Амфилохије (Радовић), НАЈОПАСНИЈЕ СУ СЕОБЕ ОД СЕБЕ САМОГА

Најопасније сеобе Србаља су оне од себе самих — кроз турчења стара и нова. Једно од тих „турчења“ јесте то, посљедњих вјекова олако заборављање наших изворишта, заборављање онога што је обликовало наше историјско биће, на коме је и настала наша држава.

Тај зрели облик нашег историјског бића најбоље се види на манастиру Студеници.

Изнутра она има јерусалимско-цариградск душу, а хаљина, у коју се обукла, је романско-латинска, западне, а синтеза, са свјежином стваралачког надахнућа — светосавска је.

Тим нашим извориштима, тој јерусалимско-цариградској души, уз пирхватање нове европске хаљине, под којом подразумијевам западноевропску и америчку техничку цивилизацију, треба да се вратимо и у овом тренутку опет једном стваралачки и обазривом светосавском синтезом, и сада када је српски народ на новој историјског раскрсници.
….

(…)Прије свега, НАЦИЈА НИЈЕ ПРОСТО — КРВ И ЈЕЗИК. Истинско народољубље, национализам, црквено посматрано, никад нема црте расизма. Што каже владика Николај: „Као што во није сав у рикању, тако ни човјек није сав у језику и у крви коју насљеђује…“ У ХРИШЋАНСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ СМИСЛУ НАРОДНО, НАЦИОНАЛНО ЈЕСТЕ ПРИЈЕ И ИЗНАД СВЕГА, ЕТИЧКА ДУХОВНА КАТЕГОРИЈА.

(…)Шта хоћу да кажем? ШТО ЈЕ ДУБЉА ЉУБАВ ПРЕМА СОПСТВЕНОЈ ЗЕМЉИ И НАРОДУ и што је та љубав истинскија, ТО ЧОВЈЕК ПОСТАЈЕ УНИВЕРЗАЛНИЈЕ БИЋЕ. Зашто су највећи пјесници они који су на најдубљи могући начин, доживјели себе и своје сопствено тло? Зашто је ЊЕГОШ, рецимо, толико велики? ОН ЈЕ СТОПРОЦЕНТНО ВЕЗАН, УТКАН СВОЈИМ БИЋЕМ И СВОМ СВОЈОМ КРВЉУ И СВОМ СВОЈОМ МИШЉУ, у дамар српског народа и Црне Горе! АЛИ, У ИСТО ВРИЈЕМЕ, ЊЕГОВА ПОРУКА ЈЕ УНИВЕРЗАЛНА, ЈЕР, ИДУЋИ У ДУБИНЕ СВОГ СОПСТВЕНОГ БИЋА, СВОГ СОПСТВЕНОСГ НАРОДА, СВОГ ТЛА, ОН У СЕБИ, У СВОМ НАРОДУ, СВОМ ТЛУ, ОТКРИВА СВАКО ТЛО, СВАКО БИЋЕ, СВАКИ НАРОД. Јер у дубинама појединог бића и твари, откривају се универзална знања и стварности. СВИ СМО ЈЕДНО У НЕКОЈ ДУБЉОЈ ТАЈНИ. ШТО САМ БЛИЖЕ СЕБИ, ОТКРИВАМ СВЕ. ШТО САМ ДАЉЕ ОД СЕБЕ, ИЛИ УКОЛИКО УСПОСТАВЉАМ ЛАЖНИ ОДНОС ПРЕМА СЕБИ, ЕГОИСТИЧКИ ОДНОС, БИЛО НА ИНДВИДУАЛНО ИЛИ КОЛЕКТИВНОМ ПЛАНУ, ТО САМ ОНДА ДАЉЕ И ОД СЕБЕ И ОД ДРУГИХ. Ту је негдје та разлика о поимању односа иземђу универзалног и националног, која постоји у његовом изворном јеванђељском доживљају и његовом схватању какко смо га прихватили од времена Француске револуција, па наовамо. У том погледу нам је потребно да се мало дубље вратимо, управо овом изворном, светосавском предању о нацији.

Другим ријечима, једна нација кад изгуби то своје дубље саборно самосазнање, шта она представља? Шта значи онда? Припадност нечем биолошком? Али биологије је безимена, безлична ствар. Но, нација има своју личност, то је библијско поимање нације. Та личност, пак, се не задобија „крвљу“ и биолошко-социолошким насиљем, већ се задобија новим квалитетом живота, етичко-духовно стваралачким чином који се улива у постојање појединаца и народа, и који осмишљавају биологију и остварују истинско човјеково лично и социјално живљење. Та нова благородна својства, те нове вриједности, та нова самосазнања, ново саборно стварање и преко њега свједочење вјечног и непролазног собом, — пред цијелом васионом — то је оно што је смисао једног народа, и „личности“ једног народа.

Митрополит Амфилохије (Радовић), КОСОВО ЈЕ ГЛАВА ЛАЗАРЕВА (бјеседе, предавања и разговори), стр. 255, 146,148-149,Светигора, Београд-Цетиње, 2011.

 

Advertisements

Димитрије Богдановић, ЖИТИЈНА КЊИЖЕВНОСТ

...кајање треба принети Богу, кајање — не очајање.

(…) Новозаветна јеванђелска етика имала је смисла само ако се реализује у стварном животу, од стварних људи. Отуда потреба да се примери реализованог јеванђеља уоче, забележе и тако сачувају од заборава, да се стално обнавља успомена на њих. Живи примери религиозног савршенства били су најбоље средство ширења нове вере и најбољи начин да се утиче на понашање и моралну свест хришћана. Тако је настала хагиографска литература.

(…) Са развојем просветитељства и рационализма у XVIII веку, а поготову у светлу критичких историјских школа XIX столећа, као да се изгубила представа о томе шта житија стварно значе. Житијна литература је стављена под лупу строге историјске критике па није било тешко установити да у великој маси житија „беже“ из видног поља једне објективне, позитивне историје. Откривене су тако у овој литератури многе легендарне црте, анахронизми, материјалне неистине, погрешна традиција о познатим, из других и поузданих извора утврђеним историјским догађајима. Присуство чудеса и демона, у неким житијним текстовима нарочито јако, скандализовало је науку, која никакве метафизичке и мистичке појаве не сматра могућим. Са овог становишта, читава хагиографија би се морала сврстати у документе људске глупости и затуцаности, незнања и празноверице.

Ствари ипак не стоје тако, и житијна летература крије у себи не само важне поруке што нам долазе из једне већ далеке епохе него и праве хумане и уметничке квалитете какве уопште има свака права књижевност. Са данашњим развијеним чулом за симблично и преносно значење, за уопштавање и апстракцију у књижевност, сликарству и другим видовима уметности, стали смо у житијну књижевност гледати другим очима, почели смо је разумевати, поново, можда сада на други начин. Почели смо откривати у њој симболе, а иза понављања истоветних прича у безборј индивидуалних варијација − апстрактне истине и поруке. Откривени су у појединим свецима т и п о в и светости, типови религиозног мишљења и понашања, религиозног живота уопште, а тиме и људског живота, мишљења и понашања. Већ је од раније познато да хришћанска наука о свецима, хагиологија, сврстава све свете људе и жене у извесне категорије или „ликов“ (грчки − „хорове“), као што су на пример апостоли, мученици, преподобни итд. Сваки „лик“ је обележен неким заједничким цртама, сви поједини примери типа имају нешто истоветно у свом животу, управо нешто што их повезује у одређени тип. А тип увек садржи и једну поруку, и једну норму понашања у зависности од средине, психолошке мотивације и других разних околности. Понављајући ту основну норму у варијацијама кроз животопис многих светаца једног типа (рецимо − преподобних, или још речитије − мученика) лакше се да уочити оно што је битно у типу, она апстрактна истина о хуманизацији божанског закона, или обрнуто − деификацији, обожењу људског живљења. Отуда ништа погрешније него тражити у житијама обичну историју и биографију. Житија то не дају и неће да дају. Обичне овоземаљске околности важне су за писца житија само ако су одиграле неку улогу у формирању свеца. Штавише, слажући у мозаик једног житија, често, појединости разних епоха, са разних страна света, постиже хагиограф управо онај утисак неземаљског, ванвременог и ванпросторног који и јесте важан предуслов за примање духовне поруке житија. Заиста није важно за хагиографију, да ли је један монах могао за један дан превалити пешке пут из Свете Земље чак у Либију, или да ли је у доба Декијевог гоњења (250. год.) могло бити − монофизита који су се појавили, историјски, тек у петом веку, скоро двеста година касније. То је све аура једне приче која и није историјска мада је упућена историји и говори некаквим „историјским“ језиком. Понекад се збивања хагиографије одиграва као у неком издвојеном, затвореном простору и времену. Често нема чак ни неких општих елемената за одређивање времена или места где се светац појавио. Али то и нису ствари које би житије хтело да каже. Житије хоће да саопшти једну моралну поруку, да илуструје остваривљње јеванђелске вере. Оно је историја светости, не историја света.

Разуме се, има ту разних случајева. Наћиће се у житијама и стварна, из других извора позната историјска личност, и прича о стварним историјским догађајима. Али ће се наћи и чиста житијна легенда, истинита само по својој моралној или теолошкој идеји, а не и по историјској подлози. На пример: „Житије Варлаама и Јоасафа царевића индијског“: установљен је сасвим очигледан литерарни утицај легенде о Буди на постанак овог житија, историја не зна за Варлаама философа, још мање за Јоасафа „царевића индијског“. Међутим, и такво је житије на свој начин истинито, веома истинито. Оно такђе оставља једну поруку − ону о пролазности сујети живота на земљи, и о вечној вреднсти чежње за бесмртношћу и вере у један виши облик постојања. Саопштава ту поруку, само, у облику легенде. Тако и низ других житијних прича, нарочито оних ван сваког историјског времена и простора, као у бајкама.

Управо та сазнања почињу поново скретати нашу пажњу према житијама светих и откривати, поново, њихову велику духовну истину. Ако се одрекнемо тражења оног што је емпиријски могуће, оног што се искључиво чулима може осетити и опипати, само оног што улази у наше материјалне представе, − наћи ћемо ипак један прави људски свет, противречан, често необичан али истинит. Јер ништа необично и није туђе људском животу, никаква противречност није ван наше стварности.
….
(…) Чак и када занемарује историјску фактографију, хагиографија говори истину — истину о човековом бићу, о његовим врлинама и падовима, о мукама, радостима и непрестаном распећу између добра и зла. Житија светих немају за сврху да бележе податке о којима се иначе брине марљива чиновничка администрација нашег столећа. Она нам сликају л и к о в е, карактеристичне и увек веродостојне ликове светих људи у њиховим духоним обележјима, у ономе што их одваја од године и места рођења, и претвара у вечне т и п о в е  људског отимања ка светости. Веродостојност житија је баш у томе што ни свеци не буду увек само свети, што ни светост, дакле, зато што је људска, није имуна од људске грешности. Грех, за све време живота све до смрти, остаје увек једна могћност, или опасност која се може избежи само уз велику опрезност. И што је неко на већој висини, то више мора да бди. Светост је својеврсна еквилибристика: одржати се у равнотежи, не оклизнути са висине, то је изузетна вештина али и изузетно важан и тежак задатак који се поставља пред сваког подвижника.
…..

(…) Историјска веродостојност, историчност једне личности није само у њеном стварном, материјалном постојању, није у томе што је тих и тих година живео такав и такав човек, и умро без икакве сумње. Историчност је у духовној егзистенцији једне личности: личност постоји у свести људи, у историјској свести народа. Она је присутна и дејствена, и то је чињеница, историјска чињеница сама по себи… Ваљда се сва синтетичка свест народа о једном типу или идеалу понашања сабере око једног лица и тада то лице постане симбол, духовна стварност стварнија од саме биографске подлоге на којој је саграђена.

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА (одломци, стр. 5-8, 49), Бард-фин Романов, Бања Лука, 2008.

Николај Берђајев, У ЧЕМУ ЈЕ СУШТИНА ТРАГЕДИЈЕ?

(…) У чему је суштина трагедије? Трагедија почиње тамо где се индивидуална људска судбина одваја од судбине читавог света, а она се, ето, одваја увек, чак и код најобичнијих људи, одваја је смрт. Али и сам живот је испуњен умирањем; умиру људска надања, умиру осећања, нестаје снага, неочекивано нас погађају болести. Објективно, сваки људски живот је трагичан, али, субјектино, трагедију осећају само они пред које се свесно и јасно поставило питање о њиховој индивудуалној судбини и који су упутили изазов свим прихваћеним универзалним вредностима. Пропаст на оном месту на коме се преплићу индивидуално и универзално, то је суштина трагедије. Ја, индивидуално живо људско биће, нестајем и умирем, ја, биће са неограниченим захтевима, које претендује на вечност, на бескрајну моћ, на коначно савршенство за себе; а мене теше тиме да постоји „добро“ коме сви ми морамо да служимо, да постоји „прогрес“ који припрема боље, радосније, савршеније постојање будућим поколењима, не мени, већ другима, туђима, далекима; да постоји „наука“ која пружа општеважеће знање природних закона, управо закона оне природе која ме тако немилосрдно гуши. Али „добро“, „прогрес“, „наука“, све вредности света, далеког света, немоћне су да предупреде моју смрт, да ми открију вечност, да учине мене, свако одређено „ја“ јаким. Људи који не познају трагедију и који желе да је прикрију свакодневницом. Преносе неограниченост тежњи људског духа са личности на људски род, покушавају да се вежу уз историјску судбину човечанства. Кажу: човечанство је бесмртно, човечанство постаје јако и савршено, само у њему постоји будућност за свакога. 
….
Философија трагедије налази се у принципијелном сукобу с философијом свакодневнице. Тамо где свакодневница изговара реч „крај“ и одустаје, тамо Ниче и Достојевски виде почетак и почињу трагање.“ Философији трагедије је туђе свако тражење популарности, успеха. Она се не бори с јавним мњењем; њени прави непријатљи су „природни закони“„. „Трагедију из живота не уклањају никакве друштвене реформе и, очигледно, дошло је време када не треба негирати патњу као неку фикцију од које се можемо избавити, као крстом од ђавола, магичном речју „ње не треба да буде“, него се патње морају прихватити, признати и, можда, коначно и схватити. Наша наука се до сада клонила свега страшног у животу, као да оно уопште није ни постојало и супротстављала му је идеале, као да су ти идеали заиста права реалност.“ „И тек онда када више не буде ни стварних ни замишљених нада у спасење под гостољубивим кровом позитивистичке или идеалистичке теорије, људи ће напустити своје вечне снове и изаћи из оне полутаме ограничених хоризоната, која се до сада називала великом речју истина, мада је она означавала само безразложни страх конзервативне људске природе пред тајанственом неизвесношћу онога што се назива трагедијом.“ „Философија, међутим, јесте философија трагедије. Романи Достојевског и Ничеова дела и говоре само о томе, о „најружнијим“ људима и њиховим проблемима. Ниче и Достојевски су, као и Гогољ, и сами били најружнији људи који нису уобичајене, свакодневне наде. Они су покушавали да своје пронађу онде где нико никада не тражи, где, по општем уврењу, нема и не може бити ничега осим вечне таме и хаоса, где чак и сам Мил претпоставља могућност последице без узрока. Тамо, можда, сваки подземни човек значи колико и читав свет, тамо ће, можда, људи трагедије пронаћи оно што су тражили… Људи свакодневнице неће хтети да закораче преко те судбинске линије у потрази да тим мало вероватним ‘можда‘“ (Сви цитати из дела „Достојевски и Ниче“ Лава Шестова)

Ми одлучно подржавамо Шестова у једном: философски правци се морају делити према њиховом односу према трагедији. Свака философија која полази од трагедије и узима је обзир неминовно је трансцендентна и метафизична, а свака филосфија која игнорише трагедију и не схвата је, неминовно је позитивна, па макар се називала и идеализам. Трансцендентна метафизика је философија трагедије, она мора да напусти школски рационализам и да се окрене искуству Ничеа и Достојевског као најважнијем извору свог вишег сзанања. Позитивизам у свим својим врстама и облицима јесте филосфија свакодневнице, он увек покушава да створи чврсте основе за људско сазнање и људски живот, али га негира већа сама чињеница постојања трагедије пред којом се руше све његове конструкције. Рационалистички и кантовски идеализам — па то је такође позитивизам, такође философија свакодневнице. То звучи необично и парадоксално, али проникните у суштину ствари. Идеализам те врсте ствара систем рационалних идеја и правила која су намењена јачању животног поретка и која успостављају узвишеност свакодневнице. Сви ови рационални и „критички“ идеалисти не схватају трагедију, плаше се подземног царства, њихове „идеје“ заклањају далеке хоризонте, везују за ограничени свет, задржавају све бескрајне тежње. Сви ови рационалисти, па макар се називали метафизичарима и идеалистима, у својој суштини су позитивисти. Ја бих предложио овакву дефиницију позитивизма: позитивизмом се назива таква усмереност ума у којој се поставља граница људским настојањима и доживљавањима и овом границом се остварује поузданост и постојаност. Са овог становишта, као позитивисти се могу испоставити не само многи идеалисти него и неки мистици, пошто њихова религија и умирује и ограничава. Трансцендентна метафизика — философија трагедије — јесте негација сваке границе људских настојања и доживљавања, сваког система дефинитивног умиривања и дефинитивне поузданости. Оно што би се могло назвати дмонизмом сазнања — негација било каквих граница у нашем одгонетању тајне, признање да нема забрањеног, да нема непотребног и бескорисног у ономе што уберемо са дрвета познања — то и јесте психолошка основа трансцендентне метафизике. 

Шестов би морао да призна да трагедија самом чињеницом свог постојања одшкрињује врата вечности, да ново, за свакодневницу страшно искуство открива бесконачност. Условна, рационална ограничења падају и већ се код самог Шестова указују зраци оностране светлости. Тужно је што овај обдарени, мудри, оригинални и смели човек не жели или не може да пређе ка новом стваралаштву. Па стваралчки напори су такође трагични, а не свакодневни, и њих је понајмање могуће посматрати као умиривљње. Разорни и стваралачки моменти се увек преплићу, стваралачки моменти постоје и код Шестова, али се пашим да се он не примири на коначној скепси, која више не изазива немир. …

Николај Берђајев, ЧОВЕК И МАШИНА (Трагедија и свакодневница, стр. 218-219, 223-224) Бримо, Београд, 2002.

Превео: Небојша Ковачевић

Николај Берђајев, САДА ЈЕ ВРЕМЕ ДА СЕ СЕТИМО ДА ЈЕ ЧОВЕК ДУХОВНО БИЋЕ ПРЕДОДРЕЂЕНО ЗА ВЕЧНОСТ

(…)Руска револуција донела је људима небројене патње, она је велико искушавање духа. И ево, да би се та искушења издржала, треба знати да оно што се догађа има некакав смисао, да није бесмислица и губитак. Неправилан однос према револуцији као према чистој бесмислици, као потпуно спољној несрећи која је ударила на људске животе, као случајној појави групице злотвора, води у духовно декадентна расположења у емиграцији, води осећању потпуне бесмислености живота и гура у насилно прекраћивање живота. Али такво гледање на несреће револуције сасвим је спољашње, није духовно, није религиозно, материјалистичко је и малограђанско. У стварности, револуција је веома озбиљан и трагичан унутрашњи моменат у судбини народа, у судбини сваког од нас. Револуција је историјски догађај који се одиграва у нама и са нама, ма како се према њој односили, ма колико негодовали због њене зле стране, она за нас никако није нешто спољашње, није нешто бесмислено за наш живот. Бесмислено је оно што за нас остаје потпуно споља и што никако не представља унутрашњу повезаност с нашим животом. Јер, и несреће и искушења у личном животу — смрт ближњих, болест, сиромаштво, разочарање у људе, за које смо мислили да су нам пријатељи, а који су нас издали, треба сматрати нечим што има смисао за нашу личну судбину, што представља унутрашње а не спољашње догађаје, тј. према њима се треба односити духовно. То заправо и јесте религиозни став према животу. Такође, мора се нешто рећи и о историјским несрећама, о ратовима, револуцијама, губитку домовине, социјалној деградацији… Револуција  увек означава да се силе добра у животу нису разоткриле стваралачки, да се накупило много зла и отрова, да је потребно обнављање кроз катастрофу и да је неопходно деловање сила зла, уколико се обнова не извршава кроз духовну снагу добра. …. (човек) мора бити свестан тога да је револуција унутрашњи догађај који се одвија у њему и с њим, и да њен смисао за историјску судбину народа може бити огроман, иако је потпуно неупоредив са оним у чему је виде сами револуционари. 

(…) Вера, нада и љубав претварају инстинкт смрти и самоуништења у ношење Крста живота. Све нас уверава у то да личност може достојно да постоји и да сачува себе од жудње за самоуништењем уколико има надлични садржај, уколико не живи само за себе и у име себе. Не сме се живети само ради одржавања живота и ради наслађивањем животом. То је животињска, а не људска егзистенција. Живот доноси небројене патње и разочарава у могућност да се у животу оствари лични циљ и да се живот искористи за лично задовољство. Показује се да негирање надличног садржаја живота представља негирање личности. Личност постоји само у случају када постоји надлично, иначе се расплињава у ономе што је ниже од ње. Не треба тражити једино самога себе, нити тежити једино себи, може се тражити само оно што је изнад мене самога и тежити њему. Живот постаје потпуно раван од момента када самога себе поставиш изнад свега, на сам врх бића. Тада се заиста може извршити самоубиство од туге и жалости. Потребно је да имамо где да се успињемо, да постоје планине, тек тада живот добија смисао. Када човек схвати у себи надлични садржај живота, он схвата своју припадност великој целини и најмање у животу повезује са великим. Ма колико човеку изгледао мали његов живот, он може бити свестан своје припадности Цркви, Русији, великим надличним организмима, великим вредностима које се остварују у историји. 

У епохама историјских процеса и ломова, када се читави социјални слојеви откидају од историјских тела у којима су рођени и живели, самоубиство може изгледати као социјални феномен. И управо тада је посебно важна свест о надличним садржајима и вредностима живота. То претпоставља буђење духовног живота и његов посебан интензитет. У мирним, стабилним временима, људи природно живе у свакодневници, повезани с надличним организмама, с родовима и породицама, са сталежима, с традиционалним националним културама. У таквим временима религија често постаје искључиво свакодневна, наследна, традиционална и не захтева изгарање духа, личне духовне напоре; патриотизам такође може бити уобичајен, традиционалан, одређен спољашњим човековим положајем. Није таква за Русе епоха у којој живимо. Сва историјска тела се распадају, свакодневни живот је изгубио сваку стабилност и све се налази у бурном кретању. Живот захтева огромне духовне напоре. Потребна је велика духовна снага да би се веровало како су живи Русија и руски народ коме и сам припадаш, иако си бачен у Африку или у Аустралију. Потребно је изгарање духа да би се поверовало како се Православна Црква, прогањана и гушена, ослабљена у својој организацији, преживљавајући смутње и свађе у стварности препорађа и просветљује, да постаје духовно изнад цркве која је била победничка, владајућа, споља блистава, у брокату и злату. Потребни су лични духовни напори да се човек одржи у бури, да га ветар не однесе. Постоје споља срећне епохе, када у времену постоји стабилност и у њему свако природно заузима стабилан положај. Али постоје епохе катастрофа, када у времену нема стабилности и сигурности, када човека нема на шта да се ослони, када му тло измиче испод ногу. И управо у таквим епохама, значајнијим од епоха спокојних, отпорност и чврстину човекову одређује једино његова духовна укорењеност у вечности. Човек схвата да припада не само времену, већ и вечности, не само свету, већ и Богу. У таквим епохама разоткривање духовног живота у себи јесте питање живота или смрти, питање спасења од пропасти. Опстаће само они који у себи открију велику духовност. 

И сама вера у такве епохе претпоставља велике напоре личног духа и зато је квалитативно изнад обичне, свакодневне, наследне вере. У таквим епохама је сулудо мислити само о себи и о својим личним циљевима. То је пут самоуништења. Свако носи страшну одговорност, свако потврђује живот, препород, наду или, пак, смрт, распадање, очајање. Сада сваки Рус у неупоредиво већој мери носи у себи Русију, него што ју је носио онда када је мирно жиоео у њој. Тада му је Русија давана бадава, сада је, пак, стиче изгарањем духа. Исто тако, сваки православац сада неупоредиво више одговара за Цркву и носи у себи судбину Цркве, него док је мирно живео у Цркви, заштићеној од стране државе и традиционалног живота.Свакоме се сада постављају неупоредиво већи духовни захтеви него пре. Не може се више бити топло-хладни, обични хришћанин, полухришћанин, полупаганин, треба бирати, показивати способност за жртвовање, бити духовно врео. У свету се одвија огромна борба сила, хришћанских и антихришћанских, и нико не може да избегне учешће у њој. Живимо у веома тешком, али и много занимљивијем времену него што су то биле претходне епохе. Много тога старог је преживљено и неповратно прошло, стари живот се никада неће вратити и не треба то ни желети. Али буди се ново занимање за светски и људски живот, занимање с висине и из дубине, из Бога и кроз Бога. Ми добијамо могућност да из вечности посматрамо време и да вечност у времену утврђујемо. Сада није време за опуштање, расипање, препуштање очајању, сада је време за уздизање, истезање, време да се верује и нада, време да се сетимо да је човек духовно биће предодређено за вечност. 

Николај Берђајев, О САМОУБИСТВУ, (стр. 37-40), Логос, Београд, 2011.

Превела: Мирјана Грбић

Владика Николај, БОГАТА ДУХОВНА ТРПЕЗА ЊЕГОШЕВА

(Говор Владике охридског Николаја Велимировића приликом свечаног преноса посмртних остатака Владике Петра II Петровића Његоша 8/21 септембра 1925. године на Цетињу)

Ваше Величанство,

Праунуче бесмртнога Владике Његоша!

Ево нас на крову наше државе!

Црна Гора уистину представља кров наше државе, и то не само својом физичком узвишеношћу над осталим покрајинама него и моралном.

Ево нас сабраних на овој висини да прославимо једног од многобројних дивова, који је ногама ходио по овим стенама но умом својим узвишавао се до небеса, рукама својим грлио цело племе југословенско, а срцем својим саосећао бол и јад васцелог рода човечјег.

Још овај народ није залечио своје ратне ране, а већ је почео да прославља своје хероје из прошлости, блиске и даљне. Прославио је јунаштво кумановских и невесињских јунака, пролсавио је мучеништво Св. Ђорђа Кратовца, прославио светитељство пећких патријарха, прославио хиљадугодишњицу краља Томислава, па ево данас прославаља високи песнички дух бесмртнога владике Петра II Његоша, прослављача Бога и витештва.

Зар је овоме љуто рањеноме народу до прослављања оних који су живели па умрли? Зар се прославама лече ране рањеника, а не хлебом? Тако могу да мисле нерасудни, и тако да говоре кратковиди, који не виде љуте ране на души народној, него их гледају само на телу. Ако се хлебом лече ране телесне, зар се хлебом лече и ране душевне? Ако телесна храна може да исправи тело погрбљено од глади, зар може она да исправи душу погрбљену од ратних порока?

 Ко има очи да види може да види, да се је овај народ од рата до сада боље залечио и опоравио физички него морално и духовно. Треба му и духовне хране, да би му се и душа залечила и исправила. Прослављање великих јунака даје ту храну тај мелем души. Не славимо ми мртве него живе. Прави јунаци никад не мумиру ни на земљи ни на небу. Они свлаче са себе худу телесну одећу да потом као слободни духови живе у финијој и зрачнијој атмосфери, него што је наша. „Када сконча човек, — тада почиње“ вели Св. Писмо (Сирах 18,6)

Не треба се бојати, да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витеза и добротвора, срж сржи своје и најбољи плод историје своје, него се треба више бојати да народ не затвори капију за леђима својим и заборави имена и врлине својих великана, не преда се само бризи o дану и комаду. Избрисаће се брзо такав народ са лица земљиног, и наследиће га онај народ, који стално има пред очима живу галерију своих великих и светлих духова, те гледајући њих развија у себи стремљење ка добру, појачава веру у добро; и гледајући њих има се кога стидети у неваљалству свом и тиме крепити у страдању свом.

Један од таквих великих и светлих духова боравио јеу овом праху што је пред нама. Под свесним или несвесним изговором, да смо се сабрали данас око овога праха ми смо се у самој ствари сабрали око бесмртнога духа, који је био одевен овим прахом. Јер да тај велики дух није надживео свој прах зар би неко од нас нашао разлога да с почашћу прилази овоме праху и то на 70 година по изласку човека из те своје смртне ризе? Не овај прах него дух владике Петра привукао је данас многе хиљде душа на ово место.

Ми хоћемо да принесемо овај прах са Цетиња на Ловћен. Није ли свеједно праху лежати на Цетињу или на Ловћену? Ја верујем, да је у ово дело умешано само Провиђење. Бог хоће да нас загреје великим духом бесмртнога владике, па нас је запослио око његовог праха. То је обичан начин Божји, да кроз привидно незнатне догађаје даје људима велику лекцију, и да са привидно мршаве њиве пуни људске душе богатом духовном жетвом.

Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха Владичиног са планине у долину? Ако су намеравали, да на гробу његовом наместе топове да би боље гађали преварили су се, јер топови су немоћнији од овог мртвог праха онда, кад неправду бране а праду нападају. Или су можда намеравали, да спуштање праха у низину спусте и дух Бесмртников с оне висине, много више од планине Ловћена, на коју је заслужно узлетео, и да умање поштовање народа срскога према њему? У томе су се још црње преварили. Као што Турци бацањем главе св. Лазара у бунар, нису смањили ни Лазара ни поштовање према Лазару, тако ни наши ратни непријатљи нису то постигли спуштањем Његошевог тела са планине у низину. Рат достиже врхнуац неморала, кад ни мртве не оставља на миру. Својим неделом Аустријанци су још повећали наше поштовање према највећем песнику. 

Но ми ћемо се вратити дома празни и духом гладни са данашње светковине, ако дигнемо само кости Његошеве на висине Ловћена, а не уздигнемо дух свој до његових духовних висина. Да се никоме не морадне десити оно што је кнез Јанко предвиђао да ће се њему десити при повратку са једне бескорисне скупине:
„Кад ме жена пита, ђе сам био,
Казаћу јој да сам со сијао!“

Нека зато свак уздигне данас свој дух до оне висине, на којој стој постављена богата духовна трпеза Његошева, и нека се нахрани оно духовном храном, којом се хранила та велика душа за време свога обитавања на земљи. Ја видим три главна јела постављена на тој трпези којима кад би се духовно хранио сав наш народ, залечио би све ране своје душе и био би здравији од свих других народа. Прво је јело Његошева вера у Бог и бесмртност душе; друго његово родољубље, и треће — његово прослављање витештва као највеће вредности на земљи.

I

Вера у Бога и у бесмртност душе

Удар нађе искру у камену“. Душа је божанска искра у нама, која нам сама собом даје два непосредна сведочанства: једно о постојању Бога и друго о својој бесмртности. Нема ли пак удара, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи. Страшни удар,  под којим је Црна Гора од увек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестано упаљену ову божанску искру код Црногораца. У свој историји Црне Горе не памти се да је икада постојао један једини свесни одрицатељ Бога и бесмртне душе, јер се не памти ни један период времена без удара.

Тамо где нема удара, у долини и заветрини, расту гљиве одрицања и безбоштва

„Страдање је Крста добродетељ;
Прекаљена искушењем душа
Рани тело огњем електризма,
А надежда веже душу с небом
Како луча са сунцем капљицу“.

Страдање – то и јесте онај благословени удар који креше пламен вере у души. Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те и као свака драгоценост  – чак и несравњиво мања – не задобија се лако. Владика Његош истина наследио је ту веру лако као што се здравље наслеђује; но колико труда и муке човек поднесе кроз цео свој век, да одржи, учврсти и унапреди наслеђено здравље! Човек је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе, то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је победоносно прошао све муке и веру одржао, укрепио и удубио. Сав привидни беспоредак ствари и догађаја унаоколо могао је њега ужаснути, али не и збунити. Својим смелим и здравим духовним видом он је видео, да:

„Цијели ови беспоретци
По поретку некоме сљедују
Над свом овом грдном мјешавином
Опет умна сила торжествује“.

Та „умна сила“ и јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, „свевишњи творац непостижни“, чијег ума једна искра огледа се у човеку

„Ка свод један од твоје палате
Што с’ огледа у пучину нашу“,

како Његош вели. Усхићена живим Богом, „Оцем поезије“, његова песничка душа прославља Творца и Господа овако:

„Вељи јеси, Творче и Господи!
И чудна су творенија твоја!
Величеству твоме краја нема…
Дан ти свјетлост круне показује,
Ноћ порфире твоје таинствене
Непоњатна чудества дивотах.
Твор ти слаби дјела не постиже
Само што се тобом усхићава“

А о бесмртности душе Његош сведочи:

„Ако исток свјетло сунце рађа,
Ако биће ври у луче сјајне,
Ако земља привиђење није,
Душа људска јесте бесамртна,
Ми смо искра у смртну прашину,
Ми смо луча тамом обузета“.

Један сведок описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: „бистра памет није га никад издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпослије с раширеним раширеним рукама изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле прими моју гешну душу! – И одмах простре се на страмац свога стрица Светога Петра и испусти дух.“ Овом предсмртном молитвом Његош је довршио и запечатио своје хришћанско вероисповедање, које је отпочео најпре. Што је дуже живео, то су се та два светила све већма снажила и разбуктавала у њему.

Шта вреди нашем поколењу, питам се ја,  прослављати овога великога мужа, зидати му цркве, трудити се око његовог праха, ако не буде имало силну веру његову? Одрицати оно што је он тврдио, подништавати оно чиме је дух његов хранио се и живео, а у исто време прослављати га, не би ли то значило ни више ни мање, него правити комедију и са њим и са самим собом? Ја мислим, да ми славимо Његоша зато што се дивимо силини, разумности и красоти његове вере; ми га величамо зато, да би увеличали у себи оно, чиме је дух његов био богат; ми се трудимо данас око њега зато што имамо и сами његову силну веру у Бога и бесмртност душе или што желимо да је имамо у оноликом степену и онако дубоко узвишену и непоколебљиву. Но та вера Његошева ствара се и букти само под ударом. Није Његош једини сведок тога. Сви смо ми сведоци тога. Док је до јуче трајао страшни удар ратни над нашим народом, цео наш народ,  како онај оружан на граници тако и онај заробљени дома, имао је ту силну веру! Но ево шест година како је тај удар престао, и гле, капитал те вере, стечен у рату, код многих се већ расточио и истрошио. За многе је у истини крст постао „ријеч једна сухопарна“ као негда за дембелске потурице у овим горама. Какве су последице тога сви видимо: одсуство вере – присуство моралне распасаности, незадовољства и самоубиства. А морално распасан народ или мора да угине или мора, ако Бог то хоће да дође под нови страшни удар, који ће поново искресати у њему божанску искру вере. Једино што може да замени тај удар и отклони гибељ јесте прослављање великих витезова у вери, какав је био и Владика Слављеник, угледање на такве витезове, храњење и богаћењем свога духа њиховим духом.

II

Родољубље

Друго јело са богате трпезе бесмртнога Владике, јело за вазда неопходно овом поколењу, јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела, тако рећи, светли као сунчана зрака његов дубоки осећај родољубља. Жарка љубав према овој земљи и овом народу донела му је претешка страдања. „Што већа љубав то веће страдање“, рекао је један Отац Цркве. Његошево страдање због љубави према роду своме не да се језиком исказати. Бриге и жалости за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ не само онда, када је боравио у овим кршевима, него и онда када је ходио у друге земље тобож ради одмора и опорављања. Он је ходио по преукрашеном Риму и сунчаном Напуљу туробан и забринут онако исто као и по Цетињском пољу. Мука га је превремено старила, испијала и болестила, док га није најзад оборила на самртну постељу тек у половини обичног људског века.

Зашто Његош није напустио Црну Гору, ову сухопарну земљу страхота, и побегао у неку удобнију земљу да живи? Могао би тако запитати неки невитез наших дана. Но питати тако исто је што и питати: зашто се Његош није потурчио, па да без муке живи? Да је овај див био у стању побећи и потурчити се, он не би био Његош, нити би му се име данас спомињало, нити би се још мање – данас слегле ове хиљаде људи из свих земаља југословенских, чије је Ослобођење и Уједињење он пророковао, да се поклоне праху његовом.

Ђе је зрно клицу заметнуло
Ондје нека и плодом почине“.

Његошево родољубље налагало је, да се мора ту живети и радити, где се човек родио; да се мора свој народ бранити од унутрашњих порока и спољних нападача; да се мора чашћу, поштењем и заслугама свакога грађанина увећавати морални капитал и морална вредност свога народа пред Богом и пред људима! Петар II седео је на столици Патра И, светитеља витеза, који је победио Наполеона. Па као што Наполеоново злато није могло поткупити Светога Петра, тако никаква угодност овога света нити икакав царски престо нису били у стању примамити Петра II, песника витеза, да напусти своју домовину и да умањи своје бриге о њој и своју љубав према њој. У осталом завидније је било бити господар над овим господарским племеном, у овоме „гниојезду соколова“, него султан безбројнога „робља везанога“, завидније бити орао међу соколовима, него рајска птица међу чавкама.

Није ни потребно нашироко говорити о родољубљу Његошевом, јер је оно свима нама познато још из детињства нашег. Ко се од нас не сећа, како су му се надимале груди од љубави према роду своме, кад је у ђачком добу читао дела Његошева? Ако се Владика Петар II  не може мерити у витештву друге врсте са неким црногорским земљацима својим, ако се не може мерити у светитељстви са Светим Савом, ни у физичком јунаштву са Краљевићем Марком, ни у државничкој мудрости са Иваном Црнојевићем, ни у отпорној сили и неустрашивом самопрегорењу са Светим Петром Цетињским, он је раван свима њима по силини свога родољубља. Он је милозвучна труба родољубља и њиховог и свог и васцелог племена црногорског, најдивнијег и најчистијег међу племенима словенским. Он је артикулисао родољубље свих српских поколења од првих покрштених Срба до њега; он га објаснио, оправдао, удубио до библијске дубине, и узвисио до духовне борбе међу Арханђелом и сатаном.

Ево нам дивног учитеља у родољубљу! Ево родољуба чије су груди дисале молитвом за свој народ и чија су уста посветила једну огњену поезију своме народу! Ево једног моћног извора  свежег, здравог и витешког родољубља за млада покољења нашег народа до у далеку будућност! Добро је што су на ову светковину дошли људи из Посавља и Поморавља, из Баната и равне Метохије; добро је да виде ове гудуре неплодне у свему осим у јунацима; да виде у каквом је суром и суровом кршу, живео један од највећих родољуба наше расе.. Ја сам уверен, да ће сви они, сравњујући своје плодне пределе са Црном Гором и видећи за какву је суху стену било везано родољубиво срце Његошево – уверен сам, да ће од стида постати родољуби они, који то нису били, и да ће удвостручити своје родољубље они, који су у тим обилним равницама и до сада били родољуби. Уверен сам, да ће они причати деци својој о родољубљу Црногораца, које је својом чудотворном силом одржало Црну Гору више од десет столећа непотчињеном и слободном, о стварном родољубљу, према коме шпартанско и римско родољубље бледе као легенде.

III

Витештво

Најзад ево и трећег духовног јела, без кога био се вратили са ове светковине гладни. То је Његошево прослављење витештва изнад свега на земљи. То је стављање карактерна човека над сваком спољашњом вредношћу у једном народу и једној држави.

Ово је од необичне важности управо за наше време, кад се траже и одређују циљеви. Какав је циљ нашег народа сада после Ослобођења и Уједињења? То питање се чује на све стране. Они који знају, ћуте и ништа не одговарају, а они, који не знају, намећу своје незнање другима. Ови последњи обично одговарају, да је стварање спољашње културе у нашој новој држави наш циљ сада и убудуће. Цела наша историја међутим од краља Владимира до владике Петра говори другачије. Народна Православна Црква учи другачије.

Циљ се не сме тражити ван човека, преносити из човека на ма какво спољашње благо. Карактеран човек, карактеран народ то је циљ наш, који се не мења и не сме да мења ни у рату ни у миру. Може један народ бити мален и сиромашан, но ако има великих карактера, он нити је мален нити сиромашан. Може опет једна држава бити велика и богата но без карактерних људи, она је ништавна и сиромашна. Наша народна реч за карактер јесте витештво. Под витештвом Његош разуме све врлине, било у рату било у миру. За њега је витез у бојном јунаштву Мићуновић зато што твори оно што збори:

Мићуновић и збори и твори

За њега је витез у неустрашивој честитости владика Данило, кроз чија уста песник говори:

Страх животу каља образ често“.

Витез у искрености, чак и према непријатељу, војвода Батрић и сердар Иван Петровић:

Турци, браћо, у кам ударило,
Што ћемо ви крити у кучине…
Малени су јасли за два хата“.

Витез у молитвеној мудрости игуман Стефан, који се весели друштву и моли Бога за витезове:

На небу им душе царовале,
Ка им име на земљи царује“.

Витез у сажаљењу према природи Вук Раслапчевић, који брани да се убије кукавица, и остала множина Црногораца, који не даду да се убијају јаребице:

Пуштите их, аманет ви Божји!
Утекле су вама да утекну,
А нијесу да их покољете“.

Витез у човекољубљу војвода Драшко, који гневно протествује против нечовештва млетачког:

Када виђех витешку невољу,
Забоље ме срце, проговорих;
Што, погани, од људи чините?
Што им такве муке ударате“?

Витез у правичности сам Владика песник, који кроз уста потурица казује најбоље што се ваљда икада казало о исламу, и најлепше што се икада спевало о Стамболу.

Витештво је не борити се с нејачим, витештво не тлачити но помагати беднога, витештво бити господар свога језика, витештво је и доброта, витештво је једном речју и свака добродетељ. Витештво је со живота; без њега живот појединца и народа брзо прелази у трулеж. Имати витешке мисли, загревати се витешким чувствима, чинити витешка дела – то значи бити витез.

Нема дана, који од човека не изискује витештво, како у рату тако и у миру. Нити има жива човека, коме се посведневно не намеће придика, да се покаже витезом, било да је у друштву богатијих или сиромашнијих од себе, било да је на раду или одмору, било да је присутан пожару или банкету, било да губи или добија. Јунаци Његошеви се чак и у шали показују витези. Незлобна шала витешка је шала. Ми смо беспрекидно окружени гледаоцима и судијама, који гледају и суде наш карактер. Ми смо до смрти на једнојк изложби, на којој хтели нехтели морамо да покажемо своје витештво пред светом видљивим и невидљивим.

Култура је нешто споредно и јефтино у сравњењу са с витештвом. Она може бити донекле само средство, а никако циљем једнога народа. Културу као средство створили су Јапанци за четрдесет година, и то културу најбољег, англосаксонског типа. Но ником у Јапану ни на ум није пало, да стварање културе истакне као циљ нације и државе. Јапанско традиционално витештво, које се највише пројављује у родољубљу, остало је и надаље, у култури као и пре културе, циљем човека и народа. Јапанци говоре с подсмехом Европљанима: Ми смо купили сву вашу културу, и то на вересију! О браћо, оно што се може купити за новац, и то још на вересију, заиста не може бити циљем једнога народа!

Култура може имати неке вредности само докле је у служби васпитања народа у витештву. Но када култура постане врховним идолом једне државе и господарицом и тиранком свих унутрашњих, моралних вредности људи, онда таква држава постаје златним кавезом лисица и јазаваца, под образином људском, каква је била Венеција у оно време, кад ју је посетио војвода Драшко. У то време је Венеција била културнија, него што је данас и културнија од ма које државе на континенту европском. Па кад је витешка душа Драшкова стала мерити Венецију црногорским мерилом ваљаности и карактерности, части и образа, правде и истине, на његовом мерилу показала се – нула.

„Од бруке га гледат не могаху,
Ђетињаху исто као бебе…
Бјеху куће на свијет дивота,
Ама бјеше муке и невоље“.

Мандушић пита:

„А бјеху ли јунаци војводо“?
„Не божја ти вјера, Мандушићу,
О јунаштву ту не бјеше збора“.

Сердар Иван пита:

„А судови бјеху ли им прави“?
„Бјеху, брате, да те Бог сачува!
Мало бољи него у Турчина“!
А имаху ли страха од кога?
„Они страха другога немаху
До од жбирах и до од шпијунах!
Од њих свако у Млетке дрхташе“.
А да ли истину збораху?
„Обећа ми и што му не исках…
Кад послијед све оно излиња
Ка да ништа ни зборено није!
Од сада му не бих вјеровао
Млијеко је да рече бијело“.

Могу се читаве књиге написати о вредноти витештва и културе, али, ја мислим, нити је ко написао, нити ће моћи скоро написати на нашем језику страшнији и разложнији утук једној култури, исцеђеној и испражњеној потпуно од витешког духа, него Његош у овоме краткоме дијалогу између Драшка и његових другова. Несравњено већу вредност представља Драшко као човек витешког духа, него сва спољашња венецијанска култура, раскошна и блистава одећа једнога организма у гноју и распадању.

Никакво богатство финих ствари и драгог камења не може се сравнити са духовним богатством витешке душе и племенита срца. Витештво је већа вредност од свих земаљских вредности. Сва Његошева дела звоне о томе. Њихови звуци роје се кроз благогласна уста песникова из дубине душе једног витешког народа.

Није било крштене душе у свој Црној Гори, која није одобравала песникову похвалу витештву и делила његов здрави хумор на рачун људи, који су уздигли вредност ствари изнад своје личне вредности.

Не дао нам Бог, да дођемо у искушење и променимо основно мерило вредности и циљеве живота, који су били једини и исти од кад примисмо веру Христову, и које је велики Владика јасно изразио у својим књигама и сва Црна Гора у својој изузетно великој историји. А то искушење је на прагу.Богатство и величина једне државе могу лако да потамне, код људи вид за унутрашње вредности. Мир и благостање могу да упропасте народе и државе онако исто као и рат и сиромаштина. Содом није пропао у рату него у миру, и није га нестало због сиромаштине него због развратног благостања.

Мања је пак срамота ако се један народ деморалише у рату него у миру.Вековни ратови међутим, нису могли деморалисати Црногорце. У томе Црногорци чине најређи изузетак у свету. Рат, и глад, и мука, и вечита будноћа, и несигурност, и осамљеност, као да су појачавали витештво овога племена, а не слабили. Примери витештва су се непрекидно умножавали и слагали у историју ове камене земље исто као златни слојеви у каменим рудокопима. Биће људи, који ће тражити злато у овим црногорским планинама. Да ли ће га наћи или не, то је питање. Но није питање но очигледна јава, да је Црна Гора један пребогати златни мајдан витештва, који се вековима не може исцрпети, и којим се многа будућа покољења могу богатити. Тај морални мајдан и јесте главно богатство Црне Горе, и главни њен принос нашој целој домовини.

Не пренебрегнути тај мајдан морални, него користити се њиме, у томе лежи и сада и у будуће дужност државника, мудрост свештеника и задатак учитеља.

Најстарија Држава Српска, Црна Гора, није ушла у јединство наше државе као изнемоћали старац, него као младић, пун духовне свежине и моралне снаге. Као такву ми је љубимо, и као таквој, ми јој се данас клањамо, клањајући се духу владике Његоша.

IV

Поклонимо се Црној Гори

Но кад нас је бесмртни дух Његошев данас сабрао око своје богате духовне трпезе и нахранио нас својом тројаком крепком храном: својом пламеном вером у Бога и бесмртност душе, својим жарким родољубљем, и својим витештвом, дужност нам је, мислим, да учинимо оно што је и сам Владика чинио за живота и што би он то радо и сада с нама учинио, дужност нам је, на име, да се поклонимо и осталим бесмртницима, које је одњихала Црна Гора.

Ми се клањамо, дакле, светоме краљу Јовану Владимиру, и клањамо се Црној Гори што нам је дала таквог племенитог и светог краља;

ми се клањамо Немањи и Светоме Сави и многим великим светитељима и витешким краљевима из Немањине династије, и клањамо се Црној Гори, што нам је дала ту славну династију;

ми се клањамо светоме кнезу Лазару, и клањамо се Црној Гори, што нам је одњихала таквога часног мученика за Крст часни и Слободу златну;

ми се клањамо јуначини Краљевићу Марку, и клањамо се Црној Гори, што обрадова нашу историју и нашу песму таквим заточником правде;

ми се клањамо кнезу Балши и кнезу Ивану црнојевићу, и клањамо се Црној Гори што обогати нашу историју таквим родољубивим и честитим владарима;

ми се клањамо мудрим и неустрашивим владикама црногорским од Данила до Петра II, и клањамо се Црној Гори, што нас украси таквим дијамант-карактерима, таквим узоритим духовним и народним вођама;

ми се клањамо Светом Петру I, победиоцу Наполеона, клањамо се Светом Василију Острошком, Светом Арсенију, Светом Стефану, и осталим светитељима црногорским, и клањамо се Црној Гори, што нам уздиже такве молитвенике пред престолом Божјим;

ми се клањамо свим безбројним мученицима и благородним жртвама за веру, част и слободу, из чије је крви већ „изникло цвијеће“ за ово покољење и клањамо се Црној Гори, што их имаде и даде и никоме се не пожали;

ми се клањамо мукама и страдањима Црне Горе, ранама синова њених, сузама мајки њених, жалостима удовица њених, крви посечених младенаца њених, кроз векове и векове;

ми се клањамо гусларима и певачима славе и победе, што помињаше мртве и храбрише живе, и тако не дадоше да се угаси пламен духа у Црној Гори, кроз векове и векове; 

ми се клањамо још једном и духу и праху највећег песника нашег, Владике Петра II Његоша, с којим се у песништву може мерити само сав народ укупно, а нико појединачно, и који и нама и целом свету јасније но ико откри мајдан духовних и  моралних блага Црне Горе, и клањамо се Црној Гори, што роди и ужеже такву лучу душама нашим;

ми се клањамо у Тебим, Краље и Господаре Црне Горе, Наследниче свих поменутих династија и престола, и сваколиког овог у истини златног мајдана, што се зове Црна Гора, овога богатства витешког, ове раскоши светитељске, ове силе и величине моралне; и благодаримо Ти, што си прихватио жељу и одлуку старешина Цркве Православне још од пре пет година, да се ова прослава изведе, и што си подигао цркву на Ловћену ономе, који је то заслужио, јер је носио цркву у грудима својим. Клањамо Ти се и за то што се и Ти клањаш једноме од највећих великана народних, и тиме дајеш диван пример целоме народу, пример у томе: кога треба поштовати и киме се треба одушевљавати.

Но пре свију и после свију ми се клањамо Господу Богу, Творцу и Промислитељу, и благодаримо Му из дубине душе, прво, што је роду нашем дао таквога реткога човека какав је био Владика Петар II, и друго, што је по милости Својој остварио баш у наше дане сан Владичин о ослобођењу свега нашег народа.

Слава и покој Петру II Његошу!

Слава и хвала Богу ва век века! Амин.
8/21 септембар 1925. на Цетињу

Владика Николај Велимировић

ЊЕГОШ — ПЕСНИК СРПСКЕ СЛОБОДЕ, приредили Владимир Димитријевић, Бошко Обрадовић, Бранимир Нешић, (стр. 205-220), CATENA MUNDI, Београд, 2014 

 

Марија Јефтимијевић Михајловић, „ОЧИМА СЕ ДУХ НЕ МОЖЕ НАСИТИТИ“ или ЗА ЧИМ ТРАГАМО ПО ДАЛЕКИМ ЗЕМЉАМА („Сусрет у Кини“ Ива Андрића)

„То је свет духа, свет без граница  у коме људска мисао,
поред свих сметњи и сваковрсних запрега, слободно
пролеће као чун на разбоју и 
тка све чвршће везе између
далеких земаља и народа.“

Иво Андрић

У приступу делу Ива Андрића треба увек имати на уму оно што је Меша Селимовић, говорећи о Андрићу, рекао: да је „говорити о великом писцу веома тешко и веома лако“; тешко због тога што значајно дело каково је Андрићево (које је ушло у ризницу националне културе), „захтијева крајње пажљиву ријеч, мада ће да ријеч увек бити ризична, будући да је такво  дјело врло сложено, мада изгледа једноставно“; лако због тога што свако велико дело увек сведочи само о себи „својом непромјенљивом суштином, а свака ријеч о њему пролази или остаје, већ према томе колико је мудра и праведна, па ни тада није важна она већ дјело“ (Селимовић 1997: 3).

То се истовремено сасвим уклапа и надовезује на сȃм Андрићев однос према критици, коју је сматрао секундарном духовном делатношћу, ако је уопште духовна – пре „интелектуална“, а нама, настојећи да читаоцу путем тумачења приближимо само дело – да се не огрешимо о један од најважнијих Андрићевих стваралачких принципа који гласи:

Код описа ствари, људи или догађаја, треба оперисати само суштинама. Преко облика и њихових мена, али само суштинама. Треба говорити из средишта ствари које се описују: не са површине, још мање са тачке гледишта читаоца, него из сржи онога што сте изабрали за предмет и што читалац треба да види, схвати и осети.“

(Андрић 1981, књ. 12: 57.)

Руководећи се тим Андрићевим начелима: in medias res и essentia loqui, о његовом кратком запису „Сусрет у Кини“ могуће је, и потребно, говорити двојако: као о конкретном догађају поводом неочекиваног сусрета са књигом приповедака Лазе Лазаревића на немачком језику у Лу Синовој библиотеци у Пекингу и као сȃм говор о суштинама – будући да је овај кратки запис који формом припада путопису – само оквир кроз који се као, кроз призму, прелама пишчева животна и стваралачка филозофија о јединству свих ствари или „стварности вишега реда“, који је, дакле, прожет свешћу о дубини веза и односа у свету.

Андрићев запис „Сусрет у Кини“, настао након посете државне делегације Југославије Кини септембра 1956. године, чији је Андрић био члан, као и већина његових записа, припада оном типу „отвореног дела“ чија је вредност претпостављена бројношћу његових тумачења. О својим сусретима са људима и земљама, са културама и традицијама, Андрић је објавио мноштво записа и пригодних текстова, и сваки је од њих, како каже Иво Тартаља „круг за себе, особен и коначан“ (Тартаља 1979: 7). Он јесте „зрео плод бременит семеном“, али се само из такве мајсторке скице, каже даље Тартаља у књизи Приповедачева естетика, лако може развити широко платно. Уопште узевши, када је у питању дело Ива Андрића, чуђење, трагање и непрекидна духовна жеђ јављају се као нека од основних „духовних знамења“ (Бандић 1979: 377) под којима то, слојевито и вишезначно, дело живи, траје и брани се од површног смисла и лаког суда. Отуда, „с њим и с његовим творцем, никад нисмо готови“ (Бандић 1979: 377).

          Овде се свакако не сме губити из вида чињеница да „Сусрет у Кини“ припада четвртој Андрићевој стваралачкој фази (да поновимо да под првом подразумевамо период лирско-патетичног, поносног бола и припреме за „подвиг и жртву“ – Еx ponto и Немири, назван и „трагични теизам“ (Јеремић 1962: 11); други је трагични период између два светска рата када су настале неке од његових најбољих приповедака као „Пут Алије Ђерђелеза“ и „Мустафа Маџар“, „Мара милосница“, „Аникина времена“ и др; трећи је период ублажавајуће смерности, хуманитета, виднога социјалног осећања, као плод ширег увида у људску стварност и нове друштвене околности – романи На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица, као и Нове приповетке из 1948.) Четврти период је период пуног „унутрашњег обасјавања“, контемплације, где препознајемо елементе лирске филозофије, који се, продубљен и обогаћен, додирује делимично и са првим периодом (овде спадају „Лица“, „Јелена, жена које нема“ и фрагменти из постхумно објављене књиге Знакови поред пута).

Због чега је ово важно напоменути? Па пре свега због тога што се сам запис „Сусрет у Кини“ показује као сублимација значајних тачака Андрићеве уметности, прецизније – Андрићеве естетике. Уопште узев, када је реч о Андрићевом делу, ту се искључиво може говорити о имплицитној естетици, то јест оној која није изричита, није формулисана и разуме се из самог „штимунга“ дела, из његовог тона, из естетског става књижевника, из његовог начина говора као и његовог књижевно формулисаног погледа на свет (Дамњановић 1993: 118). О томе су најбоље и најпрецизније писали они аутори који су се бавили искључиво Андрићевом естетиком (Иво Тартаља, Милослав Шутић, Милош И. Бандић и др.). Наравно, говорећи о естетици, не треба заборавити да је могуће говорити и о Андрићевом делу у светлу естетике,која се у литератури обично назива „естетика уметника“. Када је у питању естетика Ива Андрића, онда је питање шта из тона једног књижевног (уметничког) дела, из „рукописа“ и стила, из његовог погледа на свет и живот, можемо разабрати као његову естетику, док је у другом случају питање „како у естетици књижевности као филозофији песништва разумемо и тумачимо ʼоделовљенеʼ филозофске идеје и како их сам писац тумачи, ако o томе изричито говори“ (Дамњановић 1993: 120).

Андрићева егзистенцијална и стваралачка тежња ка измирењу крајности која се огледа у тражењу равнотеже, хармоније; његова „вечита тежња ка савршенству“, „жеђ за лепотом“, препознавање и успостављање дубоких духовних веза међу људима – све је то сублимирано у путопису „Сусрет у Кини“, у један светли тренутак доживљаја општег јединства између човека и човека, између човека и света, али и између свих крајности његове људске природе. Подсетимо, Андрић је још 1923. године једну своју песму насловио као „Жеђ савршенства“[1], у којој пева о тој „страшној жеђи дубокој и светој“. Ти „плодни парадокси Андрићеве уметности“, како Бандић назива крајње супротне поетичке тачке из различитих периода Андрићевог стваралаштва (Бандић 1979: 378), овде су се слили у највишу тачку духа, остваривши један од врховних принципа његове уметности, који се може именовати као cointidentia oppositorum или измирење супротности.

О тој врховној тачки духа на други начин и другим поводом говори и Зоран Мишић (у чувеном есеју „Шта је то косовско опредељење?“, као о опредељењу за Небеско царство), на којој се, према Бретону, разрешују све противречности, где, писао је Лаза Костић, нестаје оне несразмерне разлике температуре у васељени и венчавају се сан и јава, где је Дис угледао оне очи изван сваког зла, а Растко Петровић свог Великог друга. За њу Мишић каже да „није уписана у књигама земљемерним, она је измишљена као све творевине људског духа, од поезије до математике. Али зато није ништа мање стварна ни неопходна“ (Мишић 1996: 246).

Сродну мисао ћемо наћи и код Рилкеа, који је, на пример, у својим писмима пољском преводиоцу Виктору Хулевичу, а поводом „Елегија“, говорио управо о том превладавању поларитета између два света, тврдећи да „нема ни овог ни оног света, него постоји велико јединство…“ (Rilke 1986: 199). Уметност је у том смислу пут ка том, рилкеовски речено, „отвореном свету“ (дакле, доживљају света без подела и ограничења или свету – свејединства), о чему је Андрић небројено пута писао. У есеју Мостови то превладавање супротности јавља се као пут кадругој обали, на чијем преласку, у коначном укидању разлика, све добија свој прави смисао.

Напослетку – све чиме се овај наш живот казује – мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси, све то тежи ка другој обали, којој се управља као према циљу, и на којој тек добива прави смисао: све то има нешто да премости и савлада: неред, смрт или несмисао.“

  (Андрић 1981, књ. 10, стр. 15-16).

Но, кренимо редом.

У „Знаковима поред пута“ Андрић је записао неколико веома важних реченица о схватању и доживљају путовања, које у знатној мери доприносе и разумевању доживљаја духовног озарења које је писац доживео на путовању у Кину. Наиме, Андрић разликује две врсте путовања: једна су из њега „израсла као духовна потреба и природна последица“ његовог духовног и физичког развоја, док су друга „наметнута од околине“, које је „због своје лакомости и непромишљености олако прихватао, иако су били изнад његових снага и изван његових жеља и потреба“ (Андрић 1981, књ. 16: 96). Суштинску разлику међу њима чини „духовно задовољство“ које прва путовања (по избору, дакле „по срцу“) доносе, док у другима (наметим) таквог задовољства нема, већ се са њих човек враћа „изнурен физички и осиромашен духовно“.

Чини се да је на ову другу, присилну или нераду, врсту путовања мислио када је, такође у „Знаковима“ записао:

Путовања су за мене увек била тешка, и с годинама бивају све тежа. А са чуђењем примећујем да нисам у томе сȃм. Посматрајући људе око себе, видим да је број оних који се на путовању осећају изгубљени – врло велик. Па ипак, сви путујемо.“ (Андрић 1981, књ. 16: 72).

(…)

„Путовања? Чему? Зашто тражити туђа лица и нове пределе да из њих, као и разасутих слова, слажеш увек исти одговор на увек иста питања. Зар није боље остати код куће, боље и достојније? Смрт ће доћи и тамо.

Кад помислим да сам се некад чудио забелешци Пола Валерија о бесмислености путовања, а сад бих и ја могао написати и потписати! Изгледа ми као да сам изневерио своју луталачку младост, али то је нетачна самооптужба. Изневерава, изгледа, она мене.“

(Андрић 1981, књ. 16: 91)

И премда је Андрић, као дипломата и признати књижевник, учествовао у свим „формама“ живота, његова усмереност на суштине(на које упућује ствараоца, писца) се у знатном мери може препознати и у његовом непрекидном настојању да живи „у себи“, „унутарње“, или како би Берђајев именовао такво настојање – „живот по дубини“. Отуда и путовања, као једна „форма“ спољашњег, свакодневног живота, могла је да буде радост само онда ако је и сама доприносила богаћењу тог унутрашњег, духовног живота, односно духовном расту. Такво путовање код Андрића се онда могло доживети као врста „преображења“, односно ти тренуци апсолутног мира које је проналазио напајајући свој дух лепотом, јесу оне „скривене могућности живота“ за којима је трагао:

„Одавно ми је постало јасно да не би имало смисла, да не би било могућно живети кад би живот био онакав какав на махове изгледа, кад би све ствари у животу биле само оно што њихово име казује и ништа више. Овако, знам да колико год је пространство живота на површини, y ширини, толико га има у дубини, тако да су невидљиве и скривене могућности живота безброј милиона пута веће од оних које видимо на површини.

Једино је тако могућно поднети живот и мисао о смрти.“

(Андрић 1981, књ. 16: 18)

Сасвим супротно оном песимистичком, донекле резигнираном погледу на смисао путовања, које налазимо у Знаковима, запис „Сусрет у Кини“ Андрић започиње реченицама тако карактеристичним за његову неутаживу жеђ за лепотом:

Очима се дух не може наситити. Никад потпуно. Лепота, лепота облика којој не знамо порекла и не можемо да сагледамо све везе са животом оставља нас очаране, али незадовољене као оно легендарно пиће које изазива све већу жеђ што се више пије.“

(Андрић 1981, књ. 10: 91)[2]

Жеђ за лепотом као врстом духовног задовољства није, дакле, више оно што задовољава дух чији се бескрај не може испунити видљивим облицима лепоте. И по томе се лако може препознати којој стваралачкој фази овај путопис припада. Духу више нису довољни оку видљиви различити облици лепоте, коју је Андрић свуда и у свему видео, нарочито на овом путовању у Кину. Напротив, дух је све више жедан Лепоте и уколико се она не испуни „вишим смислом“, односно уколико се из егзистенцијалне равни не уздигне на духовну, иза ње остаје само бесконачна неутажива жеђ која изазива патњу.

Тренутак у коме, каже Андрић, „продремо у људски смисао онога што је као немушта лепота дотле пленило наш вид“, јесте она врховна тачка духа на којој се укидају различитости, супротности између човека и човека, човека и света, између народа и других народа, њихових култура и језика – односно тренутак највише спознаје Једног. Није, дакле, у самом путопису значајан фонд Лу Синове библиотеке, о којем Андрић прича, нити његово дело, за које Андрић каже само узгред да је наш народ имао прилике да се упозна преко превода издавачких кућа; није најважнији (иако је централни догађај који описује у путопису) сусрет са збирком приповедака Лазе Лазаревића на немачком језику у далекој Кини; није битан доживљај лепоте који се оку нудио из сваког угла шаренолике кинеске престонице и њеног културног миљеа, јер је она значила исто што и жедноме дати чашу воде из мора…

Овде је значајан и најважнији доживљај свејединства који је Андрића обузео у спознаји да је то јединство могуће само у људском духу, као безграничном простору човеку датом да у њему, стваралачким делањем и духовним усавршавањем, превазиђе личне, колективне, националне, културолошке, географске и све друге разлике. Отуда онај радостан, узвишен, али андрићевски увек одмерен тон:

„То је оно што у ствари тражимо на нашим путовањима. Јер мени је одавно јасно да човек због таквих тренутака и путује по туђим земљама, и да, ломећи се светом, обијајући прагове музеја и загледајући лица људи и фасаде кућа, тражи у ствари само једно: оно што је, у бескрајној разноликости и привидној супротности облика, заједничко свим људима свих времена и свих географских ширина.“ (подвукла М. Ј. М.)

(Андрић 1981, књ. 10: 92)

Жеђ за лепотом је у ствари духовна жеђ (путујемо не да бисмо се нагледали различитих облика лепоте, него да бисмо у тој различитости пронашли и сагледали оно што је заједничко свима нама тако различитим под небеским сводом). Тренутак највише радости јесте онај у коме нас „нова и непозната средина одједном изненади нечим познатим“, каже Андрић, „и омогући нам да осетимо присну блискост и велику заједницу људи на земљи.“

          Ово „изненађење познатим“ блиско је Крочеовој синтагми „јутро виђења или спознаје“, тзв. „ауроралном феномену“, јер нас сунце свако јутро изненађује новим рођењем. Светлост тог Крочеовог сунца, метафорично схваћеног, чини код Андрића духовну везу међу људима.

Андрић је, уопштено говорећи, у свом делу изражавао веру да различитост међу људима буде превладана (у чему су многи видели његову идеју хуманитета), али неретко и сумњу. Међутим, он је на пиједестал, изнад свих других веза поставио управо духовне везе или духовна сродства, за које Хесе каже да су најчвршће везе међу људима, и да представљају ону заштићену зону у којој се врше велики преображаји личности без опасности ма од каквог угрожавања: јер човек је, како би рекао Гете, најнезаштићенији док се изнутра преображава, док врши припреме да из једног стања учини или доврши скок у друго – више, пуније, богатије, адекватније стање или облик (в. Глушчевић 1998: 67-115), односно док се припрема ка својој другој обали, каже Андрић. А „човек живи зато да би се припремио да дуго остане мртав“, рекао је Андрић у разговору са Љубом Јандрићем (Јандрић 1977).

          Али, какав то дух може да осети свејединство међу свим људима, ако не онај који је и сам усмерен на „унутрашњи живот“, за кога је стваралаштво духовни, скоро монашки позив. Јер, свака духовност припада сфери подвижништва и захтева огромну умутрашњу дисциплину, а она је код Андрића била скоро животни принцип. А литература, као што тврди Исидора Секулић, „захтева велика одрицања, скоро живљење по неком строгом монашком типику“ (Секулић 2000: 100). Подсетимо само да је у есеју „Његош као трагични јунак косовске мисли“, позивајући се на Кајзерлинга, рекао:

Карактеристика је свих великих духова да бар једним делом свога духа и бар у једном делу свога живота, неминовно просањају сан о васиони као хармонији и судбини света као великој драми на чијој нас крајњој тачци поздравља потпуно блаженство.“

(Андрић 1981, књ. 13: 20)

  Та Андрићева окренутост и отвореност ка универзуму показује његову не само раскош духа, него и способност да доживи и антиципира све облике различитости као облике Једног, које се у крајњем може означити као мистично и као религиозно искуство, као доживљај „стварности вишег реда“, јер, у крајњем, „све је у најужој вези са нашом мисли о Богу и нашим осећањем лепоте“, каже Андрић. Само у том контексту можемо разумети Кјеркегорова три стадијума на животном путу, за кога је писано да је извршио снажан утицај на Андрићеву прву фазу стварања, нарочито на Ex ponto (будући да га је Андрић читао у затвору). Први од тих стадијума је естетски, други етички а трећи религиозни.

          Свет у коме човек више није странац, као Андрић у Лу Синовој соби, јесте свет у коме више нема никаквих граница, где све постаје Једно, Једно у – Духу. Тренутак таквог мистичног доживљаја Једности или Свејединства, Андрић описује овако:

Тесна и сумрачна приземна соба стаде да се шири; око мене је постајало светло и пространо. То и није више једна соба једне куће, у једном одређеном граду. То је свет духа, свет без граница у коме људска мисао, поред свих сметња и сваковрсних запрега, слободно пролеће као чун на разбоју, и тка све чвршће везе између далеких земаља и народа. Ту свак има свој део и, по том свом ма и најскромнијем делу, право на целину.“

(Андрић 1981, књ. 10: 94-94)

          То значи да „Сусрет у Кини“ не можемо посматрати као заокружен и у себе затворен круг. Напротив. Овај кратки путопис се може читати нeкао Андрићева хуманистичка, скоро утопијска визија људске заједнице на земљи, већ пре свега и изнад свега као израз Андрићеве метаетичности, као његова концепција о повезаности и хармоничном дејству животних сила, о постојању јединих правих, вечних и непоропадљивих веза међу људима – духовних веза.

Људска заједница могућа је само као духовна заједница, јер је дух једини способан да превлада оно што ум не може. Односно, питање опстанка људске заједнице у уској је вези са питањем заједнице људског духа, тачније света уметности који је – један. О томе је Андрић посведочио у разговору са Љубом Јандрићем:

Немогућно би било схватити целокупан развој света без уметности. У времену у коме се осећа, не бих могао да кажем владавина — то је сувише тврда и сува реч — већ деловање духа, срећније се живи и лепше гледа, а то је доста за наш кратак и смртан век на земљи. Јер, кад би пресахло духовно врело на нашој планети, кад би се свет, не дај боже, одрекао уметности и културе, онда ни нас не би било.“

(Јандрић 1977: 24)

Путовање се открива као својеврстан вид самоспознаје будући да у бескрајној разноликости и привидној супротности облика, у којима се лепота (народа, култура) јавља, човек на путовањима трага управо за оним што је „заједничко свим људима свих времена и свих географских ширина“, омогућивши тако да се осети јединство са великом заједницом људског постојања на земљи. Размишљајући о видљивим појавама и невидљивим законитостима које људску заједницу чине тако блиском, Андрић, с једне стране, потврђује свој поетички принцип да свет треба посматрати и дефинисати као интегралну појаву, а с друге, потврђује да је свет духа један и недељив, свет без граница, у којем „људска мисао тка све чвршће везе између далеких земаља и народа“ (Андрић 1981, књ. 10: 95). То велико јединство о којем Андрић прича могуће је само као јединство у духу и у том смислу путовања нису ништа друго до путовања у свој сопствени унутрашњи свет, свет духа је – један и недељив. Сличну мисао изрекао је у једном интервјуу велики руски уметник 20. века, режисер Андреј Тарковски, да је „само један вид путовања могућ – путовање у наш унутрашњи свет“ (Тарковский 1989). Ако је карактеристика свих великих духова непрекидно трагалаштво, односно да „бар у једном тренутку свога живота просањају сан о васиони као хармонији“, онда се на питање које Андрић, у тренуцима духовне „слабости“, себи поставља: „Путовања? Чему? (…) Зар није боље остати код куће, боље и достојније? Смрт ће доћи и тамо“, одговор сам од себе даје: такви тренуци, када се „као мач пробија свест“, су могући и на путовањима, односно у том доживљају апсолутне хармоније и свеопштег јединства са људима. Такви се тренуци доживљавају као победа над смрћу, јер  се једино у њима има пуни доживљај живота и лепоте која се јавља „у бескрајној разноликости видова“, али и сазнања да човек није сȃм, него да је у том јединству патња, као и радост, заједничка сваком човеку понаособ. На тај начин Андрић циклично заокружује идеју изречену још на почетку свог стваралачког пута: „Много смо јаки и бијени судбином али, у ствари, сви се ми људи држимо за руке“ (Андрић 1981, књ. 11: 124).

ИЗВОРИ

Андрић, Иво. Стазе, лица, предели. Сабрана дела Ива Андрића, књ. десета. Београд: Удружени издавачи, 1981.

Андрић, Иво. Ех ponto, немири, лирика. Сабрана дела Ива Андрића,књ. једанаеста. Београд: Удружени издавачи, 1981.

Андрић, Иво. Уметник и његово дело. Сабрана дела Ива Андрића,књ. тринаеста. Београд: Удружени издавачи, 1981.

Андрић, Иво. Знакови поред пута. Сабрана дела Ива Андрића, књ. шеснаеста, Београд: Удружени издавачи, 1981.

Андрић, Иво. Свеске. Сабрана дела Ива Андрића, књ. седамнаеста. Београд: Удружени издавачи, 1981.

ЛИТЕРАТУРА

Бандић, Милош И. „Иво Андрић – неки моменти духовног развоја и стваралаштва“. Антоније Исаковић (ур.). Зборник радова о Иви Андрићу. Београд: Српска Академија наука и уметности, 1979. 377-391. Штампано.

Глушчевић, Зоран. „Херман Хесе и магијски принцип толеранције“. Књижевност и ритуали. Београд: Српска књижевна задруга, 1998. Штампано.

Дамјановић, Милан. „Димензија религиозног у Андрићевом естетском искуству“. Источник: часопис за веру и културу 6 (1993): 119-128. штампано.

Егерић, Мирослав. „Четири елемента у Андрићевој визији човека“. Антоније Исаковић (ур.). Зборник радова о Иви Андрићу. Београд: Српска Академија наука и уметности, 1979. 211-223. Штампано.

Јеремић, Драган М. „Филозофија Ива Андрића“. Војислав Ђурић (пр.). Иво Андрић. Београд: Институт за теорију књижевности и уметности, 1962. 9-22. Штампано.

Мишић, Зоран. Критика песничког искуства. Београд: Српска књижевна задруга, 1996.

Rilke, Rajner Marija. Izabrane pesmeBeograd: Nolit, 1986.

Селимовић, Меша. „Између Истока и Запада“. Антоније Исаковић(ур.). Зборник радова о Иви Андрићу. Београд: Српска Академија наука и уметности, 1979. 3-11. Штампано.

Секулић, Исидора. Изравнања. Приредио и поговор написао Јован Пејчић. Београд: Гутенбергова галаксија, 2000. Штампано.

Тарковкий, Андрей. „О природе ностальгии“. Интервью с Андреем Тарковским вел Гидеон Бахман. Искусство кино, № 2, 1989.http://tarkovskiy.su/texty.html

Тартаља, Иво. Приповедачева естетика: прилог познавању Андрићеве поетике. Београд: Нолит, 1979. Штампано.

Текст је објављен у зборнику Иво Андрић у нашем времену, Андрићев институт, Андрићград – Вишеград, 2018, стр. 79-95.

http://doi.fil.bg.ac.rs/pdf/eb_book/2018/ai_andric/ai_andric-2018-ch5.pdf

[1] „Што често жудимо c овог света
ход и мисли дићи,
делећи тако лудим срцем
велику божију васиону
на боље и горе, –
то је с часовита несавршенства
и страшне жеђи, дубоке и свете.
По тој жеђи сви смо свети, једном заувек,
човек у својим лутањима
и стабло y жељи за прȃвим растом.
Јер, истина нас кô огањ испуња,
кô огањ оптаче све и сваког,
ко право иде и ко посрне.
А то нас варају око и дух наш
кад високо дижемо руке
y жељи да будемо стегоноше,
у мисли да смо светлоносци.
Јер, огњен океан којим све броди,
који све прожима, не види, не зна
сујетну шуму наших руку,
нит ко бележи, нит има трага
немиру наших дана када
болно жудимо с овог света
ход и мисли дићи.”

(Андрић 1981: књ. 11, стр. 223)

[2] О самом путовању у Кину, осим овог кратког путописа од свега неколико страница, налазимо белешку и у Знаковима поред пута, где Андрић каже: „Са путовања по Кини. Пролазимо провинцију Шантунг. Чисте станице, чисто и лепо одевени младићи продају хлечиће у облику плетенице и ражњиће од пачијих бубаца.

Гледајуци ову земљу, ја имам стално једно исто осећање: Не знам ништа, ништа, наслућујем много, а разумем, чини ми се, све.

Бескрајни предели, а увек исто: питање односа земље и воде. Кад воде има толико да навлажи земљу, али не толико да је и однесе, онда је све у реду, а кад се тај однос између два елемента поремети, онда је беда, жалост и умирање.

Тако је било одувек и тако ће бити док год људи не овладају тим односом између воде и земље и не окрену га у своју корист.“

(Андрић 1981: 16: 547).

Преузето са блога Марије Јефтимирјевић Михајловић Santa Maria della Salute

Зинаида Хипиус, СВИ ПУТЕВИ ДОВОДЕ ДО ПОНОРА ИЗА КОГА СЕ НАЛАЗИ РЕЛИГИЈА

Без божанства — без надахнућа

(…) Потребно је на крају рећи рећи: нема пута, нема ни једног пута који би нас довео до религије. Али зато сви путеви, сви до једног (само путем треба ићи до краја), доводе до понора иза кога се налази религија. И једина разлика између путева је та, што на некима, предосећајући коначну пропаст и њен моменат, човек, када до краја пута дође — може себи створити крила; други кривудави путеви, доводе неочекивано до понора, и бескрилом остаје једино да падне. Путеви мистике — чак и естетике — такви су да на њима лакше могу израсти крила онима који су снажни, бистри, онима који хоће и желе да живе. Нежан, слаб, паучинаст, заљубљен у смрт колико и у живот, витез бледе Прекрасне Даме — успео је себи да створи само слаба светлуцава лептирова крила. Он се несигурним, кратким узлетима подиже над понором који је широк; лептирова крила га не могу савладати. Лептирова крила се брзо умарају, брзо слабе. Прелепа мистика витеза — безрелигиозна, безбожанствена.

…..

„Не прави себи идола…“

Наука, друштвена делатност, морално самоусавршавање, уметност — узети као сами себи циљ, као замена за божанства, као кумир — лишавају нас Бога и тиме уништавају. Поглед на свет естетички, мистички, позитивистички, етички, пантеистички, чак скептички — сви они, као коначни, тј. узети као вера — заустављају свако кретање живота, изопачују, мењају и изневеравају људску природу. Када одређујемо неког човека говорећи: то је — скептик, то је — позитивист, то је — научник, то је — социјалист, то је — естета, ми га тада, заправо, одређујемо у његовој вери, тј. трудимо се да пронађемо оно што му је најзначајније и последње, оно што даје тон и смисао целом његовом животу. Говоримо, наравно, и о људима који иду познатим путем: естета, моралиста, позитивиста — али такво одређење није сасвим исправно јер то је одређење склоности, правца, а не вере. Идући тако — ти људи су, може бити, још увек без вере — али свакако без кумира. Нама су, међутим, сада занимљиви кумири.

Кумир естетике, који је у последње време око себе окупио толико поклоника — један је од најстрашнијих кумира, па ћемо га узети за пример. Естетизам, са својим многобројним усложњавањима, с декадентством, са својом полумистиком, прихваћен као коначан, завршен поглед на свет, саздао је особен сој људи који су њиме отровани. Естетика, сама по себи, није само безазлена, већ и благотворна — уистину, као отров; као арсеник; узмите га у природној количини — обнавља снагу; узмите га као храну — убиће вас. Колико је пут естетике исправан, лак и истинит, раван другим путевима, и може бити, чак и краћи од неких — толико је страшна и разједајућа вера естетска. Душа естете-верника — чипкаста је и крхка као старо дрво, цело источено црвима. Логично, доследан естета је увек: безвољан, циничан и несрећан. Безвољан, зато што је естетски критеријум промењив и не представља поуздан темељ за било какву борбу; циничан — зато што променљивост тог критеријума искључује појам светости, и несрећан, зато што га неизоставно и  постојано доводи до самоодрицања, будући да је, и са сопствене тачке гледишта, недостатан.

Верујући мистик — одриче се себе из унеколико другачијег разлога: зато што је утврђен у својој вери. Верујући у Добро кренуће путем одрицања разноликости живота и, на крају, целокупног живота. Скептик — живи у атмосфери лажи пред собом; директна последица његове вере је — досада; а он мора, напротив, да мисли како му је весело. И тако даље… Још „срећнији“ су људи који се клањају кумиру „малограђанског благостања“, беспретенциозне земаљске ситости. Али таква „срећа“ — дар је на коме не завиди нико од оних који га немају.

Сувише много „вера“ — при једној „религији“! „Део“ се свети ономе ко га уводи у „целину“. Роб се свети несмотреном, који га је учинио царем.

Елемент уске „вере“, продирући у све облике стваралаштва, унижава га. Непокретни, утврђен догматизам (чак и ако је утврђен као „а-догматизам“) — смрт је стваралаштва; тако: уметност верујућег естете — није уметност; дела убеђеног моралисте — неморална су, а задовољства „веселог“ скептика — бљутава. У стварности постоји само оно што је или религиозно, или још није релгигиозно, то јест чува потенцијал да постане религиозно.
1904.

Зинаида Хипиус, Стихови о Прекрасној Дами (одломак из есеја)

Превео: Александар Мирковић

Николај В. Гогољ, РУСИЈУ ТРЕБА ВОЛЕТИ

(Из писма грофу А.П. Т-ју)¹

Без љубави према Богу никоме нема спасења, а у Вама нема љубави према Богу. У манастиру је нећете наћи; у манастир иду они које је Сам Бог тамо већ позвао. Без воље Божје Бога је немогуће заволети. а и како заволети Онога кога нико није видео?² Каквим молитвама и трудом се од Њега може измолити та љубав? Погледајте само колико је сада на свету добрих и дивних људи који свим срцем жуде за том љубављу, а осећају само равнодушност и хладну празнину у срцима. Тешко је заволети Онога кога још нико никада није видео. Христос нам је једини донео и објавио тајну да кроз љубав према браћи стичемо љубав према Богу. Треба их само заволети онако како је Христос заповедио, па ће се на крају сама од себе појавити и љубав према Богу. Идите, дакле, у свет и претходно стекните љубав према браћи.

Али заволети браћу, како заволети људе? Душа хоће да воли само лепо, а јадни људи су тако несавршени, и у њима је тако мало лепог! Па како онда то издејствовати? Пре свега заблагодарите Богу за то што сте Рус. Пред Русима се сада отвара тај пут, а тај пут је сама Русија. Ако Рус заволи Русију, заволеће и све што је у њој. Ка тој љубави нас сада води сам Бог. Без болести и патњи које су се у толиком броју намножиле унутар Русије, а за које смо ми криви, нико од нас не би осетио састрадање према њој. А састрадање је већ почетак љубави. Већ и сама повика на насиље, преваре и корупцију, није само гнев поштених према непоштенима него вапај целе земље која је осетила да су туђинци-непријатељи упали у великом броју у земљу, да су се расули по кућама и сваком човеку наметнули тежак јарам; чак и они који су у своје домове добровољно примили те страшне душевне непријатеље, желе да се сами од њих ослобде, не знајући, међутим, како то да изведу — и све се слива у један тако потресни вапај да се чак и најбезосећајнији дижу. Али права љубав се још ни у коме не осећа, — нема је такође ни у Вама. Ви још увек не волите Русију: Ви умете само да тугујете и да се раздражујете када чујете о свим злим делима која се по њој шире; све то у Вама изазива само безосећајну досаду и тугомору. Не, то још увек није љубав; далеко сте још од љубави, то је само њен исувише далек предукус. Не, ако истински заволите Русију, код Вас ће сама од себе нестати та кратковида мисао која се родила у многим часним, па чак и веома умним људима, тобоже они данас више ништа не могу да учине за Русију, те јој једноставно нису ни потребни; напротив, тек онда ћете у пуној мери осетити да је љубав свемогућа и да се због ње све може учинити. Не, ако истински заволите Русију, борићете се да јој служите; нећете поћи у губернаторе, него у начелнике полиције; — пирхватићете и последњу службу која се у њој нађе, претпостављајући и мрвицу рада на њој свом садашњем доконом и празном животу. Не, Ви још нисте заволели Русију. Ако је не заволите, нећете заволети ни своју браћу; ако не заволите своју браћу, неће се  у Вама распламсати ни љубав према Богу; а ако се она у Вама не распламса, нема Вам спасења.

1844.

НАПОМЕНЕ: 1. Ово, као и следеће писмо, забранила је цензура. У свом писму од 22. фебруара 1847. године Гогољ пише Смирновој: „Читаво мајсторство цензуре за мене је још увек мрачно и не умем да га одгонетнем. Знам само то да је ценозр (А.В. Никитенко) излгеда био допао под руку људи тзв. европског погледа на свет…
2. Упореди Прву саборну посланицу Св. Јована Богослова, 4, 20.

Николај Васиљевич Гогољ, ПРЕПИСКА СА ПРИЈАТЕЉИМА, (стр. 143-145), Пролог, Београд, 2004.

Превели: Ксенија Кончаревић и Дејан Лучић

Николај Лоски, ФЈОДОР М. ДОСТОЈЕВСКИ И ПРИСУСТВО ВЕЧНЕ ХАРМОНИЈЕ

(…) Када му је било двадесет година Достојевски се упознаје са Белинским и под утицајем разговора с њим почео је да се занима за идеје социјализма који би био морално утемељен и прожет најузвишенијим хуманистичким осећањима. Године 1847. он је почео да посећује скупове у кружоку „петрашеваца“ чији су се чланови одушевљавали углавном идејама Фуријеовог социјализма. Све се то умало није завршило смртном казном — Достојевски је осуђен на прогонство.

Дубоки потрес који је преживео, велико искуство које је стекао живећи међу обичним светом прво на робији а после и међу обичним редовима у Сибиру, довели су до суштинских промена у начину гледања на свет код Ф.М. Достојевског. Он је схватио да је недостатак социјализма у томе што настоји да спољашњим средствима новог друштвеног система изнутра усаврши и препороди читаво човечанство. Он је и раније наслућивао да је нешто слично немогуће. Христов лик који је њему био драг и раније појавио се сада пред њим у првом плану. Жеђ за социјалном правдом живела је и даље у њему али је он средства за њено остварење сада тражио у области духа — а не више у друтшвеном систему самом. Љубав према Русији и руском народу која је одувек постојала код Достојевског — као и хришћански идеал — сада су у његовој делатности  и уопште у његовом погледу на свет избили на прво место. Он машта о „општем измирењу међу народима“ које би било остварено уз помоћ Русије.

Достојевски је служио Русији и човечанству — у периоду после робије — не учешћем у револуционарним кружоцима него својим генијалним делима и својим публицистичким чланицима. Пред крај свога живота Достојевски је постао многима  духовни вође: свакодневно је примао писма из свих крајева Русије, примао је посетиоце који су тражили савета, поуке и упутства за напредовање у животу. Та његова делатност подсећа на друштвену мисију руских „стараца“ по манастирима какав је био „старац“ Амвросије кога је он срео у Оптинској пустињи, или какв је био онај старац Зосима кога је створила његова машта у роману „Браћа Карамазови. „

Идеје и снови Достојевског о општој људској срећи које су га одушевљавале целог живота, посебно су дошле до снажног израза на пола године до смрти, када је 8. јуна 1880. године, одржао чувени говор о Пушкину. На крају говора он је убеђено истицао:

„Ја верујем да ћемо ми, заправо поколења која долазе за нама, сви схватити да бити прави Рус то значи: настојати да се све европске противуречности измире и то заувек, наша ће руска душа бити излаз из туге европске, наша је душа свељудска и свеуједињавајућа и она ће са љубављу пригрлити сву браћу и она ће, може бити, рећи и последњу велику реч опште хармоније, братске слоге свих народа по закону Христовог јеванђеоског учења“. /Ф.М. Достојевски, Дневник писца, Партизанска књига, Београд, 1982. стр. 449/

Божанска хармонија која мири све противуречности није била за Достојевског нека апстрактна мисао или празна сањарија; то је за њега била жива чињеница искуства која је до те мере надилазила услове земаљског живота да се пред таквом визијом осећало како се човеку помрачује свест. О том искуству које је претходило епилептичном нападу Достојевски говори у роману „Идиот“ речима кнеза Мишкина:

Он је између осталог размишљао и о томе да је у његовом епилептичном стању постојао један степен негде скоро пред сам напад (ако би до напада долазило на јави) када би обузет неком тугом, у душевном мраку и под притиском, његов мозак у једном тренутку наједном некако плануо и тада би се изузетно јако напрегле све његове животне моћи. Осећање живота и самосвест би се некако удесетостручили у таквим тренуцима који би потрајали колико блесак муње. Његов ум и срце тада би обасјала нека необична светлсот: све његове сумње, сви немири чисто би се одједном примирили, прелазили би у некакво највише спокојство пуне јасне, хармоничне радости и наде, све би било прожето разумом и поимањем најдубљих узрока.

Али ти тренуци, ти одсјаји, били су само наслућивање оног коначног магновења (које није никад дуже од једног секунда) са којим би започињао сам напад. И тај секунд наравно, био је неиздржљив.

Када је доцније, у здравом стању размишљао о том магновењу он би најчешће говорио себи да су сви ти одсјаји највишег самоосећања и самосвести па дакле, и оног „највишег бића“ — били само болест, поремећај нормалног стања, а ако је то тако, онда све то и није неко највише биће него напротив — све то треба да буде сврстано у оно што је најниже. 

Међутим, он је најзад долазио до изузетног парадоксалног закључка: „Па шта ако је то болест?“ — помишљао је он. Зар је важно што је тај напор ненормалан када је ето, његов резултат онај тренутак осећања ког се човек сећа и анализира га и у здравом стању, када је тај тренутак највиша хармонија и лепота — када човеку даје нечувено и неслућено до тада осећање пуноће, мере измирења и усхићеног молитвеног стања које је највиша синтеза живота?“… Ако је њему у том тренутку дакле, у оном последњем свесном моменту пред сам напад, успевало да свесно и јасно може да каже себи: „Да, за овакав моменат човек може да дâ читав свој живот!“ — онда наравно, тај моменат сам по себи био вредан колико и читав живот. „

То искуство још снажније приказује Кирилов у разговору са Шатовом:

Има тренутака, њих буде свега пет или шест одједном, када се осети присуство вечне хармоније која је тада достигнута потпуно. То није нешто земаљско: не кажем да је небеско али човек у свом земаљском облику то не би могао поднети. Треба се физички променити или умрети. То је јасно и непосредно осећање. Некако изненадно осетите читаву природу и у тај час можете себи казати: да, истина је то. Када је Бог стварао свет он је на крају сваког дана стварања говори: „Да, то је истина, то је добро…“. То… то није гануће него тако — радост. Човек не опрашта ништа јер више нема шта да опрости. То није због тога што волите — то је нешто више од љубави! А највише од свега је то што је све јасно и што је то велика радост. Када би то потрајало више од пет секунди то душа не би могла да изржи, морала би нестати. За тих пет секунди ја проживим живот и за то сам спреман да дам читав живот јер то и вреди. Да се тако нешто издржи десет секунди човек би се морао физички изменити!“

Николај Лоски, РУСКА РЕЛИГИЈСКА ФИЛОЗОФИЈА И Ф.М. ДОСТОЈЕВСКИ, (стр. 20-23) Партизанска књига, Београд, 1982.

Превео: Мирко Ђорђевић

Павле Флоренски, УМЕТНИКОВ УНУТРАШЊИ ПУТ

…Пут умеников не мора (…) ићи само поред једног или неколиких дрвета, већ може да се протеже и кроз читав предео, кроз многе пределе, да, коначно, траје данима, недељама и месецима. Такво путовање може y његовој свести да не остави целовиту представу, и сви ће се утисци тада расути на појединости, унутрашње неповезане међу собом. Међутим, овим би се доказивала тек слабост његове аперцепције и немање довољно снажне способности за синтезу. Напротив, при већој аперцептивној лакоћи путовање ће уметнику, као резултат срастања, сабијања, уопштавања онога што је видео, дати некакву целовиту представу, и ту представу уметност може да забележи и оваплоти.

  1. 01. 1925.

Чим је ово путовање било доживљено као некаква целина, може постати и њена представа, бележена и оваплоћавана унутрашњим кретањем. Проницљиви географ има представу о пространим географским областима, и пејсаж једне области одмах разликује од пејсажа друге. И те представе, y већини случајева донекле, можда, мутне, ипак су очигледне и конкретне; било би грешка мислити да их је географ рашчланио аналитички, и у сваком случају он се приликом разликовања не руководи аналитичким обележјима. Када би географ имао снажнију аперцепцију, онда би, вероватно, могао да забележи своје представе о географским областима као уметничке представе с унутрашњим кретањем. Исто би требало поновити и о путовању уопште.

Али постоји пут још обухватнији од путовања: то је – унутрашњи уметников путПромена уметниковог расположења садржана је y процесу неког рада; његово удубљивање y приказивани предмет; његово духовно уздизање; прелазак на нови манир; напокон, читава биографија y целини – такве су све битније и битније уметникове промене, померања тачке гледишта. Све се то сабира и бележи y делу као некакав уметников пут. Не „може да улази y састав дела“, већ неизбежно улази тамо, и уметников покушај да сакрије свој пут и створи стање тренутности води превари, уметничкој неистини.  

У погледу књижевних дела ови трагови поступних прерада замисли и унутрашњег уздизање самог дела делимично су проучени. У делима ликовне уметности таквом је проучавању било поклоњено много мање пажње. Али се и тамо и овде ови трагови уздизања, својеврсни годови дела, обично утврђују ради демаскирања аутора кога истраживач лови у некаквој недоследности, у самопротивречењима и неспоразумима. Трагови уметничког пута сматрају се тешким недостацима, последицом некаквог ауторовог немара.

Велика је грешка кад истраживач замишља да је пажљивији од аутора и не схвата да аутор није желео да брише трагове свог стваралачког путаТа они улазе y саму структуру, и уништити их или сакрити значило би лишити дело његове структуре по линији времена. Читалац или посматрач морају да расту y делу заједно c аутором и да подносе ломове и преокрете чијим је наслојавањем створена и сама основа дела. Јер то они, забележени удари таласа Времена, и дају делу његов унутрашњи ритам без којег је оно мртво и механичкоАко се y делу не тражи гола фабула, већ управо оно само, онда y том израстању дела, његовом ширењу y животу уметника, y тим неочекиваним противречностима, изазваним, међутим, унутрашњом нужношћу раста, не смемо да не видимо најбитнију лепоту дела, његову снагу, његову душу.

„Фауст“, смишљен y свом плану y један мах и написан по том плану, био би неподношљив, као што су неподношљива америчка здања или аналогно саздана дела Валерија Брјусова, начињена вољом, а не под утицајем живота.

П. Флоренски, Анализа простора и времена у делима ликовних уметности, превела с руског Људмила Јоксимовић, Логос, Београд, 2017, стр. 238–240.

Преузето са блога Марије Јефитимијевић Михајловић Santa Maria della Salute