Иво Андрић, ОЧИМА СЕ ДУХ НЕ МОЖЕ НАСИТИТИ

Очима се дух не може наситити. Никад потпуно. Лепота, лепота облика којој не знамо порекла и не можемо да сагледамо све везе са животом оставља нас очаране, али незадовољене као оно легендарно пиће које изазива све већу жеђ што се више пије.

Тај мучни осећај непотпуно утољене жеђи прати често човека на путу по крајевима који су му својом историјом и својим начином живота тако далеки да представљају за њега не другу земљу него други свет. Ту се човек стално пита: на чему почива ово што задивљен гледам, који је смисао ових навика и обичаја и древних тежњи што се стално наслућују из погледа и покрета живих људи, као из сваког комадића тесаног камена, лакираног дрвета, исписане свиле или хартије? Одговора, јасног одговора, понајчешће нема. Одлазимо дирнути, понесени, али обогаћени само слутњама и наслућивањима.

Али бива и то да пред нама искрсне одједном јасан одговор на неко од тих питања; и то благодарећи не толико нашем знању колико случају или, још чешће, помоћи и савршеној предузимљивости наших кинеских домаћина. Тада се дешава да одједном продремо у људски смисао онога што је као немушта лепота дотле пленило наш вид.

То је увек драгоцен тренутак великог духовног задовољства које је као нека награда за све оне „посне“ и „жедне“ часове нашег несналажења и лутања. То је оно што у ствари и тражимо на нашим путовањима. Јер мени је одавно јасно да човек због таквих тренутака и путује по туђим земљама, и да, ломећи се светом, обијајући прагове музеја и загледајући лица људи и фасаде кућа, тражи у ствари само једно: оно што је, у бескрајној разноликости и привидној супротности облика заједничко свим људима свих времена и свих географских ширина.

То су тренуци пуног разумевања, кад нас нова и непозната средина одједном изненади нечим познатим, и омогући нам да осетимо присну блискост и велику заједницу људског постојања на земљи. Такви тренуци, који остављају у нама дубок траг и одјек који траје, наилазили су на путу по Кини увек неочекивано и на посве раличитим местима. Некад пред једним стихом, исписаним над постељом неке давно мртве дворјанке, а некад пред ддечијим осмејком у неком облданишту…

Тада сам увек одлазио замишљен а задовољан што сам још једном могао да, као човек, схватим људе и оно што је у њима људско.
….
Дуго сам се задржао у собици у којој је стајала Лу Синова библиотека… прегледао сам са пијететом и љубопитством те књиге, бар оне на страними језицима, руском и немачком, јер су ми кинеске, на жалост, биле неприступачне. … Ту је поред неколико познатих источноевропских и балканских песника и приповедача био и — Лаза К. Лазаревећ са избором приповедака под насловом Serbische Erzählungen у преводу Јозефа Бекмана.

Мој сапутник и ја само се загледасмо, без речи. Неко наш  био је овде пре нас.

Ја сам и раније осећао да ту нисам потупно странац. Сад је стајао преда мном и очигледан доказ. Тесна и сумрачна приземна соба стаде дасе шири; око мене је постајало светло и пространо. То и није више једна соба једне куће, у једном одређеном граду. То је свет духа, свет без граница у коме људска мисао, поред свих сметња и сваковрсних запрека, слободно пролеће као чун на разбоју, и тка све чвршће везе између далеких земаља и народа. Ту свак има свој део и , по томе свом ма и најскромнијем делу, право на целину.

Иво Андрић, СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ (Сусрет у Кини, стр. 179-180, 182-183) Удружени издавачи, Београд, 1977

 

Advertisements

Павле Флоренски, ЉУБАВ

Ако има Бога – а за мене је то било несумњиво – онда је Он, обавезно, апсолутна љубав. Али љубав није обележје Бога. Бог не би био апсолутна љубав ако би био само љубав према другоме, према условном , према трулежном, према свету; јер онда би љубав Божија била зависна од условног постојања па би, дакле, сама била случајна. Бог је апсолутно биће зато што је Он супстанцијални чин љубави, чин-супстанција. Бог или Истина не само да поседује не само да поседују љубав, него пре свега, Бог јесте љубав, тј. љубав је – суштина Божија, Његова лична природа, а не само њему својствен стваралачки однос. Другим речима, „Бог јесте љубав“ (тачније – „Љубав“), а не само „Који љуби“, макар и потупно“.

(…) Али немогуће би било направити већу грешку него поистоветити духовну љубав онога који је спознао Истину с алтруистичким емоцијама и стремљењем ка „ка добру човечанства“, које се у најбољем случају ослања на природну самилост или на апстрактне идеје. За „љубав“ у последњем јудејском смислу, све почиње и завршава се у емпиријском раду, вредност подухвата оцењује се његовом видљивом радњом. Али за духовну љубав, у хришћанском смислу ова је вредност –  само варка. Чак је и морална делатност, као филантропија и сл., узета сама по себи, савршено ништавна. Не спољашњост, не „кожа“ нарочитих делатности, пожељан је благодатан живот, који се прелива у сваком стваралачком покрету личности. Али је „кожа“, као „кожа“ емпиријска спољашњост и увек допушта кривотворење. Ни једно време не сме да одриче да се „лажни апостоли и преварљиви посленици претварају у апостоле Христове“; да се чак „сам сотона претвара у Анђела Свијетла“ (2 Кор. 11/13,14). Али ако све спољашње може бити кривотворено, онда су чак и највиши подвиг и највиша жртва – жртва сопственог живота – сами по себи – ништавни:

Ако језике човечје говорим,
А љубави немам,
Онда сам као звоно које јечи,
Или прапорац који звечи.

И ако имам дар пророштва
И знам све тајне
И све знање,
И ако имам сву веру
Да и горе премештам,
А љубави немам,
Ништа сам.

И ако раздам све имање своје,
И ако предам тело своје
Да се сажеже,
А љубави немам,
Ништа ми не користи.

Такозвана „љубав“ изван Бога није љубав, већ само природна космичка појава, која исто тако мало подлеже хришћанској безусловној процени, као и физиолошка функција желуца. И, значи, тим пре је само по себи јасно да се речи „љубав“ и „љубити“, као и њихове изведенице, употребљавају овде у њиховом хришћанском смислу, и да изван интересовања остају породичне, сродничке и националне навике, егоизам, таштина, властољубље и остали „отпаци људских осећања“, који се прикривају речју љубав.

Истинска љубав је излазак из емпиријског и прелазак у нову стварност.

Љубав према другоме је зрачење истинског знања на њега; а знање је откривање Саме Триипостасне Истине срцу, тј. пребивање љубави Божје према човеку у души: „ако имамо љубав међу собом, Бог у нама стоји, и љубав је његова савршена у нама“ (1 Јов. 4/12), ми нисмо ушли само у безличан, провиђајуће-космички однос с Њим, него и у личну очинско-синовљевску везу. Зато „ако нам срце наше не зазире“ – али, разуме се, баш сáмо срце мора за своје суђење да буде бар унеколико очишћено од коре кала, од којег му је иструлила површина, и способно да суди о веродостојности љубави – тј. ако очедњеном свешћу сазнајемо да заиста љубимо, „не ријечју ни језиком, него дјелом и истином“ (1 Јов. 3/18), да смо заиста добили нову суштину, заиста ушли у лични однос с Богом – онда „слободу имамо пред Богом“ (1 Јов. 3/21), јер плотски о свему суди на плотски начин. Јер „који држи заповјести Његове у Њему стоји, и он у Њему“ (1 Јов. 3/24); ако Њега љубимо, онда у Њему стојимо, и Он у нама“ (1 Јов, 4/13).

Ми кажемо „љубав“. Али, питамо се, у чему се конкретно изражава ова духовна љубав? У савлађивању граница самости, у излажењу из себе – за шта је потребна међусобна духовна веза. „Ако речемо да имамо заједницу с Њим (Богом) а у тами ходимо, лажемо и не творимо истине. Ако ли у светлости ходамо, као што је он сам у светлости, имамо заједницу један с другијем“ (1 Јов. 1/6, 7).

Апсолутна Истина спознаје се кроз љубав. Али се реч „љубав“, као што је већ разјашњено, не схвата у субјектвно-психолошком, него у објективно-метафизичком смислу. Не тако да сама љубав према брату буде садржај Истине, како то тврде толстојевци и други њима слични религиозни нихилисти; не тако да се њом, том љубављу према брату све исцрпљује. Не и не. Љубав према брату је – долазак другоме, прелазак на другога, нешто као уливање у другога онога уласка у Божански живот, који се у самом субјекту који општи с Богом разумева као знање Истине. Метафизичка природа љубави је у над-логичком превладавању само-идентитета „Ја=Ја“ и у излажењу из себе; и то се дешава приликом истицања у другог, приликом уливања у другог снаге Божије, која раскида окове ограничене људске људске самосвести. На основу овог излажења, Ја постаје у другом, у не-Ја, ово не-Ја, постаје једно-сушно брату – једно-сушно, а не тек подобно-сушно, каква подобно-сушност и чини морализам, тј. јалови унутарње-безумни покушај људске, изван-божанске љубави. Издижући се изнад логичког, бесадржајно-празног закона идентитета и поистовећујући се с љубљеним братом, Ја самим тим слободно претвара себе у не-Ја, или, ако се изразимо језиком црквених песама, „пустоши“ себе, „слаби“, „оробљује“, „унижава“ (упор. Фил. 2/7), тј. лишава се обавезно-датих и својствених му атрибута и природних закона унутарње делатности по закону онтолошког егоизма или идентитета; ради норме туђег бића, Ја излази из свог оквира, из норме свог бића, и добровољно се потчињава новом лику, да би тиме укључило своје Ја у Ја другог бића, које је за њега не-Ја. Дакле, безлично не-Ја постаје лице, друго Ја, тј. Ти. Али баш у овом „осиромашењу“ или „слабљењу“ Ја, у овом „пустошењу“ или „кенозису“ себе, збива се обратно успостављање Ја у својственој му норми бића, при чему ова норма већ није просто дата, него и оправдана, тј. она није просто присутна у конкретном простору и времену, него има васељенско и вечно значење. У другом, кроз своје унижење, начин мог живота налази своје „искупљење“ од власти грешног самопотврђивања, ослобађа се греха изолованог постојања, о коме су говорили грчки мислиоци, и у трећем се, као искупљен, „прославља“, тј. потврђује се у својој нетрулежној вредности. Напротив, без унижавања, Ја би владало својом, нормом само у потенцији, али не у акту. Љубав и јесте „да“ које Ја говори себи самом; мржња, пак, – јесте „не“ себи. … Љубав сједињује вредност са стварношћу, уноси у стварност која нестаје дужност, дуг; а дуг, у ствари, и јесте оно што стварности даје дужину;То љубав сједињује два света. „у томе је и величина, што је овде тајна – што су се пролазни лик земаљски и вечна Истина дотакла овде.“

Љубав онога који љуби, преносећи његово Ја у Ја љубљеног, у Ти, самим тим даје љубљеном Ти снагу да у Богу сазнаје Ја онога који љуби и да га љуби у Богу. Сам љубљени постаје онај који љуби, сам се издиже изнад закона идентитета и у Богу поистовећује себе с објектом своје љубави. Он своје Ја преноси у Ја првог посредством треће итд. Али ова узајамна само-предавања, само-слабљења, само-унижавања оних који воле, једино разуму изгледају као низ који одлази у бесконачност. Издижући се изнад оквира своје природе, Ја излази из временско-просторне ограничености и улази у Вечност. Тамо је читав процес узајамног односа оних који се воле јединствени акт, у коме се синтетизује бесконачан низ, бесконачна серија појединачних момената љубави. Овај јединствен, вечан и бесконачан акт јесте једно-сушност они који љубе у Богу, при чему је Ја једно исто с другим Ја и, уједно, различито од њега. Свако Ја је не-Ја, на основу одрицања другог Ја од себе ради првог. Уместо одвојених, разједињених, самонепопустљивих Ја, добија се   д в о ј и ц а  –  дво-једино биће, које начело свога јединства има у Богу: „finis amoris, ut duo unum fiant; врхунац љубави – да двоје буду једно“. Али, при том, свако Ја, као у огледалу, види у Божијем лику другог Ја свој лик Божији.

Павле Флоренски, СТУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ (књига прва, стр. 66-69), Логос, Београд, 1997

Превели: Људмила Јоксимовић и Небојша Ковачевић

Апостол Павле, ХИМНА ЉУБАВИ

Ако језике човечје говорим,
А љубави немам,
Онда сам као звоно које јечи,
Или прапорац који звечи.

И ако имам дар пророштва
И знам све тајне
И све знање,
И ако имам сву веру
Да и горе премештам,
А љубави немам, —
Ништа сам.

И ако раздам све имање своје,
И ако предам тело своје
Да се сажеже,
А љубави немам,
Ништа ми не користи.

Љубав дуго трпи,
Благотворна је,
Љубав не завиди,
Љубав се не горди,
Не надима се,
Не чини што не пристоји,
Не тражи своје,
Не раздражује се,
Не мисли о злу,
Не радује се неправди,
А радује се истини.

Све сноси,
Све верује,
Свему се нада,
Све трпи.

Љубав никад не престаје,
Док ће пророштва нестати,
Језици ће замукнути,
Знање ће престати.

Јер делимично знамо,
И делимично пророкујемо,
А кад дође савршено,
Онда ће престати
Што је делимично.

Кад бејах дете,
Као дете говорих,
Као дете размишљах,
А кад сам постао човек
Одбацио сам што је детињско.

Јер сад видимо
Као у огледалу,
У загонетки,
А онда ћемо
Лицем у лице.

Сад знам делимично,
А онда ћу познати
Као што бих познат.

А сад остаје
Вера, нада, љубав,
Ово троје,
Али је од њих
Љубав највећа.

БИБЛИЈА СВЕТО ПИСМО СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА, Глас Цркве, 2007

Превод: СТАРИ ЗАВЕТ по преводу Ђуре Даничића
НОВИ ЗАВЕТ по преводу Вука Караџића и Светог архијерејског синода, по исправкама и преводима Светог Владике Николаја

 

Приредио: Александар Мирковић

 

Павле Флоренски, СПОЗНАЈА

(…) Ма шта мислили о људском уму, увек имамо могућност да тврдимо да је он – људски орган, човекова жива делатност, његова реална снага, λόγος. У противном, ако га прогласимо „самим по себи“ и, зато, нечим иреалним, неизбежно смо осуђени на исто толико неоспорно, унапред одређено порицање реалности знања. Јер ако ум није повезан с бићем, онда и биће није повезано с умом, тј. алогично је. Онда је неизбежан илузионизам и свакојаки нихилизам, који се завршава безвољним и јадним скептицизмом. Једини излаз из ове баруштине релативности и условности је – признавање повезаности ума с бићем и бића с умом. А ако је тако, онда чин спознаје није само гносеолошки, већ и онтолошки чин, не само идеалан, већ и реалан. Спознаја је реалан излазак онога који спознаје из себе, или, што је исто, реалан улазак онога што се спознаје у онога који спознаје – реално сједињавање онога који спознаје и онога што се спознаје.  Ово је основна и карактеристична поставка читаве руске и, уопште источњачке философије. Ми смо је добили раније, донекле другачијим и сигурнијим путем, директно указујући на срце и душу овог „изласка из себе“ као чин вере у религиозном, у православном смислу, будући да истински „излазак“ јесте управо вера, а све друго може бити сањарско и чудесно. Према томе, спознаја није хватање мртвог објекта од стране грабљивог гносеолошког субјекта, већ живи духовни однос личности, од којих свака свакој служи и као објекат и као субјекат. У суштини може се спознати само личност и само је личност може спознати.

Другим речима, суштинска спознаја, схваћена као чин субјекта који спознаје, и суштинска истина, схваћена као реални објекат који се спознаје – обе су реално једно исто, мада се и разликују у апстрактном разуму.

Суштинска спознаја Истине, тј. укључивање у саму Истину, јесте, дакле, реалан улазак у недра Божанског Тројединства, а не само идеално дотицање Његове спољашњости. Зато је истинска спознаја, спознаја Истине, могућа једино кроз човеково преобраћање, кроз његово обожење, кроз стицање љубави као Божанске суштине: који није с Богом, тај не познаје Бога. У љубави, и једино у љубави, замислива је стварна спознаја Истине. И обрнуто, спознаја истине разоткрива себе љубављу: који је с Љубављу, тај не може да не љуби. Овде се не сме говорити о томе што је узрок, а шта последица, зато што су и једно и друго – тек стране једне исте тајанствене чињенице, уласка Бога у мене, као субјекта који философира, и мене у Бога, као објективну Истину.

Разматран унутар мене (по моделу „Ја“) „у себи„, или, тачније, „по себи„, тај улазак јесте спознаја; „за другога“ (по моделу „Ти“) јесте – љубав; и, коначно, „за мене“, као оно објектвизовано и предметно (тј. разматрано по моделу „Он“), јесте лепота. Другим речима, моја спознаја Бога, коју други добија кроз мене, јесте љубав према ономе који добија; предметно пак созерцавана, од стране трећег, љубав према другоме јесте лепота.

Оно што је за субјекат знања – истина, за објекат је љубав према њему, а за онога који созерцава спознају (спознају објекта субјектом) – лепота.

Истина, Добро и Лепота“ – ова метафизичка тријада не представља три различита начела, већ једно. То је – један исти духовни живот, разматран из раличитих углова. Духовни живот, као онај који извире из Ја, који у Ја има своје средиште – јесте Истина. Схваћен као непосредан чин другога – он је Добро. Предметно пак созерцаван од стране трећега, као нешто што зрачи напоље – он је Лепота.

Пројављена истина је љубав. Остварена љубав је лепота. Сама моја љубав је делатност Бога у мени и мене у Богу; ово са-делање је – почетак мог укључивања у Божански живот и биће, тј. у суштинску љубав, будући да апсолутна истинитост Бога управо у љубави износи себе на видело.

Бог, који ме познаје као своју творевину; који ме љуби кроз Сина као „лик“ свој, као сина свог; који се кроз Духа Светог радује мени, као „подобију“ своме, активно зна, љуби и радује ми се, јер сам Му дат. Источник знања, љубави и радости овде је сам Бог. Али су моје познавање Бога, моја љубав према Богу, моје радовање Богу – пасивни, зато што ми је Бог само делимично дат и може се давати само у сразмери с моји бого-уподобљавањем. А уподобљавање Божијој љубави јесте активна љубав ка ономе што ми је већ дато. Зашто управо љубав, а не знање и не радост? Зато што је љубав супстанцијални чин, који прелази са субјекта на објекат и који ослонац има – у објекту, док су знање и радост усмерени на субјекат и у њему је – упориште њихове снаге. Љубав Божија прелази на нас, али знање и созерцатељна радост – пребивају у њему. Зато се и није оваплотила ни Ипостас Очева, ни Духа Светог (Параклит=Утешитељ, Који пружа радост), већ се оваплотио Син-Слово, ипостасна божанска Љубав, Срце Очево – ако смем да употребим снажнуизреку Јакова Бемеа: Син Божији, по Јакову Бемеу, јесте „срце у Оцу“.

Павле Флоренски, СТУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ (књига прва, стр. 55-57), Логос, Београд, 1997

Превели: Људмила Јоксимовић, Небојша Ковачевић

Џон Раскин, КОРЕНИ ЧАСТИ

Међу многим заблудама, које су у разним историјским периодима запоселе умове широких маса човечанства, можда најчуднија – а сигурно најмање вредна поверења – јесте савремена самозвана наука политичке економије, засноване на идеји да се напредан модел људског деловања може формирати независно до утицаја наклоности међу људима у друштву.

(…) „Наклоност међу људима у друштву“, каже економиста, „јесу случајни и ометајући елементи у људској природи; али су тврдичлук и жеља за напретком стални елементи. Хајде да уклонимо оне ствари које нису константне и, сматрајући да је људско биће само машина пуна жудње, испитамо који су то закони рада, куповине и продаје који би довели до највећег могућег нагомилавања богатства“

(…) Запазите, ја нити оспоравам закључке науке нити у њих сумњам уколико су прихваћени. Мене они напросто не занимају, као што ме не би занимали закључци науке о гимнастици која претпоставља да људи не поседују скелет. Под том претпоставком могло би се показати да би било од користи да се студенти уролају у смотуљке, да се спљоште као палачинке или да се растегну као каблови; а кад би се те операције обавиле, поновно увођење скелета било би праћено многим неповољним стварима по њихову конституцију. То размишљање је можда задивљујуће, можда су закључци тачни, али тој науци фали једино то што не може да се примени. Савремена политичка економија заснива се управо на таквој основи. Претпостављајући не да људско биће нема костур, већ да је оно цело само костур, она заснива своју окошталу теорију напретка на негацији душе; и пошто је показала шта највише може да се направи од костију и конструисала одређени број геометријских фигура са мртвачким главама и раменим костима, успешно је доказала да није згодно да се међу тим телесним структурама поново појави душа.

Та непримењивост се на интересантан начин испољила током неугодности до којих је довео недавни раднички штрајк… Дискутант за дискутантом узалуд настоје да покажу како су интереси газда супротни, или нису супротни, интересима њихових радника; нико од дискутаната изгледа уопште нема на уму да појединци не морају бити супротстављени само зато што су им интереси супротни. Када би у кући била само једна кора хлеба, а мајка и деца гладовали, нихови интереси не би били исти. Ако је мајка поједе, деца би желела да је поједу; ако би је појела деца, мајка би морала да иде гладна на посао. Па ипак, то не значи обавезно да ће међу њима постојати „непријатељство“, да ће се они борити за ту кору и да ће је мајка, пошто је најјача, уграбити и појести. А и ни у ком другом случају, какви год били интереси разних људи, не може да се са сигурношћу претпостави да ће они морати да један на другог гледају са непријатељством и да користе насиље или обману да стекну предност само зато што су им интереси различити.

(…) Јер, Творац човеков никад није намеравао да било који људски поступак буде вођен логиком целисходности, већ логиком праведности. Он је зато урадио све да се целисходност за вечност учини јаловом. Ниједан човек никад не зна, нити може да зна, какав ће бити крајњи исход за њега самог, или за друге, било ког датог следа поступака. Али сваки човек може да зна, а већина од нас заиста и зна, шта је праведан а шта неправедан поступак. А сви ми такође можемо да знамо да ће последице праведности у крајњем исходу бити најбоље могуће и за друге и за нас, иако не можемо да кажемо ни шта је најбоље, нити на који начин ће се, вероватно, нешто одиграти.

Рекао сам, логика праведности, подразумевајући да праведност укључује и наколност – онакву наклоност какву један човек дугује другом. Сва исправност односа између газде и радника, а и оно што је најбоље за њих, у крајњем исходу зависе од тога.

(…) Већ сам указао на разлике које постоје између чете људи који су се удружили ради спровођења насиља и групе оних који су се удружили ради производње; разлика је у томе што су они приви способни да се жртвују, а ови други то нису. И та једна чињеница је разлог што се професија трговаца котира ниско кад се упореди са професијом војника. Философски, на први поглед не изгледа разумно (многи писци су се потрудили да докажу да то ни није разумно) да се миран и разуман човек, чији је посао куповина и продаја, сматра мање уваженим од немирне и најчешће ирационалне особе чији је посао убијање. Па ипак, упркос философима, човечанство је увек предност давало војницима.

И то је исправно.

Јер професија војника, стварно и суштински, није да убија, већ да буде убијен. И управо томе, а да ни сам не зна тачно зашто, свет одаје признање. Занат најамника јесте убијање; али свет никад није поштовао најамнике више него трговце. Разлог зашто свет уважава војнике јесте тај што они свој живот држе у служби државе. Можда је њихов живот немаран – склон задовољствима и авантурама – и можда су војника разне врсте споредних мотива и ниских импулса навеле да одабере своју професију, и можда оне утичу (по свему виђеном искључиво) на његово понашање  у тој професији. Али наш суд о њему је заснован на тој крајњој чињеници – у коју смо потпуно сигурни – да, ако га поставите на место на тврђави које је непријатељ пробио, са свим световним задовољствима иза њега, а само са смрћу и његовом дужношћу пред њим, он ће остати лицем окретну смрти; и он зна да тај избор може да се постави пред њега сваког тренутка, и унапред је одабрао своју улогу – и практично је бира стално – да, у стварности, умире сваког дана. … Колико год да је велика ученост или оштроумност неког великог адвоката ми га поштујемо превасходно зато што верујемо да би он, кад би седео на судијско столици, настојао да суди праведно ма шта се десило.… Што се тиче лекара, још је јасније на основу чега њему указујемо поштовање. Колико год да је сјајан у науци, побегли бисмо од њега са ужасом дако бисмо открили да на своје пацијенте гледа као на заморчиће на којима ће експериментисати… На крају тај принцип је крајње јасан што се тиче свештеника…чак и ако моћ његовог интелекта није велика, поштован је на основу своје несебичности и служења.

(…) Ако су, ипак, сви ефикасни припадници такозваних слободних професија некако и даље на цени код јавности, и то више него шефови привредних предузећа, разлог за то мора да је дубљи од мерења развноврсности моћи њиховог ума.

А видеће се да суштински разлог за ту предност лежи у чињеници да се претпоставља да трговац увек поступа себично. Његов посао може бити заиста неопходан друштву; али се сматра да је мотив који стоји иза њега потпуно личан. Трговчев циљ у свим његовим подухватима мора да буде (тако верује јавност) да заради што више може за себе, а остави што је могуће мање свом ближњем (односно, муштерији). Намећући му то законским уредбама, као нужни принцип његовог деловања; препоручујући му то у свим приликама, при чему он то са своје стране прихвата; објављујући на сав глас као закон универзума да је у улога купца да снизи цену, а улога продавца да вара – јавност, можда и ненамерно, осуђује трговца да се покори њеним тврдњама и жигоше га заувек да припрада људима нижег ранга.

Али људи ће увидети да на крају то морају да престану да раде. Не смеју да престану да осуђују себичност; али мораће да открију неку врсту трговине која није искључиво себична. Тачније, мораће да открију да никад није ни било, нити може бити, било какве друге врсте трговине; да оно што су они звали трговином није уопште била трговина, него варање; и да се прави трговац разликује од трговца који ради по законима модерне политичке економије онолико колико и јунакиња Излета од Аутолик. (Излет – роман енеглеске списатељице Франсис Брук; Аутолик антички полубуг, вешт крадљивац). Увидеће да је трговина занимање за које би господа сваког дана све више увиђала да треба њиме да се баве, уместо да придикују људима, или да убијају људе; да је, у правој трговини, као и у правом проповедању или правој борби неопходно да се усвоји идеја о повременом добровољном губитку; да шест пенија мора да се изгуби, баш као живот, због осећаја дужности; да и тржиште може имати своје мученике, баш као и проповедаоница; а трговина своје јунаке, баш као и рат.

(…) тако да, док многе ревносне особе троше свој живот покушавајући да поучавају Јеванђеље у теорији, веома мало људи ће бити спремно да изгуби сто фунти показујући како се Јеванђеље примењујуе у пракси.

(…) Пет великих интелектуалних професија, које се односе на свакодневне потребе живота, постојале су досад – а три нужно постој и сад у свакој цивилизованој држави.

Професија војника – да је брани.
Професија свештеника је – да је поучи.
Професија лекара је – да је одржи у добром здрављу.
Професија адвоката је – да у њој уведе правду.
Професија трговца је – да је снабдева потрепштинама.

А дужност свих тих људи је, да у одговарајућој ситуацији, умру за њу.

Да жртвују свој живот „у одговарајућој ситуацији“ значи:

Војник – да радије погине него да напусти свој положај у бици.
Лекар – да радије умре него да напусти свој посао у време епидемије.
Свештеник – да радије страда уместо да поучава лажима.
Адвокат – да се радије жртвује него да толерише неправду.

Трговац – шта је „одговарајућа ситуација“ у којој он треба да жртвује свој живот? То  је главно питање за једног трговца, као и за све нас. Јер, уистину, човек који не зна кад треба да жртвује живот, не зна ни како да живи.

Запазите, улога трговца (или произвођача, јер се у ширем смислу у којем се та реч овде употребљава она мора разумети тако да укључи оба та значења) јесте да нацију снабдева потребно робом. Његов задатак није да од тог снабдевања стекне зараду за себе ништа више него што је задатак свештеника да добије своју свештеничку плату. Та плата је достојан и неопходан додатак, али не и циљ његовог живота, ако је он прави свештеник, као што лекарска плата (или хонорар) није циљ живота правог лекара. А плата није циљ живота ни за правог трговца. Сва тројица, ако су прави људи, треба да свој посао обаве без обзира на плату – чак да га обаве по сваку цену, односно и ако је резултат нешто сасвим супротно од плате. Јер, улога свештеника је да подучава, лекара да лечи, а трговца, као што сам рекао, да снабдева. То ће рећи, он треба да разуме до краја особине ствари са којима ради, и начине да их обезбеди или произведе; …

А пошто производња или набавка било које робе укључује посредништво многих живота и руку, током свог посла трговац постаје господар и управник над великим масама људи на директнији, мада мање признат начин него официр или свештеник; тако да на њега пада, у великој мери, одговорност за врсту живота коју они воде: и постаје његова дужност не само да се увек брине како да оно што продаје произведе у најчиситијим и најјефтинијим облицима, него и како да учини да разни послови који су у ту производњу или дистрибуцију добара укључени донесу највећу добробит запосленима.

Претпоставимо да капетан неке фрегате сматра да је исправно, или да на  било који други начин буде принуђен, да постави свог сина у положај обичног морнара; онако као што би поступао према свом сину он је дужан да увек поступа са сваким од својих људи. Исто тако претпоставимо да газда неке фабрике сматра да је то исправно, или да буде на на неки начин принуђен, да постави свог сина у положај обичног радника; он је дужан да увек поступа са сваким од својих људи као што би поступао са својим сином. То је једни истинито, делотворно, односно практично ПРАВИЛО које се може установити у тој тачки политичке економије.

И као што је капетан брода дужан да буде последњи који ће напустити свој брод у случају бродолома, и да подели последњу корицу хлеба са морнарима у случају глади, тако је и произвођач, у свакој привредној кризи или невољи, обавезан да уклони патње својих људи, па чак да узме на себе више те патње него што би допусти да његови људи осете – баш као што би се отац, у случају глади, бродолома или битке, жртвовао са звог сина.

У вези са оним што звучи веома чудно: једино што је стварно чудно у свему томе јесте, међутим, да то звучи чудно. Јер све је то истинито, и то не делимично и теоријски, него вечно и практично: све доктрине које разматрају питања политичке економије, а које су различите од ове, полазе од погрешних претпоставки, бесмилене су у својим закључцима, а немогуће у пракси и неспојиве са било којим напредним стањем живота нације; пошто неколико умова и верних срца не прихвата и презире сав живот који ми сада као нација водимо, заснован на економским приниципима којма се поучава наш народ, а ти принципи, уколико се прихвате, воде право уништењу нације.

1861.

Џон Раскин, И ОНОМ ПОСЛЕДЊЕМ (одломак из есеја Корени части), Неопрес, Београд, 2016

К. Г. Јунг, РАЗУМ И СРЦЕ

Наш интелект је неизмерно постигао, док се наша духовна кућа срушила. Ми смо најдубље уверени у то, да се и са најновијим и највећим рефлектором, који се гради у Америци, иза најудаљенијих звезданих маглина неће открити никакв Емпиреј и ми знамо да ће наш поглед очајно блудити кроз мртву празнину неизмерних ширина. И неће бити боље кад нам се кроз матетматичку физику открије мудрост света бескрајно малог. Напокон ако изнова пронађемо мудрост свих времена и народа, закључићемо да је све највредније и најдрагоценије већ одавно речено најлепшим језиком. Човек, као жељна деца, пружа рука за тим и мисли, ако се то ухвати, онда ће га и имати. Али оно што се има, више не важи, а руке се уморе од хватања, јер богатсво лежи свуда, докле год се поглед пружа. Сав овај посед постаје вода, и више од једног чаробњаковог ученика се у овим водама, које је сам призвао, на крају удавио, ако пре тога није подлегао спасилачкој заблуди, да је ова мудрост добра а она лоша. Од ових адепта настају они застрашујући болесници, који верују да имају пророчку мисију. Јер вештачком поделом праве и погрешне мудрости настаје таква напетост Душе а одатле таква усaмљеност и овисност као што је овисност морфинисте, који се увек нада да ће наћи друга свог порока. 78:20/21

(…) Само Дух сме да присвоји право patria potestas над Душом, али не на земљи рођени интелект, који је сабља или чекић човека, а не стваралац духовних светова, отац Душе. 78:21 По свој прилици ителект је ђаво… Зато је Душа тако често и тако дуго падала у заборав и због тога се ваљда интелект тако често служио апотропејским чаробним речима „окултно“ и „мистично“ и такође желео да паметни људи помисле тиме, да је он нешто рекао. 52:136

Не постоје само рационалне, већ и ирационалне истине. И оно што се путем интелекта о људским стваримa чини немогућим, већ се често путем ирационалног обистинило. Стварне су и све највеће промене, које су човечанство снашле, до којих није дошло путем интелектуалног калкулисања, већ путевима, које је савременик превидео или као бесмислене искључио и који су тек дуго времена после били проникнути у совјој унутрашњој неминовности. Али још чешће они уопште нису проникнути, јер за нас су најважнији закони развоја људског духа још књига са седам печата. 57:93

Ирационалност збивања показује се у такозваној случајности, коју ми разуме се морамо порицати, јер ми штавише не можемо a priori замислити баш ниједан догађај, који не би био каузалан и нужно условљен, према томе он уопште и никако не може бити случајан. Практично случајност је свуда ту, и то тако наметљиво, да бисмо ми нашу каузалну филозофију такође исто тако добро могли ставити у џеп. Пуноћа живота је законита и није законита, рационална и ирационална. Зато рацио и у њему доказана воља важи само на краткој удаљености. Што даље протегнемо рационално изабрани правац, то можемо бити сигурнији, да тиме искључујемо ирационалну могућност живота, која, исто тако има право, да буде живљена. Била је сигурно велика корисност за човека, да уопште буде у стању да своме животу да правац. Постизање разборитости представља највећу тековину човечанства, с пуним се правом може рећи. Међутим није речено, да то можда мора да иде тако даље или да ће тако ићи. 109:53/114

Далеко било, да ја обезвређујем Божји дар разума, овај највећи људски посед. Међутим, као једини владалац он међу нама нема никаквог смисла, готово као ни светлост у једном свету, у коме се наспрам ње не налази. Човек би свакако требало да пази на мудри савет мајке и њен неумољиви закон природног ограничавања. Никад не би требало да заборави да свет зато постоји, јер су његове супротности у равнотежи једна с другом. На тај начин је и рационално изједначено ирационалним и намеравано изједначено са датим. 55:113/114

Разум може дати равнотежу само ономе коме је разум већ орган равнотеже. Међутим, за колико много људи и у којим раздобљима историје је он то био? Човек мора по правилу уз своје стање да има такође супротност, да би се присилно нашао у средини. Он се због самог разума ипак никад не може посве одрећи пуноће живота и чулне зрелости непосредног стања. На овај начин му према снази и задовољству пролазног мора бити радост вечног а према страсти чулног мора бити усхићеност недокучивог. Колко му је ово неспорно стварно, толико му оно мора бити апсолутно упечатљиво. 57:243/244

Човеку се чини, као да се свет схвата само интелектом; он се схвата исто тако осећањем. Зато је суд интелекта једва половина истине и мора, ако је поштен, да призна своју недовољност. 57:537

Постоје поред обдарености ума и такви дарови срца, који ништа мање нису важни, али се зато лако могу превидети, јер је у таквим случајевима интелект често слабији него срце. А ипак су такви људи често кориснији и драгоценији за добробит друштва, него они са другим обдареностима. 11:130

Може се додуше срцем много разумети, али је разуму при томе често тешко, да са интелектуалним формулацијама прихвати и да оном кога је разумео даде доличан израз. Постоји додуше схватање интелектом а нарочито са научним умом, при чему, пак, срце понекад буде оштећено. 108:615

Исказ срца односи се – насупрот исказу ограничавајућег разума – увек на целину. Стране срца затрепере као Еолова харфа само од тихог даха расположења пуног слутње, која не надгласава, већ ослушкује. Оно што срце чује, то су велике ствари које обухватају живот, доживљаји који ми не аранжирамо, већ доживљавамо. 65:9

Парадокс одоговара више непрепознатљивом него јасноћа, која отима тајну његове таме и тиме је приказује као схваћену. То је узурпација која људски интелект наводи у Хубрис, пошто га завара да се, он одсада актом спознаје докопао поседа транцендентне мистерије и „схватио“ је. Парадокс одговара вишем нивоу интелекта и верније приказује стварно стање ствари, будући да он непрепознатљиво не приказује силом као схватљиво.

У мери, у којој се повећало наше научно разумевање, наш свет је постао нечовечнијим. Човек се у космосу осећа изоловано, јер није више повезан са природом, а свој емоционални „несвесни“ идентитет с природним појавама је изгубио. Оне су наиме изгубиле свој симболични садржај. Грмљавина више није глас једно љутитог бога а муња није више његово ђуле које кажњава. Ни у једној реци више не станује један дух, ниједно дрво није животни принцип неког мушкарца, ниједна змија отеловтворење мудрости, ниједна планинска пећина стан неког великог демона. Више не говоре никакви гласови из камења, биљки и животиња људима, а он сам више не говори њима верујући да би га они разумели. Његов контакт с природом је изгубљен а тиме је и јака емоционална енергија, која је чинила ову симболичну везу. 102:95

Ми смо стварима одузели њихову тајну и њихову нуминозност; нама више ништа није свето. 102:94

К.Г. Јунг, ЧОВЕК И ДУША, (из целокупног дела одабрала Јоланда Јакоби), Прометеј, Н. Сад 2008

Иво Андрић, КО УСПЕ ДА ПРОНИКНЕ ТИШИНУ…

Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи. Она није више за њега ни хладна ни нема, ни пуста ни страшна, него му служи и налази му се у свакој невољи, као оном јунаку из народне песме вила, коју он ухвати за косе и посестрими и обавеже заувек. Ко успе да загреје и оживи самоћу, тај је освојио свет.

Једна секунда мира, кад се све што се у мени укрштава, сукобљава и ломи зауставило и стишало у светли тренутак равнотеже. Изнутра ме обасја, на махове, срећна свест о непостојању. Обасја, и умине.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1977

Иво Андрић, НЕБО ТРЕПЕРИ ОД ЈЕДНЕ ФРУЛЕ…

Кад почну летње ноћи са хладовином која долази из далека и доноси дах и значење непознатих крајева, одједном се прошири свет и укаже се не као оно што јесте — јад и немир — него као свирка и игра од којих се губи дах и свест.

После толиких несаница од бола, од гнушања, од мучења савести, од страха од самога себе, ево једна несаница од радости, сувише велике и дуге радости, са немирним срцем као безобзирним суседом.

Васиона је од фине уздрхтале материје. Небо трепери од једне фруле и земља тутњи од кола играча. Борим се да ме потпуно не преовлада и испуни звук, да не изгубим свест и да ме не понесе шумни океан као море преморена пливача. Добро је што свирка фруле има кратке прекиде и што у игри има тренутака застоја у којима играчи стану, замишљени не толико о покрету који ће учинити колико о ономе који су пре тога учинили. У тим прекидима и застојима хвата се дах и тврдо место под ногом, да човек не пресвисне и не потоне, него да живи, па ма и као плен заноса и несанице, и да слуша писак фруле и топот ногу, и да бди мучен радошћу.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Свјетлост, Сарајево, 1986.

Иво Андрић, ГЛАС КОЈИ МЕ ЧИСТИ…

Испод страшног живота који водим, јави се звук, дубоко, једва чујно, као ромон воде која се наслућује. Застанем само за тренутак, познам га, и кренем даље, утешен сазнањем да нисам без наде залутао и да још има повратка и излаза, док испод мојих тврдих и кривих путева тече вода божјег спаса и док могу да јој чујем глас који ме чисти, спашава и односи све око мене, као моћна а невидљива поплава.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Свјетлост, Сарајево, 1986.

К.Г. Јунг, ЖИВОТНА ПРЕКРЕТНИЦА

(…) Велики животни проблеми нису никада заувек решени. Ако и јесу једном наизглед решени, онда је то увек губитак. Њихов смисао и сврха не леже у њиховом решењу, већ у томе да ми на њима непрекидно радимо. То нас чува од заглупљивања и окамењености. Такво је и решавање проблема у младалачком добу, оно је само привремено, уз ограничавање на достижно, и није дугог века. У сваком је случају приличан успех себи изборити социјалну егзистенцију и своју исконску природу тако преобразити да више-мање уклопи у овај облик егзистенције. То је унутрашња и спољашња борба која се може поредити са борбом дечјег доба за успостављањем Ја. Било која борба  се за нас свакако најчешће одвија у тами, али ако погледамо са каквом  се тврдоглавошћу дечје илузије, претпоставке, егоистичне навике итд., касније још чврсто држе, можемо проценити каква је снага раније морала бити утрошена како би се они изградили. Исто се дакле догађа са идеалима, убеђењима, водећим идејама, поставкама итд., које нас у младалачком добу уводе у живот, за које се ми боримо, патимо и побеђујемо: они срастају са нашим бићем, ми себе наизглед идентификујемо са њима и стога настављамо са њима ad libitum као да се подразумева са којим ставом млад човек своме Ја, nolens volens, придаје значај пред светом или пред самим собом.

Што се човек више приближава средини свог живота и што му више успева да се учврсти у свом личном ставу и социјалном положају, то ће му се више чинити да је открио праве идеале и принципе понашања. Стога се претпоставља да су они заувек важећи и од њих се прави врлина, без могућности за икакво одвајање од њих. При томе се превиђа битна ствар – да постизање социјалног циља остварује на рачун тоталитета личности. Много, сувише много живота који је могао бити проживљен остаје можда у остави прашњавих сећања, но понекад то ипак буде ужарено угљевље, запретено под сивим пепелом.

Статистика показује да су депресије код мушкараца учесталије у добу око четрдесете. Код жена се неуротичне тегобе јављају по правилу нешто раније. У овој се животној фази, између тридесет пете и четрдесете, припрема значајна промена човечје душе. То свакако на почетку није свесна нити упадљива промена, више се ради о индиректним назнакама промена које свој почетак изгледа имају у несвесном. Неки пут је то нека лагана промена карактера, други пут излазе поновно на видело особености које су од времена детињства нестале, или дотадашње наклоности и интересовања почињу да јењавају, а на њихово место ступају друга, или – што је врло често – дотадашња уврења и принципи, нарочито они морални, почињу да бивају чвршћи и крући, што постепено, око педесете, може нарасти до нетрпељивости и фанатизма – као да би принципи могли бити егзистенцијално угрожни па стога морају бити посебно потенцирани.

Не разбистри се увек вино младости у одраслом добу, понекад се и замути. Све ове појаве се могу најбоље посматрати код нешто једноставнијих особа. Понекад оне наступе раније а понекад касније. Чешће се дешава, чини ми се, да њихово појављивање бива одгођено чињеницом да су родитељи дотичне особе још живи. Тада то изгледа као да је младалачка фаза непримерено дуго продужена. То сам нарочито запазио код мушкараца чији је отац дуго поживео. Његова смрт тада делује као стрмоглаво сазревањее, такорећи катастрофално.
…..
Сви веома чести неуротични поремећаји одраслог доба имају нечег заједничког: да психологију младалачке фазе пренесу преко прага зрелих четрдесетих. Ко још не познаје ону дирљиву господу која морају да стално подгревају сећање на студентско време, на хомерска јуначка времена и само погледом уназад могу распирити пламен живота, док су заправо одрвењени у безнадежном филистерству. Они свакако имају извесну предност која није за потцењивање, а то је да нису неуротични, већ само за обичан свет досадни и стереотипни.

Неуротичар је најпре онај човек коме никада не успева у садашњости онако како би желео, па се стога не може радовати ни због прошлости. Као што раније није могао да се одвоји од детињства, тако ни сада не може да се ослободи младалачке фазе. Како изгледа, он не сагледава себе у сивим размишљањима старења и као у грчу гледа уназад јер је поглед у будућност неподношљив. Као што се детињаст човек ужасава пред непознаницама света и живота, тако узмиче и одрастао човек пред другом половином живота, како да га тамо чекају непознати опасни задаци или као да му тамо прете жртве и губици које не може да преузме на себе, или као да му се дотадашњи живот чини тако лепим и скупоценим да га се не може лишити.

Да ли је то можда у крајњем страх од смрти? То ми се не чини много вероватно , пошто је смрт још далеко и стога нешто апстрактно. Искуство показује да је основа и узрок свих тешкоћа овог прелаза дубока, значајна промена душе. Да бих ово окарактерисао, послужићу се поређењем са сунчевим дневним ходом. Замислите сунце одухотворено људским осећањем и људском тренутном свести. Ујутру се рађа из ноћног мора несвесног и баца поглед на далеки шарени свет који се све више шири што се оно више на своду диже. У свом успону, ширећи круг утицаја, препознаће сунце свој значај и највиши циљ у зениту и тиме свој највиши домет напретка. Са таквим уверењем досеже сунце никад раније виђену подневну висину – раније никад виђену, јер његово индивидуално постојање никада раније није могло знати за његову кулминацију. У дванаест часова поднева почиње залазак. А залазак је преокрет свих вредности и идеала јутра. Сунце постаје недоследно. Као да своје зраке увлачи. Светлост и топлота се смањују све до коначног гашења.

Сва су поређења климава. Ово поређење не храмље ништа више од осталих. …. На срећу, ми смо људи а не сунце, иначе би било зло са нашим културним вредностима. Но, ипак има нечег сунчевог у нама; и јутро и пролеће и вече и јесен живота нису само сентиментална прича, већ психолошке истине, па чак и  више, оне су психолошке чињенице, јер подневни преокрет мења чак и физичка својства. Посебно код јужних народа се среће појава да се код старијих жена развију храпав, дубок глас, бркови, оштре црте лица и у разном другом погледу мушке особине. Обрнуто, мушки хабитус постаје блажи кроз женске црте, као што су склоност ка дебљању и мекши израз лица.

Постоји у етнолошкој литератури интересантан извешај о неком индијанском поглавици и ратнику коме се око средине живота у сну појавио Велики Дух и поручио да од сада мора седети са женама и децом, да мора носити женску одећу и јести женска јела. Он је послушао ово лице из сна без губитка репутације. Ова визија је веран израз подневне револуције, почетка смираја. Вредности, па чак и тело, преображавају се у своју супротност, макар у наговештају.

Могу се, на пример, заједно мушка и женска душевна својства упоредити са неким залихама супстанци, које се у првој половини живота у извесној мери неравномерно троше. Мушкарац троши велику залиху своје мушке супстанеце, а само мали део женске, која сада преостаје за даљу употребу. Обрнуто, жена своју до тада неупотребљену количину мушкости сада пушта да дела.

Још више но у физичком, ове промене важе у психичком погледу. Колико се често деси, на пример, да човек дигне руке од посла и да тада жена навлачи панталоне, отвара неку малу продавницу где муж ради можда само као помоћни радник. Има пуно жена чије се друштвена одговорност и социјална свест буде тек након четрдесетих година живота. На пример, у модерном пословном животу, посебно у Америци, такозвани break-down, нервни слом, после четрдесете је необично честа појава. Ако се жртве пажљивије испитају, види се да је оно што се сломило управо дотадашњи мушки стил, а да је остао оженствењени мушкарац. Обрнуто, у истом окружењу се виде жене које у тим годинама развију необичну мушкост и чврстину оштроумља, које потискују срце и осећања у други план. Често су ове промене праћене брачним катастрофама свих врста, јер није тешко представити шта бива кад мушкарац открије своја нежна осећања а жена свој ум.

Најгоре у свим овим стварима је  чињеница да паметни и образовани људи живе са тим, а не знају за могућност оваквих промена. Потпуно неспремни ступају у другу половину живота. Има ли где школâ, не мора високих, бар виших школа, за четрдесетогодишњаке које их припремају за њихов будући живот и његове захтеве, као што редовне и високе школе уводе наше младе људе да упознају свет и живот? Не, потпуно неспремни ступамо у поподне живота,  што је још горе, чинимо то са погрешним претпоставкама наших досадашњих истина и идеала. Не можемо живети поподне живота по истом програму као јутро, јер чега током јутра много има, биће га увече мало, и што је изјутра важеће, увече ће бити невежаће. Лечио сам много старих људи и завирио у тајне одаје њихове душе, па не могу да не будем потресен истинитошћу ових основних правила.

Човек који стари мора знати да његов живот не иде навише и да се не шири, већ да један немуољив, унутрашњи процес присилно делује на сужавање живота. За младог човека скоро је грех или бар опасност да се бави сувише собом, док је за човека који стари обавеза и нужност да посвети пажњу своме целовитом бићу. Сунце увлачи зраке да себе само осветли, након што је своје светло расипало по свету. Уместо тога, многи стари људи радије бивају хипохондри, циције, принципијелци и laudatores temporis acti или чак вечити младићи, што је тужна замена за осветљавање своје личности, но то је неизбежна последица сумануте идеје да се мора владати другом половином живота по истим принципима као у првој половини.

Раније рекох да немамо школе за четрдесетогодишњаке. То и није сасвим тачно. Наше су религије од давнина заправо такве школе или су некад то биле. Али за колико људи оне то још јесу? Колико је нас старијих људи истински одгојено за тајну другог дела живота за старост, смрт и вечност?

Човек свакако не би доживео седамдесету и осамдесету годину живота да то не одговара његовој врсти. Стога мора и поподне живота имати неког смисла и сврхе и оно не може бити само жалостан привезак преподнева. Смисао јутра је без сумње развој индивидуе, њено утемељење и развој у спољашњем свету, као и брига за потомство. То је очигледно природни циљ. Но када је овај циљ испуњен, богато испуњен, да ли је потребно да се и даље наставља прикупљање новца преко сваког разумног смисла, даље освајање, ширење егзистенције? Ко без нужде у поподне живота пренесе законе јутра, иначе по себи смислене, биће приморан да то плати психичким губитком, баш као што младић који хоће да пренесе свој дечји егоизам у одрасло доба, мора своју заблуду платити социјалним неуспехом. Стицање новца, социјална егзистенција, породица, потомство јесу чиста природа, али нису култура. Култура лежи са оне стране сврхе природе. Да ли би можда култура могла бити та сврха и циљ друге половине живота?

Код примитивних племена видимо, на пример, да су чувари мистерија и закона скоро увек старци и да се управо преко њих изражава култура племена. Како стоје ствари у том погледу код нас? Где је мудрост наших стараца? Где су њихове тајне и визије из снова? Код нас би се старији радије поредили са младима. У Америци је такорећи идеал да отац буде брат своме сину, а мајка, по могућству сестра својој кћери.

Не знам у којој је мери ова заблуда реакција на раније претеривање у достојанствености а колико су то погрешни идеали. Ово последње свакако постоји: циљ ових људи  се не налази испред њих, већ иза њих. Стога они стреме уназад. Човек се са њима мора сложти – тешко је сагледати које би другачије циљеве требало имати у другој половни живота од оних у првој – проширење живота, корист, утицај, добар утисак у друштву, смишљено гурање наследника у пригодне бракове и запослења; сасвим довољно циљева! Нажалост, недовољно смисла и сврхе за многе који у старењу виде само опадање живота, док раније идеале осећају као избледеле и исторшене. Да су ови људи још  раније своју животну посуду били добро испунили, па је до дна испразнили, сигурно би се у старости другачије осећали, ништа не би задржавали, све што би хтело да гори већ би изгорело, а мир старости би им добродошао. Али не смемо заборавити да има јако мало људи који су уметници живљења, а да је при томе уметност живљења најплеменитија и најређа од свих вештина – цео пехар излити у лепоту, коме би то успело? Великом броју људи тако остаје много непроживљеног, често су ту и оне могућности које нису и поред најбоље воље могли проживети, па тако закорачују преко прага старости са неиспуњеном захтевом (живота), што им онда и невољно управља погледа уназад.

Посебно је за овакве људе, погубно да се осврћу уназад. Они би нужно морали да гледају унапред, био би им потребан један циљ у будућности. Због тога и све велике религије имају онострана обећања, циљ изнад и изван овога света који смртном бићу пружа могућност да другу половну живота проживи са истом тежњом ка циљу као и прву. Али ма колико били данашњем човеку прихватљиви циљеви ширења и кулминације живота, толико му је сумњива или управо невероватна идеја о наставку живота после смрти. Па ипак, крај живота, наиме смрт, може бити разуман циљ само онда ако је живот, или тако бедан да се човек радује што он уопште престаје, или када постоји увереност да сунце истом консеквентношћу којом се успиње до поднева тежи свом залазку, „да обасја далеке народе“. Али способност веровање данас је постала толика уметност да је образованом делу човечанста скоро неприступачна. Човек се исувише навикао на мишљење да in puncto бесмртности и сличних ствари постоје  најразличитија супротстављена мишљења а никави убедљиви докази. Пошто савремена, често истицана, реч „наука“ има наоко безусловну моћ убедљивости, човек хоће „научне“ доказе. Међутим, међу оним образованима који мисле тачно се зна да такав доказ спада међу филозофске немогућности. Човек о томе, напросто, не може ништа знати.

Да ли уз то смем да приметим да из истих разлога човек не може знати да ли се ипак нешто не дешава после смрти? Одговор је non liquet, ни позитиван, ни негативн. Једноставно, ми о томе ништа не знамо да је научно потврђено, па смо у истом положају као и на пример са питањем да ли је Марс насељен или не; при томе је становницима Марса, ако их уопште има, потпуно свеједно да ли их поричемо или потврђујемо њихово постојање.

Но овде се буди моја лекарска савест која има нешто да каже по том питању. Уочио сам, наиме, да је живот са циљем, уопште узев, бољи, богатији и здравији од бесциљног и да је боље с временом ићи напред него против времена ићи уназад. Старина који не може да се одвоји од живота психијатру изгледа исто тако слабашно и болесно као младић кји није у стању да га изгради. И заиста се у великом броју случајева ради о истој детињастој чежњи, истом страху, истом пркосу и својеглавости, у једном као и у другом случају. Као лекар убеђен сам да је такорећи хигијенскије у смрти видети циљ коме треба стремити, а да је опирање томе нешто нездраво и ненормално, јер оно поткрада други део живота. Због тога налазим да су све религије са оностраним циљем веома разумне са тачке гледишта менталне хигијене. Ако станујем у кући за коју знам да ће ми пасти на главу у следећих четрнаест дана, све ће моје функционисање у животу бити под утицајем ове мисли; но уколико се, напротив, осећам сигурним, онда у њој могу да натенане живим. Дакле, са психијатријског становишта било би добро када бисмо могли мислити да је смрт само прелаз, један део непознатог и дугог животног процеса.

Исто далеко највећи број људи не зна зашто је телу потребна кухињска со, сви је због инстинктивне потребе желе. Тако је и са стварим душе. Даклеко највећи број људи одувек осећа потребу за продуженим трајањем. Због тога не застрањујемо са нашом констатацијом, већ смо усред великог главног тока живота човечанства. Ми стога у погледу живота исправно размишљамо и онда када не разумемо то што мислимо.

Да ли уопште икада разумемо оно што мислимо? Ми не разумемо само оно мишљење које није ништа друго до поређење из којег не произилази ништа више од онога што смо у њега унели. То је интелект. Сасвим мимо њега, међутим, постоји мишљење у прадавним сликама, у симболима који су старији од историјског човека, а које су, човеку урођене од прадавних времена, које трајући кроз све генерације, испуњавају дубине наше душе и увек су живе. Потпуни живот је могућ само у складу са њима, мудрост је враћање њима. У стварности се не ради ни о вери нити о знању, већ о усклађености нашег мишљења са прасликама нашег несвесног; те слике су незамислива мајка сваке мисли коју је икада у стању да ишчепрка наша свест. А једна од ових исконских мисли је и идеја о животу с оне стране смрти. Наука је несамерљива са овим прасликама. То су ирационалне датости, априорни услови имагинације, који су једноставно ту и чију сврху и оправданост наука може испитивати тек a posteriori, као рецимо функцију штитасте жлезде, која се  пре деветнаестог века исто тако могла са правом прогласити за орган који нема сврху. Праслике су за мене исто што и душевни органи о којима водим рачуна па сам стога принуђен да неком старијем пацијенту кажем: „Ваша слика Бога или ваша идеја о бесмртности је атрофична, те се због тога и пореметио метаболизам ваше душе.“….

Дозволите ми да се на крају за тренутак вратим нашем поређењу са сунцем. Сто осамдесет степени нашег животног лука дели се у четири дела. Први источни део је детињство, што значи оно стање без проблема, у којем смо ми проблем за друге, али још нисмо свесни сопствене проблематике. Свесна проблематика се простире кроз другу и трећу четвртину, док у последњој четвртини, у старачком добу, поново урањамо у оно стање у којем, без обзира на нашу свест, опет постајемо више проблем за друге. Детињство и дубока старост су различити, али имају једно заједничко, наиме уроњеност у несвесно психичко. Како се душа детета развија из несвесног, тако се и са његовом психлогијом старца, који поново тоне у несвесно губећи се све више у његовој тами. Детињство и старачко доба су животна стања без проблема због чега их овде нисам ни разматрао.

Карл Густав Јунг, АРХЕТИПОВИ И РАЗВОЈ ЛИЧНОСТИ (одломак из есеја Животна прекретница, стр. 32-42), Просвета, Београд, 2006

Превод: Бранислав Милакара