Александар Мирковић, СТРАСТИ ПО ПРЕВОДИОЦУ

СТРАСТИ ПО ПРЕВОДИОЦУ
       аутопоетички запис

1.

Све је превођење! Читав свет видљиви, и невидљиви, превођење је Прволика у (об)лик – видљиви и невидљиви. Прво Љубав запева и Песмом себе преведе у Постојање, Постојање себе у Живот, Живот себе у осећање, осећање себе у мисао, мисао себе у Слово, Слово себе у облик сликајући свет видљиви… а онда назад… све се враћа своме Творцу.

Све је стварање! „У почетку Бог створи небо и земљу“. /1/ Од Неба и Земље све је настало. Сваки наредни чин стварања у себи је носио клицу Љубави. Отуда је стварање могуће само из Љубави. Ми смо обележени Љубављу!

Све је стваралачко превођење! Стваралачко превођење Прволика у лик. Стваралачко превођење Љубави у (об)лик! Лепота света – лице је Љубави! Све је одсев Прволика!

Корен Земље је у Небу, корен Неба је у Њему. Свако земаљско питање у Њему се корени и без Њега нема одговора.

2.

На Земљи Словом сликамо Прволик у нас положен стварањем. Оличујући га – присећамо се Извора. Улога Слова је да, освешћујући слојеве стварања у себи, дођемо – до Њега у себи. Прва служба Слова није општење међу људима, већ општење са Њим у себи, а тек онда је могуће општење са другима. Јер ми о другоме можемо знати онолико колико (Га) волимо. Наше знање – сразмерно је нашој Љубави.

Све створено трајно је у мери у којој одражава Прволика. Тамо где Прволик заблиста у пуном сјају – творевина је победила Време.

3.

Између песничког и религиозног доживљаја Постојања нема разлике; и један и други се јављају – унутрашњем човеку као Љубав, а спољашњем човеку – као Лепота.

Религиозни и Песнички доживљај се разликују само у исходу. Први води – стварању Себе, други – стварању Дела.

4.

Најбоље одређење Поезије дато је у стиху Василија Жуковског: „Поезија је Бог у светим сновима земље.“ /2/ Поезија није „од овог света“, али све(т) јесте од Поезије!

Како прићи Песми? Онако како се прилази Њему, како се прилази јединој Љубави – постоји Она и само Она! Њој се предајући без остатка, стапајући се постајемо Легура, „калуп и отисак Вечног Тренутка“ /3/.

Бивајући једно са Песмом – бивамо једно са Љубављу. Ко Љубав није осетио, далека му је Поезија.

Нити има Песме без Љубави, нити Љубави без Песме. Два образа – истог Лица.

5.

Свако превођење Песме је стваралачко превођење Љубави у нови (об)лик. И као што се Прволик никада у потпуности не одрази у створеном, тако се ни Песма никада у потпуности не одрази у препеву.

Али, Прволика увек има у новоствореном (об)лику, па тако и у препеву увек има Песме. Колико је Песма у препеву јасно запевала, толико је препев – Песма.

6.

Када Песник себе у Љубави истопи, његови стихови постају Поезија. Када преводилац себе у Песми Песниковој истопи, његов препев постаје Песма и припада Поезији.

И Песма и препев су чин стварања. Свако стварање је из Љубави. Као што је Песма одсев Љубави, тако је и препев одсев Љубави у препеваној Песми.

У свему постојећем осећа се Невидљива Присутност – Љубави! У Поезији – невидљива присутност Песника. У препеву невидљива присутност – преводиоца. Колико год се трудили, печат Творца се не може сакрити. И не
треба. Важно је само пренети Сушт, обући Му ново рухо, али рухо које пристаје.

7.

Како се бирају нове речи за исту Песму? Тако што се преводилац стопи са Песмом и чека да речи саме долете привучене мелодијом Чаробне Фруле која свира само кад свирач нестане. Ројећи се око Матерње Мелодије речи слећу на своје место.

Ко не чује Мелодију не може ни певати ни препевавати. Мелодијом почиње свако Стварање. Песмом Љубави. Речи су доле, ниско, при земљи. Мелодија их подиже увис и држи. Без ње падају као труло воће.

Ко не воли – не може да чује; ко не чује – не може да види.

8.

Кажу да је Поезија оно што је изгубљено у преводу. Но, погледајмо то другачије. Једино се Поезија може пренети у поново исковану песму. Препев је оно што носи макар зрно Поезије из првостворене Песме. Ако је све изгубљено тада није реч о препеву, већ неуспелом покушају, који без животворне Поезије сâм умире.

9.

И још тврде да се мелодија првостворене Песме – не може пренети. Не може она која настаје шуштањем слова. Али може Мелодија – јер Она се једино преноси. Преображен првоствореном Песмом Преводилац је чује. И догађа
се Сретење и из Сретења се рађа Препев који је – новоиста Песма.

Као и све на овом свету препев је или – Песма Љубави, или – ништа.

10.

Све створено је јединствено и непоновљиво. „Све се догађа први пут, али на вечан начин“. /4/  Не постоје два Прволика. Тако је и препев нова а иста Песма. Као што је и сваки човек – нова а иста Песма – препев Бога. А најлеши земаљски препев је Човек Који Воли!

Александар Мирковић

НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ, избор из руске Поезије, приредио и препевао Александар Мирковић, (233-237), Сродство по избору, Каћ-Нови Сад, 2019.

Advertisements