Александар Дугин, ПРОГРЕС НЕ ПОСТОЈИ

Пре или касније неко је то морао рећи. Идеја прогреса представља чисту заблуду. Док се не растанемо са овом предрасудом сви наши пројекти и планови, анализе и историјске реконструкције, све наше научне представе почиваће на лажном фундаменту. Време је да завршимо са прогресом. Никакав линеарни, постепени развоја људског друштва не постоји.

Чим то признамо све ће одмах, у трену доћи на своје место.

Идеју прогреса формулисали су први енциклопедисти у XVIII веку, а свој извор она има у јеретичкој теорији Ђоакина да Фјора о три царства – Оца, Сина и Светога Дуга. Ортодоксна хришћанска традиција признаје епоху Старог и Новог Завета, то јест, епоху Оца и Сина, но после завршетка хришћанске цивилизације следи кратки период отпадништва, долазак Антихриста и затим крај света. И никакав посебан духовни препород, никакво усавршавање хришћанства се не предвиђа. Напротив, када се ера Сина заврши долази до пада човечанства – изопачења, колапса, деградације. Ђоакино да Фјора и његови следбеници, првенствено католици-фрањевци, насупрот томе, сматрали су да ће будућност бити прекрасна, а после пада средњовековне хришћанске цивилизације прорицали су наступање нечег још узвишенијег и светог.

Енциклопедисти већ нису веровали у епоху Светог Духа, а ни у Цркву, ни у самог Бога. Но, убеђеност у крај хришћанске културе су делили и радосно објавили крај религије као почетак новог друштва – праведнијег, савршенијег, рационалнијег и демократичнијег. Развијенијег.

Тако се формирала код атеиста и материјалиста – Турго, Кондорсе, Дидро, Мерсе – теорија општег прогреса човечанства, која је прилично брзо подигнута до статуса апсолутне догме. Људи Новог времена подстицани су на сумњу према свему – богу, човеку, уму, материји, друштву, хијерархији, философији, али у прогрес нису сумњали…. Не, то је превише.

Откуда таква аксиоматичност? Зашто је мишљење једног броја мислилаца – при чему не најблиставијих и најутицајнијих – одједном стекло статус догме? И зашто оно не допушта критику, рационално разматрање, постављање питања?

У томе се крије нека тајна. У Новом времену категорички је забрањено порицање прогреса. То је заједничко свим политичким идеологијама – либерализму, комунизму, национализму, свим научним школама – идеалистичким као и материјалистичким. Вера у прогрес је постала религија своје врсте. А религији докази нису потребни. Што је апсурдније тим је веродостојније.

Тако је, кренувши ка прогресу, Ново време одбацило антику, средњовековље, богословље, традиције Платона и Аристотела, хијерархију, империју, монархију, древне принципе светог сељачког рада.

Наравно, постојала је критика прогреса – и од стране традиционалиста и код неких мислилаца који су се држали цикличних представа о логици историје, и у школи европских структуралиста, и у теорији нових антрополога.

Мит о прогресу убедљиво је разорио водећи руско-амерички социолог Питирим Сорокин.

Но, у друштвеној свести – и чак у колективно несвесном – мит о прогресу је сачувао свој доминантан положај. Без обзира на све: серију великих политичких катастрофа, очигледно изопачење савремене културе, колапс друштвених система, злокобна открића психоанализе, ироничну критику Постмодерне – човечанство слепо верује у прогрес. И наставља самим тим да заоштрава ситуацију.

Но, довољно је признати да је то била јерес, ни на чему заснована хипотеза, потпуно оповргнута самим током историје, и слика стварности која нас окружује вратиће се у фокус.

Савремена цивилизација се налази, пре свега, у стању великог пропадања. Ово признање је горко, но оно није истоветно са очајањем. Ако се све покварило – а све се заиста покварило – дајте да се вратимо целовитости и здрављу, да обновимо све како је било. Док се не поквари.

Више од тога, одрицање прогреса нипошто не забрањује да се призна побољшање у овим или оним областима живота. Но, не треба из тога изводити законитост која обавезује. Нешто ће се побољшати. Нешто погоршати. И једна фаза може сменити другу. А у различитим друштвима ови циклуси – ако уопште имају неки универзални алгоритам – могу да се не подударају. Негде је сада прогрес, а негде регрес. У Русији је лето, у Аргентини зима.

Без прогреса обновићемо наш здрав разум и нашу слободу. Ми можемо изградити бољи свет, али можемо и гори. Сваки пут треба поново мислити. Упоредити, анализирати, затражити помоћ од историје, преосмислити наслеђе прошлости – без било какве надмености и предрасуда.

Хајде да учинимо наше постојање достојним. Боље него што је сада. Али да би учинили нешто у том правцу, бар један малени корак, потребно је без жалости одбацити идеју прогреса – ту опасну, разорну, изопачену јерес.

28.7.2021.

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

Извор: http://russnov.ru/aleksandr-dugin-progressa-ne-sushhestvuet

Валентин Катасовнов, ГЛОБАЛНА ПОЛИТИКА ВАКЦИНАЦИЈЕ И СМРТИ ОБАВИЈЕНЕ ТАЈНОМ

Вакцинација против ковида, иако уз велика „проклизавања“, креће се напред. Помаци су веома неуједначени. Рекордер у вакцинацији, до 20. јула, били су Уједињени Арапски Емирати (УАЕ). Проценат становника који су примили једну или две дозе вакцине у Емиратима износи 76,73%; потпуно вакцинисаних (који су добили обе дозе) – 67.55. У групи лидера је и Израел, код кога су ови показатељи уравнотежени 61.65% и 56.37%. А ево још неких земаља – лидера: Канада – 69.78% и 51.03%; Холандија – 67.93 и 46.09%; Велика Британија – 67.90 и 53.10%; Немачка – 59.59 и 46.76%; САД – 55.99 и 48.53%. Русија се на светској лествици налази у средини са 22.73 и 14.79%.

Ипак, постоји велики број држава за које се не може рећи да имају успех у вакцинацији. Ево неких показатеља: Руанда – 3.00 и 1.90%; Пакистан – 4.13 и 2.02%; Република Конго – 2.89 и 0.28%; Нигерија – 1.20 и 0.66%.

Таквих земаља има много и у њима, укупно узевши, живи готово половина становништва планете. Како се може говорити о достизању, од СЗО прокламоване, циљне цифре од 80% (проценат популације који мора бити вакцинисан), ако су у државама трећег света успеси тако скромни? У СЗО одлично схватају да земље трећег света неће моћи самостално да дођу до задатог нивоа јер је потребан огроман новац. Вредност једне дозе вакцине произведене на Западу, у просеку, износи 20-30 долара. Рецимо, да би се једном дозом вакцине произведене на Западу вакцинисала једна милијарда становника трећег света (узимам број људи у најсиромашнијим земљама) потребно је 20-30 милијарди долара. А за потпуну вакцинацију (обе дозе) неопходно је 40-60 милијарди долара. Међутим, у Светској банци су израчунали да је државама трећег света потребно, не мање, од 100 милијарди долара. Земље богатог Запада већ више од годину дана разматрају да за њих не би било лоше да се „отворе“, сакупе потребну суму и помогну сиромашним становницима трећег света. Очигледно да би се корпорације Биг Фарме ( америчке компаније Pfizer, Moderna, Johnson&Johnson, Novavax; немачке BioNTech и CureVac; англо-шведска AstraZeneca и др.) веома обрадовале таквој дарежљивости: јер би новац, понуђен у облику помоћи земљама трећег света, завршио на крају на банковним рачунима Биг Фарме. Ипак, до данас ово није остварено. Још увек не могу да сакупе неопходну помоћ.

Међународни монетарни фонд (ММФ) спреман је да стави на располагање земљама трећег света кредите у циљу борбе са „пандемијом“ и за масовну вакцинацију, но кредите нема ко да опслужује и отплаћује.

О свему овоме говорим само да бих објаснио: шефови многих држава трећег света, без посебног одушевљења су прихватили позив СЗО на свеопшту вакцинацију. Ове земље имају много значајније задатке (савладавање глади, да обезбеде становништву приступ чистој води итд.). Многи лидери држава трећег света правилно су схватили баханалије око корона вируса – као игру која је потребна само Западу и Биг Фарми. Још прошле године доста земаља у развоју прилично се дистанцирано и скептично односило према надуваној СЗО хистерији под називом „пандемија“. Код већег броја државника трећег света скепса је била условљена финансијским разлозима, но, неки су схватали коначне циљеве прљаве игре под називом „вакцинација“ и своје мишљење нису скривали.

Број опозиционара вакцинацији, из земаља трећег света, за годину дана се приметно смањио. Средином 2021. године свега пет држава у свету нису прихватиле идеју масовне вакцинације од корона вируса. То су: Бурунди, Хаити, Северна Кореја, Танзанија и Еритреја. Лидери три од наведених пет држава (Бурунди, Танзанија и Хаити) недавно су умрли. Њихове смрти су обавијене тајном.

Међу умрлим издваја се председник Танзаније Џон Магуфули (John Pombe Joseph Magufuli). Он је демонстративно одбио да учествује у свеопштој психози и следи „препоруке“ СЗО о борби са КОВИД-19. У јуну 2020. године прогласио је Танзанију „слободном од КОВИД-19“. Земља није затворила границе страним туристима, а августа 2020. године обновила је привремено прекинуте летове из Москве.

Председник Џон Магуфули иступио је категорички против коришћења заштитних маски, социјалне дистанце, изразио сумњу у ковид тестове и већ тиме искључио неопходност свеопште вакцинације становништва. Није молио ММФ и Светску банку за новац за вакцинацију, није преговарао са Биг Фармом о куповини вакцина. У светским средствима за информисање почеле су да се појављују бројни чланци у којима је разобличавана његова „лакомисленост“, но, председник Танзаније је остао непоколебљив. Пресекао иницијативе неколико месних лекара да тестирају људе на КОВИД и броје заражене. Без дозволе власти публикације о КОВИД-19 у земљи су биле забрањене. Да би умирио становништво и исмејао светску панику, лекари у Танзанији су на молбу председника тестирали животиње, чак и воће: тако је инфекција откривена код козе, препелице и папаје. Почетком 2021. године Европска унија је доделила овој источноафричкој држави 27 милиона евра за борбу са „пандемијом“, конкретно, за куповину вакцина, маски и лекова. Ипак, када је добио новац, танзанијски лидер је одбио да вакцинише становништво. Објаснио је да нема поверење у препарате као што има у лековито биље и подсетио житеље своје земље на животворну силу молитве. „Ми морамо, пре свега, да се уздамо у Бога у борби са овом опасном болешћу. Да, треба предузети мере предострожности како би заштитили себе од ове напасти, као што саветују наши лекари. Но, ми смо проживели више од годину без вируса и изашли некако на крај и без маски, многи од вас их нису носили“ – изјавио је Џон Магуфули.

Ова прича се трагично окончала. У фебруару су средства информисања саопштила да се Џон Магуфули заразио корона вирусом. А 17. марта је изненада умро са дијагнозом КОВИД-19.

Многи су смрт председника Танзаније коментарисали као освету Биг Фарме због његове самовољности. Неки су то чак назвали „ритуалном казном“. Ова верзија се не може ни потврдити ни оповргнути, но прича добија злокобни призвук ако јој додамо доста чудне смрти низа других лидера земаља трећег света.

8. јуна 2020. године умро је у 55. године председник Бурундија Пјер Нкурунзиза (Pierre Nkrunziza).

13. децембра 2020. године умире у 52. години премијер Свазиленда Амброз Мандвуло Дламини (Ambrose Mandvulo Dlamini).

10. марта ове године у 56. годинини умире Амед Бакајоко (Hamed Bakayoko), премијер Републике Кот Д‘Ивоар (Обала Слоноваче).

И, хронолошки последња прича у овом низу смрти: 7. јула 2021. године у 53. години убијен је Жовенел Моиз, председник Хаитија.

Ланац ових чудних смртних случајева наставља да привлачи пажњу. Умрли лидери држава нису били стари људи. Њихове смрти нису последица година. Обједињује их што су се, у већој или мањој мери, односили „лакомислено“ према „пандемији“ и вакцинацији. Није само Џон Магуфули отишао из живота са корона вирусом. У историји галопирајућих смрти председника Бурундија, премијера Свазиленда и премијера Обале Слоноваче, такође фигурира реч „ковид“. И тешко је схватити да ли је овај вирус био пратилац других болести од којих су боловали или је он био основни узрок њихове смрти.

А, може бити да вируса уопште није било. Данас се у арсеналу ЦИА и других западних специјалних служби налази немали број начина за брзо усмрћивање непожељних лица, без коришћења ватреног или хладног оружја, отрова и других „традиционалних“ метода. Савремена биотехнолошка и медицинска достигнућа омогућавају да се изазову многе смртоносне болести. Као што је познато, 2012. године умро је председник Венецуеле Хуго Чавез. Званична дијагноза: инфаркт на фону акутне инфекције и рака. Да, имао је инфаркт, да имао је рак, да и инфекцију. Ипак, све је почело тиме што су га неприметно заразили. До своје смрти, ове верзије се држао и сам Чавез, који је рекао да је његов рак – дело руку иностраних непријатеља. Узгред, Фидел Кастро је не једном, молио Чавеза да буде опрезан и да не заборави да су америчке специјалне службе научиле да користе рак као оружје за уништење. Британски Guardian је 2012. године направио списак државних лидера који су истом периоду оболели од рака. То су: „председник Аргентине Нестор Киршнер (рак дебелог црева), председник Бразила Дилма Русеф (рак лимфних жлезда), њен претходник Луиз Инасио Лула да Силва (рак грла), председник Венецуеле Хуго Чавез (метастаза рабдомиосаркома)1 бивши председник Кубе Фидел Кастро (рак желуца), председник Боливије Ево Моралес (рак носа) и председник Парагваја Фернандо Луго (рак лимфних чворова).“ Сви су били истакнути национални лидери и имали напете односе са Америком.

Међутим, нас сада не занима питање правог медицинског узрока смрти горе поменутих лидера (осим председника Хаитија). Ми чак не можемо рећи да ли су четири лидера жртве болести или тајних операција. Важно је да су ове смрти повезане с њиховим одбијањем (или слабом жељом) да спроведу вакцинацију становништва својих држава. И, ако некоме одговара да ове смрти квалификује као „ритуалне казне“, онда циљ такве квалификације може бити застрашивање оних вођа држава и влада који се осмеле да скрену са „генералне линије“ СЗО, заправо оних који стоје иза СЗО, а који су организовали и користе „пандемију“ и вакцинацију.

Последњи на овом злокобном списку – председник Хаитија Моиз – не спада међу жртве које су умрле из медицинских разлога. Но, Хаити је почетком лета 2021. године био једна од малобројних држава света које нису приступиле вакцинацији становништва од корона вируса. У Северној и Јужној Америци били су једини. The Washington Post је ту ситуацију назвао „политички дисфункционалном“ (political dysfunction). Председник Моиз је делио убеђење већине житеља острва да Mikwòb pa touye Ayisyen; у преводу са креолског језика: Прост микроб не може убити Хаићанина. У априлу 2021. године Хаити се одрекао готово осамсто хиљада доза вакцина AstraZeneca које су му предложене у оквиру програма COVAX за најсиромашније земље. И после три месеца десило се убиство. У председника су испалили 12 метака.

P.S. Сада тече трећа декада јула 2021. године. Ако је средином године у свету било пет држава које се нису прикључиле глобалном процесу вакцинације, сада их је остало свега три. У јулу су наследници преминулих председника Танзаније и Хаитија донели одлуке о почетку вакцинације становништва. 15. јула, осам дана после смрти председника Хаитија у земљу је стигло пола милиона доза вакцина – поклон САД у оквиру механизма COVAXглобалног програма за равномерну расподелу вакцина од корона вируса у целом свету.

Три државе још увек настављају да се противе плановима вакцинације. Пажљиво ћемо пратити стање здравља председника Бурундија Еваристе Ндајшимије (Evariste Ndayishimiye), председника државног савета Северне Кореје Ким Џонг Уна и председника Еритреје Исајаса Афеворкија.

28. јул 2021.

Валентин Катасонов
Превод: Александар Мирковић

Извор: http://russnov.ru/valentin-katasonov-globalnaya-politika-vakcinacii-i-smerti-oveyannye-tajnoj/

НАПОМЕНА:

1. Малигни тумори који се развијају из попречно-пругастог мишићног ткива, најчешће на рукама и ногама, али се могу развити у глави и врату, у репродуктивним и мокраћним органима, нпр. вагина или бешика.

Епископ Порфирије (Шутов), САЧУВАЈМО ЛИК БОЖИЈИ У СЕБИ

Чланови Цркве нису потчињени хијерархији никаквом обавезом, они имају пуну слободу не само научног истраживања, философског мишљења, уметничког стварања, него и пуну слободу критике према црквеној (и, наравно, државној) хијерархији, а да тиме никако не могу бити осумњичени како тобоже вређају државу, Цркву или Бога, јер се, прво, Црква не тиче државе, друго, Црква није хијерархија, а Бог није отеловљен у црквеној хијерархији, него само у заједници људи спојених божанском љубављу једних према другима.“
Жарко Видовић, РУСКИ СЛАВЈАНОФИЛИ – РЕЧ У ЊИХОВУ (о учењу Алексеја Хомјакова)

Епископ Порфирије(Шутов)1, САЧУВАЈМО ЛИК БОЖЈИ У НАМА

У име Оца, и Сина, и Светога Духа!


Данас, у овај Васкршњи дан, драга браћо и сестре, наша Соловецка заједница2, њени парохијани и верујући, налазе се у посебном душевном стању. Ствар је у томе што је прошле недеље, као и у другим регионима Русије, и у Архангелској области, главни епидемиолог издао уредбу о обавезној вакцинацији неких категорија грађана. У те категорије спадају наставници у школама, радници у области угоститељства, према томе – читав низ наших парохијана. И, наравно, та уредба ни на који начин не укида оне уставне и законске прописе, који се по свом правном статусу, појављују као несумњиво снажнији и тежи.

Међутим, у исто време, наша браћа и сестре у Христу осећају сада одређени административни и психолошки притисак, и у том стању се налазе и у храму. И ми, наравно, не можемо остати равнодушни. Апостол Павле је донео за хришћанске заједнице овакав закон: „Aко страда један уд, са њим страдају сви удови…“3 Зато смо ми са вама, са вама који преживљавате збиља праву душевну буру, збиља дубоки, скривени бол срца, у овим новим околностима.

До сада је свако, заиста сам одлучивао шта му је корисније. Многи су изабрали предложену од свих влада света, без изузетка медицинску процедуру. Други су сматрали да је за њих боље да се ње одрекну. Но, то је био стварно лични избор. Сада је неопходно да поново изврше избор (они на које се то односи). И поново провере разлоге на којима заснивају ову, за себе важну одлуку. А какви могу бити разлози за хришћанина, шта је заиста значајно и сушаствено за нас? Које су вредности на које се хришћанска савест може ослонити и без грешке донети одлуку, одлуку поводом које ће се у савести јавити Глас Божији који ће донети мир?

Здравље је реална и велика вредност. Наш живот је Дар Божји. Велика срећа је сретати дане у овом земљаском врту Божијем, бити виноградар у овом винограду Божијем, научити како да будемо корисни Богу својим радом и истовремено се припремити за тежак испит који нам предстоји када будемо прелазили у вечност. Међутим, још овде, на земљи, старајући се о свом спасењу, уподобљавајући се Богу, ми морамо врло јасно да дамо одговор, да наш живот и наше здравље – нису наша својина, већ да припадају Богу. Ми смо само одговорни за туђе добро, добро Божије, и ми се морамо према њему односити као према истинском дару. И Господ ће нас питати како смо чували тај дар, како смо њиме располагали у свом животу земаљском. Зато, наравно, ми морамо чувати своје здравље. Ми смо дужни да се старамо о њему, ми треба да избегавамо болести.

У том смислу, несумњиво, за многе је убедљива, предложена нам медицинска процедура, вакцинација, и они је бирају. Дај Боже да њихова вера у лековитост тих средстава буде оправдана. Други, имају савршено чврсте, легитимне основе, да сумњају у лековитост, зато што се заиста могу поставити питања о овим лековима. И незавршена испитивања лекова, и то што људи поново оболевају, прилично често, и тешко болују. И нус-појаве. Све то има своје место. На све то треба обратити пажњу. Зато многи, такође желећи добро свом здрављу, и такође одговорно се према здрављу односећи, сматрају, да је, у крајњој линији, боље уздржати се од узимања тих средстава.

Ми, овде у Соловки, добро знамо шта је ковид. Преболелео га је цео манастир, преболели су га наши парохијани. Имамо и губитке – два брата су умрла и двоје парохијана. Изјављујемо саучешће и молимо се за оне који су болесни. Сада је тешко болестан, многима од нас познат, наш брат из Валаамског манастира, архимадрит Методије, љубљени брат, говорећи његовим речима. Зато молим све вас да се помолите за његово здравље.

У исто време, налазимо се у храму Божијем не само да би размишљали и бринули се за своје здравље. Постоји нешто много важније за хришћанина. То је Сам Христос. Бити са Христом, бити у Христу – та вредност је много, неупоредиво, важнија од саме вредности живота.

И из тог угла, не медицинског, већ религиозног, (питамо се) на шта не може да не обрати пажњу, свако ко доноси одлуку у вези са овим питањем? Потпуно званична информација: вакцина је генетски инжењеринг, она је високотехнолошки производ. У њој се налазе ћелије, она садржи протеине информационе РНК – мРНК.4 Ови агенси се уграђују у људски геном, мењају га, модификују, редигују5. Хришћанин, који се одговорно односи према свом спасењу, мора застати већ код овог.

Шта је то генетско-модификовани производ сви ми добро знамо. Ако је то парадајз, на пример, онда он има само спољашњу сличност са плодом који се гаји у нашој леји. А шта је то генетско-модификован човек, или, ако желите, човек са генетски редигованим геномом?6 У којој је мери лик Божји остао у њему неповређен? И ко може гарантовати да ово уплитање није за собом повукло и неповратно оштећење лика Божијег у нама?

Такође је тачно и званично познато да у вакцини постоје наночестице метала, и да те честице поседују читав низ својстава парамагнетизма7, конкретно, постоји технологија да се преко њих делује на човеков нервни систем. То откриће је патентирано, то је савршено истинита информација. Кроз све ово оцртавају се контуре дигиталног управљања. И у вези са тим јавља се питање: заиста, да ли човек, који је под оваквим утицајем или који је осетио ове утицаје на себи – остаје аутономна и суверена личност? Или је центар управљања нашим понашање премештен негде изван нас?

Но, за наше спасење апсолутно је неопходно: остати човек по образу и подобију Божијем.

Ако се такве промене изврше у људској природи, да ли ће Христ, Који је дошао да спаси грешног човека, али човека који није изгубио лик Божји, да ли ће Он пронаћи тај лик у нама, ако смо били подвргнути интервенцији, ако се у најскровитије дубине људске природе умешао пали човек, по свом палом разуму? Да ли ће Он наћи у нама ту овцу, ради које је Он, Пастир, оставио 99 оваца у планини и дошао да нађе једну, заблуделу овцу, људски род, хоће ли је узети у Своје руке?

А шта ако од решења овог питања зависи наша вечна судбина: да ли ћемо бити Христови? Да ли ћемо вечно пребивати у светлости Пресвете Тројице, или ћемо делити адска насеља припремљена за ђавола и његове анђеле? „Боље је на себе примити ударац хиљаду муња, него видети како се кротко лице Господа окреће од нас и како светли лик, око Његово, неће да нас гледа.“ Тако је једном рекао Свети Јован Златоуст. Ето, у томе је наш страх. То је страх Божји, бојазан да не увредимо Оца Небесног, Бога који нас љуби. И овај страх изгони из хришћанског срца све остале страхове. Управо зато је хришћанска цивилизација поставила „црвене линије“ које се не смемо прелазити, уплитати се у скривене тајне овог света, у тајне Божије.

Дух овог хришћанског страхопоштовања8 према човековој личности, према лику Божјем који је у нама, прожима, дословно, све правне прописе. Права са великим почетним словом, а не оног безакоња које се елегантно облачи у данашње законске прописе. Може бити да некима ови разлози изгледају безначајно. Ако, на пример, човек верује да је настао од мајмуна, њему ће изгледати чак корисно да научи како да интервенише у дубини људске природе, да постане, тако да кажем, моћни фактор даље еволуције људског рода; а још више онима који ратују са Богом. Но, то је њихов избор. Може бити, да ће неко од вас, доносећи одлуку, сматрати да је ово неважно, али драга браћо и сестре, мој задатак и брига, сада, као главе Соловецке заједнице, јесте да ваш избор исходи из свестране информисаности о овом питању. А друго, да он буде заиста избор ваше слободне, у вама слободне савести.

Помолимо се сада преподобном Сергију, светим преподобним мучницима, великој кнегињи Јелисавети, инокињи Варвари, нашим Царским страстотерпцима, у чије сећање смо служили јуче и данас. Свим руским светитељима. Свим светима, овом величанственом духовном Небу. Овом несагледвом скупу блиставих светитеља, који пребивају сада пред Престолом Божјим, нашим Молитвеницима, нашим небеским заштитницима и заступницима. Да нас Господ њиховим молитвама ојача у духовној борби која се распламсава. Амин.

18.7.2021. Четврта недеља по Педесетници,
Обретење часних моштију преподобног Серија, игумана Радоњешког

Превео: Александар Мирковић

Извор текста: https://apologet.spb.ru/en/4456
Видео: https://ruskline.ru/video/2021/07/19/obrawenie_ep_porfiriya_k_soloveckoi_obwine_

НАПОМЕНЕ:

1. Више о епископу Порфирију на: http://solovki-monastyr.ru/abba-page/namestnik/

2. „Спасо-Преображенски Соловецки манастир представља једну од светиња Васељенског православља. Соловки су још од давнина називани царством монаха: од XV в. по Божијем промислу земља је та освећена духовним подвизима монаха, а у XX в. натопљена светом крвљу мученика и исповедника руских.” Више о Соловецком манастиру на адреси: https://srpska.pravoslavie.ru/94420.html

3. Прва посланица Коринћанима Апостола Павла „И ако страда један уд, са њим страдају сви удови, а ако ли се један уд прославља, са њим се радују сви удови.“ ( 12:26)

4. Рибонуклеинска киселина (РНК) (енгл. Ribonucleic acid – RNA) је биолошки важан тип молекула које имају значајну улогу у кодирању, декодирању, регулацији и експресији гена. РНК и ДНК представљају два типа нуклеинских киселина, које са протеинима спадају у есенцијалне макромолекуле свих живих бића. Као и ДНК, молекули РНК се састоје од дугих ковалентно везаних јединица – нуклеотида, с тим што су РНК молекули најчешће једноланчани. Сваки нуклеотид у РНК молекули се састоји од хетероцикличне базе, шећера рибозе и фосфатне групе. РНК молекули у ћелији настају транскрипцијом (преписивањем) ДНК помоћу ензима који се називају РНК полимеразе. Већина гена у ДНК молекулу одређује аминокиселинску секвенцу одређеног протеина. РНК молекули, који настају као копије тих гена, а у функцији су преноса генетичке информације са ДНК из нуклеуса (ћелијског једра) у протеински молекул који се синтетише у рибозомима, означавају се као иРНК (Информациона, курир, гласничка РНК). Међутим, финални продукти неких гена су различити РНК молекули који имају или функционалну (ензиматску) или структурну улогу у ћелији. Иако је улога многих од ових некодирајућих РНК молекула још непозната, позната је функција неких од њих (нпр. транспортна РНК – тРНКрибозомска РНК – рРНК и др). ВРСТЕ РНК По улози коју у ћелији имају и по свом просторном изгледу, РНК се дели на: информационутранспортну и рибозомску. Све три врсте настају преписивањем (транскрипција) одређених делова једног ланца ДНК, односно преписивањем гена, tако да РНК представљају копије појединих гена.

Информациона РНК (иРНК или мРНК) настаје преписивањем структурних гена који садрже упутство за синтезу протеина. Улога иРНК је да то упутство (информацију) за синтезу протеина пренесе до рибозома (место синтезе протеина). Синтеза иРНК почиње онда када је ћелији потребан неки протеин, а када се обезбеди довољна количина протеина иРНК бива разграђена.

Транспортна РНК (тРНК) настаје преписивањем мале групе специфичних гена. Транспортна РНК има двоструку улогу: преводи упутство за синтезу протеина са иРНК у редослед аминокиселина у протеину и преноси аминокиселине до рибозома.

Рибозомска РНК (рРНК) настаје преписивањем гена који се заједнички називају »организатори једарцета«. Њена улога је да заједно са одређеним протеинима награди рибозоме.

Ћелије једног организма се међусобно разликују по иРНК и тРНК које садрже док су рРНК и ДНК у свим ћелијама једног организма исте.

(Извор: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B8%D0%B1%D0%BE%D0%BD%D1%83%D0%BA%D0%BB%D0%B5%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D0%B8%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0, приступљено страници 21.7.2021. у 6.56 часова)

5. Редиговање (уређивање) генома је врста генетског инжењеринга у којој се може уградити, уклонити или преместити фрагменти ДНК у геному организма, користећи специфично дизајниране ендонуклеазе, или „молекуларне маказе“. Ове нуклеазе стварају дволанчане прекиде у ДНК на одређеном месту генома. Индуковани дволанчани прекиди се поправљају током процеса рекомбинације, што омогућава добијање усмерених мутација.


Уређивање генома проглашено је методом године у 2011. години.

(Извор:https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B5_%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B0 страници приступљено 21.7.2021. у 19 часова).

6. ГЕН – Ген је физичка и функционална јединица наслеђивања, која преноси наследну поруку из генерације у генерацију, а чини га целовит део ДНК потребан за синтезу једног протеина или једног молекула РНК. Гени су нанизани дуж хромозома. Ген за одређено својство увек се налази на истом месту на хромозому које се назива генски локус. Гени су линеарно распоређени делови хромозомске ДНК (види слику). Њихова величина (број нуклеотида ДНК) и распоред на хромозомима су строго одређени. Грађа гена је грађа саме ДНК и огледа се у тачно одређеном редоследу нуклеотида (А, Т, Ц и Г). Промена тог редоследа, мањак или вишак нуклеотида резултира у промени функције гена и назива се генска мутација (тачкаста мутација). Појмове фенотип и генотип у науку је увео дански ботаничар Вилхелм Јохансен (1905), а из генотипа је изведен ген. ГЕНОМ – Геном је скуп гена које садржи једна хаплоидна ћелија. Гени се налазе на хромозомској ДНК и представљају линеарни распоред нуклеотида у тој ДНК. Величина генома изражава се као Ц-вредност (односно C-вредност, где је C узето од међународне ознаке за цитозин) која представља број базних парова у хаплоидној гарнитури хромозома. Вршена су упоређивања величине генома са сложеношћу биолошке врсте и утврђена је корелација између величине генома вирусабактерија и еукариота и њихове сложености: вируси су најпростији и имају најмањи геном,бактерије, као сложеније од вируса имају већи геном од њих али ипак мањи од еукариота. Утврђено је и да величина генома (количина ДНК) далеко превазилази збир гена који шифрују (кодирају) све ћелијске протеине.

Парадокс Ц-вредности указује на чињеницу да повећање количине ДНК не значи истовремено и повећање броја гена.

(Извор: 1. https://sr.wikipedia.org/srec/%D0%93%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC и 2. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%93%D0%B5%D0%BD страници приступљено 21.7.2021. године у 7.14 часова)

7. Парамагнетизам је облик магнетизма који се јавља само у присуству спољашњег магнетног поља. Парамагнетични материјали су привучени дејством магнетног поља, али за разлику од феромагнетичних, магнетне особине показују искључиво у присуству спољашњег магнетног поља.

Парамагнетичне супстанце је детаљно изучавао и дао им име британски научник Мајкл Фарадеј 1845. године. Парамагнетици поприлично слабо интерагују са магнетима, око сто хиљада пута слабије од феромагнетика, тако да се те интеракције могу детектовати само помоћу веома осетљивих инструмената или коришћењем доста јаких магнета. Јак парамагнетизам се јавља у једињењима која садрже гвожђепаладијумплатину и ретке метале.

(Извор: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Paramagnetizam страници приступљено 21.7.2021. у 7.24 часова)

8. Унутрашњи дрхтај који настаје у додиру са Светињом (прим.прев.)

Олга Четверикова, АКО ХОЋЕШ ДА ПОБЕДИШ НЕПРИЈАТЕЉА – ВАСПИТАЈ ЊЕГОВУ ДЕЦУ

Који су циљеви и задаци промена које се врше у нашем образовању и науци? Да ли су оне захтев времена? Не, ствар је много озбиљнија. Пошто се промене одигравају у свим сферама – економској, политичкој, социјалној, научној… силницима овог света неопходна је и промена у целокупном систему вредности. И зато сфера образовања постаје кључна, јер од тога како ће бити васпитана наша деца, зависи и будућност Русије. Као што каже једна изрека: „Ако хоћеш да победиш непријатеља – васпитај његову децу.“ Подривајући образовање, непријатељ подрива наш научни потенцијал и поглед на свет својствен руској цивилизацији.

Свест наше деце није лако престројити – зато започињу дубинске процесе уз коришћење биолошких, информационих и нанотехнологија… То јест, ако су раније технологије мењале услове рада и услове нашег живота набоље, данашње су усмерене ка измени самог човека. Због тога старо поимање човека и света, чији се корени налазе у хуманизму хришћанске етике, постаје господарима света непотребно, чак и штетно, јер духован човек, интелектуално развијен и моралан не може бити објект на коме ће се применити нове технологије.

Са тачке гледишта нових технологија, човек је несавршен и телом (смртан, подложан болестима), и свешћу (не може да обухвати необухватно). Значи, уз помоћ генетске преправке и импланата човек треба да се стопи са тим технологијама, да са њима чини јединствену целину. Тај основни правац развоја у науци и техници, који се учврстио деведесетих година ХХ века када је трансхуманистички покрет створен у САД, касније је захватио свет.

Који су основни смерови у којима се данас трансхуманизам реализује?

Сви врсте хемијски препарата за измену човековог стања и генетске мутације. Под хуманим изговором лечења страшних болести, ствара се нови облик гентски модификованог човека. Следећа етапа је стварање људи-киборга: у људе ће имплантирати чипове, плоче… импланте који ће омогућити да се замени орган или ће контролисати његов рад.

Затим – стварање човекоподобних робота, аватара. И на крају, стварање бесмртног натчовека или вештачког суперинтелекта. Претпоставља се да се људски разум може преселити, не у други биолошки објекат, већ у компјутер. То дигитално супербиће, супермозак биће створено 2045. године и почеће да се бави целокупним научним развојем. Хоће ли се испоставити да је човек сувишан?

Све наведено могло би изгледати као бајка да на томе не ради читава мрежа института, пре свега, Институт за сингуларност у САД. Друштво будућности – информационо је друштво потпуне информативне контроле, у коме ће сваки човек бити повезан преко Интернета на светску мрежу. Они, који не буду хтели да користе Интернет, пашће под сумњу, пошто ће представљати опасност за власт богатих немогућношћу да буду контролисани.

Интересантно је да се Институт за сингуларност налази баш тамо где и институти НАСА, седиште Google (они су и финансирали стварање Института за сингуларност), ту где је и – Силиконска долина и Холивуд који својим филмовима открива тајне нових технологија, фактички нам показујући будућност човечанства. Ту – у Калифорнији – налази се и седиште окултног покрета „Њу ејџ“ – религије „новог века“ – и секта сатаниста. Дивно суседство!

Стварање новог човека захтева озбиљне промене у систему образовања. Тако, наши геополитички противници прелазе на нове методе вођења рата – бихејвиорални рат… „Поведенческая война“ (бихејвиорални рат) означава промену или рушења система основних вредности, стереотипа понашања, норми живота. А где се формирају те вредности? У религији и у систему образовања. Зато је њима православље непријатељ број један, а добро традиционално образовање – непријатељ број два и по њима ударају.

Запад је поделио огроман новац да би заменио наше уџбеника историје и поставио другачије акценте у тумачењима историјских догађаја, а онда те уџбенике одштампао у великим тиражима. Затим је смањен број часова руског језика, промењен списак књижевних дела обавезних за изучавање.

На крају, дошло је до рушења јединственог образовног простора, многи предмети су били укинути или постали факултативни. А совјетско образовање је свакоме давало образовни минимум. И после тога свако је могао да добије неопходно професионално знање у техничким школама, институтима, универзитетима. То јест наше образовање је било елитно за све!

Данас, уместо таквог елитног образовања, донесени су обавезни федерални образовни стандарди, уместо „знања“ усталио се појам „компетенција“, који се може испунити чиме год желите. Појавили су се плаћене образовне услуге. А ако су то услуге, онда их можете предати у руке приватницима.

Тако је отпочела приватизација образовања. Захваљујући томе, у средњој школи је већ ликвидиран неопходни образовни минимум. Сада је тај процес већ захватио и више образовање. Елитно образовање је постало доступно само изабранима.

Зашто је то учињено и ко је то учинио?

Ствар је у томе да се у САД, које су центар свих реформи, универзитети највећим делом баве разрадом технологија по наруџбини приватних корпорација. На бази таквих универзитета увек се и развијала фундаментална наука у САД, за разлику од наше науке, која се развијала у систему Академије наука. Наше високошколске установе биле су образовне и припремале су стручњаке највише класе, који су умели самостално да мисле и решавају сложене задатке. Но, Америци су потребни радници уског профила којима се може управљати.

Какава је веза између САД и наших вискошколских установа?

Свако, ко се уграђује глобалне општеобразовне стандарде, ради у интересу САД. Наше највише школе су почели да престројавају у складу са тим нормама, када се, 19. септембра 2003. Русија придружила Болоњској конвенцији у Берлину, за време самита европских министара образовања.

Циљ Болоњског система је стварање општеевропског образовног простора уз прелазак на западне стандарде обуке. Но, ваљда је јасно да је национални суверенитет незамислив без очувања духовног суверенитета, који је, наравно, немогућ без сувереног система образовања.

У Русији се образовање увек посматрало као усвајање система знања, плус духовно-морално васпитање и национална идеологија. Данашњи образовни стандарди, а такође и програми и методи обуке диктирају се из иностранства.

Раније је држава наручивала стручњаке, но сада је државни економски сектора готово нестао, наручилац је постао крупни бизнис и он одређује који су му стручњаци потребни. А личност му није потребна, већ човек-функција, који поседује компетенције корисне на тржишту.

Затим је био прихваћен програм „5-120“ у складу са којим су пет наших универзитета морали да уђу међу сто најбољих универзитета света. Програмом „5-120“ управља Савет конкурентску способност; у њега улазе представници Русије и странци, конкретно, Ед Кроули – професор Масачусетског технолошког института, запослен у НАСА, а НАСА је повезана са Пентагоном.

Овај Савет за конкурентску способност дефинише стандарде по којима треба да се развијају руски универзитети. У програм су ушли наши најбољи технички универзитети, који се, благодарећи новом систему, повлаче из сфере интереса руске економије и припремају стручњаке који затим одлазе да раде на Западу.

То јест, Русија се користи као полигон за припрему кадрова за Запад. Узгред, председник нашег универзитета Сколовко, који разрађује нове технологије, постаће Американац Е. Кроули…

Дакле, разрушивши средњу школу, наши противници су ускладили са својим интересима наше највише образовање. И у РАН-у, по њиховој замисли, треба да остану само они центри који су у складу са потребама и интересима западног друштва.

А 2013. године нанесен је ударац предшколском образовању. У федералним општеобразовним стандардима предшколског образовања постоји правило у коме се каже да дете може самостално да одреди садржај свог образовања. А предшколским образовањем су обухваћена деца до седме године.

Шта дете може да бира?

Осим тога, слама се традиционална породична хијерархија: отац, мајка, дете. Сада се родитељи и дете посматрају као партнери. Дете може тужити родитеље ако они „нарушавају његова права“. Дечји вртићи прелазе на нову методику васпитања која искључује морал. Неприметно за три-четири године боравака у дечјем вртићу дете добија веома чудан комплет вредности. Све у складу с смерницама бихејвиоралног рата који води Запад против нас. И у школу наша деца већ крећу са одговарајућом представом о свету.

У будућности образовање ће бити кастинско – за богате, и за сиромашне људе, који ће бити обучавани као „људи-прекидачи“ (укључи-искључи). Контакт са предавачем биће доступан богатим, остали ће прећи на онлајн обуку, тј на дистанционо образовање. Човеков мозак ће бити прикључен на компјутер, тако да се може управљати, чак и са људским емоцијама, а не само преносити знање.

Да би се зауставио овај разорни процес, нужне су ванредне мере. Неопходно је потпуно променити државну политику тако, да држава иступи као наручилац система образовања. Неопходно је укључити ширу јавност и формирати покрет усмерен за очување нашег образовања. Као што кажу, ко је упозорен, наоружан је.

15.09.2016

Олга Четверикова
Превео: Александар Мирковић

Извор: http://www.ruskalendar.ru/news/detail.php?ID=18662&fbclid=IwAR0INAuoBUHnWw0aC4bnl4SNi101qtlbxQLVE1PyMao5ROYgivG-WvwvvJc

Олга Четверикова, МЕЂУНАРОДНИ СПОРАЗУМ О ПАНДЕМИЈИ ПРИКРИВА УВОЂЕЊЕ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

Окупили смо се због ванредних околности, чији је циљ да припреме догађаје који из корена могу променити наш живот“ – приметила је на почетку прес-конференције посвећене пандемији, директор Центра за геополитику, Института за фундаментална и примењена истраживања, Московског факултета хуманистичких наука, Олга Четверикова.

22. новембра 2020. године на самиту Велике двадесеторице (Г-20), председник Европског савета Шарл Мишел, први је јавно позвао на закључење међународног споразума о пандемији, који ће бити усаглашен са свим организацијама и одељењима ОУН. На крају 2020. шеф Светске здравствене организације (СЗО) изјавио је да се свет налази на граници катастрофалног моралног пада, јер је могућност равноправног приступа вакцинама угрожена и због тога СЗО доноси „Стратешки план приправности и одговора на пандемију вируса ковид-19“.

А 30. марта у The Telegraph-у појављује се значајно писмо-обраћање лидера европских држава, председника Европског савета и председника СЗО под насловом: „Ни једна држава не може да се избори са опасношћу пандемије сама – морамо да се ујединимо“.

Упоређујући савремену ситуацију са разорним последицама два светска рата, аутори писма су назвали CОVID-19 „највећим изазовом светској заједници од четрдесетих година прошлог века“.“Биће и других пандемија и других ванредних ситуација у области здравствене заштите. Ни једна влада или агенција неће моћи да се избори са таквом опасношћу сама. Није питање да ли ће се то десити, већ када ће се десити.“

Наглашавајући да је „имунизација глобална друштвена вредност“, они су позвали државе да заједно раде на новоммеђународном споразуму о приправности за пандемију и мерама одговора“. Као и тада, када су се све земље ујединиле и превладале изолационизам да би решиле своје проблеме, неопходно је да то учине и сада да би „изградиле чвршћу међународну архитектуру здравствене заштите“. Главни циљ договора треба да буде заједнички приступ „свих влада и друштава“, који ће довести до велике међусобне одговорности и отворености.

На крају, у мају је то поновио и генерални директор СЗО на 74. сесији WHO.1 Пожаливши се да је вакцина било довољно тек за 1% становништва у 125 земаља, усрдно је замолио државе-чланице да подрже вакцинациону кампању у септембру, која би требало да обезбеди вакцинацију најмање 10% светског становништва, а да се до краја децембра учини „продор“ и вакцинише не мање од 30% становништва. Међународни монетарни фонд (ММФ) је много амбициознији: до краја године вакцинисати 40% светског становништва, а до средине 2022. 60%. Европска унија – 70% становништва до септембра 2021. године. Тако да је бројка од 60% у Руској Федерацији одређена, не националним интересима, већ међународним директивама.

Генерални директор је позвао да се склопи правно обавезујући споразум о спремности и реаговању на пандемију, који ће омогућити савладавање структурних недостатака. И поново су се из његових уста зачуле прогнозе-тврдње које страше: „Не треба се хранити илузијом: ова пандемија неће бити последња… Сама природа еволуционих процеса нам омогућава да са сигурношћу тврдимо: појавиће се још један вирус, још трансмисивнији и смртоноснији од овог“.

Ово питање треба да буде разматрано на специјалној сесији Генералне скупштине од 29. новембра до 1. децембра 2021.

Крајем деведесетих година прошлог века здравље је почело да се посматра, не као хуманитарни, већ глобални политички и економски ресурс, а СЗО се све више оријентисала на приватне „играче“ који су постали главни спонзори, са којима је изградила глобална партнерства, партнерства између држава и бизниса, фондове, иницијативе и пројекте. Управо, у овом периоду, у арену улази Ф.Г.2, чији расходи за здравство у целом свету, премашују расходе свих влада, изузев владе САД и који је неформално почео да дефинише приоритете глобалног здравства и утиче на политику. И на крају, планове више не доноси СЗО већ најкрупније финансијске структуре и „Велика фарма“ («Big Pharma»). 3

Проглашењем пандемије почеле су да се оцртавају контуре новог медицинског поретка. Као прво, ствара се, од стране државе, неконтролисан систем финансирања. Главни финансијски спонзори, горе назначених процеса су Светска банка, Међународни монетарни фонд (ММФ) и друге међународне развојне банке. Светска банка је још 2. априла 2020. године представила „Програм стратешке спремности и реаговања на COVID-19“, чији је очекивани датум реализације – 31. март 2025. године. У њему су подробно описане мере борбе са пандемијом, које треба надгледати у тесној координација са свим регионалним и мултилатералним донаторским агенцијама, и у коме је посебно истакнуто да ће „Банке и међународна заједница играти кључну улогу у мерама против COVID-19, пратећи техничка упутства СЗО“. До јуна 2023. Светска банка би требало да издвоји 330 милијарди долара, а ММФ да под посебним условима позајми, у складу са последњим извештајем Рокфелеровог фонда – 44 милијарде за вакцине. Све то у оквирима COVAX4 светске иницијативе за равноправност у набавци вакцина.

Поред тога, у мају 2020. године, у циљу ширења донорске базе СЗО и „повећања стабилности“ њеног финансирања, основан је Фонд СЗО – независно правно лице са седиштем у Женеви. Тедрос Гебрејесус5 оценио је овај корак као „један од елемената трансформације“ СЗО и „јединствену могућност за учествовање у заједничком формирању будућег изгледа светског здравства“.

Као друго, врши се припрема за установљавање јединствене нормативно-правне базе за борбу са пандемијом на основу међународних стандарда. Ради тога су СЗО, Програм развоја ОУН6, Обједињени програми ОУН за ХИВ/СИДА и Правни институт при Универзитету Џорџтаун оформили правну лабораторију COVID-19 Law Lab, која је изградила базу података о свим нормативно-правним документима, правилима и мерама уведеним као одговор у борби против COVID-19, у више од 190 земаља. У случају свеопште унификације, свака држава ће бити у обавези да усагласи законе који се односе на здравље а нису из сфере здравства, не са националним интересима и вредностима, већ са међународно преузетим обавезама реаговања на постојеће и „нове опасности“ по здравље.

Треће, формира се јединствена идеолошка база за методе борбе са пандемијом засноване на аргументима, због чега је, конкретно, проглашена нова „наука“ – инфодемиологија, која је позвана да се бори са „инфодемијом“ – под којом се подразумевају нетачне информације за време епидемије, које слабе ефективност глобалних мера. Још пре проглашења такозване „пандемије“, Ендрју Патинсон, руководилац дигиталних операција СЗО, организовао је округли сто и потписао договор са Google-ом, Facebook-ом, Twitter-ом, Instagram-ом и још 30 компанија о цензури свих непроверених информација, то јест оних који нису у складу са приступом који има СЗО.

Одговарајуће иницијативе ОУН и СЗО разматрају решење проблема „инфодемије“ као важан елемент борбе са пандемијом. Узимајући у обзир да СЗО говори о неизбежности неколико таласа пандемије и новим, још страшнијим пандемијама, инфодемиологија се претвара у идеолошки инструмент глобалних агенција, које опслужују најкрупније фармацеутске фирме и банке, са циљем да угуше сваки алтернативни прилаз и мишљење, квалификујући их као „ненаучне“ и „угрожавајуће“.

Слични покушаји стварања и наметања светске тоталитарне идеологије у сфери науке и морала већ су виђени у нацистичкој Немачкој. А каква је садашња идеологија – добро је познато из програма Рокфелеровог и Гејстовог фонда који се отворено заснивају на еугеници. И није случајно Тедрос, говорећи о вакцинацији, објавио нове називе за варијанте корона вируса који су идентификовани у Великој Британији, Јужној Африци, Бразилу и Индији, назвавши их Алфа, Бета, Гама и Делта, упућујући тако на глобалистички манифест Олдоса Хакслија „Врли нови свет“, чије писање је помогао и његов брат, Џулијан Хаксли. Џулијан Хаксли, члан Лондонског краљевског друштва, Британског друштва за еугенику, биолог-еволуционист, заступник природне селекције, познат као „Малтус ХХ века“, био је први генерални директор УНЕСКО-а.

Сличне изјаве представника глобалних агентура и уреда не само да леже у темељима дискриминаторне реторике еугенике, већ су заступљене и у сегрегацији људи по „ковидном“ принципу: припадање одређеној варијанти корона вируса, и принципу: вакцинисан-не вакцинисан; но, свеједно, оне постају основа за рехабилитацију фашизма.

Јасно, реч је о споразуму који ће законски штитити права уског, елитног круга особа, које прихватају поглед на свет заснован на еугеници, и који концентришу у својим рукама значајну власт одређујући циљеве и задатке светске медицине. Узимајући у обзир да ће свеопшта обавезна вакцинација постати приоритет, јасно је да се ради о стварању новог медицинског поретка у коме ће Русија изгубити право да штити своју безбедност.

Земља која је победила фашизам, која се борила за заштиту човека, спровела Нирнбершки процес и донела Нирнбершки кодекс 1947. и која је то платила милионима живота својих синова и кћери, нема морално право, нема људско право да узме учешће у Међународном споразуму о пандемији, под чијим окриљем се отворено спроводи реализација „новог светског поретка“, који је једном већ најавио Адолф Хитлер.

Ми, грађани Руске Федерације имамо право да знамо какву нам будућност спремају, никоме одговорне светске агентуре, као што имамо право да одлучимо да ли ћемо прихватити или нећемо прихватити Споразум.

Наследници победника обавезни су да кажу недвосмислено НЕ фашизму који поново диже главу!

Олга Четверикова

Превео: Александар Мирковић

НАПОМЕНЕ:

  1. WHO – Светска здравствена скупштина, највиши орган Светстке здравствене организације који доноси одлуке.
  2. Овде О. Четверикова свакако мисли на Фонд Гејтс, тј. Фонд Мелинде и Била Гејтса како се сада зове, Bill & Melinda Gates Foundation (BMGF)
  3. «Big Pharma» је назив за групу најкрупнијих међународних фармацеутских компанија, чија су седишта најчешће у САД и Европи и које се баве производњом лекова и медицинских препарата.
  4. COVAX – Глобални приступ вакцинама COVID-19, светска иницијатива усмерена на обезбеђивање равноправног приступа вакцинама под вођством Алијансе за вакцине (бивше Алијансе за вакцине и имунизацију или GAVI), Коалиције за иновације у области спремности за епидемије и Светске здравствене организације (СЗО).
  5. Тедрос Аданом Гебрејесус од 2017. генерални директор Светске здравствене организације, први генерални директор из Африке.
  6. Прогам развоја ОУН представља глобалну мрежу ОУН у области развоја. Он пружа подршку у преображају и омогућава приступ изворима знања, практичном искуству и ресурсима у циљу побољшања живота становништва

Извор: https://newizv.ru/news/world/05-07-2021/chetverikova-pandemicheskoe-soglashenie-prikryvaet-ustanovku-novogo-mirovogo-poryadka

Жарко Видовић, АРИСТОКРАТИЈА И ОЛОШ

Славјанофилска ,“Посланица Србима“, објављена у Лајпцигy 1860. гoдине, излаже саме основе обновљеног и ослобођеног православља. Упозоравајући на опасности просветитељства, панславизма и немачке филозофије, она указује да је нација немогућа без аристократије, али да ту аристократију не чине спахије (гoсподари сељака), него монаси и монаштво по манастирима. Jер, та аристократија је духовна, суштинска и с народом присно повезана, баш као у Србији и Црној Гори.

Монархија је аристократска заједница чији је телесни заступник монарх. То је изворни смисао и садржај монархиje. Она је витална док је у њој жив и снажан тај њен изворни смисао и садржај: аристократски садржај. Судбина монархије зависи о судбини њеног аристократизма: о утицају тога аристократизма на друштво и епоху. Без тога аристократизма (или етатизма) у култури једног народа монархија је пука политичка, дакле, вештачка творевина, лишена спонтаности, духа, свог изворног садржаја и смисла, може само вештачки и да се одржава. Тим аристократизмом култура једног (монархистичког) народа не тражи од монарха да буде „народни представник“ или политички ауторитет (потврђиван изборима), него да буде отеловљење елитизма те народне културе (уколико је она елитистичка!). Избори, додуше, нису искључени, али у тим изборима (у плебисциту, референдуму) изјашњавање народа за монарха има смисла и дејства само ако је тиме дошао до јавног израза аристократизма (елитизам) културе тога народа, или бар одлучујуће већине тога народа. Не ради се, дакле, просто о „вољи народа“ него о аристократизму те воље. (У Срба је он изражен и присутан само у култури завета, Светосавског и Косовског. Али је тај завет данас несхвaћен).

Питање монархије своди се, дакле, на питање аристократије и аристократизма (елитизма). Ако не знамо шта је аристократија и који је њен садржај и смисао, не можемо знати ни садржај, суштину и смисао монархије, па не можемо онда знати ни зашто да је обнављамо или да тежимо њеном обнављању. У монархији је битна аристократија, јер је она могућа и без монархије; а монархија без аристократије није могућа; била би смешна, жалосна, можда и трагична карикатура. Јер аристократија (или елита, како се данас каже) није само украс монархије, него и највиша вредност монархије, тј. вредност којој је подређена и сама монархија. Мада монарх може бити демократ, суштина монархизма (монарха) није у демократизму, него у аристократизму. А аристократизам није никаква „политика“. Политици није потребан аристократизам (она може и те како без њега), а монархија је аристократизам душа. Обнова монархије не може бити пуки политички чин, дело странака (чисто политичких група), јер ни аристократизам не може бити плод пуке политичке делатности. Ако је истина да је „политика курва“, или само да то може да буде, онда је већ то довољно да из ње, из тога, „може“, никад никакав аристократизам (или елитизам) не може настати. Природа политике је таква, да се у њој човек лишава стида, одбране личног достојанства и Божанске тајне човекове личности, тј. „бисер који се не износи“ Зато се у политици остварује само олош и у њој се само олош оceћa caсвим комотно (у читавом свету, и у Новом светском поретку, и овде у нас. А то значи да у самој политици не може бити места аристократизму, божанској тајни људске личности.

Аристократија не значи овде „владавина најбољих“, него власт коју у самом човеку има над њим оно што је у њему најбоље. У IХ књизи „Политеје“ Платон, говорећи о философима као аристократима, каже да човекова душа (или суштина) има у себи три дела (или три сфере): највиши, средњи и приземни (телесни) део душе. Или три душе; назваћемо их овде (по каснијим платонистима): мистеријском, магијском и телесном душом. Мистеријском душом је човек изнад света, у надсветовности (у трансценденцији) или, што је исто, у духу, у божанству, са божанством, значи неусловљен, потпуно независан од света (од материјалних околности). Магијском душом он тежи божанској свемоћи, те зато се утапа у свет, тежећи да свет доживи као целину, а уз то и као свој организам и своју моћ, том душом је и егоцентрик, и мисли, и страстан је, али и зависан, опијен. Телесном душом је сав у нагонима и навикама (које не мисле). Аристократ је човек којим влада његова мистеријска душа (трансценденција, надсветовност) или човек који тежи да се сав потчини својој мистеријској души.

Аристократизам је, пре Христа, у антици, а у неких „природних“ народа и данас, био схватан као божанско порекло човека, тако да се аристократом сматрао само човек божанске лозе, тј. лозе која потиче од божанског претка, или бар од оних људских предака који су у златно доба (митско доба) живели у заједници са боговима, у истом свету с боговима, у божанском свету; дружили се, јели и пили, говорили са боговима божанским језиком (као каснији пророци), па чак и рађали децу са боговима односно богињама. Од такве краљевске лозе потицао jе и сам Платон. Он је, међутим, тај мит о божанском свету својих предака приказао као свештено учење о највишој души (мистеријској) која и данас има или може у себи да достигне сваки човек. Та душа је „транс-ценденција“ (превазилажење), кад човек превазиђе себе земаљског, световног (приземног и магијског, гладног, навикнутог, телесног, уплашеног, страсног, гордог, мислећeг). Тo Платоново претумачивање мита на философију (мисао човека о себи) прихватило је и хришћанство. Тако је из платонизма у хришћанство прешло и све искуство човековог аристократизма. У Еванђељу сам Христос каже: „бићете као богови“ или чак „бићете богови“: том највишом, мистеријском душом у себи. У Матејевом Еванђељу (22,14) се каже: „Jер многи су звани, али је мало изабраних“. Звани су (у Еванђељу на грчком) „клитои“, по којима је и Црква (е-клисиа) заједница званих, оних који су се одазвали на позив Христа. Али изнад њих су изабрани, (електои) тј. елита која је чак и у Цркви (у заједници спасених) малобројна. Њу чине пустињаци, испосници, апостоли, свеци, подвижници, мученици, исцелитељи, добротвори, заштитници… сви они предњачећи у свом подвигу. А подвиг је у одрицању од страсти, од егоцентризма, приземља телесне душе, од искушења магијске душе… Сви они су хришћанска аристократија: сасвим у складу с краљевско-аристократским учењем Платона. (Православље jе крштени платонизам, платонски мислеће хришћанство, хришћански платонизам).

Аристократизам је увек био доживљаван као сродност човека са божанством, те је аристократизам у различитим епохама, културама и религијама био схваћен различито, већ према томе како је било схваћено и доживљавано божанство и човеков однос према божанству. Најдубље схватање аристократизма – према томе, и божанство и човекове присности са божанством – постигнуто је у платонизму: суштина човека је мистеријска душа, а та душа je у човеку божанска.

Но шта то вреди, мислили су Грци, кад телесна и магијска душа умиру (с њима и човекова личност) и кад се мистеријска душа одваја и одриче телесне и магијске да би живела вечно? Човек умире и зато није сличан божанству. Но тада се јавља Христос, Бог који умире, и тако показује да ни смрт не раздваја Бога од човека. Тиме је хришћанство продубило и битно изменило како представу о аристократизму (о власти коју у човеку има над њим оно то је у њему најбоље и највише), тако и представу о самој »трансценденцији“, о обожењу човека. Аристократизам се више не доказује пореклом од митског сродника из златног доба, или од Адама из Раја, него литургијским пореклом и тајним тј. мистеријским сродством (Причешћем) cа Христом. Христос је омогућио да човек, и поред своје смртности и смрти задржи блискост и сродност (тајну, мистеријску сродност!) са Богом; дакле, да се аристократизам сачува упркос смртности човековој, да аристократизам буде јачи од смрти! Да буде човекова усмереност и предодређеност за вечност. То је хришћанство као хришћанско витештво (чојство).

Жарко Видовић, СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈИ И ЕВРОПИ (одломак из есеја „ЗАГОНЕТКА АУСТРО-РУСКЕ СРБОФОБИЈЕ“, стр. 237-241), CATENA MUNDI, Београд, 2018.

Жарко Видовић, ЧОВЕК ЈЕ СПАСЕН ЉУБАВЉУ (о учењу Алексеја С. Хомјакова)

Године 1860, пред саму смрт, Хомјаков је написао за француски часопис L’ Unionchrétienne („Хришћанско јединство“) три написа: 1) О библейских трудахБунзена1 („О библијским радовима Бунзена“), пруског археолога и теолога који је испитивао историју Библије; 2) Письмо к Утрехтскому епископу2 („Писмо Утрехтском бискупу“); и: 3) Письмо к редактору L’Union Chretienne означениислов „кафолический“ и „соборный“3 („О значењу речи: католички и саборни“). („Католички“ је свеобухватни, а односи се на власт папе и њено тобожње божанско право на читав свет, дакле, свеобухватна власт. „Саборни“ је ознака за Православну цркву, јер она почива на сабору равноправних епископа или цркава православних.)

Но, сама реч „сабор“ је словенски превод грчке речи „Логос“. Логос је, у првом реду, збир, сабраност, сабор, збор људи окупљених. Тек тада Логос значи оно ради чега се људи састају: реч, па у том значењу и „збор“, „зборити“, указује на понашање људи на сабору. Затим, како људи зборе о јединству, то Логос означава и начело јединства. Дакле, Логос је збор, сабор, сабраност, затим говор, зборење, реч, па најзад и закон или начело које је саборовањем утврђено. У хришћанској Цркви Логос је сам Бог, те је Христос појава Логоса у свету или „оваплоћени Логос“. Наиме, саборност Цркве се састоји у томе што су сви људи окупљени око Христа који је средиште саборности, а људима се тај божански Логос појављује, те га виде захваљујући надахнутости. Надахнутост је деловање Св. Духа на људе. Тако се Бог Отац, Син Логос и Св. Дух јављају само истовремено, те је отуд основна догма Православне цркве баш о Св. Тројици. Христос, у Православљу, не ствара нов свет, не мења творевину, не мења природу створеног, јер је Бог све створио коначно, без потребе да своју творевину исправља. Христос је Логос који људе сабира у заједницу и у томе је значај Христове појаве. Сва бића су појединачна и, својим постојањем, издвојена у појединачност. Тако и људи: постоје само сваки у својој појединачности, као личност, а не као део заједнице, јер заједница не постоји. И управо зато је потребан Христос да људе окупи у заједницу. Та заједница је саборна, а закон, Логос у овом другом значењу, закон те заједнице је Љубав. Љубав је основа саборности, и кад нема Љубави заједница се распада, јер сама по себи, без узајамне Љубави људи, заједница није биће и зато не може опстати.

Човек, дакле, није спасен вером, него Љубављу, и Љубав је основна вредност хришћанства. Та Љубав не настаје човековом одлуком, него само надахнутошћу, а та надахнутост је деловање Св. Духа. У тој надахнутости људи виде Христа и то виђење Христа, који је заједнички предмет љубави свих хришћана, спаја на тај начин све људе и у заједницу једних с другима: сви воле истог, Христа. А Христос је Логос, саборност. То је теологија Логоса коју и Хомјаков излаже, јер је православни.

Од све три поменуте студије – написа писаних за LUnionchrétienne – часопис је, мада сва три поручио, објавио само трећи напис, овај о Логосу и саборности за разлику од католичанства.

Хомјаков је дао и нов превод с грчког оригинала, уз своје коментаре, двеју посланица апостола Павла – „Галатима“ и „Ефесцима“.

Сви теолошки радови Хомјакова објављени су у другом тому Сочинения (целокупних дела), али тај том је могао да се појави тек 1879. године, дакле, деветнаест година после смрти Хомјакова, па и тада под условом који је поставила царска цензура да заштити званичну царску цркву од критике православних, славјанофила. Тај услов цензуре је био да издавач обавезно у предговору Хомјаковљевих теолошких радова упозори читалачку јавност да Хомјаков није теолошки образован, да је аматер, да његово учење није у најбољем складу с Православљем итд.

Али, тиме ипак није нанета штета Хомјакову: данас се он сматра једним од „Отаца православне мисли и Цркве!“, јер је он Православље схватио боље од свих тадашњих званичних теолога царске владе и „Св. Синода“.

***

Главна тачка Хомјаковљевог учења је ПОЈАМ ЦРКВЕ. Шта је то заправо хришћанска Црква? Да ли је она организација која, као и свака организација, има своју хијерархију, а то значи обавезност нижих да слушају више и право виших да доносе законе нижима? А ако је организација, онда је она држава и лако спојива с државом, у Русији онако како је партија политичка срасла с влашћу? Или Црква није организација и хијерархија, него нешто друго?

По Хомјакову, Црква није ни организација ни хијерархија. (Наравно, она то не би смела да буде, јер она то није по самом православном учењу хришћанства.) Црква је – повезаност људи љубављу и истином (истином о вери, о Христу). Значај Цркве није, по Хомјакову, у броју верника, у њиховој покорности хијерархији, у снази и моћи хијерархије. Црква је само духовна веза међу верницима. Као духовна веза, Црква никако није дефинисана законима каквим је дефинисана држава. Јер, држава почива на законима који су опис поступака – забрањених и препоручених – а поступци су не само описиви, и тако законом обухвативи, него нешто што човек увек може својом вољом учинити или се тог поступка уздржати. А „закон“ Цркве није поступак, него Љубав, која не настаје у човеку кад он хоће и како он хоће, него само деловањем Св. Духа, надахнутошћу човека. Поступци су ту могући само као поступци које човек чини из љубави, којима он љубав изражава и учвршћује, па и код других изазива… Та љубав је духовна појава, јер човек нема снаге да сам одлучи о томе да ли ће неког волети или не. Као духовна веза, на љубави заснована, Црква је, дакле, духовна заједница. Тиме је речено да она није правна заједница заснована на законима, правилима, статутима и другим описима поступака.

Чланови Цркве нису потчињени хијерархији никаквом обавезом, они имају пуну слободу не само научног истраживања, философског мишљења, уметничког стварања, него и пуну слободу критике према црквеној (и, наравно, државној) хијерархији, а да тиме никако не могу бити осумњичени како тобоже вређају државу, Цркву или Бога, јер се, прво, Црква не тиче државе, друго, Црква није хијерархија, а Бог није отеловљен у црквеној хијерархији, него само у заједници људи спојених божанском љубављу једних према другима.

Та љубав људи не може се јавити, а да се не изрази делима узајамне помоћи и узајамног разумевања. Лажна је љубав која се не изражава делима љубави. Љубав је жива управо по томе што је људи живе чинећи дела љубави. Љубав је истинска само ако је делотворна. Та дела су највиша могућа вредност човекова пред Богом, и зато га та дела пред Богом потврђују и спасавају. Човек се не спасава вером у Бога, јер му та вера ништа не помаже и себична је ако човек не чини дела љубави другим људима, ближњима. Без тога нема ни Цркве, јер Црква је – само заједница верника у узајамној љубави и делима љубави.

За Цркву се каже да је она Христово тело. Али, шта значи „Христос“ и његово „Тело“? Христос је Логос. Он се отеловљује, онако како је и Богородица Христа родила: од Св. Духа. Богородица је представница човечанства. Она показује човека као способног да „роди“ Христа, али са Св. Духом. То је метафоричан начин изражавања: са Св. Духом, њиме надахнут, човек види живог Логоса Христа, у љубави која је истовремено и виђење Христа и заједница оних који га у љубави, надахнути Св. Духом, виде.

***

Основа Цркве је у личности човека, јер читаво оно збивање које називамо Црквом (Црква није хијерархија или организација, него збивање) – јест збивање у човеку, у његовом духу. Ту основу Цркве – тј. човекову личност као место збивања које је Црква – створио је сам Бог. Човек је човек зато што је личност, а као личност, човек је основа, камен темељац Цркве, начин појаве Цркве (заједнице љубави) у свету.

Хомјаков запажа да је основна мана Римокатоличке цркве управо у томе, што она занемарује ту човекову личност као место и начин збивања Цркве. Римокатоличка црква је хијерархија, вера је покорност хијерархији, носилац Цркве је папа који има тобоже „божанско“ право. Тиме је потпуно изврнута и скривена суштина хришћанства. Постигнуто је јединство чланова, али у покорности верника, у негацији личности верника.

Протестантизам, насупрот римокатоличанству, истиче принцип личности: сваки човек је сам пред Богом, о сваком човеку се на свој начин брине или га предодређује сам Бог, без икакве учлањености човека у Цркву, те тако Црква Богу није ни потребна. Дакле, протестантизам је негирао Цркву (јединство) у име личности.

Православље потврђује личност човека и заједницу која настаје из личности. Заступајући такву заједницу, Православље је синтеза двају начела, јединства и личности. У том јединству, на основу збивања у духу саме личности, састоји се православна саборност.

Наравно да је Хомјаков овим описао Православље као веру, као догму, као учење, а не као праксу Цркве кроз историју. На тај начин је он супротставио појам Цркве реалној црквеној хијерархији у историји Русије. То је мишљење и Владимира Соловјова о теолошким радовима Хомјакова.

Жарко Видовић, РУСКИ СЛАВЈАНОФИЛИ – реч у њихову одбрану (одломак)

НАПОМЕНЕ:

1А. С. Хомяков, „О библейских трудах Бунзена“, Полное собрание сочинений Алексея Степановича Хомякова, т. 2:Сочинения богословские (Москва: Университетская типография, 1886), стр. 263–301.

2А. С. Хомяков, „Письмо к Утрехтскому епископу“, Полное собрание сочинений Алексея Степановича Хомякова, т. 2:Сочинения богословские, стр. 305–317.

3А. С. Хомяков, „Письмо к редактору L’ Union Chretienne о значении слов ‘кафолический’ и ‘соборный’“, Полное собрание сочинений Алексея Степановича Хомякова, т. 2:Сочинения богословские, стр. 321–328.

Слободан Антонић, ПОЈАМ КУЛТУРНОГ РАТА

Културни рат (cultural war) је појам који нам долази из САД 1. Њега би можда било боље превести као “рат у култури” – ако културу схватимо у најширем смислу, као област духовних и друштвених вредности.

Зашто рат, ко води рат и око чега се ратује? Реч рат се употребљава из три разлога:

1. За радикалну културну елиту постоји јасна подела по начелу “пријатељ – непријатељ”. Наравно, то не значи да не постоје и други учесници културног живота као што су “неопредељени”, “несвесни онога што се збива”, “тактички савезници”, “непријатељи по другој линији” итд. Ипак, линија фронта постоји, а када год дође до сукоба, доста поуздано се може рећи ко ће се појавити на једној, а ко на другој страни.

2. Непријатељ се страсно, готово свим бићем, мрзи. Мрзе се заправо вредности (врлине) до којих је њему стало. Мржња је често опсесивна, а главни непријатељи постају за мрзитеље извориште најчудовишнијих фикс-идеја.

3. Из те страсне мржње произилази жеља да непријатељ буде уништен, да га једноставно не буде. У немогућности да се спроведе истребљење његових идеја, вредности, па и људи, жели се њихово понижење. Идеје и људи се извргавају симболичким и стварним изругивањима, понижавањима…

Садржај културног рата, дакле, јесте порицање или ниподаштавање одређених културних вредности, а његов главни облик је понижавање, исмевање, цинизам у односу на главне симболе и носиоце.

Ко води рат? У САД је реч о делу друштвене, културне, медијске, академске, па и политичке елите. Њени припадници се најчешће називају радикалима или прогресивистима, док се насупрот њима налазе традиционалисти или конзервативци. Обе стране себе виде као либерале, али су први радикални либерали, а други традиционални либерали 2. Рат су започели радикали нападом на традиционалне вредности, шездесетих година 20. века, током тзв. америчке културне револуције 3. Током наредне две деценије радикали су – захваљујући образовању, средњокласном пореклу и потреби система за новом идеологијом – доспели до елитних положаја у америчком друштву 4. Као “симболичка елита”, постепено су преузимали културне, образовне и медијске установе 5. Иако је, током осамдесетих година, Реганов неоконзервативизам преовладао у политици и економији, радикали су остварили лаке победе у култури, уметности и медијима. Иако су, током деведесетих година, прогресивисти преко Клинтонових освојили и политику, традиционалисти су се, на пољу културе, почели реорганизовати, направивши фронт. У њега су ушли хришћанско-конзервативни 6, али и неки леви интелектуалци 7. Тај фронт је, у овој деценији, постојан, мада радикали и даље уживају премоћ у културним институцијама.

Око којих вредности се ратује? Око свих, највише око најважнијих. У друштву постоји стални сукоб око вредности. Људима је важна вера, дакле борба ће се водити – на овај или онај начин – око верских симбола и религије (рецимо, може ли се поставити крст на јавном месту или не). Људима су важни брак и породица, дакле, водиће се борба око брака и породице (ко све може да склопи легални брак и усваја или задржи децу). Али рат у култури је посебна врста рата зато што се ратује око симбола, и то симболичким средствима. У културном рату предмет напада је знамење, симбол одређене вредности (или скупине вредности). То знамење није предмет правне или телесне борбе, већ предмет симболичког порицања кроз културу. Томе служи особена естетика у којој се оно што је приватни или групни политички став представља као уметничко дело par excellence.

Та естетика, коју брижљиво негују радикали, има четири корака. У првом се уметност тако редефинише да се у њу практично може укључити сваки смислени чин или његов производ само ако су у стању да побуде било какву реакцију публике. У другом кораку се смислени чин сведе на “изазивање шока” код “конзервативне”, “малограђанске” или “традиционалистичке” публике. У трећем кораку приступа се шокирању и провоцирању тако што се симболи највиших традиционалних вредности излажу понижавању. Коначно, у четвртом кораку се то дело или перформанс проглашавају уметничким само зато што се успело у шокирању публике. Сви приговори да то није уметност одбијају се као ирелевантни, са образложењем да долазе од неуке публике или од “конзервативних” и “ретроградних” критичара.


Ево неких примера. Андреас Серано (Andreas Serrano), који ужива статус уметничког фотографа8, изложио је, 1989, у једној галерији9 слику коју је назвао Попишајте Христа (Piss Christ10). Слика приказује Распеће у жутој измаглици, уз објашњење да је то жутило настало потапањем Распећа у мокраћу “уметника”. Ова провокација изазвала је негодовање традиционалиста. Они су се побунили што је ово “уметничко” дело плаћено 15.000 долара из државног буџета11. Због тога је чак отворена и расправа у Сенату12. Али све се завршило позивањем на “уметничке слободе” и “модерну естетику”.

Други пример је слика Пресвета Богородица (The Holy Virgin Mary 13), изложена 1999. у Музеју уметности у Бруклину. Њен аутор, Крис Офили (Chris Ofili) нацртао је неку гротескну сподобу и онда око ње залепио слонову балегу и порнографске фотографије женских гениталија. На то је Скот Лобедо (Scott LoBaido) бацио гомилу коњског измета на фасаду музеја. Када је полиција кренула да га приведе, он је рекао да је и сâм уметник и да “само испољава сопствену креативност”. Полиција, међутим, није имала слуха за овај перформанс. Разлика је, наравно, што је иза Офилија стао критичарски естаблишмент, а иза Лобеда није.

м


Трећи пример је једно “уметничко” дело Роберта Меплторпа (Robert Mapplethorpe 14), иначе иконе “уметничке геј фотографије”. То дело се састоји из слике Пресвете Богородице претворене у крваву справу за мучење, уз коју је додата “уметничка” фотографија самог Меплторпа, који се сликао како себи набија дршку од бича у чмар 15. Меплторп је славу, у уметничким круговима Њујорка, стекао снимајући нага тела глумаца порнографских филмова. Нарочито се истакао низом садомазохистичких фотографија 16, од којих је једна и она са бичем. Али критика му је замерила само то што је на једној од слика (бр. 6) приказан голи црнац у положају који “асоцира на експлоатацију”17. Када је, 1988. било објављено да је оболео од сиде, његове слике су, на уметничком тржишту Њујорка, достигле цену од пола милиона долара. Умро је после три месеца. Данас се и даље сматра “мајстором хомоеротске фотографије”, док се о карактеру његових фотографија наге деце (уметност или педофилија?) води расправа 18.

м


Естетичари из редова прогресиста тврде да је у свим овим случајевима реч о “уметничком изражавању” које није у вези с политиком или идеологијом. Уметници само желе да шокирају публику, веле они, па бирају оно што ће је највише испровоцирати. Међутим, чак и ако оставимо по страни проблем да ли је изазивање шока довољно да нешто буде окарактерисано као естетски чин, поставља се питање – зашто је уметност искључиво напад на један тип вредности? Зашто се шокирање публике постиже искључиво нападом на традиционалне вредности, али не и на оне до којих држе прогресивисти? Зашто је понижавање или исмевање хришћанских вредности уметност, док би садистички акт, рецимо, према некој феминисткињи или хомосексуалцу били с гнушањем одбачени као “примитиван” и “политички некоректан”?


Такође, ако је само изазивање шока довољно да би се неко дело вредновало као уметничко, зар не би онда највећа уметност била исмевање вредности које су заједничке и прогресивистима и традиционалистима? “Шта би се догодило”, пита се Бјукенен, “када бисмо се ругали холокаусту представљањем компјутеризованог фото колажа наге Ане Франк како се разуздано игра са СС трупама из Аушвица?” 19. Зашто то не би никако била уметност, а набијање дршке од корбача у ректум Богородице по дефиницији јесте? Зашто је само и једино изругивање хришћанским, традиционалним вредностима уметност, док је све остало дивљаштво и неуметност?


Очигледно, естетика је овде инструментализована у политичке, односно идеолошке сврхе. Иза форме уметности крије се опсесивна мржња према “непријатељском” типу вредности. При томе, сâм чин деструкције уопште не мора, од почетка до краја, бити идеолошки или политички освешћен. Несрећни Меплторп је вероватно искрено уживао у својој игри са бичем. Он је вероватно осећао “аутентично” задовољство што то може јавно да ради изнад слике Девице Марије. Међутим, промовисање његове насладе у уметност, у естетски чин, у вредност, несумњиво јесте идеолошки, односно политички чин. Механизам тог промовисања – у коме учествују галеристи, уметнички критичари, чланови музејских савета, компанијски дародавци 20, представници националних фондација за уметност итд. – све то, дакле, јесте део културне политике. Јер одређење шта јесте, а шта није уметност јесте културна политика. А она се у овим и другим случајевима своди на рат до истребљења традиционалних врлина и традиционалних вредности.


Зашто се то ради – посебно је питање у које овде не можемо превише дубоко да уђемо. Само ћемо рећи да је реч о типичној идеологији (и естетици) тзв. транснационалног прогресивизма (transnational progressivism) 21. Њу заступа елита која опслужује глобални, “модерни”, “прогресивни” систем – транснационална елита и њена фракција тзв. постнационална интелигенција 22. Тај систем коче националне државе, које ограничавају “слободну тржишну утакмицу”. Зато – доле национализам, доле национална држава! Тај систем кочи традиционална култура која, проповедајући скромност и уздржавање, ограничава потрошачке апетите локалног становништва. Зато – доле традиционализам, доле конзервативизам!


Тај систем кочи и свака друга идеологија која је конкурентна и која не учвршћује модерни систем моћи. Јер моћ је добровољна послушност23. Зато је идеологија кључни аспект модерног система. Она нас препарира да верујемо у оно што треба, она ствара пожељан систем вредности из кога аутоматски произилази наша послушност. Ту идеологију обликује глобална транснационална елита, усађујући нам је у главе путем медија24. Из угла елите, традиционалне религије само су конкурентске идеологије које, чак и кад нису непријатељске, просто сметају. Религија, наиме, када је аутентична и самосвојна, јесте алтернативни систем вредности. А они који су усвојили један систем вредности тешко да ће лако усвојити други. И зато – доле с религијом! А нарочито доле с традиционалном религијом, с традиционалним хришћанством!


Тако се показује парадокс модерне уметничке елите. Она живи и ствара у уверењу да је побуњеник против овешталих структура, да разваљује стеге, да изазива моћне и да јуриша на небо. Али та побуна је само лупање на отворена врата. То је потплитање и исмевање старца (националних структура) који некада јесте био јак, али који је данас и сâм жртва новог силеџије у крају (глобалистичких структура). Уметничка елита “храбро” кињи тог старкељу, да би затим у џеп ставила новац који јој је, задовољан и развесељен, добацио млади силеџија. Сви ти “алтернативци”, сви ти “хероји отпора”, сви ти “побуњеници против система”, заправо су само његове слуге. Они су недовољно интелигентни чак и да схвате свој лакејски положај. Или недовољно поштени да оно што и сами наслућују признају – макар самима себи.

Слободан Антонић, КУЛТУРНИ РАТ У СРБИЈИ, (одломак, стр. 9-18), Завод за уџбенике, Београд, 2008.

НАПОМЕНЕ:

1.James Davison Hunter, Culture Wars: The Struggle to Define America , New York : Basic Books, 199 2; види такође и http :// en . wikipedia . org / wiki / Culture _ war

2. Robert H. Bork, Slouching Towards Gomorrah: Modern Liberalism and American Decline , Regan Books, New York 1996 , str. 4 – 5.

3. Идеолошка перјаница шездесетосмашког покрета, Херберт Маркузе (Herbert Marcuse , 1898 – 1979 ), културну револуцију је одредио као “темељити преображај вредности” (Markuze, Estetska dimenzija , Školska knjiga, Zagreb 1981, str. 167). А за културну револуцију у САД он каже: “Она смера потпуном преображају целокупне традиционалне културе” (исто).

4. У САД они ће 2005. држати 41 од 50 положаја гувернера федералних држава, 50 од 100 места у Сенату и 275 од 435 седишта у Представничком дому (Политика, 9. јул 2006, стр. 4).

5. Према истраживању Лихтера и Ротмана ( Robert Lichter and Stanley Rothman, Media and Business Elites, Columbia University, New York 1982), већ 1972. године преко 80 одсто медијске елите у САД гласало је на председничким изборима за Џорџа Мекгаверна ( ДС ) , иако је Ричард Никсон (РС) у општем збиру добио 62 одсто гласова. Сличан однос био је и на изборима 1980, а задржао се и до данас. Тако је на председничким изборима 2004. године управа телевизијске станице CNN морала упозорити запослене да се не радују пред камерама вестима о вођству левичарског кандидата Керија у појединим изборним окрузима. Кери је, иначе, у самом Вашингтону победио Буша са 90:10 ( Политика , 22. април 2007, стр. 4). То само показује какво је опредељење врха државне администрације САД и њихових породица.

6. Српски читалац се са тим становиштем најбоље може упознати кроз књигу Патрика Бјукенена (Patrick J . Buchanan), Смрт Запада (The Death of the West ), Ихтус, Београд 2003. (изворно ам. издање 2002). Од изузетног је значаја и горенаведена књига Роберта Борка (Robert H. Bork)

7. Кристофер Лаш (Christopher Lasch), Побуна елита: и издаја демократије Revolt of the Elites: And the Betrayal of Democracy), Светови, Нови Сад 1996. ( изворно ам. издање 1994); о Лашу и његовим схватањима види поближе у Слободан Антонић, “Криза демократије и транснационалне елите”, Филозофеме 4 (2006): зборник Српског филозофског форума , ур. Никола Кајтез, стр. 69-87. Нови Сад:

8. http :// en . wikipedia . org / wiki / Andres _ Serrano

9. Southeastern Center for Contemporary Art, Winston-Salem, North Carolina .

10. http :// en . wikipedia . org / wiki / Piss _ Christ

11. Дело је платила Национална задужбина за уметносt (National Endowment for the Arts ) која се финансира из федералног буџета (vidi: http://en.wikipedia.org/wiki/National_Endowment_for_the_Arts )

12. http :// www . csulb . edu /~ jvancamp /361_ r 7. html

13. http://www.renewal.org.au/artcrime/pages/c_ofili.html

14. http :// en . wikipedia . org / wiki / Robert _ Mapplethorpe

15. На нету је доступна само ова “уметничка” фотографија, која је кључни део композиције: http://www.american-buddha.com/amapnew41.jpg

16. http://www.queerculturalcenter.org/Pages/Mappleth/MappPg1.html

17. http :// en . wikipedia . org / wiki / Robert _ Mapplethorpe

18. Исто, http :// www . glbtq . com / arts / mapplethorpe _ r . html

19. Бјукенен, стр. 215.

20. Да би се ослободили пореза, они купују уметничка дела на која им скрену пажњу чланови савета и поклањају их музеју.

21. John Fonte, “Liberal Democracy vs. Transnational Progressivism: The Future of the Ideological Civil War Within the West”, Orbis , Summer 2002, http://209.85.135.104/

search?q=cache:ibn6j7Dq0cgJ:www.hudson.org/files/publications/

transnational_progressivism.pdf+john+fonte&hl=sr&ct=clnk&cd=2&client=firefox-a

22. Фонте, исто.

23. То је послушност из уверења да тако треба, да је то добро за вас. Тирани који вас вежу ланцима и затим бичевима нагоне на рад обични су насилници. Прави моћници, међутим, увежу ваше нервне ћелије, и то тако да им ви са радошћу служите. И мислите да је то служење права слобода. Чувена трећа димензија моћи значи баш то – да подложник и не примећује да је слуга, да му потчињеност и прислуживање ништа не сметају и да чак воли своје ропство (види Слободан Антонић, “ Три лица моћи ”, Нова српска политичка мисао , год . XIII (200 6 ), бр . 1–4, стр. 7–33) .

24. Породица све мање васпитава. Главни васпитач сада је телевизор. Ко данас управља телевизором, држи и дечје душе. Треба само погледати омладинске канале на свом телевизору, њихов садржај и вредности које пропагирају. И видеће се јасно нити којима се везује људски мозак. Рекламне поруке – “Забави се!”, “Ти то заслужујеш!”, “Мисли на себе!”, “Следи своје инстикте!”… – директно нам поручују: “Не замарај мозак размишљањем, само нам се препусти и твој живот ће бити вечна забава!”. Оне такође кажу: “Троши и не размишљај, важно је забавити се!” То и јесте право вредносно језгро система – неограничени хедонистички материјализам.

Александар Дугин, ЕКОЛОГИЈА – УСПАВЉУЈУЋА ЛАЖ

Петог јуна неки су празновали Светски дан заштите животне средине. Екологија се данас активно истура у први план. Сетимо се само оштећеног детета Грете Тунберг, која је покушала да заједно са другом децом, заустави узлетање авиона јер они повређују облаке, или због неког другог, али, у суштини сличног, разлога. То јест, Грета данас слави, и опет, по ко зна који пут, напушта школу и забавља се на јахтама са постаријим милијардерима, који су, такође, забринути за екологију.

Мирча Елијаде, велики познавалац митова и религија, једном је рекао: природа је у целини условљена културом, nature is culture bound. То је много дубље запажање од најдубље екологије. Другим речима, никакве природе, саме по себи, нема. Природа је пројекција културе и њено битије проистиче из субјекта, из духа, из културе. Какав дух, таква и природа. И ако је дух прозрачан и чист, ако је култура узвишена и божанска, таква ће бити и човекова околина. Чистом је све чисто.

Руски религиозни философи говорили су о Премудрости света. Свет је Премудар, то јест, прожет лучама Божанске мудрости. Но, опет, не сам по себи и снагом пробоја људског битија у најдаље и највише хоризонте.

Човек ствара свет заједно са Богом или – ако је без Бога, онда га немилосрдно уништава, изобличава. Загађује средину у којој живи зато што његова душа постаје нечиста или се уопште о њој не брине. Чисто телесни човек живи у чисто телесном свету. Он своје окружење чини чисто телесним. Но, то је већ само по себи гадост – живети у свету плотском, који гравитира ка дну непрестано распадајућих тела.

Напуштајући рај, човек почиње да претвара своје окружење у ад, у тржиште, у објекат који присваја и експлоатише. Почиње да изопачује природу, видећи у њој само непријатеља и предмет од кога може имати користи.

Но, таква природа – прљава, тупа, агресивна, испуњена мијазмима нечистоће и распадања – таква природа само је пород људског духа. Палог духа, болесног и изопаченог. Каква култура – таква и природа.

Наша околина је производ капитализма. Она је материјална, расподељена међу субјектима као приватна или државна својина, њоме се тргује на тржишту. А сви отпаци се беспоштедно у њу бацају као у огромну, разјапљену помијару. Но, та помијара дело је човекових руку, она је пројекција онога што је човек капитализма, материјализма и Новог доба постао – помијара.

И човек је сада то почео да примећује. Но, једино што он види јесте да се са околином дешава нешто катастрофално. И, може бити искрено, а чешће зато што глобалистички фондови то плаћају, брине се за њено спасење. Но то је, једноставно, чисто лицемерје или умна ограниченост.

Данас је уобичајено да се каже како живимо у епохи капиталоцена. Као новом аналогу плиоцена, пелеистоцена или голоцена. Управо овом капиталистичком културом, капиталистичким егоистичким и суровим погледом на свет предодређена је и савремена природа. Спасити се можемо само ако почнемо од главног – од човека. Умире и распада се, наиме, људска епоха глобалног капитализма, као кулминације европског Новог доба. Управо у Новом добу, човечанство је одлучило да убије Бога. И убило је само себе.

А наша околина је само огледало. У њој посматрамо сопствени крај.

И у таквој ситуацији, колико су само бесмислени покушаји да се „излечи огледало“, а остави оригинал у неизмењеном стању.

Ако желимо да спасимо природу, треба да спасимо културу, треба да спасимо човека. Сви проблеми су у њему и само у њему. Екологија је заправо област паралишуће илузије, област успављујућих лажи. Уместо истинског непријатеља – европског Новог доба и његове материјалистичке идеологије, која је кулминирала у либерализму и глобализму – нама предлажу да се усредсредимо на спасавање пчела. Пчеле, нико не спори, прекрасне су, трудољубиве и мудре. И њима, такође, прети смрт. Но, ако човек настави да се креће правцем којим се данас креће, чак ни спасавање пчела неће ништа променити, тим пре, што ће оне изумрети коначно – ако човек више не буде имао културу. Јер, сама природа је условљена културом и страда када се та култура руши. А она се данас руши.

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

Извор: https://katehon.com/ru/article/spasenie-prirody-tolko-cherez-spasenie-kultury

Олга Четверикова, ВИРТУЕЛНИ „ВРЛИ НОВИ СВЕТ“

1. ПРЕКАРИЈАТ

Ове подударности нису случајне, јер су глобални институти за управљање већ разрадили пројекат такозваног „инклузивног капитализма“, који у реалности значи стварање „двослојног“ друштва, у којем ће врхушка живети по једним принципима и стандардима, а остатак човечанства по сасвим другим.

Капитализам и непотребни људи

Капитализам је машина; у њему је циљ сваке делатности стицање профита на рачун експлоатације најамних радника. Као што је познато вредност робе у капитализму се састоји из три компоненте: основни капитал (c), промењиви капитал (v) и вишак вредности (m)

c + v + m = W

Основни капитал (c) су средстава за производњу, промењиви капитал (v) је вредност радне снаге, а вишак вредности (m) је оно што капиталиста присваја у облику профита.

У складу са овим, профитна стопа је једнака односу вишка вредности и уложеног капитала,

(c + v) подељеном са (m)

Зато, да би се остварио већи профит, неопходно је смањити издатке. Трошкове капитала врло је тешко смањити, а расходи за радну снагу… – то је већ промењива ствар и управо је тежња да се они смање.

Систем социјалног осигурања односи се само на промењиви капитал. Средином прошлог века он је постојано растао, јер је заузет курс ка изградњи „капитализма масовне потрошње“ или „државе свеопштег благостања“.

Наравно, профитна стопа је почела да пада и зато је донета одлука да се тај систем уништи. Процес уништења започео је крајем седамдесетих година XX века и до данас је веома далеко одмакао.

Но, задатак је у томе да се «v» сведе на минимум, то јест да се људи уклоне из процеса производње роба и услуга. Да се уклоне не само радници, већ и лекари, учитељи, чиновници и други, и да их замене роботи и дигиталне платформе.

Дигиталне платформе отимају посао

Дигиталне платформе, које су постале нови бизнис-модел, треба да замене свако људско општење, људске везе, а људе претворе у прилог уз број.

Последице овога добро је описао Гај Стендинг, аутор концепције прекаријата. Као резултат појаве дигиталних технологија у социјалној структури друштва долази до дубоких промена. И пре свега реч је о раздвајању две социјалне групе: малог слоја висококвалификованих радника, и, другог, брзо растућег слоја, који ће бити неколико пута већи и представљају га нискоквалификовани радници и људи без квалификација.

Данас је модерно правити атласе „професија будућности“, у којима можемо срести, на пример, следећа занимања: дизајнер виртуелних светова, критичар дигиталне културе, биохакер фриленсер, куратор личности (рад са архивама личних дигитализованих мисли), дизајнер људског тела и друга, не мање фантастична.

А, актуелна статистика нам, у међувремену, показује да се веома брзо увећава број људи који се баве пословима који спадају у категорије „однеси-донеси“, то јест курири и друге професије за које је довољно доћи на посао, добити униформу и радити прост посао. При томе, високотехнолошки сектор тражи већи број неквалификоване радне снаге него неиновациони сектор, повећавајући тако број места за сиромашне и необразоване људе.

Прекаријат – опасност одложена за будућност

Видимо да се старе професије, које су захтевале какву-такву квалификацију укидају, и зато бројно расте та класа – „прекаријат“.

Термин прекаријат изведен је од речи «précaire», што на француском значи „безнадежан“ и речи «proletariat», и односи се на људе са најнижим примањима, који нису стално запослени, који су принуђени да непрестано мењају места у којима раде, који обављају допунске и сезонске послове или који раде „на црно“. Те људе обједињује осећање несигурности условљено неодређеношћу њиховог положаја, ограничена доступност социјалним давањима, фактичко одсуство социјалне подршке и било какве перспективе. Они су лишени не само својих социјалних већ и грађанских и политичких права. То води ка расту друштвеног незадовољства, ка социјалним немирима и протестима.

Пандемија је само погоршала ситуацију, доводећи до већег раслојавања друштва и повећавања јаза између богатих и сиромашних.

У складу са тим, једно од главних питања које поставља, отворено и цинично, владајућа класа јесте: шта да се ради и како да се управља масом бедних и непотребних људи.

2. АНГАЖОВАНИ КАПИТАЛИЗАМ

Добре намере

Суочавање са оваквом ситуацијом довело је до позива на изградњу „инклузивнијег“ капитализма. Та концепција је морала да се упише у Агенду одрживог развоја за период до 2030 (Agenda 2030) која укључује у себе 17 циљева…

Декларисани циљеви су племенити – искорењивање беде, обезбеђивање еколошке заштите наше планете, повећање квалитета живота, побољшање перспектива за све људе итд, итд… Исто тако „инклузивност“, то јест „свеобухватност“, „укљученост“, представља се као нешто благородно.

Инклузивни капитализам формално дефинишу као обједињене напоре бизниса, државе и грађанског друштва за стварање „праведнијег и равноправнијег система расподеле вредности у економији“.

Укратко – компаније које се баве бизнисом не треба више да се усмеравају, пре свега, на потрагу за профитом, већ да на прво место ставе развој људског капитала, иновације, лојалност потрошачима, утицај на околину, социјалну делатност и рад са људима.

“Инклузивност“ подржавају све кључне организације: ОУН, ММФ, Светска банка, ОЕЦР. Том идејом су прожете и све последње изјаве представника поменутих организација. Посебну пажњу овој идеји посветио је Економски форум у Давосу, и то је била централна тема дискусије о стварању одрживих бизнис-модела и инвестирања у еколошки, социјални и управљачки приступ.

Томе су посвећене и последње књиге Клауса Шваба (председника и оснивача Форума у Давосу) „Четврта индустријска револуција“ и недавно изашла из штампе „Ковид-19, велики ресет“. Од када је Шваб употребио термин „велики ресет“ (а понекад га преводе и као „велико анулирање“) он је почео је да се користи за означавање новог, инклузивног модела капитализма.

Дигитални капитализам – о чему се заиста ради?

Реч је о моделу дигиталне економије, у којем се, као кључни фактор производње, појављују „велики подаци“ (big data) сабрани у дигиталној форми. Подаци (та „нова нафта“ или „ново злато“) за велике компаније су прешле у категорију „активе“, то јест, постали су ресурс чије коришћење доноси приход.

Тако се у корпорацијама појавио нови бизнис-модел – дигитална платформа. Тај модел, снабдевен високим технологијама, постао је кључни инструмент дигиталне трансформације привредних грана и тржишта.

Наступа глобални „дигитални капитализам“ у којем ће, како се изразио оснивач највеће рент-а-кар компаније Р. Чејз – „ све што може бити платформа постати платформа“.

Заједничко коришћење

Дигитализација, која уништава реални економски сектор, остварује се под фирмом екологизма, спасавања природе и Земље. Управо се тиме оправдава постепено успоравање економског раста ради достизање такозваног „нултог раста“, смањење бруто друштвеног производа и демонтажа постојећег система социјалног осигурања.

Извикују се лепе пароле о „праведнијем и равноправнијем систему вредности“. Но, у реалности, то се прелива у смањење прехрамбених трошкова, трошкова образовања, медицинских трошкова, трошкова превоза.

Намеће се одустајање од приватне својине као такве и прелаз на „економију заједничких потреба“ или шеринг-економију (од енглеског Sharing – делити). Главна идеја је заједничко коришћење роба и услуга, или чак секундарно коришћење. Овде су укључене и концепције бартера и аренде уместо својине.

Отуда је тако широко распрострањен rent-a-car, coworkinga, foodsharing (расподела прехрамбених производа којима је истекао рок трајања), second hand продавнице. Што, узгред, претпоставља активно коришћење интернета, то јест учешће у регистру дигиталних трансакција.

Свима новац на поклон

У перспективи, предлог је да сиромашно становништво, да се не би окренуло екстремизму, добије безусловни базни доходак или безусловни основни доходак (БОД) – овај модел је такође разрађивао Стендинг (аутор концепције прекаријата)

Такви „пилот пројекти“ и експерименти већ се спроводе у неколико земља. БОД се мора исплаћивати сваком члану политичког друштва независно од његових личних примања, социјалног статуса, узраста, места рада и тако даље.

На први поглед идеја може изгледати привлачна, но треба разумети да ће БОД заменити, на крају, накнаду за незапослене, минималну зараду и друге исплате. Према томе, то је пут ликвидације ранијег система социјалне сигурности.

Храна у замену за поводац

То јест, реч је о новом друштвеном уговору, који гарантује грађанима неки социјални минимум. Али услов за његово добијање биће потпуна дигитална контрола над сваким чланом друштва.

Тако ће „инклузију“ грађани платити својим грађанским политичким правима и прихватањем нове дигиталне реалности. Реч је, фактички, о формирању „дигиталног војног комунизма“ – са свеопштом нивелацијом захтева и потреба и примитивизацијом укупног нивоа развоја.

За становништво које по мишљењу владајуће класе представља вишак, разрађени су планови за смањење. Пре свега кроз програме ОУН који су усмерени на ограничење рађања. Они већ делују и дају своје резултате.

На пример, 2013. године била је обнародована прогноза Департмента за социјална и економска питање ОУН. У њој је јасно исказано: на планети се, не једну деценију, интензивно смањује наталитет. Сценарији, на које прогноза указује као највероватније, показују да ће већ за тридесет година број становника на Земљи почети да се смањује.

Можемо рећи да су ове прогнозе у далекој перспективи, која је, у доба брзих промена у коме живимо, крајње неизвесна. Но, ове прогнозе нису рачунале на могуће ратове, епидемије, наркотизацију, алкохолизам и друге „методе“ које примењују владајуће елите.

3. ПРАКТИЧНА ДВОМИСАО – ОБРАЗОВАЊЕ И ДИГИТАЛИЗАЦИЈА

Да ли је добро дело – објединити у заједничкој настави здраву децу са децом-инвалидима (децом са ограниченим способностима), да би се избрисала граница између инвалида и здравих људи.

Ипак, у лепој обланди се скрива обична диверзија – подривање образовне технологије. Под видом бриге за инвалида њему се наноси непоправљива штета.

Деца са посебним потребама у обичној школи

У Совјетском Савезу о инвалидима су се бринули и чинили све да не осете одбаченост. Имали смо, најбољи у свету, систем специјалних образовних установа за децу са ограниченим способностима. Оне су убедљиво доказале високу ефективност диференциране наставе, па чак и када је реч о деци са слабо израженим недостацима.

Када се код нас, почетком деведесетих, под паролом пружања једнаких могућности, почели формирати инклузивни разреди, а затим ликвидирати специјални заводи, веома брзо се испоставило да те промене противрече принципима педагогије и психолошким чињеницама о особеностима деце са ограниченим способностима.

Ако су се раније особености деце са посебним потребама, по добијању индивидуалне помоћи у специјалној школи, постепено смањивале, сада то више није било могуће.

Припремити наставника за специјалну школу дуг је процес. И за сваку врсту инвалидности потребно је лично предавачко искуство. А сада, сваки предавач мора да постане специјалиста за наставу за сву децу-инвалиде. Природно, ниво уске специјалности, такви „универзални радници“ никад неће достићи.

На крају ни здрава деце, ни деца инвалиди, неће добити потребно образовање, тако да ће општи ниво образовања нагло опадати.

Персонални профил

“Инклузивни капитализам“ изјављује да ће подједнако штитити све, подједнако се о свим бринути. Независно од националности, сексуалне оријентације, способности. Но, упркос тим изјавама изграђује се систем са веома јасним поделама на сегменте и касте.

Ако погледамо систем дигиталног образовања, дигиталне медицине, видећемо да се оцена о човеку заснива на његовом дигиталном профилу или његовом „дигиталном трагу“. Зато се уводи – индивидуална трајекторија наставе, индивидуална трајекторија лечења итд.

Зашто се ово ради? Зато, да би сваком човеку отворили досије.

Понављам парадоксалну концепцију: с једне стране – то је инклузија (то јест све стављамо у један котао, у једну кашу), а, са друге стране, свако има – индивидуалну трајекторију, која омогућава да се контролише сваки човек од раног детињства. Човек ће бити потпуно „прозиран“, све што буде могуће, претвараће се у дигитални облик.

И после неког времена, главну улогу неће више играти човек, већ његов дигитални профил.

Геџети

Данас сви вичу: „Геџети, геџети! Захваљујући њима можемо све да радимо!“ Наравно, они живот чине удобнијим. Но, истовремено, и вама, преко геџета, могу радити све. Наћи ћете се под контролом и присмотром. Већини људи то је постало јасно тек сада, после почетка пандемије.

Геџети и дигиталне технологије су толико ушле у све сфере нашег живота, да се смо се нашли под тоталном присмотром. Они који су сасвим заронили у дигиталну сферу, постали су потпуно зависни од ње. Али, сва та добра, која се остварује захваљујући дигиталној сфери, могу бити укинута ако човек престане да се потчињава одређеним захтевима.

Удобније је, наравно, свуда плаћати пластичном картицом. Још удобније је уз помоћ телефона повезаног са платном картицом. Но, шта да ради човек коме блокирају рачун и искључе телефон? Он се чак не може ни жалити зато што не може да купи карту за аутобус и дође до банке.

Или, ево, сада се копља ломе око вакцинације. Људи се, логично, боје да приме до краја непроверене препарате. А говоре нам да ће све бити искључиво добровољно.

Али шта да ради човек коме блокирају рачун и кажу да ће му омогућити банкарске услуге тек после вакцинације? Већ можемо да чујемо „друштвене активисте“ који сличне идеје предлажу.

Други спрат човечанства

Радови се спроводе у различитим правцима.

Видимо намерно удаљавање широких слојева становништва од културног наслеђа. А у Русији, паралелно са овим процесом, долази до потпуног уништавања тог наслеђа – и културног, и научног, и образовног, и историјског, и стваралачког.

Но, оно што је потребно елити, она брижљиво одржава, сакупља и чува. И не због тога да би пренела то свима у оквиру „инклузије“. Не, то је само за – изабране.

Они ће сачувати традиционални начин живота, класични систем образовања. Живеће у нормалним кућама, у природи и у складу са природом, а не у четрдесетоспратним „људињацима“ (мравињаци за људе) „паметног града“ прожетим електромагнетним зрачењем. Елита ће се склонити од 5Г и вакцина: они, природно, не вакцинишу ни себе, ни своју децу.

И сматрају да целокупно наслеђе света припада само њима.

Фашизам пристојног човека

Можемо погледати њихове идеологе. На пример, Јувал Ноа Харари – један је од водећих проповедника трансхуманизма у свету и отворени хомосексуалац. Две су његове књиге: „Sapiens: кратка историја човечанства“ и „Homo Deus: кратка историја сутрашњег дана“. И, путујући по свету, он отворено пропагира идеје које су у њима изложене.

У књигама је отворено речено: прво ћемо живети до 100 година, потом до 150. Живот ће се радикално променити, а пошто ћемо наш живот бити дуг, планета припада нама, а не неком другом. Зато, за једне – смањивање броја становништва, а за друге – вечни живот.

Цела та проповед, која веома подсећа на фашизам, отворено се износи. Називати све то конспирологијом, примерено је колико и прогластити за конспирологију идеје изложене у „Мајн Кампфу“.

Узгред, о „Мајн Кампфу“.Један од првих језика на који је ова књига била преведена је – руски. Наше руководство је крајем двдесетих година прошлог века веома пажљиво пратило пропагандну фашистичких идеја. И, у тренутку доласка Хитлера на власт, у нашој земљи нацистички планови су били добро познати.

Сада је та књига, наравно, забрањена за широки читалачки круг, и чак унесена у списак екстремистичке литературе. Но, не можемо је искључити из научног истраживања. Зато што је то, извини те, најважнији извор. Како можете проучавати непријатеља ако не читате његове програмске документе?

Са Хараријевим књигама све је много једноставније. Оне не само да су доступне широком читалачком кругу. Њих на сваки начин популаришу. На пример: „Sapiens: кратку историју човечанства“ је популарисао председник компаније Facebook, Марк Цукерберг. Године 2015. објавио је текст о њој у онлајн клубу „Књига године“.

Зато данас има већ довољно литературе и докумената, чије изучавање даје сваком човеку могућност да схвати планове оних који теже са религиозном острашћеношћу, да униште нашу цивилизацију, заменивши је инклузивним, виртуелним „новим врлим светом“.

Олга Четверикова
Превео: Александар Мирковић

Извор:

1. http://www.osnmedia.ru/opinions/chetverikova-inklyuzivnyj-kapitalizm-doroga-v-kastovoe-obshhestvo-chast-pervaya/
2. https://www.osnmedia.ru/opinions/chetverikova-inklyuzivnyj-kapitalizm-doroga-v-kastovoe-obshhestvo-chast-vtoraya/
3. https://www.osnmedia.ru/opinions/chetverikova-olga-o-budushhem-okonchanie/