Александар Мирковић, ПАСИЈА ПО ЈЕЛЕНИ

Јелена Ковачевић, СТРАДАЊЕ, УГ Јадовно 1941, Бања Лука, 2021.

„Поведи ме Мајко, путем твога Сина“ завршни је стих песме која отвара збирку „Страдање“ Јелене Ковачевић, и који показује да је пролог увек на Небу, а „гле, Небо је у теби“, и да су Срби, пре више од осам векова, изабрали за свој Пут – Христов пут, кога се до данас држе! Тај избор их је ујединио у духовну заједницу која се зове зове СРПСКИ НАРОД. Језик, култура, обичаји… и све што је створио народ кроз своје великане, израз је нашег (српског) доживљаја и осећања Бога.

ЛИРСКИ ХЕРОЈ песничке збирке „Страдање“ је – СРПСКИ НАРОД у доба Геноцида над Србима у „НДХ 1.0“. Није то Жртва апстрактна, метафизичка, кафкијанска за коју не знамо ко је коље, реже, сече, черечи, спаљује, кува, дере… Не! – у књизи Јелене Ковачевић и ЖРТВЕ и ЗЛОЧИНЦИ – ИМАЈУ НАЦИЈУ и ВЕРУ и ИМЕНА и крвници нису дошли са Марса већ из суседног села и говоре исти језик, али нису браћа, јер нас не чини језик браћом већ – доживљај Бога. „Кажи ми ко је твој Бог и ја ћу ти рећи ко си ти.“ Из односа према Богу човек гради све остале односе. А њихов бог „на кости је сео, у одори црној од крви тешкој./Ово је његов престо, крв и кост пут његов./Њему се пењу…“

Готово увек, Јелена Ковачевић, прилаже и историјски документ као извор песме. А документи, чак и сведочења недокланих Срба и Јевреја, често су апстрактни, „суви“… но, уроњени у “живу воду срца” Јелениног, “у чист извор љубави, туге и нежности” оживљују у песми „стабло наше прошлости“, и опет чујемо врисак, молитву, дечји плач… „Тата, спаси ме“… и тупе ударце после тога… у својој души. Књига Јелене Ковачевић је – Бол! И Љубав!

Песник изражене историјске свести – свести, схваћене као осећање „непрекинутог постојања заједнице упркос времену“, осећања присутности предака и потомака у нама – Јелена Ковачевић, узнета у Надвременост, најболније тренутке у трајању Срба „резаним грлом пева/и крв удари још једном…“, да нас подсети да жртве можемо осветити само ако их учинимо светим, а учинићемо их светим ако у њима препознамо Смисао, ако се, како Јелена у завршној песми, „Завештање“ каже: „молимо и не престајемо да се молимо“, да се „бол у љубав… разнесе“, да тако себе Преобразимо и учинимо христоликим, и да све што чинимо – чинимо у Љубав укорењени.

А сву невину децу, и жене, и немоћне… све наше жртве – опрашта или не опрашта Бог. То не знамо, то није на нама. На нама је да чувамо светло и свето Сећање, њиме прочишћени оздравимо, освестимо се, охристовимо, постанемо „мудри као змије и безазлени као голубови“, и никад не заборавимо да Зло постоји – а то је могуће само уз веру, јер да ли је нешто добро или зло знамо из сећања на своју „прву славу“, из доживљаја Бога – да постанемо снажни и спремни и – никада више не дозволимо понављање Покоља! Никад и ни по коју цену!

15. мај 2021.

Александар Мирковић

Александар Мирковић, „НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ“

Говор на представљању књиге „На путу Истине и Љубави“ у Вршцу, 28. новембра 2019.

Маја Стокин је на прелеп начин представила ову књигу, у чијем је стварању и сама учествовала, и ја јој се захваљујем на томе и на овим дивним речима.

Тешко је још нешто додати, а посебно је тешко говорити о својој књизи, јер сâма књига на најбољи начин изражава оно што је аутор желео; а нарочито је тешко говорити о књизи Поезије јер свако тумачење Поезије, и Уметности уопште, колико год било дубоко и широко, занимљиво и оригинално, осиромашује на неки начин Поезију, покушавајући да је „преведе“ на језик науке о књижевности, или психологије, философије, историје… итд. Но, Поезија, а кад кажем Поезија мислим и на Уметност уопште, није наука, нити може бити сведена на ниво мишљења, ма колико та мисао била висока и префињена. Поезија је стање људског Духа који се попео на највишу Тачку, ону Тачку „где свих времена разлике ћуте“, где не постоје „ти“ и „ја“, где венчани су „сан и јава“, где се „шири неочекивана радост“, блиста „сјај из непознатог извора… светлост, сама за себе, без везе са сунцем и светом…“, само да подсетим како су наши велики Песници покушали да изразе то – „стање“.

„Поезија је неизрецива речима…“ пева и један велики Песник из ове збирке, Иван Буњин. А то, назовимо га „стање Поезије“ у недостатку бољег израза, траје док траје стварање, док се сâмо уметничко дело: песма, слика, композиција… појављује као „отисак срца у прашини“, као сведочанство, као траг Поезије у овом свету пролазности, и као подсетник да постоји нешто вечно, непропадљиво, увек Светло, Добро, Лепо… нешто „изван сваког зла“. Наглашавам, п о д с е т н и к, јер није Поезија у бојама, у речима, у нотама…, Поезија је у нама, у човеку, највиша тачка нашег Духа којој можемо и морамо тежити, али коју не достижемо, већ нам се тајанствено дарује. „Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете…“ пева Његош, а „пламени поета“ може бити, и јесте, свако од нас у одређеним тренуцима, иако тога често нисмо свесни. То је лепо и Гете уочио када је рекао: „поезија је опште благо рода људског рода које се … увек и у свим раздобљима испољава кроз стотине и стотине људи, па нико нема разлога да буде уображен ако је срочио какву добру песму„ … А додир са „отиском Вечног Тренутка“, са уметничким делом, може и у ономе ко дело доживљава на прави начин (читаоцу, гледаоцу, слушаоцу…), пробудити Поезију, одвести његов дух до највише тачке, до Неизрецивог. Поезија је, дакле, подједнако и у ствараоцу уметничког дела, као и у ономе ко дело, свим својим бићем, доживљава. Зато је особито важно читати оригинална дела, јер нас само она воде до Поезије у нама.

„Постоји земља која се зове Бог. Русија се граничи са њом“ рекао је Р.М. Рилке, а Марина Цветајева написала: „…Русија никад није била земља земаљске карте. И они који би путовали одавде, путовали су … преко границе: видљивог. … У ту Русију верују песници“ и не само песници, додао бих, већ свака Жива Душа овог света. Та Русија, окренута потрази за последњим питањима, „проклетим питањима“, Русија окренута „исканиу Бога“, Русија која свако овоземаљско питање своди на крајње питање, на питање Смисла, испољена је, по мом мишљењу, највише и најлепше у руском Песништву. Зато је руско Песништво пребогато овим „отисцима Вечног Тренутка“ и ова књига само је покушај да се укаже на неке од ванвремених вредности којима је руска Поезија крцата. Подсетићу на још једну мисао Марине Цветајеве, такође у књизи На путу Истине и Љубави заступљене, „Савремено је: све-времено!“ Ако је тако, а јесте, онда су наши савременици сви Песници у овој књизи, као и многи који у њој нису…

На овај начин приступајући песништву, као сведочанству о Поезији, о „даху Неба у земном куту“ (Пушкин), који човека буди и, подсећајући га на његову истинску природу, – преображава, схватамо да је књизи Поезије, како каже Љубомир Симовић, пре место у рукама изгнаника, робијаша, умирућег војника, тешког болесника, одбаченог од света усамљеника… дакле, свуда где се врши Преображај, где човек, више или мање свесно стремећи највишој тачки Духа, из своје Животом ужарене, растопљене масе, ваја од себе Човека са великим почетним словом!

Како онда, Поезију схваћену на овај начин, пренети из једног језика у други?

Роберт Фрост је духовито приметио да је „поезија оно што се изгуби у преводу„. Тиме је, вероватно, желео да истакне како је задатак који се поставља пред преводиоца неостварив. Јер Песма је и Мелодија и слика и мисао… Но, ако се вратимо на претходно речено, видећемо да је заправо Поезија само оно што се НЕ МОЖЕ изгубити у преводу, оно што је ван језика, ван времена. И само То се може пренети, и само То је разумљиво у свим временима, свим људима. Но да би се Она пренела у други језик, преводилац и сâм, читајући песму, мора доспети до врха Духа или му се приближити, дакле, мора доживети Поезију, а онда дозволити да се речи саме појаве привучене Мелодијом невидљиве Чаробне фруле. Важно је, дакле, а мислим, и једино могуће, пренети Сушт, изабрати му и обући рухо које пристаје, а за то је потребно, осим пометутог доживљаја, и оно што се зове вештина: знање језика, познавање културе и историје, богатство речника… Но, све то, без доживљаја Поезије, донеће само технички сјајан али беживотан препев.

Тако схваћену Поезију најлепше је описао Жуковски, стихом који је и мото ове књиге: „Поезија је Бог у светим сновима земље“; и ова књига исходи из овако доживљене и схваћене Поезије.

На крају желим да се захвалим Градској библиотеци у Вршцу и г-ђи Весни Златичани на позиву, Андрији Ратковићу на организацији и Анђелији Стојановић на прелепом музичком програму, и свима вама који сте дошли вечерас. Хвала!

Вршац, 28.11.2019.

Александар Мирковић

Александар Мирковић, СТРАСТИ ПО ПРЕВОДИОЦУ

СТРАСТИ ПО ПРЕВОДИОЦУ
       аутопоетички запис

1.

Све је превођење! Читав свет видљиви, и невидљиви, превођење је Прволика у (об)лик – видљиви и невидљиви. Прво Љубав запева и Песмом себе преведе у Постојање, Постојање себе у Живот, Живот себе у осећање, осећање себе у мисао, мисао себе у Слово, Слово себе у облик сликајући свет видљиви… а онда назад… све се враћа своме Творцу.

Све је стварање! „У почетку Бог створи небо и земљу“. /1/ Од Неба и Земље све је настало. Сваки наредни чин стварања у себи је носио клицу Љубави. Отуда је стварање могуће само из Љубави. Ми смо обележени Љубављу!

Све је стваралачко превођење! Стваралачко превођење Прволика у лик. Стваралачко превођење Љубави у (об)лик! Лепота света – лице је Љубави! Све је одсев Прволика!

Корен Земље је у Небу, корен Неба је у Њему. Свако земаљско питање у Њему се корени и без Њега нема одговора.

2.

На Земљи Словом сликамо Прволик у нас положен стварањем. Оличујући га – присећамо се Извора. Улога Слова је да, освешћујући слојеве стварања у себи, дођемо – до Њега у себи. Прва служба Слова није општење међу људима, већ општење са Њим у себи, а тек онда је могуће општење са другима. Јер ми о другоме можемо знати онолико колико (Га) волимо. Наше знање – сразмерно је нашој Љубави.

Све створено трајно је у мери у којој одражава Прволика. Тамо где Прволик заблиста у пуном сјају – творевина је победила Време.

3.

Између песничког и религиозног доживљаја Постојања нема разлике; и један и други се јављају – унутрашњем човеку као Љубав, а спољашњем човеку – као Лепота.

Религиозни и Песнички доживљај се разликују само у исходу. Први води – стварању Себе, други – стварању Дела.

4.

Најбоље одређење Поезије дато је у стиху Василија Жуковског: „Поезија је Бог у светим сновима земље.“ /2/ Поезија није „од овог света“, али све(т) јесте од Поезије!

Како прићи Песми? Онако како се прилази Њему, како се прилази јединој Љубави – постоји Она и само Она! Њој се предајући без остатка, стапајући се постајемо Легура, „калуп и отисак Вечног Тренутка“ /3/.

Бивајући једно са Песмом – бивамо једно са Љубављу. Ко Љубав није осетио, далека му је Поезија.

Нити има Песме без Љубави, нити Љубави без Песме. Два образа – истог Лица.

5.

Свако превођење Песме је стваралачко превођење Љубави у нови (об)лик. И као што се Прволик никада у потпуности не одрази у створеном, тако се ни Песма никада у потпуности не одрази у препеву.

Али, Прволика увек има у новоствореном (об)лику, па тако и у препеву увек има Песме. Колико је Песма у препеву јасно запевала, толико је препев – Песма.

6.

Када Песник себе у Љубави истопи, његови стихови постају Поезија. Када преводилац себе у Песми Песниковој истопи, његов препев постаје Песма и припада Поезији.

И Песма и препев су чин стварања. Свако стварање је из Љубави. Као што је Песма одсев Љубави, тако је и препев одсев Љубави у препеваној Песми.

У свему постојећем осећа се Невидљива Присутност – Љубави! У Поезији – невидљива присутност Песника. У препеву невидљива присутност – преводиоца. Колико год се трудили, печат Творца се не може сакрити. И не треба. Важно је само пренети Сушт, обући Му ново рухо, али рухо које пристаје.

7.

Како се бирају нове речи за исту Песму? Тако што се преводилац стопи са Песмом и чека да речи саме долете привучене мелодијом Чаробне Фруле која свира само кад свирач нестане. Ројећи се око Матерње Мелодије речи слећу на своје место.

Ко не чује Мелодију не може ни певати ни препевавати. Мелодијом почиње свако Стварање. Песмом Љубави. Речи су доле, ниско, при земљи. Мелодија их подиже увис и држи. Без ње падају као труло воће.

Ко не воли – не може да чује; ко не чује – не може да види.

8.

Кажу да је Поезија оно што је изгубљено у преводу. Но, погледајмо то другачије. Једино се Поезија може пренети у поново исковану песму. Препев је оно што носи макар зрно Поезије из првостворене Песме. Ако је све изгубљено тада није реч о препеву, већ неуспелом покушају, који без животворне Поезије сâм умире.

9.

И још тврде да се мелодија првостворене Песме – не може пренети. Не може она која настаје шуштањем слова. Али може Мелодија – јер Она се једино преноси. Преображен првоствореном Песмом Преводилац је чује. И догађа
се Сретење и из Сретења се рађа Препев који је – новоиста Песма.

Као и све на овом свету препев је или – Песма Љубави, или – ништа.

10.

Све створено је јединствено и непоновљиво. „Све се догађа први пут, али на вечан начин“. /4/  Не постоје два Прволика. Тако је и препев нова а иста Песма. Као што је и сваки човек – нова а иста Песма – препев Бога. А најлеши земаљски препев је Човек Који Воли!

Александар Мирковић

НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ, избор из руске Поезије, приредио и препевао Александар Мирковић, (233-237), Сродство по избору, Каћ-Нови Сад, 2019.