Павле Флоренски, „СВЕТА ТРОЈИЦА“ Андреја Рубљова

Santa Maria della SaluteНас ће да дирне, запрепасти, чак и распали y Рубљовљевом делу не тема, ни број „три“, ни чаша на столу, па ни крила, него неочекивано пред нама стргнута завеса ноуменалног света, и више нам није важно, y естетском смислу, којим је средствима иконописац постигао ту обнаженост ноуменалног и да ли су већ у нечијим другим рукама биле те боје и ти потези, него то што нам је он заиста предао откривење које је сам видео. Усред смутних прилика времена, усред раздора, међусобних спорова, свеопштег дивљања, татарских препада, усред тих дубоких немира који су бешчастили Русију, открио се духовном погледу бесконачни, непомућени, ненарушени мир, „вишњи мир“ горњег света. Непријатељству и мржњи који су царевали у доњем свету, супротставила се узајамна љубав која протиче у вечном складу, у вечној безмолвној беседи, у вечном јединству горњих сфера. Ето, тај необјашњиви мир који тече широким током право у душу онога који сазерцава Свету Тројицу Андреја Рубљова, тај ничим на свету упоредив азур, више небески од самог земног неба, да, тај заиста пренебесни азур, неизречену машту Љермонтова који је туговао за њим, ту неизразиву грациозност узајамних наклона, ту премирну тишину безречности, ту безграничну узајамну покорност – ми сматрамо стваралачким садржајем „Свете Тројице“. Људска култура представљена двором, свет живота – дрветом, а земља – стеном: све је то мало и ништавно пред тим општењем неисказиве, бесконачне љубави: све је – тек око ње и ради ње, јер она својим плаветнилом, музиком своје красоте, својим пребивањем изнад пола, изнад узраста, изнад свих земаљских одређења и разлика – јесте само небо, јесте сама апсолутна стварност, јесте оно заиста боље, оно што је изнад свега постојећег. Андреј Рубљов je оваплотио то колико несхватљиво толико и кристално-тврдо и непоколебљиво-тачно виђење света.

П. A. Флоренский. Троице–Сергиева лавра Сергиев Посад 1919. стр. 19–20.

Преподобни Андреј Рубљов – иконописац, превео и приредио Младен М. Станковић, „Неаника“, Београд, 2004, стр. 65-66.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић

Advertisements

Никола Милошевић, ЗА СОБАРА НЕМА ВЕЛИКОГ ЧОВЕКА, АЛИ САМО СА „СОБАРСКОГ“ ГЛЕДИШТА

Једна стара и много пута навођена изрека каже да ниједан човек није велики за свог собара.

Има неке истине у тој изреци. Онај коме се пружила прилика да, стицајем околности, баци поглед у приватну сферу великог човека, наћи ће у њој много штошта што није у складу са његовом величином.

То је и разумљиво. Побуде које покрећу велике људе у начелу нису битно друкчије од побуда које покрећу остале смртнике. Зато се понекад по животима истакнутих појединаца чепркало и још увек се чепрка са ситничавом намером да се у њима пронађе нешто што би их свело на меру оног што је просечно.

У светлости ове чињенице делује сасвим разумљиво једна Хегелова иронична допуна изреке поменуте на почетку овог текста. У Хегеловој ироничној парафрази та изрека отприлике овако гласи: за собара нема великог човека, али само са „собарског“ гледишта. Оваквим ироничним коментаром Хегел је жигосао читаву једну традицију у психологији и антропологији, која је свој можда врхунски израз нашла у делима француских моралиста.

Међутим, Хегелов коментар погађа само једну карикатуру ове традиције, карикатуру, додуше, не ретко и данас присутну у прилично честим покушајима да се дело неког књижевника или мислиоца тумачи искључиво или пре свега уз помоћ извесног броја биографских података. Такви покушаји по правилу су усмерени на то да се књижевна и филозофска остварења, колико год она велика и значајна била, сведу на побуде, односно на личности, њихових аутора.

У својој критици Хегел је, додуше, пре свега имао на уму тзв. историјске личности, то јест оне људе који се појављују као чиниоци од неког значаја у практичној равни светске историје, али се његова критика може протегнути и на биографски метод у тумачењу опуса значајних стваралаца и у другим областима, пре свега оним изразито духовним или теоријским. Данас је код многих теоретичара, који се овим проблемом баве, оно гледиште које је Хегел жигосао као „собарско“ већ одавно напуштено.

Са прилично добрим разлозима, уосталом. Побуде великих стваралаца и психички механизми који покрећу њихово стваралаштво не разликују се битно од побуда и психичких механизама осталих људи, али њихова дела се зато разликују од оног што је просечно и свакодневно. Између живота изузетних појединаца и њихових духовних творевина не постоји она самерљивост коју њихови биографи толико често призивају.

Ако већ ствари тако стоје, чему онда напор да се проникне у личност неког великог ствараоца? Није ли сваки напор ове врсте само један ситничави, „собарски“ покушај да се унизи и сведе на општу меру оно што је изнад просека? Мој одговор на ово питање је одречан. У начелу, анализа личности великих стваралаца може се ослободити оне „собарске“ ситничавости против које је устајао Хегел. Тако ослобођена – и једино тако – она може бити поуздано средство у борби против друге крајности у тумачењу духовних појава, која исто тако заслужује осуду. Још увек, наиме, бива да се на творце значајних духовних остварења и сама та остварења гледа наивно и романтичатски занесено као на нешто што је пало с неба, у виду дара каквог тајанственог божанства, недоступног нашем смртном и ограниченом уму. Присталице овакве романтичарске концепције гледају на сваки покушај да се приђе анализи ствараочеве личности као на светогрђе, као на тривијални, „собарски“ покушај да се велики људи оклеветају и унизе.

Истину ваља, по својој прилици, тражити негде између ових двеју крајности – оне биографске и оне романтичарске. Кад је пред нама неки извор из кога се можемо обавестити о творцу каквог изузетног уметничког или мисаоног опуса, онда том извору ваља приступити без „собарске“, ситничаве радозналости, али и без романтичарске занесености и наивности.

Н. Милошевић, Зиданица на песку: књижевност и метафизика, „Слово љубве“, Београд, 1978.

Преузето са блога Марије Јефитимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Андреј Тарковски, МИ НЕ ЗНАМО КАКО ДА БУДЕМО СЛОБОДНИ…

Данас неће бити никаквог филма, данас ћу са вама једноставно разговарати. И почећу тако — пре него поставите питања —  што ћу вам представити, шта би се десило нама, уметницима, ако би били савршено слободни. То би било исто као и када би рибе које живе у великим дубинама, одједном испливале на површину. Својевремено сам снимио филм о Рубљову, који је био генијални уметник. Данас, у наше време, апсолутно је немогућуе поверовати у то, да је он стварао ограничен чврстим оквирима религиозних канона, који су га приморавали да црта онако како је речено у такозваним „Правилима иконописа“. То јест, за сваку икону постојао је прописан образац и било је сасвим недопустиво његово непоштовање у формалном — композиционом и колоритном — смислу. Невероватно је што је он, упркос томе показао, испољио свој геније, за разлику од својих предходника. Уопште, то је веома чудна ствар — слобода.

Десило се да сам целу годину радио у Италији — тамо слободу изражавају тако што пуцају у људе; пуцачи доспевају у затвор, али врло брзо одатле излазе, зато што постоји милион начина како их заштити и само један како их — казнити. Нисам за драконске методе, али желим да кажем: да би био слободан, човек једноставно треба то да буде, није потребно питати никога за дозволу. То је једноставно. Ипак, ми не знамо како да будемо слободни. Зато су заиста најслободнији људи — они који ништа не траже од живота. Они траже много од себе. Испољавају према себи огромне захтеве — а не према околини. Не желим да ме погрешно схватите, али овде је реч о унутрашњој слободи, у моралном значењу те речи. Не спремам се да полемишем о традиционалној енеглеској демократији или, тамо, анархији, али у сваком случају говорим о оној слободи, коју су поседовали, којом су располагали људи у свим временима, људи који су себе жртвовали свом времену и друштву у коме су живели.

Задржао сам се на овој теми зато што, како сам већ рекао, снимајући свој последњи филм, (Носталгија, прим. прев.), желео сам да испричам причу управо о људима који поседују унутрашњу слободу. Без обзира на то што су их окруживали неслободни људи. Често се говори: треба бити јак. Иако баш нико не разуме шта то значи — бити јак… Хтео сам да видим јаког човека као слабог у општеприхваћеном значењу те речи. Ето, у „Сталкеру“ сам кроз карактер хероја хтео баш таквог човека да прикажем. Он је веома слаб, али поседује један квалитет који га чини непобедивим — то је вера. Он верује да мора да служи људима. И постаје непобедив. Уопште, говорити да човек може погинути и самим тим изгубити, — та позиција је, ви то разумете, бедна.

Андреј Тарковски, УМЕТНИК И ХХ ВЕК (одломак), разговор са гледаоцима током Ст. Џејмског фестивала у Лондону 1984.

Превео: Александар Мирковић

Извор: http://tarkovskiy.su/

Милован Данојлић, БРОДОВИ ИМАГИНАЦИЈЕ

Шта је имагинација? Способност измишљања тј. призивања слика, те њиховог структурисања и преосмишљавања. У једном песничком тексту, Кавафи упоређује процес прикупљања имагинативне грађе и њеног фиксирања на папиру са тешкоћама са којима се, у превозу робе, сусрећу трговачки бродови. Није чудо што се парабола o превозу наметнула песнику из грчког језичког подручја: по грчким варошима на све стране, зврндају мали камиони за транспорт робе на којима пише метафора. Поморски превозници саобраћају између знаних и незнаних обала, а бродови имагинације плове између континената јаве и сна. Ево неких подударности које назначује луцидни песник, у мом преводу, то јест, y мом тумачењу. (Могућна су и друга тумачења).

Растојање које ваља превалити на први поглед је кратко, али се на крају испостави да је путовање, скончано са тегобама и препрекама, трајало непредвиђено дуго. Највећи проблем превожења је ломљивост и кварљивост робе. Оно што је у товару (читај: у плену имагинације) најлепше кристално стакло и разнобојна керамика истовремено је и најкрхкије, па се при истовару (дакле при постављању на хартију) лако поломи. Речи су увек грубље од замисли, речи се слабо обазиру на оно што је тешко именљиво, оне пребијају доживљај надвоје–натроје: преливи се губе, ишчезавају као вода кроз песак. Само, бродар је испловио на пучину, натраг не може. Што се поквари и упропасти, истог часа се отписује: нема осигуравајућег завода спремног да плати надокнаду за штету. Складишта робе (читај: песничких слика) јесу богата, али нису неисцрпна: брзо се празне, а оно што је највредније разграби се у првом налету. Машта је нестрпљив трговац, хита да распрода лагер: сат-два, и готово!, спуштају се решетке, дућан се затвара, бродови се крећу ка далеким одредиштима. Они често испловљавају преоптерећени па се, како изађу на отворено море, морају ослобађати баласта. Да би сачували најважније, одбацују оно што је мање вредно. У журби се баци и понешто драгоцено; морнар који врши одбир није тренутно свестан свих могућности употребе неког украса, обрта, слике или идеје. Тако се један део терета, односно поседа имагинације, бесповратно губи: околности, у којима је освојен, неће се у догледном времену поновити, а машта нема унапред утврђено радно време. Како год било, ниједан брод не стигне у луку са свим благом што га је утоварио.

А кад се, најзад, стигне у пристаниште (кад се атерира на раван што је y духу нуди лист папира), почињу нова жртвовања, нова одрицања. Појављују се цариници. (Овде се вероватно мисли на ауторову критичку свест, али цариници, код Кавафија, могу представљати и владајући дух места и времена, цензуру и аутоцензуру). Они прегледају робу и одлучују хоће ли или неће дозволити искрцавање појединих производа. Увоз вина је, на пример, забрањен: y тропским земљама (читај: високим пећима имагинације) из којих бродови стижу производе се прејака пића, која брзо опијају. Њихов увоз се ограничава или сасвим спречава. Постоји, уз то, и једно домаће предузеће, које се извештило у прављењу сурогата – текућина са бојом вина и укусом воде; то предузеће има монопол на промет алкохолних пића. (Овде се, вероватно, мисли на локалну књижевну праксу и традицију). Та фирма, чије интересе цариници штите, гледа да задовољи општеусвојена мерила, преовлађујући укус и сензибилитет.

Шта је, ту је. Будимо задовољни што се брод како-тако довукао до луке. Са мало среће, губитак и шкарг не морају бити велики. Локални закони јесу строги, али нису немилосрдни: главнина товара се спусти на кеј. (Дизалице би, ту, биле писаљке). А и цариницима понешто промакне, пријави им се y примењеној амбалажи, под другим именом, па на велике гозбе ( тј., у ремек-дела) стиже и покоја флаша велике репутације и заштићеног порекла…

Тужно је, каже на крају Кавафи, гледати прелепе бродове како промичу пучином и не пристају y луку (попут оне лађе из филма Amarcord која клизи кроз измаглицу и дуго труби у ноћ). Такви бродови превозе робу чији је увоз строго забрањен, или се не заустављају зато што су нам луке плитке, па и кад бисмо ми хтели, они не би могли пристати. Такви болни и преболни призори, виђају се два или три пута у животу. Трудимо се да их што пре заборавимо. Остаје, у сећању, хучање хомеровских строфа: грмљавина песме коју су певали морнари са одвећ великог брода, за који нема места у нашем поднебљу…

М. Данојлић, „Записи о поезији“ (одломци), Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 98-100.

***

Драги господине Norbutt,

(…) Што се тиче питања која занимају Вас и Ваше младе пријатеље, in regard to poetry, не знам шта бих, укратко, могао одговорити, а да мој одговор не буде баналан. Шта једно песничко дело чини lastingly important? Вероватно, дубина осећања која је у њему изражена. Затим моћ да у другима пробуди одговарајуће расположење, да им живо предочи емотивни расплет, решење до којег је песник дошао. Песничко дело делује онолико колико је утеловљено у језику. Висина осећања и доживљавања, снага и свежина израза: захтеви наизглед прости, али, y њима је све.
Да ли се песник рађа, или ствара? Рађа се, нема сумње. Исто тако, и толико, песник себе изграђује. Читањем, радом, начином живота који је изабрао, или на који је принуђен. Рођени песник, ако западне у нечастан живот, може умрети. Непесник, када се нађе y изузетним приликама и искушењима, пропева.
Остајем, са свим својим симпатијама, искрено Ваш

Милован Данојлић

М. Данојлић, „Записи о поезији“ (одломци), Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 100.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Марина Цветајева, МОЛИТВА

Шта ми можемо рећи о Богу? Ништа. Шта можемо рећи Богу? Све. Песме Богу су молитва. И ако данас нема молитве (осим Рилкеових молитава и обичних молитава обичнога човека, друге не знам), то није зато што немамо шта да кажемо Богу, нити зато што то шта немамо коме да кажемо — имамо шта и имамо коме — већ зато што нас је срамота да хвалимо и молимо Бога на истом језику на коме смо, вековима, хвалили и молили — апсолутно све. Да бисмо се данас одлучили на непосредан разговор са Богом (молитва), требало би или не знати шта су стихови, или — заборавити то.

Губитак поверења.

Сурове Блокове речи о Ани Ахматовој: „Ахматова пише песме као да је гледа мушкарац, а треба их писати као да те гледа Бог“биће увек тачне ако се први део, онај који нас разоткрива, одговарајуће прилагоди свакоме од нас. И не само то. Други део, крај, биће свêт. Као пре Богом, то јест пред-стајање.

Али шта ће онда у нама остати — и ко ће остати од нас?

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 22) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

 

Фјодор М. Достојевски, ПОНЕСИТЕ КАКВУ ЛЕПУ УСПОМЕНУ…

Кад је реч о томе, ја сам већ споменуо о њему да оставши после матере у четвртој години, он ју је после памтио целог живота, њено лице, њено миловање, “баш као да стоји преда мном жива”. Такве се успомене могу памтити (и то је свима познато) чак и из ранијег доба, већ од две године, али само тако да се оне у току целог живота истичу као неке светле тачке из мрака, као откинут крајичак из читаве огромне слике, која се сва угасила и нестала, осим тога крајичка. Исто је тако било и с њим: он је запамтио једно вече – летње, тихо; отворен прозор, коси зраци сунца на заласку (те косе зраке је запамтио понајбоље), у соби, у углу, икона, пред њом упаљено кандило, а пред иконом на коленима његова мати рида као у хистерији са поцикивањем и подвикивањем, држећи га у наручју, грлећи га снажно до бола, молећи се за њега Богородици и пружајући га из свога наручја обема рукама према икони као под покров Богородичин… и, наједном, трчи дадиља и у страху га отима од ње. Ето слике! (прва књига, стр. 25-26)

Из родитељске куће понео сам само драгоцене успомене, јер човек нема драгоценијих успомена него из првог детињства у кући родитељској, и то је скоро увек тако кад у породици има макар мало љубави и слоге. И од најгоре породице могу се сачувати драгоцене успомене ако је само твоја душа способна да тражи што је драгоцено. (прва књига, стр. 369)

Господе: „Како може он“ – рекао би човек – „заволети ту нову децу кад нема оне пређашње, кад ју је изгубио. Сећајући се оне, зар може бити потпуно срећан са овом децом, па ма како да су му она мила?“ Може, може: стара туга помоћу велике тајне живота људског прелази постепено у тиху дирљиву радост; место младе, узавреле крви, наступа кротка, ведра старост: благосиљам свакидашње рађање сунца, и срце му моје као и пре пева; али већ више волим његов залазак, дуге косе зраке његове, а с њима и тихе, кротке, дирљиве успомене, миле ликове из целог свог дугог и благословеног живота – а над свим тим је правда божја, која нас разнежава, која примирује, која све прашта! Завршава се живот мој, ја знам и осећам то, али осећам сваког преосталог дана како се живот мој земни додирује са новим, бесконачним, незнаним животом, но који је већ ту, пред којим раздрагано трепти душа моја, сија ум и радосно плаче срце… (прва књига, стр. 371-372)

Голубови моји – дајте да вас тако назовем – голубовима, јер сте сви ви веома налик на њих, на те лепе и сиве птице, сада, у овом тренутку, кад гледам ваша добра, мила лица – мила моја дечице, ви можда нећете ни разумети шта ћу вам казати, јер ја често говорим неразумљиво. Но ипак упамтите, па ћете се после, некад, сложити са мојим речима. Знајте да нема ничега вишег, и јачег, и здравијег, и кориснијег за будући живот него каква лепа успомена, а нарочито која је понесена још из детињства, из родитељске куће. Вама се много говори о вашем васпитању, а једна тако дивна, света успомена, очувана из детињства, можда је баш најбоље васпитање. Ако човек понесе много таквих успомена са собом у живот, онда је тај човек спасен за цео живот. А ако макар и само једна лепа успомена остане у нашем срцу, и то нам некад може послужити као спас. Ми ћемо после можда постати и рђави, нећемо можда имати снаге да се одупремо рђавим поступцима, смејаћемо се сузама људским и онима који говоре као што је Коља ту скоро узвикнуо: „Хоћу да страдам за све људе!“ – можда ћемо се и тим људима злобно подсмевати. Али ма како да постанемо зли, што не дао Бог – кад се сетимо како смо сахрањивали Иљушу, како смо га волели последњих дана и како смо, ето, сад разговарали тако сложно и тако пријатељски код овога камена – и најсуровији између нас, и најподругљивији, ако ми такви постанемо, неће смети да се у себи смеје томе што је био добар и честит у овом тренутку!  Па не само то, него ће га та успомена можда задржати од неког великог зла и он ће се предомислити и рећи: „А тада сам био добар, смео и частан.“ Нека се и подсмехне у себи, то није ништа, човек се често смеје оном што је добро и ваљано; то је само из лакомислености;али вас уверавам, господо, тек што се подсмехне, одмах ће у срцу рећи: „Рђаво сам урадио што сам се подсмехнуо јер се томе не треба смејати!“ (друга књига, стр. 566-567)

Фјодор М. Достојевски, БРАЋА КАРАМАЗОВИ (прва и друга књига), ИП Рад, Београд, 1977.

Превео: Јован Максимовић

Марина Цветајева, УЗВИШЕНИ МЕЂУ УЗВИШЕНИМА

Приближавам се одговору који је за мене најтежи: је ли Рилке карактеристичан за наше дана, тај далеки међу далекима, узвишени међу узвишенима, усамљени међу усамљенима? Уколико је за наше дане карактеристичан — а у то се не може сумњати — Мајаковски.

Рилке није ни налог ни карактеристика нашег времена — он је његова противтежа.

Ратови, кланице, искасапљено мест раздора — и Рилке.

Због Рилкеа ће наше време — бити опроштено.

По супротности, то јест нужности, то јест противотрову нашем времену, Рилке је могао да се роди само у њему.

У томе је његова савременост.

Њега време није наручило већ га прозвало.

Налог масе Мајаковском био је: реци нас, налог пак масе Рилкеу: реци нам. Оба налога су извришли. Нико Мајаковског неће назвати учитељем живота, нити Рилкеа — гласноговорником маса.

Рилке је исто онолико неопходан нашем времену колико и свештеник на пољу битке: да би се и за једне и за друге, и за њих и за нас: молио за просвећивање још живих и опроштај палим.

Бити савременик значи стварати своје време, а не одражавати га. Да, и одражавати га, али не као огледало, већ као штит. Бити савременик значи стварати своје време, то јесте борити се против девет десетина у њему, као што се боримо против девет десетина у своме првоме тексту.

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 54-55) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

 

Рајенер Марија Рилке, СТИХОВИ НИСУ ОСЕЋАЊА — НЕГО СУ ИСКУСТВА

Ах, али стиховима толико мало постижемо кад их пишемо рано. Требало би чекати и сакупљати смисао и сласт целог свог живота, и то по могућности дугачког живота, па бисмо онда, сасвим при крају, можда били кадри да напишемо десет редака који су добри. Јер стихови нису осећања, како то људи мисле (осећања имамо довољно рано) — него су искуства. Ради једног јединог стиха потребно је видети многе градове, људе и ствари, потребно је познавати животиње, потребно је осећати како птице лете и познавати онај покрет са којим се мали цветови ујутро отварају. Треба се моћи сећати путева у непознатим крајевима, неочекиваних сусрета и растанака које смо дуго гледали како се ближе — сећати се дана из детињства, који су још неразјашњени, родитеља које смо виђали кад су нам приређивали радости и које нисмо схватали (била је то радост неком другом), сећати се дечјих болести, које тако необично почињу са толиким дубоким и тешким преображајима, сећати се дана у тихим, суздржаним собама и јутара на мору, мора уопште, многих мора, ноћи проведених на путовању, ноћи што су суморно стремиле увис и одлетале са звездама — али још није довољно ако нам је дато да на све то мислимо. Треба имати успомене на многе љубавне ноћи, од којих ниједна није наличила на другу, на крикове породиља… али потребно је бити и поред самртника, седети поред мртваца у соби са отвореним прозором и шумовима што наилазе на махове. А није довољно још ни то што имамо успомене. Потребно је моћи и заборавити их кад их има сувише, и треба имати велико стрпљење и чекати да оне поново наиђу. Јер саме успомене још не чине оно што ми желимо. Тек када постану крв у нама, поглед и покрет, безимене, тако да се више не могу разликовати од нас самих, тек онда се може десити да у једном веома ретком часу прва реч једнога стиха искрсне међу њима и потече из њих. „

Р. М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (одломак из романа Записи Малтеа Лауридса Бригеа), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Марина Цветајева, ТАЧКА ГЛЕДИШТА

У односу на духовни свет — уметност је известан физички свет духовног.

У односу на физички свет — уметност је известан духовни свет физичког.

Ако се почне од земље — то је први милиметар ваздуха изнад ње (то јест први милиметар неба, јер небо или почиње одмах од земље, или га уопште нема. Проверити по даљинама које чине појаве јаснијим).

Ако се почне од неба — тај први милиметар изнад земље је последњи одгоре, то јест то је већ готово сама земља, а с највише висине — то је сасвим земља.

Зависи одакле се гледа.

(Исто је тако и душа, која је за човека свакодневнице врхунац духовности, за човека духа — готово телесност. Упоређење са уметношћу није случајно, јер песма — оно с чега не спуштам очи кад кажем уметност — све догађање песме — од надахнућа песниковог до читаочевог примања — у целини се догађа у души, том првом, најнижем небу духа. Што уопште није у противречности са уметношћу — природом. Неживе¹ природе нема, постоји само неодуховљена.

Песник! Песник! Најдушевнији и, како често — можда управо због те своје душевности — најнеодуховљенији предмет!)

Fier quand je me compare² — не! Нешто ниже од песника се не може ни узети у обзир, ипак смо довољно поносни да се не равнамо по нижем. Јер, ја гледам — одоздо, и ослонац није у мојој нискости, већ у оној висини.

Humble quand je me compare, inconnu quand je me considère³, јер да би се нешто посматрало, треба се уздићи над оним што се посматра, треба поставити између себе и ствари читаву литицу — неприхватање — висине. Јер гледам — с висине! Оно више у мени — на ниже у мени. И шта ми остаје од те аутопсије — него да се запањим… или не препознам.

Гњило сакупљала лисје
И гледала га бело,
Тако и душа с висја
Гледа на моје тело.

Тако ћу и ја једном, не, тако ја већ понекад гледам своје стихове…

НАПОМЕНА:

  1. Руски: неодушевлённый, из чега произилази лексички и смисаони обрт. прим. прев.
  2. Поносан кад се упоредим. – прим. прев.
  3. Понизан кад се упоредим, непознат кад се посматрам. – прим. прев.

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 23-24), СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

Марина Цветајева, ПОКУШАЈ ХИЈЕРАРХИЈЕ

Одличан песник. Велики песник. Узвишени песник.

Одличан песник може бити сваки — одличан песник. За одличног песника довољна је и велика песничка даровитост. За великог — таква је даровитост недовољна, потребна је и подједнако даровита личност: даровитост ума, душе, воље и усмереност те целине ка одређеном циљу, то јест организација те целине. А узвишени песник може бити и сасвим невелики песник, носилац најскромнијег дара — као, рецимо, Алфред де Вињи — који само снагом своје унутрашње вредности извлачи из нас признање да је песник. Овде је даровитост била на самој ивици. Кад би је само мало мање било — испао би просто херој (то јест бескрајно више).

Велики песник укључује узвишеног — и уравнотежује га. Узвишени — великог — не, иначе бисмо рекли: велики. Узвишеност је ту једино обележје постојања. Тако — нема песника већег од Гетеа, али има песника узвишенијих, његов млађи савременик Хелдерлин, на пример, несравњено је сиромашнији песник али је становник оних висина где је Гете само гост. А висок је ипак мање него велик, били они чак и истога раста. Тако је: храст — велик, а чемпрес — висок.

Земаљски темељ генија је сувише простран и стабилан да би му се дозволило да — тек тако — оде у висину. Шекспир, Гете, Пушкин. Да су Шекспир, Гете, Пушкин, виши, они много штошта не би чули, на много штошта не би одговорили, до много чега се просто не би спустили.

Геније је: резултанта отпора, то јест у крајњој линији равнотежа, то јест хармонија, а жирафа је наказа, биће једне једине димензије: сопственог врата, жирафа је врат. (Свака наказа је део саме себе).

„Песник лебди у облацима.“ То је истина, али истина само за једну врсту песника: за оне једино-узившене, чисто-духовне. Они чак не лебде, они бораве. Грбавац плаћа за своју грбу, анђео плаћа за своја крила на земљи. Бестелесност, тако блиска бесплодности, разређени ваздух, уместо страсти мисао, уместо речи — изреке, — то су земаљска обележја небеских гостију.

Једини изнимак је Рилке, песник који је не само подједнако и узвишен и велик (то се може рећи и за Гетеа), већ и с оном истом искључивошћу узвишености која овде ништа не искључује. Као да је Бог, који је другим песницима духа — давши им једно, одузео све, — овоме то све — оставио. Као додатак.

Узвишеност као једнакост не постоји. Само као старешинство.

За једино-одличног уметност је увек сврха сама себи, то јест чиста функција, без које он не може живети и за коју не одговара. За великог и узвишеног — увек је средство. Они сами су средство у нечијим рукама, као што је, уосталом, и једино-одлични — у рукама других. Читава разлика, осим основне разлике у рукама, је у степену до којег песник схвата ту своју употребљеност. Што је песник духовно већи, то јест што су руке које га држе више, то је он свеснији те своје употребљености (свог служења). Да Гете није знао за онога ко је изнад њега и изнад његовог дела, он никад не би написао последње стихове последњег Фауста. Успева само онај ко је невин — или ко све зна.

У суштини, читав рад песника своди се на извршење, физичко извршење духовног (не личног) задатка. Исто онако као што се читава воља песникова своди — на радну вољу остварења. (Индивидуално стваралачке воље нема).

На физичко оваплоћење духовно већ постојећег (вечног) и на духовно оваплоћење (одуховљење) духовно још непостојећег али свег у жељи за постојањем, без разликовања својстава тога што се жели. На оваплоћење духа који жели тело (идеје), и на одуховљење телâ која желе душу (стихије). Реч је за идеје тело, за стихије — душа.

Сваки је песник, на овај или онај начин, слуга идеја или стихија. Понекад (о томе је већ било речи) — само идејâ. Понекад — и идеја и стихија. Понекад — само стихија. Али у овом последњем случају он је ипак нечије прво ниско небо: истих тих стихија, страсти. Преко стихије речи, која је, једина од свих сихија, од настанка осмишљена, то јест одуховљена. Ниско блиско небо земљино.

У овом етичком приступу (захтевању идејности, то јест узвишености од писца) можда је читава одгонетка на први поглед неразумљиве предности коју су деведесете године давале Надсону над Пушкином, ако не очито безидејном, онда мање очито идејном него што је био Надсон, и предности коју је претходна генерација давала Њекрасову-грађанину над Њекрасовом просто. Сав тај оштри утилитаризам, читава базаровштина — само је потврда и захтев за узвишеношћу као праосновном живота — само је руско лице узвишености. Наш утилитаризам — то је оно што је корист духу. Наша „корист“ — то је само савест. Русија је, што јој служи на част, тачније што служи на част њеној савести а не на част њеној уметности (ствари које једна дургој нису потребне), увек прилазила писцима, тачније: увек ишла писцима — као сељак цару — по истину, и добро је када је тај цар био Лав Толстој а не Арцибашев. Јер Русија је учила да живи и од Арцибашевљевог Сањина!.

 

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 20-22),  СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић