптуног уништења, тада може асимиловати глас и тада се испоставља да је зло било само лош привид, док је у стварности носилац спасењеа и расветљавања. „Луциферично“ је прави и недвосмислени смисао карактера унутрашњег гласа и због тога оно поставља човека пред последњу моралну одлуку без које он никада не може да дође до свесности нити да постане личност. У унутрашњем гласу често је помешано најниже и највише, најбоље и најбезочније, истина и лаж, што све отвара понор пометње, обмане и разчарања.

Наравно да је смешно када се гласу природе, која је према свему благонаклона и разорна, приписује злоба. Ако нам она првенствено изгледа зла, онда то углавном потиче од старе истине да је добро увек непријатељ бољег. Али ми бисмо били луцкасти када се не бисмо држали од давнина укорењеног доброг док је год то могуће. Али како Фауст каже:

Када доспемо до доброг овог света,
Тада се боље назива обмана и варка!

Добро, нажалост, није вечито добро, пошто иначе не би било ничега бољег. Али треба да наиђе боље, онда добро треба да узмакне. Због тога је рекао мајстор Екхарт: „Бог није добар, јер би иначе могао бити бољи.“

Зато постоје раздобља у светској историји (наше би могло ту да спада) у којима добро мора да узмиче и због тога оно што је одређено да постаје боље у почетку изгледа као зло. Како је опасно ове проблем макар и додирнути показује управо изречена реченица; јер како се лако може прокијумчарити зло када се једноставно изјави да је то потенцијално боље! Проблематика унутрашњег гласа је пуна тајних замки и клопки. То је најопасније, најклизавије подручје, исто тако опасно и беспутно као сам живот ако се одрекне ограда. Али онај ко неће да изгуби свој живот, неће га ни добити. Рађање јунака и живот јунака увек су угрожени. Типични примери су Херине змије које угрожавају одојче Херкула, питон који хоће да уништи рођење бога светлости Аполона, витлејемски покољ деце. Постајење личности је смелост, и трагично је да управо демон унутрашњег гласа истовремено значи и највећу опасност и незаменљиву помоћ. Трагично је, али логично. Природно је да је тако.

Да ли се због тога човек може љутити на човечанство и на све оне добронамерне пастире стада и забринуте очеве, када подижу заштитне зидове, постављају делотворне слике и препоручују проходне путеве који заобилазе поноре?

На крају крајева херој, вођа и спаситељ је онај ко открије нови пут ка вишој сигурности. Могло би се оставити све по старом да овај нови пут безусловно не захтева да буде откривен и да човечанство не пати под свим патњама Египта, све док нови пут није пронађен. Неоткривени пут у нама је као нешто психички живо, што класична кинеска философија назива „Тао“ и упоређује са воденим током који неумољиво тече своме циљу. Бити у Таоу значи потпуност, целовитост, испуњено опредељење, почетак и циљ и потпуно остварење смисла егзистенције који је урођен стварима. Личност је Тао.

К.Г. Јунд, АРХЕТИПОВИ И КОЛЕКТИВНО НЕСВЕСНО (Постајање личности, одломак), Просвета, Београд, 2006

Превели: Деса и Павле Милекић

 

Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ПОСЛАНИЦА КОСОВСКОГ ЗАВЈЕТА

Шеснаест година Бечког рата (или Бечког и Морејског, 1683-1699) вођеног на српском тлу изазвале су поремећаје и губитке који ни онда ни данас нису историјски оцијењени. Тим ратом су обухваћени слиједећи догађаји:

пораз Турака под Бечом, први велики пораз у историји турске империје, велики заокрет у историји Европе и Балкана, г. 1683;
ослобађање Мађара и Угарске послије сто и шездесет година турске окупације;
побједа римокатоличког (папског) савеза (Аустрија, Пољска, Венеција и Папска држава); обнова римокатоличке тежње да за римокатолицизам буде освоје Балкан; и настанак тзв. „Источног питања“ о томе ко ће наслиједити турску власт на Балкану;
продор римокатоличке војске на Балкан чак до Софије и Једрена, до пред Цариград, а затим повлачење;
настанак првих српских војних јединица и њихова борба на страни римокатоличке војске против Турака;
друга Косовска битка (борбе око Косова) г. 1689, са катастрофалним, далеко тежим посљедицама него што су биле оно од Косова 1389;
Велика Сеоба Срба, 1689-1690, на сјевер, у Угарску тек ослобођену од Турака и придруживање досељеника Србима који су на угарској територији били још од раније (из времена прије доласка Турака, а онда и под турском влашћу);
коначно укључење Славоније и (данашње) Војводине (до тада турских области) у нову проширену римокатоличку Хабзбуршку монархију; премјештање српског црквеног средишта из Пећи (на Косову и Метохији) у Угарску, гдје сада столује и српски патријарх;
суочење са новом опасношћу по Православље и Косовски завјет, са унијаћењем, римокатоличком мисијом која се ослања на војну силу и која је много агресивнија него дотадањи ислам;
појава нових српских школа осниваних ради успјешнијег отпора унијаћењу, католичењу, денационализацији (мађаризацији и германизацији) па чак и покушајима разбијања Српске цркве;
појава Петра Великог у Русији и Петрове реформе; Русија се показује заинтересована иза одредбе Карловачког мира (склопљеног 1699, на завршетку Бечког рата);
везе из новог српског црквеног средишта са Петровом Русијом и утицај Петрових реформи (Петровог протестантизма) на школе и политику Српске православне цркве;
српски покрет на тлу млетачке (венецијанске) војне крајине, за ослобођење и рат против Турака у Далмацији, Херцеговини, Приморју и Црној Гори; покрет ускока;
појава династије Петровића-Његоша у Црној Гори, гдје (са Данилом Петровићем-Његошем) преузимају патронат над Цетињским манастиром и Црном Гором, метохијом Цетињског манастира; они свргавају унијатског епископа и спасавају Православље (и Косовски завјет) у Црној Гори кад је подручје Цетињске митрополије (Црна Гора и Брда), одласком патријарха из Пећи, остало одсјечено од новог (нововјековног!) средишта Српске православне цркве;
пустошење Косова и Метохије од стране татарских трупа, турских савезника који су дошли у помоћ Турској из јужне Русје (тада још турске!)…; разорено је тада преко 330 српских села на Косову!
итд. итд. све то у годинама 1683-1699!

Разумљиво је зато што Његош има чврсто увјерење и осјећање да је са Бечким (Бечко Морејским) ратом почела сасвим нова епоха у историји српског народа, епоха за коју српски народ и Црква нису били припремљени ничим (ама баш ничим, па ни епским пјесмама!), осим – по мишљењу Његоша и Петровића (владике Данила, владике Саве, владике Василија, владике Петра II, светог Петра Цетињског) – осим Косовским завјетом! Хришћанска (тачније: кршћанска и с њом српска) војска се с Косова и из Србије повукла, али је после ње остала једна нова вјера и нада да је Турке могуће поразити и од њих се ослободити. Косово и Метохија су, као и Македонија, опустошени и спаљени, али су остали манастири и цркве. Патријарх и висока црквена хијерархија су се повукли на сјевер с народом који је могао кренути на пут јер је имао стоку, „покретну имовину“ и живу храну, а стока је „благо“, богатство! остали су ратари („постадоше лафи ратарима“, како се каже у Горском вијенцу, Коло, 259). Бригу о напуштеним манастирима и резиденцијама преузели су ти „ратари“, сиротиња. Завјет је обновљен као завјет да се чувају цркве и манастири. Завјет је Косовски, јер су највећу бригу представљали цркве и манастири Косова и околних подручја! За народ је Небеско царство било ту, показиво, у простору: цркве и манаастири. Вјерност завјету и Небеском царству је то: оданост нечем спољашњем, светињама у простору! а јерархија која је отишла на сјевер понијела је собом увјерење да је Небеско царство нешто непоказиво, унутрашње, што они нису напустили ни онdа кад су оставили цркве и манастире. Тако је требало сада завјет приказати као нешто средње, што је подједнако показиво, свјетовно (као црквена здања), као и непоказиво,, унутрашње, надсјетовно, као вјера и успомене које су собом понијели Срби у Велику сеобу. Требало је завјет одбранити и пред новим учењима и теологијама, како римокатоличким, тако и реформистичким из Петрове Русије, па и пред схватањима и вјеровањима која су карактеристична за војне крајине. До појаве Његоша завјет је био изложен опасностима и да, с једне стране, остане скривен, изван свијета, па тако и ван историје, у самом празничном богослужењу, и да, с друге стране, буде прекривен хајдучким , племенским, локалним, епским схватањима која јесу свјетовна, и нису историјска.

Кад је Његош, одговарајући на све те изазове, писао Посвету Луче Микрокозма, она је тада била најсажетији могући одговор на сто и педесет година искушења којима су завјет и завјетна заједница (у полусвјесном и полусловесном стању) били изложени.

Ту пјесму, посвету ЗАВЈЕТУ, Његош је написао пред сам Васкрс 1845. и њоме је изразио своје виђење васкрса завјетне заједнице. Ту пјесму треба нучити напамет, јер само тако, говорећи је у себи напамет, може човјек да уочава њене дубоке везе; јер само се тако, кад је знамо напамет, може догодити да заједно са стихом који изговарамо искрсну у нашу свијест и пред наше унутрашње око и други стихови који су смислено повезани са изговореним стихом. Знати напамет значи држати у свијести одједном читаву пјесму, као цјелину, баш онако како иначе можемо да обухватимо цјелину одједном (синхроно) само кад се ради о слици, о ликовној умјетности. Само учењем пјесме напамет можемо да превладамо недостатке диахроније на коју је осуђено читање пјесме или текста. Уосталом, треба знати напамет ту нову, Његошеву формулацију Косовског завјета, тачно онако како и сваки хришћанин зна напамет Господњу молитву (Оче наш) и Символ вјере.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 101-105), Филип Вишњић, Београд, 1989

 

Петар Петровић Његош, ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Посвета

Да, свагда ми драги наставниче,
српски пјевче небом осијани,
задатак је см’јешни људска судба,
људски живот сновидјење страшно!
Човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава;
човјек бачен на бурну брежину
тајном руком смјелога случаја,
сиромашан, без надзиратеља,
под влијањем тајнога промисла,
он се сјећа прве своје славе,
он снијева пресретње блаженство;
ал’ његови снови и сјећања
крију му се јако од погледа,
бјеже хитро у мрачним врстама
у љетопис опширни вјечности;
само што му тамнијем проласком
траг жалости на душу оставе,
те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности.

Човјек бачен под облачну сферу –
прима л’ овдје оба зачатија?
Је л’ му овдје двострука колевка?
Је л’ му земља творцем одређена
за наказу какву таинствену,
ал’ награду бурну и времену,
ал’ расадник духовног блаженства?
Ах, ово је највиша таина
и духовне најстрашније буре –
овога су у гробу кључеви.

Колико сам и колико путах,
дубокијем заузет мислима
у цвијетно лоно природино,
хранећи се питателним соком
из ње сисе голе и прелесне,
матер штедру запитивâ смјело
рад чеса је творац сатворио:
ради л’ ђеце своје многобројне?
али ђецу за ње удовољства?
ал’ обоје једно рад другога?
Но времена питателница ми,
окићена цвијетним временом,
окруњена сунчаним зракама,
али власе цвијетне плетући,
бисерном их росом насипљући
при игрању свјетлокосих зв’јездах,
– да дичнија на јутро изиде
пред очима свога владаоца –
на сва моја жарка љубопитства
смијехом ми одговара њеним.

Колико сам и колико путах
свод плаветни неба свештенога,
брилијантним засијат сјеменом,
заклињао душом запаљеном
да ми свету открије таину:
али га је творац украсио,
велику му књигу отворио,
да твар слави творца и блаженство
ал’ да човјек на ње листу чита
ништавило прекомјерно своје?

С внимањем сам земаљске мудраце
вопрошава о судби човјека,
о званију његовом пред Богом;
но њихове различне доказе
непостојност колеба ужасна:
све њих мисли наједно сабране
друго ништа не представљају ми
до кроз мраке жедно тумарање,
до нијемог једног нарјеченија,
до погледа с мраком угашена.

Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привидјења,
и једва се опред’јелит може
да му биће у њима не спада.
Он помисли да је неке путе
од сна овог освободио се;
ах, његове преварне надежде:
он је тада себе утопио
у сна царство тврђе и мрачније
и на позор страшни сновидјења!

Хитрост му је и лукавство дато
само теке да је член достојни
на земаљски сајам несмислени;
воље му је основ положена
на крилима непостојаности;
жеља му је страстих ужаснијех
побудитељ, руковођа сл’јепи;
злоћа, завист, адско насљедије,
ово чојка ниже скота ставља, –
ум га, опет, с бесмртнима равни!

У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната –
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож’ вјенчат срећом:
самовлацем кад постане њеним,
тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује,
смутна јесен и ледена зима;
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком:
нема дана који ми желимо,
нит’ блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати?
ко л’ пучини забранит кипјети?
ко л’ границу жељи назначити?

У чојка је један храм воздвигнут,
зла обитељ туге и жалости;
сваки смртни на земљи рођени
овом мрачном обитељу влада
под које се сводом отровнијем
мученија времена гњијезде.
Ово грко насљедије људско
човјек чојку, човјек себи дава,
најсретњи га из ништа стварају
ради смртне тужне армоније.

Човјек орган доста слаби има
да изрази своје чувствовање,
зато знаке различите дава,
различита тјелодвиженија,
умна чувства да објелодани;
но сви наши слаби изговори
и сва наша слаба чувствовања,
спрам онога што би шћели казат,
нијемо су сплетно нарјечије
и клапњање душе погребене.

С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку –
тајна чојку човјек је највиша.
Твар је творца човјек изабрана!
Ако исток сунце св’јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.

О свевишњи творче непостижни!
У човјека искра беспредјелног
ума твога огледа се св’јетла,
ка свод један од твоје палате
што с’ огледа у пучину нашу;
дан ти свјетлост круне показује,
ноћ порфире твоје таинствене,
непоњатна чудества дивотах;
твар ти слаба дјела не постиже,
само што се тобом восхићава.

Питагоре и ти Епикуре,
зли тирјани душе бесамртне,
мрачан ли вас облак покријева
и све ваше посљедоватеље!
Ви сте људско име унизили
и званије пред Богом човјека
једначећ га са бесловесношћу,
небу грабећ искру божествену,
с којега је скочила огњишта,
у скотско је селећи мртвило.

Будалама кад би вјеровали,
поете су покољење лудо.
Нашу сферу да ноћ не полази,
би л’ овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л’ топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа,
би л’ умови могли блистат св’јетли?
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.

Све дивоте неба и небесах,
све што цвјета лучем свештенијем,
мирови ли ал’ умови били,
све прелести смртне и бесмртне –
што је скупа ово свеколико
до општега оца поезија?
Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније,
луча св’јетла руководитељ му,
дијалект му величество творца.

Дивни пјевче српске народности,
бич си судбе веће испитао, –
свијет жељи не зна угодити.
Судба ти је и моја позната;
мислим, нејма подобне на земљи:
до вратах сам изника тартара,
ад на мене са проклетством риче,
сва му гледам гадна позоришта;
ал’ на судбу викати не смијем –
надежда ми вољом творца блиста!

Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја;
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике –
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!

Иво Андрић, ЊЕГОШЕВА ЧОВЕЧНОСТ

Велика драма која је почела са појавом првог османслијског коњаника на границама наших земаља нашла је у Петру Петровићу Његошу свога песника. Он је један од њених протагониста и њен највећи поет у исто време. У Горском вијенцу ухваћен је и овековечен само један одређени, строго и уско условљени призор те драме, која је варирала кроз векове у хиљадама таквих призора, и много већих и мањих, и светлијих и мрачнијих од њега. Али, као што су у једном комадићу минерала садржане све ососбине те врсте, тако је и у том локалном, временски и просторно ограниченом призору садржани основни смисао и изражене многе битне карактеристике те драме.

Та драма која заузима претежни део наше епске народне поезије, а није нашла још ни своју потпуну и потпуно правилну оцену у историјској науци, ни своје отелотворење у уметности, дошла је у Горском вијенцу до свог највишег песничког израза. У њему је заиста пропојала песма од ужаса.

У свом делу, насталом под специфичним социјалним и политичким приликама, Његош је дао високо поетску и строго реалистичку слику нељудског начина живота на који је тај нарочити стицај историјских околности осудио наш народ. Оно садржи цео низ таквих описа, датих често са зачудном објективношћу и јасним осећањем стварности, у којима је приказана слика тога крвавог клупка у које су се сплела два противника који
Један другом не чине амана,
Но се бију и сијеку главе;
Мушкој глави они не различу,
Да је нађу и у колијевци,
Но је сјеку једни другијема;
Женско робе и у ропство воде,
Ватром пале што сегнути могу,
Један другом грабе аиване,
Њиве штете а сијеку воћке;
Сваке јаде на свијету раде
Што се нигђе још радило није.

Таква је та борба у приказу Мехмедпаше из Шћепана Малог. А у исто време, Његош је до највишег ступња развио најсветлију визију човечности, „људскости“, као чудесну, али логичну антитезу томе наметнутоме начину живота. Тако је ова поема ужаса у исто време и поема његове противности, а Његош песник човечности.

У Горском вијенцу, кроз крв и лелек и дим, он отвара где год може ма и најмањи видик пут чистог неба, здравог смеха и човечног живота, који се тако тешко стиче и брани; као небо над балканском сутјескама и ведрине у дну дивљих и тескобних предела, јављају се акценти човечности.

Таква је мала али карактеристична сцена са јаребицама које су црногорски ратници живе похватали. Али чим већина сазна о чему је реч, „сви из грла повичу“:
Пуштите их аманет ви Божиј’!
Јере их је невоља нагнала,
А не бисте ниједну хватали;
Утекле су к вама да утеку,
А нијесу да их покољете.

Човек увек застане пред тим малим идиличним призором, чудно уметнутим усред ратничке атмосфере, мрачних брига и крвавих заклетава, као пред оазом неочекиване благости. И осети се како изнад оквира ове по себи наивне сцене иде акценат Његошеве пригушене али моћне човечности која, у противности са свим што је окружује, жели заштиту слабом и заклон ономе који бежи од јачега, престанак клања и спасење свему што живи.

Та Његошева човечност не крије се само у тим као узгред утканим малим епизодама. Она се јавља и у великим, блиставим, свечано декларативним, али психолошки оправданим и историјски верним местима, као што је горда реплика Вука Мићуновића Осману, везировом риџалу, која кулминира у речима
Ја не пржим земље и народе.

Место које тек у искуствима минулог рата против фашизма и светлости данашњих претња нових „мучитеља“ нови „пржењима“ добива за нас своју пуну јасноћу. Његошев ратник, прототип народног борца, исто је толико горд на своју човечност колико и на своје јунаштво.

Али одмах после те изјаве, да не пржи земље и народе, Вук Мићуновић додаје у истом даху
Ама многи грдни мучитељи
На нос су се преда мном побили.

То је друго лице медаље. Таква је његошевска човечност. Драматична до грча, понесена, али стварна и искрена, она није малокрвна ни сентиментална, она се бори, она се брани,
Не пушта се да је зло побједи.

И стога се може оправдано рећи да је свака прослава Његошевог поетског дела уједно и слављење човечности и људске борбе за човечност.

Иво Андрић, Уметник и његово дело (Његошева човечност, стр. 51-53), Удружени издавачи, Београд, 1977

Иво Андрић, О ДОСТОЈЕВСКОМ

Достојевски је писац који је међу првима у светској књижевности оставио пејзаж, одећу својих јунака, њихов физички изглед, време, па и простор, како би се до краја могао посветити људској души. Он је, нема сумње, учинио снажан заокрет у писаној речи и, као нико пре њега и мало ко после њега, извршио огроман утицај не само на поједине писце него и на готово све националне књижевности у свету. За мене су Фјодор Михаилович Достојевски и Томас Ман две најкрупније књижевне фигуре на размеђи деветнаестог и двадесетог века; са њима је почела нова европска књижевност. Ја сам — као и сви писци моје генерације — читао и проучавао дела ових писаца, а колико су они непосредно или посредно утицали на мој књжевни рад, то ја не знам. Могу само да поновим оно што сам једном рекао: да је пожељно и корисно угледати се на велике писце. Али, кад већ говоримо о томе, треба имати на уму и то да је време у мојим приповеткама и романима једно од главних лица, да простор није потиснут у други план, да сам многе грађевине смешато у средиште радње. Мене је већ у самом почетку књижевног рада заокупљала мисао: како приказати човека у времену које се креће као жив организам, и у простору без оне статичности коју рам намеће слици, искључујући посматрача из ликовног дела. Међутим, тачно је то да сам, под извесним утицајем Достојевског и Мана, потиснуо пејзаж, описујући га у оној мери колико је потребно да би се схватила судбина човека и његовог делања. Знате, ја имам осећај да природа нема духа; она је за мене само оквир у који треба сместити човека и његову мисао. Видите, природа у мојим приповеткама и романима прелази на људе који раде на мосту, њиви, у кући. Ја држим да је за целовитост дела више значајно присуство човека, његове помисли и рада, него природа која делује као тврда и гола чињеница.

Када је реч о времену у мојим делима, ту није могло бити — као што се зна — никаквог утицаја. За мене историја није понављање прошлости; пре би се то могло назвати покушајем да се обнови игра. Кратковидо и скучено гледање на време и простор, где се светови у које би требало веровати, руше и поновно стварају, и произвољна процена већ очврслих вредности, две су основне мрље које ми, појединци, уносимо у наша расуђивања о историји, грчевито се борећи да за себе обезбедимо што већи комад земље и неба. Зато је најближа истини повест о оним минулим вековима и поодмаклим раздовљима у која је немогућно сместити наше заслуге.

Што се тиче другог дела вашег питања — коју бих књигу Достојевског могао издвојити — не могу вам дати поуздан одговор, јер су све књиге Достојевског подједнако лепе и уметнички уједначене. Можда ћу бити неправедан према самом себи, а још неправеднији према великом руском писцу, ако кажем да су ме највише узбудили Записи из мртвог дома. У младости сам дрхтао над Дусима Достојевског…

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 152-154) СКЗ, Београд, 1977

Иво Андрић, СВЕ ПРИЈАТЕЉЕ МОЖЕТЕ ИЗГУБИТИ, АЛИ ЊЕГОША И ВУКА — НИКАКО

(…) Али, у прилог праве чистоте свога језика рекао бих и једну јерес: готово је опасно научити макар и један страни језик, јер и тај један нагриза наш матерњи, продире у њ и штети му. Међутим, у ери данашњих смерова и развоја модерног света, писцу је потребно да учи стране језике, али у књижевности треба употребити страну реч само онда када се без ње не може, а то би требало да бива ретко.

Ја не могу да разумем неке књижевне, ликовне и музичке критичаре; они као да за време писања држе пред собом речнике страних речи, као да им је и прва и последња намера: употребити што више страних израза! Ваљда мисле да ће тако испасти ученији; и често им то успева, јер у противном не би у толикој мери запостављалли свој језик. Управо због тога се догађа да их наш неуки свет држи на већој цени ако су застрти са више страних речи. А то је само манир и ништа више. Мени такви људи личе на сеоске удаваче којима родитељи, ради глупог престижа, ваде здраве зубе да би ставили позлату.

Видите, некад је немачки језик био силно угрожен претераном употребном француских речи у говору и писању. Али су Немци упорно и смело очистили свој језик од француских позајмица. И не само то: Немци су Французима почели враћати мило за дргао, па се сад Французи одупиру речима које им долазе од северних суседа. По томе како се бори за чистоту свога језика може се мерити  култура једног народа. И код нас се ради на томе, али доста споро. Ето посла где писци могу више да ураде и од школе. Најпосле, треба волети свој језик, јер другога немамо.

Ја сам језик учио код Вука, Његоша и из народних песама. Све пријатеље можете изгубити, али Вука и Његоша никако. Писац не сме бити пасиван према језику; ту онда нема писца. Мени сметају надуване и звучне пароле о томе како је тобож неки писац открио нов језик. Новог језика нема — то је заблуда. Постоје само речи које смо открили и оне друге које заувек остају далеко од нашег срца као лепе и недостижне жене. Ни Вуков језик није био нов — ни његов! Он га је бележио у народу, тражећи да се на њему пише и говори. То није ни Кочићев језик којим се гооври у Босанској крајини, ни мој. Вештина је пшчева да употреби праву реч на правом месту,а то је у писању најмучније постићи.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 148-150) СКЗ, Београд, 1977

Иван Иљин, ЉУБАВ ПРЕМА ДУХУ СВОГ НАРОДА

НАЦИОНАЛИЗАМ – ЉУБАВ ПРЕМА ДУХУ СВОГ НАРОДА

Проблем истинског национализма може се разрешити једино у вези са духовним поимањем отаџбине јер национализам је: љубав према духу свога народа и при том управо према његовој духовној особености.

ОТАЏБИНА КАО ДУХОВНО ЈЕДИНСТВО НАРОДА

Онај који говори о отаџбини подразумева духовно јединство свога народа. Он подразумева нешто што остаје суштинско и објективно без обзира на смрт појединачних субјеката и на смену генерација. Отаџбина је нешто јединствено за многе. Свако од нас за њу може да каже: То је моја отаџбина, то је наша отаџбина“ и да буду у праву. Отаџбина је велико окриље које обухвата све своје синове тако да је свака душа сједињена с њом нитима живе везе и та веза је очувана чак и онда када је неко из било којих разлога не култивише, када је пренебрегава или уопште не размишља о њој. Али није у власти човека да престане да буде снага позвана и способна за духовни живот; није у власти човека да се душом отргне од средине која га је одгојила, да поништи свој духовни лик и да, надисавши се родног духа, учини себе заиста лишеним духа отаџбине. Али да би се пронашла своја отаџбина, и да би се с њом могло слити осећањем, вољом и животом – неопходно једа се живи духом и да се он чува у себи, и даље, потребно је одгојити у себи патриотску самосвест или бар истински „осетити“ себе и свој народ у духу.

Треба истински осетити свој духовни живот и духовни живот свог народа, и стваралачки се учврстити у његовим силама и средствима, тј. на пример, прихватити руски језик, руску историју, руску државу, руску песму, руску правну свест, руски историјски поглед на свет итд., као своје сопствене. То и значи успоставити између себе и свога народа подобије, општење, узајамно деловање и заједништво у духу, признати да су творци и творевине његове духовне културе – моје вође и моја достигнућа. Мој пут ка духу – јесте пут моје отаџбине, њего усхођење ка духу и Богу – јесте моје усхођење. Јер сам ја истоветан с њом и неодвојив од ње у духовном животу.

Такво сливање патриоте с његовом отаџбином доводи до чудесне и плодоносне идентификације њихових духовних енергија.

Кроз ту идентификацију духовни живот народа се учвршћује у свим личним моћима патриоте, а патриота поприма непресушни источник духовне енергије у свенародном духовном успону. И то узајамно духовно напајање, враћајући се са удесетострученим снагама, пружа човеку непоколебљиву веру у своју отаџбину. Стапајући свој живот са животом своје отаџбине, ја доживљавам дух свога народа као безусловно добро и безусловну снагу, као некакво Божанско ткиво на земљи и, у исто време, поистовећујем себе с том живом силом добра, осећам да сам ношен њом, да сам снажан њеном снагом, да сам правичан њеном правдом и правичношћу, да побеђујем њеним победама, да постајем живи сасуд или живи орган своје отаџбине и да у њој имам своје духовно гнездо. На том се путу љубав према отаџбини спаја с вером у њу, с вером у њену мисију, у творачку силу њеног духа,  у онај будући процват који је очекује. Ма шта да се деси с мојим народом, ја знам вером и визијом, љубављу и вољом, живим искуством и победама прошлости да мој народ неће бити остављен од Бога, да су дани пада пролазни а да су духовна достигнућа вечна, да ће тешки маљ историје исковати од мог народа духовни мач, управо онако како је речено код Пушкина:

Ал дугом казном искушења
Трпевши многи удар коби,
Ојачала је Русија. Тако бива
Кад тешки маљ, док стакло дроби,
У челик-сабљу гвожђе скива.

Није могуће волети отаџбину и не веровати у њу јер отаџбина је жива духовна снага и живот у њој пружа чврсто осећање њене доброте и правичности, њене енергије и њених будућих победа. Ето зашто очајавање над судбином свог народа сведочи о почетку одвајања од ње, о гашењу духовне љубави према њој. Али веровати у отаџбину може само онај ко живи њоме, заједно с њом и због ње, ко је сјединио с њом изворе своје стваралачке воље и своје духовне самосвести.

Волети свој народ и веровати у њега, веровати у то да ће изаћи на крај са свим историјским искушењима, да ће из свих посрнућа устати прочишћенији и мудрији – не значи затварати очи пред његовим слабостима, несавршеностима а, можда, и савршенства на земљи била би сушта охолост и болесна националистичка умишљеност.

Прави патриота види не само духовне путеве свога народа већ и његова искушења, слабости и несавршености. Духовна љубав се уопште не препушта неоснованој идеализацији већ трезвено созерцава и види с крајњом објективношћу.
…………..

СВАКИ НАРОД ЈЕ ПРЕЛЕПА САМОБЛИСТАВОСТ КОЈА БЛИСТА СВИМ ЉУДИМА И НАРОДИМА

Из свега што је речено треба да буде јасно у чему се састоји веза између отаџбине и нације.

Отаџбина је дух народа у свим његовим манифестацијама и творевинама, док националност означава основно обележје тога духа. Нација је духовно особен народ, патриотизам је љубав према њему, према духу, његовим творевинама и земаљским условима његовог живота и процвата.

Истински патриота воли дух свога народа, поноси се њиме и види у њему источник величине и славе управо стога што не постоји ништа што би било изнад Духа и лепше од Духа, и још стога што његов лични дух следи путеве његовог народа. Сваки народ је, заправо, по свом духу својеврсна прелепа самоблиставост која блиста свим људима и свим народима  и која с њихове стране заслужује и љубав, и поштовање, и радост. Свака истинска духовна тековина – у знању, у врлини, у религији, у лепоти или у праву – јесте општечовечанска тековина која је у стању да скрене на себе погледе, осећања, мисли и срца свих људи независно од епохе, нације и грађанске припадности. Зар нама, Русима, треба доказивати то, нама који смо од детињства проливали сузе над мукама црног чича Томе и заносили се читајући Шехерезадине приче, чије је срце у стању да задрхти пред Праксителовим скулптурама или сликама Леонарада да Винчија, нама који знамо да се молимо заједно с Бетовенм, созерцавамо заједно с Конфучијем и Платоном, очајававамо заједно с Јовом и беснимо заједно с Шекспром? Нама је отворен дух свих народа, ми смо се од детињства навикавали и навикли да поштујемо и волимо њихове геније. Ми из искуства знамо да је истиниско духовно достигнуће увек национално и да у исто време увек превазилази националне поделе људи, па отуда саме те људе одводи изван тих раница, нипошто не подривајући нити засењујући светлост отаџбине већ је обогаћујући новим доживљајима и озарењима. Свако истинско достигнуће и творевина духа сведочи о неком непатвореном јединству људског рода, које постоји и поред свих подела, граница и ратова. Оно сведочи да управо патриотизам, отварајући човеку његово духовно око, самим тим бесконачно и благотворно проширује његов духовни хоризонт, да постоји врх с којег се човеку заиста може открити општечовечанско братство, братство свих људи пред лицем Божјим. 

Тај врх и јесте отаџбина као организам националне духовне културре. Она буди у човеку духовност која може и треба да буде оформљена као национална духовност која се реализује кроз акта националне структуре. И само пробуђена и ојачана, она ће бити у стању да нађе приступ творевинама туђег националног духа. Тада се човеку открива свељудско братство, али то братство неће бити интернационално већ наднационално.

ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАМ И НАДНАЦИОНАЛИЗАМ

Интернационализам пориче отаџбину, националну културу, сам национализам, духовни акт самобитно-националне структуре. Интернационалист, будући у духовном погледу нико, жели одмах да постане „свечовек“, а то му не полази за руком јер је свечовечанство духовно стање које може бити доступно једино духовно и национално потврђеном човеку. Оно што се открива бездуховном интернационалисти није „свечовечанство“ већ елементарна животна низина које не нуди културни успон и процват већ општу деградацију и опште стапање. Човек се рађа у крилу своје породице и свог народа, он је – њихово чедо, они му дају примарно устројство његовог тела, душе и духа; њихово збацивање са себе није у његовој власти, он може једино да не култивише у себи духовну висину свог порордичног и националног принципа и да јој претпостави елементарну, животну низину. У тој низини он ће и пронаћи ново за свој вољени „интернационализам“. Тако руски националист, који не жели руски дух – остаје Рус по устројству свог тела и душе, свог свесног и несвесног, али то је „рускост“ најнижег, најгорег, елементарно-примитивног нивоа, и таквој бездуховној, изанђалој, вулгарној „рускости“ биће лако да ступи у општедеградирајући и општестапајући процес, са исто тако бездуховним, изанђалим, вулгарно-елементарним интернационалистима других нација. Кроз асимилацију с њима он може чак постепено да створи некакав анационални и бездуховни тип обескорењеног интернационалисте који је заборавио свој матерњи језик и дух, а није се научио никаквом туђем језику и духу, већ живи попут некаквог интернационалистичког „Тарзана“…

Обрнуто, наднационализам афирмише и отаџбину, и националну културу, и сâм национализам, а посебно – духовни акт самобитно-националног устројства. Човек прихвата и дух своје породице, и дух свога народа, и у њима расте и сазрева; он није „нико“, он има своје плодоносно окриље које га води. И управо му оно даје могућност да се уздигне на висину са које се пред њим открива „свечовечански“ духовни хоризонт. Сликовито говорећи, само са своје родне планине човек може да сагледа далеке туђе планине. Појмити дух других народа може само онај који је учврстио себе у духу свог народа. Отуда „наднационализам“ – руски, енеглески, француски итд. Јер, наднационализам је доступан само правом националисти: само је он у стању да сагледа ширину духовне васељенскости и да, не саблажњавајући се њоме, не склизне у духовну обескорењеност.

Иван А. Иљин, ПУТ ДУХОВНЕ ОБНОВЕ, Логос, Београд, 2008

Превео: Добрило Аранитовић

Павле Флоренски, ПАСКАЛОВ „АМУЛЕТ“

После смрти једног од најискренјих људи који су живели на земљи (лако је досетити се да говорим о Блезу Паскалу), у постави његовог капута – pourpoint – пронађена је кратка белешка коју је брижљиво чувао, први пут објављена од Кондорсеа под веома неодговарајућим називом „мистички амулет“ – amulette mistiqiue“. Ова белешка потиче из времена или чак тренутака Паскаловог „обраћења“ и представља његово исповедање вере, тачније речено молитвено созерцање посебних момената духовног успона. О томе „амулету“ било је доста расправа, али расправа прилично узалудних. ова узалудност је била условљена превеликим упрошћавањем и поједностављивањем тога документа, који у себи садржи чисти концентрат живота и схватања света, тако сажет да поједини ставови изгледају чак као неповезани низ. Али, чини ми се да мисли које развијам у овој књизи и теорија увећања типова дају кључ за разумевење овога веома садржајног и веома значајног папирића…. Навешћу оригинални текст, јер ће много шта бити јасно и без посебних објашњења.

Година благодати 1654.
(Паскал наглашава да живи у доба блаагодати, тј. када је могуће разрешење. Узгред речено, приметно је мистичко аритметичко значење године обраћења, 2²²=7.)

Понедељак 23.новембар, дан св. Климента, папе и мученика, и других у календару.
Уочи св. Хризогона мученика и осталих.
Од приближно пола једанаест увече до приближно пола сата после поноћи.
(Ова прецизност датирања показује да пуноћа знања које се исказало Паскалу није била сањарење или нејасан наговештај, који је скоро немогуће датитрати услед његове флуидности и квалитативне неразликовности од уобичајеног садржаја свести, него је било прецизно-омеђена појава и, дакле, квалитативно нова, која се налази изван уобичајеног процеса свести.)

Огањ.
(Подразумева се огањ сумње, огањ током два часа Паскал се мучио у пакленом огњу и управо тада, после овога искушавања небићем, њему се показао Онај Који Јесте.)

Бог Аврама, Бог Исака, Бог Јакова,
Не философа и научника.
(Истина је Личност, која се историјски објављује, а не апстрактни принцип; другим речима, Истина није стварна/објективна/, већ лична.)

Сигурност, Сигурност. Осећање. Радост. Мир.
(У сусрету са Богом-Истином је сигурност, и зато разрешење /ослобођење/; управо та сигурност и задовољава осећање; радост и мир, тј. Бог задовољава критеријум истине.)

Бог Исуса Христа.
(Бог Исуса Христа и јесте Истина – Тројединица, јер је само Христос објавио Тројединство.)

Бога Мога и Бога Вашега.
(Али наш Бог није Бог Исуса Христа, јер ја нисам јединостушан Истини, а Христос је јединосушан.)

Твој Бог ће бити мој Бог –
(Кроз Христа ћу суделовати у животу Тројединства, и Истина постаје мој Бог.)

Заборав света и свега осим Бога:
(И тада је нећу бити „од овог света“, заборавићу пропадљиво, метафизички ћу се спасти, бићу вечан.)

Он се налази само на путевима који су показани у Јеванђељу.
(Пут ка светлу Истине је подвижништво, приправљање срца.)

Величанственост људске душе.
(На путу подвижништва сагледава се вечна стране тварне личности, Софија).

Оче праведни, свет Те није познао, али ја Те познах.
(Својом мудрошћу, којом свет није познао Оца, ја сам Га познао, кроз созерцање своје очишћене природе, у Господу Исусу Христу.)

Радост, радост, радост, сузе радости.
(У познању Бога очишћеним срцем је преобиље радости и блаженства, које све превазилази.)

Растао сам се са Њим…
(Али откровење се завршава; ова радост је само залог будућег, не стално осећање. Радост нестаје и појављују се збуњеност и туга.)

„Напустили су Мене, извор воде живе“.
(Као да је одговор Бога на збуњеност: „Тиме се објашњава осећање туге“.)

Боже Мој, зар ћеш ме Ти напустити?
(Тј. „Ти ме нећеш напустити, само ако Те ја не напустим“. Одатле решење:)

Нека се не растанем од Њега на вјеки.
(Унутарњим актом одлучујем придружићу се Богу.)

То је живот вечни, да познају они Тебе, јединог истинског Бога и да си послао И.Х.
(Од овог тренутка већ почиње ток обичне свети. Говори се о оном што је потребно и, касније, о нескалду између онога што треба и што јесте)

Исус Христос………………………………
Исус Христос………………………………
Растао сам се са Њим; од Њега сам бежао, Њега се одрекао, распетога.
Нека се никад од њега не растанем.
Он се чува само на путевима које показа Јеванђеље.
(Одређује се да се свакако не растане са И.Х., а касније се наводе средства за припремање себе.)

Потпуно и слатко одрицање.
(Одустајање од самости, подвиг.)

Потпуно подређивање Исусу Христу и моме руководиоцу.
(Монашка послушност)

Заувек у радости за дан земаљског подвига
(Мисао о будућим добрима: )

„Да не заборавим речи Твоје“. Амин.

***

На тај начин, паскалов „амулет“ је – попут програма религиозно-философског система – читав круг мисли, које су необичном брзином прохујале кроз Паскалову свест, у просветљењу које је трајало око два сата. Можда су његове „Мисли о религији“ материјал, који је предвиђен за остварење управо тога плана. Као што је познато, посебне примедбе које сачињавају „Мисли о религији“ пронађене су после Паскалове смрти у потпуном нереду и уобучајени поредак њиховг навођења уопште не пропада аутору него привм издавачима. Постоји покушај да се управо те мисли распореде у другачијем поретку, који више одговара Паскаловој замисли. Али је умесно и правовремено покушати да се распореде управо те мисли према „амулету“ и усуђујем се да изразим своје предосећање да совде истраживачи очекују богата блага која је лако стећи. Подсећам, узгред, да постоји одређена сродност Паскала са православљем и да није случајно А. С. Хомјаков „често називао Паскала својим учитељем“. То нам намеће обвезу да се посебно пажљиво односимо према проницљивом француком мислиоцу.

Павле Флоренски, СТУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ, друга књига, (стр. 413-417), Логос, Београд, 1998

Превели: Људмила Јоксимовић, Небојша Ковачевић