Жарко Видовић, ПОХВАЛА БИЉУ

***

Од свих живих бића само биљка живи не убијајући: ниче, расте, храни се, размножава и даје плодове не убијајући. Храни се неживом материјом раствореном у води: менералима, камењем, земљом. У светом браку са Сунцем удише ваздух и од неживог ствара живо: као да је творачко божанство! Уз то живим бићима која се хране убијајући — нама и животињама — биљка даје себе на жртву, јер не само месождери, него и биљождери живе убијајући бар биљке. Само у животу биљака нема „дијалектике“ по којој би живот једних значио смрт других. ….

***

Биљка је суштина природе као што је дете суштина човека: створена, првобитна суштина, каква је била пре греха. Чедо је дете, а чедност је суштина човека у хармонији са створеном природом, са биљком. (Када је однос човека према природи постављен као борба, чак борба којом човек треба да се потврди, тада је човек усмерен култу животиње).

Да подсетимо на Христа: у Њему је сачувана суштина човека, јер је он „Син Човечји“, или — у бољем складу с оригналом речено — он је „Чедо Човечије“; у Њему је сачувана чедност, неотуђена, првобитна и безгрешна суштина суштог човека! Орфеј оживљава и камен и мртве, певајући им, а песма је говор језиком биља. Тако је Орфеј грчка Претеча Христа.

***

Биљка је — у аутентичној, првобитној духовности човека — телесна појава творачке суштине у природи. Биљка чува тајну те суштине не повређујући је. Та тајна је у чистоти раста и настајања, то јест, живљења без убијања или уништавања нечијег живог. То је тајна самог живота…

***

Тако и човек песник ствара само кад је сличан биљци. Јер песма Бранка Миљковића „Похвала биљу“ је похвала поезији, човекој моћи да буде као биљка.

***

То не значи да је човек биљка или да може да буде биљка, него само да је уподобљен биљци онако као и Христос. Дрво Живота: да је у стању да се тајно(!) поистовети са биљем!

Зато се хришћанин причешћује биљном твари као жртвом бескрвном, а не месом (закалном жртвом, курбаном, дословно схваћеним кољивом). Само такво Причешће је агапи, Љубав која (као биљка) само даје, ништа не тражи и све трпи. Та биљна смиреност човекова, та тајна (имагинарна, маштовна, то јесте у вери дата) обнова првобитне физис-природе у човеку, то одсуство силе и чина у човек је услов и за појаву спонтаности (смирене опуштености и препуштености) у којој настаје поетско дело (музичко дело), свештена поезија и, поврх свега, Литургија! само у тој смирености може човек — како то и Платон (у диалогу Ион) каже о песнику — да буде орган божанског, небеског говора.

***

И у Причешћу се човек поистовећује, или тачније: догађа му се поистовећење. Али то је поистовећење са Христом који се већ и сам поистоветио с Хлебом и Вином (са биљном твари) и Себе заветовао човеку као такво поистовећење (животворно)! Не са крвљу и месом, са телом крвавим, него са биљком.

***

И пост је човекова припрема за сусрет и поистовећење са божанством. А припрема се човек за тај сусрет не само јелом — искључиво биљног порекла, — него и чишћењем од страсти („смрада душевног“), као би и душом био мирисан ичист као биљка! Као дете! Јер биљка је чедна као дете, дете је невино као биљка, те само због те сличности човекове дечије, чедне душе (уподобљености) са биљком Христос говори: „пустите дјецу к мени!“, јер дете, или човек у чедности, чак и кад нема свести о слободи, није отворено Злу, не гледа у Злу неку божанску силу, није вером дуалист! па зато није ни у ситуацији да се, снагом своје слободе, одлучује између обожавања Добра и обожавања Зла. 

Додуше, и вегетеријанци се хране само биљном храном: и тако читав живот, не разликујући време поста од времена мраса. Али је зато вегетаријанство, као врста хигијене (телесне хигијене!), утопило и сам пост у обичан, навикни живот, док би пост морао да буде аскеза (што на грчком значи: подвиг, упорна и свесна човекова борба) против навике уопште. Јер навике настају из задовољења страсти, из потребе страсти да њен предмет буде лишен сваког отпора! А пост није навика, ни хигијена телесна (дијета, вегетаријанство), него обред којим човек изражава жељу да ојача у себи физис-природу и да сузбије у себи све што се противи човековом поистовећењу са биљном физис-природом, те тако и самоМ Причашћу Христовом. А противе се управо страсти и навике, јер су оне упоришта пуке (дакле, бездушне) телесности, која, ослоњена на та упоришта, одбија свако уздизање у сферу више душевности. 

Жарко Видовић, КАТАРЗА — ЧИСТОТА ФЛОРЕ И „ПОХВАЛА БИЉУ“ /одломак/ (у “ И вера је уметност“, Београд, 2008)

Фотографија: Мартин Црвеница, Бадем

Жарко Видовић, ИКОНА — СЛИКАРСКИ ПРИКАЗ ДУХОВНОГ ИСКУСТВА

1.

Икона је слика светлости — не индивидуе, особе човека, него, светости лика-идеје човека, тј. човека преображеног Таворском светлошћу Преображења, човека преображеног из облика индивидуе (особе грешне својом вољом за моћ, својим индивидуализмом) у облик лика-идеје који је творевина (Твар, изабрана Твар Творца)… творевина Бога… дакле, лик какав је био Адам (прародитељи духовни), Адам и Ева…

2.

Икона је, дакле, лик човека како човек види себе и човека у Божанској смирености (као смиреност Светог Вукашина Јасеновачког). Та смиреност је исихиа : највиши степен побожности: кад је човекова вера тако силна, да је јача и од самог страха смртног и од свих болова… као у Светог вукашина Јасеновачког, или у Светог Ђакона Авакума… или у Светог Трифуна који је, како тропар каже: нетрулежни венац славе непролазна и вечне, примио од Самог Бога (од Духа Светога), те — како ће то постићи и Свети Вукашин! — силом Самог Бога Христа у њему савладао не само мучитеље, него и немоћнима учинио све дерзости Сатане!

3.

Икона је изворни лик човека каквим га је Бог створио. Тај лик је могуће видети и схватити само у исихији — смирености, тј. кад је човек ослобођен сваке страсти (Луча Микрокозма, Посвета 81-90). 

4.

Икона је сликарски приказ духовног искуства исихазма, искуства православног монаштва, чувара изворног лика човека.

5.

Икона је у сликарству оно што је Литургија у трагедији (грчкој) тј. наспрам трагедије… а то је слика Човека као Жртве којом човек, жртвујући своју индивидуалност (грех самоистоветности бића), бива награђен христоликошћу…

6.

Икона  је слика изворног лика човека као христоликости…

7.

Икона приказује лик човека који се — тајанственим (мистеријским) саучешћем (причешћем) у Литургији — сврстао у Цркву као заједницу са Христом. Та заједница је небески народ, појам који данас — позвани смо на то! — треба спасавати од митингашко-политичке злоупотребе, од самоуверених интелектуалаца који мисле да је филозофија („филозофос“, мрачњак) врхунац човека.

8.

Као што се у 2. члану Символа вере каже: кроз Христа је постало све што је постало… „рождена, несотворена, јединосушчна Оцу — Им же всја биша“, тј. „Им“, Христом, кроз Христа, Сина Божијег!… па је зато Човек и створен „по обличју божијему“ (Постање, 1, 27)…

9.

Тако да чак ни полна разлика („мушко и женско створи их“) не доводи у питање „обличје Божије“ (мушкарца и жене), јер им остаје — у оба пола — оно што је изворно: „обличје Божје“: иконичност лика којим и мушкарац и жена превазилазе своју природност индивидуалног бића, тј. своју самостоветност бића индивидуе… То се показује у Богородици и Христу, као Другој Еви и Другом Адаму! (Посланица Јеврејима! посебно Јеврејима!)… А изворност лика човека (људског бића, свеједно да ли мушког или женског) превазилази индивидуу-биће, тако да се о изворном лику човека не може разумети ни сазнати ништа преко знања о (смртном) телу, преко Фројда, Адлера, Јунга… тј. преко било које психоидеологије која — као свака идеологија, наука о употребљивости човека! — настоји да се прикаже као наука о самом изворном Човеку, тј. о тајни човека...

10.

Човек је тајна: Владика Његош то говори и у Горском Вијенцу (ГВ) (Игуман Стефан, 2322-2335), и у Лучи Микрокозма (ЛМ:П, 131-140)… тајна доступна — не некој науци, мишљењу, експерименту, него — само поезији и то свештеној поезији (литургијској), кад Сâм Свемогући ту „свету тајну шапти“, и то „само души пламена“ (Светим Духом осијана), свештена поете (ЛМ.П, 161-180).

11.

Икона је слика тајне човека, дело сликара који је сликар свештени, литургијски, надахнути… те слика лик изворног човека, лик који није рукотворен (руком сликара, вештином сликара), него лик нерукотворени!

12.

Тајна човека је изворни лик видив само Бугу, те и сликар види тај изворни лик само кад је надахнут, те слика руком Бога, те је зато икона „нерукотворена“, није руком сликара насликана него руком иконописца који је „свештени сликар“, тј. рука Бога, Духа Светог.

13.

То је, ето, суштина иконе, иконописа, иконописца, сликарског литурга и сликарске литургије… Наравно да је то схватимо само колико и како је човековом уму (тј. умном чувству, осећању, а не мишљењу) схватива сама Литургија.

И као што надареног писца схвата човек само кад је и сâм надарен, као надарен читалац, тако и надареног сликара, иконописца, схвата верник само у тренутку кад је надарени посматрач иконе!

То је исто као у позоришту: узалуд је драма (трагедија), ма генијална, ако надарен није и сâм глумац!

И виђење лепоте је дар. Ни заљубљен не може бити свако и увек, јер и заљубљеност је дар!

Говорим овде не о еротском (или сексуалном) стању — или сексуалном васпитању у хигијени тела — него о духовној преображености човека лепотом, и о лепоти као феномену који је доступан само изворном човеку, моменту човекове изворности или наданућа! (Толстој: „Није жена по лепоти мила, него по милоти — лепа“). 

18.

Суштина Литургије, иконописа, вере, смисла, изворног лика и приступа Христу… не мења се кроз векове. 

19.

Иконописац ће видети Христа — стварати портрет Христа, христоликости, Богородице, богородичности! — када Христа препозна у ближњима који су жртва… онако како се то каже у Јеванђељу по Матеју 12 (31-46). 

20. 

… Ко препозна Христа у паћенику, брату Христовом… па његов портрет слика (и наслика Христа), у жртви… у христоликом  човеку има „модел“… па ће бити иконописац, као Свети Лука. 

Андреј Рубљов је насликао 12.000 портрета, те је тако, у патњи људи, у Русији као распетом Христу, видео Христа, и насликао нерукотворену икону… као што је то Тарковски показао у филму „Рубљов“. 

21.

Појава Христа значи да је човеку откривено двоје: прво, да се Бог у природи не јавља као нека природна сила или чудо, него само у лику човека, те слика Бога није природа, него лик човека, као иконе(свете слике, откровења Бога, лика божијег) и друго да је смисао постојања (битија) човека у томе да је смисао природе, у есхатону Божијем, сâм човек! 

То је одговор на питања Његоша о смислу природе: ЛМП, 31-80… Смисао је у хармонији човека и природе („Рад чега је Творац сатворио: ради дјеце Своје… или дјецу ради природе, или обоје једно за другога… па и сâмо Небо… ваљда не за то да би човек био свестан себе као Ништавила?… Не… све те тајне Свемогући открива свештеној поезији!)

22. 

Икона је лик сликан бојом, дакле, светлошћу која се, у судару с материјом, показује као боја… тако да је човеков лик аутентичан, као лик светлости, само бојом, а не скулпторски… јер човек није створен од земље, него, као светлост, „бачен на земљу“… (плотинска теорија сликарски облика: човек као творевина светлости — фос која је Логос Тројице, тј. хармонија). 

24.

Икона нам одаје блискост иконописца са сликаним ликом Христа, Богородице или светитеља… То је блискост, наравно, духовна, а не „комшијска“, родбинска или кумовска, пријатељска а да не говоримо о интересној „заједници“ плитичара или моћника… То је блсикост која настаје само из вере ккојом Логос сабира људе у духвону заједницу… 

Данас је потребна блискост литургијска, парохијска, блискост диалога са Богом или обоженог (литургијски обоженог, причешћеног) човека са обоженим човеком… Блискост у којој се збива духовно поистовећење при коме сликар — без намере или плана — слика портрет модела, сликајући пре томе, ненамерно (љубављу) и свој аутопортрет… 

Жарко Видовић „…И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ“, (ОД ИСКУСТВЕНЕ ПРЕДСТАВЕ ДО ИКОНЕ, Икона — сликарски приказ духовног искуства исихазма: Изворног лика боголиког човека, одломак, стр, 337-343)

Бранко Миљковић, ПОЕЗИЈА И ИСТИНА

Поезија не сме бити заслепљена истином као својим садржајем. Јер песма не казује истину; она је слути. Тиме што је слути, она је жели изван себе, а не у себи. Циљ не може бити „овде“ већ „тамо“ јер претпоставља тежњу. Оно што песма хоће да каже, мора да буде оно што песма тражи, оно што се у њој самој изгубило. Песма је заборав и од заборава. Она не казује садржај, већ мутно досеже. 

Уметнички садржај, у коме је циљ песничког казивања, изван је облика тога казивања и огледа се у њему као небо у води; огледа се, али није у њему. Када говоримо о садржају у песми, то је као када говоримо о звездама у води. А вода је — празна. Тако облик постаје суштина, принцип и посебни начин гледања на свет. Он отуђује садржај, али га се не одриче. За песму можемо рећи да је њена истина изван ње као облика. То је потребно да би песма трајала, да би се премештала сама у себи, час ближа, час даља својој властитој истинитости да би, на крају, поседовала вероватноћу којом ће надживети властиту првобитну истину. У томе смислу Т.С. Елиот има право када за Шекспира каже: „Ја бих рекао да ниједна Шекспирова драма нема смисао, иако би погрешно било тврђење да је Шекспирова драма бесмислена. „

Поезија је вероватна и истинита ако собом омогућава истину која је изван ње. Тиме што стављамо истину изван поезије постижемо ослобођење поезије од мучних могућности гномике и убитачних рационалистичких стега, омогућавамо јој другачије организовање језика и средстава и гарантујемо јој специфичан облик и могућност бескрајног и неисцрпног транспоновања.

Поезији је истина неоходна уколико јој омогућава језик, спасавајући га од конфузије. Међутим, тај језик, који логика и истина пружају поезији, још увек није способан да буде језик поезије која мора изрећи неизрециво. Потребо је постићи један језик који истине не могу исцрпсти. Тај „језик је могућ — вели Морис Бланшо — само у перспективи једног стања нејезика“. То стање нејезика се очитује у томе што реч тежи да се изгуби, да се удаљи у своју властиту  недовољност. Међутим, језик, у својим границама, схватајући своју недовољност коју користи као изражајну способност, постаје могућ. Језик који не уме да користи празнину у речима и између речи брзо се исцрпе. Речи почињу да следе саме себе и јавља се највећа опасност поезије, вербализам. Дакле, већ по природи свога језика, поезија не може у себи носити истину; она је може подностити само изван себе, одражавајући је. Велика је она поезија која највише истина може поднети, а да се притом битно не измени. Зато су велика дела неисцрпљива и трајна, па их свака генерација открива за себе на свој начин. 

Одсуство истине у песми, које одређује обим истине и мисаони радиус песме, не само да не чини песму нејасном и произвољном, него, напротив, будући да то активно, стваралачко одуство истине јесте гаранција њеног присуства на другом месту, захтева толику прецизност, да оно што се искаже постаје као нешто извањско и у односу на себе и у односу на оно што казује. Још једном се испољава да истина заиста омогућава језик и песму, али не својим садржајем, него својом недовољношћу и одсуством који од језика захтевају строгост, усмерену прилагодљивост и непропадљивост. 

Када говоримо о истини изван песме, ми то узимамо сасвим условно. Значи, не у онтолошком смислу истине пре или после ствари, већ у смислу неисцрпних могућности песме да себе јасно и непосредно сазнаје истинама које нису њоме буквално обухваћене. Са тога становишта, за разлику од науке, поезија не дели своја уверења на лажна и истинита по себи. Јер лаж није лаж по ономе што казује, већ по ономе што није рекла. У поезији се јавља овај парадокс: поезија је истинита по ономе што није рекла, а узела је то за своју богату и тамну позадину. Она је истинита уколико је „лажна“. 

Иако је истина изван песме, песма је обухваћена истином на тај начин што је њоме осветљена. Истинитост идеје, којом је песма осветљена као нечим спољнимм, јесте двострука сумња истине: у односу на идеју и у односу на песму. Песма стално сумња у себе и тако траје. А истина која не сумња у себе није истинољубива и далеко је од сваке поезије. 

1959.

Бранко Миљковић, ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ, („Поезија и истина“, стр. 22-24 ) Нишки културни центар, Ниш, 2018.

Приредила: Снежана Милосављевић Милић

Бранко Миљковић, ПЕСМУ ТРЕБА ЗАБОРАВИТИ

Сваку песму треба заборавити да би постојала, јер поезија и музика се одигравају иза нас. Ако се будемо осврнули ишчилиће сан и магија. Треба ићи напред, не освртати се, заборавити. Јер песму морамо одвојити од себе да би могла да почне свој властити живот, да би , већ једном створена, саму себе вечито стварала и обнављала изнутра. Треба заборавити оно што је родило песму, јер песма собом превазилази, укида и пориче оно из чега је настала. Био је бол и очајање, а родила се песма која је утеха и прелепа безболност. Да би песма живела, морамо је стално поново откривати у њој самој, и зато је претходно морамо заборавити! Кад песници не би заборављали своје песме, не би их ни писали. Све заборавити! Ја знам само да ли је моја песма добра или није, али не могу да се сетим шта сам то њоме хтео рећи, јер она превазилази све моје напоре и значи много тога. Ја немам право да је поткрадам, и зато се можда намерно никад нећу сетити какав сам јој смисао првобитно наменио. Заборавити не значи напустити; то значи: „partir sans abandonner“.

Бранко Миљковић, ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ, („Песму треба заборавити“,одломак стр. 101)Нишки културни центар, Ниш, 2018.

Приредила: Снежана Милосављевић Милић

Павле Флоренски, КО НИЈЕ ОСЕТИО КАКО ДУШИ РАСТУ КРИЛА?

(…) И нема оног човек који макар у једном тренутк свог живота није био платновац. Па ко није осетио како души расту крила? Ко не зна како се она подже до непосредног созерцања онога што је од свакодневе гужве заклоњено сивим покровом облака? Ко није помоћу ероса проницао у разуму неодступне дубине сазнања? Коме се није откривала друга, блистава стварност где лицем у лице надахнути сусреће вечне прволикове ствари? Ко није доживео рушење и пад непроходног зида између субјекта и објекта — то излажење Ја изван граница своје егоистичке излованости, његово отворено удисање, пуним плућима, небеског ваздуха сазнања и бивање једним са читавим светом? Ти „лепи, чисти, од свега земаљског одвојени и као од мириса цветова и месечеве светлости саткани снови љубави, којима се сада замагљују дани младости и који опевају сви песници код свих образованих народа“ — зар те снове није родио платонизам? … Јер Платон није плод школске философије, него је цветић народне душе и боје његове неће избледети док год убде живела та душа.

Павле Флоренски, ОПШТЕЧОВЕЧАНСКИ КОРЕНИ ИДЕАЛИЗМА /стр. 8-9/ ( „Смисао идеализма“, Плато, Београд, 2000. превео Илија Марић

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ ЈЕ ХАРМОНИЈА

Хармонија је склад. Али не обичан „склад“ двају бића која се не сукобљавају, јер се узајамно ни не примећују, него двају бића која су једно другог свесна, али једно друго о с е ћ а ј у  и доживљавају као склад. Хармонија је, дакле, д о ж и в љ а ј   ствари и бића у свету као хармоничних, а света као хармоније, с к л а д а. Хармонија није истински постојећи склад, јер тај склад не постоји /свет је „јединство и нераздвојност супротности“/. 

Реално узевши, хармонија између ствари, бића и људи не постоји, јер нико и ништа не постоји ради другог, за другог, за човека. 

Уметност није опис неке постојеће, реалне хармоније, јер, рекли смо, хармоније ни нема ван нашег доживљаја. Уметност је хармонија. И обратно: хармонија је уметност, а не нека реалност. /Хармонија није била, нити ће икад моћи да буде реалност!/

Да би та хармонија /уметност/ настала, техника, знање и свет више не смеју бити   п р о б л е м. Незнање /непознавање света, технике уметности и облика модела/ морало је већ нестати. Или: човек мора бити у таквом стању у којем му веће, неко даље знање није потребно. 

Примитивни уметник је имао много незнања. Али је његова пажња била ограничена на свет који је он не само познавао, него који није морао ни у чему бити измењен /деформисан/ ради цртежа. Могао је животињу цртати и сликати каква јест! Из те могућности је настала хармонија, тј. човеков доживљај света као склад. 

Хармонија је суштина уметничког стварања, као и нашег доживљаја уметничког дела. Сликар је у хармонији с моделом и са површином /примитивни је у хармонији зато што му је непотреба перспектива/ , а ми смо, кад дело доживљавамо, у хармонији са делом. Тада се збива уметност. /Пажња: не кажем да уметност п о с т о ј и, него да се збива/. 

Како је било пре 50 до 40.000 година, тако је у сликарству /и уметности уопште/ и данас!

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, (стр. 19-20), скрипта предавања из 1966/67, Загреб, 1966.

Александра Серђукова, ЛИЧНОСТ Ф.М. ДОСТОЈЕВСКОГ У ЊЕГОВОМ СТВАРАЊУ

Стварање великих духова није никад каква измишљотина, слободна, неодговорна и сујетна игра. Цела грађа њихових уметничких дела само је транспозиција, преображавање и естетско обрађивање њиховог приватног и душевног искуства. Механизам се прави вештачки и дâ се тачно репродуковати маколико пута, али уметничко дело, јединствено и вечно, органска је целина и рађа се из дубине стваралачког духа. Све што је велико, значајно и трајно увек је било искрено.

Највећи стваралчки геније међу Словенима, човек који се мучио проблемима читавог модерног доба, писац, који је пророчки наговестио судбину свога народа и дао позитиван идеал живота уз откривање најгрознијих мука и најутанчанијих саблазни — Фјодор Михајловић Достојевски — био је увек искрен. Зато су му дела права исповест, трагови његове кобне судбине, слика његове џиновске личности, плод стварања видовитог духа.

Достојевски је био нарочито позван да осветли тамни понор човечијег срца, да створи читаво једно човечанство и да покаже лик препорођеног човека, јер му је животно и душевно искуство необично по разноврсности утисака, богатству опити и интензитету преживљавања.

Син алкохоличара, слабуњав од детињства, епилептичар, бори се целог живота за опстанак своје и братовљеве породице, познаје сву горчину, све понижавање сиромаштва, кобну улогу новца у савременом друштву. Пропадање породица, беда, власт злата стални су мотиви његових романа. Ужасни живот Мармеладових, пијанство оца, болест његове жене, страшна жртва „вечите Соње“ најизразитија су слика јадника великих модерних вароши. Измучена деца, девојчице-просјакиње, изложена најгорим опасностима уличног живота (Јелена у Пониженим и увређеним) дечаци, који се смрзавају крај раскошних излога, оличење су сапатништва писаца према свима жртвама економског стања модерних народа. У два његова најзначајнијја романа, у Злочин и казна и у Браћа Карамазови, новац и то одређене своте — „три хиљаде“ потребне Раскољникову да сврши учење, да избави матер и сестру, да „почне“ рад у корист човечанства, пакет који је стари Карамазов припремио за Грушењку, један су од узрока грозног преступа — убиства и оцеубиства.

Но, при томе, Достојевски не робује злату. Осетивши његову страшну власт, он се није покорио, није клонуо у личној животној борби, упркос тешком времену брига и напора, уздигао се до најузвишенијег духовног идеала и нашао је лека у делатној љубави, у хришћанског заједници, у препорођају човека и друштва. Његова се јака личност није дала прегазити, него је црпла у тегобном искуству грађу за стварање ситуација и личности, које су доказ томе: да „и најзапостављенији, последњи човек, такође је  човек и зове се брат мој.“

У току свога необичног живота Достојевски се кретао у најразличитијој средини, имао је посла са најразноврснијим људима. Париз и Сибир, Петроград и Москва, руско село и немачке бање, робијаши и писци, славеновили и социјалистичка омладина, калуђери и атеисти, војници и генералске кћери, цело то шаренило струји кроз његов живот живот и даје му изобилан материјал за опажања. Но, Достојевски није никад био хладан и објективан посматрач, као што су француски реалисти, скупљачи „људских докумената.“ И Достојевски бележи „посебне случајеве“, нарочите поступке, злочине, добра дела. Али он се не задовољава конструисањем шема и типова, него гледа човека пре свега као конкретну личност, уживљује се у њу, помоћу генијалне интуиције репродукује читаве психичке процесе, улази у осећања, оцењује побуде и нагоне. Он саосећа са сваким несрећником, прима га у срце своје, преживљује у себи његову судбину, мучи се за њега. Зато јунаци Достојевског нису никад типови, него су оваплоћење љубави и бола, душевног искуства самог писца. Поводом свога првог дела „Бедни људи“ Достојевски признаје да је писао са „страшћу, скоро са сузама“, а јунак понижених и увређених, нека врста аутопортрета, Вања, каже: „Ја сам се толико уживео у личности, које сам створио, као да су ми род, као да збиља постоје, љубио њих, радовао сам се и туговао с њима, а понекад чак сам и пролевао најискреније сузе на простим јунаком мојим. “ Као и сам Достојевски, Вања се увек бави туђим пословима, мучи се за друге, а и сам је болестан и несрећан. Као и његов Вања, Достојевски тражи „лик човечји“, бесмртну душу свугде и пре свега. У Записима из Мртвог Дома  Достојевски налази чак и код робијаша, код злочинаца, код пропалица, осећање свога греха и духовну лепоту. Тома га води хришћанска љубав, чије је откривење — Еванђеље, а то је била једина књига, коју је на робији читао. 

Лични живот Достојевског био је компликован и мучан. Л.П. Гросман вели: „Има нечег значајног у томе, да је прва љубав Достојевског била болесна, измучена жена, истрошена животним ударцима, бедна и већ жигосана безумљем и смрћу.Била му је неверна, мучила га је на сваки начин, није могла да подноси заједнички живот, а кад је умрла, Достојевски пише: „О, мој пријатељу, она ме је волела бескрајно, а и ја сам њу неизмерно волео, но ми нисмо с њом срећно живели… иако смо били збиља несрећни заједно (због њеног чудноватог, подозривог и болно-фантастичног карактера) ми нисмо могли да се престанемо волети; чак што смо били несрећнији, тиме смо били јаче везани једно за друго.“ „Понижене и увређене“ жене, које највише муче баш онога, кога најдубље воле (Настасија Филиповна у Идиоту) љубав — бол, љубав — сапатништво, на које наилазимо у делима Достојевског, плод су његових односа према првој жени. Касније био је страствено заљубљен у једну девојку социјалисткињу, коју је до краја живота звао „вечитим другом“ и волео тајно успркос њеном преслободном животу, непријатељском ставу према његовим најсветијим и најдубљим идеалима,  њеним проклетствима, уживању у његовом понижењу и страдању. Неодољиво држање, занос и пијанство луде заљубљености нашли су израза у пару Димитрија Карамазова и Грушењке, а донекле и у кобној и свирепој страсти Свидригајлова. 

Достојевски није био светац. Претерано осетљив, страствена, импулзивна природа, неуравнотежено маштало, „луди Достојевски“, као што су га звали многи савременици, био је „велики грешник“, као и његови главни јунаци, али за разлику од осредњих људи, умео је да се подигне и да се уздигне до најчистије љубави, до највишег духовног идеала. Пакао и рај он носи у самој души својој. У њему се непрестано води унутарња борба савести са грехом, љубави са гордошћу, чистоте са страстима, вере са сумњом. Сваки час врши немилосрдну анализу најситнијих душевних покрета, износи све најгоре и најтамније што се крије у човеку, жигоше у себи и другима „зверски облик роба“, у мукама, кајању, испаштању ствара христоликеличности кнеза Мишкина, Аљоше Карамазова, старца Зосима. Његово усијано срце не да се заситити нечим релативним, чезне за срећом целог човечанства, апослутним благом, блаженством. Ватрен хришћанин обожава Христа као конкретну личност, верује у Његово неизмерно милосрђе, носи у својој души, као љубав, као светињу. Безумна љубав ка животу и религија љубави стапају се у мистичној вери у људску солидарност у кајању, страдању, спасењу и васкрсењу. У доживљајима кнеза Мишкина јунака Идиота, има пуно аутобиографских момената. Достојевски је био осуђен на смрти и тек на самом губилишту добио је помиловање, а кнез Мишкин овако тумачи осећања човека који је провео двадесет минута у очекивању смртне казне,  па је био опроштен: „Изгледало је да је остало пет минута живота… чинило му се да је то огромни рок, огромно богатство… кад се опростио са друговима, дошла су та два минута, када је хтео да размишља… да замисли што брже и јасније, како је то: сад он постоји, живи, а за три минута биће нешто или неко, али шта то нешто?… Најтежа му је била непрестана мисао: Шта, кад бих умро? Кад би се живот повратио? Каква бесконачност! Све би то било моје! Сваки бих ја минут увек искористио, не бих ништа испустио, сваки бих минут бројао, не бих ништа бадава потрошио!“ Као и сам Достојевски, кнез Мишкин познаје нарочито мистичко стање епилетичара, у тренутку пре напада болну чежњу, смртни ужас, а затим секунде светлости, радост, небеске хармоније, екстазе љубави и верског усхићења. У том се заносу осећа лепота, која ће да спасе свет, јединство човечанства и природе, присуство духа у свемиру. 

Из ових супротних преживљавања — смртне патње и блаженства, пада и спасења, потиче поглед Достојевског на свет. Отуд мистицизам, отуд болна љубав према човеку, улога кризе савести и трагедија греха, испаштања и духовног обнављања у животу његових јунака. 

Већ у говору који се држао на његовом гробу истицало се значње личности Достојевског у његовом стварању: „Али је пре свега љубио, свуда и у свему, живу човечију душу, и веровао је да смо сви божанског порекла. Веровао је у бескрајну моћ те човечије душе, која се победоносно диже после сваког унутарњег пораза… Зато што је душа Достојевског упила у себе сву неправду, сву тегобу, сву таму живота и све је то надвладала неизменом силом љубави, зато он и проповеда у својим делима ту победу.  Пошто је Достојевски упознао у својој души божанску силу, која избија упркос свих људских слабости — дошао је до сазнања о Богу и богољубству. Истинитост Бога и Христа објавила му се у унутарњој снази свепраштајућој љубави и ту је свепраштајућу милосрдну љубав проповедао као темељ оног царства истине на земљи којем су служила сва његова стремљења и настојања — цели његов живот.“

1933. 

Александра Серђукова, ЗАВЕТНО СЛУЖЕЊЕ РУСКОЈ КУЛТУРИ, (стр. 229-234) Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Рски центар Фонда „Руски свет“, Нови Сад, 2018.

Жарко Видовић, ПЕРИОДИЗАЦИЈА КУЛТУРНЕ ИСТОРИЈЕ

Ова књига је покушај досљедне примјене једног другачијег критеријума за периодизацију културне историје и за разграничавање цивилизацијских епоха. 

Тај критеријум је — тзв. „систем /културних/ вриједности“, посебних за сваку епоху, односно цивилизацију. 

Али највећу тешкоћу за периодизацију историје културе и цивилизације — за сваку периодизацију, а не само за ову, без обзира на критеријум периодизације — представља умјетност. Она је довољна да обеснажи сваки критеријум и сваку периодизацију. 

Како ми се, међутим, поменути критеријум периодизације /тј. културна вриједност/ намеће као нужност историографије — поготово ако тежимо некој синтези, изнад просте фактографије — сматрао сам да је потребно да тај критеријум периодизације ставим на пробу суочавајући га са чињеницама умјетности. 

Резултат: мада се саме цивилизације могу разграничити, и то баш по својим конституишућим установанам, и културним вредностима, умјетност се не да периодизовати нити разграничити на умјетности специфичне за сваку од епоха цивилизације!

Умјетност остаје да лебди изнад тих ограничавајућих оквира цивилизације, јер умјетност остаје више него прост израз цивилизације. Она стално трансцендира /превазилази/ цивилизацију, сваку, па и ону у којој се родила и у којој су њени „коријени“. 

У ту шему периодизације цивилизације не може да се уклопи умјетност, него само умјетничке, тј. културне установе. 

А установа није умјетност. Установа је компонента цивилизације, а наспрам умјетности је чак и сама уметничка установа — ствар!

Тако се подјелом цивилизације, тј. њених установа, на примитивне, архајске, медитеранске, западне и модерне не може захватити умјетност, њена надвременост! Она се тако не дијели. Тако се — временски! — дијеле само њене, из умјетности настале, установе. А та диоба и саме установе су оно једино што тзв. историја умјетности може да проучава и научно третира. 

Основна интенција ове књиге је указивање на ту чињеницу, надвремености умјетности!

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, (стр. 3, Предговор), скрипта предавања из 1966/67, Загреб, 1966. 

Жарко Видовић, ЗРЕЛОСТ И ЧЕДНОСТ

(…) Живот у свету називамо световношћу створења, јер прави живот је исто што и бесмртна душа. Грци зато означавају истом речи „психе“, и „душу“ и живот, посебно као живот личности, а не врсте (живот врсте, као појава је зои). А и када Христос каже „Ја сам живот“,  мисли на живот истоветан са самом бесмртном душом човека, живот у којем се и само тело поистовећује с том душом. Дакле, телесно и духовно сазревање у свету је световно.

Али што се духовног сазревања тиче, оно не настаје нити може настати тек у свету, јер савршенство Божијег стварања је у томе што је Бог, створивши сушто, створио самим тим и духовну зрелост као суштину суштог. 

Ми кажемо сушти, сушта, сушто“ — који јест, која јест, које јест, постоји, — а не „биће“.  Јер „сушчима во гробјех живот даровав…,“ суштима, онима који јесу, постојећима. Суштина значи да сушто јест какво јест, створено. 

Духовност суштог не зависи од света. У томе и јест достојанство којима се сушто потврђује наспрам света. Духовност није световност суштог, него сама његова суштина. 

Пуно достојанство своје суштине човек је стекао већ самим рођењем, као дете. Ништа се то достојанство не повећава током времена, у свету: а чиме би додтним — сем пуком таштином (празнином) — човек могао да повећа достојанство дато му, као благодатни дар, од самог Бога? Зато Књига Проповедникова  и каже: „све је таштина (празнина, ништавност)“, наравно, све што је световно. 

Зашто Христос каже: „пустите децу к Мени!“, а не каже то за људе који су сазрели световно, то јест, телесно, искуством, знањем? — Зато што деца, мада световно незрела, имају савршену духовну зрелост, јер имају још непомућену човечност (суштину суштог), као и сам Христос који је — Син Човечји! Син! Услед савршености Торца и Његовог стваралаштва, деца већ самим рођењем имају све што човека чини савршеним човеком. Њихови доцнији развој — сазревање схваћено као урастање у световност — може само да им помути (или чак уништи) савршенство и свест о савршенству нашег битија (постојања суштине). Управо том савршеношћу створене суштине, деца, и кад тога нису свесна, чине заједницу са Христом, то јест, Цркву. Сваким рођењем детета рађа се, дакле, и Црква (а крштењем се то само потврђује као свест о суштини). 

Црква је, наиме, детиња заједница људи са Христом. Њу су људи у стању да чувају онолико колико и своју чедност (детињу природу): упркос свим сазнањима и искуствима световности у којој живимо световно. 

Богородица је, посветивши се Богу — а оснивајући тиме и монаштво хришћанско! — сачувала детињу природу, савршенство које човек добија већ тиме што је створен од савршеног Творца, а кроз Христа (поистовећењем). Та сачувана суштина у Богородици је девичанство или девственост. 

Детиња природа човека је исто што и чедност (по чеду), отрочество (отроко, дете), девственост, девичанство, невиност, безазленост, целомудреност, целебност, несветовност, чистота духовности, кроткост, смиреност… све су то синоними, речи које означавају исто. Све оне говоре о истој чистоти непомоућене детиње природе човека, дате му самим рођењем. То није чистота тек телесна, него чистота саме суштине човека као суштог. То је непомућена пуноћа и целини битија (постојања) суштог: целомудреност. 

Само том својом чедношћу, детињом природом своје суштине, могла је Жена да роди Бога, да буде Богородица. Том својом детињом природом Она је слична Цркви, заједници људи са Христом, а Црква, опет, као Мајка свих нас (детиње природе свих нас), слична Богородици. 

Зато се чедност, детиња природа суштог, може с разлогом — од времена Богородице — назвати богородичношћу човекове суштине. 

Монашто је богородичност. Монаси су следбеници Богородице: не по томе што би света и световности морали да се одричу муком, носећи сваки од њих „свој крст“ патње и подвига као самооодрицања јер то онда не би било ни монаштво ни богородичност, него су богородични по томе што крст који носе јест крст њихвог васрсења, радости, отроческог радовања због обнове! Са тога свог крста који носе — и самим покајањем, као духовном радошћу — очекују и доживљују да се у њима обнови детиња природа човекова, првобитна слава човекова. („Он се сјећа прве своје славе“, каже Његош у својој Лучи Микрокозми). 

И као што је Богородица својим отрочеством (чедношћу) родила Христа, тако и сваки хришћанин својом чедношћу рађа и обнавља своју првобитну христоликост! Христа у самом себи, Христа као Сина Човечијег!

Зашто је потребно да човек сачува или обнови првобитну дечију чистоту своје природе (чедност, монаштво, богородичност)? Зашто је савршенство и човекова духовна зрелост — не у некаквом страху (за себе), у очајању (због себе) или у сличним страстима о којима говори савремена философија, световна мудрост интелектуалаца, него — управо у чедности, у безаленој детињој природи човека?

Зато што нема осећања без човекове духовне зрелости за то осећање, а духовна зрелост је у  чедности! Осећање настаје смао у чедности, а не из искуства, вештине (извештачености), знања и осталих тековина световног сазревања. Јер духовна зрелост (зрелост за осећање) није световна зрелост. Духовном зрелошћу чувамо природу осећања! 

Говоримо, наравно, о осећању пуноће битија, а не о страсти која је осећање лишености, човеково незадовољство створеним битијем и одбацивање битија Богом стовреног! осећање пуноће битија је када осетимо суштину суштог као његову савршеност, испуњеност, пуноћу и када се тој пуноћи радујемо, славећи и Творца и твар:Све дивоте земље и небесах“ (Луча Микрокозма, Посвета, 171-180). 

А природу осећања морамо да чувамо зато што је вера могућа само као осећање. Христос нас је спасао на тај начин што нам је спасао веру — за коју више, да није било њега, не би у свету и световности било никакве могућности! Он је спасао живот човечанства. А та вера је, по својој природи, осећање. А природа осећања је у чедности! Ако не сачувамо чистоту (чедност, богородичност, монаштво) осећања — како је то учинила Богородица! — нећемо сачувати ни веру: готово је са вером кад се она ослања на чулно искуство и знање, на све оно што се стиче развојем саме световности човека! На тај мамац је Сатана ухватио Прародитеље!

Жарко Видовић, „…И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ!“, (одломак из есеја „Зрелост и чедност“ стр. 147-151), Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2008.

Жарко Видовић, МАЈСТОР И УМЕТНИК

Техника и занат уметности

Да би човеку била могућа уметност, неопходно је такво техничко образовање   /или техничка вештина/, да се приликом стварање не мора мислити на техничке проблеме, као што је за савршену вожњу скијама неопходно усвојити технику држања на скијама до те мере, да скијаш не мора мислити на своје покрете. Свака уметност има своју посебну технику /или посебан занат, посебан „језик“ изражавања/. 

Појмом технике обухватамо, међутим, многе противречене ствари и појаве: алат /посебан за сваку уметност/, материјал који обрађује уметник /посебан за сваку уметност/, модел који се, евентуално, репродукује или описује /посебан за сваку уметност/ и знање потребно за репродукцију /опис/ модела. Но, да би техника постојала, мора постојати техничко биће, тј. човек који тим елементима технике уме да влада и који, помоћу алата, материјала или модела, може да начини све што хоће. Мора, дакле, да постоји мајстор, који од „сировине“ /материјала/ може сваки модел /тј. „природу“/ да репродукује. Но техником то можемо назвати тек када мајстор може да репродукује модел без двоумљења и колебања, сигурно, чак и кад је при раду одсутног духа и кад мисли на нешто друго, а не на модел, алат и материјал. Дакле, права техника делује код мајстора аутоматски! 

Но баш због тога /нужног/ аутоматизма техника није уметност, те ни мајстор, техничко биће, није још уметник. Он је самом техничар, занатлија! Без духа и без печата доживљаја, без печата личности у његовој творевини. 

Али историју технике — па ни историју технике сликарске, скулпторске, градитељске, плесне, музичке, говорне /знање језика и имена за сваки појама и сваку ствар/ — не смемо бркати са историјом одговарајуће уметности, јер уметност није техника. Ни највећи уметник није увек уметник, мада је увек мајстор. Техника се може стећи напором воље, а уметност се никада не изазива напором воље. Уметност је спонтана те се, као ни доживљај, не изазива вољом. 

Уметност

Уметност није уметничко дело. Она није ни избор или свеукупност свих дела која, до данас створена, постоје. 

Уметност је сам  п р о ц е с  који ми, немајући бољег израза, називамо „с т в а р а њ е м“ уметничког дела и доживљавања дела. Оно што називамо „уметничким делом“ јесте само траг, израз, документ уметности. Сама уметност траје колико и стварање дела. Дело, затим, постоји и даље, као и свака друга /неуметничка/ ствар. Али нас оно подсећа на процес који се одигравао у човеку. По томе што се сећамо тога процеса, што нас дело подсећа на процес /на уметност/ — називамо дело уметничким. 

Уметност је, међутим, не само ствараоцу дела, него и у ономе који дело доживљава. Процес доживљавања дела је, такође, уметност. Када кажемо да је дело лепо, а при томе остајемо хладни и одсутни, онда је у тим речима садржано само   с е ћ а њ е   на уметност /на доживљај/. 

Уметност, дакле, није никаква постојећа ствар, нити икакав догађај изван човека, него је она момент једног нарочитог стања човековог духа. То стање називамо уметност или доживљај. 

Дело је с тим стањем повезано зато што из таквог стања настаје. Пошто дело није само по себи уметност, него је из уметности /доживљаја/ настало, а само уживаоцу оно опет постаје уметност, то се оно зове дело уметности или“уметничко дело“. Изван тога доживљаја оно је ствар. 

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, (стр. 14-15), скрипта предавања из 1966/67, Загреб, 1966.