Николај Фјодоров, КАЖИ МИ КО ЈЕ ТВОЈ БОГ, И РЕЋИ ЋУ ТИ КО СИ ТИ

в) Овом одељку могао би се ставити епиграф: „Кажи ми ко jе твој Бог, и рећи ћу ти ко си ти“; и, насупрот томе, ақо је познато ко си ти, онда се може рећи и ко је Бог твој. Али то је критеријум само знања, а не дела Божјег; а нама је важно и неопходно да знамо не само ко је твој Бог и ко си ти већ првенствено ко је наш заједнички Бог и по чему ми морамо бити налик на њега, генерално узето. Ако је твој Бог Алах, коме је страно све што је људско, чак људско у најбољем смислу, или, пак Јупитер, коме није страно ништа што је људско, чак и оно најгоре (зверско, животињско), ти тада нећеш бити приврженик Онога у Коме се сједињује божанско и људско, за Кога нема ни Хелена ни неохелена, ни Јудеја ни неојудеја, Коме се не може служити налазећи се у разједињености, усамљен, већ се може служити само као целина и сложно. Појмом, представом о божанству одређује се не толико шта је човек колико шта он треба да буде или мора постати, и то не сваки појединачно, већ сви укупно, ако је, наравно, појам Бога истинит, свеобухватан. А ако се прихвати да Бога нема, ако се одбаци Његово постојање, то ће довести коначно до уништавања, будизма. Спознати Бога, не одвајaјyћи знање од активности, а активност од знања, прво је правило при апробацији вера. А не одвајати знање од активности значи само не разарати првобитну детињску целовитост човечје природе. Каста просвећених представља собом одвајање знања од активности, па стога знање касте просвећених није целовита, није потпуна мудрост; ученост је знање, а не мудрост.

Друго правило, слично првоме (не одвајати знање од актив- ности), захтева да се знање не ограничава искључиво на себе само, у смислу лица, сталежа, народа. Ако се спроведе у дело, ово правило елиминише надменост, издвајање, величање, самољубље и саможивост, егоизам и алтруизам.

Да би се допрло до извора ових правила, да би се схватило њихово порекло, неопходно је узети људе у њиховом првобитном стању, кад узроци разједињења још нису извршили утицај на људе. А ако и онда кад не буде узрока који доводе до разједињавања, буде још деловала сила која наноси губитке, лишава синове и кћери њихових очева и мајки, ко ће онда бити Бог тих синова и кћери ако не биће које даје живот бићима њему једнакима по моћи, знању и осeћању, и у коме нема ни разједињења ни смрти? Такво биће је највиши израз сродничких веза, и стога само сродство у свој својој снази и потпуности може бити критеријум за апробацију вера. Свако учење које не захтева потпуно обнављање сродства јесте лаж. Ми ни сада не можемо прихватити, као што ни наши очеви нису прихватили, ни новојудејски ислам, ни новонезнабожачки Запад. Ако узмемо човечанство у стању кад на њега делује сила (смртоносна) која га обједињује, a jош не делују узроци који га разједињују, онда ћемо у њему начи најчистије детиње осећање, из којег и потичу напред поменута два правила (не одвајати знање од активности и не огра- ничавати знање), јер не одвајати знање од активности указује само на искреност осећања и на његову снагу; а при томе, кад не буде узрока који делују у правцу разједињавања, људи не само да се неће ограничавати на упознавање искључиво себе него се чак и неће ограничити упознавањем многих; а смрт ће их утолико више присиљавати да се уједињују. У дечјем осeћању, у осећању свеопштег сродства, садржан је критеријум и полазиште даљег усавршавања (тј. достизање савршенства), а скретање од тога изазива пад, ствара блудне синове, чини немогућним достизање зрелости, усмерава се ка детињарији, коју треба разликовати од детињства. Кад смо били мали, сви људи су за нас били браћа и сестре наших очева и мајки (ујаци, стричеви и тетке); тако су нам и говорили наши родитељи, принуђени да се прилагоде дечјем разумевању, уопште не слутећи да их њихово присилно прилагођавање и саме враћа првобитној истини и добру. А ако су за дете (и предпубертални узраст) сви људи браћа и сестре његовог оца и мајке, шта је друго оно само, дете, ако не син човечји. Из тога постаје разумљиво зашто је сродство критеријум општег делања (братског, синовљег, очинског — синова на васкрсавању очева и братско делованње очева на васпитавању синова); из тога постаје разумљиво зашто Јеванђеље дечје осећање узима као услов уласка у Царство Божје. Јер, шта jе то хришћанство? Јеванђеље Царства Божјeг, свеопштег спасе- на, које се, према јеванђелијском учењу, и мора пре свега другог у молитвама тражити. А коме припада Царство Божје? Деци и онима који су, достигавши до зрелости, сачували дечје осећање. Препород (родити се поново, у разговору с Никодимом)1 такође jе враћање дечјем осећању. Према другом еванђељу, ученици, започевши препирку о томе ко је међу њима први, сами схватају, мада, можда, и нејасно, да је та препирка нарушавање чистоте и светости Царства Божјег; стидећи се да признају пред Учитељем да су се око тога препирали, они самим тим сведоче о томе да дечје осећане код њих још није пресахнуло.2 Дете које не само да још не разуме ни положаје, ни звања, ни сва одличја утврђена изван Царства Божјег, што су разорили сродство и поникли на његовим рушевинама, него је и свесно свог сродства са свима, бeз oбзира на положај, дете које ништа не зна што jе изван сродства, и зато jе спремно да чини услуге свима, не размишљајући о користи, добитку, без икакве пристрасности, дете, које поседује таква својства, објашњава ученицима зашто Царство Божје припада деци и у чему они, одрасли, морају постати налик на децу да би постали чланови тог царства; а бити налик на децу – значи постати син човечји или се поново родити у том својству.

Ако би се испод слике Рођења Христова, или испод слике Mајке која у наручју носи сина човечјег, ставио натпис „Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Божје“, зар се тим речима Jеванђеља не разоткрива најдубљи смисао доласка Сина Божјег на Земљу људима, који су у непрекидном спорењу и борби за првенство или за опстанак, људима како онима који су на високом положају у царству земаљском, као што су мудраци, цареви (маги), тако и људима што се налазе на најнижој друштвеној степеници, као што су пастири, јер и сам Христос је био у највећој мери тај узор на који је он касније указивао ученицима; а у зре- лом добу Он је проповедао оно што је и у детињству био. Сами анђели, као саставни део слике Рођења Христова, служе као узори оних што су достигли зрелост а нису изгубили дечју чистоту; они су ти исти мудраци и пастири, само у њиховом идеалном облику, у идеалном виду; поклоњење пастира и царева-мудраца показује да су они схватили у чему се састоје морални узор и критеријум, па су стога и приказани у горњем делу као преображени (у анђеле). Сва моралност првих трију Јеванђеља своди се на то да се човек претвори у дете, да се роди као син човечји, који уопште не зна за земаљске разлике и да је, насупрот томе, дубоко свестан унутрашњег сродства свих људи, да жели да служи, а не да влада. Дете, ослобођено борбе за опстанак, које jош није приморано да своје снаге употребљава за стицање средстава за живот, може те снаге несебично трошити на то да чини услуге свима, не сматрајyћи да те услуге значе ропство или нешто понижавајуће, као што ни сам Христос није држао да је понижење кад jе прао ноге ученицима који су се препирали око првенства.

Указивањем на дете као на узор кажњава се, пре свега, надменост, порок, којег нема код деце, порок који се толико тешко искорењује код одраслих, а нарочито код касте просвећених; и кажњава се тај порок, могло би се рећи, на истински божански начин, претварањем привидне врлине у велику и стварну. Уколико је човек одвојенији од стварности, утолико је већa његова гордост, утолико више он негира све постојеће; будист, који сматра свет својом представом (варком, нестварношћу), јесте најнадменије ништавило. Хришћанство је свест о тој гордости и њена негација, а уз то оно представља повратак стварности радом. На тај начин, дете, као критерију, јесте негирање несродства, рангова, чинова, свеколиког правног и економског статуса и учвршћивање свеопштег сродства, и при том не на речима или само у мисли него на делу (несебична услужност). Сродство је и пробни камен, и компас у заједничкој акцији, у заједничком ходу…

У дечјем осећању свеопштег братства крило се, било јe садржано, осeћање да је сваки човек син, унук, праунук, прапраунук… потомак оца, дедова, прадедова, предака, напослетку, заједничког праоца, према томе, у овом осећању било је садржано не само најтешње сједињење садашњости, живих (синова), него исто такво али чак још и веће сједињење садашњости са прошлошћу (очевима), насупрот учењима древних и нових филозофа, чија се грешка састоји управо у дисконтинуитету између садашњости и прошлости. Однос сина према оцу, унука према деди и, уопште, потомка према претку није заснован искључиво на знању већ и на осeћању, које се не може ограничити на представу, мисао, а захтева виђење, лични однос, захтева да се буде лицем у лице; управо стога је у сродству, као критеријуму, и садржан захтев за васкрсавањем. Захтев видљивости не ограничава се на спољашњост, јер у појам сродства нужно улази искреност и отвореност, и стога се у спољашњости изражава сва дубина унутрашњости, удубљавање у лик постепено прелази у удубљавање у душу. Основно својство сродства је љубав, а с њом и истинско познавање; у односима између роба и господара, у односима између грађана постоји суздржљивост и неискреност, према томе, нема истинског познавања, нема синовље ни братске љубави. Осећање грађанске дужности и цивилизација не удовољавају захтеву овог критеријума; родовски начин живота, како живе првобитни народи, чији се трагови све до сада примeћују и код нас, без обзира на спољашња сличност међу сродницима, такође не удовољава захтевима овог хришћанског критеријума и чак је у директној супротности са њим. Потребно је дуготрајно васпитавање да би се реч „браћа“ у општој употреби претворила у стварност; за то јe неопходно спољно и унутрашње сjединавање.

Дакле, дечји узраст одређује се споља – на основу деловања узрока који обједињавају и неактивност узрока који разједињују, а изнутра — на основу свести о сродству и осећања смртности. Хришћанство свој критеријум узима из почетка, из корена, из основе; док данашњи, незнабожачки век тражи живот који није у складу с непорочном природом, тј. с природом у њеном почетку, у њеној основи, него с природом уопште, и за то обећава личну срећу, која, међутим, не искључује смрт (будите срећни, али умрећете); а хришћанство не обећава појединачну, личну, већ општу срећу, тј. Царство Божје. Признајући постојање зла у свету, хришћанство га негира или га не допушта у основи, у почетку, насупрот и оптимистима и песимистима, од којих први, ограничавајући добро, уопште не желе да виде зло у природи, чак га не виде у болести и смрти; а други виде зло у самом почетку, у самој основи, и за њих преостаје једно – уништење; док хришћанство види Бога у почетку, а Царство Божје, тј. свеопште блаженство, на крају. Детињство хришћанства, први његови векови, као, вероватно, и детињство човечанства, одликовало се очекивањем смака света и осећањем сродства.

Човек и свет су чисти само у свом изворишту, у свом детињству: детињство и јесте враћање на почетак. Синовља и кћеринска љубав, братска љубав, касније се претвара у полну љубав; и тек кад полна љубав буде замењена васкрсењем, кад се обнова старога замени рођењем новога, тек тада неће бити враћања детињству, пошто ће тада цео свет бити чист. Наше садашње тело је продукт наших порока, личних и родовских, а свет је творевина слепе, безосећајне силе, која собом носи глад, несреће и смрт; стога, усклађивати своје активности са структуром свога тела, следити природу, како је то учила стара и учи нова незнабожачка мудрост, захтевати потчињавање слепој сили природе и чинити своје тело критеријумом моралности – значи негирати моралност. Како усклађивати своје понашање са структуром свога тела кад jе то тело само резултат понашања, тј. порочног понашања? Прихватити као норму дете, тј. бићe у коме ce joш није појавило ни непријатељство ни пожуда, а преовлађује приврженост, и то највећa pодитељима — то значи прихватити кaо норму тренутак непорочности; детињство је тренутак кад не постоји окрутност и безосећајност код младунчади чак и код звери, јер се и месождери рађају као сисари. На тај начин, незнабожачка мудрост учи да се следи природа, а хришћанска – непорочна природа (дете), и у овом потоњем се изражава – негативно – одсуство порока, а позитивно – искључива владавина сродства. Не може бити прихваћено као правило понашања прилагођавање структури нашег организма, који је несвестан продукт наших порока; наше тело мора бити наша ствар, али не егоистичка ствар коју ми сами срeђујемо, већ ствар која се остварује врaћањем живота очевима. У правилу „следити природу“ садржан је захтев потчињавања разумног бића слепој сили. Следити природу – значи учествовати у борби полној, природној, тј. борити се за женке, и водити борбу за опстанак, и прихватити све последице такве борбе, тј. старост и смрт, то значи приклонити се и служити слепој сили. А старост је пад, и старост хришћанства ће наступити ако морална поука Jеванђеља не доведе човечанство до обједињавања у заједничкој акцији; старост човечанства је изрођавање, старост света – његов крај.

Николај Фјодоров, ФИЛОЗОФИЈА ОПШТЕ СТВАРИ,(стр. 78-84), ЦИД, Подгорица, 1998

Превели: Мила Стојнић и Вељка Кришковић-Марковић

Зоран Мишић, ПОЕЗИЈА И БУДУЋНОСТ

Поезија и будућност… Тема која мами на хвалоспеве песниковом послању. Свечан и магловит наслов који нуди свечане и магловите одговоре на питања на која се не може одговорити: има ли поезија будућност? Има ли будућност поезију? Два потпуно разнородна појма, али толико неодређена и замагљена да се лако могу спојити и расплинути се у свеопштој сазнајно-естетичкој магли.

Осмотримо ли, међутим, пажљивије спрег ових двеју речи, видећемо да се иза његове метафоричке завесе крију две различите тезе: на нама је да изаберемо којој ћемо се приволети. Једна каже: будућност је поезија света, и налаже песнику да се за будућност бори, да би се свет преобразио. Друга каже: поезија је будућност света, и налаже будућности да се бори за поезију, да би се свет преобразио. Једна заступа будућност света, а то значи оне материјалне чиниоце који су кадри да преобразе не само читав свет већ и поезију. Друга заступа будућност поезије, а то значи оне духовне чиниоце који су кадри да преобразе не само поезију, већ и читав свет. Једна каже: треба променити свет, Друга каже: треба променити човека. Једна каже: будућност ћe писати сви. Друга каже: поезију ћe писати сви. Прву је (grossо modo) највише заступала социјална литература. Другу је (grosso modo) највише заступао надреализам. Те две тезе биле су у једном тренутку жестоко завађене, али се показало да су веома блиске једна другој. Обе су, у крајњој линији, биле склоне идентификовању поезије и будућности, било да су пројектовале будућност у поезију или поезију у будућност. Обе су биле стимулативне, борбене, непомирљиве, друштвено ангажоване. Препирале су се да ли треба мењати свет или човека, али су се слагале да разумети их није важно. Обе су подједнако презирале и филозофију и естетику. Прва је поезији нанела више штете него користи; друга је више користила поезији него себи; ни једна ни друга нису могле, наравно, да промене ни свет ни човека. Обе су припадале прошлости, иако су веровале да им припада будућност. И једна и друга оставиле су нам једно драгоцено искуство: да је за поезију крајње опасно да прави рачуне са будућношћу. Будућност не припада никоме — поручио је Виктор Иго Наполеону. То је порука која се може и песницима упутити. После ове две песничке струје које су, свака на свој начин, у будућност веровале, дошле су друге, које у времену будућем нису назирале никакве наде ни за поезију, ни за човека. Поезију земаљских и вештачких рајева сменила је поезија апокалипсе. Снови су све ређи бивали, а све чешћи кошмари. На небу су космички цветови уступили место атомским цветовима. Тешко је било веровати да ће поезију писати сви људи, када су то могле и електронске машине. Песнике су све више хвалили, а све су их мање слушали. Никада поезија није била на већем гласу, никада се њен глас није мање чуо. Изгубио се у буци времена: шта је песник могао да разазна у будућности, осим те буке?

Па ипак, нисам сигуран да та будућност, која је изневерила оне који су на њу толико рачунали, нећe помрсити рачуне и онима који у њу не верујy. Она је опсесија и једних и других, и оних који је призивају, и оних који од ње стрепе. А иза те опсесије крију се, у ствари, наше свакодневне бриге за садашњицу, за опште добро и за своју личну душу, које нису, и не могу бити, најбитније песничке преокупације. Не треба се онда чудити ако будућност не прихвати ону поезију садашњице која пошто-пото хоће себе да пројектује у њу.

Значи ли то да песници треба да одврате свој поглед од будућности? Свакако да не. Али они не би смели да јој приписују своје стихове, било да је хвале или да је куде. Каже се, додуше, да су песници заменили пророке, откад је поезија заменила религију. Али пророци су нам објављивали времена будућа, нису замишљали да се из будућих времена нама јављају. Ако су и били видовити, веровали су да они гледају у будућност, а не да будућност гледа у њих. Зато су их и прогањали, и зато су их и слушали; зато песнике данас прослављају и зато их и не слушају. Зато је и позив песников постао тако сумњив и двосмислен: на по пута између видовњака и хистриона, он не спада нигде и не служи ничему. А служба није терет, ако за њу постоји права песничка вокација.

Прави песников позив није ни да разуме свет, ни да га мења, већ да га прославља, онако као што су га прослављали градитељи споменика на овим обалама*, на обалама Нила или на обалама Ганга. И не замерите ми ако, уместо Витмена, Мајаковског или ког другог песника будућности, споменем још једном Наполеона, који је, стојeћи на једној од тих прослављених обала, говорио својим војницима: са врха ових пирамида четрдесет векова вас гледају.

Сви говори о будућности, не само његов, већ и ови наши, морали би тако почети: једним свеобухватним погледом на споменике из прошлости који нас одасвуд окружују и опомињу да уметност почиње да живи правим животом тек кад се ослободи временских неспоразума. Мaузолеји се граде већ четрдесет векова, и дуже, и брига за будућност увек је била брига да се сачува успомена на садашњост, звала се она фараоновим или народним именом. Али брига градитељева, а то значи и песникова, није иста: он се не брине за будућност, већ за свој посао. Он не мисли којим ће се именом његово дело звати, већ да ли оно стоји. Он не чува успомене, већ их ствара, да би их људи, једном, чували као своје.

Jе ли та небрига за време доказ песникове безбрижности и неодговорности? Никако. Цигле од којих песник зида своје спомен-песме, а то су речи, ововремене су речи, свакидашње, брижне и одговорне, оне одговарају на питања људи овог времена и позивају на одговорност. Али време које те песме евоцирају не спада ни у једно време којим граматичари или физичари располажу. Оне нису ванвремене, као што им то теологија налаже; пре би се могло рећи да су свевремене, уколико би се тиме могла исказати она стваралачка постојаност и свудаприсутност која траje од када знамо за себе, од Ђердапске клисуре до Охридског језера. Jа не мислим, наравно, да сам разбистрио маглу коју тема ових разговора подиже понудивши поезији свевременост, уместо будућности. Хтео сам само да вас подсетим да је песников свет – измишљени свет, који не пролази јер га никад није ни било, нити ће икад доћи. Свет имагинације претвара се у свет будућности само у сајенс-фикшнима, који су и смишљени зато да би се поезија уништила. Не постоји поезија зато да би била актуелна, пасатистичка или футуристичка. Постоји зато да би пронела кроз мене временске духовне константе, истоветност усред разноликости, чудесну трајност трошних и пролазних облика, небески одсјај на лицу света. (1967)

Зоран Мишић, Критика песничког искуства, (315-318),СКЗ, Београд, 1976

Николај Берђајев, ИСТОРИЈСКО ПРЕДАЊЕ

По својој унутрашњој природи сваки човек је неки величанствени свет – микрокосмос, у којем се огледа и у којем пребива сав реални свет, све велике историјске епохе; није он неки фрагмент васељене у којем је садржан тај малени делић, он собом пројављује неки велики свет који према стању свести датог човека може бити још затворен, али се сразмерно ширењу и продубљивању његове свести сам изнутра открива. У том процесу продубљивања свести раскривају се све велике историјске епохе, сва историја света којом се бави историјска наука која све пропушта кроз критику, критику споменика, историјских аката, археологије итд. Али када постоји неки спољашњи повод, импулс., полазна тачка за неко дубоко приceћање, човек мора у самом себи да сазна историју, да докучи и открије, на пример, дубоке слојеве хеленског света не би ли заиста разумеo историју Грчке; историчар мора у себи открити дубоке слојеве старојеврејског света не би ли разумео ову историју. Према томе, може се рeћи да се у том микрокосмосу садрже све историјске епохе прошлости, а то човек не може у себи угушити слојевима времена и непосредног историјског живота: то може бити прикривено, али никада не може бити потпуно угушено. Тај га процес унутрашњег расветљавања и удубљивања мора довести до тога да он кроз ове слојеве продре у унутрашњост, у дубину времена. Зато што ући у дубину времена значи ући у дубину самог себе. Само у дубини самог себе човек може на прави начин нaћи дубину времена зато што дубина времена није нешто спољaшње, туђе човеку, нешто што му је извана дато и споља натурено; дубина времена – то су најдубље скривени слојеви у унутрашњости самога човека, слојеви који су само прикривени, само потиснути суженошћу свести у други или трећи план. Историјски митови имају дубоко значење за тај процес сећања; у историјском миту је дата а у народном памћењу сачувана прича која нам помаже да се у дубини нашег духа сетимо неког унутрашњег слоја који је везан с дубином времена.

Процес отуђивања субјекта од објекта, до кога долази услед просветитељске критике, критике свести, може дати материјал за историјско сазнање, али, уколико он убија мит и одваја дубину времена од дубине човека, он одваја човека и од историје. Све нас то нагони на превредновање и ново вредновање значења предања за унутрашње схватање историје. Историјско предање, које је историјска критика мислила да разруши, јесте пут за велики тајанствени акт сећања и, заиста, историјско предање није за човека некакав спољашњи импулс, споља натурени факат који му jе туђ, већ унутрашњи, скривени факт склоњен у дубини тајанственог живота у којем је он познао самог себе и са којим је он спојен у нераздвојну целину. То никако не значи да предање не подлеже историјској критици и да свако предање, у облику у којем оно постоји, треба да се неприкосновено прими на веру и да се на њему мора заснивати историјска наука. Ја то не кажем. Jа чак мислим да је историјска критика врло много урадила у области критике предања, уколико има карактер објективно-неспоран и објективно-научан, и да нема основе да се обнавља традиционална историја која се чврсто темељи на предању. Ја само хоћу да кажем да у предању постоји унутрашња вредност, која не указује на то да се све десило тако како се говори, на пример, у предању о оснивању Рима, предању које су срушили Нибур и нови историчари, већ на то да је у предању, које се одржало у народном памћењу, скривен неки наговештај и симболика историјских судбина народа, која има првостепени значај за изграђивање философије историје и за схватање унутрашњег смисла историје. Историјско предање је нешто више него што је сазнање историјског живота зато што се у симболичком предању откривају унутрашњи живот и дубина стварности која jе наследно, прејемствено везана с оним што човек открива помoћy унутрашњег духовног самосазнања. Веза предања с оним што се открива у самосазнању има велику вредност. Спољни факти историје имају големо значење. Али, за заснивање философије историје много већe значење има унутрашњи тајанствени живот који се не прекида ни у спољашњем текyћем трајању, јep нам управо он говори да нам историја није дата споља већ изнутра. Ми, напослетку, схватамо историју и конструишемо је у вeћoj зависности и тешњој вези с унутрашњим стањима наше свести, њеном унутрашњом ширином и њеном унутрашњом дубином. И ето, то стање свести, самосазнања, које постулирају и претпостављају историјска критика и објективна историјска наука као једино тачне, јесте врло сужено и на површину избачено стање свести. У томе је аберација историјске критике. У овој критици много тога изгледа објективно, необориво и убедљиво само за првобитни површински слој свести, али када се зађе у дубину, када се свест рашири, онда се види да то није права свест и да се дубина налази у унутрашњости историјске стварности. Када читате научну књигу из историје, рецимо из историје старих народа, онда јасно осећате да је из историје културе ових народа потпуно ишчупана душа, да је ишчупан унутрашњи живот, да вам се у њој презентира само спољни снимак, спољни цртеж. Све нас то нагони на закључак да је такозвана „историјска критика“ само један моменат у развоју историје кроз који пролази човек у свом сазнању, један од момената, не најбитнијих и најдубљих, после чега човек ступа у неки потпуно други период, у неке друге односе према историјском процесу. Тада се мења и на нови начин осмишљава унутрашње предање, унутрашњи мит историје, који је био одбачен у периоду историјске критике.

Тема историје, како сам већ на самом почетку казао, јесте судбина човекова у његовом земаљском животу, и та човекова судбина, која се остварује у историји народа, поима се пре свега као судбина човекова у духу онога који сазнаје. Историја света, историја човечанства не догађа се само у објекту, не догaђa ce објективно само у макрокосмосу, већ се догађa и у микрокосмосу. Ето, та веза схватања историје у микрокосмосу и схватања историје у макрокосмосу, која је тако нужна за метафизику историје, претпоставља изузетну сличност и зближавање и некакав нарочити однос између историјског и метафизичког. Супротстављање историјског и метафизичког, које током дугог периода представља доминантно схватање у науци и философији, а такође и у неким облицима религиозне свести, као, на пример, у индуској, не претпоставља могућност појаве метафизичког у историјском, могућност да историјски факт није само спољашњи, емпиријски факт који методолошки мора бити увек супротстављен свему метафизичком. Друга тачка гледишта претпоставља да метафизичко може непосредно прећи у историјско и у њему бити манифестовано. Ова тачка гледишта, како ћемо доцније видети, нарочито подесна за заснивање философије историје, претпоставља некакво средиште историје где су метафизичко и историјско спојени. Само се у хришћанској философији историје, коју ћу се потрудити овде да покажем, уистину зближава и поистовећује метафизичко и историјско. Оно схватање предања, о којем сам говорио као о извору најдубљег сазнања историјске и духовне стварности, значи примање предања као унутрашњег живота духа који сазнаје, а не као ауторитета. Туђост човековог духа том предању значила би спољашње натурање предања. Уистину мора постојати такав однос према предању: оно је некаква слободна, духовна наследна веза у унутрашњости човековој, оно не означава нешто трансцендентно, наметнуто човеку, већ нешто што му је иманентно. Само је такво схватање предања истинито и само оно пружа могућност да се заснује философија.

Николај Берђајев, Смисао историје, (стр. 21-24), Бримо, Београд, 2002.


Превео: Милић Мајсторовић

Жарко Видовић, СРПСКА НАЦИОНАЛНА ДРЖАВА

У историји српског народа зашли смо у ћорсокак, безизлазни пут, и да бисмо изашли на онај главни пут наше историје, на ону тачку са које смо скренули у ћорсокак – морамо да се ВРАТИМО! Немогуће је ићи напред без тог враћања. Као што се дешава и у обнови вере, да морамо да се враћамо Св. оцима Цркве, тако и у обнови нације морамо да се враћамо Оцима и духовним зачетницима нације, и морамо да се враћамо на онај моменат када смо скренули с правог пута наше историје. Тог момента када смо скренули, ми смо донели једну одлуку која има, логично, своје фаталне последице, а које ми сада доживљавамо.

Ми смо, заправо, до сада претрпели неколико страшних пораза. Налазимо се у ситуацији пораженог народа који још пружа отпор. Не можемо рећи да је стање безнадежно, али је неопходно видети – у чему је спас!

Спас је, пре свега, у историјској свести, која код Срба значи обнову заветног осећања припадности саборној нацији – заветној заједници. То можемо тек кроз смиреност која значи ослобођење од страсти – егоцентричних осећања. Егоцентрична осећања човека одвајају и од заветне заједнице – нације, Цркве и од Бога. Наш патријарх је дивно рекао да морамо ЈАКЕ РАЗЛОГЕ ИЗНОСИТИ БЛАГИМ РЕЧИМА! Нас спасава само ИСТИНА, а никако некакав политички програм. Нема тог политичког програма који може бити остварен ако, пре свега, не утврдимо истину. Да би се утврдила истина, потребан је морал. Не може човек ни да тежи сазнању истине, нити да се усуди да је проповеда и каже – без моралног напора. За истину није довољна интелектуална способност – већ морални напор. А морал је – морално осећање, осећање дужности које произилази из осећања припадности духовној заједници. Човек који нема то осећање – нема ни снаге за морал.

Духовна заједница је заветна заједница, заједница Небеског царства која нам даје снаге без обзира на услове у којима живимо. Ми осећамо независност као категорички императив и тежимо и налажењу и исказивању истине. Наша истина је једини пут ка историјској свести, а без смирености ми њу не можемо да достигнемо.

На овом тлу ми доживљавамо агресију једног фантома. Као што је Маркс писао да „фантом комунизма кружи Европом“, ми можемо да кажемо да аустроугарски фантом кружи Балканом, јужном Европом, и посебно, над Србима. За тим фантомом кренули су и Европска унија и Уједињене нације. Оно што медији говоре о Србима, о карактеру Југославије и узроцима њеног распада – свет прима као хрватску тезу, тумачење надахнуто аустроугарским фантомом. Ми смо ту оцену Југославије доживљавали и у програмским декларацијама СКЈ, и код Хрватске, и код опозиционе марксистичке интелигенције (међу тзв. праксисовцима) – тих анационалних демократа који сматрају да демократији опасност прети од нације, коју сматрају већим и тежим противником него што је био стаљинизам. Праксисовци и данас, не одричући се своје прошле идејне позиције, држе моралне придике. То аустроугарско тумачење српског питања зачео је још Маркс у делу Херфокт. То дело је заправо памфлет уперен против Руса и јужнословенских народа када су се бунили 1848. године и одбијали да приме мађарски диктат. Марксизам је био најоштрије оружје против српског национализма.

Занемаривање аустроугарске опасности, данас већ аустроугарског фантома, припремили су и наши монархисти. Год. 1918, уместо да склапамо мировни уговор са побеђеним Бечом, подржали смо хрватско–словеначку револуцију (која је била истовремена са Октобарском!) и омогућили Хрватима и Словенцима да избегну одговорност за учешће у рату, и да се са њима као најфанатичнијим борцима против српске војске – ујединимо у (један!) народ Југословена. Ту агресију на Србе ми помажемо и данас – комунистичком идеолошком фикцијом о томе како тумачимо оба светска рата.

Монархизам је код нас имао тај недостатак што није био српски, него подложан југословенској идеологији, чиме је скривао свест о Злу. Српски народ је жртва агресије од 1872. када су укинута права Крајишника, тј. читаве области која је у саставу Хабзбуршке царевине – ту царевину бранила од Турака. Почев од Задра, Карлобага, преко Равних Котара, Далматинске Загоре, Баније, Кордуна, Лике, Славоније и Срема до – Баната. Била је то аустријска (панонска) Крајина. Венецијанску (млетачку) крајину чинили су Далматинска Крајина и Црна Гора. Та права Крајишницима укинута су на исти начин као што им је права укинуо Туђман, односно Хрватска приликом свог успостављања, и то су права која данас Крајишници желе да обнове.

Друга агресија била је окупација Босне шест година касније, 1878. године, када је после три године устанка српски народ извојевао победу над турском војском и када више нико (друкчије него окупацијом!) није могао да спречи српску Босну, у којој су Срби чинили апсолутну већину, да се припоји Србији. То је и био њихов циљ, због чега су и изабрали Петра Мркоњића за вођу свог устанка.

Следећа агресија била је анексија 1908, а онда је уследио Први светски рат који је заиста започет на тлу Југославије само због Срба. Тај рат започела је Аустроугарска нападом на Србију. Та агресија обнавља се 1941–1945, а да ми у међувремену уопште нисмо били свесни Зла. Нисмо били свесни тога да смо у тој Југославији уградили најборбенији део Аустроугарске, који је био најнепријатељскије расположен према српској националној идеји и држави. Буђење Крајишника било је кратко (1988–1991). Од 1945. до 1989. у континуитету траје комунистичко–хрватска агресија као наставак аустроугарске агресије, као континуитет аустроугарске историјске идеје.

Готово осам година без роптања смо трпели понижења од Шиптара на Космету, а да се нисмо чак ни бунили. Тада Срби, који су долазили са Космета у Београд – нису смели да изиђу са београдске железничке станице, а када су некако дошли до бившег дворског парка преко пута Народне скупштине, велики кордон милиције спречавао је прилаз том народу и онемогућавао га да дође до Скупштине. Криле су се ужасне срамоте (сетимо се само случаја Ђорђа Мартиновића!), а народни револт пробио је тек 1989. године.

Међутим, агресија је настављена 1991. сецесијом Хрватске и Словеније, које су признате као државе како би грађански рат добио облик међудржавног рата у који се онда мешају – УН! То је та непрекидна агресија којој је циљ обнављање оног простора Аустроугарске који је био под непосредним утицајем Немачке. Познато је да је Аустроугарска држала Словенију, Хрватску, Далмацију, Славонију, Срем, Банат, Бачку, Санџак (односно део Рашке) – одакле је допирала до Космета и потпиривала Шиптаре у побуни против Срба. Тиме је, с једне стране, спречавала уједињење Србије и Црне Горе, потпирујући зелене у Црној Гори да се ослоне на своју, тобоже, католичку прошлост и да се боре против Срба. Резултат из 1878. године поништен је Балканским ратом и Версајским миром 1918, али данас смо поново суочени са аустроугарском агресијом на нашем тлу. Циљ те агресије није рушење било какве Југославије, већ Југославије у којој би доминантна и јака била српска држава, као главнина и средиште Југославије која би обухватала све српске земље – и Крајину, и Босну, и Херцеговину, и Славонију, Срем, Банат, Бачку, Рашку, Црну Гору, Космет и Македонију. Циљ агресије био је борба против јаке Југославије и рушење такве Југославије. Да је остала Титова Југославија, у којој је Србија била сведена на немоћног учесника у федерацији, чак без права да решава и о сопственим питањима због вета војвођанских аустроугарских аутономаша, вета Шиптара и црногорских зеленаша (Титова Југославија била је бечка, аустроугарска Југославија) – њу нико не би рушио. Тито–комунистичко решење било је аустроугарско решење: што слабија Србија, то јача Југославија. Поводом шиптарске побуне то је изрекао и Лазар Колишевски и напоменуо да ако Југославија жели да опстане – не може да опстане на том принципу, већ само ако у Југославији буде јака и Србија. Он, наравно, није рекао да Србија може бити јака ако се уједине све српске земље.

Данас лева интелигенција на Западу брани хрватску тезу о Југославији, што слабијој Србији и разбијеном српском народу и, при томе, говори да је Србија разбила (Титову) Југославију. То је марксистичка интелигенција која је после пада комунизма постала оно што је била пре усвојеног марксизма – аустроугарска. Она заступа аустроугарску тезу о Балкану као једину европску тезу и хушка на Србе на исти начин на који је то чинила и Аустроугарска, извлачећи све мотиве из чувене Сидландове књиге Јужнославенско питање: приказ цјелокупног питања, писане 1917. године.

Интересантно је да чак и Јевреји шире србофобију, као да им је стало да сачувају јеврејски монопол на патњу, јер они као грех признају само антисемитизам, не и србофобију. Европска штампа (у Француској, Италији, Немачкој, Аустрији) почела је да пише о томе да је Други светски рат био, у ствари, рат између Срба и Хрвата. Ми још ћутимо о формирању НДХ, ћутимо о томе да је Бановина Хрватска погазила споразум Цветковић–Мачек, основала НДХ, објавила рат Југославији и тиме се одрекла сваког споразума по коме је добила границе Бановине. Данас се Хрвати, и поред тога, позивају на ту Бановину, као да је нису погазили. Ми ћутимо о том гажењу исто као што је и избегличка влада у Лондону ћутала када је у свом саставу држала Мачекове министре као министре југословенске краљевске владе.

Поједини немачки филозофи, пре свега леве оријентације, сматрају да су Срби једина нација у Европи која представља истинску сметњу победи европске идеје у источној Европи, рачунајући од Балтика до Јадрана. Та европска идеја сигурно није демократска, већ идеја Светог римског царства о коме данас они отворено пишу. (Чак деле и одликовања Карла Великог!)

Године 1989. у Химелстиру, на једном скупу који је био посвећен Светосавском и Косовском завету, у свом реферату сам рекао да ми од Немачке, која је разједињена на Источну и Западну – очекујемо да схвати несрећу српског народа који је разједињен по различитим деловима федеративне, тада још нераспаднуте Југославије, као и да помогне српском народу, а исто тако и да српски народ поздравља уједињење Немачке и ослобађање источних Немаца од комунизма. Тада нисам ни слутио какву опасност представљају САД као империја. На то ми је један учесник рекао да они нама никада не могу да опросте што смо признали Источну Немачку и да је то српско дело. Холштајнова доктрина уведена 1955. године за Немце је значила да која год држава призна Источну Немачку као државу – да тиме одриче право Немачкој на уједињење и да се таква држава има сматрати за непријатељску. То што је Југославија, односно Србија у њој као владајућа, како је речено, признала Источну Немачку – ни напоре за уједињењем српског народа Немци не могу да одобравају.

Ми смо формирање те аустроугарске Југославије могли сасвим нормално да избегнемо, и рачунало се да Југославија после Првог светског рата буде брана Немачкој и комунизму. И то Југославија са јаком Србијом. Зато, када је почео Париски мировни уговор 1919, и када је влада Краљевине СХС дошла на преговоре, целокупна мировна конференција са свим савезницима (Американцима, Енглезима, Французима, Италијанима, као и Белгијанцима и Холанђанима, који су исто тако били жртве немачког напада) била је зачуђена било каквом државом Срба, Хрвата и Словенаца. Савезници су знали само за Краљевину Србију. Тако је мировној конференцији приступила Краљевина Србија. Чак ни Краљевина Црна Гора, која је капитулирала 1915. – што смо ми крили! Тада се од Краљевине Србије и њене делегације очекивало да ће бранити искључиво право својих сународника у бившој Аустроугарској и Турској. Савезници су тада били спремни да подрже Србију у таквом захтеву, али су се на крају мировни преговори завршили тако да је ипак призната и Нишка декларација од 1914. (декларацијом о ослободилачком рату Срба за слободу и Хрвата и Словенаца), као и Крфска декларација из 1917. Париски мир је завршен на тај начин што је потписница мира била Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, чиме су Хрвати и Словенци сврстани у победнике, иако су били у групи побеђених народа.

Тада је био присутан став да треба формирати једну јаку државу на Балкану против Немачке, а тада је (1918) већ био изражен и страх од комунизма, због чега је савезницима била потребна јака Србија. Тако је мислио и Вилсон (а и Рузвелт) за време Другог светског рата, који је у сусретима са краљем Петром II Карађорђевићем говорио о непотребности Хрвата Србима и српском императиву стварања чисто српске државе. Међутим, ми то нисмо урадили и нисмо створили стабилну државу. Уграђујући аустроугарске народе у српску државу, у државу коју су створили Срби – ми смо створили нестабилну државу. А нестабилну државу када се љуља, увек ће свако да гурне. Када је дављеник, непријатељ ће све учинити да је удави.

Циљ сваког народа, циљ цивилизације је стварање стабилне државе у добросуседским односима, у стабилном региону. Та стабилна држава, показала је целокупна европска историја од Макијавелија па до данас, не може да буде ни сталешка, ни расна, ни партијско–политичка, ни класна – већ искључиво национална. Тај циљ Европа је упорно заступала и 1918–1919, и пошто смо се ми на мировној конференцији приказали не као Срби, него као Југословени – Европа нам је помогла да се формирамо као Југословени.

Стабилна држава је највиши циљ, идеал и највиша тековина, као и смисао цивилизације. Нема филозофа у историји европске мисли (а и азијске) који своје мисли и свој систем не завршава трактатом, есејом или књигом о – држави (и Платон, и Хегел, Августин и Тома Аквински, Вебер итд.). Треба одмах разграничити државу и режим. О режиму и његовим променама може да се говори само уколико је већ обезбеђена стабилност државе. Ако неко хоће да промени режим, доводећи при томе у питање стабилност државе, то више не може да се сматра тежњом ка промени режима, већ је то антинационални, анационални и антицивилизацијски циљ, и то без обзира о коме се ради. Ту не можемо да изузмемо ни наше странке, укључујући и Социјалистичку партију Србије и Демократску партију социјалиста у Црној Гори.

Стабилна држава је, пре свега, правна држава. Није она ни династичка, ни племенска, ни расна, ни сталешка, она није чак ни национална (а видећемо и зашто!), она је – ПРАВНА! Правна, каква је била и Римска република, Римска империја, каква је била и Византија, какве су САД – а то је ВЛАСТ ЗАКОНА. Византија није била Свето римско царство, него правна држава – Царство православних Римљана, односно грађана римског закона. Држава је власт закона о праву грађана или о праву сталежа, ако је сталешка, како је било некада. У Новом веку, у модерно време, држава која обухвата све сталеже може бити само национална, при чему власт припада закону о праву грађанина.

То схватање државе као власти закона о праву грађанина (Римско право) – чини основ западне цивилизације, који је Западу дала Византија као православна земља. Међутим, Запад који је усвојио Римско право као право личности, не може да успостави хармонију између нације и државе. На другој страни, ми смо у Душановом царству имали – царство Срба, Грка и Арбанаса, при чему су сви, према Душановом законику, имали једнака права, за све њих је био једнак закон, сви су они били једнаки пред законом и ту једнакост свих пред законом називамо – правдом. Правда је чињеница једнакости човека са човеком пред законом. Тако је и Душаново царство било засновано на темељу Римског права. Његов законик је један од најстаријих законика у Европи.

Право је право личности, јер је закон по коме сви треба да се управљају, дакле, сви држављани – закон о слободном поступку на који је свака личност способна. Закон описује поступке и наводи их као допуштене и забрањене, а све те поступке човек може да врши или да не врши. Дакле, човек може да крши закон, да се од прописаног поступка одрекне, односно, да одлучи да га изведе, ако је забрањен. Закон прописује само оно о чему човек може да одлучује. Закон не прописује веру. У Царству православних Римљана ни једном цару није падало на памет да законом прописује веру. Вера, наиме, није творевина закона и законодавца. Својим поступцима ми не можемо да створимо или изазовемо веру, нити својим поступцима можемо да наведемо другог да верује, ако овај не верује. Због тога, закон не прописује веру, него поступке.

Закон, додуше, прописује верске обреде, али обреди нису – вера! Верски обреди су верски поступци (обичаји). Веру ствара Бог. Законодавац не узима себи право да прописује оно што само Бог у човеку може да створи. Не задире у тајну људске личности која је само Богу позната. Само Бог може људску личност да преобрази – из неверника у верника. Онтолошка основа државе није никаква техника, као што говоре технократи, није ни прагматизам о којем говори Дјуи, нити је моћ, богатство, економика, као што говоре марксисти. База државе је – ЛИЧНОСТ, битије човека појединца. То је православно схватање државе.

Власт закона могућа је због тога што човек као личност има моћ да одлучује у поступцима које закон прописује као допуштене или недопуштене. Како закон важи једнако за све, он представља правду и наша химна „Боже правде“ није национална химна, него државна химна! Нашу националну химну пре би могли да сачињавају стихови Његоша:

„Бог је нама свагда помогао,
Тврда воља и мишице наше –
Друге нама не треба помоћи;
Бог нас знаде, а ми себе знамо,
Више нама не треба познанства“.

(ШМ, II, 753–757)

Све државе у европској историји, а нарочито оне које су победиле Силе осовине у Другом светском рату, удружиле су се у Уједињене нације, тако да су УН створене као велика светска организација националних држава. Неке забуне и привидне противуречности морају се отклонити при разматрању правне и националне државе.

Читава западна Европа заправо је историја националних држава, као световна историја. Национална држава не може бити привилегија нације, не може бити власт закона о праву нације и о праву оних који припадају тој нацији. Тада би националист био сваки каријерист. Тада би свако ко би хтео да прави каријеру – себе прокламовао националистом, и по професији био Србин, као што су људи када је КПЈ била на власти – „постајали“ комунисти, јер је то било уносно. Још Маркс је 1871. писао да је Париска комуна пропала због тога што су том комуном владали каријеристи, а да би се то спречило – ни највиши руководилац те пролетерске државе не би смео да има приходе веће од просечних прихода радника и не би смео да има мандат дужи од две године. Каријеристи, иначе, чине основу бирократије и упропашћују идеју пролетерске солидарности. Маркс је ту одступио од свог учења (марксизма), јер је почео да указује на – морал! И Лењин је рекао да ће партију да упропасте мангупи у сопственим редовима, мангупи који су професионално комунисти. То исто важи и за националисте.

Када би национална држава била власт оних који су по националности Срби, онда би се Србином проглашавао и онај који мрзи Србе! Национална државе не може, због тога, да буде схваћена као власт нације, јер у том случају нација не би била духовна, него интересна (политичко–економска) заједница.

За све Европљане нација је однос према смрти, као према небитију. То је, значи, један духовни однос. Однос према смрти може да буде и нихилизам, као што то проповедају немачки филозофи после Ничеа. Они су сматрали да је неко припадник немачке нације зато што је нихилист, што свој живот сматра неважним, личност небитну, па се он укључује у ту групу као неважан за величину нације у којој је он небитан.

Такво схватање нације и такво схватање припадности цркви имамо у католичкој цркви од Августина наовамо. То је презир према личности. Међутим, ми не желимо нацију у којој је презрена личност. Ни на томистички, ни на августиновски, ни на хегелски начин, ни на начин Хобса или Хајдегера.

Ако је држава демократска, ако је у њој власт закона о праву грађанина – тада тај закон мора да се врши и онда када се он врши против интереса оног који врши закон. Као плаћање пореза или војна обавеза! Без жеље да се извуче корист, што значи да мора да постоји морал. А морал је могућ само као осећање дужности које произилази из осећања припадности духовној заједници. Ако човек нема осећање припадности, он нема ни осећање дужности. Другачији морал историја човечанства не познаје. Ако је човек космополита, не осећа припадност никаквој духовној заједници, ако је грађанин света – он нема ни морал. Њему је лако да осуђује рат на овом тлу у коме су Срби нападнути, јер он нема никакво осећање морала, нити га интересује истина, пошто га не интересује ни морал ни морални напор којим се стиже до истине или с којим се истина исказује.

Осећање припадности духовној заједници је духовни феномен, независан од објективних околности. Зато се морал назива категоричким императивом који не долази од императива околности, већ од императива једне сасвим друге категорије, надсветовне, духовне. То је оно што Немци називају верном љубављу до гроба – и по цену смрти! У националном осећању увек постоји однос према смрти и он је битан колико и у хришћанству. Ми нисмо сабрани зато око Христа који је распет на крсту, него око Христа који је ВАСКРСАО! У католичким црквама по зидовима уместо наших фресака можемо да приметимо читав низ рељефа и скулптура који осликавају пут на Голготу, Христову патњу, и изражавају Христову патњу за људе, као да је Христос платио цену за људски грех, као да је Бог крив за људски грех – што говори о дуализму код католика, тоталном несхватању хришћанства, почев од Августина.

У ствари, ми смо сабрани око васкрслог Христа. Православна црква је тријумфална црква, црква радости, свечаности, празника. Због тога ми према смрти имамо посебан однос, другачији него што га имају католици и протестанти, који су дошли до нихилизма, да не говоримо о разним сектама у Азији или самоубилачким сектама које се код нас јављају у све већој мери. Бог је у целокупној западној филозофији, а нарочито у новој филозофији од Декарта преко Малбранша, Спинозе, Хегела, схваћен као магијска сила која читав космос држи у једној целини на окупу, при чему смо ми укључени у ту целину и из те целине се ничим не искључујемо. Стога немамо никакве слободе, Бог одлучује о сваком нашем потезу и покрету, па и о томе да ли ће нас засврбети длан! Бог је схваћен као космичка целина, као њен центар, а ми, људи – као нокти, или ко зна који и какви органи те космичке целине. Људска слобода ту апсолутно ништа не вреди, као ни људска личност. Веровање у таквог Бога, таква религиозност, заиста је сатанска. То је религиозност која негира човекову личност. Августин је говорио о двема заједницама – civitasterrena, земаљској заједници, и – civitasDei, божанској заједници, која је Римокатоличка црква на челу са папом. Та се идеја понавља и код Хегела. Обе те заједнице за Августина су законске, тако да римокатолици Стари и Нови завет разликују као два закона.

Вера је однос према битију, према личности. Веома је битно какав је то однос. Да ли је то однос као негирање личности, ниподаштавање личности у име неке заједнице, или уважавање величанства и достојанства личности као тајне човекове. Ми имамо православно схватање и однос према смрти, и према заједници, и према нацији.

Православно схватање нације битно се разликује од католичког. Ми и католици не разликујемо се само по filioque. То потиче од оних који би да разлике између Православља и католицизма порекну, умање, прикажу безвредним. Међутим, док је цела католичка историја прожета борбом за инвеституру, борбом за првенство у световној власти између папе и царева, православна историја (када је била православна!) била је прожета идејом о хармонији између Цркве и државе. Код нас нема ни говора о томе да Црква влада државом или да држава влада Црквом. Ми се држимо православног предања које је уредило (још од времена цара Константина и Јустинијана) однос између Римског права, државе и нације, друштва. Ми према тим питањима имамо став Предања, зато што је наше Предање – Св. Предање, Предање посвећено вечним истинама које ми литургијски доживљавамо у Христу и апостолима. То Предање има вечну основу и због тога се ми и држимо тог Предања.

Однос између Цркве и државе одређен је на нашим Васељенским саборима на које нас упућује и Св. Сава у својој чувеној Жичкој беседи. То Предање је наша историјска свест. Према томе, наша историјска свест је исто што и Св. Предање – свест о Св. Предању. Наша историјска свест не може бити ништа друго него православна вера. Друкчије је и немогуће имати историјску свест, јер историја је континуитет. Историја је оно што је остало исто у постојању и опстанку једног народа, што се није изменило од времена Св. Кирила и Методија, односно Св. Саве, када смо као нација постали пунолетни, способни за самосталност, без мајке Византије, са својим домом. Историјска свест је свест о тој непрекидности и она је могућа искључиво као Православље. Због тога се Православље и не разликује од историјске свести.

На Западу се историјска свест битно разликује од хришћанске вере. Зато је и могуће да ту историјску свест диктирају филозофи који на крају завршавају у нихилизму и атеизму и отворено, непосредно као антихришћански. Историјска свест код православних народа, у аутентичним нацијама које су рођене из Православне цркве – не може да се разликује од православне вере или од Завета. Ми смо историјски народ колико смо заветна заједница. Кад нисмо заветна заједница, ми престајемо да бивамо историјски народ, ми нестајемо из историје, и нормално, стапамо се са суседним народима, или са Хрватима, или са Шиптарима, или Мађарима, или Аустријанцима.

Тако имамо мноштво наших породица, као што су Црнојевићи са Цетиња, који су у Аустрији Черни, иако су дошли као великаши са патријархом Црнојевићем, незадовољни стандардом у коме су се нашли, живећи по земуницама (Аустријанци су им као јунацима нудили чинове, под условом да пређу у католичку веру)прихватали би ту понуду и постајали Черни. У Италији је та породица добила име Нери, у Немачкој – Шварценберг. Оног тренутка када напушта веру – човек се стапа са другом нацијом и обратно.

Ми веру не можемо данас да бранимо ако нисмо заинтересовани да очувамо и одбранимо нацију која је у себи чувала ту веру. Не можемо поштовати веру, а не поштовати личност и њено осећање припадности. То је наше Предање које је исто што и историјска свест.

Само Православље је хармонија између Цркве, нације и државе као власти закона. Дакле, Цркве као верске заједнице, заједнице по Св. Духу, по осећању вере, нације као заједнице по историјској свести, свести о континуитету и – државе као правне заједнице, власти закона, у којој сваки држављанин мора да има једнака права. То значи, ако нам се догоди да нас Шиптари на тлу Србије бројем надмаше – биће то њихова држава, и ми ћемо морати да будемо у сагласности и са том државом. А како смо кренули, и та нам опасност озбиљно прети.

Православље је душевно здравље, хармонија, склад. Болест је једна врста сталног унутрашњег напада и напона, распетости, одсуство смирења. Болест је борба коју душа не може да издржи, раздире се као хаљина. Православље је, опет, хармонија између правне свести у човеку, националног осећања заједнице и осећања морала, и осећања вере као љубави према Христу. Само у љубави према Христу у човеку може да се јави и одржи тежња да буде сличан Христу. Кад неког волимо, желимо да му будемо слични, да се с њим поистоветимо. Само у љубави према Христу ми тежимо поистовећењу са Христом, тежимо христоликости, хармонији у личности, складу небеског и земаљског, божанског и човечанског, хармонији двеју природа у једној личности, складу између вечности и времена смрти.

Патриотизам је човекова способност да изиђе из временског оквира свог смртног живота, и да делује за своје потомке или генерације које долазе после њега, иако нису том човеку никакав род. То је способност човека да сади маслину која ће прве родове дати тек после педесет година, када тог човека више и не буде. Међутим, тај човек се радује што ће те маслине неко брати! Та способност човека да изиђе из себе је отуда што ношена Св. Предањем потиче од способности човека да се у тој трансценденцији поистовети и са прошлим генерацијама. У том поистовећењу са прецима препознаје се његова моћ поистовећења и са потомцима, а то значи – са сународницима, људима који нису исто што и тај човек сам. То није метафизика, то је духовна моћ коју је открио Христос својим поистовећењем са човеком, као и Литургијом као поистовећењем свих са литургијском заједницом. То није метафизичка истоветност негирања личности, већ потврда личности у њеној моћи да остане што јесте, а да се поистовети са неким другим!

Заветни патриотизам је осећање тријумфа, празничности, свечаности, среће, озарености. Нема у себи ничег агресивног. То није западна агресивна нација. Запад се боји национализма зато што зна нацију као агресивну метафизичку заједницу, као заједницу моћи у такмичењу за првенство света. И када се код Срба појавила свест о нацији, они су се под утицајем искуства са нацизмом те свести – уплашили. Они за другу нацију не знају, осим за агресивну. Не можемо због тога да их сматрамо кривим, јер педесет година ћути Православље и не говори о томе шта је вера. У време када се јавио протестантизам, Византија је већ пала.

Мојсијевих десет заповести нису Божји по садржини. Исте заповести има и Римско право које је Јустинијан озаконио, кодификовао, укњижио. Тих десет заповести Божји су по томе што човек не може те законе да поштује ако не осећа потребу да их поштује, као дужност, а то осећање дужности не може да има ако нема осећање припадности заједници коју је Бог одабрао као своју, ако нема осећање припадности заједнице са Богом! То је осећање о коме човек не одлучује (као што одлучује о поступку да поштује закон), то је осећање у човеку које ствара Бог. То је духовно осећање припадности духовној заједници. Због тога Мојсијевих десет заповести имају духовни смисао, мада је њихова садржина рационална.

Без духовне заједнице нема моралног осећања. Без моралног осећања нема ни осећања дужности да се поштују закони, а без тог осећања – закони су само празно слово на папиру које нико неће да поштује. И поред најбољих закона ми можемо да имамо мафију која потпуно влада – уколико нема осећања морала! Један модерни филозоф, Попер, то не схвата и сматра да ће држава бити стабилна ако јавност контролише државнике, било рђаве или некомпетентне, и да је та контрола једина гаранција стабилности државе. Питање које се ту поставља је – ко ће да контролише оне који управљају, ако су сумњиви? Ко да гарантује да нисмо сумњиви ми који контролишемо? Ко ће нас да контролише? Постоји само једна контрола, и то самоконтрола – морал! А та самоконтрола могућа је само као осећање дужности које произилази из осећања припадности духовној заједници. Према томе, немогућа је контрола ако немамо живу националну заједницу, православну заједницу. Било је периода када је то национално осећање било живо и то је била једина права контрола. Данас имамо такве медије, такву штампу и такво невероватно лагање, да је све постало роба, чак и савест. Демократија никако не може бити гарантована контролом над онима који управљају, јер нас они могу преварити тако да их ни на који начин не можемо контролисати. Поперове представе о свемоћи демократије су превише наивне, као и представе Фукујаме који говори о либерализму без нације. Данас када САД руше националне државе, руше нације, Фукујама говори о Платону и његовом ставу да филозофи треба да буду државници. Међутим, Платон не говори о полису–држави, већ о политеји – духовној заједници, а духовна заједница нема власт. Платон отворено каже да грађани могу да зарађују колико ко год хоће и може, али да својим богатством нико не може да припада политеји, тј. духовној заједници. Филозофи који треба да владају, односно, по Платону, да буду законодавци, треба да буду без имовине, чак и без породице, као монаси у Православљу! Платон не говори о филозофима као о онима који владају, већ као о законодавцима. Уосталом, уставе ни данас не пишу посланици, који могу да буду и неписмени, већ професионални правници који добро познају закон и устав.

Национална држава је држава која је стабилна под условом да њено функционисање као правне државе контролише нација са својим националним осећањем. Ако те нације нема (јер држава и треба да се простире у границама живота те нације), ако се изгубила национална свест – ни држава не може да буде стабилна. Може свако у њу да се умеша и да њен грађански рат претвори у рат међу новоформираним државама, као што се и догодило код нас.

***

Читав свет и УН осудиле су Немачку због хитлеризма, а не због Другог светског рата. Осуђен је њен антисемитизам, али не и србофобија.

САД, практично, желе да обнове Аустроугарску у јужној Европи, односно, желе да обнове немачко схватање уређења Европе, однос Запада и Истока, и то једном границом која као бедем стоји пред Русима и онемогућује Русе и Православље да иду на Запад. Због тога САД и осуђују нацију која се противи обнови аустроугарског схватања Европе.

Ватикан је одувек ценио Аустроугарску као главни ослонац своје европске мисије. За Ватикан је Беч био света монархија, а бечки цар је био „његово апостолско величанство“! Бечки цар је за папу био апостол! Дужност Аустроугарске монархије била је апостолска – да шири римокатоличку веру коју су једино сматрали легално хришћанском. Бечки цар био је штит и копље Ватикана. Аустроугарска је била крсташка формација Ватикана.

Због тога Ватикан није допустио Италијанима да формирају своју националну државу, мада су још у XV веку имали толико ренесансних полиса (градова–држава), да је у сваком од њих било више интелектуалаца него у читавој осталој Европи. По култури, ренесансна Италија била је способна да формира државу моћнију од било које друге, али је папа био још моћнији и није допуштао да се формира италијанска национална држава, јер су једини папин ослонац били – Хабзбурзи. А били су Хабзбурзи, зато што су у Беч дошли као шпанска династија. Када су Арапи и ислам били из Шпаније коначно протерани (1492, када је и освојена Америка!), Хабзбурзи су постали први владари те Шпаније и под круном Хабзбурга налазио се свет, царство у коме „не залази сунце“ – јер се простире од Јужне Америке и Мексика до Индије. Било је то шпанско поморско царство. Шпанија је била најмоћнија светска монархија, а њени владари су били Хабзбурзи, чија једна грана задобија власт у Бечу, са задатком да брани средњу Европу од Турака и да освоји Балкан за папу. А то је апсолутно искључивало признавање Срба…
1995.

Жарко Видовић, ПРЕДАВАЊА, 1995.

Николај Берђајев, ЕПОХА ПРОСВЕЋЕНОСТИ – СЛЕПИЛО РАЗУМА

Када говорим о епоси „просвећености“, онда није реч само о просвећености“, онда није реч само о просвећености XVIII века, класичном периоду „просвећености“ у новој историји. Ја мислим да кроз период „просвећености“ пролазе културе свих времена и народа. У развоју култура свих народа постоји (извесна цикличност) Та сличност културних процеса казује да развој култура има органски карактер. Грчка култура, једна од највећих за коју зна човечанство, такођe je имала своју епоху „просвећености“, која је по унутрашњим карактеристикама слична епоси коју је човечанство преживело у XVIII веку. Период софиста представља својеврсни процват грчке културе који је у потпуности имао оне исте особине које је имала и епоха „просвећености“ XVIII века, иако су у првом, наравно, постојале специфичне хеленске црте. Углавном је и епоха „просвећености“ грчке културе исто тако рушила светиње у историјском, исто тако је рушила све органски-традиционално, сва историјска предања, као што је то радила и епоха „просвећености“ ХVIII века, као што то ради и свака друга епоха „просвећености“. Епоха „просвећености“ је таква епоха у животу сваког народа, када се ограничени и самоуверени човеков разум уздиже изнад тајни бића, тајни живота, божанских тајни живота из којих, као из својих извора, истичу целокупна људска култура и Живот свих народа на земљи. И ето, у епоси „просвећености“ уздиже се човеков разум изнад непосредних тајни живота и стоји над њима. За овакве епохе карактеристичан је покушај да се мали човеков ум постави за судију над тајнама света и тајнама људске историје. Човек при томе испада из непосредног живљења у историјском. Епоха „просвећености“ одриче тајну „историјског“. Она одриче „историјско“ као специфичну реалност. Она га разлаже, врши над њим такве операције да оно престаје да буде исконска целовита стварност, која га и чини „историјским“. Она раздваја човеков дух и човеков разум од „историјског“. Зато је епоха „просвећености“ XVIII века и била дубоко антиисторијска, Иако је у XVIII веку створен и сам термин „философија историје“ (термин који је први употребио Волтер), иако се тада појавио читав низ историјских књига и списа, ипак је антиисторизам XVIII века у тој мери свима познат да нема потребе да се на томе нарочито задржавамо. Општепризната истина у философији историје је да нас је романтичарски покрет (романтичарска реакција) управљен против просвећености XVIIII и почетка XIX века – први увео у тајне историјског и отворио могућност за прави начин caзнања историјског збивања. Само нас је та реакција духовно вратила на оно што је епоха просвећености прогонила и уништавала као митове и предања историјске старине. Она је на свој начин покушавала да их сазна и осмисли Разум „просвећености“, разум епохе просвећености XVIII и XIX века је самопотврђујуһи и самоограничени разум. То није онај разум који је интимно прикључен уму светске историје, уму саме историје, јер уистину постоји и ум историје од кога се онај просветитељски разум изнутра одваја и постаје чак и судија над њим. Разум „просвећености“ полаже право да буде судија органском уму историје. Мeђутим, уистину, виши ум мора да садржи нешто више него што је човекова самосвест, него што је човеков разум епохе XVIII и ХIХ века са свим његовим недостацима и pђавим странама. Ум мора суделовати и у првобитној мудрости човековој, у праосећању бића, живота, које се зачиње у освит људске историје и чак у освит праисторијског живота, у анимистичком схватању света, које је својствено свим народима на њиховом првобитном стадијуму развоја. Та мудрост, као одлика првих епоха, пролази затим кроз унутрашње тајанствене дубине живота целокупне историје људског духа, кроз почетке хришћанства и средњи век, и долази до наших дана. Само такав ум схвата унутрашњу светлост, која постоји у свакој од тих епоха. Само ће такав ум бити истинит, ум који просвећује и просветљава. Али разум „просвећености“, који је славио своје класичне победе у XVIII веку, тај разум не зна много, у мало чему изнутра суделује, не схвата баш много, са већим делом тајни историјског живота он је у иманентном расцепу. Слепило разума „просвећености“ представља унутрашњу казну коју је он платио и плаћа за његову самоафирмацију, за његово самозадовољство, чиме је овај разум себи потчинио не само све људско, већ и оно што је по својој природи надљудско.

У тријумфу „просветитељског“ разума зачела се она наука која је супротстављала субјекат који сазнаје објекту историје који се сазнаје, и у том смислу је веома много урадила. Пошло јoj je за руком да много штошта рашчлани, сакупи, прибере и делимично упозна. Али све је то ипак пратила велика немоћ y сазнању саме суштине историјског. Постепено се врши процес у коме се оно што се сазнаје само удаљава, губи из вида, престаје да постоји у својој првобитној стварности, у којој оно тек и може бити названо „историјским“ и раскрити тајну историје. Taj процес се нарочито јасно уочава у области деловања историјске критике. Тек је у ХIX веку постала могућа права историјска наука, јер су у XVIII веку сматрали могућим, на пример, таква тврђења по којима су религију измислили жреци како би обмањивали народ. У XIX веку то је већ било немогуће. Али нарочито се јасно тај процес може пропратити у оном раду који има за предмет свето предање у сфери црквене историје. То је нова област која је раније била забрањена, Занимљиво је погледати какав се процес одвија у том критичком раду? У хришћанском свету се све гради на светом предању, на светој прејемствености тога предања. Историјска критика је пре свега почела да руши то предање. То је почело у епохи Реформације. Реформација је најпре почела да сумња у свето предање. Она је престала с њим да рачуна и, због непотпуности, половичности која је присутна у сваком облику Реформације, оставила је једино Свето писмо. Затим је рушење светог предања настављено и даље и на крају је довело до рушења и самог Светог писма. Уистину, Свето писмо и није ништа друго до нераздвојни део самог светог предања. Jер, када се једном одбаци свето предање, онда се неизбежно мора одбацити и Свето писмо. Ја наводим овај пример да бих показао како је историјска критика била потпуно немоћна да објасни саму тајну религиозног феномена. Она се вртела око те тајне, али саму тајну постанка хришћанства никако није могла да разоткрије. Сва голема не- мачка критичка литература у овој области, која је имала несумњиве заслуге у разради сваковрсних материјала, свесна је немогyћности да схвати ту тајну. Све бежи из руку, све ишчезава из видног поља. Некаква темељна тајна, која је била дата кроз прикључење предању, у приопштењу субјекта објекту, ишчезава и остаје само мртав материјал историје. Мислим да се процес, који се одвија у области критике црквене историје, одвија и у области историје уопште. Зато што заиста постоји не само свето предање црквене историје, већ и свето предање историје, свето предање културе, постоје свете унутрашње традиције. И само тада, када субјекат који сазнаје не раскида са тим унутра- шњим животом, он може да се прикључи, да суделује у његовој унутрашњој суштини. Када пак с њим раскида – он до краја мора прећи пут самонегације. Добијају се само делићи историје, некакво разголићавање историјских светиња.

Николај Берђајев, Смисао историје, (стр. 8-11), Бримо, Београд, 2002.


Превео: Милић Мајсторовић

Олга Четверикова, ТРАНСХУМАНИЗАМ КАО НАЈНОВИЈИ ОБЛИК ГНОСТИЦИЗМА

Ако је електрика душа савремене епохе,
онда је информација њен дух.
Е. Дејвис

Дух данашње информационо-дигиталне епохе у потпуном је складу са гностичким учењем и погледом на свет. Гностички мит је претекао најрадикалније снове савремених трансхуманиста са њиховим луциферским поривом ка слободи и дуалистичким одбацивањем материје у име вантелесних могућности свести.

Већ цитирани Е. Дејвис, откривајући суштину информационе револуције капитализма, пише: „Надахњујући архетип информационе економије, њенa психолошка снага, корени се у гностичком лебдењу над тешком и пасивном материјалном земљом, у прелазу од тешког, трудбеничког тела ка свести која обрађује симболе… Под утицајем високих технологија, свет се све брже креће од физичке економије ка ономе што се може назвати ‚метафизичка економија.‘ Ми смо увучени у процес спознаје онога што свест, у далеко већем степен него материјалне сировине, чини богатством.“ Информација је постала сама по себи вредност, и њен смисао се толико проширио да је добила „мистички ореол бестелесности“, постала је „скоро света икона, фетиш и логос истовремено.“1

То јест, информација добија сакрално значење. Када је теорија информације прешла у сферу биологије, социологије, психологије и когнитивних наука, преокренула је представу о човековој личности. Личност су почели да посматрају, једноставно као носиоца информације, машину за обраду података. На пример, научници Дороти Нелкин и Сузан Линди у својој књизи „Тајна ДНК“ тврде да је све што се дешава са човеком, његова физичка и духовна стања, програмирано у ДНК која има функцију душе и може живети вечно. То јест, идеја преноса информација садржана је већ у самој теорији информације. Она тврди, да сваку информацију можемо свести на контролисани талас електроенергије. И пошто мозак живи кроз електричну активност, он такође представља само информациону машину, коју може заменити друга машина, која поседује квалитет „смештаја за душе“.

Други стручњак за информатику, културуролог Марк Дер, у својој књизи „Брзина бекства“ тврди да је један од кључних конфликата сајберкултуре, противречност између „мртве, тешке телесности“, непотребне сајбер-човеку, „рудимента“, и „етерског тела информација“ – противречност која се „разрешава“ свођењем свести на чист интелект. Тако да није чудо што већ цитирани Ханс Моравек сматра да сан о „одвајању“ – „представља заправо разнолике хришћанске фантазије о томе како постати чист дух.“ Овде Моравек демонстрира потпуно незнање, мешајући хришћанство са гностиком.

Заиста, трансхуманисти забијају клин између тела и апстрактног процеса спознаје, супротстављајући палу плот, одговорну за опажање, емоције и логику – савршеном уму, представљеном у облику неке информационе грудве кодова, правила и алгоритама, који они поистовећује са нашим „ЈА“. Пред нама је поглед на свет у коме Васељена изгледа као аутомат који се састоји од сложених кибернетичких система, или у коме се она посматра као информациона матрица, чије је део и људски интелект заточен у трулежно тело. Задатак екстропијанаца-трансхуманиста је да ослободе свест-интелект од тела и у облику врховног бесмртног бића напусте Земљу ради вечног кибернетичког живота у Васељени.

Како пише амерички езотерик-анархист Х. Беј, „у том смислу медији играју религиозну, свештеничку улогу, како би, предлажући нам пут изван тела, редефинисали дух у терминима информација… Свест постаје нешто што може бити „преузето“, искључено из животне матрице и овековечено у облику информације.“ Бестелесна машина информација преусмерава душе-податке из пролазних тела у „плерому Света“ – у виртуелни загробни свет. 2

Ипак, највиши задатак трансхуманиста је стварање вештачког интелекта или „надразума“ који мора у тој мери превазићи људски мозак, да буде у стању да нанесе озбиљан ударац сваком антропоцентричном погледу на свет. Као исход наведеног, према њиховим тврдњама, „на људски облик се више неће гледати као на најразумнију форму живота на земљи.“ Тај моменат, када технологија превазиђе могућности људског мозга, трансхуманисти зову „сингуларност“ и управо од тог тренутак рачунају почетак новог светског поретка у којем ток догађаја одређују „надразумни“ системи.

И овде видимо потпуну сагласност са гностицизмом: сингуларност код трансхуманиста од науке – аналог је „Новој ери“ посвећених трансхуманиста.

Но, ово поставља питање о циљу и смислу саме науке, јер ће „стварање надразума бити последњи проналазак који људи морају да учине, пошто ће надразуми моћи да се позабаве даљим научно-техничким прогресом далеко ефикасније него што то могу да чине људи.“3 То јест, науци више неће бити потребни носиоци научног знања, који ће за њу постати терет и препрека. У апокалиптичким сликама те нове реалности које сликају трансхуманисти, „надразум“ се појављује као највише начело, док се у исто време, човеку додељује најжалоснија улога.

Трансхуманистима је својствен не само ирационални презир према људској природи као таквој, већ и апсолутна убеђеност да ће они сами бити ти „надразумни“ постљуди. При томе су могуће две варијанте. У првом случају постљуди могу живети као „добри полубогови“ међу људима. У другом – они одлучују да „људи представљају савршено неефикасан начин коришћења материје и енергије, којима се може наћи боља примена.“ Ако постљуди од почетка не буду ограничавани захтевима пријатељства и не буду везани моралом, могу донети мере које ће као последицу имати изумирање људског рода. Може бити да ће они претворити планету у гигантски компјутер или космичке сонде, које ће бити разаслане ка звездама ради убрзања колонизације Васељене.

Поједини трансхуманисти су још категоричнији. Тако, кибернетичар Кевин Варвик изјављује: „Они, који одлуче да остану људи и одбију да се побољшају, имаће озбиљних проблема. Они ће постати подврста и представљаће шимпанзе будућности.“ 4А већ споменути Ханс Моравек на питање о томе да ли ће сви људи моћи да имплантирају у себе компјутер уместо мозга, одговара: „Неважно је шта раде људи, они ће бити одбачени, као други степен ракете… Судбина људи неће занимати надразумне роботе у будућности. На људе ће се гледати као на неуспешни експеримент.“5 То је већ стратегија. И овде није реч, као пре, о степеновању људи, већ о нижој природи људског рода који је подложан отпису због своје велике несавршености и бескорисности.

Генијална формула за оправдање богоизабраности јер се у „надљуде“ могу претворити само „просвећени.“

Одломак из књиге: Олга Н. Четверикова: ДИКТАТУРА „ПРОСВЕЋЕНИХ“: дух и циљеви трансхуманизма, издавач: Генадиј Маркелов, 2018.

Превод: Александар Мирковић

Извор: http://pereprava.org/jurnal-pereprava-article/2697-transgumanizm-noveyshaya-raznovidnost-gnosisa.html

НАПОМЕНЕ:

1. Дэвис Э. Указ. соч.

2. Исто.

3. Что такое трансгуманизм. Российское трансгуманистическое

движение // http://transhumanism-russia.ru/content/view/6/110/

4. Dickès J.-P. L’ultimeLa secte derrière les nanotechnologies, //http://www.piecesetmaindoeuvre.com/spip.php?article24

5. Что такое трансгуманизм. Российское трансгуманистическое

движение// http://transhumanism-russia.ru/content/view/6/110/La secte derrière les nanotechnologies; //http://www.piecesetmaindoeuvre.com/spip.php?article24Dickès J.-P. L’ultime transgression/ Refaconnerl’homme. Paris, Éditiоns deChire, 2012. P.236/6/110/

Олга Четверикова, ОДСТРАЊИВАЊЕ „ДЕСТРУКТИВНИХ“

У заједничком раду FAQ о трансхуманизму у редакцији Ника Бострома, пише сасвим јасно: „иако технологије могу донети корист свима, у почетку ће највеће погодности имати они који поседују неопходна средства, знања и жељу да уче како да користе нове инструменте.“ 1

Средства и знања поседује изабрана мањина. На тај начин, управо та изабрана мањина, врхови друштва, уз помоћ врло скупих технологија, замењиваће своје оболеле органе, уводиће генетске вакцине ради спречавања болести, продужаваће сопствени живот претварајући га у „хедонистички рај“ (трансхуманисти су за продужавање – само здравог живота), побољшаваће свој род помоћу вештачке оплодње, прибављаће себи децу уз помоћ сурогат-материнства, имаће неколико копија свог мозга, клонираће се, крионозовати итд). 2

Остатак човечанства, дефинисан као „људски ресурс“, биће лишен државне помоћи због потпуне демонтаже „социјалне државе“, и претворен у послушну биомасу која ће бити подвргнута брзом смањењу. Уз помоћ електронских чипова имплантираних у мозак, над њима ће бити остварена потпуна контрола. Под видом „хуманитарне помоћи“ биће наметнути програми планирања породице, шириће се средства против зачећа, абортуси и стерилизација. Тако ће се остатак човечанства постепено претварати у киборге, способне да испуне свако наређење и изврше сваку услугу, или ће их заменити роботима чије коришћење је много јевтиније (већ су се појавили виртуелни, тј. холографски роботи, а у САД, како произилази из недавног извештаја Оксфордског универзитета, 47% свих запослених се налази у опасности да буду замењени компјутерима).3 Човечанство подвргнуто трансгенској мутацији, наркотизацији, џендеризацији неће бити способно да рађа, а „култура смрти“ ће јачати (тако, по америчким статистичким подацима, сваки други транссексуалац живот окончава самоубиством). 4 Најздравије ће користити као сурогат мајке. Рецимо, у Индији већ ради, прва на свету клинка која је специјализована за комерцијално сурогат материнство, и у којој стотине незапослених Индијки могу да зараде новац носећи децу бездетним западним паровима.5 У народу су ову клинику назвали – „фабрика деце“. Одлучујући фактор који гура жене на такав корак је сиромаштво. Последњих десет година у њој се родило приближно шест стотина деце, од сурогат мајки. Индијски закони погодују овом „бизнису“ и привлаче у земљу неплодне парове са свих страна света. Приход од сурогат материнства данас је већи од милијарду долара годишње.

Посебно је изоштрена позиција трансхуманиста у односу према смрти; она исходи из Кроулијевог става „Човек има право да умре како и када жели.“ Смрт мора бити добровљна, свако може да продужи живот (ово се односи на изабране), исто као што и добровољна еутаназија мора бити неотуђиво човеково право (ово важи за нижи слој). Познати глобалиста и футуролог, високопозиционирани члан Бнај Брита 6 Жак Атали, у свом интервјуу, објављеном у књизи М. Салмона „Будућност живота“, у вези са поменутим, отворено тврди: „Еутаназија ће бити један од главних инструмената у будућности. У социјалистичкој (глобалистичкој, прим. О.Четверикова) логици слободе самоубиство представља фундаменталну слободу.“ Право на убиство, отворено или прикривено (индиректно), појављује се у таквом друштву као апсолутна вредност. Машине омогућавају да се живот прекине ако постане неподношљив или економски сувише скуп… Неке од истакнутих демократија сматрају да је боље учинити смрт актом слободе па легализују еутаназију… Друге, јасно ограничавају своје расходе на здравље… израчунавајући трошкове „права на живот“. И као резултат свега наведеног, створиће се тржиште допунских „права на живот“, на коме ће свако моћи да продаје своје право уколико је болестан или сувише сиромашан. У једном тренутку ће чак почети да се продају тикети за смрт, који ће људима давати право да бирају начин изласка из живота. 7

Управо такав прилаз доминира данас у владајући круговима Запада – активности усмерене на убеђивање јавног мнења у допустивост еутаназије. Посебно се то односи на земље европске периферије. Тако је у Литванији дискусију о легализацији еутаназије започео нови министар здравља Риманте Шалашјавјачуте одмах после свог именовања у јулу 2014. Она је потпуно отворено изјавила да „еутаназија може бити добар избор за сиромашне људе, који због велике беде немају приступ медицинској помоћи“, прецизирајући да Литванија није социјална држава у којој је палијативна помоћ доступна свима којима је потребна. При томе је поставила и питање о „педијатријској еутаназији“ напомињући да се тим „правом“ већ користе белгијска деца.

Што се тиче сиромашних, тржиште „права на живот“ за њих се већ ствара. Реч је о трансплатацији. На Западу донорство представља добро организован систем, у коме велики број људи завешта своје органе да се после њихове смрти дају тешко оболелима, онима којима су најпотребнији. Тако, у Немачкој већ постоји „уверење – донор органа“ – документ који потврђује да је његов ималац спреман да поклони своје органе после смрти. У Холандији проблем права на коришћење органа решава још радикалније – по принципу пресумпције донорства.8 Но, пошто, како указују стручњаци, у свету „катастрофално недостаје донорских органа“, почео је да се развија и шири, по дефиницији просвећених Европљана, „трансплатациони туризам“, који представља посебну врсту путовања људи који имају потребу за пресађивањем органа у периферне земље, у којима трговина органима правно није забрањена. До две хиљадитих година, главне државе-донори биле су Индија и Кина. У њима се, легално и јевтино, могао купити бубрег живог донора и извршити операција пресађивања. Међутим, пошто је СЗО осудила ову појаву, почела је да се шири нелегална трговина и формирало се светско „црно тржиште“ органа и ткива.

Према подацима Канцеларије ОУН за наркотике и криминал, свакодневно се у свету врши хиљаде незаконитих операција пресађивања органа. Највећа је потражња за бубрезима и јетром. У области пресађивања ткива, најчешће су операције пресађивања рожњаче. Трансплатација органа у свету одиграва се по следећој схеми: с југа – на север, с истока – на запад, то јест из сиромашних региона – у богатије, и објашњава се искључиво економским фактором. Незаконите операције пресађивања изводе се у оним државама у којима нема контроле (посебно су популарне клинике на Кипру и у Казахстану). У Индији се може купити бубрег за 800 евра, што се сматра најнижом ценом на планети према подацима СЗО. Криминалне структуре нелегално продају до двадесет хиљада бубрега годишње по цени од тридесет хиљада евра. Иако се у Индији трговина органима кажњава са пет година затвора, то не успева да промени ситуацију. И данас, Индија, Кина, а такође и Турска остају највећи центри нелегалне трансплатације.

Понашање светске владајуће класе добија све злокобније црте, испољавајући праву суштину њиховог погледа на свет. Да би обезбедила своју власт и бесмртност, паразитска врхушка је спремна да жртвује, са њене тачке гледишта, део човечанства који је вишак. И програм смањивања становништва остварује се веома доследно. Прво питање о расту становништва и улози коју мора да одигра ОУН у његовом смањивању и усклађивању са економским растом, разматрала је Генерална скупштина 1962. Године 1965-1966 ОУН добија мандат за помоћ земљама које су оствариле смањење и контролу становништва кроз СЗО и УНЕСКО, а 1967. и УНИЦЕФ је, такође, заузео политичку позицију која погодује „планирању породице“. А 1956. године почињу прва испитивања контрацептивних пилула др Г. Пинкуса, која су спровођена у земљама Латинске Америке; шездесетих и седамдесетих година, под утицајем феминистичког покрета, у водећим земљама Запада легализовани су абортуси (у Великој Британији 1967. године, у САД 1973. године, у Француској 1975. итд). То је довело до масовних убистава: по подацима ОУН од 1974. до 1997. године у свету је извршено милијарду абортуса. Главну улогу у успоравању раста становништва игра документ који је 1994. донет на Међународној конференцији о становништву и развоју у Каиру, и који је прихваћен од ОУН, под називом – Програм акција. Но, ако у међународним документима још увек постоји „немушти језик“, онда у речима и изјавама најактивнијих представника касте „светских службеника“ човекомрзачки погледи се не скривају.

Надалеко познате су постале следеће изјаве: Бил Гејтс: „Данас у свету има око 6,8 милијарди људи. Бројност се муњевито приближава цифри од 9 милијарди. Ако ми сада заиста добро радимо на новим вакцинама, медицинској и санитарној помоћи, помоћи у области репродуктивног здравља, могуће је да смањимо проценат за 10-15%.“ Пол Ерлих, саветник за науку бившег председника САД Џорџа В. Буша: „Сваки човек који се сада роди уноси диспропорцију у околину и системе који обезбеђују живот планети.“ Извештај Фонда за становништво ОУН – Пред лицем света који се мења: жене, становништво и клима: „Ни један човек данас није „неутралан према угљенику“, посебно сада када су сви гасови који утичу на ‘ефекат стаклене баште’ доведени у равнотежу“. Оснивач информативне агенције CNN Тед Тарнер: „Целокупно становништво 250-300 милиона људи; смањити данашњи број људи за 95% – било би идеално.“ Принц Филип, војвода од Единбурга: „Ако бих се реинкарнирао, желео бих да се на земљу вратим као вирус-убица, да смањим људску популацију.“ Оснивач Америчке федерације за планирање породице Маргарет Сенџер: „Највиши облик испољавања милосрђа које породица може да покаже једном од своје малолетне деце је – да га убије.9

Реализација стратегије смањивања становништва већ даје своје резултате. О томе сведочи последња верзија познате демографске прогнозе Комитета за социјална и економска питања ОУН, која је обнародована јуна 2013. У складу са њом, на планети је, не једну деценију, у току смањење наталитета. Почетком шездесетих година број деце по жени се смањио са петоро на два и по детета. У савременој Европи нема ни једне земље са природним прираштајем који би обезбедио бар просту репродукцију становништва. По највероватнијем (најгорем) сценарију за 37 година број људи на земљи почеће да се смањује. У почетној етапи депопулације, обим природног смањења становништва износиће 5,4 милиона сваке године, а на крају 21. века обим демографских губитака целог светског становништва достићи ће 48,3 милиона људи. Цео прогнозирани период карактерисаће раст апсолутне смртности и годишње снижење броја рођених. Као последица наступиће интензивно старење становништва. По оптимистичком (средњем) прогностичком сценарију, већ кроз седамнаест година број старих, у узрасту до 60 година и старијих, више од два пута ће премашити број деце узраста до четири године.

Но, ове прогнозе не узимају у обзир ратове, масовне епидемије, болести изазване генетски модификованом храном, наркоманију, алкохолизам, вакцинацију становништва и друге „методе“ које примењују владајуће елите у борби против човечанства. А те „методе“ су главна средства за постизање задатака, које су просвећени изложили у „Џорџијским таблицама“ – познатом гранитном монументу у округу Елбер, у Џорџији у САД: „Нека становништво земље никада не премаши пола милиона људи, који пребивају у постојаној равнотежи са природом. Разумно регулишите плодност, подижући вредност квалитета живота и разноликости човечанства. Не будите малигни тумор на Земљи, оставите место и природи!“

Извор: https://litresp.ru/chitat/ru/%D0%A7/chetverikova-oljga-nikolaevna/diktatura-prosveschennih-duh-i-celi-transgumanizma/17

Превео: Александар Мирковић

Одломак из књиге: Олга Н. Четверикова: ДИКТАТУРА „ПРОСВЕЋЕНИХ“: дух и циљеви трансхуманизма, издавач: Генадиј Маркелов, 2018.

НАПОМЕНЕ:

1. Что такое трансгуманизм. Российское трансгуманистическое движение а) // http://transhumanism-russia.ru/content/view/6/110/ La secte derrière les nanotechnologies б) //http://www.piecesetmaindoeuvre.com/spip.php?article24Dickès J.-P. L’ultime transgression/ Refaconnerl’homme. Paris, Éditiоns de Chire, 2012. P.236

2. Тако у САД без обзира на званичну забрану експеримената промене гена, већ се уводе генетске вакцине које предупређују кардио-васкуларне болести, галукоме и сл. Овим се бави компанија ThenewLife, која признаје да водеће америчке фармацеутске компаније, прикривају припрему нове генерације лекова који су усмерени на генетски инжењеринг. У Енглеској, британски парламент се спрема да размотри питање одобравања генетске терапије ради предупређења наследних болести – „генетска терапија ембрионалне линије“ (germ line), која ће омогућити да се користе гени три родитеља у зачетку новог живота. У САД и Русији за богате постоји мрежа крионичких компанија.

3. Компьютеризация и будущее трудоустройства //http://22century.ru/docs/the_future_of_employment

4. Dickès J.-P. Ор. cit. P. 54

5. См.: http://www.bbc.co.uk/programmes/b03c591s

6. Бнај Брит ( B’nai-B’rith International) Једна од најпознатијих и најбројних јеврејских организација. Основана је у Њујорку 13.10.1843.

7. Euthanasie: La controverse Attali //http://laissezlesvivre.free.fr/archives/euthanasie/controverse_attali.htm

8. Латов Ю.В. Криминальная трансплантология — дым почти без огня // http://ecsocman.hse.ru/text/16206634/

9. http://communitarian.ru/publikacii/novyy_mirovoy_poryadok_plany/shokiruyuschie___ih_instrument_27022013/

Виктор Франкл, ЉУБАВ И САВЕСТ – НАЈЉУДСКИЈИ ФЕНОМЕНИ

/…/ Човек прелази у ноолошку димензију увек када мисли о себиили, ако је потребно, када одбацује себе; увек када од себе прави објекат – или када себи нешто замера; увек када показује да је свестан самога себе – или увек када показује своју савесност. У ствари, савесност претпоставља јединствену људску моћ да се уздигнемо изнад себе, да се просуде и оцене човекова дела у погледу морала и етичности.

Наравно да један јединствени људски феномен, као што је савест, може бити лишен своје људскости. Савест може да се замишља и само као резултат процеса условљавања. Али је таква интерпретација, у ствари, примерена и адекватна само за случај, на пример, пса који се помокри на тепих и шмугне испод кревета са подвијеним репом. Да ли је тај пас стварно показује грижу савести? Пре бих рекао да показује преплашено ишчекивање казне – што је вероватно резултат процеса условљавања.

Свођење савести на пуки резултат процеса условљавања само је још један случај редукционизма. Ја бих редукционизам дефинисао као псеудонаучни приступ који занемарује и игнорише људскост феномена тако што их претвара у епифеномене, или, тачније речено, своди их на подљудске феномене. У ствари, редукционизам би могао да се дефинише као субхуманизам.

Примера ради узећу два феномена, који су можда најљудскији, а то су љубав и савест. То двоје су најупечатљивија манифестација једне друге јединствен људске моћи, моћи самопревазилажења. Човек себе превазилази или ка другом људском бићу или ка смислу. Рекао бих да је љубав моћ која му омогућава да докучи друго људско биће и само његову јединственост. Савест је моћ која му омогућава да схвати смисао ситуације и саму њену јединственост, а у крајњој анализи се и сам смисао показује као нешто јединствено. Исто тако и свака особа. Коначно, свака особа је незамењива, ако ни за кога другог, оно бар за особу која је воли.

Интенционални референти (1) љубави и савести су интуитивне моћи управо захваљујући својој јединствености. Међутим поред заједничке одреднице јединствености између ових интенционалних референата постоји и разлика. Јединственост коју открива љубав односи се на јединствене могућности које може да има вољена особа. Док се јединственост коју открива савест односи на јединствену неопходност, на јединствену потребу коју човек треба да задовољи.

Е, сад, редукционизам је склон да тумачи љубав само као сублимацију секса, а савест само као суперего. Ја сматрам да љубав не може стварно да буде само резултат сублимације секса, јер љубав увек већ постоји као предуслов за сублимацију. Рекао бих да само у мери у којој се неко Ја с љубављу окреће према неком Ти – само у тој мери и его може да интегрише ид, да сексуалност интегрише у личност.

Запитајмо се шта би могло да доведе до редукционизма. Да бисмо одговорили на то питање, морамо да размотримо ефекте научне специјализације. Живимо у добу специјалиста, а то има своју цену. Ја бих специјалисту дефинисао као човека који од дрвећа чињеница више не види шуму истине. Узимимо једна пример: у области шизофреније сусрећемо се са многим налазима који долазе из биохемије. Такође се суочавамо са обимном литературом о хипотетичким психодинамикама које стоје у позадини шизофреније. Такође и са другом литературом која се бави јединственим шизофреничним начином бића у свету. Но, и поред тога, ја сматрам да свако ко тврди да стварно зна шта је шизофренија обмањује и себе и вас.

Слике у којима појединачне науке дочаравају стварност постају толико неуједначене, толико међусобно различите, да спајање различитих слика постаје све теже. Разлика између слика не мора да значи губитак, јер може да буде и добитак за знање. У случају стереоскопског виђења, управо сама разлика између леве и десне слике омогућава задобијање једне целе димензије, то јест,. тродимензионалног простора уместо дводимензионалне равни. Наравно, постоји услов. Мрежњаче морају да омогуће фузију различитих слика!

Оно што важи за виђење, важи и за когницију. Изазов је у томе како да се постигне, одржава и обнавља сједињени појам човека у светлу расутих података, чињеница и налаза који долазе од разједињене науке о човеку.

Виктор Франкл, Како пронаћи смисао живота – воља за смислом,(стр. 25-28) Контраст, Београд, 2019.

Превод: Александар Ђ. Миленковић

НАПОМЕНА: 1. „Интенционални референт“ се односи на сам предмет значења, за разлику од „интенционалне референце“, која се односи на само означавање предмета.

Виктор Франкл, ДУХОВНА ДИМЕНЗИЈА НАС ЧИНИ ЉУДИМА

/…/Током једног интервјуа, Хастон Смит са Харварда питао ме је да ли бих ја, као професор неурологије и психијатрије, признао да је човек роб услова и детерминизма. Одговорио сам да сам као неуролог и психијатар, наравно, потпуно свестан у којој мери човек није ни најмање слободан од услова, било биолошких, психолошких или социолошких. Али сам додао да сам, поред тога што сам професор из две области (неурологије и психијатрије), и преживели логораш из четири концентрациона логора, и да сам био сведок неочекиваних размера до којих човек јесте, и увек ће бити, способан за супротстављање и храброст, чак и у најгорим условима. Дистанцирање чак и од најгорих услова, то је јединствена људска моћ. Међутим, та јединствена човекова моћ да се одвоји од сваке ситуације са којом се суочи не манифестује се само кроз хероизам, као што је био случај у концентрационим логорима, него и кроз хумор. Хумор је, такође, јединствена људска моћ. Не морамо да се стидимо те чињенице. За хумор се чак каже да је божански атрибут. У три псалма Бог се помиње као онај који се смеје.

Хумор и хероизам упућују нас на јединствену људску моћ самодистанцирања. Захваљујући тој моћи човек је у стању да се одвоји не само од ситуације него и од самога себе. У стању је да бира свој став према себи. Чинећи то, он стварно заузима став према властитим соматским и психичким условима и детерминантама. Разумљиво је да то представља круцијално питање за психотерапију и психијатрију, образовање и религију. Јер, гледано у том светлу, особа је слободна да обликује свој карактер, и човек је одговоран за оно што је могао да створи од себе. Нису важне црте нашег карактера или нагони и инстинкти као такви, већ став који заузмемо према њима. А моћ да се заузме такав стан нас чини људским бићима.

Заузимање става према соматским и психичким феноменима подразумева уздизање изнад њиховог нивоа и отварање нове димензије, димензије ноетског феномена, или ноолошке димензије – насупрот биолошке и психолошке. То је она димензија у којој су лоцирани јединствено људски феномени. Могла би да се дефинише као духовна димензија…

Виктор Франкл, Како пронаћи смисао живота – воља за смислом, Контраст, Београд, 2019.

Превод: Александар Ђ. Миленковић

Жарко Видовић, ЛУЧА МИКРОКОЗМА – СПЕВ О ЉУДСКОМ ПАДУ

Луча Микрокозма је спев о људском Паду (Греху, бачености човека и узроку те бачености у свет, у земаљско царство).

Историја почиње људским Падом. Не божанским стварањем, јер тиме почиње постојање (битије) створеног, а историја тек са људским Падом. Тек са тим Падом. Зато се у Библији људски Пад описује на самом почетку – не Стварања света, него – историје (земаљског царства). Пре Пада је Небеско царство (битије у Небеском царству) и после Спасења (која је Спасење од Пада!) је опет Небеско царство! У међувремену, између две пуноће битија је Историја (време, свет, изгнанство, пад) као човекова лишеност, отуђеност. Суштина историје је та ЛИШЕНОСТ! Наравно, оно прво се од другог разликује: прво је пре искуства, друго изнад и после искуства и упркос искуству. Као што се, поређења ради, дечја наивност (без искуства) разликује од наивности коју има или постиже уметник и поред искуства и упркос искуству.

Али шта је људски Пад? Чиме је он изазван? Шта је то човек учинио? Учинио не случајно или омашком, него учинила сама битна природа човека! Шта је то човек учинио самом својом битном природом коју наслеђујемо и стичемо самим рођењем? Шта је то човек учинио?

Најчешћа је она предрасуда да је Грех у сексу и секс у Греху. Површна мисао прихвата затим ту предрасуду, шири је даље и умножава, што тој истој површној мисли омогућује да лако и у складу са самом собом, тј. површно, „апсолвира“ читаво хришћанство. Па се онда поставља питање: зар је Христово васкрсење – а оно је спасење од Пада – било једини могући начин да се уклони тај Грех, Пад? Зар је смисао Васкрсења (спасења) у томе да се уклони грешност секса?

Очигледно је да појам Пада, као почетка историје човека и земаљског царства, треба осмотрити и растумачити с гледишта КРАЈА, са гледишта Христа. Јер тек Христос је објашњење тајне Пада. Да није Христа, људи не би никад ни сазнали да су пали. Представа о паду као сексуалном чину или као неком кршењу забране – уопште није представа о Паду. То је представа о нечем другом, површном, за шта не би била ни потребна појава Христа. Приказујући Грех као сексуални чин (и сексуални чин као Грех), теолози (вулгарни теолози) желе да учине сувишним Христа. Јер ако Пад није нешто од чега људе може да спаси само Христос – отеловљени Логос који је распет (Бог кога убијају људи), а онда васкрсли Логос – онда је појава Христа сувишна, непотребна чак и РЕЛИГИЈИ!

У Паду се, међутим, не ради о неком сексуалном прекршају Прародитеља, нити о простом кршењу забране, него о кршењу којим је човек хтео да убије Бога или да узме учешћа – причешћа са Сатаном – у побуни и убиству Бога! Тек Христос је – и то својом смрћу – открио у чему се састоји Пад људски! Но Христос је, откривши човеку тајну Пада, донео човеку и спасење од Пада: Васкрсењем!

Христос је открио да се Пад састојао у покушају богоубиства, тј. у жељи човека да убије Бога. Човек није био свестан своје жеље ни тога да је у његовој жељи за „спознајом Добра и Зла“ (у вери да су подједнако божанствени и божанства и Зло и Добро! у дуализму!) битно било управо то да је тежио убиству Бога! Да се то не би догодило, да човек заиста не би и потегао свесно на Бога, Бог човека изгони из Небеског царства.

Прогнан у земаљско царство, човек је, међутим, ЗАБОРАВИО и зашто је прогнан, зашто је БАЧЕН, шта је учинио и шта је хтео да учини кад је био у Царству небеском!

Заборавивши то – и сву своју духовну природу која је духовна чак и у злу! – човек уопште није могао да се снађе.

Долази Христос да га подсети: хтео си да убијеш Бога, па и сада кад тражиш Бога треба да Ти буде јасно шта си хтео и зашто си од Бога одвојен. То хоћеш и сада. Доказ?

Човек пружа доказ: и овај пут човек убија Бога, распиње Га! И Бог умире.

Али и васкрсава, јер Бог је по томе Бог што је изнад смрти, по томе што смрт није божанство, те Бог може да је савлада! А човек – у свом дуализму, тј. у вери да је и Зло божанство (да је и смрт божанство, као и Бог, Добро!) – и даље верује да оно што је убијено, па ма то био и сам Бог, не може васкрснути, не може бити јаче од смрти. У дуализму, наиме, човек ипак верује да је врховно и једино божанство – СМРТ!

То је цела порука хришћанства (о Греху, о дуализму).

Хришћанство, дакле, није пуки „библизам“. (Библицистички су и јеврејство и ислам и многе хришћанске јереси.) Напротив, Библија је схватљива само кад је протумачена (и превазиђена) хришћански, тј. кад је почетак (Пад после Стварања света) протумачен КРАЈЕМ, васкрслим Христом.

Хришћанство је на тај начин исто што и „христоцентризам“: све се објашњава Христом и само Њиме. Он је једино објашњење свега, па и Пада (Греха), и Старог Завета, и целе Библије.

Ако Бог, који је убијен (као Христос на крсту), не може да васкрсне, онда је смрт јача и од Бога. Ако је смрт јача и од Бога, онда Бог није Бог. Тако Христос открива да је у дуализму – вери која је зачета Падом (вером да су и Добро и Зло божанства) – заправо вера у само једно божанство: Смрт. То божанство је Зло. Сатана је причешћем човека у тој вери (са Дрвета спознаје, тј. вере Добра и Зла) хтео да човек верује у Смрт као саму основу БИТИЈА! И свега тога (и дуализма, и Пада) човек постаје свестан тек са Христом.

Ништа од свега тога не би било јасно кад крај (есхатон, који је у Христу, омега) не би био истоветан са почетком (архе). Права садржина Пада се открива тек Спасењем. Ко не разуме Спасење, не разуме ни Пад. Нема ни појма о Паду.

Пад је чак нешто тако страшно да човек не би имао ни снаге да се с њим суочи кад му (човеку) не би у истом тренутку кад се суочава с Падом било дато и СПАСЕЊЕ ОД ПАДА.

Да дамо једно поређење, слабо, али довољно да побуди човека на мисли дубље од овога: ако човек болује од страшне и неизлечиве болести, онда му је боље да о тој својој болести нема ни појма. Саопштавати човеку да болује од болести којој нема лека и којој ће подлећи сви његови потомци (и да их неће ни имати) – то може само Сатана. Он воли истину те врсте, која убија. Тако Сатана наводи човека на „Спознају“ (како каже Библија, а мисли при томе на веру) Добра и Зла. Али Исцелитељ долази да излечи и ми сазнајемо да смо боловали од неизлечиве болести тек пошто смо већ излечени, те сад само НАКНАДНО осећамо страх од оног што је могло бити а од чега смо спасени.

Можемо сад додати само још толико да је ово ХРИСТОЦЕНТРИЧНО тумачење Пада (из Спасења) и свести о Паду (тек из свести о Спасењу) ЛИТУРГИСТИЧКО православно тумачење или, како би то рекао Киркегорд, „грчко“. Киркегорд је изражавао презир према „грчком“ тумачењу Пада, а то тумачење му је ипак било непознато. Он каже, у Појам стрепње (лит. 2. – стр. 24), да „грчка црква није дошла још ни до појма о наследном (првом) греху и назива га прародитељским“.

Христос је, дакле, човеку – спасавајући га! – открио да је Пад у човековом настојању да УБИЈЕ БОГА! А да то настојање води човека – и не само човека (човечији род, genus), него и читаву планету – у пропаст, то искрсава у свест тек са модерним појавама загађивања и уништавања природе.

Убити Бога. „Убићу Бога у Теби!“, „Убићемо Бога у вама!“; револуција као чин „јуриша на Небо!“, као „метафизичка побуна“ о којој говори и савремена књижевност; „уништење трансценденције“, одрицање од ње (од Небеског царства) итд. – то је садржина Пада (Греха) и узрок томе што се човек у овом свету осећа као БАЧЕН у њега.

Жарко Видовић, ЊЕГОШИ КОСОВСКИ ЗАВЕТ У НОВОМ ВЕКУ