Фридрих Шлегел, РАЗГОВОР О ПОЕЗИЈИ

Поезија зближава и сједињује нераскидивим везама све душе које је воле. Мада оне уосталом у свом животу траже најразличитије ствари, неке потпуно презирући оно што је за друге светиња, и мада не цене нити примећују једна другу, остајући вечно туђе, у овој сфери оне су ипак сједињене и успокојене вишом чаробном моћи. Једна муза тражи и налази другу, а сви потоци поезије се сливају у велико заједничко море.

Разум је један једини, и то исти код свих; али како сваки човек има своју сопствену природу и своју сопствену љубав, тако свако у себи носи и своју поезију. Она мора да живи с њим с таквом извесношћу с каквом он јесте оно што јесте, само да би у њему било нешто исконско. И никаква критика не може и не сме да му отме његово сопствено биће, његову најскривенију снагу, да би га прочистила и преобратила у неки лик без духа и смисла, као што се глупаци труде не знајући шта хоће. Али висока наука праве критике треба да га подучи како треба да се формира у самом себи, и пре свега она треба да га научи да постигне и другу самосталну форму поезије у њеној класичној моћи и обиљу, како би цвет и језгро страног духа постали храна и семе његове сопствене фантазије.

Никада неће дух, који познаје оргије стварне музе, доћи до краја на том путу, и неће уобразити да га је достигао јер никада неће утолити своју жудњу, која се вечно поново рађа из самог обиља задовољења. Неизмеран је и неисцрпан свет поезије, као што је то жива природа биљкама, животињама и створењима сваке врсте, боје и облика. Чак и човеку са свеобухватним видокругом неће бити лако да у потпуности обухвати та уметничка дела или природне творевине, која имају облик и носе име поетских дела. А шта су они у поређењу са безобличном и несвесном поезијом, која дише у биљкама, зрачи у светлости, осмехује се у детету, трепти у цвету младости, пламти у грудима љубљене жене? – А она је исконска, првобитна поезија без које, разуме се, не би било поезије речи. Па и сви ми, људи, имамо вечно само један предмет и материјал свих наших активности и радости – јединствену поетску творевину божанства, чији смо део и цвет и ми – Земљу. Ми смо стога способни да чујемо музику бесконачног музичког механизма, да разумемо лепоту песме, зато што и у нама живи део песника, искра његовог стваралачког духа, никада не престајући да пламти тајанственом силом под пепелом безумља које смо сами створили.

Излишно је да се неко, на пример уз помоћ разумних речи и поука, труди да сачува и развије поезију, или пак да је најпре породи, створи и да јој да строге законе, како би то желела да учини теорија уметности поезије. Као што језгро Земље само себе покрива разним творевинама и биљем, као што је живот сам изникао из дубине и све се испунило бићима, која су се с радошћу оплођавала, тако се и поезија сама расцветава из невидљивих исконских сила човечанства када је дотакне и оплођује животворна луча божанственог Сунца. Само форма и боја могу да репродукују грађу човека; тако се, у ствари, о поезији може говорити само поезијом.

Свачији поглед на поезију је истинит и добар, уколико је то и сама поезија. Али као што његова поезија, управо зато што је његова, мора да буде ограничена, тако и његов поглед на поезију не може бити другачији него ограничен. Несумњиво, то дух не може да издржи стога што он, сам то не знајући, ипак зна да ниједан човек није заправо само један човек, већ да заиста и стварно може и треба истовремено да буде читаво то човечанство. Зато човек, уверен да ће увек наћи себе, увек поново излази из себе самог да би потражио и пронашао допуну свог скривеног бића у дубини неког другог. Чин исказивања и зближавања јесте дело и снага живота, а апсолутни завршетак је могућ само у смрти.

Зато и за песника није довољно да се у трајним делима остави израз његове самобитне поезије, онакве каква му је урођена и какву је он усвоји. Он треба да стреми вечном ширењу своје поезије и свог погледа на њу, да је приближи највишој поезији која је уопште могућа на земљи, и да се стара да на најодређенији начин повеже свој део са великим циљем, јер би умртвљујуће уопштавање довело управо до супротног.

Он на то може да оствари ако пронађе средиште захваљујући општењу са онима, који су средиште такође пронашли, али са једне друге стране и на један други начин. Љубави је потребно узвраћање љубављу. Па и за правог песника општење са оним који само играју на шареној површини може да буде благотворно и поучно. Он је дружељубиво биће.

Фридрих Шлегел, РАЗГОВОР О ПОЕЗИЈИ, ИП Рад, Београд, 1992.

Милован Данојлић, РУСИЈА, НАША ДАЛЕКА МАЈКА

Има људи који се сете Бога тек онда кад западну у невољу, кад их стигне болест или какво друго зло. Као да Вишњи трајно обитава на дну понора и безизлаза; као да нас, никуд се не мичући, тамо у сваком тренутку чека. Сатерани у шкрипац, одједном се суочимо са Сведржитељем живота: падну преграде, сруше се зидови, разиђе се магла свакидашњице, исцелимо се од духовне запуштености и лакоумне безбриге… Како се брзо успоставља занемарена пријатељска веза, како се лако излази из тупости и безверја! Дешава се једно, да тако речемо, природно чудо: лутајућа честица открива непомерљиво средиште постојања, одриче се слободе безверја у којој се није усрећила. Незахвална деца су увек добродошла у родитељски дом.

Колико смо горди кад нам добро иде, толико смо смерни и уразумљени кад се нађемо у невољи. Стање егзистенцијалне угрожености нас је, од пре двадесетак година, навело да почнемо отварати очи. Преко ноћи су се напуниле цркве.

Напоредо са небеским заштитником, који у атеистичкој држави беше пао у немилост, потражили смо ослонац и у јединој земаљској сили на коју смо историјски упућени, иако за њу, као ни за Небеског оца, у другој половини протеклог века нисмо много хајали. Мислим, наравно, на Русију. Жестина нагло пробуђене вере и наде која се данас полаже у њу карактеристична је за обраћенике. Наше нагомилане потребе тешко је задовољити, наша очекивања још теже испунити. Пошто је најновији подстицај за обнављање веза дошао од нас, добро ће бити да се у разматрању наших односа понајпре позабавимо собом, нашим држањем у ближој и даљој прошлости. Оно што разумни људи, данас, од Русије очекују није конкретна помоћ, мада би нам она, каткад, још како ваљала. Са извесним правом, са добрим разлозима, ми с те стране очекујемо разумевање, и углавном га добијамо. А да ли смо га, и како, показивали према њој? Као што нас је растућа животна угроженост упутила према небеском Творцу, тако нас је неповољан развој домаћих и спољашњих прилика окренуо према узвишеној и светој православној земљи. А на коју смо страну пре тога гледали, откуда, и данас, кад губимо колевку државе, очекујемо срећу и спасење? Рачунамо с Русијом, и тај нам се рачун чини природан и саморазумљив; а може ли она рачунати на нас? Докле ће садашње осећање топле наклоности према њој трајати?3акључили смо, одједном, да на свету немамо никога ближег, а она, осим нас, има и других обавеза и брига.

ОДВОЈЕНИ ОД ТЛА, ИЗБАЧЕНИ ИЗ ИСТОРИЈЕ


Међуупућеност две земље и два народа храни се подземним струјама и соковима много јачим и живороднијим од међудржавних односа, од повремено подударних, други пут неускладивих опредељења и рачуница. Ова димензија духовне повезаности данас се омаловажава као идеалистичка илузија; смеће се с ума да илузије могу имати знатну материјалну снагу, поготово ако поседују извесно рационално језгро. Тамо, у том идеалном простору, сви су људи и народи равноправни; у земаљској, политичкој стварности нема равноправности. Не смемо губити из вида нашу величину, снагу и значај. Ми смо мали народ, па бисмо наше тежње и очекивања морали усклађивати са том истином. Положај и одговорност Русије битно се разликује од нашег положаја и наших дужности. Русија на страну, ово је повод да се упитамо: Где смо ми, у последњих пет-шест деценија, стајали, где стојимо, колико смо поуздани као савезници и сапутници, о пријатељству да не говоримо. Они о нама не знају много; а шта ми о њима, данашњима, знамо, из којих извора црпемо наша знања? И поред језичке блискости и судбинске везаности у неким пресудним тренуцима историје ми смо се, у мирнодопским раздобљима, најчешће окретали на супротну страну. Власт, која је 1945. године успостављена захваљујући совјетским тенковима, убрзо је потражила савезнике с оне стране Атлантика. Списе руских дисидената смо преузимали од западноевропских издавача, иако су разумљивији. У праћењу руских друштвених и културних збивања било је свакојаких неравномерности и произвољности. У првим послератним годинама пажња је била посвећена писцима соцреалистичког смера. У некима од њих сам, признајем, уживао, не знајући да грешим против доброг књижевног укуса. У Београду је, тада, започето штампање „Сабраних дела Максима Горког“ – подухват, због сукоба између Дедиња и Кремља, никад није окончан. Горки је, потом, доспео на листу непожељних аутора; око 1970. године у Паризу су се могле набавити књиге његових приповедака, али не и у Београду. Дела А. Солжењицина, Сахарова, Надежде Мандељштам, Зиновјева, Војновича, Бродског и многих других најпре су излазила на енглеском и француском језику, да потом и ми схватимо њихову важност и предочимо их нашој јавности…

Историјски ломови и заокрети подложни су различитим оценама и тумачењима. Кад је у питању биланс руско-српских односа, уочљива је склоност ка умањивању руских заслуга, да би се оправдала прозападњачка оријентација извесних политичких кругова. Наглашавају се ситуације у којима је помоћ званичне Русије изостала, док се примери пожртвованости прећуткују. У свим раздобљима наших односа могу се наћи докази и за повољну, и за неповољну процену; од тренутних рачуница зависи на шта ћемо усредсредити пажњу. Ако у Првом српском устанку важност наше зближености није осећао Родофиникин, Хајдук Вељко Петровић је добро знао ко му је главни ослонац и савезник. Једна од одредби мира у Кучук-Кајнарџију из године 1774. озваничила је покровитељство Русије над хришћанима у Турској, и та је обавеза, посебно према Србима у Црној Гори, дуго поштована. Пишчевић и Црњански су, на истој страни, видели заклон од турског насиља и аустријског унијаћења, Лав Толстој је оштро осудио окупацију Босне и Херцеговине, док су Солжењицин и Зиновјев дигли глас против НАТО бомбардовања. Године 1876. Русија шаље оружје и добровољце, a годину дана касније званично улази у српско-турски рат. Ушла је у Први светски рат делимично и због нас, а захваљујући интервенцији цара западни савезници су били принуђени да се побрину о ономе што је, после преласка преко Албаније, остало од наше војске. И у Другом светском рату имали смо истог непријатеља. Идеолошка позлата на страну, руски војници су, напредујући према Берлину, ослободили Београд. Хитлер једино од Срба није тражио да шаљу војнике на Источни фронт, знајући да од нас, тамо, не би имао користи. Део југословенских комуниста, пре свега српских, одбио је 1948. године да се придружи антисовјетској хистерији, колико из догматске заслепљености, толико и због неизлечивог русофилства, за шта је платио цену у крви…

Прошлост нас је оптеретила искуствима која олакшавају споразумевање; ожиљци робовања под Татарима и Турцима упозоравају нас на опрез према новим могућим освајачима и поробљивачима. Они су, у протекла два века, у више наврата кретали на нас, па се и данас, сад скривеније, сад јасно, наслућују припреме за сличне подухвате. Походи на Исток по правилу иду преко нашег балканског тла. Друго заједничко искушење које нас је и зближило и удаљило везано је за покушај изградње праведнијег друштвеног поретка. Без обзира на слом пројекта обележени смо надом уложеном у тај подухват, као и насиљем које га је пратило. Искуства, стечена у раздобљу револуционарног преврата и изградње социјализма, уздигла су нас како над вером у могућност лаког и брзог побољшања животних услова широких маса, тако и над безнађем оних који не виде излаз из беспућа. Захваљујући неуспелом социјалистичком експерименту, ми знамо више и просуђујемо мудрије од просечног житеља планете. Злочини, почињени у име племенитог и недостижног циља, затамњују, али не поништавају лепоту неоствареног идеала. Одвојен од конкретног тла, избачен из историје, он и дале лебди у простору где људски снови од искони чекају на испуњење. Тежња ка изградњи праведнијег и уљуђеног друштва, где ћe одговорност према слабима потиснути дивљачку саможивост усамљеника, није случајно дошла до тако јаког изражаја код највећег словенског народа. Његова дубока душевност, племенитост и широкогрудост добиле су несрећну – уосталом западњачку – идеолошку надградњу; има грешака које ситне душице никад неће починити. Русија је, у модерном добу, себе понудила као жртву за опште спасење. Из пораза велике замисли могу се извући бројне корисне поуке, најмање оне до којих су дошли победници из – Хладног рата. Она је у Другом светском рату дала одлучујући допринос одбрани цивилизације од дивљаштва. Тај се допринос годинама свесно умањује и потискује у заборав. На место, где је нацистичкој армији сломљена кичма подсећају нас, данас, називи једног париског булевара и једне станице подземне железнице. Силе којима је Русија препустила победу у Хладном рату, у двадесетак година победничког славља и ратних похода у свим правцима, стигле су у ћорсокак, да би у овом часу, себи и целом свету, претиле катастрофом незамисливих размера. Нови светски поредак завршава у привредном, финансијском, моралном и еколошком хаосу.

СИСТЕМ БЕЗ ПРЕСЕДАНА

А ми? У великом хладноратовском сукобу ми смо, у овом делу Балкана, играли прилично неславну улогу. У годинама кад се руски народ, у условима ограничене слободе говора и мишљења, по цену великих одрицања и страдања, чупао из заосталости, постижући завидне успехе у школству и здравству, у индустријализацији и у освајању Космоса, ми смо упражњавали извесне половичне видове слободе, критиковали недостатке совјетског система поштујући, у кући, неприкосновени култ личности, ликовали над руским сиромаштвом примајући америчку војну и материјалну помоћ која нам је слана искључиво зато да бисмо одржавали део безбедносног кордона према Русији…Снабдевеност робом широке потрошње платили смо уступањем свог геостратешког положаја; пред ретким гостима из братске Русије хвалили смо се фармеркама и шушкавцима купљеним у Трсту.


За овакво држање могу се наћи и неке олакшавајуће околности, али мало доказа који би ишли у прилог колективне озбиљности и зрелости. Сукоб између две партијске врхушке није био сукоб између два народа. Остаје чињеница: кад је Русима било најтеже, ми нисмо били са њима, па нам ни излазак из тог раздобља није био истовремен и истосмеран. Узнапредовавши пре времена, на несолидним основама, према слободи, ми смо се у тренутку распада идеолошке матрице нашли у празнини; спорији, јачи и тежи од нас, Руси су у демократију ушли чвршћим кораком. Југословенска независност, уздизана на Западу, показала се, са сломом државне заједнице, као тужна самообмана и пролазна лаж.

cРуским мислиоцима, писцима и научницима то је лакше успевало већ и зато што је њихов удео у изградњи европске и светске цивилизације незаобилазан, па са светом разговарају на равној нози, што, разуме се, није наш случај. Уза све разлике ми смо, психолошки, у сличном положају: Европа нас истовремено привлачи и одбија, надахњује и угрожава. Достигнућа тзв. „слободног света“ ми смо, у бившем режиму, прецењивали, узимали их озбиљније од грађана који су их у свакидашњици уживали… Кад се ствари гледају из даљине, у очи падају пре свега светле тачке.

И онда је испливала пуна истина. Од пословичне сналажљивости наших управљача, од вештине седења на две или више столица, ми у последњем збиру нисмо видели никакве користи. Као мали лукавци сами себе смо надлукавили, поливач је себи сручио кофу воде на главу. Победник из Хладног рата нас је пустио низ воду, одбацио нас као ислуженог савезника, а ни са губитником нисмо били у истој ситуацији; он нам, у први мах, ништа није дуговао. Ни радост ослобађања од идеолошког једноумља није нам била заједничка. Ми смо своје прерано, делимично ослобађање утрошили на самозаваравање, градећи „систем без преседана у светској историји“, па смо тако и завршили, у празнини, без сапутника и пријатеља. И ратна и мирнодопска савезништва држе се на постојаности и оданости; Запад нам, и поред силних унутрашњих противречности, за то даје пример. Коме смо ми, у часу слома, кад је пао Берлински зид, били истински верни, с ким смо могли рачунати? С Русијом свакако не; часовници су нам показивали различито време. Пријатељи с друге стране континента, који су нас храбрили на нашем оригиналном путу у социјализам, убрзо ће показати своју лешинарску ћуд. Узгред речено и наше митско пријатељство са Француском није неговано онако како то пријатељевање захтева. У време кад се Француска ослобађала од колонијалног наслеђа, Југославија је слала помоћ алжирским побуњеницима. Брод који је превозио оружје у Алжир звао се Србија.

Оставши сами, прошли смо како смо прошли. Над нама је извршено опитно растурање државе, што је Русији послужило као опомена.

РУСОБИЈА И СРБОФОБИЈА, РУКУ ПОД РУКУ

He патим од ирационалног поверења ни у кога и ни у шта; ми се од Русије удаљавамо, увек, на вештачки, а зближавамо се на природан начин. У трговини и економској размени нема љубави. Не сумњам у способност наших трговаца да процене шта им се исплати, шта им се не исплати. Од руских трговаца најближи ми је онај из поеме Михаила Љермонтова, чини ми се да се зове Калашњиков. Однос између велике и мале државе, и под најбољим претпоставкама, није једноставан. Несразмера у величини, положају и међународним обавезама увек ће постојати. Велика држава је незгодан партнер и кад је пријатељски наклоњена малој држави. Њени интереси су такви да их не можемо лако и безусловно следити, али можемо, и морамо, ублажавати размимоилажења. У привредној сарадњи немамо разлога да према Русији будемо строжи него према западним партнерима. У нашој Скупштини нису претресани многи неповољни уговори и конвенције које намеће Европска заједница, али се зато сарадња са руским улагачем у Нафтној индустрији непрестано испитује и ставља под сумњу. Изнад трговине и технологије, пре и после свих рационалних мерила, стоји осећање веће или мање блискости. Наша упућеност на прву словенску и православну земљу је објективна чињеница. Можемо имати, као што смо око 1950. имали, најгоре могуће међудржавне односе, та упућеност остаје и опстаје. Русија је тамо где је одувек била, где ће увек бити; ми се, овде, на балканској ветрометини, врпољимо, окрећемо јој леђа кад год нам дуне мало повољнији ветар у једра, градимо се напреднији и модернији, а враћамо јој се кад се нађемо у шкрипцу. Нисмо научили да рачунамо на дуге стазе, лако се заносимо и још брже разочаравамо, поводимо се према ћудима климе. Нико нам, са стране, неће истерати на чистац оно што у себи, код куће, нисмо рашчистили. Вишње силе помажу предузимљивима, онима који и сами улажу неопходне напоре. Одустали смо од наше резолуције у Генералној скупштини, препустивши нашу бригу представнику Руске Федерације у Савету безбедности. И како да нас, овакве, данас, неко узима озбиљно?

Живећи на Западу више од тридесет година пратио сам расположења и очекивања што га тај део континента гаји према својој источној половини. Поред поштовања што га упућени и добронамерни људи гаје према руском народу, привредној моћи земље и културним достигнућима која допуњују и знатно обогаћују европске концепте, у политичкој сфери, и у послушним јавним гласилима уочљива је непрестано присутна зла воља, начелно неповерење, инсистирање на негативним појавама у руском друштву (криминал, убиства јавних личности, чега има свугде у свету), уза шта је ишла и отворена подршка чеченским побуњеницима, уз прећуткивање извесних успеха у смиривању ситуације у Грозном, руски председник се представља као диктатор, као настављач најгорих самодржачких традиција; медији су према њему строжи него према совјетским вођама из друге половине 20. века. Кампања се распламсала од часа кад се он одупро распродаји привредних богатстава земље из првих година приватизације, њеном довођењу у зависан положај преко експонената страних компанија. О тајкунима који су то покушали и завршили у затвору пише се као о херојима и апостолима демократије пострадалим у борби за узвишене идеале, то јест за критичарима врло корисне циљеве. Правац којим је у текућој деценији кренула земља изазвао је на Западу велико разочарање и негодовање. Процес уништавања и срозавања Русије, започет са распадом CCCP-a, чинио се незаустављив. Тај процес је топло поздрављен са обе стране Атлантика. Штампа је са симпатијама пратила посртање државника на чији су несигуран ход утицале колико несређене унутрашње прилике настале распадом свих структура, толико и пиће именовано, из милоште, деминутивом. Локални бизнисмени, ученици дрчних чикашких момака, слављени су као обновитељи демократије, тј. либералног капитализма, у годинама његовог кратковеког и плиткоумног тријумфа. Зловоља према данашњој Русији иде до смешних, апсурдних крајности. У извештајима o изборним резултатима много већа пажња се посвећује маргиналцу који добије 2-3 одсто гласова, него ономе коме 60 одсто грађана укаже поверење…

Овакав став према Русији продро је неосетно и у шире масе: по природи ствари слабо обавештене, оне знају да с Русијом „нешто није у реду“, и то је знање довољно да се оправда и прихвати пракса војног заокруживања тог кужног простора.

А. И. Солжењицину, после громке осуде бољшевичког тоталитаризма, није требало много времена да се суочи са опасношћу коју, за слободу и духовно достојанство човека, носи либерално-демократски тоталитаризам. Њему се, уз то, открила и једна још мучнија, болнија истина: да се иза антикомунизма, и антисовјетизма у чијем је раскринкавању здушно учествовао, крила најобичнија русофобија. Од тренутка кад је указао на то, слављени дисидент је постао непожељан саговорник и сувишан гост, приватно лице које о свом трошку у Вермонту исписује сагу о страдању свог народа у 20. веку.

Све се ово, унеколико, тиче и нас, наших виђења и процена. Део наше штампе, свесно или несвесно, преузима амалгам начињен на Западу, где се под изговором политичког неслагања оживљава вечно неповерење, па и мржња према Русији. Наше замерке руском политичком систему – који свакако није савршен – нису наше. Ми их, као и у годинама антисовјетске хистерије средином прошлог века, преносимо из страних пропагандних центара. У тим се центрима русофобија и србофобија гаје у подједнакој мери, с тим што je србофобија поред мржње испуњена презиром, a русофобија страхом, и што је наша неповољна слика делимично у вези са верском, духовном и расном повезаношћу са руским народом. Наша нагонска, несвесна спремност да у одсудном часу станемо на страну велике словенске земље добро је позната тим круговима, и рачуна се у тешку кривицу.

И РУСИ СУ СРБИ, САМО ШТО НЕМАЈУ КРСНУ СЛАВУ

Русија je за нас, пре свега руски народ, његова култура, његово православље. Непорециво је братство два језика, сестринство два писма, као и заједништво обраћања врховном бићу Васионе. Радећи, својевремено, као наставник нашег језика у Француској, увидео сам да без јаког руског језика на Катедри за славистику нема места за српски, а богами ни за друге словенске језике. Уз руски, пролазимо, некако, и ми.

Енглеском језику, који је преплавио планету, широм су отворена врата наших школа. Разумљиво је да је енглески данас незаобилазан, али би, у заснивању школских програма, ваљало уважавати и нека друга мерила. Избор по сродности користан је на други начин, отвара перспективу за самосагледавање. Тај братски језик који не знајући познајемо, па га ко зна како и откуд разумемо, похрањен је у нашим генима, у прасловенским маглама, у корењу Крањчевићевог древног дуба. Учећи га, научићемо понешто и о себи.

Летопис главног тока новије историје обележен је нашим удаљавањем од Русије. При том смо се држали простодушног поверења у апсолутну предност западноевропског концепта демократије. Бомбе из пролећа и лета 1999. године су нас пробудиле из варљивог сна. А ето, неки и даље траже пријатеље међу онима који су нас у 20. веку шест пута бомбардовали; истовремено смо неповерљиви према земљи која нас никад није напала. Ако нам није помогла кад год смо очекивали, није нам ни одмагала. Онима који су нас пре дванаест година дивљачки напали злочин је великодушно опроштен или се не помиње, а Русији се и даље замера што ослабљена и лоше вођена, није због нас ушла у сукоб светских размера. Она је крива што је повукла своје војнике са Косова, не желећи да уђе у састав окупаторских снага.

Попут људи који се сете Бога кад западну у велике тешкоће, неки се међу нама сете Русије кад их снађе несрећа, кад почну временске непогоде. Зато се, ваљда, код Ниша и гради невелики аеродром. Чусмо, недавно, потресно обраћање Великој Мајци и старшему брату са великог београдског стадиона. Препознајемо и припознајемо братство пошто смо се, батргајући се по свету прехладили, огладнели и ожеднели. Док нам је било добро, нисмо много хајали за Мајку. Срећом, она је довољно јака да не обраћа пажњу на наше незрело понашање.

Срели смо се у давно време, још онда кад је један руски калуђер навео Растка Немањића да се замонаши не одвративши, при том, поглед од земних потреба свога народа и своје државе. И у најглувљим раздобљима историје ћирилска слова, посејана од Бихаћа и Владивостока, држала су везу између нас. Пушкина, Гогоља, Толстоја, Достојевског и Чехова читамо као домаће ауторе; српски реалисти су незамисливи без руских узора, и Светозар Марковић без Чернишевског; Мајаковски је био барјак наших левичара, а Јесењин, у Пешићевом преводу, водећи песник сентименталне, народњачке боемије. Русија је наш природни духовни простор, свеједно да ли га препознајемо у њеним великим писцима и мислиоцима, на платнима Кандинског, у музици Чајковског и Римског Корсакова или у филмовима Андреја Тарковског.

Вековима тако далека, и тако блиска, она је све што данас имамо у свету, што нам недостаје. Велика Мајка понекад превише рачуна са нашом способношћу да се сами сналазимо у бурама и вртлозима, прецењује нашу памет, то јест нашу снагу, без које памет не вреди много. Она нас штити и кад нас, обузета својим бригама, не види и не чује. Толико смо блиски да нас понекад одбија та безизлазна, неизлечива близина. Русија нас разуме и кад нас не види, а не види нас увек, јер смо одвећ мали, превртљиви и својеглави.

На питање које поставља један Чеховљев лик из приче „Шведска шибица“: „А Срби се побунили опет! He разумем, шта им то треба!“ могли бисмо, данас, овако да одговоримо: Бунећи се, показујемо да смо живи. Подсећамо да нас, иако смо мали као дечак из Кочићеве приче „У мећави“, још негде има.

Нека Бог чува Русију, па макар нам никад никакву помоћ не послала. Она нас штити својим постојањем, благословеним пространством.

… Деда моје супруге својевремено је сасвим озбиљно изрекао речи које, по мерилима нашег обичног света, изражавају суштинску повезаност два народа:
„И Руси су Срби, само што немају крсну славу“.

Излагање на научном скупу „Русија и Балкан у савременом свијету“, одржаном у Бања Луци, 9. децембра 2011. године

ИЗВОР: https: / /www.pecat.co.rs/2011/12/milovan-danojlic-rusija-nasa-daleka-majka/

Рајнер Марија Рилке, О ПЕСНИКУ

Једном, у лепом поређењу, предочио ми се однос песника сред онога што постоји, његов „смисао“. Било је то на великом једрењаку којим смо се возили са острва Филе ка систему брана. Ишли смо најпре уз реку, веслачи су морали добро да запну. Сви су они седели наспрам мене, њих шеснаесторица ако се добро сећам, по четворица у једном реду, по двојица за десним, по двојица за левим веслом. С времена на време бих срео поглед овога или онога међу њима, али у њиховим очима најчешће није било никаквог гледања, него су, отворене, зуриле у ваздух, или су пак биле само места где се откривала врела душа ових момака, око које су се напињала метална тела. Понекад, дижући поглед, ипак бих изненадио понеког међу њима како сав утонуо мозга о неком путнику, као да замишља ситуације у којима би могао одгонетнути ту страну прерушену појаву; али кад би видео да је откривен, он би готово истог часа изгубио напорно задубљен израз, за тренутак би му се сва осећања усколебала, па би се што брже може сабрао у будан животињски поглед, све док лепа озбиљност његових црта не би по навици прешла у приглупо лице, које очекује бакшиш и у будаласту приправност да се, захваљујући, до миле воље изобличава и понижава. Али са тим унижавањем, које путници одвајкада носе на савести, најчешће се удруживала и одговарајућа освета, будући да би он ретко пропустио да преко странчеве главе завитла поглед пун опаке мржње, поглед што би засјао од некакве сагласности коју мора да је нашао на оној другој страни. Већ неколико пута сам погледао старца који је чучао онде, на задњем делу бродића. Његове руке и ноге су се најприсније опружиле једне поред других, а између њих се, вођена и задржавана, спретно кретала ручица крме. То тело, у поцепаним прљавим хаљинама, није било вредно помена, а лице под запуштеном чалмом било је затиснуто у себе попут делова дурбина, толико пљоснато да се чинило како му од тога сузе очи. Бог сам зна шта се то у њему налазило, али изгледао је као да може човека претворити у нешто гадно; желео сам да га подробније осмотрим, али кад бих се окренуо видео бих да је толико близу мене колико и моје сопствено ухо, па ми се чинило да сувише пада у очи ако бих га истраживао из толике близине. Осим тога, призор широке реке што је хрлила према нама, тај лепи, тако рећи непрестано будући простор у који смо се утискивали — све је то било толико вредно, непрекидне пажње и толико је пријало да сам се махнуо старца, и уместо тога се са све више радости учио да посматрам покрете младића, покрете што крај све жестине и напрезања нису губили складност. Веслање је сад постало толико снажно да су се младићи на крајевима големих весала, замахујући, сваки пут сасвим дизали са седишта, па се, опрти једном ногом о клупу испред себе, снажно забацивали, док се доле осам пљоснатих весала засецало у речну струју. При том су с напором узвикивали, као да броје, како би сачували такт али напор их је непрестано толико обузимао да им је понестајало гласа; понекад су једноставно морали да отрпе такву паузу, а каткад би се десило да им неки непредвидљив замах, који смо сви ми особито осећали, не само ритмички притекне у помоћ него и да, како се могло приметити, тако рећи посуврати њихове снаге, тако да су, олакшани, употребљавали снагу са нових, још неначетих места: баш као дете које је гладно навалило на јабуку, па заблиставши поново почне да једе кад открије да га још чека, све до коре, она страна коју је држало у руци.

И сад не могу више ћутати о човеку који је седео напред поред десне ивице нашег бродића. На крају ми се чинило да предосећам почетак његове песме, али је могућно да сам се варао. Он би наједном запевао, у сасвим неједнаким размацима, и нипошто само онда кад би остале захватила исцрпеност; напротив, више но једном би се десило да његова песма све затекне крепке или безмало обесне, али и онда је била како треба; и онда је била прикладна. Не знам колико се на њега преносило стање наше момчади, јер све се то налазило иза њега, он се ретко освртао и није се могло приметити да то на њега оставља неки упечатљив утисак. На њега је, изгледа, утицао само чисти покрет, који се у његовом осећању сусретао са отвореном даљином, којој је, упола одлучно упола меланхолично, био предан. Замах наше лађе и силина онога што нам је ишло у сусрет непрестано су се уравнотежавали у њему, — а с времена на време се у њему скупљао неки сувишак: тада би запевао. Лађа је савлађивала отпор; а он, чаробњак, преображавао је оно што се није могло савладати, преображавао у низ отегнутих лелујавих тонова, који нису спадали ни овамо ни онамо, и које је свако присвајао за себе. Док се његова околина непрестано упуштала у савлађивање онога што је било надохват руке, његов глас је одржавао однос са оним што је најдаље, везивао нас за то, док нас не би повукло.

Не знам како се то десило, али наједном сам у тој појави схватио положај песника, његово место и његово дејство у времену, и да му мирно можемо оспорити сва места изузев овога. Али на том месту га морамо трпети.

Рајенер Марија Рилке, ЗАПИСИ МАЛТЕА ЛАУРИДСА БРИГЕА И ДРУГА ПРОЗА, (стр. 227-230), СКЗ, Београд, 1987.

Избор и превод: Бранимир Живојиновић

Џорџ Орвел, ЗАШТО ПИШЕМ

Чудни су путеви надахнућа које нагони људе да постану писци, и није им лако ући у траг. Зато сам овде изнео своја најдубља размишљања – свој животни пут. Свакако да ће теме једног писца бити одређене временом у коме он живи, то бар важи за немирно, револуционарно доба као што је наше. Али пре него што уопште уплови у књижевне воде, писац већ има извесно емоционално искуство од кога никад неће моћи у потпуности да се ослободи. Он мора много да ради на себи да не би предуго остао у некој незрелој фази или болесном стању свести. С друге стране, ако побегне од сопствене прошлости, изгубиће и свој порив за писањем. Осим потребе да се обезбеди егзистенција, постоје четири основна стваралачка импулса, бар што се прозе тиче. Не јављају се у истој мери код сваког писца, а неће бити исти ни код једног аутора у различитим раздобљима његовог живота. То су:

1. Чист егоизам. Жеља да се покажете како сте паметни, да се o вама говори, да вас памте и после смрти, да докажете да сте неко и нешто онима који су вас исмевали у детињству, итд. итд. Бесмислено је претварати се да вам до тога није стало, када је свима јасно да је тако. Писци су сујетни, баш као и научници, уметници, политичари, адвокати, војници, успешни пословни људи – укратко, сви припадници елите. Такозвани „обични људи“ мисле да је себичност мана и одричу се свих амбиција кад пређу тридесету. Неки потпуно изгубе своју личност и живе углавном за друге, или их једноставно самеље напоран рад. Али у сваком друштву постоји и мали број талентованих својеглавих људи који желе да живе пуним плућима и не признају никаква правила, а ту спадају и писци. Нигде нема толико сујете и егоцентричности као у књижевном свету, мада у похлепи за новцем предњаче новинари.

2. Естетски ентузијазам. Запажање лепоте у спољашњем свету, или у самим речима и њиховом одговарајућем распореду. Жеља да се изрази поетско сазвучје речи, пронађе веза између звукова и смисла, да се достигне уједначен ритам у добро сроченој причи и оствари складна повезаност свих делова у једном роману. Потреба да поделимо своје искуство са другима, зато што нам се чини поучно и незаборавно. Многим писцима естетика није јача страна, али чак и писци памфлета или уџбеника имају своје омиљене речи и изразе, или захтевају одређени тип слова, ширину маргине и слично. Осим железничког реда вожње, свака књига има извесну естетску вредност.

3. Историјски порив. Жеља да се људи и догађаји прикажу у правом светлу, да се истина открије и не препусти забораву.

4. Политичка сврха. Овде мислим на „политику“ у најширем смислу те речи. Покушај да се утиче на јавно мњење и да се буђењем свести утиче на промену друштвеног система. Нема те књиге која би била потпуно непристрасна – свака има неку везу са политиком. Чак и став да уметност не треба мешати са политиком представља неку врсту политичке пропаганде.

Очигледно је да су ови мотиви у сукобу једни с другима и да се разликују од особе до особе и од времена до времена. Ако своју „природу“ узимате као стање које сте достигли када први пут схватите да сте одрасли, ја сам таква особа код које ће прва три мотива превагнути над четвртим. Да сам живео у мирно доба, писао бих књиге ни о чему, које би плениле само својим стилом, а политика ме уопште не би занимала. У данашње време, хтео-не-хтео, приморан сам да будем политички опредељен. Прво сам изгубио пет година у неодговарајућој служби (у Индијској империјалној полицији у Бурми), а онда сам искусио сиромаштво и доживео неуспех. То је само подстакло моју исконску мржњу према ауторитетима и учинило да први пут у животу постанем свестан постојања радничке класе. Рад у Бурми ми је помогао да схватим суштину империјализма, али и даље нисам био политички освешћен. После тога је дошао Хитлер, па Шпански грађански рад, итд. Крајем 1935. још увек нисам могао да се одлучим. У песмици коју сам написао тих дана изразио сам своје дилеме:

Ех, што се раније родио нисам
да свештеник будем
који људе Судњим даном плаши
и ужива притом у својој башти.

Али авај, у зао час
на овај свет дођох
да сведок будем страдању у тами
уместо блаженства у вечној слави.

Узалуд се надајући данима бољим
дуго смо такво сви уснули били
у опасност смо срљали слепо
и саплели се на првој кривини.

Дрске незналице какве смо били
јуришали смо смело без имало страха
надмоћ своју никад нисмо крили
лудо храбри у безумљу рата.

Ваљање у трави с девојкама једрим
док поточић жубори пун сребрних пераја
коњ у галопу, ветар у коси –
све оста само пусти сан.

Од данас до сутра живимо сада
без икаквих снова, клонули и тужни
док хромиране коње од метала
возе мали, дебели људи…

Грађански рат у Шпанији и други догађаји 1936. у 1937. отворили су ми очи, и од тада знам где ми је место. Свака реч коју сам написао од 1936. била је посредно или непосредно уперена против тоталитаризма, а за демократски социјализам, као сам га ја схватао. Било би неодговорно избегавати те теме у времену као што је наше. Сви пишу о њима, под овим или оним изговором. Разлика је само у томе на чијој сте страни и какав вам је приступ. И што сте више свесни своје политичке припадности, имаћете бољу прилику да делујете, не жртвујући притом свој естетски и интелектуални интегритет.

Последњих десет година сам се много трудио да писање политичких расправа претворим у уметност. Увек полазим од неке неправде која ме прогања, и потребе да у људима пробудим осећање солидарности. Кад седнем да пишем, никада не кажем самом себи: „Сада ћеш створити ремек-дело“. Пишем да бих разоткрио неку лаж, упозорио на неку чињеницу – моја основна тежња је да допрем до читаоца. Али писање књиге, чак и обичног новинског чланка, за мене представља естетски доживљај. Свако ко иоле познаје моја дела, зна да и у онима која сматрају „чистом пропагандом“ има много тога што би професионални политичар избацио као неважно. Не могу и не желим да одбацим поглед на свет који сам усвојио још у детињству. Све док ходам планетом Земљом трудићу се да завирим у сваки њен кутак; покушаћу да усавршим свој књижевни стил; тражићу инспирацију у правим вредностима и мрвицама бескорисних података. Зашто бих потискивао ту своју страну? Једино што могу је да поред својих опсесивних тема обратим пажњу и на оне које занимају данашњу јавност, а то уопште није лако.

На том путу се непрекидно суочавам с различитим тешкоћама, од осетљивог питања као што је језик, тј. начин изражавања, све до схватања „истинитости“, које је данас неопходно сагледати из потпуно другачијег угла. На пример, нема сумње да је моја књига о Шпанском грађанском рату, Каталонији у част, нека врста политичког трактата, али је зато написана с извесном дозом непристрасности и поштовања књижевне форме. Заиста сам се трудио да у њој прикажем праву истину, слушајући притом свој књижевни инстинкт. Између осталог, она садржи и једно дугачко поглавље пуно новинских цитата и сличног, у коме браним троцкисте оптужене да сплеткаре са Француском. Очигледно је да такво поглавље нарушава уметничку вредност књиге, а кроз годину-две сигурно ће изгубити своју актуелност за просечног читаоца. Један критичар, кога веома ценим, очитао ми је лекцију због тога. „Зашто си дозволио да се објави сва та документација?“ питао ме је. „Од потенцијално добре књиге остала су само новинска наклапања“. То је била истина, али ја нисам могао другачије. Стицајем околности имао сам увид у неке тајне информације о људима који су оптужени за оно што нису учинили. Да ме то није разбеснело, књиге не би ни било.

У овом или оном облику, тај проблем се понавља. Питање језика није нимало једноставно и тражи много више простора. У последње време ми је важнија тачност него сликовитост изражавања. Књижевни стил се стално мења – тек што усавршим неки поступак, схватим да је већ постао превазиђен. Животињска фарма је прва књига у којој сам свесно покушао да спојим политичку и уметничку сврху. Већ седам година нисам написао ниједан роман, али надам се да ћу га ускоро написати. Сигурно ће доживети неуспех – на неки начин, свака је књига осуђена на неуспех – али ја имам јасну слику у глави како би она требало да изгледа, и то је најважније.

Могло би се закључити да сам почео да пишем искључиво из патриотских разлога. Не желим да оставим такав утисак. Сви су писци сујетни, себични и лењи, а шта се крије у дубини њихове душе остаће вечна мистерија. Писање књиге је ужасно тешка борба, као дуг напад неизлечиве болести. На тај пут пуне неизвесности отискују се једино они којима влада неки тајанствени демон. О њему се ништа не зна, осим да може да се јави и као нагон који тера децу да плачу само да би привукла пажњу. Али писац не сме да истиче себе, већ да очисти своје дело од свега што је лично. Добра књига треба да буде као окно на прозору. Не могу тачно да одредим који је од мојих мотива најјачи, али знам који заслужује да га следим. Када нисам имао никакве политичке побуде, писао сам беживотне књиге раскошног стила, пуне извештачених реченица, испразних фраза, непотребних придева и других бесмислица.

Џорџ Орвел, У УТРОБИ КИТА (одломак стр. 9-14), ЛОМ, Београд, 2016.

Изабрала и превела: Мирјана Радмиловић

Марко С. Марковић, СРПСКА АПОКАЛИПСА ПО Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОМ

Све доскора, Срби су били уверени да нема разлике између поступака једног народа и моралног става појединих личности. У њиховим очима, једна држава може бити поштена или непоштена, као сваки човек. Отуда склоност Срба да држање својих негдашњих Савезника и пријатељски расположених нација данас протумаче као издају. Међутим, очигледно је да би већ само проучавање српске историје XIX столећа било довољно да открије праву стратегију и тактику западних сила, у чијем макијавелизму не може бити места ни за какву ‘верност’ или ‘пријатељство’. Крајњи циљеви ‘Великих’ су егоистични и увек остају исти, док су Срби час искоришћени као ‘савезници’, час осуђени да буду уништени, сходно практичним потребама у датој ситуацији. Али Срби то нису могли да увиде, јер су починили другу фаталну грешку, сводећи свој видокруг на догађаје из XX века. Верни успоменама из прохујалих светских ратова, они су престали да се користе својим вековним искуством, осиромашили су сопствену националну свест и почели да историјске изузетке тумаче као правило.

Може се онда замислити какво изненађење очекује савременог Србина кад из своје библиотеке извади и поново прочита „Пишчев дневник“ Фјодора Михаиловича Достојевског. Тај руски геније нехотице отвара Србима очи и лечи их од горњих заблуда. Све је ту објашњено и нашем човеку приступачно, као да је намењено данашњим поколењима. ‘Пишчев дневник’ је писан углавном седамдесетих година прошлог века, за време руско-турских и српско-турских ратова. Сличност тадашњих догађаја на Балкану са српском драмом којој присуствујемо од Другог светског рата на овамо, нарочито почев од 1991. године, је запањујућа. У највећем броју случајева, анализа Достојевског се може применити на наше прилике. Да је хтео да буде пророк српске судбине у наступајућем веку, писац не би могао изрећи праведнији суд. С том разликом, што је Србија тада могла рачунати на подршку Русије, док се у наше време више ни на њу не може ослонити. Из тог разлога, треба стално имати у виду да су, својевремено, Русија и Србија, духовно и политички, углавном припадале истом „блоку“, да је у то доба постојала словенска солидарност, те да се речи Достојевског односно Русије могу често применити на Србију и обратно.

Прошлост и садашњост у светлу историје

Оно што је Достојевског највише саблажњавало, то је равнодушност Запада према удесу хришћанских и превасходно словенских народа под Турцима. Поготову кад се та равнодушност претворила у политички цинизам и када, руковођене тим цинизмом, западне силе нису оклевале да стану на страну Турака против хришћана. Утолико пре, што је идеал Достојевског био „ослободити Православље и Хришћанство од муслиманског варварства и западне јеретичности„, јер је осуђивао прећутни макијавелистички принцип западних сила да „оно што је подло од стране једне личности премудро од стране једне државе„. Стога се згражао запажајући: „Мал ‘те не, сва Европа се заљубила у Турке“. Јер је наслућивао смисао тог преокрета: „Европа бодри турски фанатизам и спрема се да нас удари с леђа“.

Европска заљубљеност у Турке ишла је напоредо са презиром према словенским народима. Достојевског је, природно, пре свега болело неразумевање које су у Европи сретали Руси: „Неће да проуче народ који мрзе и кога се боје“… „Сањају да нас све униште“. Али, вероватно, није га мање узбудило откриће да су ти исти Европљани, „који су викали против ропства, који су укинули трговину црнцима, уништили деспотизам и прогласили човекова права“, пристали да посматрају скрштених руку како ..дивља, гнусна муслиманска хорда заклетих непријатеља цивилизације“ уништава милионе несрећних хришћана. „Европа чека кад ће све те стенице бити уништене и прави се да не чује њихове вапаје“. Зар је то заиста била „последња реч цивилизације“? Шта би тек рекао Достојевски да је могао видети ужурбаност са којом ће, сто двадесет година касније, Запад признати Босну и Херцеговину, прву панисламистичку државу у Европи, предајући српску ‘мањину’ муслиманима на милост и немилост, као што је спреман да им сутра жртвује и Србе на Косову?

Свирепост реалне политике не искључује покушај да се она морално оправда. Напротив, што су њене намере нечовечније, то њен вид мора бити племенитији. „Лаж се спасава лажју“ сажима Достојевски и приказује начин на који је западна пропаганда, већ тада, покушала да своју издају Хришћанства покрије клеветама против Срба и Руса. У тим маневрима и подметањима је предњачио британски премијер Дизраели – лорд Биконсфилд. Да би компромитовао руску интервенцију у корист балканских народа, Дизраели, који је тобож располагао „тајним документима“, оптуживао’ је Русе да су у Турску послали све своје „рушилачке елементе“ – „социјалисте, комунисте и комунаре“ – те да постоји опасност да се ти револуционари у отоманском царству оснаже. Но поред Руса, требало је окаљати и саме Србе, па је Дизраели похитао да представи српску објаву рата Турцима. као ‘нечасни поступак’, а српску борбу за ослобођење као ‘нечасни рат’. „Хоће према нама да изазову општу мржњу“, јадао се тада Достојевски. Под утицајем Дизраелијеве кампање, ствара се утисак да су патње Срба и других поробљених народа обичне измишљотине и провокације: „… У Европи оспоравају факта, поричу их пред народним парламентима, не верују, праве се да не верују. Сваки од тих народних вођа у себи зна да је то истина, а опет једни друге обмањују: да то није истина, да се то није десило, да су они сами (тј. хришћани) побили својих шездесет хиљада Бугара, само да би оптужили Турке“. Баш као кад у наше дане јавно жигошу Србе и распињу их на крст пред целим светом, а у зоолошком врту муслимани бацају невину српску децу лавовима у чељуст.

Достојевски покушава да пронађе неко рационално објашњење те моралне наказности и наслућује да би посреди могло бити смртно непријатељство Европе против Словена: „Европа је непријатељ словенског јединства“, док је „одбрана Словена мисија Русије“. Несумњиво да би се „Европа разнежила према балканским народима, кад би почели да мрзе Русију“. Достојевски увиђа да постоје дубљи разлози те европске мржње, али сматра да је она нашла свој највернији политички израз у савезу римокатолицизма са социјализмом. На једном месту у „Дневнику“, он говори о католичкој „светској завери“ и види у социјалистичком „чудовишту“ чедо католицизма који је „продао Христа за земаљско царство“. О томе би се могло дуго дискутовати. Но, у сваком случају, посреди је била међународна урота. Према томе, не само да Европа није притекла у помоћ хришћанима под турском влашћу него је пресуду над Србима и балканским народима изрекла пре сваког суда и саслушања. А зар нас то не подсећа на извесну ‘мировну конференцију’, где су Срби недавно били означени као кривци још пре почетка дебате?

Предзнаци Апокалипсе

Као један од најпобожнијих људи међу руским писцима, Достојевски се није могао задовољити искључиво политичким објашњењем европског злочина над Србима и тражио је његове духовне корене. У тој перспективи, размишљања Достојевског су одмах добила апокалиптички карактер. Није ли некада Нерон свалио на хришћане кривицу за пожар Рима, као Дизраели на Србе одговорност за рат са Турцима? Очевидно је да су обојица били прожети ђаволским духом који је надрастао њихову личност. На страницама „Пишчевог дневника“ реч је о “злом духу“ који „друштву доноси нову антихришћанску веру, тобож нова морална начела; уверава да може изнова да сагради свет, да све људе начини једнаким и срећним, и заувек доврши Вавилонску кулу, постављајући њен камен темељац“. Нема сумње да Достојевски ту мисли на апокалиптичке звери и на антихриста, јер, како сам каже, види да већ многи у Европи „озбиљно прихватају антихриста као Христа“. А у атмосфери Откровења по Јовану, неизбежна је и помисао на крај света. Достојевски не сматра да је то обавезан исход актуелних догађаја, јер је крај света један а антихриста много, али зато може се десити да Антихрист који је пред нама буде онај последњи. Појава антихриста је увек предзнак Апокалипсе и праобраз краја света, али антихрист је представник ђаволске силе која војује противу Христа кроз читаву историју Цркве. Први хришћани су у Нерону с правом препознали антихриста, па ипак због тога није наступио смак света, као што се ни смрћу Нероновом човечанство није ослободило будућих антихриста, било да су они носили име Маркса или Дизраелија.

Откровење но Јовану је хришћанска философија историје, али само пророку је дато да ту „књигу са седам печата“ протумачи и њен наук примени на историјске прилике свога времена. Пророчки дар је допустио Достојевском да живу историју којој је присуствовао религиозно осмисли и правилно „прочита“, да би затим предвидео догађаје скоре будућности.

Став Европе према „источном питању“ је руског писца убрзо довео до закључка да, у догледном времену, свет више не може избећи револуцију и рат. Револуционарни хаос ће бити изазван „католичком светском завером“ и савезом католика са социјалистима: „Да, Европу очекују велики преврати, толики да људски ум одбија да верује у њих, сматрајући њихово остварење нечим фантастичним“. Револуција ће бити праћена и „борбом вере са атеизмом“. Али, у том хаосу, „и пролетери и капиталисти ће изгинути од грехова својих“. Достојевски такође прориче „неминовност европског рата„, али затим „рат ће се можда претворити у свечовечански“. Да ли ће на крају тих ратова наступити пропаст света? Достојевски оставља човечанству избор, зависан од пута којим ће народи ударити: „Ако нације не буду служиле вишим идејама, изгинуће„. Али Достојевски ипак чува у себи искру наде: „Зли дух долази, али ће ново друштво победити“. Уколико исти узроци изазивају исте последице, може се наслутити и крајњи домет политике разбијања Југославије и Србије, коју последњих година спроводе интернационалне организације. У име светског мира, сада се припрема Трећи светски рат.

Последња реч Достојевског је нада, ако не и вера, у победу добра. С обзиром на пораст зла у свету, који он сам наговештава, у први мах је тешко разумети на чему се тај његов релативни оптимизам заснива. Он је схватао да је човечанство дотерано „до дувара“, до последње дилеме: морализација политике или смрт, крај света, Апокалипса. У више наврата осуђивао је начело које је до сада у политици владало: „Оно што је подло од стране једне личности, то је премудро од стране једне државе“. Од сада „треба и у политици усвојити Христову правду која важи за свакога верујућег'“. Илузија о коју се до данас разбијала српска политика, наивна вера да један народ треба да се понаша као честит човек, мора најзад постати стварност и закон за све. Другим речима, или ће свет Србе уништити али са њима и пропасти, или ће се са њима исцелити. А то се може постићи ако се у сваком народу развије човечанска идеја, љубав према свим народима, коју Достојевски већ приписује руском народу. Нико тај идеал не би прихватио брже и радосније од српског народа који је идеју свечовека и свечовечанства у својој души неговао од светог Саве до Владике Николаја Велимировића. Нажалост, у тренутку кад безмало читав свет учествује у колективном геноциду над српским народом, оптужујући га истовремено за геноцид, тешко је веровати да то није само једна утопија код толиких других. Ако је после две хиљаде година хришћанског деловања у свету човечанство претрпело такав и толики морални пад, како можемо веровати у његов препород? И ко би тај препород изазвао, кад су нас скоро сви напустили, кад нам ускраћују и слободну реч, кад више неће да чују наш глас? Да је сам Достојевски међу нама, данас би се они и о његову проповед оглушили.

Није та ситуација била непозната Достојевском, јер је био свестан да ће прави хришћани увек сачињавати мало стадо а њихова борба трајати до конца историје, а било је периода у његовом животу када је он био принуђен да се бори сам самцит. У пркос томе, он је непоколебљиво веровао у снагу Истине и знао да је то највећа сила на свету. Онај који има уза се Истину и који њу брани никада се не бори узалудно, па макар остао сам на бојишту. А тој моралној дужности се морају покоравати и народи и појединци. Да Истина Христова не представља страшну силу, зар би синови лажи на Западу толики труд и новац уложили да угуше српски глас? Стога не смемо заборавити поруку Достојевског која је упућена свим хришћанима уопште, али се у овим судбоносним часовима односи на Србе посебно:

Пре свега, не плашите сами себе, не говорите: „сам човек на бојишту није ратник“ и др. Сваки ко искрено затражи истину већ је страшно моћан. Не подржавајте ни фразере који стално понављају, да би их чули: „Не дају нам да радимо, везују нам руке, увлаче нам у душу разочараност и очајање!“ итд. итд. Све су то фразери, јефтини песници, лењивци који сами себе сликају. Онај ко хоће да донесе користи, тај са везаним рукама у буквалном смислу може учинити бездан добра. Прави делатник, кад стане на пут, мора одмах пред собом видети толико дела, да му неће пасти на ум жалопојке да га спречавају у раду него ће наћи и успети да нешто уради. Сви прави делатници то знају.“ („Пишчев дневник“, фебруар 1877).

Марко С. Марковић

Марко С. Марковић, ПРАВОСЛАВЉЕ И НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК, (стра. 125-133) СНО, Чикаго, САД; Доментијана, Београд; Црквена општина Глоговац, 2019.

НАПОМЕНА: Наводи из „Пишчевог дневника“ Ф. М. Достојевског, поменути у овом чланку, узети су из руског издања УМСА PRESS, Париж (без датума) у три тома: .Дневник писатеља“ т. 1, за 1873. год; т. 2, за 1876. год; т. 3, за 1877. год. (коме су додате године 1880. и 1881.)

Џорџ Орвел, КАДА ПИСАЦ ТРЕБА ДА СЕ ПОВУЧЕ

Џулијан Симонс је тачно приметио да су каснији романи Олдоса Хакслија знатно слабији у односу на његове прве романе. Али нормално је да код књижевних стваралаца временом долази до неке врсте опадања; то се не примећује само код оних који живе од старе славе. Х.Џ. Велс је рецимо постао познат захваљујући Времеплову, Тоно-Бангију, Господину Полију итд. Сачувао бу свој углед да је 1920. престао да пише, јер није од тада написао ништа вредно помена. Романописац има ограничен стваралачки век, исто као боксер или балетски играч. Његов почетни импулс је довољан за три или четири књиге, можда чак и десетак, али истроши се пре или касније. Иако нема правила, чини се да врхунац стваралачке моћи једног уметника не траје више од петнаест година: код прозног писца то је отприлике период од тридесете до четрдесет пете. Наравно да има писаца који показују завидну виталност и настављају да се развијају у средњим годинама, па чак и у дубокој старости. Али то су обично писци (као Јејтс, Елиот, Харди, Толстој) који направе изненадан, готово силовит заокрет у свом стилу, избору теме, или и једном и другом, склони да се одрекну свега што су претходно написали.

Скоро сви писци, част изузецима, треба једноставно да окончају каријеру кад дођу у извесне године. Нажалост, друштво им то не дозвољава. Већина њих не зна други начин да заради за живот, а књижевност и све што је повезано са њом – сукоби ривалство, ласкање, статус полујавне личности – брзо пређе у навику. У нормалном друштву, писац који нема више шта да каже бавио би се неким другим послом. У такмичарски настројеном свету, за њега, баш као и за политичара, повлачење значи смрт. Зато он наставља да ради иако му је инспирација давно пресушила и, по по правилу, што је мање свестан да имитира самог себе, утолико више то бесомучно ради.

Трибјун: „Како ми воља“, 1946.

Џорџ Орвел, У УТРОБИ КИТА (стр. 25-26), ЛОМ, Београд, 2016.

Изабрала и превела: Мирјана Радмиловић

Александар Дугин, СЛИКА НЕПРИЈАТЕЉА: ЗАПАД – ЦИВИЛИЗАЦИЈА ЂАВОЛА

Сада, као никада раније, важно је разумети – ко смо ми и са ким ратујемо. Ако смо само једна од многих националних држава, нека врста „корпорације Русија“ са својим интересима и преференцијама – осуђени смо на пропаст. Такви, нећемо опстати. Целокупни светски поредак је изградио управо Запад и одавно уградио у оперативни систем међународних односа, у технологију, идеологију, правне институте и вредносне структуре глобалних размера сопствену представу о судбини човечанства. На овом пољу Запад не можемо победити, јер је то његова игра – његова правила и циљеви свима наметнути, па држећи њих се – немогуће је победити.

Запад је, пре око петсто година, кренуо путем секуларизма, материјализма, атеизма и капитализма, учинивши поменуте универзалним нормама и циљевима развоја за све остале. Они који на ово нису пристали, сурово су угушени. Ко је пасивно прихватио агенду или само био слаб – колонизован је. Ко је покушао да подражава Запад, али штитећи своје интересе, нашао би се под великим ударом. Запад епохе Модерне, Новог доба поставио је човечанству ултиматум:

* или ћете сви наше вредности и циљеве признати универзалним и погнути главу,

* или ћете зажалити, уништићемо вас, покорити.

При томе, улазећи у Ново доба, Запад је одбацио хришћанство, религију уопште и почео да гради свет без Бога и против Бога. Ово се и зове секуларизам, победа временског над вечним, световног над религиозним, овостраног над оностраним, материјалног над духовним. На овим претпоставкама су основане све структуре Новог доба – наука, култура, технологија, индустрија, тржиште, „прогрес“. „Прогрес“ је у очима идеолога савременог Запада битка земље против Неба, дна против врха. И сви су пристали на ово, поверовали. Сви су за тим кренули.

А ко се успротивио био је сломљен, оклеветан, уништен или силом принуђен да призна исправност савременог Запада и да се сагласи са његовом агендом.

Принуђена је да то призна и Русија – још у XVIII веку, ако не и раније. Ми смо пошли за Западом – иако је, у почетку, то била само одбрамбена стратегија: наводно, позајмићемо њихову технологију да би се од њих ефикасније штитили. Али, техника није неутрална. Она у себи носи културни код. Техника је супротна духу, ослобођена је етике, морала. Није случајно што се у грчкој митологији „оцем технике“ сматра титан Прометеј, који је устао против Зевса и светлих богова Олимпа.

Још је токсичнији и идеолошки набијен капитализам: када тржиште постаје мера свих ствари, традиционалне вредности, духовне цивилизације се руше. Зато смо ми одавно у замци Запада.

Под комунистима смо од Запада узели само једну – револуционарну – компоненту. Нашем народу била је блиска идеја социјалне правде, заједништва. Зато су Руси кренули за социјализмом. Али таква верзија анти-капиталистичког устанка заснивала се на марксистичкој догматици, на они истим западним претпоставкама – атеизму, секуларизму, материјализму. Одбацивши један део Запада ми смо, с друге стране, почели снажно и радикално да апсорбујемо – други. И управо зато, у својој догматској – материјалистичкој и атеистичкој, богоборачкој – верзији, социјализам је био осуђен на пропаст. А пут православног социјализма (о коме су маштали позни славјанофили, народњаци и философи руског препорода) ионако нисмо испробали (а вредело би).

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y2pv_2tnWkbbHh7N

Александар Дугин, ПРЕДАЈА ХЕРСОНА – КОРАК КА АРМАГЕДОНУ

Предат је руски град, престоница једне од области Русије – као што су Белгород, Курск, Доњецк или Симферопољ. Ако вам је свеједно, нисте Руси. Руси сада стискају зубе од бола, ридају и пате, као да су им извадили срце, или, пред очима, убили децу, браћу, мајке и жене. Ако вас сада не боли, ви сте – ништавило.

Власт. Она је за ово одговорна. У чему је смисао самодржавља, а ми га имамо? Дајемо Владару апсолутну власт, а он, све нас, народ, државу, људе, грађане у критичном тренутку спасава. Ако се због тога окружује смећем или пљује на социјалну правду, то је непријатно, али само да би нас спасао. А ако не спаси? Тада га чека судбина „краља киша“ (погледај Фрејзера). Самодржавље има и своју другу страну. Пуна власт у случају успеха, али и пуна одговорност за неуспех. А шта би ви хтели?

Како изаћи из ситуације? Без одлагања прећи од суверене диктатуре на комесарску, то јест, увести идеологију. Владар је то скоро учинио. Али, опет – скоро. А Херсон су предали – не скоро, него су га – сасвим предали. Никаквих претензија према Суровикину. Он није политичар, он одговара за техничку страну фронта. Ударац није њему намењен. Ударац, схватате, коме је упућен. И никакав пи-ар ту не помаже. У критичној ситуацији полит-технологије уопште не функционишу. Данас говори историја. А она нама изговара – страшне речи.

Ово није издаја, ово је корак ка Армагедону. Услови победничког Запада, ове цивилизације сатане, за Москву никада неће бити прихватљиви. Значи, остаје тактичко нуклеарно оружје и стратешко нуклеарно оружје. И то је крај. И ту је најважније.

Под притиском околности (и врло је лоше што је тако, ужасно је што је тако) ми смо учинили низ војно-политичких корекција у вођењу Специјалне војне операције (зашто тако касно – посебно је питање). Али то, још увек, није дало ефекат. Последњи ресурс је – идеологија. Права, не овај фејк, коју покушава да нам утрапи, насмрт уплашен побуном реалности – АП (Алексеј Константинович Пушков, прим.прев.). Доста је врдања: Руска Идеја. Једино она. Глупо је ићи ка тоталном уништењу човечанства само због страха од Руске Идеје, од наше идеологије. Другог пута нема. Власт у Русији више ништа не може предати. Лимит је достигнут. А чисто техничких средстава за Победу недостаје.

Рат мора постати народни у потпуности. Али управо таква, народна – руска! – мора постати и држава. А сада таква није.

Александар Дугин
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y2zvpmJO5BWe72Ab

Фјодор М. Достојевски, ГОСПОДА НАШИ ПИСЦИ…

Срео сам Карамазинова, „великог писца“, како га је Липутин узносио. Карамазинова сам ја почео читати још у детињству. Његове приповетке и романи познати су у целом прошлом, па чак и нашем нараштају; ја сам се њима заносио, били су ми уживање у мом дечачком и младићком добу. После сам мало охладнео према његовом перу и његови познији романи, с правцем којим је у последње време све писао, већ ми се нису свидели онако као његове прве творевине, са онолико искрене поезије; а његова најновија дела нису ми се уопште допадала.

Ако смем и ја своје мишљење исказати о овако тугаљивој ствари, сва господа наши писци осредње даровитости за живота су, како је то обичај, готово генији у очима савременика; а не само што из сећања људи ишчезавају замало па сасвим, без икаква трага и некако нагло, кад умру, него се то дешава понекад и за њихова живота, само пристигне ли на смену нов нараштај, на који су они још утицали. Непојмљиво брзо их сви занемаре и забораве. Код нас то бива некако наједанпут, као промена декорације на позорници. Наравно, није то оно што се дешавало творцима који су долазили да кажу своју нову реч, као Пушкин, Гогољ, Молијер, Волтер и други такви друштвени радници. Наша господа осредњаци, на заранку свог живота се обично већ и сами, и то на жалостан начин, сасвим „испишу“, и чак то и не запазе. Често се дешава да писац коме су дуго и дуго приписивали изванредну дубину идеја и надали се његовом особитом и озбиљном утицају на друштвени покрет, да он пред крај свој обелодани такву плиткост и сићушност своје основне идејице да нико више и не жали што је умео тако брзо да се испише… Али седи старци то не увиђају и љуте се. Баш на измаку њиховог рада, њихово самољубље дигне се толико да се чудите и дивите. Бог ће знати шта они мисле о себи – држе да су бар богови. Прича се да Кармазинов веома цени своје везе са моћним људима и високим друштвом, готово више него своју душу. Причају, кад се с вама упозна, он вас обаспе похвалама, поласка вам, занесе вас, очара вас својом простодушношћу, особито ако сте му што били потребни и, разуме се, ако сте му пре сусрета прили препоручени. Али пред првим кнезом, првом грофицом, пред првим човеком од кога се боји, он ће сматрати као своју свету дужност да вас заборави, са најувредљивијом немарношћу, као сламку, као муву, да вас заборави одмах ту на месту, док нисте још стигли ни да се удаљите од њега – и озбиљно држи да је то највиши и најлепши тон. Мада он има савршену навику и савршено познавање добрих манира, он је, кажу, толико самољубив, толико нервозан, да никако не може да сакрије своју ауторску осетљивост чак ни у друштвима у којима је мало интересовања за књижевност. Ако га неко случајно зачуди и збуни својом равнодушношћу, он је болесно увређен и гледа се освети.

Лане сам читао у једном часопису његову ствар написану са страшном претензијом на наивну поезију и уз то психологију. Описивао је пропаст једнога брода негде у енглеским водама, доста дуг и многоглагољив, дат је једино у намери да истакне себе. И непрестано се чита између редова: „Интересујте се за мене, гледајте какав сам ја био у тим тренуцима, Шта вас се тиче море, бура, стене, остаци брода? Ја сам вам све то довољно описао својим моћним пером. Што гледате утопљеницу с мртвим дететом у укоченим рукама? Боље је да гледате мене, да видите како ја не могу да поднесем тај призор и окрећем главу да га не видим. Ево, окренуо сам леђа, ево ме страховито потресена, немам снаге да се осврнем, затварам очи – је л’те, то је врло интересантно?“ Изнео сам Степану Трофимовичу своје мишљење о овом напису Кармазинова; и он је имао исто мишљење.

Фјодор М. Достојевски,ЗЛИ ДУСИ, (стр. 94-95), ИП Рад, Београд, 1977.

Превела: Косара Цветковић

Александар Зиновјев, ЗАПАДОИД

Већ у XVIII веку имале су огромног утицаја идеје о једнакости људи. Нећу оспоравати да су ове идеје одиграле велику улогу у историји човечанства уопште, а нарочито у еволуцији Запада. Ове идеје су у почетку имале политички и правни карактер. То што су имале и морални смисао, није било ништа ново, јер је хришћанство од самог почетка истакло тезу о једнакости свих људи пред Богом. Али, потом су свакојаке „прогресивне“ идеологије као и разни моралисти довели идеју једнакости до апсурда, приписујући јој смисао једнакости свих народа и у смислу њихових потенцијалних природних способности. Свако тврђење да се народи разликују по природним задацима, почело се карактерисати као манифестација расизма, национализма и шовинизма.

По себи се разуме да постоје универзална људска својства. Она су општепозната. У њих пре свега спада то, да сваки нормални човек има урођен управљачки орган (мозак) и тело којим се управља. Задатак првог је да обезбеди телу самоодржање, и да га прилагоди егзистенцијалним условима. Сваки нормалан човек тежи да то чини на најбољи начин (с његове тачке гледишта), то јест да ради у личном интересу, Ова банална истина је била позната људима одвајкада. Они су је фиксирали у мудрим народним изрекама, као на пример „Властита кошуља је ближе телу“ или „Риба тражи где је дубље, а човек — где је боље“ и ово су учинили много пре но што су професионални мислиоци почели да је користе у својим теоријама.

Од времена А. Смита (нисам трагао за ранијим изворима) усталила се традиција да се ово универзално и изворно човеково својство, да се руководи личним интересом, повезује с приватним власништвом и приватним предузетништвом, и да се у овоме види нека природна основа капитализма. Ово је чисто идеолошко уверење. Оно је лажно с научне тачке гледишта. Лични интерес као основа за човеково понашање је заиста његово природно својство. Оно није нужно повезано ни са каквим социјалним уређењем, ни са каквим типом друштва. Људи су постојали стотине хиљада година (ако не и милиона), пре но што се фомирао капитализам. И увек су поступали по принципу личног интереса. И у комунистичком друштву људи се исто тако руководе овим принципом. Када су људи у комунистичким земљама избегавали посао, ленствовали, аљкаво радили, забушавали, крали, узимали и давали мито, потказивали, клеветали, итд., они су се руководили личним интересима, а не некаквим другим.

Од универзалних људских својстава, не зависи никакав тип друштвеног уређења, између осталог ни од поменутог мотива људског понашања. Она важе у сваком од њих, попримајући различите облике у зависности од конкретних животних особености које владају у њима. Као што се у живом свету сви организми прилогађавају егзистенцијалним условима, то исто чине и људи у њиховој социјалној средини. Човекова универзална својства не дају предност никаквом типу друштва. Насупрот томе, од типа друштва зависи какав ће облик она овде попримити и како ће се испољавати. Карактер људског материјала утиче на то који се тип друштва формира у некој људској скупини, и какав облик овде попримају законитости тог типа друштва. При томе, не играју овде улогу нека универзална својства свих људи, већ особита својства одређене врсте људи, и то као својства целог народа, а не једноставно сваког човека понаособ. Она су и својства засебних људи, али не као Робинзона, већ као представника одређене људске масе која се репродукује из поколења у поколење током многих столећа и хиљада година.

Запад се стварао, развијао, учвршћивао, очувавао и освајао своје место на планети захваљујући људима одређеног типа, а не просто људима уопште. Називаћу их западоидима. Запад не би био могућ ни са каквим другим људским материјалом. Никакав други људски материјал не би био у стању да створи Запад, нити да га очува на том нивоу који је достигао.

Навешћу карактеристичне црте западоида, или тачније, западоидности. То су практичност, предузетност, прорачунатост, способност за конкурентску борбу, инвентивност, спремност на ризик, хладноћа, емоционална безосећајност, склоност индивидуализму, комплекс више вредности, тежња независности и успеху у послу, склоност ка савесном обављању посла, склоност јавном наступу и театралности, осећај супериорности у односу на друге народе, јача склоност да се влада другима него код осталих народа, способност за самодисциплину и самоорганизовање. Сматра се да је западоид индивидуалиста, за разлику од многих других типова људи који су колективисти. Ако се речима „индивидуалист“ и „колективист“ не природаје никакав морализаторски нити вредносни смисао, с овим се можемо сагласити. Сваки нормалан човек мање-више доживљава себе као индивидуу („Ја“) и као члана неке скупине њему сличних („Ми“). Али форме овог доживљаја, пропорција „ја“ и „Ми“ у човековом менталитету, њихов узајамни однос и испољавање у понашању људи су различити. То и даје у резултату различите типове људи на том плану.

Западоиди су се појавили и достигли садашње стање у оквиру западно-европске цивилизације у којој је „Ја“ играло доминантну улогу у пару „Ја — Ми“ и било јаче развијено него код других народа и цивилизација, а „Ми“ је било савез снажно изражених „Ја“, могло би се рећи — унутар Ја —цивилизације. Захваљујући западњаштву ово својство западоида је било екстремно развијено, обухвативши све сфере њиховог бића. С ове тачке гледишта западно-европска цивилизација и западњаштво које се развило на њеној основи су уникалне појаве у историји човечанства. У том смислу западоиди су индивидуалисти, а њихово друштво је индивидуалистичко.

Целокупна животна форма западних земаља јесте резултат и манифестација индивидуализма западоида. Ако је потребно у неколико речи изразити његову суштину, могло би се рећи да је фундаментални принцип бића западоида следећи: радити за себе, посматрати све остале као средину и средство за егзистенцију. Ово је наравно крајње поједностављење. А ако читалац ради одбране западоида наведе нека њихова позитивна својства, нећу то оспоравати. Пре свега, ја не видим ништа лоше у наведеном принципу. Руски мислилац Н.Г. Чернишевски који је преводио и пропагирао радове Љ.С. Мила у Русији у ХIХ веку, високо је ценио ово својство западних људи, називајући га „разумним егоизмом“. Друго, принцип социјалног индивидуализма не спречава код људи развој многих, с моралне тачке гледишта, позитивних својствава, као што и принцип социјалног колективизма не спречава развој негативних особина. На пример, развијен осећај сопствене вредности и тежња ка личној слободи незамисливи су без социјалног индивидуализма (без „разумног егоизма“). А гушење личности је обична ствар у колективистичким друштвима.

По мом схватању западоид није неки типичан, просечан човек који се често сусреће. Мој опис овог је апстрактна и сумарна карактеритика људског материјала на Западу као мноштва и масе људи. Својства западоида су растворена У овој маси, подељена су најразличитијим пропорцијама, комбинацијама и количинама међу мноштвом индивидуа. Али „раствор“ западоидности овде је толико јак, да је целокупну масу људи у интересу научне симплификације могуће посматрати као мноштво типичних западоида.

Земље Западне Европе биле су у стању да дају довољно људе оваквог типа (западоида), који су се показали подесним да изграде западно друштво. С другим људским материјалом, понављам и подвлачим, не би се добило ништа слично. Не може бити аргумент против реченог ни пример САД. У САД су се заиста скупили људи са свих страна света. Али, америчку цивилизацију нису стварали они, већ људи западног типа, то јест нарочите придошлице из Западне Европе. Они су оформили иницијално језгро и покретачку снагу овог процеса. Остали су прихватали учешће у процесу као увучени и искоришћени од ових. Пошто је главна ствар за овај процес обављена, то јест цивилизација се формирала и добила извесну развојну инерцију у одређеном смеру, маса људи другог типа била је у стању да је подржи. Али новатори у овом историјском стваралаштву били су људи западног типа. Сматрам да су они основа и гарант њеног постојања и у будућности.

Сваки народ је способан да се користи благодатима западне цивилизације ако му се пруже као поклон. Али тешко да је сваки народ способан да сам створи цивилизацију такве врсте или макар да постане саучесник у њеној изградњи и одржавању. Уверење да су тобоже различити социјални системи само ступњеви у развоју једног те истог апстрактног „човечанства“, и да тобоже сваки народ може проћи ове ступњеве у својој еволуцији је фактички лажно с научне тачке гледишта. Западну цивилизацију су створили народи с одређеним својством. То је њихова уникална и непоновљива творевина. То спада у њихову природу, у њихов карактер. Други народи су стварали цивилизације другачијег типа, које су више одговарале њиховом карактеру и животним условима.

У историји западоида могу се разликовати два периода. У првом периоду се одвијао индивидуални одабир људи са својствима западоида. Ова својства нису измислили хуманисти и мислиоци, већ су постојала код људи који су улазили у избор у облику природних склоности или мање-више развијених способности. Људи с оваквим особинама су имали извесне предности пред другима — били су бистрији, лукавији, хладнокрвнији, таштији. С временом број оваквих људи је растао, они су постајали пример за друге и доприносили да се код ових испоље аналогна својства. Ова својства су се култивисала, изоштравала. Догађао се својеврсни одабир, сличан вештачком одабиру при гајењу културних биљака и животиња.

Други период је назначен у првој половини нашег века и пуном снагом је избио после Другог светског рата. У овом периоду вештачки одабир је замењен новим методама. Почели су да штанцују људе у масовним размерама помоћу вештачких средстава, наиме да их профилишу помоћу васпитања, обуке, идеологије, пропаганде, културе, медицине, психологије. Догодило се нешто слично што је већ виђено при побољшању домаћих животиња и културних биљака помоћу вештачких стимуланса, хемијског ђубрива и генетске технике.

Александар Зиновјев, ЗАПАД ─ ФЕНОМЕН ЗАПАДЊАШТВА, Наш дом/L‘ Age d‘ Homme, Београд-Lausanne, 2002.

Превео са руског: Мирослав Ивановић