Александар Дугин, ПРОГРЕС НЕ ПОСТОЈИ

Пре или касније неко је то морао рећи. Идеја прогреса представља чисту заблуду. Док се не растанемо са овом предрасудом сви наши пројекти и планови, анализе и историјске реконструкције, све наше научне представе почиваће на лажном фундаменту. Време је да завршимо са прогресом. Никакав линеарни, постепени развоја људског друштва не постоји.

Чим то признамо све ће одмах, у трену доћи на своје место.

Идеју прогреса формулисали су први енциклопедисти у XVIII веку, а свој извор она има у јеретичкој теорији Ђоакина да Фјора о три царства – Оца, Сина и Светога Дуга. Ортодоксна хришћанска традиција признаје епоху Старог и Новог Завета, то јест, епоху Оца и Сина, но после завршетка хришћанске цивилизације следи кратки период отпадништва, долазак Антихриста и затим крај света. И никакав посебан духовни препород, никакво усавршавање хришћанства се не предвиђа. Напротив, када се ера Сина заврши долази до пада човечанства – изопачења, колапса, деградације. Ђоакино да Фјора и његови следбеници, првенствено католици-фрањевци, насупрот томе, сматрали су да ће будућност бити прекрасна, а после пада средњовековне хришћанске цивилизације прорицали су наступање нечег још узвишенијег и светог.

Енциклопедисти већ нису веровали у епоху Светог Духа, а ни у Цркву, ни у самог Бога. Но, убеђеност у крај хришћанске културе су делили и радосно објавили крај религије као почетак новог друштва – праведнијег, савршенијег, рационалнијег и демократичнијег. Развијенијег.

Тако се формирала код атеиста и материјалиста – Турго, Кондорсе, Дидро, Мерсе – теорија општег прогреса човечанства, која је прилично брзо подигнута до статуса апсолутне догме. Људи Новог времена подстицани су на сумњу према свему – богу, човеку, уму, материји, друштву, хијерархији, философији, али у прогрес нису сумњали…. Не, то је превише.

Откуда таква аксиоматичност? Зашто је мишљење једног броја мислилаца – при чему не најблиставијих и најутицајнијих – одједном стекло статус догме? И зашто оно не допушта критику, рационално разматрање, постављање питања?

У томе се крије нека тајна. У Новом времену категорички је забрањено порицање прогреса. То је заједничко свим политичким идеологијама – либерализму, комунизму, национализму, свим научним школама – идеалистичким као и материјалистичким. Вера у прогрес је постала религија своје врсте. А религији докази нису потребни. Што је апсурдније тим је веродостојније.

Тако је, кренувши ка прогресу, Ново време одбацило антику, средњовековље, богословље, традиције Платона и Аристотела, хијерархију, империју, монархију, древне принципе светог сељачког рада.

Наравно, постојала је критика прогреса – и од стране традиционалиста и код неких мислилаца који су се држали цикличних представа о логици историје, и у школи европских структуралиста, и у теорији нових антрополога.

Мит о прогресу убедљиво је разорио водећи руско-амерички социолог Питирим Сорокин.

Но, у друштвеној свести – и чак у колективно несвесном – мит о прогресу је сачувао свој доминантан положај. Без обзира на све: серију великих политичких катастрофа, очигледно изопачење савремене културе, колапс друштвених система, злокобна открића психоанализе, ироничну критику Постмодерне – човечанство слепо верује у прогрес. И наставља самим тим да заоштрава ситуацију.

Но, довољно је признати да је то била јерес, ни на чему заснована хипотеза, потпуно оповргнута самим током историје, и слика стварности која нас окружује вратиће се у фокус.

Савремена цивилизација се налази, пре свега, у стању великог пропадања. Ово признање је горко, но оно није истоветно са очајањем. Ако се све покварило – а све се заиста покварило – дајте да се вратимо целовитости и здрављу, да обновимо све како је било. Док се не поквари.

Више од тога, одрицање прогреса нипошто не забрањује да се призна побољшање у овим или оним областима живота. Но, не треба из тога изводити законитост која обавезује. Нешто ће се побољшати. Нешто погоршати. И једна фаза може сменити другу. А у различитим друштвима ови циклуси – ако уопште имају неки универзални алгоритам – могу да се не подударају. Негде је сада прогрес, а негде регрес. У Русији је лето, у Аргентини зима.

Без прогреса обновићемо наш здрав разум и нашу слободу. Ми можемо изградити бољи свет, али можемо и гори. Сваки пут треба поново мислити. Упоредити, анализирати, затражити помоћ од историје, преосмислити наслеђе прошлости – без било какве надмености и предрасуда.

Хајде да учинимо наше постојање достојним. Боље него што је сада. Али да би учинили нешто у том правцу, бар један малени корак, потребно је без жалости одбацити идеју прогреса – ту опасну, разорну, изопачену јерес.

28.7.2021.

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

Извор: http://russnov.ru/aleksandr-dugin-progressa-ne-sushhestvuet

Александар Дугин, ЕКОЛОГИЈА – УСПАВЉУЈУЋА ЛАЖ

Петог јуна неки су празновали Светски дан заштите животне средине. Екологија се данас активно истура у први план. Сетимо се само оштећеног детета Грете Тунберг, која је покушала да заједно са другом децом, заустави узлетање авиона јер они повређују облаке, или због неког другог, али, у суштини сличног, разлога. То јест, Грета данас слави, и опет, по ко зна који пут, напушта школу и забавља се на јахтама са постаријим милијардерима, који су, такође, забринути за екологију.

Мирча Елијаде, велики познавалац митова и религија, једном је рекао: природа је у целини условљена културом, nature is culture bound. То је много дубље запажање од најдубље екологије. Другим речима, никакве природе, саме по себи, нема. Природа је пројекција културе и њено битије проистиче из субјекта, из духа, из културе. Какав дух, таква и природа. И ако је дух прозрачан и чист, ако је култура узвишена и божанска, таква ће бити и човекова околина. Чистом је све чисто.

Руски религиозни философи говорили су о Премудрости света. Свет је Премудар, то јест, прожет лучама Божанске мудрости. Но, опет, не сам по себи и снагом пробоја људског битија у најдаље и највише хоризонте.

Човек ствара свет заједно са Богом или – ако је без Бога, онда га немилосрдно уништава, изобличава. Загађује средину у којој живи зато што његова душа постаје нечиста или се уопште о њој не брине. Чисто телесни човек живи у чисто телесном свету. Он своје окружење чини чисто телесним. Но, то је већ само по себи гадост – живети у свету плотском, који гравитира ка дну непрестано распадајућих тела.

Напуштајући рај, човек почиње да претвара своје окружење у ад, у тржиште, у објекат који присваја и експлоатише. Почиње да изопачује природу, видећи у њој само непријатеља и предмет од кога може имати користи.

Но, таква природа – прљава, тупа, агресивна, испуњена мијазмима нечистоће и распадања – таква природа само је пород људског духа. Палог духа, болесног и изопаченог. Каква култура – таква и природа.

Наша околина је производ капитализма. Она је материјална, расподељена међу субјектима као приватна или државна својина, њоме се тргује на тржишту. А сви отпаци се беспоштедно у њу бацају као у огромну, разјапљену помијару. Но, та помијара дело је човекових руку, она је пројекција онога што је човек капитализма, материјализма и Новог доба постао – помијара.

И човек је сада то почео да примећује. Но, једино што он види јесте да се са околином дешава нешто катастрофално. И, може бити искрено, а чешће зато што глобалистички фондови то плаћају, брине се за њено спасење. Но то је, једноставно, чисто лицемерје или умна ограниченост.

Данас је уобичајено да се каже како живимо у епохи капиталоцена. Као новом аналогу плиоцена, пелеистоцена или голоцена. Управо овом капиталистичком културом, капиталистичким егоистичким и суровим погледом на свет предодређена је и савремена природа. Спасити се можемо само ако почнемо од главног – од човека. Умире и распада се, наиме, људска епоха глобалног капитализма, као кулминације европског Новог доба. Управо у Новом добу, човечанство је одлучило да убије Бога. И убило је само себе.

А наша околина је само огледало. У њој посматрамо сопствени крај.

И у таквој ситуацији, колико су само бесмислени покушаји да се „излечи огледало“, а остави оригинал у неизмењеном стању.

Ако желимо да спасимо природу, треба да спасимо културу, треба да спасимо човека. Сви проблеми су у њему и само у њему. Екологија је заправо област паралишуће илузије, област успављујућих лажи. Уместо истинског непријатеља – европског Новог доба и његове материјалистичке идеологије, која је кулминирала у либерализму и глобализму – нама предлажу да се усредсредимо на спасавање пчела. Пчеле, нико не спори, прекрасне су, трудољубиве и мудре. И њима, такође, прети смрт. Но, ако човек настави да се креће правцем којим се данас креће, чак ни спасавање пчела неће ништа променити, тим пре, што ће оне изумрети коначно – ако човек више не буде имао културу. Јер, сама природа је условљена културом и страда када се та култура руши. А она се данас руши.

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

Извор: https://katehon.com/ru/article/spasenie-prirody-tolko-cherez-spasenie-kultury