Мирча Елијаде, О СИМБОЛУ

/…/ Најпре, допустите нам да кажемо да на нивоу древних друштва цео симболизам јесте, или је у најмању руку био, религијски симболизам. Симболи откривају модалитет стварног или дубоку структуру Света и на духовном хоризонту примитивног човека стварност се меша са Светим а Свет се сматра креацијом бога. Дакле, свако откривање се односи на структуру Универзума или на различите начине постојања у свету, а посебно људског постојања, и у исто време је то откривање религијске природе. Од почетка древних култура хијерофанија је истовремено и онтофанија, а манифестација Светог је еквивалентна откривању бића и vice versa.

Из тога следи да је древни религијски симболизам зависан од онтологије. С одређене тачке гледишта, сам симбол се може сматрати језиком који је, иако концептуалан, ипак способан да изрази кохерентну мисао о постојању и о Свету. Симбол нам открива пресистематску онотологију, која је, заправо, израз мисли из периода када концептуални речници нису још увек били конституисани. Да дамо само један пример: појмови који означавају „постајање“ појављују се касно у историји, и то само у неким језицима високе културе: санскриту, грчком, кинеском. Али симболизам „постајања“, слике и митови који га покрећу већ су исказани у древним слојевима културе. Све слике спирале, таласања, појављивања светла из сенке, месечевих фаза, таласа итд. представљају идеје кретања,циклуса, трајања, преласка из једног начина постојања у други (прелазак „нествореног“, сенке, у „створено“, светло). Ти симболи и митови „постајања“ имају лунарну структуру. Месец је тај који открива par excellence ток, пролаз, попуњавање, опадање, рођење, смрт и поновно рађање, укратко космичке ритмове, вечно постајање, ствари, Времена. То говори да је, захваљујући лунарном симболизму, предијалектички човек био способан да постане свестан темпоралног модалитета Космоса много пре него што је систематска мисао успела у расветљавању концепта „постајања“ и његовог изражавања одговарајућим појмовима.

Дрги примери могу бити дати да би илустровали чињеницу да симбол може да изрази „истине“ теолошког реда; и то опет из периода предијалектичке мисли, суштинска функција симбола управо је у откривању структура стварног које је недоступно емпиријском доживљају. Речи које изражавају концепте трансцендентости и слободе посведочене су релативно касно у историји филозофије. И још увек се, у примитивним културама, многи симболи и митови који се односе на „магични лет“ и небеско уздизање користе да означе та духовна искуства. „Магични лет“ изражава чињеницу да је тежина укинута, да се онотолошка мутација одиграла у самом људском бићу. Са друге стране, цео скуп симбола и значења који су у вези са духовним животом и посебно са снагама интелигенције једновремено су слике „лета“ и „крила„.

Лет“ се преводи као интелигенција, разумевање тајних или метафизичких истина. „Интелигенција /tanas/ је најбржа од птица“, каже Rig Veda, VI, 9,5. И Pa Ycavimca Brahmana, VI,1,13, одређује: „Онај ко разуме има крила.“ Уколико се размотри „лет“ и цео његов упоредни симболизам у свом тоталитету, њихов значај се одмах открива: све се преводи као прекид који се одражава у Универзуму свакодневног искуства. Двострука намера тог прекида је очита: путем „лета“ добијамо одмах и трансцендентост и слободу.

Ова чињеница има своју важност. Она доказује да корени слободе треба да се траже у дубинама психе, а не у условима које су створили неки историјски тренуци, другим речима, да жеља за апсолутном слободом спада међу суштинске носталгије човека, без обзира на културни период и облик друштвене организације. Прекид изазван „летом“ такође означава чин трансцендентности. Није тешко срести, већ и међу „примитивнима“, жељу да се надмаши људско стање „са висине“, да се оно преиначи сувишном „спиритуализацијом“. Зато можемо да преведемо све митове и симболизам „магичног лета“ као носталгију да видимо људско тело како се понаша као „дух“, да преиначимо телесни модалитет човека у модалитет духа.

Када кажемо да су симболи успели у откривању структура стварног, што је много касније и у одређеним културама било означено појмовима, не намеравамо да хомологизујемо симболе с појмовима. Њихова суштина и њихова функција су различите. Симболи још увек одржавају контакт са дубоким изворима живота, они изражавају, можемо да кажемо, „проживљено“ духовно. То је разлог зашто симболи имају божански ореол: они откривају да су модалитети Духа у исто време манифестације Живота и, последично, непосредно укључују људско постојање. Симболи не само да откривају структуру стварног или чак димензије постојања већ у исто време имају значај за људско постојање. Због тога чак и симболи који носе крајњу стварност здружено стварају неко егзистенцијално откривање за човека који одгонета њихову поруку. Овде можемо да измеримо сву удаљеност која одваја концептуални језик од симболичког језика. Не само зато што, кад год тежи да ухвати контрадикторне аспекте крајње стварности, концептуални језик понекад долази у сукоб са значајним потешкоћама, већ и зато што не успева у саопштавању егзистенцијалног значај који прати откривање дубоких структура стварности.

Знамо за очајничке напоре разних како источних тако и западних теолога и метафизичара да концептуално изразе coincidentia oppositorum, тј. начин постојања Крајње Стварности, Апсолутног или Божанског. Али тај начин постојања је прилично лако изражен религијским сликама и симболима. На пример, повезани Змија (симбол подземних Сенки и неманифестног) и Орао (симбол Сунчеве светлости и манифестног), или кинески дијаграм јин-јанг (Yin-Yang) или парадоксална коегзистенција, у истој божанствености поларног и антагонистичних принципа. У ведској Индији, Сунце, прототип Богова, такође је „Змија, Агни, бог ватре, у исто време је „Асура свештеник“ (Rig Veda, VII, 30,3) тј. суштински „демон“.

Такође је потребно не изгубити из вида једну особеност која је специфична за симбол – његову мултивалентност, која је, заправо, многострукост значења које он изражава једновремено. Због тога је понекад тако тешко објаснити симбол, исцрпити његова значења; он се односи на плуралитет контекста и вредан је на више нивоа. Уколико задржимо само једно од његових значења, изјављујући да је оно једино „фундаментално“, или „прво“ или „оригинално“ значење, ризикујемо да не ухватимо истинску поруку симбола. Шта год да симбол покушава да нам покаже, то је управо јединство између разних нивоа стварног и за нас је то јединство рационално тешко доступно. Интерепретација симбола редуктивним методом, тј. свођењем свих могућих значења на само једно значење проглашено је за „фундаментално“, чини нам се погрешном. Спознаја функција симбола је управо у томе да нам открије перспективу из које ствари изгледају другачије а веома посебне активности нам се откривају као еквивалентне и сједињене. Санскритска реч linga (дословно: фалус), тако важна у хиндуизму, повезана са langula (плуг), потиче од аустријско-азијског корена lak који именује и ашов и мушки генеративни орган. Жена се пореди са тлом, фалус са ашовом, а генеративни чин са аграрним радом. Али, како се ашов назива фалусом, а сејање је хомологно са сексуалним чином, не подразумева се да „примитивни“ фармер не зна за специфичну функцију свог рада и непосредну конкретну вредност свог алата. Симболизам додаје нову вредност објекту или акцији, иако без поремећаја њихових сопствених и непосредних вредности. У примењивању самог симболизма на објекат или радњу симболизам се одржава „отвореним“. Симболичка мисао чини да непосредна стварност „сјаји“, али се она не умањује нити се смањује њена вредност: у њеној перспективи Универзум није затворен, ниједан објекат није изолован у својој езгистенцијалности, све се држи заједно у затвореном систему кореспондирања и асимилације.

Мирча Елијаде, СИМБОЛИЗАМ, СВЕТО И УМЕТНОСТИ, (одломак из есеја „Симболизам Сении у древним религијама“, стр. 29-34), Гутенбергова галаксија, Крушевац, 2006.

Приредила: Дијана Апостолос-Кападона
Превела: Јелена Новаковић

Петер Хандке, ЖЕЛИМ ДА ОНО ШТО СТОЈИ У СЕНЦИ ПОМЕРИМ НА СВЕТЛОСТ

Жарко Радаковић: Може ли се по занимању бити писац?

Петер Хандке: Писање није никада призната професија. Многи, опет, приписују писцу нешто што је и више од позива. Али већина мисли да од тога „нема хлеба“. А притом се мисли: „Шта ће нам књиге!“… И код мене је ишло тешко. У младости сам дуго имао проблема да изјавим: „Ја сам писац“… Али дошао је једном и тај тренутак када сам, после низа година рада и борбе за сваку књигу, помислио: Е сад ћу, кад дођем у неки град и одседнем у хотелу, да убележим у књигу гостију, у рубрици занимање, „писац“. Једном сам био у Карсту, или Красу, као се то на вашем језику каже, у Томају, родном месту Сречка Косовела. Био сам тамо јер ми Косовелове песме значе много. И стајао сам на његовом гробу; на надгробној плочи је писало: „Сречко Косовел, словеначки песник“. Први пут сам тада помислио: Зашто да не? Зашто не би и мени кад умрем стајало на надгробној плочи поред имена – „аустријски писац“… Дакле, мораш себе да одредиш и такав се људима наметнеш. Али мораш и да останеш недохватљив. Поштовање! Не почасти, оне су ми одвратне! Одстојање и поштовање! Кад ми се неко сувише приближи и у мене зури, одмах ми је јасно да у животу ништа није читао.

Жарко Радаковић: За кога писац пише? Често се прижељкује да пише о стварности блиској читаоцу; и захтева се „да пише тако и тако“… Како се Ви односите према очекивањима својих читалаца?

Петер Хандке: Писац, самим тим што је писац, већ поседује свест о томе да оно што он доживљава јесте доживљај. А то је у књижевности више од пуког доживљавања. Дакле, то што као писац доживљавам јесте нешто субјективно, али у књижевности је доживљај ипак и нешто објективно. Према томе, већ у тренутку доживљавања писац је свестан да је његова субјективност и нешто објективно. За њега ту и не постоји проблем. Јер када би то што писац пише било само његова ствар, о томе би он само говорио, не би писао. Значи, за мене писца не постоји проблем „за кога пишем“. Знам да оно што јесте Доживљај важи за свакога ко жели/може/мора/сме да чита.

Жарко Радаковић: Ако је свет у којем живимо „систем“, па још затворен – где у таквом свету налази своје место писац? Да ли је он „сметња“ систему? Не прети ли писцу, самим тим што је дистанциран, испадање из система?

Петер Хандке: Уметник или писац врши специфичну одбрамбену функцију – одбранити систем од умирање. То је нужно, то је неопходно систему, друштвеном и свакодневном животу. Али свако, па и политичар, уколико није задригао у свом политичком животу, зна добро да су уметници потребни баш да би систем остао отворен. И уметник је човек система. Без система не иде. Али затворен систем, он одумире! У њему умире све душевно! „Душевно“ – та реч је већ озлоглашена, али се увек намеће! У хасидским причама источних Јевреје пише, прича нам Мартин Бубер о рабину који каже: „душа је нешто што нас свакодневно нечему учи“.

Жарко Радаковић: Пођемо ли евентуално од претпоставке да се отвореност система остварује у жељи за променом света, у смислу „гледања на свет другачије“, није ли уметник, песник, писац тај који исијава другачију „светлост“? Ненадано се појављује и подсећа нас да постоји и друго становиште, оно које смо негде испустили… Уметник нам враћа другачији поглед.

Петер Хандке: Уметник је сасвим обичан човек, можда само мало својеглавији од осталих утолико што је у стању да начини корак у страну. Ево, пада ми на памет парабола: као, живиш у некој кући, гледаш на улицу, увек исти поглед…и… одеш једном код суседа, и погледаш сада на улицу: куће, исте оне које си раније гледао, само из нешто помереног угла. И наједанпут, све је другачији. Тако је то. У суштини није у уметности другачије.

Жарко Радаковић: А некако се од уметника у одређеним друштвима претерано очекује: да увек буде „авангардиста“, „револуционар“, да изнуђује промене у друштву… Рекосте да не желите да мењате свет. Па управо сам то и хтео од Вас да чујем!

Петер Хандке: Ја само желим да свет прикажем у свем његовом богатству и вечном миру, у његовој пуноћи и силној ширини. Ништа друго. Дакле, оно што је одувек ту и било. У разнородности. То је оно што желим својим писањем. Само се утолико може рећи и „мењати свет“. Али реч „мењати“ носи у себи и толико много примеса идеологије. Желим само да оно што јесте, што је, заправо, било скривено, доведем до његовој сјаја. Рећи ћу, дакле: оно што обично стоји у сенци, желим да га померим на светлост. То, и ништа друго!

Интервју је преузет из часописа БУКМАРКЕР, издање 1, бр. 2, децембар 2020. (стр. 6-7), Београд

Сергеј Фудељ, ПРЕДОСЕЋАЊЕ СУСРЕТА

Сећање на Бога у верујућем срцу је сећање на љубав.“
(Сергеј Фудељ)

Што је ближи крај живота, све је снажнија љубав према умрлима. Није ли то предосећање сусрета? Осећаш с радошћу, не само њих, већ и све са њима повезано – некакве ствари, старо Јеванђеље и фотељу, шумску стазицу, мирис сена, звона звôн. Очигледно не умире ништа од онога што је било човеку потребно на земљи, што га је, на неки начин, водило ка Богу.

„Јер све је од Њега и по Њему и за Њега“ Ако, како је рекао Дионисије Ареопагит, – „све ствари већ постоје у Богу“ то значи да и свако добро, садашње и будуће, постоји у Богу. Поново ћемо срести – сву топлину земаљску, очишћену и свету, она ће нас обујмити и загрлити, и никада се нећемо са њом растати. Ми идемо, не ка индијској нирвани, већ у Дом Божји, у коме ћемо погледом тражити и наћи све оне које смо заволели на земљи.


Сергей Иосифович Фудель, У стен Церкви  
Превео: Александар Мирковић

Олга Четверикова, НЕОПХОДАН ЈЕ ПРЕЛАЗАК НА ИСТИНСКО ХРИШЋАНСТВО ‒ СВЕ ЗАВИСИ ОД СВАКОГ ВЕРУЈУЋЕГ ЧОВЕКА

Питање: Олга Николајевна, РПЦ се по оценама многих, појављује као инфромативно-идеолошка послуга буржоазије која влада на постсовјетском простору. Да ли сте сагласни са том тврдњом и да ли је данашња РПЦ у складу са хришћанском вером?

Олга Четверикова: То је опасна замка у коју покушавају да нас утерају и из које нема излаза. Јер, постоји Црква као тело Христово, као заједница људи који верују у Христа и који су повезани на мистичком нивоу. Тој Цркви, као што знамо, врата ада неће одолети. И на том плану наша Руска православна црква је заправо Црква. Но, постоји и институција која се бави управљањем и те ствари не треба никада да мешамо.

Данас се, свакако, намеће представа о нашој Цркви, као искључиво институцији, којом управљају јерарси, архијереји и, сагласно томе, све што раде они – приписује се Цркви као таквој. То јест, они се стапају у једну целину. То је озбиљна замка која фактички омогућава да се наш народ завади, да се поједине групе хушкају једна на другу, то јест, да се напујдају неверујући на верујуће и да се направи још један чвор веома озбиљних противречности који је потребан за изазивање потпуног хаоса. И ми видимо како се људи сукобљавају на свим нивоима: политичком, социјалном, етничком, религијском.

Пошто једна група олигарха хоће да се реваншира другој групи, ми запажамо политичку борбу која је повезана са делатношћу, такозване опозиције, коју смо недавно видели на Тверској.

Последњи догађаји су чист спектакл, који, потпуно је очигледно, разиграва владајућа врхушка да би створила привид некакве опозиције. А заправо, све то раде да би уклонили неколико непотребних политичара и заменили их ефикаснијим а све под видом мале револуције. Зато, у овим условима, користе и црквено питање.

И треба рећи да та агентура унутар Цркве ради веома дуго, зато што је, фактички, наша Црква прво ослабљена споља, од стране државне власти. Но, вера људи због тога само је ојачала, а када су олигархијске снаге почеле да користе своју унутрашњу агентуру, то је, испоставило се, било много ефикасније.

Ето шта се активно ради. Нећу ићи далеко у историју, јер је то врло сложено питање, но наша Црква је преживела револуцију. Најважније, она је сачувала све компоненте религиозног живота: догматику, етику и Тајну.

СОВЈЕТСКИ ЧОВЕК И ЊЕГОВ МОРАЛ

Морал совјетског човека био је веома близак моралу верника, јер се њиме хранио. Друга је ствар што светска држава не прихвата догматику, ту смо видели противречности.

Совјетски човек, не знајући за догматику, не познајући Литургију, свеједно је живео у складу са хришћанским моралом. То је био морални стуб који је држао наше друштво.

ХРУШЧОВ И ЦРКВА

А када је на власт дошао Хрушчов (тј. оне снаге које су стајале иза њега ‒ неотроцкистичка варијанта), одлучили су да активно и отворено користе црквене институције за реализацију својих спољнополитичких планова.

Хрушчов се отварао према Западу, желео је да оствари снажну сарадњу и успостави везе са нашим геополитичким противником. И Црква је постала инструмент, монета за размену, јер ми знамо да су у доба Хрушчова отпочели најозбиљнији прогони Цркве. Руководству Цркве је постављен услов – или идете на дијалог или Цркве у СССР-у неће бити.

САВЕЗ РПЦ СА СВЕТСКОМ ВЛАШЋУ

И руководство Цркве је пошло за Никодимом Ротовом,1 који је учинио све да започне дијалог не само са католичком црквом, већ са свим светским црквама, такву политику је наставио да утврђује и јача.

Даље, седамдесетих година, дошло је до малог смиривања, а са перестројком је почела нова етапа отварања. Услови су сада били другачији. Ако је раније била реч о преживљавању Цркве у земљи, сада су црквену паству почели да притискају обећавајући велике привилегије, велику помоћ и потпуну слободу. У то време донет је и донет Закон о религиозним слободама.

Ово је деловало много боље и тада су све снаге РПЦ, које су одраније прихватиле позицију Ротова, његови наследници, подигли, постали веома активни и можемо рећи да они данас управљају Руском православном црквом у савезу са светским властима.

Међутим, ове ствари су недопустиве, јер верујући човек увек живи по заповестима Христовим, а те заповести се не уклапају у друштвено-политички систем, а такође, очигледна је неприкривена агресивна експлоатација у свим сферама.

РПЦ У САВЕЗУ СА ОЛИГАРХИЈОМ

И либерали, и демократи који су грмели на Стаљинов режим због његовог богоборства, данас заузимају ризичне антихришћанске позиције, критикујући црквено руководство због помирења са олигарсима, и тако они, заправо, ударају на Цркву.

А у ствари јерарси, који су у савезу са олигархијским режимом, не представљају Руску православну цркву, јер РПЦ живи по својим заповестима, она живи онако како Христ заповеда.

Но, захваљујући осамдесетим и деведесетим година, када је перестројка тек почела, људи су се оцрковили, изучавали су и читали Јеванђеље, старали се да живе по заповестима. Али, крајем деведесетих, а посебно почетком девехиљадитих, православље је постало помодарство.

ПОМОДНО ПРАВОСЛАВЉЕ ДВЕХИЉАДИТИТИХ У РУСИЈИ

Почело је да јача такозвано „ружичасто православље“ ‒ када људи поштују све потребне ритуале, али садржина не постоји – не живе по Божјим заповестима, јер је за руководство Цркве постало важније свештенство од Светог учења. Почели су да служе свештеници који су се формирали у периоду либералне перестројке и који су већ направили компромис са новим принципима неспојивим са православним учењем.

И када је је део тих свештеника заузео водеће позиције, почели су да одређују понашање верујућих, а за власт је то било врло угодно, као и за агресивно-капиталистичко експлоататорско уређење.

Зато морамо разумети да ће РПЦ остати каква је и била – Црква Христова, и да Она не представља оправдање за стварање овог олигархијског режима.

Питање: Шта мислите, да ли је могуће очистити РПЦ од агената, колумниста и других перосона које је изнутра уништавају? Или је у праву пуковник Квачков који тврди да данашњу РПЦ није могуће реформисати, већ уништити и створити нову руску васељенску православну цркву?

Олга Четверикова: Ставар је у следећем: Руска православна црква је жива чак и ако остане само један верујући, један свештеник, чак ако остану само мирјани, Црква ће, свеједно ‒ живети. Зато она не може да нестане.

Морамо поћи од тога да постоје верујући мирјани и верујући свештеници. И ми не знамо како ће се то десити, и када ће се то десити, но ситуација ће се развијати на тај начин да ће бити неопходно да се чује њихова реч. И биће речена и Црква ће играти водећу улогу у духовном јачању народа. А што се тиче оних који унутар цркве воде антицрквену политику ‒ ко је напустио православно учење, већ је ван Цркве.

Питање: А фактички они се налазе у руководству Цркве.

Олга Четверикова: Црква није световна институција. Ми све време оцењујемо РПЦ са секуларне или државне позиције. Посматрамо је као институт министарства, а Црква је мистичко тело. Због тога, све што је са овим повезано, треба посматрати са другог нивоа.

Зато је, када се поставило питање педесетих година о уласку РПЦ у светски савет цркава, на архијерејском Сабору који је створен крајем четрдесетих, речено следеће: Црква је тело Христово, и ми не можемо учествовати у неким међународним структурама, које представљају политичке или друштвене институције. Како ми, заједница верујућих, можемо учествовати у некаквој политичкој институцији?

Питање о недопустивости овога постављено је веома јасно, и зато је тада на Сабору, прихваћено решење да се категорички одбија разматрање такве могућности. А управо у доба Хрушчова је постала доминантна представа о нашој Цркви као институцији, политичкој институцији, која може улазити у некакве организације, која може доносити политичке одлуке.

На пример, митрополит Иларион, износећи политичка решења, осуђујући Стаљина и стаљинизам, говори, због нечега, у име читаве Цркве. Али он не може да представља целу Цркву. То је његова позиција као митрополита Илариона. Јер, Црква – није институција. За управљање је потребна нека организациона структура али не више од тога.

Наша Црква данас живи у Руској православној Цркви. Зато се не може говорити о потреби стварања неке нове цркве јер опет говоримо о томе да треба створити нову институцију. Али, променивши организациону структуру, променивши форму, можете ли изменити садржину? То показује неразумевање живота Цркве. А шта ће тада бити са богословљем? Да ли ће се променити и богословље?

ГЛАВАНА ДИВЕРЗИЈА – УКЉУЧЕЊЕ У РПЦ ЗАПАДНИХ ТЕОЛОШКИХ УЧЕЊА

А ми знамо да се сада главни ударац наноси управо богословском образовању. Јер, од када је руководство РПЦ ушло у активни дијалог са католицима и протестантима, та сарадња се проширила и на богословље. А богословске идеје католицизма и идеје протестантизма сада се активно уводе и у православно богословље у образовању.

Најозбиљнија диверзија је измена самог православног богословља, које је дефинисано као теологија, а она је дефинисана као наука. Иако богословље не може бити наука, јер је засновано на Откровењу које су добили Свети Оци; читава дисциплина је на томе заснована и она не може бити наука.

Но, богословље су претворили у научну дисциплину, укључили у систем ВАК,2 прешли на принципе Болоње. И то сматрам најстрашнијом диверзијом, зато што су почели активно да уводе западна теолошка учења. И на тим западним теолошким учењима васпитавају нова поколења свештеника.

Митрополит Иларион је о томе пуно говорио ‒ да је наш задатак да припремимо ново поколење свештеника. Заправо, ради се о томе да се подривање Цркве врши изнутра, подрива се учење уношењем новина у Литургију, подрива се променом моралног приступа.

Данас је веома тешко живети по Христовим заповестима, можда зато треба основати неки нови институт? Али шта ће то променити? Зар ће људи почети да живе по заповестима Христовим?

ГЛАВНИ ЗАДАТАК – ДУХОВНО СЕ РАЗВИЈАТИ

Зато је данас наш главни задатак – усредсредити се на очување православне вере у њеној пуној чистоти. А то се не може постићи некаквим институционалним решењима, то се постиже искључиво у сфери духовног живота. Зато, данас све зависи од сваког верујућег човека. Да ли он прихвата хришћанско учење у његовој чистоти, или ће покушати да га прилагоди духу времена. То је језуитски појам ‒ „дух времена“, они га прилагођавајући изопачују.

Мислим да ће ово бити јако тешко, јер питање је да ли ће људи, који данс живе у комфору, хтети да изађу из тог комфора. А хришћанске заповести захтевају веома строгу аскезу, захтевају веома озбиљан духовни рад, на који савремени човек није спреман, пошто је навикао, током свих ових година, да живи према потрошачким вредностима. То је веома озбиљна ствар. Због тога је пре свега потребно духовну еволуцију остварити ‒ у себи.

Потрошачки однос према животу данас имају и богати и сиромашни. И када сиромашни проклињу богате то чине, у значајној мери, и зато што желе да живе исто тако богато као и олигарси, такозвани – изабрани. Овде треба озбиљно радити. И обрнуто, ако се богати лише свог богатства и постану сиромашни, они се због тога неће променити. Њихове вредности ће остати исте и покушаваће да поврате своје богатство.

Мислим да морамо нагласак ставити на нешто друго – на васпитање, на промену погледа на живот, на људе. Неопходан је прелазак на истинско хришћанство. То је велики и интензиван рад, верујући човек схвата да он ка томе иде цео живот, да је само на путу.

Чак и они који живе у складу са хришћанским заповестима, чак и праведници сматрају да не заслужују да се сматрају праведницима.

То је пут којим идемо током целог живота.

06.09.2019.

Олга Четверикова
Превео: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Митрополит Никодим (световно име Борис Геогиевич Ротов, 1929 – 1978) — јерарх Руске православне цркве, од 1963. године митрополит Лењинградски и Ладошки. Председник одсека за спољне црквене односе Московске патријашије од 1960 – 1972. Егзарх Патријаршије у Западној Европи од 1974-1978. Прим. прев.

2. Виша сертификациона комисија, државни орган који додељује дипломе, научне степенове, сертификује научне раднике; врши анализу научних радова и прави сопствену листу препоручених научних радова; обавља контролу и проверу са врло строгим захтевима према уредницима, ауторима и рецензентима свих рецензираних часописа. Прим.прев.

Извор: https://monomah.org/archives/18711?fbclid=IwAR1c4q7Kx7jM8qjX2klc5MNOZsV7Lirv5BuoU7g9HmwfGZeV2jxiayPG67Q

Иван Иљин, ЋОРСОКАК ПОЛУОБРАЗОВАЊА

/…/Како је већина људи у својим одговорима лакомислена! Каткад се чини да они, као аутомати, носе у себи обим спремних знања и тумачења: довољно је да стисну потребно дугме – и одговор поскакује брзином вртуљка. Тај јефтини одговор, лишен садржаја, често није ништа друго него тужна измишљотина. Један измишља, други се хвата за измишљено и преноси даље. А кад погледаш поближе – то је само опште место, празна фраза, производ савременог свезнања, достојан сажаљења. Из таквих општих места, из таквог конгломерата pђавштине, формира се савремени свет – страшно је рећи! – читави „светоназори“, који имају своје поклонике, који се примају озбиљно и добијају похвале…

Данашње човечанство је зашло у ћopcокак полуобразовања и сада убира своје плодове. Полуобразовање означава смрт истинске културе: оно „зна“ то што, стварно, не зна, притом чак и не слутећи о томе што не зна, претпостављајући да за њу недостижног нема. Баш ту и долази крај истинском знању. Човек постаје претенциозан, сигуран у себе, самоуверен, не примећујyћи да црпи своје мишљења из туђеr извора, да сам yoпште није приближен познању, да се претворио у вергл који понавља туђи мотив. Полуобразовање живи од беживотне баналности, лишене конкретне дубине спољашњег и унутрашњег света; пада у самовласност; постаје приврженик празних идеја умишљене културе. Њој измичу воља за истином и тачност знања. И каква је тада цена одговору, ако је он остао без те воље, и без те тачности?.. Одговор је позван да изрази истину или, у сваком случају, потрагу за истином и њено часно излагање, по савести.

Одговор који пренебрегава све то, јесте једна умишљеност, а не одговор. Озбиљно неприхваћено питање не заслужује ни озбиљно име: њему недостаје жар истинске мисли и истинске речи. Ко постави озбиљно питање, тај жуди светлост; светлост, пак, происходи из пламена. Зато и сваки озбиљан одговор мора да светли својим унутрашњим жаром; он мора да буде подобан оку које у себи носи зрак очигледности ког штедро шаље и другима.

Озбиљно питање се бори за истину; последично, њему ће бити адекватан онај одговор који се, такође, озбиљно бори за њу. И на њега треба да одговара само онај ко је и сам изучавао питање, и ко може сам да одговори на њега. Умеће питања претпоставља мајсторство одговора. Коме је све, без напора, јасно, тај никада не може да савлада ни то умеће, ни мајсторство.

Иван Иљин, ПОГЛЕД У ДАЉИНУ, (одломак из есеја Одговор) Бернар, Стари Бановци, 2010.
Превео: Радослав Божић

Иван Иљин, О ЛЕКАРСКОМ ПОЗИВУ

Некада се цела наша наша породица у Москви лечила код лекара којег смо сви волели као најбољег пријатеља. Имали смо у њега безгранично поверење, па, ипак, сад видим да га нисмо довољно ценили… Касније је тешка судбина, која је растрзала Русију, раздвојила и нас од њега; и живот ми је пружио нова искуства у другим земљама. Што је време даље одмицало и што је богатије и разноврсније постајало моје животно искуство пацијента, тим више сам ценио нашег старог пријатеља, тим више је он растао у мојим очима. Он је своје пацијенте лечио другачије од иностраних доктора, лечио их је боље, проницљивије, дубље, нежније… И увек са великим успехом. А једном, кад ме је задесила дуготрајна и, наизглед, „безнадежна“ болест, ја сам му написао писмо у којем сам му рекао све што ми је лежало на срцу. Нисам се ја њему у том писму само „жалио“, нити сам га се само „присећао“ с осeћањем захвалности и поштовања, него сам му, такође, поставио и неколико питања. Питао сам га у чему се састоји начин дијагнозе и лечења коje он примењује? И да ли је тај начин својствен само њему, као лична особеност (таленат, умеће, искуство?) или је, пак, то усавршени терапеутски метод? И ако то јесте метод, у чему се он, заправо, састоји? Да ли је њега могуће утврдити, формулисати и сачувати за будућа поколења? Зато што „метод“ значи „истинити пут“, а ко је једном открио истинити пут, тај је дужан да га покаже и другима.

Тек после неколико месеци добио сам од њега одговор, али је тај одговор био драгоцени документ који је неизоставно требало сачувати. Био је то својеврсни људски и лекарски „credo“, исповедање вере, које је написао племенит и изузетан човек. Уз то, он ме је замолио у случају да га надживим да објавим то писмо, али да не помињем његово име. И ево, ја сада испуњавам његову молбу као жељу покојног пријатеља и износим његово писмо у јавност. А ево шта ми је он писао.

„Драги пријатељу! Ваше писмо било је за мене права радост. И ја сматрам својом дужношћу да на њега одговорим. Али, рећи ћу искрено: то није било нимало лако. Ја сам већ стар и, као и увек, имам мало времена. Отуд оволико кашњење; али ја се надам да ћете ми опростити што сте толико дуго чекали на мој одговор. Понекад имам осећај да бих заиста понешто могао рећи о суштини лекарске праксе. Али спас није у многоглагољивости… А мој отац ми је увек говорио: „Ако си нешто запазио, схватио онда кажи кратко: а ако не можеш кратко, онда још малчице поћути!“.

Ипак, пређимо на ствар.

То што сте Ви тако љубазно окарактерисали као моју „личну лекарску особеност“, према мом мишљењу, спада у саму суштину практичне медицине. У сваком случају, тај начин лечења у складу је са чврстом и свесном руском медицинском традицијом.

Према овој традицији, делатност лекара је ствар служења, а не ствар стицања дохотка; а у опхођењу с болесником – то није yопштено већ индивидуално разматрање и ми у дијагнози нисмо позвани на апстрактну, „конструкцију“ болести, већ на сазрцавање њене специфичности. Лекарска заклетва коју су полагали сви руски лекари и за коју сви имамо да захвалимо руском Православљу, изговарала се код нас с дубоким поштовањем и с пуном озбиљношћу (чак и од стране људи који нису верујући): лекар се обавезивао на самопожртвовано служење; он се заветовао да ћe бити човекољубив и спреман да укаже активну помоћ оболелим људима свих звања; он се обавезивао да ће се предусретљиво одазивати на позив и да ћe по савести помагати свакоме који пати; а 13. том 3борника Закона (стр. 89, 132, 149, и др.) сводио је његов хонорар на скромну меру и стављао га под контролу.

Али, овим још није речено најважније, најглавније оно што се прећутно претпостављало као несумњиво. А то је – љубав. Служење лекара је служење љубави и сапатништва: лекар је позван да се с љубављу опходи с болесницима. Ако тога нема, онда нема главног покретача, нема „душе“ и „срца“. У том случају све се дегенерише и лекарска пракса постаје апстрактно „подвођење“ болесника под апстрактне појмове болести (mоbus) и лека (medicamentum). Пацијент, међутим, нипошто није апстрактан појам који се састоји од апстрактних симптома: он је живо биће, душевно-духовно биће које пати; он је потпуно индивидуалан по свом телесно-душевном саставу и сасвим специфичан по својој болести. Управо тако лекар треба да гледа на њега, да га схвата и да га лечи. Управо на то нас позива наша лекарска савест. Управо таквог ми треба да га заволимо, као брата који пати и коjи нас призива.

Драги пријатељу, није преувеличавање нити парадокс када тврдим да ми морамо да волимо наше пацијенте. Ја увек оcећам да ми – уколико ми је пацијент несимпатичан и у мени не изазива саосећање већ одбојност – не успева да се уживим у његову личност и да нисам кадар да га лечим како ваља. Ову одбојност ја неизоставно морам да превладам. Jа морам да осетим мога пацијента, морам да допрем до њега и да га примим у себе. Ја, такорeћи, треба да га узмем за руку, да заједно с њим уђем у његов „животни дом“ и да изазовем у њему стваралачки, исцелитељски полет снага. Но, уколико ми је ово успело, онда сам ја њега већ заволео. А у случајевима кад ми ово није успевало, лечење је текло несигурно и усиљено.

Лечење, исцељивање је заједничка ствар лекара и самог пацијента. У сваком индивидуалном случају, мора бити створено неко лекарско-исцелитељско „ми“: он и ја, ја и он, заједно, морамо да руководимо његовим лечењем. А то је могуће постићи само уз узајамну симпатију. Психијатри и неуропатолози наших дана признали су то сада као нешто несумњиво. При томе, пацијент који пати, који губи снагу, који не разуме своју болест, зове ме у помоћ; прво што му је од мене потребно, то је саоceћaње, симпатија, уживљавање а управо то и jесте жива љубав. А мени је с његове стране неопходна искрена прича и у описивању болести, и у анамнези, мени је преко потребна његова искреност; ја тражим његово поверење – и не само у то да ја „знам“, „разумем, „помажем“, него поготово у то да ja осећам његову болест и његову душу. А управо то и јесте Његова љубав према мени, коју ја морам да заслужим и стекнем. Он ће ми утолико лакше и утолико више веровати, уколико у њему живље буде осећање да ја стварно на себе примам бреме његове болести, да делим његове стрепње и надања и да сам одлучио да предузмем све што је у мојој моћи како бих га избавио. Лекар који не воли своје пацијенте… шта je он у ствари? Хладни доктринер, љубопитиви испитивач, шпијун симптома, аутомат за рецепте….А лекар којег пацијенти не воле, у којег немају поверење, личи на „ходочасника“ којег не пуштају у светилиште, или на војсковођу који на јуриш треба да освоји потпуно неприступачну тврђаву…

Тo je прво. А затим морам да установим да ли је пацијент стварно болестан и да ли стварно жели да оздрави: будући да постоје тобожњи пацијенти, умишљени болесници, који уживају у својим,болестима“ и које ваља лечити сасвим другачије. Потребно је, као неоспорно, установити да он пати и да хоће да ce oслободи своје патње. Он мора бити спреман и способан за самоисцељење. Ја ћy, дакле, морати да се обратим његовом унутарњем, скривеном „самолекару“, мораћу да га пробудим, да с њим успоставим креативни контакт, да учврстим успостављену везу и да помогнем „самолекару“ да се активира. Пошто је, на крају крајева, свако лечење, у ствари, самолечење, a свако здравље је самостална равнотежа коју одржавају инстинкт и целокупни организам…

Да, свако од нас има свог личног „самолекара“, који осећа опасности и болести, и ћутке, не изговарајући ни реч, потајно предузима неопходне мере: или тера у шетњу, или затвара рану која крвари, или гаси апетит (кад је неопходна дијета), или шале неочекивани сан, или, пак, прекида пренапрегнути рад мигреном. Али постоје људи код којих је овај тајанствени „самолекар занемарен и потцењен: они не живе инстинктивно него „разборито“, самовољно или, пак, удовољавајући pђавим страстима – и не слушају га, престају да примају његова тиха, мудра упутства; и он у њима тавори у некаквој чудној биолошкој немоћи, искључен, занемарен, потцењен…

Без креативног контакта са овом самоисцељујућом снагом организма, човеку је једино могућно преписивати корисне отрове и одстрањивати некакве лаке симптоме, али се пут ка истинском оздрављењу тако не може наћи. Право здравље је стваралачка функција инстинкта самоодржања; у њему се одмах испољавају и воља, и уметност, и непрекидно деловање индивидуалног, „самолекара“. А контакт с тим лекаром остварује се управо кроз уживљавање, кроз исправне савете, кроз оптимистичко бодрење болесника и нежну сугестију (своjеврсну „наводећу сугестију“).

Отуда је јасно да је свако лечење савршено индивидуалан процес. На свету не постоје jеднаки људи; идеја једнакости је празна и штетна измишљотина. Ниједан лекар никада није имао посла са два идентична пацијента или, тим пре, са двема jеднаким болестима. Сваки пацијент је на свој начин јединствени непоновљив. И не само то: у ствари, не постоје такве „болести“ о којима говоре уџбеници и малограђани: постоје само болесни људи и свако од њих болује на свој начин. Сви нефритичари су различити; сви реуматичари су специфични; ниједан једини неурастеник не личи на неког другог неурастеника. Само се у уџбеницима говори о „болестима“ уопште, и о „симптомима“ уопште; у стварном животу, постоје само „појединачни болесници“, то јест, индивидуални организми (који су изгубили своју равнотежу) и људи који пате. Зато смо ми, лекари, позвани да сваког пацијента сагледамо у његовој) индивидуалности и у свој његовој особености, и да га стално сазрцавамо као неки „уникум“.

Tо значи да ја у себи морам да изградим посматрањем и интелектуалном уобразиљом – за сваког пацијента нешто као посебан „препарат“, као посебан специфичан „облик“ њeговог организма, верни „imago“ брата који пати. Ја морам да посматрам и тумачим његова стања, патње и симптоме кроз овај „облик“; ја морам да полазим од њега приликом доношења судова и да увек будем спреман да у нега унесем неопходне исправке, поправке и допуне. Мени се чини да овај процес има у себи нешто уметничко, да има везе са естетским стваралаштвом; мени се чини да добар лекар, до одређене мере, мора да постане „уметник“ својих пацијената да ми, лекари, непрестано морамо да се бринемо о томе да наша перцепција пацијената буде довољно суптилна и тачна. Нама jе стављено у задатак „уживљавање“, сазрцавајућа „идентификација“ с нашим пацијентима: и то не може бити замењено ни апстрактним мишљењем, ни конструктивистичким фантазирањем.

Сваки болесник налик је ,“живом острву“. А то острво има своју историју и своју „предисторију“. Та историја се не поклапа са анамнезом пацијента, то јест, са оним чега он успева да се сети и да исприча из своје прошлости; свака анамнеза има своје природне границе; она се прекида, постаје нетачна и проблематична, чак и онда кад је пацијент потпуно искрен и отворен (што се ретко дешава) и кад поседује добро памћење. Стога грађа коју пружа анамнеза мора бити потврђена и допуњена на основу података, сазнања, запажања и сазрцања самог лекара. Он то мора да постигне посредством пажљивог испитивања и унутарњег посматрања, али, неизоставно, у дубоком и опрезном ћутању („у себи“). Такозвана „историја болести“ (historia morbi), у ствари, није ништа друго до целокупна животна историја самог пацијента. Ја морам да caгледам болесника из његове прошлости; ако ми то успе, имам шансу да нађем кључ за његову садашњу болест и врата за његово будуће здравље. Тада ћe cе његова болест појавити преда мном као најнижа тачка његовог живота, од које може отпочети успон ка оздрављењу.

Људски организам, као жива индивидуалност, јесте тајанствени систем самоодржавања, самоисхране, самообнове некаква целина у којој све једно другом припада и једно друго подржава. Зато се ми не смемо ограничавати само на симптоме и оријентисати само по њима. Симптоми, наизглед једнаки, могу имати различито порекло и потпуно различито значење у целовитом животу организма. Симптом је само површна исходишна тачка; он истраживачу само отвара врата, нешто као улаз у рударско окно. Он мора бити стављен у контекст индивидуалног организма како би га расветлио и како би и сам из њега био расветљен.

У животу сам често размишљао о томе да филолози, који разматрају реч у њеној апстрактној форми, одвојено од њеног смисла, као празан звук – убијају и губе свој предмет. Слично ствари стоје и код нас лекара. Све живи у контексту овог индивидуалног, Богом сазданог, органско-уметничког споја, у живом контексту ове људске личности, с њеним индивидуалним наслеђеним бременом, с њеном субјективном прошлошћу, садашњошћу и органским окружењем. Упоредна анатомија нас учи да путем синтетичког сазрцања – на основу јeдне кости реконструишемо цео организам. Лекарска дијагноза захтева од нас да на основу једног поуздано запаженог симптома – додиром и њухом, истражујући и посматрајући, постепено – реконструишемо цео индивидуални систем дисања, исхране, крвотока, рефлекса, унутарње секреције, нервног тонуса и свакодневног живота нашeг пацијента. Ово органско сазрцање , морамо све време у ходу да дограђујемо и исправљамо свим могућим методама: проницљивим питањима, која се постављају узгредно, без нарочитог наглашавања и која уопште не плаше болесника, ћутљивим запажањима о његовим наизглед безначајним манифестацијама, покретима и исказима, ћутљивим прогнозама о којима болесник не треба да нагађа, тумачењем његовог хода, анализом његове крви и других излучевина итд. Све ово немогућe je без уживљавања, а уживљавање је не могућe без љубави. Све ово доступно је једино уметничком сазрцању. И лекар, заиста, може бити упоређен са „идеографским“ историчарем, који истражује једну, у својој врсти јединствену „историјску појаву“ која га је посебно заинтересовала.

Човек, уопштено говорећи, постаје ,“оно“ што свакодневно ради или не ради. Нека он само проба да се не крећe или да прекине исцељујући сан – и због ових свакодневно пропуштених , „ситница“, ускоро ће се појавити болест. Напротив, уколико он свакодневно, макар малчице, буде веслао, или уколико се навикне да одрема макар и пет минута усред свакодневне вреве он ће брзо, уз помоћ ових оздрављујућих вежби, стећи извесну залиху здравља.

Стога здрав, хигијенски „дневни програм“, који је у стању да постепено васпостави изгубљену равнотежу организма, сваком од нас обећава исцељење и здравље. Право лечење не настоји да једноставно лековима одстрани извесне непријатне и болне симптоме; не, оно подстиче организам да сам превлада ове симптоме и да их више не производи. Исто тако, ствар није само у томе да се отклони смртна опасност, већ и у томе да се изгради индивидуално исправан начин живота и да се пацијент научи да у њему ужива. Следеће речи тачно преносе главну мисао: прави „лек“ није горак, већ сладак; њега лекар посебно проналази за конкретног пацијента, и то га проналази заједно са пацијентом; он код пацијента мора да подстакне жељу за животом, да му пружи животни оптимизам и да уздигне његове стваралачке снаге. Здравље је равнотежа и ужитак. Лечење је пут који води од патње ка радости.

Постоји изрека: „Не бирај Сењку по капи, него капу по Сењки“. Исто важи и за одећy и обућу. А применљиво је и на лекове и на начин живота. Нe постоје свеисцељујућа средства; „панацеја“ је штетна илузија. Не постоји таква „инјекција“, нити постоји такав начин живота који би свима био од користи. Уколико лекар проналази ново средство, или нов начин живота (на пример, режим Кнајпа, или вегетаријанство) и почиње да га примењује на све пацијенте – инсистирајући, експериментишући, сугеришући и тријумфујући он поступа ружно и штетно. Овакво лечење ја зовем „Прокрустовим лечењем“, по легендарном разбојнику који је све људе стављао на једну исту постељу: дугајлијама би онда скраћивао „вишкове“, кратке би истезао до „потребне“ мере. Такви лекари увек су се могли срести, а срећу се и данас. Такав лекар „воли“ оне пацијенте којима његово ново средство „помаже“, пошто они угађају његовој таштини и среброљубљу, док се према онима, којима његова тобожња „панацеја“ не помаже, односи хладно, грубо, па, чак, непријатељски.

Тврдећи све ово, ја се уопште не одричем свих наших лабораторија, анализа, рентгенских снимака, наших мерења и пребројавања. Али, сва ова аритметичка и механичка помоћна средства наше праксе, добијају своје право значење захваљујући правилној примени: све су ово само почетна слова нашег лекарског текста, ово је природно-научна азбука наших дијагноза, али нипошто не још и сама дијагноза. Дијагноза се остварује у живом уметничко-љубавном сазрцавању брата који пати, и лекарска пракса је индивидуално-примењено истраживање које тражи пут који би у њему поново успоставио изгубљену органску равнотежу.

Али, то још није све. Тешко оном међу нама, ко у лечењу занемари духовну проблематику свога пацијента и ко с њом не уме да се носи! Лекар и пацијент су духовна бића која морају заједнички да усмере судбину духовног човека који пати. Само уз овакво схватање, они ће наћи прави пут. Човек није ни печурка, ни жаба: енергија његовог телесног организма, његовог „соматског Ја“, дата му је зато да би он трошио и сaгоревао његове материјалне залихе у духовном раду. Taкo постоје људи који сагоревају превише своје енергије и својих материја у духовном раду и због тога пате, а постоје и други људи који покушавају да истроше сву залиху својих телесних снага и материја кроз тело, а дух занемарују и због овога доживљавају крах. Постоје болести уздржавања (аскеза) и болести разузданости (претераног трошења). Постоје болести занемареног и стога онемоћалог тела; и постоје болести занемареног и стога немоћног духа. Лекар све ово мора да установи, одмери и нађе индивидуално-правилно решење, и то тако да пацијент то не примети. Не може се лечити тело, а да се при томе у обзир не узму душа и дух, али дух врло често неће да зна да га „лече“. Зато сваки од нас лекара мора до танчина да познаје душевне болести; лекар увек мора да има при себи „наочаре“ стручњака за нервне болести, које ћe примењивати пажљиво и ћутке…

Само идући овим путем, ми можемо остварити синтетичко, стваралачки живо дијагностичко сазрцање и лечење. Само тако, ми ћемо схватити патњу нашег пацијента у његовој органској целовитости и умећемо, на прави начин, да му олакшамо његову тајанствену болест.

Драги пријатељу! Ја бих желео да Вам поверим ова фрагментарна запажања као својеврсну „исповест“ старог руског лекара. Ово нисам ја измислио, Ја сам само цео живот примењивао ова правила и сад сам их исказао. Она су укорењена у традицијама руске духовне и медицинске културе и треба да буду по могућности предата новим поколењима руских лекара. А како ћy ja, највероватније, свој земаљски пут окончати пре Вас, то Вас молим да ми учините следећу услугу: сачувајтe моје писмо и објавите га након моје смрти онде и онда, где икада Ви будете сматрали да је то сврсисходно. Али, том приликом не помињите моје име зато што, уистину, ствар није у имену, већ у културној традицији руског лекара. А и времена су сада таква, да свако неопрезно помињање имена, неког може да одведе у пропаст“.

Писмо се завршавало пријатељским поздравом и пуним потписом. А мени је само остало да испуним молбу мог старог пријатеља, што ја, ево, овде и чиним.

Иван Иљин, ПОГЛЕД У ДАЉИНУ, Бернар, Стари Бановци, 2010.
Превео: Радослав Божић

Жарко Видовић, НАЈЗНАЧАЈНИЈЕ СВОЈСТВО ЉУДСКЕ ПРИРОДЕ ЈЕ СЛОБОДА

Православље није тек тако неко апстрактно (теолошки мисаоно) хришћанство, па чак ни неко прихватање Христовог морала. Православље је заједница. Мора да се нагласи: са васкрслим Христом, јер да Христос није васкрсао духовна заједница би међу људима била немогућа, а вера у Бога би била апсолутна бесмислена. Не би имала никаквог смисла; не би никаквог смисла имало ни постојање Бога. Због тога Православље није тек тако неки монотеизам, на пример као неки монотеизми, како ми често чујемо да „сви верујемо у истог Бога“. Не верујемо сви у истог Бога, мада смо сви деца истог Бога. Православље је, дакле, заједница са васкрслим Христом, и на основу те заједнице са васкрслим Христом, припадношћу тој заједници, човек је боголик и духовно богат. То је страшно велико лично богатство, веће него што га има и један књижевник као, рецимо, Толстој, који има стотинак ликова у роману Рат и мир.

Грех човеков се састоји у кидању човекове заједнице с Богом, а самим тим и с људима. Болест није ништа друго него егоцентризам. И сада је питање: како да отклонимо оно што нас одваја од заједнице ( са Богом и људима) и што нам одузима веру, смисао вере? У томе је и питање: како да схватим себе да бих дошао у заједницу са васкрслим Христом?

Дакле, грех је кидање људске заједнице. А људска заједница је онај облик друштвености који одговара потребама људске природе, и то Богом створене људске природе која је тајна и коју само Творац зна до краја. Та природа ће увек и најгенијалнијег књижевника задивити кад је буде посматрао. Задивиће га увек изнова.

Ту људску природу одриче метафизика и марксизам (исто тако, јер је поникао из метафизике). Међутим, та људска природа је Богом дана људска реалност без које нема ни људске заједнице. Она је нешто сасвим одређено, Богом одређено и реално. Ђаволски, сатански је посао занемарити или чак презирати у себи и у другим људима ту људску реалност, суштину човека, Богом дану људску природу. Занемарујући ту људску природу ми одбацујемо и сваку могућност праве људске заједнице, јер је она могућа искључиво у сагласности са потребама људске природе.

У тој људској природи, најзначајније својство његово је слобода. Она је у Православљу врло одређена; није нешто многозначно, магловито и неодређено. Слобода је човекова моћ, Богом дана моћ, да одреди циљ или сврху свог поступка и да се поступком или понашањем држи тога циља, па макар га то одвело и у највеће патње или чак у смрт. То је слобода. Према томе, слобода је човекова способност за јунаштво, за херојство, за светост, за мудрост и за мучеништво. Слобода је, дакле, човекова способност да се при одређивању циља и својих поступака суочи и са смрћу. То је способност његова: да од циља не одустане. Тако је људска природа, самом слободом, изнад питања живота или смрти („с ону страну живота и смрти“). А то значи да она није биолошка категорија. Зато човек није биолошко биће. Хришћанство тако учи о људској природи.

У кругу хришћанских теологија и оних који то желе да буду, Православље се одликује тиме што, признајући стварност Богом дане људске природе, уочава слободу као битно, Богом дано својство те људске природе: слободу како смо је овде малочас изнели. То није моја дефиниција слободе. То је дефиниција византијских великих црквених отаца и мислилаца. Православље уочава и слави ту слободу исто онако како слави и самог Христа. Тако бисмо нашу дефиницију људске заједнице могли допунити да би била хришћанска, православна: то је онај облик друштвености који одговара људској природи и њеној битној слободи. А ако не одговара слободи, не одговара ни људској природи, те онда није ни људска заједница.

Овом дефиницијом се крећемо, дакле, не само у кругу хришћанске мисли, него у самом средишту тога круга, у Православљу. Христос се јавља као Други Адам, изложен истом искушењу којем је био изложен Адам, с тим што Христос одолева, свестан слободе. О томе говори Достојевски у Великом инквизитору.

Прародитељски грех је био и остао огрешење о сопствену, Богом дану, људску природу. Самим тим је одмах раскинута и људска заједница која је исконски заједница људи с Богом. Грех раскида је тако дубок да је само Христос, Други Адам, могао поново да успостави ту везу, да поништи Грех, јер се у томе Греху не ради тамо о некој јабуци, него о Причешћу као заједници с Богом, као што је Причешће заједница са васкрслим Христом. Грех Прародитеља је у томе што су се, не знајући, причестили Сатаном, ступили у заједницу с њим!

Па како се Адам и Ева пред Богом правдају? – Адам сваљује кривицу на Еву, „жену коју си удружио са мном“, каже он Богу. На тај начин сваљује кривицу на самог Бога, део кривице. Ева сваљује кривицу на Змију, тј. на Сатану: „Змија ме превари, те једох“. Змија је њих причестила својим духовним отровом, смрћу. Но, одрицањем своје сопствене кривице Адам и Ева негирају своју слободу, своју људску природу.

Бог и Православље, међутим, не примају такво објашњење греха које су дали Адам и Ева и такво извињење њихово или умањивање своје кривице. Адама не оправдава то што га је неко наводио на грех, а Еву не оправдава ни то што је њу на грех навео сам Сатана. Човека, ако учини грех, не оправдавају искушења или чари којима је био изложен. Грех не може бити опроштен ако се он правда кривицом других. Човек је слободан и ту слободу не може довести у питање ничија воља, па ни сам Сатана.

Када ово говорим, говорим из искуства о људима које сам гледао у Другом светском рату, 1941: они су били сечени на комаде, а нису хтели да издају свог друга или сарадника. То су велики карактери. Човек је показао да влада својом речи. Он одлучује о својим поступцима, а кад подлеже страху, болу, искушењима или туђим наговарањима или утицајима, онда то чини само да би у тим односима (у тој друштвености утицаја и наговарања) потиснуо своју свест о сопственој слободи. А баш у томе потискивању је грех.

Зато Други Адам, Христос, каже и упозорава људе (у Великом инквизитору то је суштинска порука) – да морају чувати и гајити свест о својој слободи. Никаквим грехом, ни прародитељским, слобода није умањена. Може бити умањена само човекова свест о тој својој слободи. А та свест је сама хришћанска вера. Она човека оспособљава за покајање којим се чисти од страсти; оспособљује за Причешће.

Тако учи Православље и сам Христос, Бог. Човекова слобода је јача од Зла и Сатане. Ако се зло појавило у свету, појавило се зато што је са човековим Грехом ушло у свет! Човек је одговоран за појаву зла у свету: само он!

Не признајући своју слободу, потискујући своју свест о слободи (а то чине кад своју кривицу сваљују на другог), Адам и Ева скривају своју кривицу и одбијају покајање. Зато, и тек на то их је Бог изгнао из Раја, тј. прекинуо завет, заједницу с њима. Рај је заједница с Богом. Или тачније, одбијањем покајања, потискивањем свести о својој слободи и одговорности. Адам и Ева се и сами крију од Бога, напуштају своју веру, кидају заједницу с Богом (сами се крију!) пре него што их је Он открио, пре него што ће имати још један сусрет с Богом. Дакле, заједницу, која је Рај (Небеско царство) кидају они, од Бога се сакривају они. И обратно, обнови вере (и враћању у Царство небеско, заједници човека с Богом и људима) претходи покајање.

Зато Претеча Христов, Св. Јован, позива: „Покајте се, јер се приближава Царство небеско“. Говорећи савременим језиком: не кријте себи да сте слободни и одговорни за све што чините.

И апостол Петар је био раскинуо заједницу са Христом, са Богом. Дакле, био је на ивици да буде изгнан, као Адам и Ева. Трипут се одрицао. Али се и покајао, што је било довољно да његова заједница са Богом буде обновљена. Представљајући себе као Петровог наследника, папа се, међутим, никад не каје: он је „непогрешив“! А Христос је рекао Св. Петру: „Ти си стена на којој ћу саградити Цркву“, мислећи на Петрово покајање, на свест о слободи; на свести о одговорности човековој Христос гради Цркву. То је битно.

Кад је раскинута заједница с Богом, више није била могућа ни људска заједница међу људима: чак ни онда кад су људи сродници и чланови исте породице. Љубав је замењена друштвеним односом господара и слуге. Жена је стављена под власт јачег, под власт мужа. Брат убија рођеног брата, Каин Авеља. Живот постаје мука као што ће и Едип убити родитеља и облежати своју родитељку. Све то у кризи (у одсуству заједнице), а то значи у кризи или одсуству вредности и етике, и свега што је настало човековим одбијањем да увиди своју одговорност и кривицу, одбијањем да се покаје.

Зато сада можемо још нешто додати првобитној дефиницији заједнице, људске заједнице: то је облик друштвености који одговора Богом створеној људској природи, слободи у тој природи и човековој свести о слободи, тј. покајању.

Одсуство заједнице је и одсуство вредности. А одсуство вредности је одсуство етике. То је и криза цивилизације. Православље је заједница, Црква, а не неки религиозни егоцентризам. Не може човек сам изаћи пред Бога. Неће имати прилику да изађе пред Бога.

Свака цивилизација почива на посебном, тој цивилизацији својственом систему вредности. Криза вредности значи зато кризу саме те цивилизације. Вредности дефинишу заједницу. Читав систем вредности једне цивилизације изведен је, и у свакој цивилизацији током историје човечанства био изведен, из основне или конститутивне вредности. Ми живимо у једном времену промене цивилизације. Нова цивилизација може настати тек кад њу конституише основна вредност: конститутивна вредност, јер конституише (заснива) елитну заједницу (Цркву) која обнавља или ствара цивилизацију. То је вредност која конституише све вредности система и сам тај систем као целину и заједницу. Конституише без обзира на то да ли је човек те цивилизације (човек који је предан тој цивилизацији) свестан да је у свим вредностима те цивилизације и у његовом етичком осећању присутна та конститутивна вредност. Она је присутна и кад он ње није свестан. Та конститутивна вредност је свесно или несвесно присутна представа о томе шта човек јесте и какав треба да буде, каква је природа човекова. И свака цивилизација има своју представу о човеку. Из те представе изведене су све установе цивилизације. Та представа је, штавише, најплоднија и најделотворнија кад човек није свестан те своје представе. Она чини саму основу историјске свести и етичког осећања човека једне цивилизације. Она је, наиме, елемент вере, верског осећања, а не неког знања или науке. Њеним освешћењем јавља се – не знање или филозофски појам о човеку – него саосећање са човеком или народом и представа ношена тим осећањем, представа о значају, суштини, вишем одређењу и смислу човека с којим саосећамо.

Жарко Видовић, ПРЕДАВАЊА (одломак предавања одржаног 1993.)

Олга Четверикова, ТРАНСХУМАНИЗАМ

Тек половином двадесетог века становници многих европских земаља постали су, углавном на непријатан начин, свесни да компликоване и за просечног смртника сувише тешке филозофске књиге имају сасвим непосредан утицај на њихове судбине. Порција хлеба који су јели, врста њихових послова, њихов лични живот и живот њихових породица почели су да зависе, како су могли то да констатују, од оваквог или онаквог решења спорова око начела којима дотле уопште нису поклањали пажњу. Филозоф је дотле у њиховим очима био врста сањара, чије дивагације нису имале никакве реалне последице. Нормални једачи хлеба, чак ако су и с великом досадом полагали испите из филозофије, трудили су се да је што пре забораве, као нешто, што ничему не служи.

(Чеслав Милош, Заробљен ум)

Олга Четверикова, ТРАНСХУМАНИЗАМ

Трансхуманизам је постао најновија форма „еволуционог хуманизма“. Овај термин је позајмљен од Џулијана Хакслија. Но, Хаксли говори о „разумевању нових могућности људске природе“, при чему човек, свеједно остаје човек. Савремени трансхуманисти разматрају еволуцију као процес који је усмерен на превазилажење саме човекове природе и прелазак у квалитативно ново стање.

Средство за достизање тога је примена и конвергенција НБИК технологија (нано-технологије, биологије, информатике и когнитивне науке). Први пут појам „трансчовек“ употребио је футуролог Ф.М. Есфендијари (који је узео псеудоним ФМ-2030), полазећи од Ничеовог појма човека као прелазне карике у еволуцији од мајмуна ка натчовеку (не без разлога, Фридрих Ниче се са својим: „Човек је нешто што треба превазићи“, сматра главним инспиратором трансхуманистичког покрета). Сходно томе, трансхуманист је одређен као „прелазни човек“, као самоспознајуће биће, које еволуира у „постчовека“ – „потомка човека“, модификованог до те мере да више није човек. (1)

Као његове главне карактеристике Есфендијари је издвојио тело побољшано имплантима, бесполност, вештачко размножавање и подељену индивидуалност, то јест подељеност свести и личности у пар тела – биолошком и технолошком. Онога ко се спрема да постане постчовек сматрају трансхуманистом.

Као идејна, културно-интелектуална струја трансхуманизам се ствара 80-тих година у оној истој Калифорнији из које су изашле и нове технологије (Силиконска долина), и „Њу ејџ“ (Есаленски институт). Основали су га – филозофи и футуролзи који су се окупили на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу. Водећу улогу је одиграо будући архитекта „прелепог света“, енглески филозоф и футуролог Макс О‘Конор, који је узео псеудоним Макс Мор. Године 1990. разрадио је сопствену доктрину „Принципи екстропијанства (екстропија – степен животности или организованости системске интелигенције), у којој је изложио путеве преласка човека у постљудско постојање. Године 1992. заједно са Томасом Мором основао је Екстропијански институт у којем су се проучавали неодарвинистички футуролошки пројекти који су предлагани као „идеологија будућности“. На крају, 2010. године Мор је постао генерални директор велике америчке крионистичке фирме „Алкор“.

Екстропијанска антропологија је, како тврди Е. Дејвис, „стари хуманизам, коме су укључени сви мотори“. Она је објединила њуејџовску перспективу (шеста раса) са техничким либертаријанством, које не признаје никакве природне баријере за човекову еволуцију. Како Мор тврди, „када нам технологија дозволи да превазиђемо себе у психолошким, генетским и неуролошким аспектима, ми, поставши трансљуди, можемо себе претворити у постљуде – бића физичких, интелектуалних и психолошких способности без преседана, која се самопрограмирају, која су потенцијално бесмртна, ничим неограничене индивидуе“. (2)

Своје принципе Мор посматра као етичка начела која дају смисао, смер и циљ људском животу, то јест, која су повезана са религијом. И заиста, иако екстропијанство наступа под маском науке, његови религиозни корени су се појавили у једном Моровом чланку, који очигледно не рачуна на велику публику. Реч је о раду „У славу Ђавола“, штампаном у журналу „Либертаријанска алијанса“ 1991. године. (3)

У поменутом тексту Мор излаже познату гностичко-теозофску идеју о Луциферу – „светлоноши“, који је устао против Бога зато што је човека држао у тами. Појаснивши да похвала Луциферу носи чисто апстрактан карактер, он, не скривајући, изјављује да му је задатак – да покаже колико се фундаментално систем вредности и погледи есктропијанаца разилазе са вредностима и погледом на свет који заговара хришћанска традиција, а који он назива „ирационална религиозна догма“. Ђаво Луцифер, по њему, оваплоћује „моћ за добро“, разум, интелект и критичко мишљење. Замрзевши Царство Божје и захтеве да слепо следи догме, напустио је Небеса, ту ужасну духовну „Државу“ и постао симбол способности човека за „вечни прогрес“.

Мор отворено упућује богоборачки позив. „Богу се гади што ми уживамо у животу. Јер, ако осећамо задовољство можемо престати да будемо покорни и пожелети да у животу достигнемо позитивна осећања, а не да избегнемо казну… Луцифер нас све време убеђује да нема разлога да будемо алтруисти. Можемо сами за себе бирати вредности на исти начин као што мислимо сами за себе. За Луцифера такве вредности су потрага за срећом, новим знањем, новим искуствима… ЖЕЛИМ ДА НАПОМЕНЕМ ДА СТЕ СВИ ВИ – ПАПЕ. Ви сте себи највиши ауторитет. Ви сте себи сами извор деловања. Ви, сами, није важно да ли активно или не, бирате себи систем вредности и животне циљеве. Ви, сами, бирате у шта ћете веровати, колико ћете снажно веровати и шта ћете прихватити као дискредитујуће чињенице. Нико нема власт над вама – ви управљате собом, бирате прилаз животу, мислите. Придружите се мени, придружите се Луциферу, и прдружите се Екстропијанству у борби против Бога и његових ентропијских сила и посветите свој ум и срце и храброст овом делу…. Напред ка светлу!“

А шта заправо Мор подразумева под „светлошћу“ произилази, конкретно, из његовог другог чланка, објављеног под насловом „Секс, принуда и узраст за пристанак“ у којем аутор брани право на педофилију, тврдећи да „добровољни секс са непунолетном особом није неморалан, већ је само ствар укуса.“ (4)

Године 1998. Моров истомишљеник, професор Оксфордског универзитета Ник Бостром (специјалиста за питања клонирања, вештачког интелекта, нанотехнологије, крионизма итд.) и Дејвид Пирс (присталица „хедонистичког императива“ у сфери остваривања нанотехнологије) основали су Светску трансхуманистичку асоцијацију (ВТА). (5) То је била невладина организација чији је циљ да трансхуманизам постане признат у ширим научним круговима и државним структурама (године 2008. да би „имиџ“ ВТА добио у већој мери људску димензију, почели су да користе назив „Човечанство плус“). (6)

Управо је ВТА припремила Трансхуманистичку декларацију која је прихваћена 2002. године, у којој се говори да напредне технологије не само што радикално мењају људе (превазилази се старење, ограниченост природног и вештачког интелекта, патње и „заточење у границама планете Земље“), већ и о неопходности да се брани морално право особа које намеравају да користе те технологије од технофобије и бесмислених забрана.

Та претензија на ничим ограничену „рукотворену еволуцију“ ојачана је и следећим ставом: трансхуманизам „штити право на достојан живот свих бића са чулним опажањем, без обзира о каквом је мозгу реч – људском, вештачком, постљудском или животињском.“ (7)

То јест, човек се посматра као експериментални објект, као биолошки материјал за примену нових технологија. Његово коришћење није ограничено било каквим усклађивањем са моралним нормама, и дефинисано је само правима експериментатора, записаних у концепцији „права Човека“, која су нашла свој израз у законима биоетике, и која су крајње коњуктурна па се мењају у зависности од потреба наручиоца. На пример, Ник Бостром, који је сада директор Института будућег човечанства, убеђен је да нема никаквих моралних и етичких узрока који онемогућавају мешање у природу ради постизања бесмртности. И више од тога, он посматра као опасне, чак смртоносне оне религиозне доктрине које уче о васкрсењу у другом свету, пошто су „беспомоћне и подстичу на неактивност. (8)

На тај начин трансхуманизам је од самог почетка себе прогласио за богоборачки, антихришћански поглед на свет, који отворено устаје против човека као Божје творевина и „лика Бога“. Но, заједно са тим, трансхуманизам представља и самоуништење хуманизма, јер за „људско право“ проглашава и укидање самог човека. Данас трансхуманизам представља широки покрет у чијим оквирима постоје различити токови (технократски, еколошки, либертијански, анархистички и др.) и у чијим су оквирима обједињени људи различитих религиозних погледа. Једни говоре о својој „светској духовности“, други изјављују да су атеисти, трећи – следбеници будизма, хиндуизма и религиозних струја из сфере утицаја Њу ејџа. Члан ВТА је и Трансхуманистичка асоцијација мормона. (9)

Но, све их обједињује једно – тежња да превладају људску природу ради достизања квалитативно новог стања – „новог тела“ и „новог интелекта“ ‒ или путем великог броја измена у самом човеку, или стварањем вештачког бића. (10) Да би се то постигло разрађују се различите варијанте „еволуције“, међу којима можемо издвојити следеће:

ФАРМАЦЕУТСКИ ЧОВЕК, то јест човек с измењеним стањем свести, које настаје као резултат коришћења одговарајућих хемијских препарата. То омогућава да се створе различите врсте расположења, осећања, чак и веровања.

ГЕНЕТСКО-МОДИФИКОВАНИ ЧОВЕК, који се „добија“ као резултат генетског инжењеринга и коришћења ГМО. Реч је о стварању људи са измењеним геномом, то јест са туђим генима (увођењем генетских вакцина), који ће бити имуни на све болести, подносити све температуре, радијацију, живети под водом, умети да лете, и бити врло мали (да би се решио проблем пренасељености). Најактивнији су представници постџендеризма, који наступају уопштено за одбацивање полова и захтевају прелазак на вештачку оплодњу. Није случајно један од трансхуманиста Филип Годар истакао да су они присталице „побољшања људске расе у име права човека и права мањина, укључујући и права хомосексуалаца“. (11)

БИОНИЧКИ ЧОВЕК – то је, са једне стране, роботизација самог човека, то јест увођење у тело и мозак вештачких имлантата или чипова, при чему се добијају људи-киборзи, а са друге стране – стварање човекоподобних робота-андроида.

На крају, у концепцију трансхуманизма улази и „НАУЧНИ ИМОРТАЛИЗАМ“, то јест покрет бесмртности, који претпоставља два метода. Први предвиђа примену биотехнологије (матичне ћелије, клонирање, крионика и сл.) Други – коришћење информационих и нанотехнологија. То је такозвано „преузимање свести“, при којем долази до потуног копирања људског мозга на компјутер ради стварања резервних копија човека. Овај процес „дигиталне метемпсихозе“ подробно је описан у књизи познатог стручњака за роботику Миланског универзитетаКарнеги Ханса Моравека ‒ „Деца разума“, која је постала класика екстропијанства. Пошто се људска личност посматра искључиво као носилац генетске информације кодиране у ДНК, а мозак као – неурокомпјутер, бесмртност се планира достићи путем „динамичког преноса“ свести са једног медија-носиоца на други. Идеја се састоји у томе, да се после скенирања можданих структура уз помоћ електронике, остваре идентични дешавања као и у неуроноској мрежи мозга. Такве постљуде трансхуманисти зову „преузетим“.

Како указује Ник Бостром, биолошки метод достизања бесмртности је привремен, а дигитални је главни. (12) Шта ће при томе бити са самим човеком, Бостром описује на следећи начин: „Понекад се разликују преузимање са уништењем, када се оригинал мозга уништава у процесу скенирања и преузимање без уништања, када оригинал мозга остаје цео и неповређен заједно са преузетом копијом. Питање под којим се условима лични иденититет може сачувати за време преузимања са уништењем, остаје предмет разматрања. Већина философа који изучавају овај проблем претпостављају, да у крајњем случају, под неким условима, мозак преузет у компјутер – представља вас. Суштина је да сте живи док се чувају одређене информационе структуре, као што су ваше сећање, вредности, односи и емоције; и није толико важно да ли су они реализовани на компјутеру или у тој одвратној сивој маси унутар ваше лобање.“

При томе, наставља Бостром, „преузети“ могу чак наћи да је за њих корисно да се одрекну свога тела и живе у квалитативно новом облику ‒ као информационе структуре у гигантским супербрзим рачунарским мрежама које могу регуларно да праве своје резервне копије. Но, тада се појављују питање: „Која од њих сте ви? Све су – ви или ни једна од њих? Која ће имати права на вашу својину? Која ће остати у браку са вашим мужем/женом? Појављују се бројни философски, правни и етички проблеми. Могуће да ће се ово питање наћи међу најврелијим политичким питањима овог века“. (13)

Бостром отворено закључује: „Трансхуманизам је нешто више од просте апстрактне вера да се налазимо у процесу преласка наших биолошких граница уз помоћ технологије. То је такође покушај да се поново дефинише људско биће на начин другачији од оног како га обично представљају… Технологије нам помажу да пређемо границе онога што већина сматра људским.“ (14)

Заиста, реч је о преласку људских граница и улазак у сферу инфералног света. Ми имамо посла са моралном и духовном мутацијом која има дубоке религиозне корене.

Олга Четверикова, ДИКТАТУРА „ПРОСВЕЋЕНИХ“ – ДУХ И ЦИЉЕВИ ТРАНСХУМАНИЗМА (одломак из књиге, поглавље „Трансхуманизам – укидање човека“ )

Превео и приредио: Александар Мирковић

Извор: https://ruskline.ru/analitika/2013/11/02/diktatura_prosvewyonnyh

НАПОМЕНА:

1. FAQ о трансхуманизму: http://www.really.ru/articles/20/91
2. Цит. по: Дэвис Э. Техногнозис: миф, магия и мистицизм в
информационную эпоху. М., Ультра. Культура, 2008.
3. Мax More. In praise of the Devil // Libertarian Aliance. Atheist Notes,
№ 3, 1991 // http://www.libertarian.co.uk/lapubs/athen/athen003.pdf
4. Sex, coercion, and the age of consent // Libertarian Aliance. Political
Notes, № 10, 1981 //http://www.libertarian.co.uk/lapubs/polin/polin010.pdf
http://www.immortalitymedicine.tv/cryonics/alcors-ceo-max-moresarticles-on-luciferianism-and-pedophilia.php
5. Декларация трансгуманистов. World Transhumanist Association //
http://www.transhumanism.org/index.php/WTA/more/503/
6. Офиц. сайт: http://humanityplus.org/
7. Декларация трансгуманистов//http://www.transhumanism.org/index.php/WTA/more/503/
8. FAQ о трансхуманизму // http://www.really.ru/articles/20/91
9. Mormon Transhumanist Association //http://transfigurism.org/?
gclid=COyF9q2x5rgCFcR4cAod4y4APQ
10. Течения в трансгуманизме // http://wiki-linki.ru/Page/1357872
11. Ariès P. Sacrifier la planète et l’humanité pour sauver le capitalismе//
http://www.sistoeurs.net/spip.php?article491%204
12. Видеообращение к участникам первого конгресса форума
«Глобальное будущее 2045» // http://2045.ru/expert/281.html
13. Что такое трансгуманизм. Российское трансгуманистическое
движение // http://transhumanism-russia.ru/content/view/6/110/
14. Transhumanisme // http://www.histophilo.com/transhumanisme.php

Свети Јустин Ћелијски, ЦАРЕВИ САВЕСТИ НАШЕ

Када се из тела извуче душа, остаје леш; када се из душе извуче Бог, остаје леш. Без душе тело није друго до леш; без Бога душа није друго до леш. Душу нашега народа сачињавају Светитељи наши; уклоните их из народа нашег, шта остаје од нас ако не леш? Још нешто: Светитељи су савест наше народне душе. Одбаците ли њих, одбацили сте савест, и отворили пут у народну душу свима пороцима и злочинима, свима страстима и гадостима. Величина наше народне душе je у светитељству наших Светитеља, у томе што наш народ сматра своје Светитеље за своје вође и путовође, за своје учитеље и наставнике, за своје утешитеље и просветитеље, за своју савест и правду, за своју истину и радост. Ко уме да пронађе било народне душе, да осети чиме наш народ живи у најсветијим тренуцима свога живота, нарочито овде на Југу, мора увидети да су бесмртни цареви наших душа: Свети Прохор Пчињски и Свети Гаврило Лесновски, Свети Јоаникије Девички и Свети Петар Коришки, Свети Наум Охридски и Свети Јoаким Осоговски, Свети Нектарије Битољски и Свети Стеван Дечански.

На који су начин ови Свети Испосници постали савест наше народне душе и неопходност нашег народног живота? Шта је то што их је наметнуло за цареве наше савести и за вође наше душе? Ништа друго до њихова светост и праведност, њихова бесмртност и просвеһност Духом Светим. Jер они су дух свој људски преобразили, и осветили, и просветили Светим Духом Божјим. Немоћни, трошни и смртни као људи, они су кроз сједињење са Духом Светим постали свемоћни, непролазни и бесмртни. Јер је циљ хришћанина: задобити Духа Светога, и Њиме препородити дух свој, и испунити, и обесмртити, и овековечити. Све што је чо- вечје, Свети Испосници су помножили Божјим, осветили Божјим, узвисили Божјим, обесмртили Божјим, и у свему се добило: Богочовечје, Христово.

Не треба замишљати да је светост наших Светих Испосника дар који су они одједном добили од Бога. Не, они су до тога дошли дугим, многотрудним подвигом. Њихов живот је био непрекидна борба са нечистим мислима и осeћањима помоћу поста, молитве, милостиње, богољубља, братољубља, родољубља и осталих врлина. Радеhи тако они су исцелили себе од греха и смрти, и на тај начин постали творци православне културе. Јер је циљ православне културе: исцељење душе од греха и смрти; а средства се састоје у практикованьу еванђелских врлина. Израдивши од себе бића бесмртна и света, Свети Испосници су и у смрти живи, јер су за навек сјединњени са вечно живим Богом и Господом. Ако су нам Светитељи туђи, то долази отуда што смо кроз грехе и пороке одлутали далеко од Бога Живог и Истинитог, јер сваки грех производи смрт у души и телу, у осeћању и сазнању. Грехољубиви, ми се и у животу осећамо мртви и смртни, а не живи и бесмртни, јер осећање бесмртности извире из осећања Бога. Ко не осeћа Бога у себи, тај се не може осећати бесмртним и вечним. Покаткад се говори о неактивности, о некорисности, па чак и о непотребности Светих Испосника. У ствари, по среди је огроман неспоразум. Замислите, ми поричемо активност и корисност Светом Испоснику Прохору Пчињском, који се 33 године подвизавао у пештери, да би хиљаду година до данас, и ко зна колико хиљада година од данас активно учествовао својим молитвама и чудесима у животу многих милиона православних хришћана Јужне Србије. А шта да рекнем о Светом Науму Охридском и Joаникију Девичком, о Светом Петру Коришком и Јоакиму Осоговском? Jедно, само једно: ваистину, ваистину Дивенъ Богъ во Святыхя своихъ. (Диван је Бог у Светима Својим).

У чудотворној делатности својој они су и данас живљи од нас живих, од свију живих. Они непрестано продужују Еванђеље Христово. Христос је почео Еванђеље, да би се оно кроз Његове Светитеље и следбенике продужило све до Страшнога суда, зато не може стати ни у сав свет (Јн. 21,25). Зар наши Свети Испосници нису жива Еванђеља? Зар нису они чудотворни и животворни као Еванђеље? Од њихових Светих Моштију слепи прогледају, глуви чују, хроми ходају, болесни се исцељују, луди се опамећују, гле – нисте ли у Палестини? не хода ли међ нама чудесни Господ Исус?

Међу истинским Бесмртницима, и они нас воде из смрти у бесмртност. Без њих, без Животворног Христа у њима, овај свет је леденица смрти у којој се смрзава и душа наша, и тело наше, и савест наша. Са њима, нама je осигуран и излет и узлет у бесмртност и живот вечни. Испунимо ли себе духом њиховим светим и бесмртним, ми ћемо оживети себе животом иза кога нема смрти. Напуштајући њих, ми напуштамо живот и умиремо кроз све поре смрћy, иза које нема васкрсења. У њима је наше славље, јер je у њима наше Православље. Они су први словенски видиоци, који су пронашли да је једино у Православљу моћ и свемоћ за сваку словенску душу. И још су показали и доказали да само у Православљу словенска душа узрасте у све божанске висине, спусти сеу све божанске дубине, рашири се у све божанске ширине и процвета у све цветове божански неувенљиве. А без њих, ми смо патуљци и човечуљци, изгубљени у шареној гардероби европској…

(1933)

Свети Јустин Поповић, ОН МЕЂУ ЊИМА, („Цареви савести наше“, стр. 91-94), СКЗ, Београд, 2020.

Приредила: Сунчица Денић

Јован Цвијић, О НАЦИОНАЛНОМ РАДУ

Наша средина није довољно формирана за национални начин мишљења и рада. Али у нама има тако много јаких клица и зачетака, затим су спољне прилике и у осталим српским земљама и светске тако повољне да је ово, изгледа, згодно доба у коме треба систематским и интензивним радом формирати и направити нашу средину способном за велика национална дела. Због повољних прилика у томе ће се сада најпре успети. Мени се чини да су ова два три основна погледа према којима треба радити. Најпре треба почети онде где је могућно најбрже извести процес формирања националног мишљења и рада. То је код наше најбоље интелигенције, која највише зна, затим код других људи бољих осећања. Они треба да раде на националним питањима тако да се потпуно изгуби личност и личне таштине, нарочито спољне сујете и тежње за положајима. Личност и личности које раде не смеју да се виде, но рад и резултати рада. При томе треба да инстинктивно буду готови на многа лична пожртвовања, често да поднесу и увреде. Они треба у свим правцима да потпомажу велике националне послове, у којима, у ствари, не може бити разлике међу партијама, и без обзира на то која партија има да води те послове. Тако би се створио чврст ослонац јавне свести за велике народне интересе. Има нарочито два правца у којима би се такав рад могао одмах и стално осећати.

Нама је познато оно стање духа које код нас чешће наступа и при коме се због спољњих или унутрашњих догађаја сав Београд усколеба и заљуља, од врха до дна. Махом су ти догађаји националне незгоде или невоље. Већина журналистике се тада изгуби у љутњи, по правилу тражи издајнике, псује и окоми се на околне земље, нарочито на Аустроугарску. Доказано је да су нам до сада те речи биле само од штете, а противнику нису шкодиле. Владе, претрпане и иначе личним и унутрашњим питањима, махом не могу наћи довољно времена да мирно размисле или, и кад га нађу, и кад погоде прави пут, то само није довољно. Треба да их помогне сав бољи свет, нарочито она одабрана група интелигенције. Ти не смеју пустити осећањима и страстима на вољу. Они зато и јесу одабрани што и у таквим моментима остану хладни као мрамор и што им је свест и тада ведра и оштра као сечиво од дијаманта. Такви ће јасно видети неповољне стране положаја, али и излазе, и наћи ће савезнике и помагаче чији се интереси слажу са нашима. Тога увек има. Они то морају да саопште, да ставе на расположење, ако влада и не одговара њиховим погледима и жељама. Готово је исто и у повољним случајевима, при којима се ми махом сувише одушевимо и прецењујемо и догађаје и факта и своју вредност.

Други је правац рада више изван наше средине. О нашим народним питањима треба обавештавати научне кругове и јавно мњење у свету. Човек често и не слути колико се тиме може учинити. Свет је пун брига, и велики народи имају да мисле о целој земљиној површини. Морамо сами правити често велике напоре да их заинтересујемо. Особито вреди обавестити просвећену журналистику западне и средње Европе, нарочито западне Европе, која је од највећег утицаја на акције својих земаља и интернационална питања. Истина, тај је свет имао често рђава искуства с Балканцима и није склон одмах веровати и најбољима од њих. И зато кога истина не чува од неистина, нека га ово сачува. Не треба мислити, као што се и код нас где што мисли, да је могућно подвалити.

Наши противници ће такве подвале обелоданити. Осим тога, народи су се сада знатно приближили једни другима, они се много више познају и све је мање лаковерног света. За свако право и за сваку акцију Србије треба страни свет задобити и расположити истинитим и што је могуће прецизнијим доказима. Нарочито не треба употребљавати познате шовинистичке фразе. Оне код нас због извесних асоцијација могу произвести одушевљење, а кад што нешто и казују. Али страни свет нема српска националистичка осећања и за њега су то голе фразе, које ће он тумачити као оскудицу доказа и знак незрелости. Такав начин националног рада и одбране шкоди, дакле, у страном свету онолико исто колико и подвале.

У оба ова правца рада поред паметне журналистике и других разумних људи могао би највише да учини Универзитет, који мора да постане и морална снага нашег народа, центар који о националним питањима непрестано мисли и који не сме показивати колебања. Кад свих његових 70 наставних снага буду национално у горњем смислу формирани, и кад би се тако исто формирали око 1000 ученика његових, онда би то била врло знатна национална снага.

Али представљени систематски национални рад најпреосвећенијих људи само је први ступањ и најмањи део онога рада који треба енергично почети. Иза тога долази најтежи и главни посао на формирању националног осећања и мишљења. Треба и осталим слојевима интелигенције и целом народу дати национално и патриотско чуло, направити их да су у националном погледу од једног кова или слива и да при свакој својој јавној акцији помишљају на интересе целине, целога народа. То је потребно и изближе обележити.

Вама је јасно да ја мислим на истински патриотизам не на патриотске фразе, које се по навици и у свакој прилици изговарају, не на патриотско брбљање, не на патриотизам као ствар моде, на послетку не на патриотизам, који је нешто засебно и одвојено од осталога живота појединих личности и народа. Сасвим друкчији патриотизам мора да обузме цео наш народ.

Тај патриотизам треба да је део живота сваког појединца, исто што и његов живот, њиме треба да је прожет живот сваке и најскромније личности у држави. Треба да уђе у крв и да се сваки јавни рад врши само ради општих интереса и ничега другог. И то треба тако да буде да није ствар размишљања већ инстинкта. Свака жртва, која се учини, треба да је учињена природно, спонтано и не сме нико доћи ни на помисао да би могао друкчије радити. Сваки треба непрестано да ради и да чини сталне напоре да своју земљу направи снажном и великом. То може да се чини радећи и свакодневне послове, од којих се живи: ако се ти послови раде озбиљно, честито, и ако се у тај обичан рад унесе воља, намера, тежња да се тиме и целини користи, ако се, дакле, има пред очима општи циљ.

Сваки мора да инстинктивно стави народ у целину и њене интересе испред себе и својих личних интереса. Само се тако у ствари од једног скупа личности прави народ. Треба да је у инстинкту свакога да на питањима и пословима од националног значаја не смеју партије тражити своје посебне партијске користи. Општа свест треба да је тако јака да одмах осуди партију која тако ради.

Даље треба тежити да се снага једне политичке групе не само не употребљује ради партијских интереса, већ исто тако ни ради интереса појединих крајева или појединих личности. Стално се морају стављати национални интереси испред интереса пролазних група и појединаца, па ма ко они били. Даље, партије морају тежити да избегну или бар ослабе међусобна трвења, што више уништити личне поводе за та трвења и морају своје међусобне односе тако удесити да се не обуставља рад за целину и да се не шкоди земљи. А онај који хоће да води народ мора тежити да уведе строгу дисциплину горњега смисла у своје властите редове, затим мора самога себе непрекидно формирати: да постане сасвим искрено и апсолутно предан јавним интересима своје земље и свога већег народа.

Без оваквих схватања која треба да обузму већину народа, не може један народ ни постати ни остати велики. Међутим, и кад је држава мала, а њен народ има овакву националну љубав и дубину, она је огромна снага, и та ће се снага показати у свим правцима, јер њен народ хоће инстинктивно да жртвује сваку своју личност, групу, партију за интересе народне целине. У томе, и ни у чем другом, не сме и не може да буде права моћ једне мале државе као што је наша. Али, жртвујући сваког појединца и поједине групе, сви морају најопрезније чувати ово језгро и кристализациону тачку српског народа. Треба да су особито повољне прилике, па да се Србија сме изложити већим опасностима.

Мада и оваква патриотска осећања изостају иза оних која се могу имати при правом научном и уметничком стварању, она спадају у најбоља и најпоноснија осећања, која човек може имати као члан друштвених заједница. Ово помињемо нарочито стога, што су ми се жалиле чланице „Кола“ како им неки школовани људи с подсмехом говоре да је патриотизам ниже осећање и да они осећају шире и отменије, космополитски, беде и невоље целога света. Уколико у овоме има тачнога, то само по себи прима сваки човек истинског националног осећања; има много друштвених неправди има економских неправди које се морају из основа лечити; има циљева заједничких целом просвећеном човечанству за којима се мора тежити. Али се не могу усвојити схватања поменутих несређених духова по којима изгледа да је допуштено волети човечанство и сваки други народ само не свој.

Национални интереси ни једне српске области нису одбрањени ако их заступа само једна књига или брошура па ма како их разумно заступала. Реални свет, који ће о томе решавати, узеће само минимално у обзир те разлоге ако држава није снажна и угледна и ако народ нема развијених и великих националних осећаја. Искрсло ма које наше национално питање, већина Срба треба инстинктивно да зна положај који мора заузети и своје дужности. На сваком месту и у свакој прилици треба сваки Србин да брани своју земљу од неистина и да најенергичније заступа интересе и тежње своје земље и свога народа. Ми имамо права, велика права, и зато смемо своја питања изнети пред свет и борити се за њих. Кад се будемо национално у обележеном смислу формирали, имаћемо самопоуздања и вероваћемо у своју велику будућност; ту чврсту веру морају прихватити странци, и појединци државе кад је она код нас права, честита. Ми смо се сада згрчили и често не смемо да заступамо и своја најјаснија права. Међутим се и сада може с тактом и згодним методама изнети пред свет цео комплекс српских националних питања, јер њих свет не зна, не знају их често ни словенски политичари. Није истина да ми морамо пред већим неоправдано попуштати само зато што смо мала држава. Само народ те мале државе треба да је оних великих националних осећања и да их његова интелигенција на све стране у свету истинито представља и брани. Морам поновити: ми смо, истина, мала држава, али знатан народ, од Беча до Цариграда нема већег народа од нашега. Има начина да се то и у светској политици узме више ценити. Србија би, и због свога положаја, могла и данас бити најважнији фактор на Балкану. Свет треба да зна и да се увери, да Србија може да оперише с много већом целином но што је њена територија. Од Србије могу да пођу највеће територијалне трансформације. Не треба презати од тога да се тај страх улије у свет ако је корисно за наше националне интересе. Али да бисмо такав страх могли са успехом изазвати ми морамо бити земља која је за рат спремна и у којој је народ готов на све жртве. Да ли тај страх треба распростирати и кад, то увек морају врло проницљиви људи најпажљивије проценити или осетити.

У свим изложеним погледима о националном раду, погледима који се оснивају само на праву и на народној снази, не сме бити ни трага од онога што се зове шовинизмом. Право национално осећање не сме да буде прецењивање своје вредности и својих права, а потцењивање особина и права других народа. Треба се нарочито чувати шовинистичке надувености, која с презрењем или омаловажавањем гледа на суседне народе, и која се кадшто не устручава да речима отима суседним народима и њихове несумњиве области. Такви шовинисти речима ласкају народној сујети и од штетног су утицаја на право формирање националног осећања и мишљења код једнога народа. Јер, као што у појединцима има таштине, тако је има и у народима. Много је лакше изазвати те сујете но позитивним радом формирати истините тежње и права национална осећања. У националним аспирацијама је готово сваки народ склон да своја незнатнија права прогласи као несумњива и велика. Обожавање, култ, прецењивање самога себе код народа је исто тако злочесто као и код појединаца. Уопште је много лакше завадити но помирити: много је теже пробудити добре но рђаве особине народа. Шовинистичке тежње одговарају демагогији у политичком животу. Њихови представници често показују своје рђаве инстинкте, кад представљају као издајнике земље и народа оне који се труде да изнађу и утврде истинита права свога народа и желе да свој народ позитивно, у унапред обележеном смислу, формирају.

Место шовинистичког ласкања народној таштини треба оштром критиком проценити способности, права и моћ своје државе и свога народа. Таква критика себе самога је овде потребнија но критика себе самога у животу појединаца. Треба озбиљно проучити и проценити своју моћ и моћ суседних народа и према томе установити правце рада и националне планове.

У целом нашем народу ваља неговати дух праве слободе, тежње за социјалном правдом и верску толеранцију, нарочито то треба развијати у осталим нашим земљама.

На путовањима изван Србије јасно сам запазио да су слободе важан саставни део Србије и једна од њених најјачих привлачних снага. Због њих народу осталих наших земаља Србија изгледа још светлија; то се може проматрати нарочито у нашим западним земљама и у Црној Гори. Поред јаког националног осећања и поред културе, која је у Србији највише одмакла, и ово је дакле један узрок што српски народ тежи Србији. Јер свет не живи само од националности као појма. Хоће да је слободан и осигуран, хоће ничим неспречену утакмицу способности, неће да трпи кучиће и оµсаковиће који не ваљају, не воли ни господу, ни власт, ако немају добрих особина и ако не мисле о њему и о великом националном раду.

Даље, чини ми се да се наш национални рад у земљама изван Србије може знатно потпомоћи и унапредити ширењем напредних идеја. Уосталом, хумане идеје западне Европе улазе, промичу, провлаче се и саме од себе. То ће све више бивати што се те наше земље више комуникацијама отварају и долазе у додир с културним светом. Свака личност, и најбеднији сељак, сазнаје за своја права, почиње ценити слободу личности и ступа у конфликт с владама и државама које противно раде. Те идеје револуционирају свет. Уз њих, као њихов део, распростиру се и енергичне националне мисли.

Тако радећи развитак Србије ће бити у сагласности и са општим идејама које у свету превлађују и са циљевима нашег националног рада, који ће бити оснажен ширењем напредних идеја у осталим нашим земљама. Врло је важно што је Србија у том погледу одмакла од свих околних држава. У Аустроугарској, старој бирократској и полицијској држави, демократски покрети су тек почели; у Бугарској су у стању инкубације, и она мора проћи кроз демократске кризе кроз које смо ми прошли с много напора и доста штете за наше спољне интересе; у Румунији, бојарскога система, сељак је готово роб и она мора у блиској будућности претурити преко главе знатне економске и политичке кризе. Ми смо захваљујући сретном историјском развитку, углавноме изишли из тих криза и стабилисали се. У том демократском правцу Србија ће се несумњиво и даље развијати, надајмо се чврсто, без лабавости и слободњачког разметања.

Али да то буде морају се наше партиске групе усавршавати и формирати у познатом, уосталом и овде помињаном смислу, затим се морају све више ослобађати од неких специјалних особина нашег политичког живота.

Сви треба да покажу одсудне склоности да не цене на првом месту политичке бравуре и партиске заслуге, већ да на прво место стављају рад, дела, стварање. Рад и дела су основни принцип просвећене демократије. Сви јавни радници морају се озбиљно спремати и тежити да спремом и стварним радом, у коме су показали успехе, да тиме буду означени за места и функције, које желе заузети. То ће утицати и на новије генерације, које сада већином бесплодно политизирају. Кад порасте позитиван рад, изгубиће се многи од узрока који изазивају данашње рђаве појаве.

Демократија мора имати чврстине и под њеном се управом не смеју готово стално показивати појаве лабавости код извесних власти: мора се поштовати и осигурати свака личност, и нарочито не смеју сувише слободе узимати партиски људи.

На послетку, готово пред свима нашим слободоумним партиским групама, стоји један проблем, који имају да реше. Упоредо са слободоумним идејама и демократским духом мора Србија имати знатну и спремну војску, једноставну, чврсте организације и високог војничког морала. Без такве војске се није ниједна земља ујединила. Без такве војске Србија не може ни опстати, а камоли извршити своје националне задатке.

Цвијић, Јован, 1907а „О националном раду и о нашем Универзитету.“ Прештампано у J.Цвијић 1921а, Говори и чланци I, (Цвијић 1921a [1907], 69–70 стр. Београд: Напредак.