Жарко Видовић, ЛИТУРГИЈА ЈЕ ДИЈАЛОГ ПРЕД БОГОМ

Ваше логорашко искуство је утицало на Ваше схватање човекове природе, на свест о људском достојанству и човековој слободи да одлучи о својим поступцима, и да човека битно одређује питање смисла живота. Да ли можете да се сетите неког пресудног догађаја из логорског живота који је утицао на Вас?  

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Било је неколико догађаја. Али посебно после немачког пораза на Стаљинграду, нама је у логорску бараку, у току ноћи, ушао Норвежанин који је био у норвешкој војсци, у квислинзима (они нису били џелати, били су само чувари реда, као недићевци код нас). Упао је нагло и само рекао „Tyskland kaput“. Када смо чули да је Немачка изгубила, не знамо шта ћемо, него наточимо воде и наздрављамо. А есесовсци су због пораза на Стаљинграду, иначе сви млади, одлични скијаши, јаки као бикови, тада били повучени и скоро сви послани на источни фронт, а на њихово место су дошли трећепозивци, вермахтовци, који су имали око четрдесет година. Мада је и међу њима било врло окрутних људи, они су се ипак разликовали од есесоваца. Али, остало је десет-петнаест есесоваца само ради гоњења евентуалних бегунаца. Да не говорим како је било до тада – само један пример – 14. јула 1942. године стрељали су три стотине људи због тога што су двојица бегунаца разоружали једног стражара, а потом разоружали још двојицу и побегли. Један логораш је чак успео да побегне, па је после рата живео у Канади.

Нас је једино држала вера да ће Руси да победе. После пада Стаљинграда побегао је један човек водећи при том рачуна да својим бекством не изазове репресалије, али је украо пушку из магацина. Њега су ухватили и саоницама вратили натраг. Он седи на слами, покривен је ћебетом, везаних руку, ноге су му поломљене, тако да не може ни да устане. Хоће да га вешају. Нас су свако јутро постројавали, а тога јутра есесовци су тражили да се сви они који због исцрпњености тешким радом не могу да преживе баце у јаму, која не може да се затрпа јер је смрзнута земља. Тако су носили једног, мислим да је био из Краљева, и док је пролазио поред нас постројених он каже: „Брале, дај ми мало `леба, да не умрем гладан“. Нико од нас није имао хлеба и њега односе даље. Вешала су подигнута, бегунац не може да стоји, може само да се ослони на једну ногу, стоји мирно, као да га ништа не боли, али ми видимо да се све време нешто натеже док командант чита пресуду, а један Циганин[3], који је био виолиниста у Бечу и тамо добро научио немачки, плаче и преводи. Трајало је то добрих пет минута и када је прочитана пресуда, дошао је војник, повукао уже које је држало кладу, а она је повукла даску испод ногу осуђеника. У том тренутку из њега потече мокраћа као рекаон се читаво време уздржавао, и на саоницама и пред нама. И тек када више није владао собом та мокраћа је кренула из њега, а ми никако другачије нисмо могли да протумачимо његово држање, него као његово посебно господство. После тога смо почели да разговарамо о томе каквог смисла има бити нормалан, пристојан, одржати своје достојанство – пазите он држи достојанство неколико минута пред своју смрт. После тога смо скоро сваки дан водили такве разговоре, какве ни у цркви нисмо водили, о чувању достојанства до смрти.

Говорили сте да сте у то време добили снажну вољу за животом и да Вас је то касније утицало као нека врста посебног животног искуства. Колико су ти разговори у логору одредили Ваше схватање значаја дијалога?  

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Такве дијалоге, суштинске, какве смо тада водили, у парохијским домовима никад нисмо имали. Дан-данас кажем да не могу да замислим зашто се противе литургијском дијалогу после Литургије. Уместо тога свештеници нам држе проповед којом прекидају Литургију, читају проповед написану јуче, не водећи рачуна да ли ту проповед чују сви присутни. А Литургија не сме да се прекида, већ када се заврши, свештеник каже с миром изађите, и да тако смирени разговарате, јер када смирено разговарате то више није полемика у којој нико никога не слуша, то је разговор између људи који се узајамно поштују. После Литургије требало би да се окупимо у парохијском дому и да разговарамо, али не о ономе што је проповедао свештеник, јер он је проповедао по чтенију (у црквеном календарчићу пише шта ће бити читано из јеванђеља, а шта из дела апостолских или посланица) и то је повод, што значи да је увек дата једна тема. Када, рецимо, четрдесет година учествујете у тим разговорима, ви постанете лаички богослов са више знања од оних који су тек завршили Богословски факултет – и то из разговора међу људима, зато што једино самоспознаја, која подразумева покајање, представља једини могући начин да човек сазна ко је он, шта је он, који је смисао његовог живота. А када говоре да је теологија наука о Богу, то је за мене безбожнички. Немогућа је наука о Богу. Немогућа! Могућа је једино наука о човеку, и то онолико колико нам је Бог омогућио давши нам слободу да мислимо о себи, да говорило о себи, да располажемо својим искуством, да ли ћемо га исказати или сакрити или лажно приказати, како ћемо га искористити, за какву акцију, за какво понашање  – то је дато човеку и то је моћ слободе.

Нико не води рачуна о томе, рецимо, црква Светог Марка има седам парохија, што обухвата преко 200.000 становника, а немамо више од двеста људи на Литургији. Свештеници се стално понашају као да нас уче о вери. Они могу да нас науче шта је обред, могу да нас науче о историји Цркве, али шта је вера? Слушајте, нема тога философа, естетичара који ће успети да објасни шта је уметност или шта је вера. Само нам је дато да реагујемо уметношћу на уметност и вером на веру. Ако немате вере узалуд вам причам и учим вас вери.

Шта је слобода за верујућег човека?  

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Пре свега слобода је директно увод у покајање, сазнање своје суштине и свог греха, према томе и свог односа према Богу. А када тачно одредите свој однос према Богу, онда знате шта је ваше и немојте да ту слободу претварате у божанство као што је то радио сатана у Његошевој Лучи микрокозми, који је ту слободу прогласио божанским елементом и на тај начин се претварао да је сличан Богу. Не, то је слобода смртног човека, и он мора да буде задовољан том слободом, она је само предворје, припрема за трансцедентално осећање које је догађај!

Да ли је самоспознаја могућа подвигом поста, молитве и покајања?

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким са којим води разговор. Тај разговор мора да има карактер дијалога а не полемике. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност, а полемика је рат у коме се доказује ко је паметнији. Платон је предвидео дијалог, његова дела су писана као дијалози, а циљ читаве философије код њега је самоспознаја, а не спознаја света. Значи, самоспознаја је могућа само у дијалогу: јер је само саговорник кога поштујеш у стању да открије слабости и недостатке у твом знању а да није свестан да је открио, као и ти у њему, а да ниси свестан да си их открио. То је тајна дијалога. Да је дијалог тако значајан види се по томе што је Литургија могућа искључиво као дијалог. Литургија је највећи ауторитет у хришћанству, већи и од Васељенских сабора. Литургија је дијалог јереја који служи и верника, дијалог пред Богом. Ми врло често не схватамо ту природу Литургије, па се дешава да, рецимо, протођакон чита Господњу молитву, Оченаш, чита Символ вере којим ми верници исказујемо нашу веру, Господњу молитву којим се обраћамо Богу да нам опрости грехе као што ми праштамо… Нас не може нико да замењује у тој молитви, као што не може да нас замени у причешћу или крштењу.

Тај дијалог је оно што се дешава пред Богом у Цркви и због тога се људи и окупљају, јер дијалог је пред Богом и у том дијалогу су подједнако важне обе стране, оба саговорника, с једне стране народ који на грчком значи хор, а код нас значи коло. Тога има у Његошевом Горском вијенцу: верујући народ који разговара са Владиком Данилом, који је једини сагласан са њим, док га главари уопште не разумеју. Једини ко разуме и Владику и народ је Игуман Стефан који је изнад Владике, као што је манастир изнад световне власти.

Какав је значај поста и шта је смисао молитве?

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Пост је надзор над собом, као свест моћи коју имамо над собом, пре свега над свим могућим нагонима: и храном, и пићем, али и грабежом, и властољубљем итд. За време поста треба победити све те страсти. Међутим, код нас се верујући ограничавају да за време поста држе под влашћу само страст јела, а о осталима страстима мање воде рачуна – о властољубљу, о гордости… као да не схватају да када је у питању храна, ту још могу и да погреше, али да у овоме другоме никако не би смели.

Молитва је разговор са самим собом пред Богом у коме се води унутрашњи дијалог са својим другим лицем, са својим искуством. Ипак, тај дијалог нема плода као дијалог са ближњим, јер молитва није довољна, нема смисла без Литургије. Литургија је изнад молитве, јер молитва је у Литургији, а молитве укључене у Литургију делују јаче него када се говоре код куће, приликом преслишавања, сећања и припреме за Литургију. Библија нема везе са истраживањем космоса. Има везе са човековим погледима на космос који су греси, грешке и заблуде. Човекова гледања на космос, исправна или погрешна, су карактеристике човека а не космоса. Библија је искључиво наук о човеку, укључујући и све његове заблуде и грешке, које јеврејски пророци износе врло отворено и без икакве спекулације. Баш зато је та књига света. Оно што човек највише може знати о Богу је оно што може да сазна о себи, јер једино тако може да уђе у природу божанског ума и да има представу како је Бог стварао човека. Дакле, човек се једино самоспознајом приближава Богу, јер кад спозна своју суштину, он ће осетити шта Бог хоће, шта је хтео, сазнаће нешто и о Богу који је несазнатив. О Богу се може знати онолико колико знамо и о себи јер нам само тај део божијег ума може бити доступан.

Иво Пилар је под псеудонимом L. v. Sudland 1918. године објавио књигу Јужнославенско питање у којој је тврдио да је Црква за време Немањића изградила заједницу која је постала кичма српске нације, и то каква се ретко може наћи у историји. Колико су Вам његови увиди помогли да схватите значај обнове Пећке патријаршије?  

Пилар је упозоравао Аустроугарску на опасност која Аустроугарској и римокатолицизму прети од православља. Њега је занимало у чему је снага православља и он је открио да је Пећка патријаршија имала моћи да окупи српски народ чак и у Турској, када није била у сарадњи ни са каквом државом. Пилар је ту моћ схватио, али нажалост ту моћ Српске православне цркве данас не схватају наши теолошки образовани свештеници јер су пали под Болоњу и метафизику, европеизовали су се, прихватили папски клерикализам. Знате ту сујету свештеника који замишља да он вас прави верником и да је он вама духовни отац. Духовни отац је само Бог.

Говорим о томе зашто је Литургија највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода, епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух свети и Бог, чије ми само име знамо. Он делује када се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу. У међувремену је радни дан, што се каже. Није ти сваки дан Празник, ниси сваки дан Личност, али кад ти се то догоди ти то памтиш. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, а ако си Личност, немој да се уобразиш, то није твоја творевина. Зато је потребно да се схвати Седам васељенских сабора. Личност је основна тема саваког од тих Сабора, и док ми то не схватимо ми нећемо бити у стању да вршимо мисију, црквеност, нити ћемо смети да се назовемо Црквом. Дошло је крајње време, и то је највећи изазов, ми то морамо да схватимо. Јер, шта је то тајна Личности није у стању да схвати ниједна верска заједница, ни протестантска, ни ватиканска, ни муслиманска. Међутим, лакше могу о томе да разговарам, да водим дијалог, са муслиманима него са папским клерикалцима. О томе могу да разговарам и са римокатолицима који нису паписти.

Одломак из интервјуа ДИЈАЛОГ О ЖИВОТНОМ ИСКУСТВУ, који је са Жарком Видовићем водио Богдан Златић, објављен у часопису „Зенит“, год. IX, бр 14, зима 2014. (стр. 129-131, 136)

Семјон Франк, СПАСЕЊЕ СВЕТА И ЊЕГОВА ЗАШТИТА ОД ЗЛА

Дакле, без обзира на пијетистичка расположења, довољно распрострањена у хришћанском свету, без обзира на људску склоност ка индивидуалном усавршавању, морамо се увек непоколебиво придржавати необориве аксиоме хришћанске савести која каже да је човек одговоран не само за зло чији је он сам извор или носилац, него и за сво оно зло у свету којем се не супротсатавља. Хришћанин не може остајати равнодушан ни према страдањима својих ближњих, ни према злу које они чине или које њима влада. Од њега се не траже само достигнућа у сфери његове личне светости, него и његова саосећајност према страдањима ближњих, његова активност у борби против светског зла. Хришћанин по самој својој суштини мора носити и бреме своје браће – и то не само материјално, него и морално бреме.

Изгледа да још није било довољно схваћено у којој се мери хришћански морал у том смислу разликује од обичног, рекло би се „природног“ морала, и колико је изнад њега. По уобичајеном моралном становишту сваки човек је одговоран за своје сопствене поступке или за ону ограничену сферу живота која му је поверена и зависи од његових активности. Принцип личне, индивидуалне одговорности је и основни принцип права, и принцип уобичајеног моралног вредновања људи. За злочин одговара једино сам злочинац или његови саучесници и помагачи, и нико други. У свом уобичајеном моралном вредновању људи једноставно подразумевају да између појединих личности постоје јасне разлике јер их доживљавају као засебне, међусобно независне центре или носиоце активности. Наравно да је такав морални став и неопходан и легитиман. Међутим, били бисмо у великој заблуди кад бисмо мислили да је људски морал исцрпљен тим моралним ставом. Већ у одређеним случајевима друштвено-правног живота индивидуалну одговорност допуњава колективна одговорност, и то управо тамо где активност једног човека утиче или може да утиче на активност другог. За нарушавање права или за пропуст једног службеног лица одговара не само то лице, него и његови претпостављени. У свим компанијама и акционарским друштвима материјалну одговорност сносе не само лица која непосредно склапају уговоре, него и остали учесници те групе.

Све се то, ипак, схвата више као изузетак из општег правила индивидуалне моралне одговорности или као изведена последица из њега тамо где се те индивидуалне одговорности фактички међусобно преплићу. Принципијелни смисао начела колективне одговорности открива се само тамо где је морални живот одређен мотивом љубави. Тако родитељи осећају да су одговорни за све лоше у њиховој деци, или за оно лоше што њихова деца чине, јер у тим појавама зла у својој деци виде резултат неке своје грешке, неког свог пропуста, неправилног васпитања – речју, они то виде као резултат нарушавања свог дуга љубави према деци или немарног испуњења тог дуга. У споју пријатељства, љубави и моралне осетљивости сваки учесник окривљује самог себе за сваку неправду која се некако прокрала у односе – чак и тамо где директна кривица лежи на другом учеснику; он пита самог себе који је његов сопствени грех, који је његов пропуст био извор тог зла које се прикрало у душу другог учесника општења.

Ова последња свест налази своју принципијелну и универзалну основу у хришћанском моралу. Будући да хришћанин има највишу и универзалну дужност да љуби ближње, сваког човека и све људе, будући да је обавезан да у сваком смислу помаже ближњима и да их спасава, он зна да је индиректно одговоран за свако зло, за свако страдање, за сваку невољу у свету – за све што је у свету несавршено, греховно. Свако такво зло или несрећу он доживљава као последицу свог пропуста у испуњењу дуга љубави. У многим случајевима и личног и друштвено-политичког живота ми имамо, чак и ван јасне хришћанске свести, то осећање колективне одговорности, тачније – осећање моје или наше одговорности за зло које је завладало у свету због директне кривице других. Често кажемо себи: „Морао сам то предвидети, морао сам се унапред томе одупрети, и ако то нисам урадио, онда је за зло које је учинио други крив и мој немар, моја небрига према оном што се дешава другим људима, недостатак делатне љубави према ближњима или бриге према њима“. Такво је осећање социјалне одговорности свих чланова друштва за материјалну беду сиромашних или осећање колективне одговорности свих народа за очување међународног мира и томе слично. Малопре смо рекли да хришћанска свест чини општу, принципијелну и универзалну основу тог начела одговорности свих за светско зло; дуг љубави и одговорности за друге није тек морални пропис или морално осећање – та свест је заснована на схватању унутрашњег исконски органског свејединства свечовечанског живота.

Из овога следи веома важан закључак: чак и ако достигне максималну савршеност у оквирима сопствене, личне светости и максималну независност од тамних сила овога света, хришћанин остаје потчињен тим силама или дотакнут њима и у том погледу он морално дели судбину свих других људи у овом несавршеном свету.

Због тог међусобног односа онај универзални дуализам хришћанског живота (који смо горе укратко обрадили), дакле дуализам између „живота у Богу“ (Кол 3; 3) и потчињености силама овога света, спојен са дуализмом између индивидуално-личног унутрашњег пута према Богу и метафизички и морално заснованог учешћа сваке личности у општој судбини света, налази свој неизбежни одраз у дуализму моралног става – у дуализму одређујућих начела моралног живота.

У свом индивидуално-личном, унутрашњем духовном животу човек који тежи да се руководи Христовом истином има обавезу да, без икаквих компромиса, следи једини хришћански завет: „будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5; 48); уколико му то не успе, уколико дух у њему не одолева немоћи тела, он ће то разумети као грех и слабост које он мора настојати да преброди. Руководећи човеков принцип у односу према ближњима, у активности и моралној енергији, усмереној на супротстављање злу света, не може бити лично савршенство, него, напротив, принцип максималне ефективности и корисности његове борбе против зла. Човек није у стању да одоли и без остатка уништи зло које влада светом, али је у исти мах свестан своје одговорности за то зло, и зато је дужан да предузме све мере на ефикасном супротстављању злу и максималној заштити својих ближњих од зла. Другим речима, у нашем односу према ближњима, према свету, мерило нашег личног савршенства може бити само максимална напетост наше свести о одговорности за судбину ближњих, наше воље да им помогнемо.

Из овога искрсава једно питање од чијег правилног решења потпуно зависи здрав и хришћанској свести адекватан морални став. Поставља се питање, у којој се мери поменута два принципа – принцип личног усавршавања и принцип максималне ефективности у супротстављању злу света – практично међусобно подударају? Другим речима, у којој мери хришћанин у својој бризи о добру ближњих, о њиховој заштити од зла, може деловати онако како му налаже принцип личног усавршавања, заправо, може ли достизање свог циља тражити само у деловању (на себе и на друге) виших, благодатних сила?

Правилан одговор на ово питање захтева увиђање једне разлике која се у етичким разматрањима често губи из вида, или се, пак, схвата нејасно. Наиме, задатак истинског, суштинског спасења морамо разликовати од задатка обичне заштите од зла, тј. спољашњег супротстављања духовним и материјалним силама које разарају свет и спољашњег суделовања у стварању благостања ближњих и света. Што се тиче првог задатка, дакле задатка суштинског спасења, из саме суштине хришћанског откривења, односно хришћанске вере произилази уверење да је то спасење дело једино виших, благодатних сила и да зато човек у свом стремљењу ка спасењу својих ближњих (или васцелог света) може и мора бити само обични пратилац тих виших сила. Свака замисао спасења која мисли да се човек и свет могу спасити на други начин, помоћу другачијих – очито земаљских – сила представља издају основног смисла хришћанске вере. Навешћемо само један пример и рећи да је примена насиља или принуде овде у принципу недопустива, да је у принципу лажна свака уобразиља да постоје неке спољашње мере којима се може уништити зло и омогућити тријумф сила добра. Истински спасоносне, благодатне силе дејствују само кроз стихију слободе, кроз спонтано буђење дубинских сила људског духа које им добровољно хитају у сусрет, и једина позиција из које човек може помоћи својим ближњим да се отворе за дејство благодатних сила је позиција љубави, тј. изливања на ближње сопствених благодатних сила, уколико их он уопште поседује. Тако овде – мада је могуће и извесно супарништво између активности усмерене према вани, дакле према спасењу других, и активности на личном, унутрашњем усавршавању – обе активности леже у истој равни и не могу доћи у међусобни принципијелни сукоб. Смисао духовне активности, како оне усмерене у једном, тако и оне усмерене у другом правцу, састоји се у васпитавању људске душе – своје или туђе – за примање благодатне силе божанствене Светлости. Стање љубави, молитве, аскезе, самоодрицања овде важи и на личном, унутрашњем човековом путу према Богу, и у помоћи коју ми доносимо ближњима у њиховој тежњи да се приближе Богу. У том смислу можемо рећи да се у основи „толстојевства“ и њему сличних етичких позиција налази потпуно правилна, истински хришћанска идеја. Она се састоји у свести да никаквим земаљским, спољашњим, грехом оптерећеним мерама, никавим насиљем и принудним обуздавањем не можемо ни суштински превладати зло, ни суштински оздравити свет и однеговати у њему добро. Никакво насиље – чак ни физичко уништење носилаца зла – не уништава суштински, супстанцијално ниједан атом зла: зло се у његовој суштини уништава само добром, благодатном силом љубави, као што тама ишчезава тек онда кад је озари светлост. Дело суштинског спасења света је искључиво дело органског прорастања у свет и процвата у свету највиших, благодатних сила светости, добра и љубави.

Највећа и заиста погубна заблуда толстојевства и моралног пуризма уопште садржана је у томе што оно тај задатак суштинског духовног усавршавања света не разликује од задатка помагања ближњима и свету, садржаног у оној уобичајеној заштити ближњих и света од рушилачких сила зла. Тај задатак је такође морално обавезјујући за човека, али ту ствар стоји потпуно другачије. Навешћемо пример који је у расправама на ову тему постао већ баналан, иако се још решава. Кад на наше очи насилник бездушно мучи дете, није довољно да мислимо о „спасењу душе“ и детета и самог зликовца; глас здраве људске савести, а тим више глас хришћанске савести, говори нам да смо пре свега дужни да зауставимо само мучење, да спасимо дете од страдања. Ако при томе наша молитва, наш савет или преклињање успеју да створе такав благодатни ефекат да практично делују на вољу насилника и приморају га да се покаје и прекине мучење – онда је то још боље. Али, шта ако ни све то не успе да заустави насилника? Видели смо да сама свемоћ Божија – тим пре оне благодатне силе које смо лично ми у стању да призовемо у помоћ и да их, тако рећи, актуелизујемо – јесте иманентна и невидљива моћ која истовремено открива и немоћ тих сила у пракси земаљског живота. Увек, дакле, постоји могућност да те силе у датом конкретном случају практично нису довољне. И више од тога, та недовољност или слабост благодатних сила као емпиријских и у свету ефективно делујућих сила припада самом, већ објашњеном, основном односу светлости која „светли у тами“ (Јн 1; 5) и таме коју она неће моћи до краја света да потпуно победи и расеје. Шта морамо да урадимо у таквој ситуацији? И без трунке богословских размишљања, наша савест, наш морални инстикт дошаптава нам потпуно очигледно решење: морамо истргнути дете из насилникових руку, морамо, можда, свезати насилника, затворити га у тамницу, и у крајњем случају, ако нема друге, морамо прибећи свим средствима, чак и оном да убијемо насилника. Другим речима, морамо прибећи свим средствима која су неопходна да бисмо прекинули то злодело, и то средствима потпуно световним и зато увек мање или више грешним, све до страшног греха убиства човека.

Тако нас (у нашој хришћанској обавези да своје ближње и цео свет заштитимо од зла, да им олакшамо страдања) сопствена морална одговорност за реалну ефективност наше помоћи ближњима и свету увек може принудити да, тамо где нема друге могућности, прибегнемо световним начинима борбе који су увек и неизбежно оптерећени грехом, тј. да кренемо путем који се у одређеном смислу (касније ћемо то разјаснити) разилази с путем унутрашњег духовног усавршавања. У тој 130 сфери хришћански дуг нас приморава да на своју савест пре преузмемо грех, него да, чувајући нашу личну чистоту и светост, због нечињења будемо криви за победу зла у свету, зла с којим се нисмо ухватили у коштац. Хришћанин је дужан да иде на грех у својој спољашњој борби против зла, односно у одбрани света од зла онда, и само онда, кад глас савести каже да ће грех изазван нечињењем бити већи од греха проистеклог из активног супротстављања злу.

Дакле, због свејединства духовног бића, сама чињеница да постоји греховни свет – непросветљени, још неискупљени, зато и грехом обремењени свет, а то је, како смо видели, фундаментална аксиома хришћанске свести – с једне стране изнутра оптерећује моју душу грехом у форми мог унутрашњег саучествовања у општељудској слабости и греховности, а са друге – доводи ме у трагичан положај моралне обавезе да саучествујем у греху тамо где ми нема друге него да пристанем на грех, наравно, ако желим да моја помоћ ближњима буде делотворна. Зато је потпуно неосновано оно у хришћанском свету веома распрострањено толстојевско-секташко схватање принципа хришћанског моралног понашања, заправо захтев да хришћанин буквално схвати јеванђелски завет „непротивљења злу“, да претварајући тај завет у правило, у спољашњи закон понашања, и проширујући га и на случајеве у којима се ради о несебичној помоћи ближњима, у свим условима и без обзира на све последице, сачува неприкосновену чистоту своје личне хришћанске савести. То је, нажалост, класични и распрострањени начин изопачавања хришћанске свести у њену супротност – у фарисејство.

Навешћемо овде пример, аналоган горе наведеном, али мање хипотетичан, разумљивији и изразитији по својој актуелности. Хришћански пацифизам, одбацивање рата и одбијање служења војне обавезе у име неприкосновености и светости живота сваког човека – чак непријатеља који је напао на домовину – може бити за живу хришћанску свест највећи грех, ако последица тог чувања сопствене чистоте буду масовна убиства и зверства која је починио напријатељ испуњен силама зла; због принципа хришћанске одговорности ти злочини ће лежати на савести онога који је у име сопствене чистоте одбио да узме оружје у руке и супротстави се – принципијелно гледано помоћу изнуђеног убиства – злочиначкој сили да не однесе победу на земљи. То уопште не значи упадање у баналну распрострањену саблазан (о којој ћемо касније још морати да говоримо), по којој истине хришћанске или чак уопште моралне свести тобоже нису примењиве на област друштвеног живота – саблазан која тако лако квари морално осећање и оправдава људску греховност и злочинаштво. Не може бити ни говора о принципијелном ограничавању сфере важења хришћанске заповести – у наведеном примеру чак старозаветне заповести „не убиј“ (2Мој 20; 13); напротив, ова заповест важи безусловно, у суштини универзално; сваки који убије је грешник – чак и кад је то убисто учињено и из најнесебичнијих мотива, из осећања љубави према ближњима и одговорности за њихову судбину, у борби против рушилачких сила зла. Своје грешности мора бити свестан и војник који је убио непријатеља чак и у најправеднијем одбрамбеном рату за одбрану домовине од насилника који напада на њу, или за одбрану слободе од освајача који настоји да пороби свет; древна пракса Цркве, по којој је војник, учесник рата, био дужан да се покајањем и ношењем епитимије очисти од својих учињених грехова убиства и насиља, потпуно је адекватна истинској хришћанској свести. И, обрнуто, међу „револуционарима“ свих политичких праваца данас толико распрострањено принципијелно оправдање и чак хваљење убиства и насиља у функцији остварења одређених циљева који се сматрају апсолутно вредним – представља страшан морални разврат, погубан за људске душе. Суштина је, дакле, у томе да хришћанин, због своје одговорности за судбину ближњих у грешном свету, може бити доведен у безизлазан положај у коме уопште не постоји могућност избегавања греха; и да су, како смо рекли, могуће – у принципу чак и неизбежне – ситуације у којима грешно дело, чак и такво као што је убиство ближњег, пред судом непоткупљиве и неподмитљиве хришћанске савести мора бити признато као немерљиво мањи грех од нечињења и пасивног односа према светском злу и страдању, дакле од нечињења руковођеног жељом да се очува морална чистота своје личности. Сваком моралном пуристи и „conscientious objector“ мора бити отворено постављено питање: ако убиство или саучесништво у убиству и, уопште, у насиљу јесте грех, није ли онда исто тако грех – некад још већи грех – скрштених руку пасивно посматрати како се злодело одвија пред нашим очима и при том се позивати на то како смо ми сувише чисти да бисмо се умешали у ту прљаву ствар? Не купујемо ли тада сапсење од греха простим упадањем у још већи грех фарисејства? Историја последњих деценија европског човечанства, која се завршила нечувеним разуздавањем адских сила у свету, представља вапијуће оптужујући чин не само против самих насилника и носилаца зла, него истовремено и против свих хришћанских и хуманитарних моралних пуриста који су изгубили строгу свест о својој одговорности за светско зло, о својој обавези да му се истински и ефикасно супротставе.

Тако смо дошли до свести о истини која је максимално одговорна управо зато што је привидно саблажњива и што се лако може злоупотребити. Ако сви заједно сносимо моралну одговорност за зло у Ономе који одбија војну службу из религиозних мотива (енгл.) – Уредникова напомена. свету, ако нисмо у стању да га потпуно уништимо и успоставимо апсолутну светост земаљског живота, онда мерило правилности или савршености живота у свету није чистота ни безгрешност чина, него једино нужност самог тог чина као тад најефикаснијег средства одбране света од зла.

На први поглед може изгледати да овим оправдавамо фамозни неморални принцип „циљ оправдава средства“. Такав закључак би био последица неспоразума. Потпуно разјашњење тог неспоразума даћемо касније, мада и овде можемо навести разлоге који га потпуно отклањају. Принцип „циљ оправдава срества“ јесте неморалан, али не зато што у одређеним условима опрашта или санкционише дела која су сама по себи греховна. Он је неморалан зато што релативизује светињу добра и зато што уместо безусловног покоравања моралној дужности подмеће рационално-утилитаристичку, рекло би се економску рачуницу моралних добитака и губитака; при томе се мисли да и постављање циља, и избор средстава за остварење циља зависе од слободног рационалног мишљења, по аналогији са слободом предузетничке иницијативе и калкулације. Морална ситуација коју покушавамо да објаснимо потпуно је дугачија од поменутог принципа. Она је у принципу слична једино стању које кривично право назива стањем крајње нужде уз једну једину разлику што је ту нужност о којој овде говоримо издиктирао безусловни захтев („категорички императив“) моралне дужности, а не нагон за самоодржањем. У описаној ситуацији човек је против своје воље доведен у трагичну неминовност да моралну чистоту појединачног свог чина жртвује у име захтева љубави према ближњима. Он ни најмање не „оправдава“ свој грешни чин у апсолутном смислу, он је потпуно свестан свог греха, и свесно се руководи свешћу да би нечињење било још већи грех. Само подвођење те ситуације под категоријални однос „средства“ и „циља“ није адекватно суштини ствари. Постављање „циља“ овде не звиси од човековог мишљења, већ морална дужност императивно прописује шта нам мора бити циљ. Ни „средства“ се овде не могу хладно одабрати по принципу њихове сврховитости, напротив – сагледана и оцењена у свеукупности и ненамерности њихових последица, у целој њиховој конкретној моралној природи, таква средства се намећу нашој свести као једини морално обавезујући начин нашег деловања, без обзира на греховност самих тих средстава.

Овде се, дакле, не ради о рационално-утилитаристикој користи средстава за остварење циља, него о целовитом решењу моралног такта које је руковођено тежњом да у се датим конкретним условима нађе излаз најмање оптерећен грехом, а највише прихватљив у погледу испуњења захтева моралне дужности (а све пред лицем трагичне немогућности – због несавршености света и несаврешености самог моралног субјекта – да се очува апсолутна безгрешност понашања). Сваки наш морални поступак према свету подразумева и нашу обавезу да нам нит водиља не буде очување наше личне моралне чистоте, изоловане од судбине ближњих, него настојање да достигнемо релативно максималну савршеност свог понашања, све у зависности од тога колико имамо снаге да у свом понашању реално остваримо делотворну, одговорну љубав према ближњима. Истински правилно морално решење није садржано ни у самом придржавању слова моралног закона, поготову не у слепом придржавању апстрактног општег правила које не узима у обзир конкретне потребе реалног живота; његов дефиниенс је једино љубав, а њени су захтеви увек конкретни; другим речима, истински правилно морално решење се састоји у релативно најбољем испуњењу моралне истине, дакле онога што је Аристотел назвао непреводивом речју έπιεικές – ми бисмо рекли оним што је „примерено“, „прикладно“, конкретно правилно. О правилном моралном решењу можемо рећи само једно: оно је такво зато што, узимајући у обзир сву пуноћу конкретне ситуације, сав конкретни значај и све последице нашег чина, морамо поступити управо тако а не другачије не би ли наш чин, без обзира на његову несавршеност и греховност, максимално одговарао нашој дужности према нама самима и нашим ближњима – нашем осећању одговорности у служењу Богу и људима.

Морални пуристи, присталице личне чистоте и индивидуалног спасења душе, у страху узмичу пред ризиком оних моралних решења која макар и издалека подсећају на неморални принцип „циљ оправдава средства“; међутим, они остају слепи за супротну моралну опасност која се састоји у томе да чин, који је по субјективном мотиву или замисли свог извршиоца – добар, може бити погубан и зато објективно неморалан кад се примени на конкретне услове, да, дакле, може имати погубне објективне последице и тиме извршиоца учинити одговорним за велико зло.

За морално правилан чин нису довољне само добре намере; понекад је „и пут у пакао поплочан добрим намерама“. Тачније, истински добра воља већ у свом зачетку подразумева као свој саставни део морални такт, она подразумева и моралну храброст и јасно морално вођење рачуна о истинским људским потребама, мудрост и ширину видика у оцени истинског значаја нашег деловања у конкретној ситуацији, односно стању у ком се свет налази. При томе, а све због те увек исте основне истине хришћанске свести – неотклоњиве несавршености света, која ће трајати све до његовог очекиваног коначног преображаја – никад не смемо сметати с ума кључну истину да је одређени минимум несавршености и зла напросто неизбежан у овом свету, да смо принуђени да то зло носимо, да у њему чак учествујемо и да зато морамо пазити да резултат наше тежње ка непорочној чистоти понашања не буде повећање количина зла у свету. Ако желимо да наше понашање буде истински морално, није довољно да будемо кротки као голубови – морамо бити и мудри као змије .

Само се по себи разуме да поменута истина уз недовољно строгу и објективну моралну свест и, тим више, уз намерну несавесност, може постати извор злоупотреба; сваки грех, чак невољни, чак морално обавезни грех, оптерећује душу, и може је искварити ако покрај недовољно осетљиве савести пређе у навику. Осим тога, чак и морално обавезно греховно деловање увек има, због заразности греха, и ненамерне штетне последице које трба пажљиво узимати у обзир; а навикавање на таква деловања постепено умањује ту осетљивост. Нема, ипак, те моралне истине коју човек не би могао злоупотребити; већ смо видели да управо хришћанска истина, због принципијелне немогућности да има било каква своја тачно одредива спољашња мерила, представља за греховну људску вољу веома згодан повод за злоупотребе. Зато могућност злоупотребе није аргумент против правилности малопре изнетог мишљења.

Наравно, основни услов правилне примене принципа конкретне ефективности наше моралне активности је јасно чување поменуте разлике између задатка заштите света од зла и задатка суштинског превладавања зла. Неразликовање тих задатака увек има погубне последице. Управо нас оно увлачи час у погубно искушење немогућег задатка ширења само добра и уништења зла насилним греховним средствима, држећи нас у стању заборава да је тај задатак доступан само слободном деловању и осећању љубавичас, напротив, помућује свест о нашој одговорности за страдања ближњих, о нашој обавези да будемо активни у заштити света од зла. Јасно разликовање тих двају потпуно различитих задатака има суштински значај за целокупну морално-друштвену праксу живота у области педагогије, кривичног права, државне политике и друштвене делатности.

(Ово мишљење можемо илустровати бројним и веома актуелним примерима. Навешћемо уместо тога један посебно поучан пример из историје папства. Крајем XIII века, у једној од епоха највеће моћи папске власти, њене највеће уплетености у политички живот и, самим тим, њене оптерећености посебно тешким гресима, једном приликом је био учињен покушај да се због спасења Цркве доведе на папски престо свети монах-отшелник, испуњен делотворном вером у јеванђелско сиромаштво и јеванђелску одвојеност од света – неки Петар са планине Муроне, који је примио име Целестин V. Кратка владавина тог светог човека била је низ срамних неуспеха. Захваљујући његовој наивности, необавештености, неспособности да обузда зло, његовом вољом су овладали најгори интриганти; анархија и несреће Цркве и Италије само су се увећавале под његовом влашћу. Већ након пола године он је морао да призна своју неспособност и да се повуче са престола. Данте смешта његову душу, без обзира на његову личну светост, у први, спољашњи круг пакла, на који су осуђени бескарактерни, безвољни људи. Поучну супротност овоме представљају ликови двају светих жена с краја XIV века – св. Бригите Шведске и св. Катарине Сијенске, које су уједно биле мудре саветнице папа у њиховом управљању Црквом).

Објаснили смо неизбежни дуализам моралних принципа хришћанског живота који произилази из његовог раније изложеног дуализма. Тај међусобни однос можемо и морамо испитати још дубље.

Семјон Франк, СВЕТЛОСТ У ТАМИ (одломак, стр. 125-134), Факториал, Москва, 1998.
Превео: Мирољуб Авдаловић

Жарко Видовић, ЛИТУРГИЈА ЈЕ НАЈВЕЋИ АУТОРИТЕТ — ИЗНАД СВИХ, ИЗНАД ПАТРИЈАРХА, СИНОДА, ЕПИСКОПА, МИТРОПОЛИТА, ИЗНАД ЦРКВЕНОГ САБОРА!

*** Историја није хронологија. ИСТОРИЈА НИЈЕ ПРИЧА О ТОМЕ ШТА СЕ ДОГОДИЛО. ИСТОРИЈА ЈЕ ПРИЧА О ТОМЕ КАКО СУ ЉУДИ УСПЕЛИ ДА ИЗДРЖЕ СВЕ ТО ШТО СЕ ДОГОДИЛО А ДА УПРКОС ТОМЕ ОСТАНУ ИСТИ И ДА ТИ ДОГАЂАЈИ НЕ УТИЧУ НА ЊИХ. Дакле, како они одговарају на тај изазов догађаја времена у коме све постаје пролазно, а како нешто може остати стално, непромењено; да за човека нема никаквих закона о промени, режима, робовласничког, феудализма, капитализма…ништа. Човек чува идентитет, као што чува аутетнтичан православни, који је и даље сличан Светом Сави. ТО МЕНЕ ЗАНИМА: КАКО ЈЕ МОГУЋЕ ДА СЕ ТО ОДРЖИ,КАКО ЈЕ МОГУЋЕ ДА СЕ ОДРЖИ ВЕРА КОЈА ИМА СНАГУ ДА ТВОРИ Личност, А Личност ЈЕ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СПОСОБАН ДА СЕ ОДУПРЕ СВИМ МАТЕРИЈАЛНИМ ПРИНУДАМА, СВИМ ДОГАЂАЈИМ КОЈИ ФОРМИРАЈУ ЧОВЕКА. Маркс каже да је човек историјско биће по томе што се мења онако како се и друштво мења. Међутим, ми овде имамо пример да заједница остаје иста као и у давнини. МЕНЕ ЗАНИМА ТА ТАЈНА Личности, ТАЈНА ИСТОРИЈЕ КАО МОГУЋНОСТ ДА НЕШТО ОСТАНЕ ИСТО УПРКОС ВРЕМЕНУ. ЛИЧНОСТ НЕ ДОХВАТА ВРЕМЕ КОЈЕ ГА ЗАПЉУСКУЈЕ..

*** Говорим о томе зашто је ЛИТУРГИЈА НАЈВЕЋИ АУТОРИТЕТ, ИЗНАД СВИХ, ИЗНАД ПАТРИЈАРХА, СИНОДА, ЕПИСКОПА, МИТРОПОЛИТА, ИЗНАД ЦРКВЕНОГ САБОРА! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија ЈЕ ИЗНАД. А НИЈЕ АУТОРИТЕТ ОНАЈ КОЈИ СЛУЖИ Литургију, ПА ТАМАН ДА ЈЕ И ПАТРИЈАРХ. ЛИТУРГИЈА ЈЕ АУТОРИТЕТ, ЈЕР СЕ У ЊОЈ ЈАВЉА Дух свети и Бог, чије ми само име знамо. Он делује када се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! ЛИЧНОСТ ЈЕ ДОГАЂАЈ У ЉУДСКОМ БИЋУ. У међувремену је радни дан, што се каже. Није ти сваки дан Празник, НИСИ СВАКИ ДАН Личност, АЛИ КАД ТИ СЕ ТО ДОГОДИ ТИ ТО ПАМТИШ. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, А АКО СИ Личност, НЕМОЈ ДА СЕ УОБРАЗИШ, ТО НИЈЕ ТВОЈА ТВОРЕВИНА. Зато је потребно да се схвати Седам васељенских сабора. Личност је основна тема саваког од тих Сабора, и док ми то не схватимо ми нећемо бити у стању да вршимо мисију, црквеност, нити ћемо смети да се назовемо Црквом. Дошло је крајње време, и то је највећи изазов, ми то морамо да схватимо. Јер, шта је то тајна Личности није у стању да схвати ниједна верска заједница, ни протестантска, ни ватиканска, ни муслиманска. Међутим, лакше могу о томе да разговарам, да водим дијалог, са муслиманима него са папским клерикалцима. О томе могу да разговарам и са римокатолицима који нису паписти.

*** Човек само трансценденталним осећањем, које је уплив Духа Светога, може да постане Личност. Човек не може да управља једино тим преображајем искуства…. Тако да смо ми Личности само преко трансцеденталног осећања. Личност је превазилажење индивидуе, личност је празнични догађај у животу човека као особе…

*** АКО ЉУДИ ГОВОРЕ О ХАРМОНИЈИ ИЗМЕЂУ Цркве И ДРЖАВЕ ОНА ЈЕ МОГУЋА САМО У ЛИЧНОСТИ ДРЖАВНИКА КОЈИ СУ ПОБОЖНИ А НЕ У ДРЖАВИ КАО ТАКВОЈ. ТАКОЂЕ И У ЛИЧНОСТИ ПАТРИЈАРХА КОЈИ ТРЕБА ДА ВОДИ РАЧУНА О ЛИЧНОСТИ, А НЕ О ТОМЕ ДА ЛИ СЕ НЕКО УПИСАО У ПРАВОСЛАВЉЕ. ТА ХАРМОНИЈА СТАВЉА Личност У ПРВИ ПЛАН Литургије И СВЕГА, па ови психијатри који заступају западно, научно гледање, много збуњују православне.

Филип Вишњић јасно каже: „Небом свеци сташе војевати, али се Срби дигнут не смедоше“. ТИ СВЕЦИ БРАНЕ Цркву, А НЕ СРПСКУ ДРЖАВУ. А ДРЖАВУ ЋЕ ДА БРАНИ НАРОД, КОЈИ ГЛАСА КАО ПРАВОСЛАВНИ, ИДЕ У ВОЈСКУ КАО ПРАВОСЛАВНИ И БРАНИ ДРЖАВУ КАО СВОЈУ КУЋУ. Не може Црква да одбрани државу, Црква уноси морал у тај народ, да тај народ постане моралан, да не лаже, да се држи задате речи, да чува војничку заклетву. ЦРКВА ЈЕ ДУХОВНА ЗАЈЕДНИЦА, васпитач народа. Када Алија и Кучук-алија кажу: „Али ми смо њима веру погазили коју је њима Мурат дао на Косову“, тада заправо ВИШЊИЋ ИЗНОСИ ТЕЗУ ДА ЈЕ ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК БИО У ОДБРАНУ Завета, Цркве, А НЕ ДРЖАВЕ. ЈЕР ЋЕ ДРЖАВУ ДА ИЗГРАДИ Црква А НЕ ОБРНУТО! Вишњић је имао потпуно савршен Косовски Завет, као што ће га и Његош имати.

Ми Срби смо имали не само могућност, већ и неизбежну мудрост, поготово Срби западно од Дрине, па и у Срему, да доживимо српску историју као историју напада на Небеску Србију, на Небеско, а то значи на Цркву. ГЛОБАЛИСТИ САДА ВОДЕ ВЕЛИКУ БОРБУ ПРОТИВ ПРАВОСЛАВЉА, ЈЕР ЗНАЈУ ДА ПРАВОСЛАВЉЕ ГРАДИ НАЦИЈУ КАО МОРАЛНУ ЗАЈЕДНИЦУ А НЕ КАО ПОЛИТИЧКУ. ОНИ ПРАТЕ ПАРОХИЈЕ И МНОГО ИМ ОДГОВАРА ШТО ЛИТУРГИЈСКО-ПАРОХИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА ВИШЕ НИЈЕ НАЈВАЖНИЈА У Цркви, ВЕЋ ЈЕ ТО ЕПИСКОП. ТО ЊИМА ЛИЧИ НА КАТОЛИЦИЗАМ, И ТО ИМ ЈЕ ПРИХВАТЉИВО, ЈЕР ОНДА МОГУ ДА СПРОВОДЕ СВОЈУ ПОЛИТИКУ. ОНИ КОЈИ ЕПИСКОПА СТАВЉАЈУ ИЗНАД ЛИТУРГИЈСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ПАПИСТИЧКИ СУ РАСПОЛОЖЕНИ. Не воде нас у православље. Сада су православни у Црној Гори потпуно напуштени. До сада нисам чуо, сем од ЈОАНИКИЈА МИЋОВИЋА НИКШИЋКОГ, да они тамо имају парохијске заједнице, али шта је од тога остало? Где је Митрополит? Стално је у Београду.

*** ПРВО ТРЕБА ДА САВЛАДАМО СУЈЕТУ без које није могуће наћи излаз ни у фудбалској утакмици. И брак се распада ако је човек сујетан. СУЈЕТАН ЧОВЕК НИЈЕ СПОСОБАН ЗА САРАДЊУ. ЦРКВА ТРЕБА ПРВО ДА НАС НАУЧИ ДА НАСТУПАМО КАО Личности И ДА ПРЕПОЗНАЈЕМО Личности У СЕБИ И У ДРУГИМА. Таква парохијска заједница ће у свакој општини имати и те какав утицај, није то лако окупити људе и ти би људи били и у политичком животу доминантни јер не би гурали своје личне интересе. Рецимо, када би парохијска заједница била културни центар, она би као таква била далеко јачи центар од Коларчевог универзитета, Академије, Универзитета и ту би било много шта речено другачије, па би и општина живела другачије.

Одломак из интервјуа објављеног у часопису „Зенит“, год. IX, бр 14, зима 2014.

Разговарао: Богдан Златић

Приредио: Александар Мирковић

Џорџ Орвел, ПОЛИТИКА И ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК

Нема много оних који се баве енглеским језиком, али сви се слажу у једном – његово стање је веома лоше, готово непоправљиво. Кажу да живимо у декадентној цивилизацији и да се свеопште пропадање неминовно одражава и наш језик. Свака битка против злoупотребе језика тумачи се као нека врста сентименталног призивања прошлости, повратка на двоколице и свеће у ери авиона и електричних сијалица. Испод тога се крије подсвесно уверење да је језик природно благо а не моћно оружје неких људи, које они користе да би владали.

За суноврат језика не можемо кривити неког појединачног писца, ма колико неталентован био, за такво стање одговорна је искључиво политика и економија једне земље. Али последице могу постати узроци – увек се преплићу, утичу једни на друге и тако у недоглед. Неки људу почну да пију зато што су неуспешни, а онда пропадну још више кад постану алкохоличари. Исто се дешава и са енглеским језиком. Постао је рогобатан и непрецизан зато што су нам мисли смушене, а кад нам је језик несређен и мисли ће нам бити такве. То је реверзибилан процес. Савремени енглески језик, посебно писани, пун је поштапалица које су у широкој употреби. Уз мало труда оне се могу избећи и онда ћемо тачно знати што смо хтели да кажемо, а јасноћа ума први је неопходан корак ка политичкој регенерацији. Борба за очување чистоте енглеског језика тиче се свих нас, а не само професионалних писаца.

У савременом енглеском језику преовлађују две особине: стереотипност и неодређеност. Писац или зна шта хоће да каже, али не уме да се изрази, или случајно каже нешто друго, а има и оних које је баш брига да ли ће их неко разумети или не. Та мешавина расејаности и чисте неспособности је главно обележје модерне енглеске прозе, а посебно политичких трактата. Чим се покрене расправа о некој теми, конкретно се стапа са апстрактним и само се понављају исти стереотипни изрази: говор се не састоји од речи које имају своје значење, већ од фраза склепаних заједно као преграде у кокошињцу. Навешћу различите смицалице помоћу којих људи избегавају да кажу шта заиста мисле:

Мртве метафоре. Нове, свеже метафоре обогаћују нашу представу о некој појави. Понављањем метафоре се „умртвљују“ и не осећају се више као речи с пренесеним значењем (нпр. челична воља). Између ове две врсте је гомила отрцаних метафора – окамењених израза које људи користе да би себе поштедели размишљања. На пример: окренути нови лист, устати у одбрану, поштовати правила, газити преко лешева, стајати раме уз раме, ићи некоме уз длаку, несебично давати, наводити воду на своју воденицу, ловити у мутном, пукотина у односима, дневни ред, Ахилова пета, лабудова песма, жариште. Значење ових израза многима је непознато (шта значи „пукотина“?), а неки мешају непојиве метафоре – сигуран знак да не размишљају о ономе што говоре.

„Праве комбинације речи. Олакшавају нам избор одговарајућих глагола и именица, а вишак речи ствара привид симетрије. Типични изрази су: ставити ван снаге, стајати у опреци с нечим, показати се неприхватљивим, ступити у контакт, бити подложан, дати повод нечему, давати основа за нешто, имати утицаја, играти кључну улогу, доћи до изражаја, ступити на снагу, показивати тенденцију, послужити сврси, итд. итд. Циљ је одстрањивање простих глагола. Уместо једне речи, као што је прекинути, зауставити, покварити, поправити, убити, употребљава се фраза састављена од именице или придева и неког општег глагола као што је показати, служити, направити, играти, дати. Прости везници и предлози замењени су фразама као што су: у погледу на, у вези са, чињеница је да, захваљујући, с обзиром на, у интересу, под претпоставком да. „Врхунац“ су високопарне испразне флоскуле на крају реченице не бити на одговарајућем нивоу, неопходно узети у обзир, предвиђени ток догађаја у блиској будућности, обратити посебну пажњу, задовољавајући исход и тако даље и томе слично.

Претенциозан стил. Речи као феномен, елемент, индивидуа, објективан, категоричан, ефикасан, вирутелан, базичан, примаран, промовисати, конституисати, експонирати, експлоатисати, утилизовати, елиминисати, ликвидирати, користе се да замаскирају једноставне изјаве и дају привид научне непристрасности једностраним ставовима. Придеви као што су епохалан, епски, историјски, незабораван, тријумфалан, старовековни, неизбежан, неумитан, реалан, уздижу прљаве игре међународне политике, док величање рата обично поприма архаичне тонове уз карактеристичне речи: царство, трон, тријумфална кочија, гвоздена песница, трозубац, мач, оклоп, штити, застава, чизма, труба. Стране речи и изрази као што су cul de sac, ancien regime, deus ex machina, mutatis mudandis, status quo, Gleichaschaltung, Weltanschauung, стварају илузију продуховљености и отмености. Осим корисних скраћеница i.e., e.g., и etc, на стотине страних речи и израза потпуно су сувишни у данашњем енглеском језику. Лоши писци, посебно научници, политички и социолошки аналитичари, дубоку су уверени да латинске и грчке речи поседују величанственост коју англосаксонске речи немају. Све то доприносити још већој збрци и пометњи у нашем језику.

Бесмислене речи. Неки радови, посебно они који се баве уметничком и књижевном критиком, пуни су бесмислених наклапања. Значење речи романтичан, пластичан, систем вредности, хуман, мртав, сентименталан, природан, виталност, не знају ни критичари ни њихови читаоци, нити се то од њих очекује. Реч фашизам нема никакво значење осим што означава „нешто непожељно“. Речи као што су демократија, социјализам, слобода, патриотски, реалистичан, правда, имају неколико противречних значења. У случају речи демократија, не само да не постоји општа дефиниција, већ и отпор са свих страна да се она установи. Сви осећају да је похвално када се нека земље назове демократском – као последица тога, заступници свих режима тврде да живе у демократији, у страху да ће морати да се одрекну те речи ако се она веже за неко одређено значење. Оваквим речима се свесно замагљује истина – особа која их користи има своју дефиницију, али наводи слушаоца на потпуно супротно значење. Изјаве као што су Маршал Петен је прави патриота, Совјетски Савез има највећу слободу медија, Католичка црква не примењује силу, готово се увек користе с намером да обману. Друге вишесмислене речи које имају мање-више призвук неискрености су: класа, тоталитаран, наука, прогресиван, реакционаран, буржоазија, једнакост.

Модерна проза тежи неодређености. Речи се не бирају због њиховог значења и сликовитости, него се готови склопови само лепе једни на друге, да би се добила чиста бесмислица. Свако то може. Кад једном стекнете навику, лакше вам је да без размишљања кажетеПо мом мишљењу постоји оправдана претпоставка него једноставно Ја мислим. Не морате да тражите праву реч нити да се мучите око ритма своје реченице, зато што су устаљене фразе мање-више милозвучне. Када нешто смишљате у журби – диктирате стенографу на пример, или састављате јавни говор – природно је да упаднете у замку претенциозног, латинизованог стила. Клишеи као што су: чињенице које не смемо сметнути с ума или одлука је наишла на свеопште одобравање помажу у изврдавању одговора. Употреба устаљених метафора, поређења и идиома не захтева никакво ментално напрезање, али зато читаоцима неће бити јасно шта је писац хтео да каже, као ни писцу самом. Људе који се тако изражавају обично води површно инстинктивно осећање – неке ствари их одбијају, а неке им се допадају – али не улазе ни у какве детаље. Савестан писац ће код сваке реченице поставити себи бар четири питање: Шта хоћу да кажем? Које ћу речи употребити? Како да јасније искажем своју мисао? Да ли је ова слика довољно упечатљива? Вероватно ће се још питати: Да ли сам то могао сажетије да кажем? Има ли неких нескладних реченица? Али нико вас не тера да пролазите кроз сву ту муку. Најлакше је препустити се готовим фразама. Оне ће саставити реченице – и мислиће уместо вас – а ако треба и замаглити смисао, тако да ни ви сами не знате шта сте хтели да кажете. Исквареност језика очигледно има везе са политиком.

Данас се верује да је сваки облик политичког говора неморалан. Када то није случај, писац је обично неки бунтовник који има свој став, а не „члан странке„. Припадност једној групи, каква год она била, захтева беживотан, безличан стил. Наравно да се начин изражавања плитичара у памфлетима, чланцима, манифестима и извештајима разликује од странке до странке, али то су само нијансе, и никада их нећете чути да говоре својим речима, живописно, отворено и без устезања. Чудно је колико партијски послушник за говорницом који механички понавља отрцане фразе – нечувена зверства, гвоздена пета, озлоглашена владавина, сви слободни људи, стајати раме уз раме – више подсећа на марионету него на људско биће. Још је чудније кад светло рефлектора обасја његове наочаре и претвори их у беле кругове иза којих као да нема очију. Тај призор није само плод маште. Говорник који користи такву фразеологију је све учинио да се претвори у машину. Из његовог грла излазе одговарајући гласови, али мозак му је потпуно искључен, јер прича као аутомат. Навикао да стално понавља исте речи, уопште не размишља о чему говори, као да чита оче наш. Стање сужене свести је у политичком конформизму добродошло, ако не и обавезно.

У данашње време, политички извештаји и говори своде се на одбрану неодбрањивог. Додуше, ствари као што су наставак британске владавине у Индији, руске чистке и депортације, бацање атомске бомбе на Јапан, могу се бранити, али само уз помоћ извртања чињеница и без сударања са интересима политичких странака. Политички језик се зато састоји углавном од еуфемизама, манипулација и магловитих претпоставки. Незаштићена села се бомбардују из ваздуха, њихови житељи истерују са својих огњишта, стока се убија, а куће нестају у пламену: то се зове пацификација. Отимање имања милионима сељака којима је остављено само оно што могу понети, назива се премештањем становништва или исправаљањем граница. Људи се годинама држе бесправно у притвору, неки добијају метак у потиљак или умиру од скорбута у арктичким беспућима: то се зове елиминација неподобних. Таква фразеологије је неопходна како би се умањиле страхоте и неправде.

Велики непријатељ чистоте језика је неискреност. Када постоји јаз између нечијих циљева и званичних изјава, он инстинктивно прибегава дугачким речима и истрошеним фразама, као што хоботница испушта своје мастило. У данашње време немогуће је опстати „ван политике“. Све се врти око политика а политика сама по себи је гомила глупости, лажи, обмана, мржње и шизофреније. Ако је стање у друштву лоше, језик мора да испашта. Иако не могу да докажем, претпостављам да су немачки, руски и италијански језик у последњих десетак година осакаћени због диктатуре.

Ако мисли кваре јези, језик такође може кварити мисли. Језичка некултура преноси се с колена на колено, чак и међу људима који могу и знају боље. „Убијање“ језика испразним извештаченим начином говора већ је постало уобичајено. Фразе као што су неоправдана претпоставка, не бити на одговарајућем нивоу, не служити ничему, чињенице које не смемо сметнути с ума, увек су надохват руке, као кутија аспирина. Ако пажљиво прочитате овај есеј, видећете да сам и сам направио грешке против којих се толико борим. Човек се често колеба при избору речи, и потребна су му правила на која може да се ослони када га инстинкт изда. Мислим да би му следећа правила помогла:

*** Никада не употребљавај метафору, поређење или неку другу стилску фигуру коју често виђаш у штампи.

*** Никада не употребљавај дугачке речи тамо где могу стајати краће.

*** Ако постоји могућност скраћивања неке речи, увек је скрати.

*** Не користи пасив ако можеш актив.

*** Не употребљавај стране изразе, научне термине или жаргон ако се сетиш одговарајуће енглеске речи из свакодневног говора.

*** Боље да прекршиш било које од ових правила него да одвалиш неку ноторну глупост.

Ова правила звуче једноставно, као што и јесу, али она траже да се потпуно одбаци начин изражавања који је тренутно у моди.

Нисам се бавио књижевном употребом језика, већ језиком као средством изражавања, а не сакривања и извртања смисла. Неки људи, као Стјуарт Чејс на пример, тврде да су све апстрактне речи бесмислене, користећи то као изговор за свој пoлитички квијетизам. Пошто не знате шта значи фашизам, како онда можете да се борите против њега? Не треба наседати на такве глупости, али нема сумње да је садашњи политички хаос повезан са пропадањем језика. Ако будемо ћутали о томе, ништа се нeће променити. Поједноставите свој начин изражавања и бићете ослобођени од најгорег облика затуцаности. Није важно какав вам је изговор – ако оно што говорите нема никаквог смисла, сви ће бити свесни тога, чак и ви сами. Политички језик – а то се односи скоро на све политичке партије, од конзервативаца до анархиста – осмишљен је тако да лажи звуче истинито а убиства постају вредна поштовања, како би се и најобичнијем поветарцу дао привид постојаности. То се не може променити преко ноћи, али било би добро да свако од нас промени свој начин изражавања и с времена на време скупи храброст да пошаље неке отрцане, бесмислене фразе – као што је чизма, Ахилова пета, жариште, место укрштања, пробни камен, прави пакао и друге врсте језичког отпада – у канту за смеће где им је и место.

Џорџ Орвел, У УТРОБИ КИТА (одломак из есеја „Политика и енглески језик“, стр. 29-36), ЛОМ, Београд, 2016.
Изабрала и превела: Мирјана Радмиловић

Епископ Иринеј Буловић, МОЖЕ ЛИ ИКО ДА ЗАМИСЛИ ХРИСТА КОЈИ СИЛОМ ИСЦЕЉУЈЕ БОЛЕСНИКА?

Питање: Протекло, још увек не и прошло, време обележено короном донело је Цркви и нашем народу силна искушења и патње. Болест која је однела много људи однела је и патријарха Иринеја и тројицу епископа – Амфилохија, Атанасија и Милутина. Болест је у колективном искуству страдања ујединила човечанство, а њено дуго трајање има не само здравствену и биолошку већ и политичку, економску и духовну димензију. Како би се, према Вашем виђењу, време короне могло окарактерисати – историјски, политички, антрополошки, цивилизацијски…?

Епископ Иринеј (Буловић): Потпуно сам сагласан са Вашом констатацијом да је наше време, обележено епидемијом вируса корона, донело силна искушења и патње нашој Цркви и нашем народу, а додао бих – и читавом човечанству. Такође се слажем да ова дуготрајна и необична пошаст, поред основне, физиолошко-здравствене димензије, има и више других димензија – политичку, економску, духовну… Тачно је и Ваше запажање да је колективно искуство болести и страдања ујединило човечанство, али то запажање допуњујем: истовремено су болест и страдање, а нарочито начини лечења, и дубоко разјединили ионако подељено или, боље рећи, разбијено човечанство.

Али пођимо редом! Све што наведем у свом одговору нећу навести на основу претпоставки и теорија које шире нестручњаци и незналице него на основу увида разних угледних лекара, све до нивоа нобеловаца за заслуге у медицини, посебно у вирусологији и инфектологији. Вирус се појавио поодавно, али се о њему још увек веома мало зна. Као прво, не зна се да ли је посреди природни или вештачки вирус. Питање је, штавише, да ли ће се то икад и сазнати. Друго, остаје загонетка како он хара непрестано, и то под свим могућим условима, лети и зими, на високим и ниским температурама, и на свим меридијанима истовремено. Треће, како је могуће прецизно предвидети мутације вируса и најавити нове „таласе” и „сојеве”? Четврто, како разумети чињеницу да људи који нису лекари ни научници предсказују трајање епидемије или, по њима, пандемије, а неки наводно знају да ћемо „заувек живети са ковидом” или да ће уследити нове, још страшније пандемије? Пето, како то да у Африци, где је вакцинација минимална, има знатно мање оболелих него на осталим континентима, на којима је извршена вакцинација већине становништва или бар његовог знатног процента? Даље, није познато – а могло је да буде – колики проценат инфицираних је преминуо од короне непосредно, а колики са короном, то јест од болести од којих су и иначе боловали или од губитка имунитета организма услед короне. Остаје нејасно и то да ли се, у светским размерама, ради о епидемији или о пандемији будући да је Светска здравствена организација „у ходу”, већ за време масовне распрострањености вируса, мењала дефиницију пандемије. Све у свему, „корона више зна о нама него ми о њој”, како гласи наслов корисног информативног текста Горана Чворовића у „Вечерњим новостима” од 12. децембра године на измаку. Стога су и методи сузбијања епидемије (или ипак пандемије?) променљиви, чак насумични, понекад и контрадикторни: „Оно што је било забрањено јуче, данас се препоручује, оно што се сматрало ефикасним, сада је проскрибовано”, како тачно констатује г. Чворовић у свом тексту.

Питање: Поводом сузбијања епидемије ситуацију усложњавају и, чини се – неразрешиве, дилеме око вакцинације!?

Епископ Иринеј Буловић: Многи постављају и питање саме вакцинације. Вакцине су експерименталног карактера, још увек нису потпуно проверене, за њихов учинак не јемче ни произвођачи ни дистрибутери, а ко год се вакцинише, чини то искључиво на своју одговорност. И поред чињенице да је експериментисање на живим људима апсолутно забрањено – и по природном моралном закону, и по етичким кодексима практично свих светских религија, и по обавезујућим међународним конвенцијама, и по законодавствима свих могућих држава и државица – и да евентуалне дугорочне последице вакцинације против ковида 19 остају непознаница, постоје и додатне дилеме: дилема око моралне заснованости неких вакцина, углавном „западних”, услед коришћења људског абортивног материјала у процесу њиховог стварања, и дилема око непосредних, тренутних и краткорочних последица њиховог коришћења. Ту закључак звучи грубо, али је суштински тачан: вакцинација помаже да се неко не разболи од ковида 19, али не јемчи да се то ипак неће десити; вакцинација буди основану наду да се већ вакцинисани човек неће поново разболети, али не јемчи да се то ипак неће десити; вакцинација има за циљ да спречи ширење заразе, али је чињеница да и вакцинисани могу да буду – а често и јесу – њени преносници. Могло би се и даље ређати у овом правцу, али није потребно. Као илустрацију наводим три мени лично позната случаја. Случај први: врхунски лекар, признат у својој струци, прича ми како је из короне једва живу главу извукао и како му је живот спасла управо вакцина. Не постоји ниједан разлог да му не верујем. Случај други: на кеју крај Дунава прилази ми једна госпођа да се поздравимо и да затражи благослов, па ми на питање о њеном здрављу одговара да се недавно вакцинисала, али да се веома намучила због нежељених пропратних тегоба. Немам разлога да сумњам у истинитост њеног казивања. Случај трећи: блиска рођака угледног лекара, познатог ми и лично, вакцинисала се, а после три дана преминула. Неоспорно је да се и ово догодило. Све је, дакле, могуће: нема правила, нема предвидивих исхода, нема гарантије ни за шта.

Али и када ствари тако стоје – и баш зато што тако стоје – да ли се смемо препустити осећању потпуне беспомоћности и запасти у апатију или у фаталистичку пасивност? Ако не можемо све и одмах, да ли можемо понешто и постепено? Да ли хришћанство проповеда безнађе или наду, дефетизам или оптимизам, узмицање и бежање или духовну борбу и подвиг, то јест кретање напред и навише? Ми, православни хришћани, верујемо да је јачи Бог, Који је са нама и у нама, неголи сатана, који заводи људе и влада над њима у свету греха, зла и смрти, отуђеном од богоданог и спасеног света љубави, добра и живота. Верујемо да је Богу могуће оно што је нама људима немогуће. Знамо да лекари лече, али да исцељује Он, Лекар над лекарима, Лекар душа и тела наших. Човек лекар није Њему конкурент нити замена за Њега већ његов сарадник, нити је пак Он конкурент човеку лекару или замена за њега већ његов Помагач, Учитељ и Усавршитељ. Из уста лекара верника често се може чути следећа реченица: „Ми смо учинили све што смо могли; од сада па надаље пацијент је у Божјој руци.“ Зато је, са хришћанског становишта, несхватљив и неприхватљив став да против ковида и не треба ништа предузимати, са образложењем да је казна Божја за наше грехе. Да је допуштење Божје, јесте, а појам казне Божје ваља схватити духовно и богодолично: бирајући, злоупотребом богодароване слободе избора, грех не као прекршај неког и нечијег споља наметнутог закона, заповести или забране него као свеобухватана начин живота без Бога и против Бога, човек сам себе кажњава, мучи и осуђују на физичку и духовну смрт, а Бог при томе не укида његову слободу, не спасава га насилно, него дуготрпељиво и неодступно куца на врата његовог срца и његове душе позивајући га на покајање и спасење, на прелазак из смрти у живот вечни. Још мање је схватљива и прихватљива теорија, иначе доста раширена, да овај вирус уоште не постоји, да је он измишљен и да прича о њему служи само за застрашивање и поробљавање народа, односно за вођење перфидног психолошког рата. Да вирус и те како постоји и да је изузетно опасан, особито за хроничне болеснике од разних болести, за старије људе са недовољним имунитетом и отпорном снагом, видимо свакодневно у кругу родбине, пријатеља и познаника, а Ви и ја имамо о томе и искуствено сазнање јер смо обојица прележали вирус корона. Постоји, наравно, и феномен застрашивања, поробљавања и вођења психолошког рата под изговором борбе против ковида, о чему ћу нешто рећи у наставку, али он се налази ван домена медицине.

Питање: Када је реч о аспектима који су ван домена медицине, политички изазови су без сумње веома значајни!

Епископ Иринеј Буловић: Историјиски аспект пандемије смо, надам се, у досадашњем разговору довољно осветлили. Антрополошки и цивилизацијски, она се јавља као нови изазов, као најновија – срећом, не и најстрашнија – у дугом низу епидемија и пнадемија које човека прате од искони до дана данашњега. Најмучнији су, међутим, политички и са њиме нераскидиво повезан економско-финанаскјски аспект. Временски прва епидемиолошка мера, која се, ево, претворила у трајну меру, јесу изолација људи, делимична или потпуна, и држање растојања међу људима. Постепено, међутим, државни и политички чиниоци широм света, било на подстицај медицинских ауторитета било уз њихов накнадни пристанак и сарадњу, почели су да прелазе сваку границу у забрањивању дружења межу људима (а човек је, не заборавимо, дружевно и друштвено биће, те ван заједнице са другим људским бићима и не живи као човек), у укидању слободе кретања и учествовања у јавним манифестацијама, у кршењу права верника на јавно богослужење и, уопште, на практиковање вере, све до упада полиције у храмове и изгоњења верника из храмова са врхунцем у покушају да се специјално хришћанима забрани оно што им је најсветије, а то је свето Причешће или да им се под претњом силе, пропише како смеју, а како не смеју да се причешћују, чега се нису досетили ни највећи гонитељи хришћанске вере током историје. Не постији међународни документ о слободама и правима нити појединачни устав неке дрђаве који неије грубо нарушен или, штавише, дефакто дерогиран у име борбе притив пандемије или под изговором борбе против ње. Извесне земље, ипа и читав један континент, Аустралија, у то име или под тим изговором су постале нека врста модернизованих масовних логора. Поједини милијардери, знамо који, и поједини „светски моћници из сенке“, такође знамо који, не крију да је на њиховом нивоу пандемија доживљена као идеална прилика да се спроведе планетарна контрола људи, држава и народа и експериментална провера докле се може ићи са наметањем несолободног друштва, односно са претварањем људи у безличне индивидуе и безимене бројеве, држава у протекторате наддржавних корпорација и „транснационалног“ бизниса, а народа у аморфне масе телдиригованих произвођача и потрошача који живе – боље речи вегетирају или животаре – од мрвица које им прадају са пребогатих трпеза малобројних, али незасититх власника крупног капитала и већине ресурса планете Земље. По Орвелу, ропство је слобода. Није ли се у наше дане повампирило прастаро робовласничко уређење друштва? Или, пре ће бити, никад и није умрло него је само мењало маске? Одговор на савремени политички „тест“ и „ресет“ није, ипак, изостао: протести и демонстрације у многим земљама, као и огромно незадовољство њихових грађана, реакција су на програмирани глобални политички експеримент.

Паралелно са кршењем елементариних права и слобода људи и народа иде и појава небивале економске неједнакости и бездушне експлоатације. Парафразираћу једну горкохуморну дијагнозу Радио Јеревана из совјетске ере: у класичном капитализму је на делу била експлоатација човека од стране човека, а у савременом, неолибералном, важи обрнуто, и то у веома софистицираном, вешто замаскираном облику. Пет-шест процената мултимилијардера и милијардера може задовољно да трља руке јер им светска економско-финансијска криза, изазвана ковид-19, сигурно доноси нове хиљаде милијарди (не у динарима, наравно!) док преко деведесет одсто становника планете, оних релативно имућних и оних сиромашних, сигурно улази у доба оскудице и немаштине без преседана. Наш народ мудро збори када каже да и рат некоме јесте рат, а некоме је брат. Узгред буди речено, уништавањем привреде великих земаља (код мали и слабих и нема шта да се уништава) слаби се и разара и њихова државност, гледано пак шире – и сама институција државе какву познајемо из досадашње историје људске цивилизације. По свему судећи, сан неких, а зна се и којих, о једној, светској држави и једној, светској влади није више пуки „сан летње ноћи“ нити нивна „теорија завере“. На сву срећу, последњу реч ће имати Бог, његова љубав и промшљање о свету, али, заједно са њим и човек, његова боголика природа и у њу усажена насушна потреба за слободом.

На крају овог сложеног одговора на Ваше питање и потпитања о теми пандемије (нека ми буде опроштена његова опширност, али ипак се ради о теми даншњице број један) још неколико реченица о вакцинацији. Ту постоји оштра подела, чак конфронтација. Једни су за њу, а други против ње. И једани и други желе да ставе Цркву у службу свог наратива. Први без икакве мере глорификују вакцинацију и тврде да њој нема алтернативе, најекстреминији пак межу њима је обоготворавају и у њој, а не у Христу, налазе извор живота и здравља, у међувремену проглашеног за „највишу вредност„. Други, опет, сматрају вакцинацију непоузданом методом и превенције и терапије, а неки међу њима је, штавише, проглашавају за главну опасност по здравље, већу и од само злогласног виеруса, а и за унапред испрограмирану да човечанство сведе на „златну милијарду“. Самозвани пак тумачи Књиге откривења Јовановог и Светог Писма у целости виде и у вакцини, као и у много чему пре ње, „жиг Антихриста“, а оне који се вакцинишу оптужују да су се одрекли Христа (sic!). Све у свему, међутим, и код једних и код других има много претеривања, једностраности, ускогрудости… У пракси, једни предлажу обавезну вакцинацију свих, од детета до старца а најекстремнији међу њима захтевају – и, где могу, већ практикују – принудну вакцинацију под прењом силе, све до отпуштања с посла, до ускраћивања средстава за живот и, као врхунац, до изопштења из друштва, а то се зове сегрегација или, још боље, апартхејд, што звучи веома „демократски“ и однекуд познато. Други пак предлажу укидање свих мера предострожности и предохране од вируса, а најрадикалније постављају ствар они који су апсолутно и беспризивно против вакцинације, не само ове „противковидске“, него и сваке друге.

У хришћанским Црквама и заједницима има и присталица и противника вакцинације, као и иначе у друштву. То важи и за нашу, Православну Цркву: у неким од помесних Цркава поједини свештеници и теолози, као и један број верујућих лекара, резолутно иступају против наметања вакцине, док поједини епископи наступају веома ригидно, не хајући за слободу којом нас је Христос једном заувек ослободио, него, напротив, претећи санкцијама невакцинисамо свештенству и верујућем народу, премда већинском. Ипак, после разних ексцесних ситуација и екстремних позиција на обе стране, у Православним Црквама се искристалисао и преовалађује принцип доборовољности и препорука уместо примене духовног насиља и наредбодавног, комесарског тона „Одлучујемо и наређујемо“ – то је природни начин изражавања војних власти у ванредним приликама, али му у Цркви нема места. Може ли ико да замисли Христа Који силом исцељује болеснике? Не, не и не! Напротив, Он пита: „Хоћеш ли да будеш здрав? и : „Верујеш ли да те могу исцелити?“ И уопште, Он никоме ништа не намеће, понајмање Себе, него само позива: „Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој“… А како тек замислити да Христос нуди болеснику исцељење, али не несумњиво, унапред зајемчено Његовом речју него „на вересију“, по оној „може да буде, али не мора“? Хвала Богу, у нашој помесној Цркви, Српској Православној Цркви, о овом питању валда дух трезвеног расуђивања, без штетних подела и непотребних сукоба.

Мој став као епископа Цркве и колико-толико одговорног човека јесте да, с надом на помоћ Божју, треба да уважавамо напоре и резултате људи из медицинске струке и да не одбацујемо олако средстава која нам нуде, ма колико да су још несавршена и амбивалентана, а са друге стране – да треба одбацити сваку замисао о општеобавезној односно принудној вакцинацији. Сваки човек има морално право и моралну обавезу да одговорно размотри све релевантне аргументе и разлоге за вакцинисање или против вакцинисања и да на основу озбиљног увида у доступне податке слободно одлучи да ли ће примити вакцину или неће, а ако хоће, коју ће примити. Сматрам такође да о евентуалном вакцинисању малолетне деце могу да одлучују искључиво родитељи или старатељи, а никако не државни органи илии Светска здравствена организација, иначе институција нејасног идентитета и спорног ауторитета.

Иринеј Буловић

Разговор водио: Милорад Вучелић

Одломак из интервјуа Епископа бачког Иринеја Буловића, ПЕЧАТ, број 969, 31. децембар 2021. (стр. 6-11)

Митрополит Антоније Блум, СВЕ ТРЕБА ГЛЕДАТИ ИЛИ ОЧИМА УМЕТНИКА ИЛИ СВЕЦА – ДРУГОГ ИЗЛАЗА НЕМА

Бог је створио овај свет. За Њега све што представља предмет нашег научног
истраживања на известан начин представља Бого-словље, односно познање Бога; читаво стваралаштво је неко заједничарење с божанственим стваралаштвом. Ми немамо права да не знамо којим путевима иде човечанство, зато што је хришћанска вера, библијско предање у целини – једино предање на свету које озбиљно схвата историју и које материјални свет схвата толико озбиљно да ми верујемо у васкрсење мртвих, у васкрсење плоти, а не само у вечност душе која не умире. И мислим да треба дубоко и танано да знамо и познајемо све оно што чини интелектуалну, психолошку, историјску и социјалну мисао човечанства. Не зато што је Јеванђеље нека политичка или друштвена или естетска доктрина, него зато што нема ниједне области на коју Божанска благодат не би бацила зрак светлости преображавајући оно што је способно на вечни живот и бришући оно чему нема места у Царству Божијем. И наше је да имамо дубље поимање света него сам свет.

*****

Човек мора себе да развије што год може богатије у сваком погледу: и интелект, и срце, и цело своје биће, како би био што богатија личност. То није обавезно да би он био хришћанин, али да би као хришћанин дао свој допринос животу, рећи ћу: да, обавезно је. Нашим младим свештеницима у Лондону увек говорим: „Изабери – или ћеш бити незналица и светац, или добро образован човек; а док не постанеш светац, молим те, буди образован човек зато што ће испасти да на питања на која човек има право да добије одговор не одговараш ни по светости ни по образовању.” Рецимо, када просечно образовани парохијанин каже: „Читао сам књигу тог и тог писца. Шта да мислим о њему?” – а ви никада нисте ни чули за њега док сви око вас одавно причају о томе – шта ће тај човек да помисли? Шта ће добити од вас? Ако бисте се тим питањем обратили св. Серафиму Саровском, који наравно, не би читао Тејара де Шардена, он би вам свеједно оговорио на питање, али из другог извора, а од необразованости нема никакве користи. Ја нисам нешто нарочито световно образован, али искуство показује да понекад оно мало што знам омогућава приступ људима којима је овај приступ потребан; а кад би човек рекао: не знам, никад нисам чуо – људи би једноставно отишли.

Мислим да се ово односи и на мирјанина. У најкраћем року треба да одлучи – или да постане светац или образован човек. А кад постане светац, може да заборави на образовање, али се пре тога не може тек тако рећи: образовање ништа не вреди.

*****

Све што видимо на земљи јесте Божија творевина. Све што постоји изашло је из руке Божије, и кад не бисмо били слепи, видели бисмо не само густу, непрозирну форму, већ и нешто друго. Има једна изузетна проповед на Божић митрополита Филарета Московског где он каже да бисмо ми, када бисмо само умели да гледамо онда бисмо на свакој ствари, на сваком човеку, на свему видели сјај благодати, а ми то не видимо, зато што смо сами слепи, а не зато што то не постоји. Али с друге стране, живимо у палом свету, унакаженом, где је све двосмислено. Свака ствар може бити откровење или обмана.

Лепота може да буде откровење и може да постане кумир, обмана. Љубав може да буде откровење и може да постане кумир или обмана. Чак и такви појмови као што су правда и истина могу да буду откровење и обрнуто – да замрзну саму ствар коју желе да изразе. Зато све треба гледати или очима уметника или Свеца: другог излаза нема.

Овде се поставља питање уметниковог надахнућа и његових моралних квалитета. С тачке гледишта Бога може се видети сјај благодати – и ужас греха.

С уметникове тачке гледишта може се видети и једно и друго, али уметник не може да прави ову разлику зато што то није његова улога, – иначе ће говорити о греху тамо где треба говорити о ужасу, или о светости тамо где треба говорити о лепоти. То су два различита призвања, која, као и све у животу, под руководством благодати могу бити благодатна; у противном случају могу бити и другачија.

*****

Што се тиче тога да ли човек треба или не треба да се бави стваралаштвом, мислим да се не могу одредити правила. Мислим да Бог сваког од нас води на одређени начин. Ако се ради о изражавању сопствене суштине – узмите на пример, човека као што је Јован Дамаскин. Он је отишао у манастир, а био је талентован песник, талентован музичар. Његов игуман је сматрао да су то глупости и распоредио га је на тежак, прљав посао. У једном тренутку умро је Јованов близак пријатељ и он је, без обзира на све забране, излио у њима сву тугу, сву патњу у осам тропара које данас појемо на сахрани. И кад је игуман то видео и чуо рекао је: „Погрешио сам! Настави да пишеш стихове…”

Ево човека који аскетски, по послушању није смео да ствара – али то је избило из њега зато што је то била нека његова суштина. Знам један случај кад је духовник забранио човеку да се литерарно изражава и човек се потпуно сломио, зато што није имао други начин изражавања… Има људи који себе молитвено могу да изразе до краја, има људи који из молитве црпу подстицај да се изразе некако другачије.

*****

Једно од карактеристичних својстава истинског, здравог духовног живота јесте трезвеност. Знамо шта трезвеност значи и на обичном руском језику у поређењу с опијеношћу, с нетрезвеношћу. Човек може да се опије на различите начине, не само вином: све што нас толико занима да више не можемо да се сетимо ни Бога, ни себе, ни основних животних вредности представља такву опијеност. Ово нема никакве везе с оним што бих назвао надахнућемнадахнућем научника, уметника, којем је од Бога дато да иза спољашње форме види оно што га окружује, неку дубоку суштину коју извлачи, изражава звуцима, линијама и бојама и чини је доступном људима око себе који то не виде. Али када заборављамо управо на овај смисао који оне откривају и чинимо предметом насладе оно што треба да буде предмет созерцања – губимо трезвеност. У црквеном животу се ова појава дешава тако често и тако разорно, кад људи у храм долазе ради појања, ради оних емоција које изазива склад или тајанственост богослужења, кад више није Бог у центру свега, већ доживљај који представља плод Његовог присуства. Основна црта православне побожности, православне духовности јесте трезвеност, која све вредности, сав смисао преноси од себе на Бога.


Митрополит Антоније Блум, ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ, (одломак, стр. 194-198) Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, 2018. Нови Сад

Николај Берђајев, ФАУСТОВЕ ПРЕДСМРТНЕ МИСЛИ

ФАУСТОВЕ ПРЕДСМРТНЕ МИСЛИ
Поводом књиге Освалда Шпенглера „Сумрак Европе“

Фаустова судбина је судбина европске културе. Фаустова душа је душа Западне Европе. Та душа је била испуњена бурним, бесконачним тежњама. У њој је постојала изванредна динамичност, непозната античкој, хеленској души. У младости, у епохи Препорода, и још раније, у средњовековном Препороду, Фаустова душа је страсно трагала за истином, затим се заљубила у Гретхен и зарад остварења својих бесконачних тежњи ступила у савез са Мефистофелом, са злим духом земље. И мефистофеловски принцип постепено је исисао фаустовску душу. Њене снаге почеле су да се троше. Чиме су се завршиле бесконачне тежње фаустовске душе, до чега су оне довеле? Фаустовска душа је приступила исушивању мочвара, инжењерској вештини, материјалном уређењу земље и материјалној власти над светом. Тако завршава други део „Фауста“:

Ein Sumpf zieht am Gebirge hin,
Verpestet alles schon Errungene;
Den faulen Pfuhl auch abzuziehn,
Das Letzte wär’ das Höchsterrungene.
Eröffn’ ich Räume vielen Millionen,
Nicht sicher zwar, doch tätig-frei zu wohnen.

Тако се у Х1Х и ХХ веку завршавају трагања човека нове историје, Гете је то генијално предвидео. Али, последња реч код њега припада мистичком хору:

Alles Vergängliche
Ist nur ein Gleichnis;
Das Unzulängliche,
Hier wird’s Ereignis;
Das Unbeschreibliche,
Hier ist’s getan;
Das Ewig-Weibliche
Zieht uns hinan.

***

Свака култура неминовно прелази у цивилизацију. Цивилизацији јесте судбина, удес културе. Цивилизација је исцрпљивање стваралачких моћи културе, она је већ почетак њеног умирања, она доводи до њене смрти. То је средишња мисао Шпенглерове књиге. „Ми смо људи цивилизације, а не људи готике или рококоа.“ По чему се цивилизација разликује од културе? Култура је у својој основи – религиозна, а цивилизација – нерелигиозна. У томе је за Шпенглера основана разлика. Он себе сматра човеком цивилизације зато што је – нерелигиозан. Култура води порекло од култа, она је повезана с култом предака, она је немогућа без светих предања. Цивилизација је воља за светском моћи, за уређивањем површине земље, Култура је национална, цивилизација – интернационална. Цивилизације је светски град. И империјализам и социјализам су цивилизација а не култура. Философија и уметност постоје само у култури, у цивилизацији су обе непотребне и немогуће. У цивилизацији је могућа и потребна само инжењерска вештина. Култура је органична, цивилизација — механична. Култура је заснована на неједнакости, на квалитетима. Цивилизација је прожета тежњом ка једнакости, она хоће да се заснује на квантитетима. Култура је аристократична а цивилизација – демократична. Разликовање културе и цивилизације је необично плодоносно. Код Шпенглера постоји изузетно снажан осећај неминовног процеса победе цивилизације над културом. Сумрак Западне Европе је за њега пре свега сумрак старе европске културе, исцрпљивање стваралачких моћи које постоје у њој, крај уметности, философије, религије. Још није наступио крај цивилизације. Још ће цивилизација славити своје победе, Али после цивилизације наступиће смрт за западноевропске културне расе. Након тога, култура може опет да се расцвета у другим расама, у другим душама.

Шпенглер је те мисли изразио с необичним сјајем. Али, да ли су то и нове мисли? Нас, Русе, није могуће задивити тим мислима. Ми већ одавно знамо за разлику између културе и цивилизације, Сви руски религиозни мислиоци су правили ту разлику. Сви су они осећали неки свети страх пред пропашћу културе и свеобухватним тријумфом цивилизације. Борба с малограђанским духом, који је толико вређао Херцена и Леонтјева, људе потпуно различитог начина живота и усмерења, заснивала се на том мотиву. Цивилизација је у суштини прожета духовном малограђанштином, духовном буржујштином. Капитализам и социјализам су потпуно на исти начин заражени тим духом. Код многих руских писаца и мислилаца није се испод непријатељског односа према Западу скривало непријатељство према западној култури него према западној цивилизацији. Константин Леонтјев, један од најпроницљивијих руских мислилаца, волео је величанствену културу Запада, волео је цватућу културу Ренесансе, волео је велику католичку средњовековну културу, волео је дух витештва, волео је геније Запада, волео је моћно манифестовање личности у том великом културном свету. Мрзео је западну цивилизацију, тај плод либерално-егалитарног процеса, мрзео је гашење духа и смрт стваралаштва у цивилизацији. Он је већ био схватио закон преласка културе у цивилизацију. За њега је то био неминовни закон живота друштава. Култура је, по њему, одговарала оном периоду развоја друштава који је називао “цватућом сложеношћу“; цивилизација је пак одговарала периоду „стапајућег упрошћавања“. Шпенглеров проблем је већ потпуно јасно поставио Леонтјев. Он је такође негирао прогрес, исповедао је теорију циклуса, кружног кретања, тврдио је да после сложеног процвата културе наступа сумрак, пропадање, смрт. Процес “либерално-егалитарне“ цивилизације јесте почетак смрти, разлагања. По Леонтјеву, смрт западно-европске културе је неминовна. Видео је погибију цватуће културе на Западу. Али, желео је да верује да је цватућа култура још увек могућа на Истоку, у Русији. Пред крај живота изгубио је и ту веру, схватио је да и у Русији тријумфује цивилизација, да и Русија иде ка “стапајућем упрошћавању“. Тада је њиме овладало мрачно апокалиптичко расположење, Тако је и Владимир Соловјов пред крај живота изгубио веру у могућност религиозне културе у свету и доживео је језиви предосећај доласка антихристовог царства.

Култура има религиозну основу, у њој постоји света симболика. Цивилизација је пак царство овога света. Она је тријумф “буржоаског“ духа, духовне “буржоазности“. И потпуно је свеједно да ли ће цивилизација бити капиталистичка или социјалистичка, она је једнако – безбожна, малограђанска цивилизација. Па и Достојевски није био непријатељ западне културе. У вези с тим, значајне су Версиловљеве мисли у ““Младићу“, “Они нису слободни, каже Версилов, а ми смо слободни,“ „У Европи сам тада једино ја, с мојом руском тугом, био слободан… Русу је Европа исто тако драга као и Русија: сваки му је камен њен мио и драг. И Европа је такође била наша отаџбина као и Русија… О, драго је Русима то старо туђе камење, драга су им та чуда старог Божијег света, ти остаци светих чудеса: и то је нама чак и драже него њима самима. Код њих су сада друге мисли и друга осећања, и то старо камење је за њих изгубило вредност.“ Достојевски је волео то „старо камење“ Западне Европе, „та чудеса старог Божијег света“. Али он, као и Леонтјев, окривљује људе Запада зато што су престали да поштују своје “старо камење“, што су се одрекли своје велике културе и у потпуности препустили духу цивилизације. Достојевски није мрзео Запад, није мрзео западну културу, он је мрзео нерелигиозну, безбожну западну цивилизацију. Руско источњаштво, руско словенофилство било је само прикривени облик борбе религиозне културе против духа нерелигиозне цивилизације. Борба та два духа, та два типа иманентна је самом Западу. То није борба Истока и Запада, Русије и Европе. И многи западни људи осећали су тескобу, тугу која је готово прелазила у агонију, због тријумфа нерелигиозне и изопачене цивилизације над великом и светом културом. Такви су романтичари Запада, такви су француски католици и симболисти: Барбе д’Орвији, Верлен, Виље де Лил-Адам, Уисманс, Леон Блоа. Такав је Ниче, с његовим жалом за трагичном дионизијском културом. Нису само знаменити Руси, него су и најосетљивији и најпрефињенији западни људи с тугом осећали да величанствена и света култура Запада пропада, умире, да њојзи на смену долази њима туђа цивилизација, светски град, нерелигиозни и интернационални град, да долази parveny, нови човек који је опседнут вољом за светском моћи и поседовањем читаве земље. У том победничком наступању цивилизације умире душа Европе, душа европске културе.

Николај Берђајев, ЧОВЕК И МАШИНА (одломак из есеја „Фаусове предсмртне мисли“ стр. 317, 325-327), Бримо, Београд, 2002.

Свети Јустин Ћелијски, ТРИ ГЛАВНА ПАДА У ИСТОРИЈИ ЉУДСКОГ РОДА: АДАМ, ЈУДА И ПАПА

3. Хуманизми европски, сви: од најпримитивнијег до најсуптилнијег, од фетишистичког до папистичког, заснивају се на вери у човека, човека онаквог какав је у својој психофизичкој датости и историчности. У ствари, сваком хуманизму сва је суштина: човек = homo. Сведен на своју онтологију, сваки је хуманизам не друго него хоминизам (homo-hominis), човек – највиша вредност, свевредност; највиши критеријум, свекритеријум: „човек – мера свих бића и ствари”. То је, in nuce, сваки хуманизам, сваки хоминизам. Отуда су сви хуманизми, сви хоминизми, у последњој линији, незнабожачког, многобожачког порекла. Сви европски хуманизми, од оних преренесансних, па ренесансних, па надаље: протестантских, философских, религијских, социјалних, научних, културних, политичких, радили су свесно и несвесно, и непрекидно раде на једном: да вером у човека замене веру у Богочовека, да еванђељем по човеку замене Еванђеље Богочовека, да философијом по човеку замене философију по Богочовеку, да културом по човеку замене културу по Богочовеку; једном речју: да животом по човеку замене живот по Богочовеку. И све вековима тако, док се све то y прошломе веку, 1870. године, на Првом ватиканском концилу није слило: у догмат ο непогрешивости папе. Од тада је овај догмат постао сведогмат папизма. Зато је на Другом ватиканском концилу наших дана тако упорно и вешто третирана и брањена његова неприкосновеност и неизменљивост. Овај догмат је од најепохалнијег значаја за васцелу судбину Европе, првенствено за њен апокалипсис, у који је она већ крочила. Овим догматом су сви европски хуманизми дошли до свог идеала и идола: човек је проглашен за врховно божанство, свебожанство. Европски хуманистички пантеон добио је свога Зевса.

Искреност је језик Истине: догмат ο непогрешивости папе човека, није друго до ренесанс незнабоштва и многобоштва. Ренесанс незнабожачке аксиологије и критерилогије. Horribile dictu, али се и то мора рећи: догматом ο непогрешивости папе догматизиран је незнабожачки хуманизам, на првом месту јелински. Догматизирана је свевредност, догматизирано свемерило јелинске културе, јелинске цивилизације, поезије, философије, уметности, политике, науке: πάνηυν σπημάηυν μέηπον ἄνθπυπορ. Α све то? Догматизирано незнабоштво. И тиме догматизирана автаркија европског човека, за којом су вековима чезнули сви европски хуманизми.

Догмат ο непогрешивости папе је ничеовско „Ја – Sasung” (потврда) целокупном стваралаштву европског хуманистичког човека. „Ја – Sasung” његовој култури и цивилизацији. Α оне су по циљевима и по методима претежно незнабожачке и многобожачке. Богочовекова је благовест и заповест: Иштите најпре Царства Божјег и правде његове, и остало ће вам се све додати (Мт.6,33). Α европска хуманистичка култура и цивилизација шта све није објавила као циљ човекова постојања и као метод његова рада! Богочовек = Једини Спас човека од греха, смрти и ђавола; Једини Обновитељ и Обесмртитељ и Васкрситељ и Вазнеситељ и Овечнитељ и Обожитељ и Обогочовечитељ човека у свима световима, изричито и свејасно прописује као свециљ човекова бића и живота: постати савршен као Бог (Мт.5,48). Α европски хуманистички човек шта све није место тога поставио и озаконио као циљ човекова бића! Евангелска је необорива истина: сав свет лежи у злу, и после Богочовекова подвига у нашем земаљском свету (1.Јн.5,19-21). Штавише, по светом Апостолу Павлу, ђаво је: бог овога света (2.Кор.4,4). Између таквог света који добровољно лежи у злу и Богочовековог следбеника нема компромиса. Богочовеков следбеник не може на рачун Истине еванђелске правити компромис са хуманистичким човеком који све то оправдава и догматизира. Ту је увек посреди судбоносна, и свесудбоносна, дилема и избор: Богочовек или човек. Јер хуманистички човек кроз све своје делатности иступа и поступа као автаркичан делатељ, као врховна вредност и врховно мерило. Ту нема места за Богочовека. Зато у хуманистичком царству место Богочовека Христа заузима Vicarius Christi (Заменик Христов), а Богочовек је потиснут на небо. Свакако, то је своје врсте разоваплоћење Богочовека Христа. Зар не?

Догматом ο непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку – Господу Христу, папа је, у ствари, прогласио себе црквом у Папистичкој цркви, и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат ο непогрешивости папе и постао сведогмат папизма. И папа се њега не може одрећи ни но коју цену, све док је папа хуманистичког папизма.

4. У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но, тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом. Јер и он је хтео да помоћу себе постане бог, да собом замени Бога. И у том гордоумљу одједном се обрео као ђаво, потпуно одвојен од Бога, и – сав против Бога. У тој гордој самообмани и састоји се суштина греха, свегреха. У томе суштина и самог ђавола, свеђавола: сатане. Α то није ништа друго него: хтети остати при својој природи, не хтети у себи ништа осим себе. Ђаво је сав у томе што уопште неће Бога у себи, хоће да буде увек сам, увек сав у себи, сав за себе, увек херметички затворен према Богу и свему Божјем. Α то? – Себичност и самољубље загрљени на сву вечност. Такав је, у суштини, и хуманистички човек: сав остаје у себи, при себи, за себе; увек осионо затворен према Богу. У томе – сваки хуманизам, сваки хоминизам. Врхунац је ођавољеног хуманизма: хтети помоћу зла постати добар, помоћу ђавола постати бог. Отуда и ђавоље обећање нашим прародитељима у рају да ће помоћу њега – постати као богови (1.Мој.3,5).

Свечовекољубивим Богом човек је створен као потенцијални богочовек: да на темељу боголикости свога бића добровољно изгради себе Богом у богочовека. Али човек је по своме слободном избору кренуо кроз грех у безгрешност, кроз ђавола Богу. И сигурно би тим путем постао своје врсте ђаво да Бог, по безмерном човекољубљу Свом и „великој милости” Својој, није интервенисао поставши човек – Богочовек, те човека повео ка Богочовеку: увео га Црквом, телом Својим, у подвиг обогочовечења кроз свете тајне и свете врлине. И тако омогућио човеку да узрасте у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф.4,11). И на тај начин постигне своје божанско назначење: постане добровољно благодатни богочовек.

Папин пад: хтети заменити Богочовека човеком.

5. У нашем човечанском свету, по речима светог тајновидца Јована Дамаскина, само је Богочовек Христос – Једино ново под сунцем. И то – вечито ново: и Својом Богочовечанском Личношћу, и Својим Богочовечанским подвигом, и Својим Богочовечанским телом – Црквом. Α и човек је једино у Богочовеку – нов, увек нов, вечито нов: у свима својим богочовечанским доживљајима на путу спасења, освећења, преображења, обожења, обогочовечења. У овом земаљском свету све стари, и све умире; само не стари и не умире убогочовечени и обогочовечени човек: „сутелесник” Христов. Богочовеком уцрквењен и оцрквењен, јер је постао живи, органски делић светог и вечног Богочовечанског тела Христовог – Цркве, у којој се личност развија и непрекидно расте растом Божјим (Кол.2,19) – у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф.4,13). Α то значи: расте и развија се бескрајно и безгранично, према боголиким димензијама Божанских бескрајности и безграничности, датих људскоме бићу Тросунчаним Господом при стварању човека боголиким.

Богочовек Христос је тако изузетно нов, и изузетно један, и изузетно једини да је у ствари „Истина” – од Њега постала (Јн. 1,17), и кроз Њега остала у нашем човечанском свету. Све до Њега, и без Њега, и сада и увек – Истине као да и нема. И стварно је нема, јер је само Богочовечанска Ипостас – Истина: Ја сам Истина (Јн.14,6). Нема човеку Истине без Богочовека. Јер нема човека без Богочовека.

Све је ново у Богочовеку, и од Богочовека: најпре Он сам, па онда и спасење, и учење ο спасењу, и метод спасења. По новини изузетна је у роду људском Богочовечанска благовест: одвојити грех од грешника; убијати грех – спасавати грешника; не изједначавати грешника са грехом; не убијати грешника због греха већ спасавати од греха. Потресна илустрација тога: жена ухваћена у прељуби. Свемилостиви Спас: одвојио женин грех од њеног боголиког бића, осудио грех – помиловао грешницу: Ни ја ме не осуђујем; иди, и од сада не греши (Јн.8,11). То је „догматизирани” метод Православља у спасавању грешника од греха; светопредањски метод, богомудро разрађен и озакоњен у Православној Цркви од стране светих Отаца. И богонадахнуто израţен светим Симеоном Новим Богословом: „Добро које се не учини на добар начин – καλῶρ – није добро”.

У светлости овог еванђелског светог Предања православног антиеванђелска је, антихристовска страхота: убијати грешника због греха. Ту никаква инквизиција не може бити промовисана за свету. У крајњој линији, сви хуманизми убијају грешника због греха, уништавају човека са његовим грехом. Јер – неће Богочовека, у коме је једино спасење човека и од греха, и од смрти, и од ђавола. Ко није за Богочовека, самим тим је против човека; и још: самим тим је убица човека; и још: самим тим је и самоубица. Јер: оставља човека на милост и немилост греху, смрти и ђаволу, од којих само Богочовек може спасти, и нико други под небом. Поступајући тако са грешником, хуманистички човек неминовно врши самоубиство: убија душу своју, себе сама предаје паклу на вечито друговање с ђаволом, тим човекоубицом од искони (Јн.8,44). Α кроза све то апсолутистички царује и влада наказни језуитско-хуманистички сведогмат етички: „циљ оправдава средства”.

6. Шта Богочовек даје човеку, а други му нико дати не може? – Победу над смрћу, грехом и ђаволом, вечни Живот, вечну Истину, вечну Правду, вечно Добро, вечну Љубав, вечну Радост: сву пуноћу Божанства и Божанских савршенстава. Апостолски речено: Богочовек даје људима оно што око људско не виде, и ухо људско не чу, и у срце човеку не дође. То уготови Бог онима који Га љубе (1.Кор.2,9). Отуда ваистину само Он, чудесни Богочовек, и јесте једино потребно човеку у свима његовим световима и у свима његовим животима (ср.Лк.10,42). Отуда само Богочовек и има право да тражи од људи оно што се нико други није усудио тражити: да сваки човек више воли Њега него родитеље, него браћу, него сестре, него децу, него пријатеље, него земљу, него Анђеле, него ма кога или ма шта у свима световима видљивим и невидљивим (Мт.10,37-39; Лк.14,26; Рим.8,31-39).

7. Други ватикански концил је ренесанс свих европских хуманизама, ренесанс лешева. Јер откако је Богочовека Христа у земаљском свету, сваки је хуманизам – леш. Α све је то тако зато што је Концил упорно остао при догмату ο непогрешивости папе = човека. Гледани из вечноживог Богочовека, историјског Господа Исуса, сви хуманизми, мање-више, личе на злочиначке утопије, јер, у име човека, на разне начине убијају и уништавају човека у његовом психофизичком бићу. Сви они раде један безумно трагичан посао: оцеђују комарца – гутају камилу. Α догматом ο непогрешивости папе тај посао је догматизиран. Све је то језиво, до завршног ужаса језиво. Зашто? Зато што сам догмат ο непогрешивости човека није друго до језиво опело сваком хуманизму: од ватиканског догматизираног па све до сартровског сатанизираног. У хуманистичком пантеону Европе сви су богови мртви, на челу за европским Зевсом. Мртви све док им у спарушеном срцу не гране свесамоодречно покајање, са својим голготским муњама и мукама, са својим васкрсним земљотресима и преображајима, са својим плодоносним олујама и вазнесењима. Тада? – Тада не би било краја њиховим славопојима увек животворном и чудотворном Богочовеку, ваистину Једином човекољупцу у свима световима.

8. Шта је срце догмата ο непогрешивости папе = човека? – Обезбогочовечење човека. На томе раде сви хуманизми, па и они верски. Сви они враћају човека у незнабоштво, у многобоштво, у двоструку смрт; у духовну и физичку. Удаљујући се од Богочовека, сваки хуманизам се постепено претвара, и најзад претвори у нихилизам. То илуструје савремени крах свих хуманизама, на челу са папизмом, посредним и непосредним, вољним и невољним родитељем свих европских хуманизама. Α крах, катастрофални крах папизма је у догмату ο непогрешивости папе. Тај догмат и јесте – врхунац нихилизма. Њиме је европски човек на догматски одлучан начин објавио догмат ο автаркичности [самодовољности] европског човека, и тако коначно обелоданио да њему Богочовек није потребан, и да Богочовеку нема места на земљи: Vicarius Christi га у потпуности замењује. У ствари, тим догматом живи, држи га се, и упорно га исповеда сваки европски хуманизам.

Сви хуманизми европског човека у суштини нису друго до непрекидни устанак против Богочовека Христа. На све могуће начине врши се погубни Umwertung aller Werte (превредновање свих вредности): Богочовек се свуда замењује човеком; на све европске престоле устоличује се европски хуманистички човек. Отуда, не један Vicarius Christi већ њих безброј, само у разним одорама. Јер, у крајњој линији, догматом ο непогрешивости папе проглашен је непогрешивим човек уопште. Отуда широм Европе безброј папа. И ватиканских и протестантских. Међу њима нема битне разлике. Јер: папизам је – први протестантизам, по речима истиновидца Хомјакова.

9. Непогрешивост је природно Богочовечанско својство и природна Богочовечанска функција Цркве као Богочовечанског тела Христовог, коме је вечна глава – Истина = Свеистина: Друга Ипостас Пресвете Тројице: Богочовек Господ Исус Христос. Догматом ο непогрешивости папе папа је, у ствари, проглашен за цркву, и он, човек – заузео место Богочовека. То је завршни тријумф хуманизма. Али у исто време и друга смрт (Отк.20,14; 21,8) папизма, а кроз њега и са њим и сваког хуманизма. Но, према Истинитој Цркви Христовој, која од појаве Богочовека Христа постоји у нашем земаљском свету као Богочовечанско тело, догмат ο непогрешивости папе је не само јерес већ свејерес. Јер ниједна јерес није тако радикално и тако интегрално устала против Богочовека Христа и Цркве Његове, као што је то урадио папизам кроз догмат ο непогрешивости папе – човека. Нема сумње, то је јерес над јересима. То – страхота над страхотама. То – невиђена побуна против Богочовека Христа. То, авај! – најјезивије протеривање Господа Христа са земље. То – поновна издаја Христа. То – поновно распињање Господа Христа, само не на дрвеном већ на златном крсту папског хуманизма. Α све је то – пакао, пакао, пакао за јадно биће земљино што се човек зове.

10. Има ли излаза из тих безбројних паклова хуманистичких? Има ли васкрсења из тих безбројних гробова европских? Има ли лека од тих безбројних болести смртоносних?

Има, има, има: покајање. Таква је бесмртна благовест Вечног Еванђеља Богочовековог: покајање – за познање Истине – μεηάνοια εἰρ ἐπίγνυζιν ἀληθείαρ (2.Тим.2,25). Друкчије се и не може поверовати у свеспасоносно Еванђеље Богочовеково: Покајте се и верујте Еванђеље (Мк.1,15). Покајање пред Богочовеком је једини лек за сваки грех, једини свелек за сваки грех, па чак и за свегрех. Нема сумње, покајање је лек и за овај „свегрех” папизма, садржан у гордоумном догмату ο непогрешивости папе. Α кроз то несумњиво лек за сваки грех сваког хуманизма посебно, и свих хуманизама укупно. Да, да, да; од свог милог свегреха „непогрешивости”, европски „непогрешиви” човек, европски хуманистички човек, може се спасти једино свесрдним и свепреображајним покајањем пред чудесним и свемилостивим и свеблагим Господом Исусом Христом, Богочовеком, ваистину јединим Спаситељем рода људског од сваког греха, од сваког зла, од сваког пакла, од сваког ђавола, од сваког хуманистичког рационализма, и yопште од свих грехова које људска машта измаштати може.

Са тих разлога: сви свети, богоносни и богомудри Оци свих седам светих Васељенских сабора, све проблеме у Цркви Христовој своде на проблем Личности Богочовека Христа, као на највећу и једину сведрагоценост за свако људско биће, па било оно на земљи или у неком другом од Божјих светова. Да, за њих је Богочовек Христос све и сва у људским световима. Христолошки проблем је њихов свепроблем. Богочовек Христос је за њих једина свевредност Цркве Христове у свима световима. Њихова је непрекидна и бесмртна девиза: све за Христа, Христа ни за шта! – Α свуда око ове њихове свете девизе бруји њихова неућутна благовест: Не хуманизам – већ теохуманизам! Не човек – већ Богочовек! Христос пре свега и изнад свега!

Архимандрит Јустин, ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ, (одломак, стр. 115-122), Манастир Хиландар, 2009

Иван Иљин, О ПРАШТАЊУ

/…/ Уопштено говорећи, потребно је сушто духовно слепило да би се проблем супротстављања злу свео на праштање личних увреда „мојим“ непријатељима, онима који „ме мрзе“, на „моје“ душевно-духовно превладавање те увређености; и било би крајње наивно приписати такво духовно слепило је Јеванђељу. Природно је да наиван човек, са његовим чисто личним и оскудним схватањем света, не види добро и зло у њиховој надличној, друштвеној, општељудској и религиозној димензији, и због тога он претпоставља да лично праштање гаси зло и решава проблем борбе с њим. Али то у суштини није тако. Опростити увреду значи угасити у себи њену снагу која чини зло, и не пустити у себе бујицу мржње и зла, али то никако не значи победити злобу и зло у ономе ко је увредио другог. После праштања остаје отворено и нерешено питање: шта чинити са оним ко је увредио, не као са човеком који ме је увредио и коме ћу се ја због тога осветити или ,,дати одмазду“, већ као са насилником који се није поправио нити покајао? Јер биће злочинца није проблем само за пострадалог, и не само зато што није успео да опрости – то је проблем за све, значи и за оног ко је пострадао, али не као оног ко је пострадао и ко није опростио, већ као за члана друштвене заједнице који је позван на друштвено самоваспитање и на организовану борбу са злом.

Увређени може и мора да опрости своју увреду, и мора у срцу да угаси своју увређеност, али се његовим срцем и његовом личном штетом ограничава компетентност његовог праштања, све друго надилази његова права и његове задатке. Тешко да је потребно доказивати да човек нема ни могућности ни права да прашта увреду која је нанесена другом, или злочин који руши Божије и људске законе, ако он, наравно, није свештеник, и нема права да опрашта грехове оном ко се покајао, и није врховни судски орган који има власт да амнестира. У саставу сваке неправде, сваког насиља, сваког злочина, сем личне стране „увреде“ и „штете“, постоји још и надлична страна, која преступника доводи пред суд друштва, закона и Бога, и јасно је да лични опроштај појединца не може да замени ову судску надлежност и могуће казне. У суштини, ко ми је дао право да „праштам“ злочинцима који оскрнављују светињу, или да опростим злочиначкo сaблaжњавање малолетника, или пропаст отаџбине? Какав може бити смисао овог лажног праштања? Шта значи: „ја“ их не осуђујем и не кривим? Ко је мене поставио да будем тако милосрдан судија? Или – „ја“ се мирим са њиховим злоделима и обавезујем се да им не сметам? Откуда код мене то лажно право на издају, на издају светиње, отаџбине и беспомоћних? Значи ли то при- хватање да се ја уздржавам од било каквог суђења, перем руке и остављам да догађаји неизбежно теку својим током? Међутим, таква позиција равнодушности, безвољности и попустљивости нема ништа заједничко са хришћанским праштањем и не може се заснованим позивањем на Јеванђеља…

Онај ко се супротставља злу мора да прашта личне увреде; што је искреније и истинскије то праштање, тим пре је онај који прашта способан да води не личну, већ предметну борбу са злочинцем, тим пре је он позван да буде орган живог добра, који се не свети, већ присиљава и спречава. У души не сме бити места за наивне и сентименталне илузије попут ове: зло је побеђено оног тренутка када му ми лично опростимо. Праштање јесте први услов борбе са злом, или, ако хоћете, њен почетак, али није крај и није победа. Јер је за ту велику борбу са злом потребно имати „више од дванаест легиона ан- ђела“ (Матеј, XXVI, 53), и прави злочинац, док не види ове легионе, увек ће у „праштању“ видети директан подстицај, а можда и тајно саосећање. Тако и треба схватати речи Јеванђеља „не браните (се) од зла“ (Матеј, V, 39). Правило, садржано у њима, прецизније је одређено речима које следе – у смислу кротког подношења („Ако те ко удари под десном твом образу, Мт. 5,39; Лк, 6,28 – курзив мој И.И.) личних увреда, такође дарежљивог раздавања личне имовине („И кошуљу твоју да узме“, Мт. 5,40-42; Лк. 6,29-38; „Који иште у тебе подај; и који твоје узме“ Лк. 6,30), и личних услуга („И ако те потјера ко“ Мт. 5,41). Објаснити тај позив на кроткост и дарежљивост у личним стварима као позив на безвољно посматрање насиља и неправде, и на потчињавање злочинцима у питањима добра и духа, било би бесмислено и противприродно. Зар предавање слабог злочинцу значи испољавање кроткости? Или је човек вољан да нападачу окрене и туђ образ? Или је онај ко је протраћио друштвену имовину и дао свога брата у ропство такође испољио дарежљивост? Или, мо- жда, оставити злочинцима слободу да се ругају храмовима, сеју безбожност и уништавају отаџбину значи бити кротак и дарежљив? Да ли је Христос позивао на такву кроткост и на такву дарежљивост која је једнака лицемерној праведности и саучесништву у злочинима? Учење апостола и црквених отаца истакло је, наравно, потпуно другачије схватање. „Божјим слугама“ је потребан мач и „узалуд не носи мача“ (I Римљанима, VIII, 4), јер су они претња злочинцима. И управо у духу тог схватања учио је Свети Теодосије Печорски говорећи: „…живите у миру не само са пријатељима, него и са непријатељима; ипак, само са својим, а не и са Божијим непријатељима“.

На тај начин начело духа ограничава деловање љубави у њеном непосредном наивном изливу. Јасно је да то ограничавање повлачи за собом промену њеног духовног устројства и облика.

Иван Иљин, О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ (стр. 112-114), Логос, Београд, 2012.

Превела: Ана Јаковљевић

Валентин Катасонов, КОЛИКО ЉУДИ НА СВЕТУ УМИРЕ ОД ВАКЦИНАЦИЈЕ?

Није потребно доказивати да је тема вакцинације против ковид-19 — главна у свим светским средствима информисања. А у оквиру ове теме, једно од кључних питања, које узнемирава све (почевши од председника држава до обичних грађана) јесте: да ли постоји ризик од смрти после вакцинације? До данас, бар једну дозу вакцине добио је сваки четврти житељ планете (подаци СЗО). Зар није било леталних исхода?

Не изненађује да и СЗО, и државни здравствени органи, и водећа светска средства информисања радије заобилазе ово кључно питање. Јасно је и зашто: СЗО је поставила државама задатак да вакцинишу 80% становништва. Свако помињање леталних исхода, па чак и ризика од леталног исхода, може упропастити светску вакцинациону кампању.

Многе економски развијене земље труде се да сачувају формалну пристојност. Државни здравствени органи и регулатори тржишта фармацеутских препарата данас су увели појам: „Управљање вакцинацијом против КОВИД-19“.

То значи да се сваки човек који је добио вакцину, касније прати и посматра, и сваки нежељени ефекат вакцинације се бележи. Све до леталног исхода. За неке земље „управљање вакцинацијом“ – нов је посао, не нарочито јасан. За друге, као да је уобичајен.

Испоставило се да су у низу земаља Запада, још пре „пандемије КОВИД-19“, били изграђени информациони системи за праћење могућих негативних последица примене медицинских препарата. Ови системи представљају базе података настале сакупљањем и обрадом примарних информација. Примарни подаци се шаљу у медицинске установе, лекарима и грађанима. Не постоји строга обавеза слања обавештења о свим „негативним“ случајевима медицинским установама, лекарима и грађанима. Ствар је добровољна.

Зато многи сумњају у информације које се налазе у базама података. Неки експерти претпостављају да се у таквим системима бележи само један од сто случајева. Но, и то је боље него ништа. Чак се и из тих ограничених информација могу временом „исцедити“ неки интересантни закључци.

У САД је то Систем обавештавања о нежељеним ефектима вакцина (the Vaccine Adverse Event Reporting System — VAERS). VAERS је створен 1990. године. У надлежности је Центра за контролу и превенцију болести (the Centers for Disease Control and Prevention — CDC) и Управе за контролу квалитета прехрамбених производа и лекова (the U.S. Food and Drug Administration — FDA).

У Европској заједници постоји аналогни систем који се зове EudraVigilance (EV). Он је у надлежности Европске агенције за лекове (European Medicines Agency – EMA). Своју делатност систем EV је почео да развија 1995. године.

У Великој Британији сакупљање и обраду података о последицама примене лекова, укључујући и вакцина, обавља Агенција за регулисање тржишта лекова и производа за негу здравља (The Medicines and Healthcare products Regulatory Agency — MHRA).

У Канади делује Канадски систем евиденције негативних последица имунизације (Canadian Adverse Events Following Immunization Surveillance System — CAEFISS).

У Аустралији сличне функције обавља Аустралијска управа за лекове (Therapeutic Goods Administratioin — TGA).

На сајтовима горе поменутих информационих система, постоји показатељ: укупан број саопштења о негативним појавама. Саопштења се класификују по различитим обележјима. Детаљи веома варирају. У свим системима се бележе случајеви леталних исхода. Понекад се примарни подаци накнадно коригују. Како саопштавају на сајтовима, корекције се врше после допунских испитивања. На неким сајтовима укупан број умрлих се не наводи, подаци су разбацани по разним одељцима, зато је потребно време да се схвати прави смисао података.

Навешћу неке бројке из америчког систем VAERS. Последњи подаци, стање на дан 30. јула 2021. године. Укупно је евидентирано 545.338 случајева са негативним ефектима после вакцинације против КОВИД-19. Случајева који нису опасни («Not Serious») било је 219.562. Произилази – остали случајеви (325.776) треба сматрати опасним. А то је готово 60% свих случајева.

Овде спадају бројни различити облици опасних случајева, све до прекида трудноће и побачаја. Издвојена је и позиција „Смрт“ («Death»). Леталних исхода има 12.366. Такође, постоји ставка „Претња по живот“ («Life Threatening») — 12.193. Вероватно ће део вакцинисаних из ове ставке, временом, прећи у ставку „Смрт“.

30. јула 2021. године у САД број вакцинисаних (укључујући и оне који су примили једну дозу) износио је 190,51 милиона људи. Број забележених негативних појава износио је 0,29% од укупног броја потпуно или делимично вакцинисаних. Другачије говорећи, на сваких милион вакцинисаних долази 2.900 оних који су, овако или онако, пострадали од вакцина.

Није тешко израчунати да на један милион грађана САД који су добили вакцину, долази приближно 65 умрлих. Ради поређења навешћу да сваке године од сезонског грипа у свету умре, у просеку, 50-100 људи на један милион житеља планете.

А сад кратко о ситуацији у Европској унији. По подацима система EudraVigilance (EV) до 22. јуна 2021. године укупан број случајева негативних ефеката вакцинације од КОВИД-19, износио је 1,509.266. У том броју, број тешких случајева износи 753.657 (то јест приближно половина свих негативних ефеката). Број леталних исхода вакцинације износи 15.472.

Ситуација у Великој Британији. 7. јула број леталних случајева вакцинације, по подацима MHRA је 1.470.

У Канади до 30. јула ове године у систем CAEFISS пристигло је 11.471 обавештење о нежељеним последицама вакцинације, при чему 2.849 саопштења су се односила на озбиљне случајеве. 167 саопштења-случајева односила су се на летални исход вакцинације.

Наравно, у неким земљама власти су принуђене да признају, у читавом низу случајева, чињеницу о смрти после вакцинације. Но, власт то не чини редовно, већ с времена на време. Најчешће онда када није могуће прикрити смрт. Али потпуне слике нема.

Као пример таквих „ванредних“ саопштења можемо навести Аустрију. 20. априла Федерално управа за безбедност у области здравства у извештају за период од 27. децембра 2020. до 16. априла 2021. године, саопштила је да је број леталних случајева после вакцине против корона вируса у Аустрији дошао до 74. „Федерална канцеларија за безбедност у области здравства била је обавештено о 74 смртна случаја, временски блиска вакцинацији од КОВИД-19.“ (64 — BioNTech-Pfizer, 4 — Moderna, 6 — AstraZeneca)» – примећује се у извештају.

Веома чудно и двосмислено било је иступање 28. јула бугарског министра здравља Стојча Кацарова, који је изјавио да је због грешака учињених у Бугарској, при организацији вакцинационе кампање против корона вируса, умрло око 10 хиљада људи. До краја није разјашњено који су узроци тих десет хиљада смрти. С једне стране министар је говорио да се у земљи одуговлачило са почетком вакцинације па је то довело до смрти оних који су могли бити спасени помоћу вакцина.

А са друге стране ружио је вакцину британско-шведске компаније AstraZeneca (коју је Бугарска прво одабрала) назвавши је неквалитетном. Треба разумети да је део умрлих у Бугарској приписан овој вакцини.

Ја сада не постављам питање зашто официјелним подацима о нежељеним последицама и смрти од вакцина многи експерти не верују, сматрајући да су мање или више умањени. На мене лично утисак остављају чак и званични подаци.

Укупан број леталних исхода од вакцинације против КОВИД-19 у САД, ЕУ, Великој Британији и Канади до јуна-јула ове године износио је 29.475 људи. И све то за неких пола године активне вакцинационе кампање. Ради поређења: САД су изгубиле у току рата у Вијетнаму 58.000 људи (убијени, умрли од рана, нестали…). Но, приметићу да су ти губици настали током осам година (од 1965 до 1973. године). Можемо, такође, упоредити данашњу вакцинацију са вакцинацијама у ХХ веку. Тада је, такође, било случајева леталних исхода, али они су мерени једноцифреним бројевима. Но, ако би број постао двоцифрен, вакцинација би била обустављена. 

Узгред, систем  VAERS даје статистику смртности и по основним врстама вакцина које се примењују у САД — PFIZER/BIONTECH, MODERNA и JOHNSON& JOHNSON. На основу тога можемо израчунати релативну стопу смртности по наведеним препаратима.

Табела 1. Подаци о коришћењу и смртности основних врста вакцина у САД, стање на дан 23. јула 2021. године

Број вакцина у милионима доза

Број регистрованих леталних исхода после вакцина

Број леталних исхода на 1 милион доза

Извор: COVID Vaccine Data.

Може се уочити да коефицијент смртности за три основне врсте вакцина које се користе у САД, постепено расте. Ја сам, конкретно, проверио коефицијент смртности од вакцина 9. јула и добио следеће резултате (број леталних исхода на један милион доза): Pfizer/BioNTech — 39,77; Moderna — 21,69; Johnson & Johnson — 46,12. Као што видимо, коефицијенти смртности по вакцинама за две недеље (од 9. до 23. јула) порасли су. Посебно за вакцину Pfizer/BioNTech.

Узгред, требало би напоменути да је почетком ове године РФПИ (Руски фонд директних инвестиција) додељена мисија промоције вакцине „Спутњик  V“ у свету. Због тога је Фонд направио званичан  Twitter-акаунт, и почео на њему да објављује информације о наведеном препарату. 

У једној од објава на овом налогу, у априлу, саопштено је да су специјалисти проучили јавне податке 13 медицинских регулатора (САД, Француска, Немачка, Велика Британија, Норвешка, Аустрија, Италија, Индија, Аргентина, Бразил, Чиле, Данска и Русија). Спроведена је упоредна анализа вакцина које се користе у овим земљама. Резултати истраживања су показали да по броју смрти на један милион датих доза вакцина, руски „Спутњик  V“, у поређењу са светским лидерима у продаји — Pfizer, Moderna, AstraZeneca и Johnson & Johnson — представља најбезбеднији препарат.

Према стању 19. априла, просечна стопа смртности после вакцинације, по подацима аутора истраживања, по појединачним препаратима, била је следећа (број леталних исхода на 1 милион доза вакцина): Pfizer/BioNTech — 39,4; Moderna — 20,2; AstraZeneca — 12,8; Johnson & Johnson — 7,5; «Спутник V» — 2,0.

Уочљиво је да се подаци истраживања објављени у априлу о вакцинама  Pfizer/BioNTech и Moderna, не разликују много од бројки наведених у Табели 1. Што се тиче вакцине  Johnson & Johnson, априлске и јулске бројке се јако разликују. Наиме, у априлу вакцина  Johnson & Johnson тек је улазила на тржиште и није се видело њено право лице. Данас је она по леталности претекла чак и вакцину Pfizer/BioNTech.

Обратите пажњу — леталност «Спутњика V» у поређењу са западним вакцинама ниска је, но, свеједно — присутна. У том смислу изазива чуђење изјава министра здравља Русије Михаила Мурашка, који је крајем јуна саопштио да не зна ни за један смртни случај од вакцине «Спутник V».1

11.8.2021.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

НАПОМЕНА:

1. У чланку под насловом „Чиновници дају збуњујуће изјаве а људи умиру“ Валентин Катасонов пише: „…Током овогодишње „отворене линије“, 30. јуна, Председник Русије Владимир Путин, признао је да после вакцинације, у нашој земљи, 10% вакцинисаних оболева. Он, истина, није рекао каква је њихова даља судбина. Специјалисти који су коментарисали ову Путинову изјаву, у својим мишљењима су се поделили. Једни су тврдили да је вероватноћа смрти тих људи већа него оних који су се заразили без вакцине. Други, обрнуто, кажу да је нижа. Не желим да се упуштам у стручне медицинске дискусије. На крају крајева, и једни и други су сагласни да вакцинација није гаранција да човек неће умрети од КОВИД-19.

Хајде да заузмемо неутралну позицију. То јест, сматраћемо да је иста вероватноћа да особа која се разболела после вакцинације – умре, као и невакцинисана особа која је оболела.

Поново нам је потребна статистика. По подацима Универзитета Џонс Хопкинс (САД) до 26. јула 2021. године укупан број оболелих са дијагнозом КОВИД-19 у свету износи 196,6 милиона. Умрло је 4,2 милиона људи – отприлике 2% оболелих. Ако применимо просечан светски проценат на цифру коју је Владимир Путин изнео 30. јуна, онда ћемо добити да после вакцинације у Русији треба да умре 0,2% од укупног броја оних који су добили вакцину. 

До 28. јула, код нас, у Русији, вакцинисано је у потпуности 24,1 милиона (16,7% становништва земље). Најмање једну дозу је добило 60,1 људи. Дакле, још једном понављам: од вакцинисаних против корона вируса оболева 10% (Путинове речи); од вакцинисаних умире 0,2% (мој прорачун). На тај начин, од оних који су вакцинисани у Русији против КОВИД-19, требало би да умре 120.000 људи. То произилази из Путинових речи и светског просека.“ (Прим.прев.

Извор: http://russnov.ru/valentin-katasonov-tak-skolko-zhe-lyudej-v-mire-umiraet-ot-vakcinacij/