Алек Вукадиновић, ТРАГАЊЕ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ ХАРМОНИЈОМ

1.

Први задатак српског националног бића данас, по мом осећању, јесте да успостави и изгубљену хармонију између националног и цивилизацијског у себи. Питање изгубљене хармоније, коју је Србија у својој мучној историји и досезала и успостављала, данас је најургентније питање које она као европска држава мора решавати. То је истовремено питање односа националног и светског, питање односа српског национа према светском духу, према коме је Србија у свом златном добу имала хармоничан однос. Србија као затворена паланка, или Србија као једна отворена цивилизација – не сме данас да буде дилема ниједног разумног Србина.

Тежња за националним идентитетом и опредељење за политичку демократију нису били антагонизми кроз српску историју. Овај антагонизам је паклени изум наше најновије политичке историје, настао у орвеловској лабораторији. Теза по којој се истовремено не може бити и демократа и Србин, јер, наводно, чим једном „сване“ другом аутоматски „смркне“ (теза о два узајамна гробара која не могу истовремено бити и у истом свету постојати), прави је мајдан за језуитске манипулације. А то је најпакленији покушај да се српско стабло искриви и деформише. Србија је увек ратовала против светског зла, у свим ратовима Света са светским злом била је на правој страни, увек на страни Света и Светског поретка, а против варварских офанзива.

Кад год је кроз своју мучну историју успевала да изрони у светлост слободе, хтела је да се уклопи у светски правни и демократски поредак. А кад је,коначно, у двадесетом столећу, после вишевековног пакла, изронила у сунчану чистину, дочекао ју је нови апокалиптични јахач, помрачени комунистички батинаш, који ју је просто самлео и бацио поново у окове, одузевши јој и оно што је у тим мучним вековима сачувала. Зато је Србија мученица; свет ће морати и кад-тада да то упише црвеним словима у свој календар. Она је мученица и данас кад се управо са њеним светињама језуитски манипулише. Национално незасићена, жељна свога народа и својих матичних територија, тренутно најокупиранија и најзастрашенија земља на Балкану, и у Европи, она је погодна мета за манипулације, права изабраница језуита. Комунисти заиста имају најскупљег таоца, чија се вредност не може измерити, таоца пред којима застаје дах. Тај је талац: српски народ и његов национални интерес.

Ако хоћете демократију, знајте шта је на другом тасу ваге: тај талац пред којим застаје дах. То је најдубљи разлог, и у томе је садржана тајна, што се, и поред генералних промена у Источној Европи, Србија готово оглушила о нови демократски поредак.

2.

Србија мора да трага за хармонијом, односно да тежи да поново успостави хармонију на свом духовном стаблу. Духовни корени српског националног бића су добро поринути. У великим дубинама наше словенско-византијске цивилизације, у њеним архетипским матрицама, поринути су корени српског духовног и стваралачког бића.

Ми смо данас заборавили филозофске и имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативно удубљивање и филозофску спекулацију, као основне особине те мисли и тог духа на њиховим изворима. Светосавска дубина и благост, корени духовни и мистични српског духовног бића, загонетна и тамна потка наше душе, као и наше, српско-византијске стваралачке имагинације, њен у основи филозофски нагон, ми смо данас потиснули као нешто нама страно. Познат је отпор на који су, у прошлом и у овом столећу, готово по правилу наилазили светски врхови наше књижевности; а познато је наше традиционално потискивање средњовековне духовне баштине – што је речит документ.

Треба ли овог пута указивати, а на то сам већ у више наврата имао прилике да укажем, да српска стваралачка традиција има два крила: историјско и аисторијско, земаљско и небеско. Потребна су нам оба крила да бисмо летели, па не можемо летети без једног, и то оног духовног и небеског. Наша новија духовна и културна тенденција као да показује да бисмо ми радо ушли у ризик да летимо управо без овог другог крила.

Сигурно да постоји добар број разлога, много тамних места у нашој историји, која су просто диктирала наш прагматизам, налог референцијалности у нашој култури и уметности, наше окретање пре физици историје него метафизици имагинације и духовности. Али то није, нити сме бити алиби за духовно самокастрирање, за одсецање читавог једног крила на српском духовном стаблу. Изазови стваралачке имагинације и филозофске рефлексије, стваралачки рафинман и духовност, имагинативни узлети и замаси вишег реда, на нашој јединственој српско-византијској основи, завештање су нашег стваралачког и духовног бића, чији смо велики дужници. Зар нас на то не опомиње и надземаљски сјај наших фресака и икона, који нас из дубина наше древне цивилизације надземаљски обасјава?

3.

На крају, не знам која је сврха разговора у време кад се на европском тлу, на наше очи, формира једна нова фашистичка формација, која себе зове државом. Фолклор помраченог ума опет улази у свет на велика врата националног интереса. И тако улазимо у свет ентропије и апсурда! Као да национални интерес једног народа није ограничен националним интересом другог и других народа. А шта тек ако национални интерес једног народа угрожава и сам животни опстанак другог? Где је ту онда основни цивилизацијски интерес, на који се тако издашно позивамо?

Зла срећа српског народа да живи на раскомаданим територијама и у различитим поднебљима обавезује савремене ксенофобе на цивилизацијско размишљање. Јер цивилизацијски интерес, који је шири од националног, обавезује их да обуздају свој убилачки фолклор. Поготово, фолклор помраченог ума, букнуо на овом простору 1941. године, пред којим црвени историја.

Изгледа да је двадесети век обележен ритмом смењивања негативних енергија. Тоталитарни режими смењују се у концентричним круговима. Имали смо класни геноцид, у најцрњој бољшевичкој варијанти; нови геноцидни круг, на расној основи, у варијанти помраченог фирера, доврхуниле су својим злоделима усташе. Затим је Источно црно царство, у свом идеолошком лудилу, држало више од половине човечанства у концентрационом логору. И сад на крају века, кад се свет нада да коначно почине од зла, Балкан се, овде и сада, готово у галопу претвара у лудницу.

Пред нама данас искрсава читав низ ургентних питања. Од питања како изаћи из пакленог окружења у који нас је увукао титоизам, до питања борбе за социјални и егзистенцијални опстанак. Али једно питање, уколико нам је стало до опстанка у савременој цивилизацији, чини се да је судбинско. За Србију ово питање гласи: како коначно успоставити политичку демократију, како већ једном архивирати бункер једне пропале идеологије, и тако уклонити последњу препреку за повратак у Европу, тамо где је Србији место и где је одувек била. А то
је колико питање првог реда за Србију, толико и светски процес, који се нити може, нити сме зауставити.

На Филозофско-књижевној школи
у Крушевцу, 1994.

Алек Вукадиновић

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, О УСПОСТАВЉАЊУ ХАРМОНИЈЕ НА ДУХОВНОМ СТАБЛУ

2.

Србија мора да трага за хармонијом, односно да тежи да поново успостави хармонију на свом духовном стаблу. Духовни корени српског националног бића су добро поринути. У великим дубинама наше словенско-византијске цивилизације, у њеним архетипским матрицама, поринути су корени српског духовног и стваралачког бића.

Ми смо данас заборавили филозофске и имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативно удубљивање и филозофску спекулацију, као основне особине те мисли и тог духа на њиховим изворима. Светосавска дубина и благост, корени духовни и мистични српског духовног бића, загонетна и тамна потка наше душе, као и наше, српско-византијске стваралачке имагинације, њен у основи филозофски нагон, ми смо данас потиснули као нешто нама страно. Познат је отпор на који су, у прошлом и у овом столећу, готово по правилу наилазили светски врхови наше књижевности; а познато је наше традиционално потискивање средњовековне духовне баштине – што је речит документ.

Треба ли овог пута указивати, а на то сам већ у више наврата имао прилике да укажем, да српска стваралачка традиција има два крила: историјско и аисторијско, земаљско и небеско. Потребна су нам оба крила да бисмо летели, па не можемо летети без једног, и то оног духовног и небеског. Наша новија духовна и културна тенденција као да показује да бисмо ми радо ушли у ризик да летимо управо без овог другог крила.

Сигурно да постоји добар број разлога, много тамних места у нашој историји, која су просто диктирала наш прагматизам, налог референцијалности у нашој култури и уметности, наше окретање пре физици историје него метафизици имагинације и духовности. Али то није, нити сме бити алиби за духовно самокастрирање, за одсецање читавог једног крила на српском духовном стаблу. Изазови стваралачке имагинације и филозофске рефлексије, стваралачки рафинман и духовност, имагинативни узлети и замаси вишег реда, на нашој јединственој српско-византијској основи, завештање су нашег стваралачког и духовног бића, чији смо велики дужници. Зар нас на то не опомиње и надземаљски сјај наших фресака и икона, који нас из дубина наше древне цивилизације надземаљски обасјава?

Алек Вукадиновић, ТРАГАЊЕ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ ХАРМОНИЈОМ (одломак)

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И МЕТАФИЗИКЕ

Природа и историја биле су различито дарежљиве како према географији овог поднебља, тако и према народу који је у њој засновао своје постојање. Што је природа, најчешће пуном шаком, давала, то је историја немилостиво узимала. Као што нема ниједног метра ове наше јадне земље који није долина плача, тако нема ни једног јединог дана који није позориште патње, позорница метежа и побрканих рачуна историје, чије је зло дежурало. Историја је била, заиста, сурова у својој доследности: чим би страни завојевач за кратко скинуо чизму са нашег врата, домаћи би често похитао да на исто место притисне стену. Имало смо, тако, Турке, али и Милоша Обреновића; па затим, опет, „обреновиће“, све новије и новије. Српски народ је из историје бежао у аисторију, у бајке, у Небеско царство. Од снова и визија стварао је своје Небо, а на њему исписивао Таблице, своје свете законе Истине и Лепоте, своје моралне и цивилизацијске идеје, које су га сачувале до данас.

Тешко је наћи народ који је у целом свом мукотрпном постојању тако судбински живео у два паралелна света, историјском и аисторијском. У целом средњем веку имамо овај укрштај као парадигму, ово умирање у историји а васкрсавање ван ње, у „небесима“, у песмама и бајкама ванземаљских светова. И духовно песништво српскога народа одражава овај мученички крст, ово непрекидно распеће, па историјско и аисторијско, духовно и световно, допиру до нас кроз најболније спојеве: плач и молитву, мисао и јецај, скрушеност пред вратима неба, али и рађање над изгубљеном слободом и унесрећеном домовином, над рушевинама најдивније цивилизације коју је јужна Европа у средњем веку имала. Овај укрштај, рођен у тами наше историјске судбине, као да је постао правило за српску књижевност. Историја је хтела да он буде најсимболичније верификован управо код нашег великог нововековног песника, Његоша. Као у народној песми, као она два крила која не могу „једно без другога“, тако небесна, метафизичка Луча стоји поред Горског вијенца, огрезлог у овоземаљски свет и историју. Парадигма за нашу поезију – песник између „славуја“ и „змаја“ или боље речено, песник са славујем и змајем у себи, као Љубомир Симовић, кога видимо како са оба ова крила, оба висинска, узлеће и траје у нашем песништву. Симовић, песник Словенских елегија, али и Симовић, са љутим змајевским жаром у Источницама.

На овом јадном, земљотресном тлу, где су невоље и неправде увек биле код своје куће, ствараоцу, значајном човеку, писцу и интелектуалцу, јавној личности, тешко је било искључити се из историје и историјске судбине свога народа, историје свога језика и матерњег поднебља. Српски песници су или чували језик и матерњу мелодију, те националне светиње првога реда, трагајући за исконом народне душе и националном формулом певања, или су се хватали у коштац са злом историјском и национал- ном судбином, тим великим темама српске књижевности. Видимо, опет, како и сама историја укршта два крила, језичко имагинативно и национално-историјско. Света су нам оба ова крила, и опет, као у народној песми, не могу једно без другога.

Не видим како би се писац, као дежурна свест и савест свога времена и свога народа, како би се могао искључити из историје зла свога доба. Метафизичари, утописти, који пред својим духовним очима непрекидно имају божанске узоре, увек су и увек ће заоштравати своју оптику према стварности. Песник који има осећање надживота, који непрекидно у души осећа искон света, увек ће у овом свету и животу, овде доле, осећати светски мрак, историју зла и бешчашћа, лудницу и тамницу у исти мах. Трагично осећање света само је друга страна песниковог осећања надживота. Кад би у овом свету постојало само метафизичко зло – смрт и пролазност, коначно и кобно настајање свега до чега нам је у овом животу стало, јад и таштина света, вечно роварење вечних људских зала у нама и око нас – било би напретек мотива за наше перманентно незадовољство и немали унутрашњи мрак. А шта да кажемо онда о Додатном злу, злу које непрекидно у овај свет уносе политички и идеолошки терор, нељудско насиље власти. Њим је историја зла, заиста, бескрајно обогаћена.

Налазимо се пред лицем најактуелнијих питања о улози писца у времену, питања о ангажману и дезангажману, говору и ћутању. Најприродније би било схватање да сваки писац ствара према својој вокацији (будући да једино тако може дати стварни допринос књижевности), али је сваки прави писац, писац који заслужује да се назове тим именом, дужан да узме учешћа у стварима од јавног интереса. Није писац свилопреља која тихо и спокојно преде и тка у својој свиленој постељи. На танак лед такве „метафизике“ писац на крају 20. века не би смео да се насуче. Било је и увек ће бити покушаја да се висинско у човеку претвори у хоризонталу, и да се ропски и азијатски кетман протури као приручник лепог васпитања за писце и интелектуалце.

Београдски писци су то, као што је познато, најодлучније одбацили. Писац мора и данас, и управо данас, када је зло у експанзији, сачувати своју душу и своју везаност за људски род. Писац насушан и жив, свест и савест свога народа, писац који своје висинске енергије упућује тамо где су изостале, писац увек једнак себи и истрајан у својој неравноправној борби са злом, писац који не сме ни умрети док зло постоји!

Очигледно је да је свет данас, за савременог човека, „постао више мора него нада“. Тим је драгоценије трагање за сваком тачком отпора таквом злу. У друштвима у којима идеологију нема ко да критикује, будући да је „краљица“ једном заувек донела суд о својој „лепоти“, у таквим друштвима улога писца и интелектуалца знатно се усложњава. Свако ћутање писца у таквим друштвима само умножава поразе, само шири и поспешује ону пустињу која убрзо и немилосрдно долази. Сигурно је да постоји један остатак атавизма, један нагомилани страх, који је у односима интелигенције и власти наслеђен. Али писац с краја двадесетог века мора бити свестан да живи у једној отвореној цивилизацији, а не у паланкама затворених друштава. Свет више не подноси паланке ни њихове примитивне и поробљивачке идеологије. Уосталом, све идеологије које су од својих грађана захтевале сервилност и послушност, које су их васпитавале да ћуте као рибе у конзерви, убрзо су им суспендовале сва људска права, па и право на живот. На срећу, није свуда тако. Постоји још увек европска и светска традиција демократије и цивилизације, она традиција која нас је као луча одржања водила кроз векове. Када је недавно председник једне европске и цивилизоване земље поново победио на изборима, прво што је изјавио за јавност било је да неће радити на „унапређењу доктрине“, него на унапређењу својих грађана. Тако говори модерни, просвећени владар. Бајна „краљица“, господарица живота, која од јутра до мрака слави своје жезло и своју доктрину, на ту свету обавезу је заборавила. Као она Бела Индијанка, која је, у дубокој амнезији, заборавила свет.

Кад светски поредак бива нарушен, говорио је Хајзенберг, постоји „тенденција“, подједнако божанска и људска, да се он поново успостави. Дужност је сваког човека да у том великом послу учествује. Колика је дужност писца, како пред судом историје, тако и пред императивима цивилизације – можемо сами да закључимо.
1989.

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, РЕЧ ПЕСНИКА

Кад се песник нађе у улози ризничара и антологичара пред сопственим делом, онда настаје једна и пријатна и деликатна ситуација. Старо поређење да се песник у овој улози осећа као родитељ међу својом децом сасвим је основано. Родитељ подједнако воли своју децу и, као право родитељско биће, не прави разлике међу њима, али и слути и осећа сваку танчину, сваку нијансу, по којима се она међусобно разликују. Песник интимно осећа сваки звук своје песме, њене преливе и нијансе, атмосфе ру, боје, тактилне и визуелне тананости, њену укупност. На известан начин, песник је у свакој својој књизи сам себи антологичар: песничка интуиција и критичко расуђивање, као спојени судови, учествују у сваком његовом стваралачком чину, и не могу се раздвојити.

У књижарама и библиотекама, у рукама најшире читалачке јавности, најмање је оних песничких избора које су сачинили сами песници. Онај који је повезан најинтимнијим нитима са оним што је створио ретко је позиван да свом творачком благу буде ризничар. Зато су самоизбори песника увек изазивали особиту пажњу и културне и читалачке јавности.

Нимало случајно свом песничком самоизбору дао сам наслов Свети кров, по једној од својих најдражих песама. Рођен у близини Високих Дечана, у учитељској породици у којој је црквена традиција била канон, ову димензију светог примио сам и упио, како рођењем, тако и одгојем. И сáмо осећање за језик и мелодију, као чист поклон музâ, потхрањивано је, затим, како у породичном дому (где је негован култ и усмене и писане поезије), тако и у искуствима најраније младости. Велика очева библиотека, бајковити свет књига, мелемна зрачења фресака и икона у родном окружењу, црквено појање, сусрет питомине и дивљине у завичајном пејзажу, пејзажу предака, све је то испуњавало мој мозак и моју имагинацију магнетизмом, који ће се преточити у песништво. Исконска склоност ка загонетном, гномском и параболичном изражавању у поднебљу мог порекла, где се златна јабука фолклорне гране увек пресијавала попут дугиних боја, много је утицала на основне нагоне моје поезије, и њену склоност како ка језгровитом, тако и чаровитом.

Од самог почетка песничког стварања до данас нисам се поколебао у уверењу да само оно што је дубоко укорењено у матерње може давати светске плодове. Поготово једна књижевност као што је наша, која има тако богату народну баштину и тако дубоке корене своје традиције. Златоносне мајдане и чаробне рудокопе свога неисцрпног народног блага. Као што читамо у једном златоусном писму нашег језика: „Дубоко ту у песничком тлу нашег језика (ван кога се не може учинити ниједан крилати корак у поезији) леже, често запретани под маховином заборава, извори наших великих, прошлих и будућих, песничких токова… Ми можемо само да се поносимо поетским благом свога народа, јер не морамо лутати по свету.“ И, заиста, за будућност српске поезије и творачке речи нашег поднебља не треба бринути, све док је тако дубоких корена нашег духовног и језичког памћења, неисцрпног блага наших народних ризница, као и „нашег чаробног језика“.

Као песник језика и језичке мелодије, непосредно сам, својим стварањем, искусио да језик „зна“, односно меморише знања старија од знања свих нас, од сваког појединачног искуства. У њему као да је записан, и заувек сачуван, сâм искон онога што смо били, што јесмо и што ћемо бити. Зато ми је од свих књижевних признања која сам добио најдраже и најсветије оно слово узнесења којим ми је саопштено да ми се „Жичка хрисовуља“ додељује за „духовну лирику испевану на пређи древних сазвучја српског језика“. Веће и узвишеније признање један национални песник не може пожелети.

Сваки песник уноси у своју поезију одређени свет значења, до којег му је особито стало. Али чи талац има право да песму доживљава на свој начин, да и сам међу песмама одабира и драгуљари. На тај начин се читалац и сам стваралачки укључује у живот дела. У овај самоантологијски избор, Свети кров, унео сам искључиво оне песме које су имале и високо књижевно признање, и изузетан читалачки пријем. Ово је, наравно, један од могућих избора моје поезије, из које се могу правити и другачији, и знатно шири избори. Али један овакав избор, који је, како бих рекао, прављен за читаочеву душу, избор је, пре свега, по мери душе и имагинације.
Јануар 2002.

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, УМЉЕ И ЗАУМЉЕ

„Бог ти даје први стих, а на теби је да наставиш даље“, говорио је Пол Валери. Песник „подневног сунца“, „златног поднева“, картезијанске светлости у бићу, чувен по интелигенцији, музикалној али не и понорној, рекао је имагинацији: Не! И, заиста, није ли „Млада Парка“ само један пожар картезијанског сунца у историји француске културе. Сјај и беду картезијанског логоса најбоље је уочио француски математичар и филозоф Гастон Башлар, који је у свом касном животном добу открио имагинацију као „врх природе“, а остатак свог живота посветио изучавању фасцинантних лепота песничке речи. Откривши божанско у стварима и „божанску компоненту“ у природи, Башлар се никад више није вратио логосу науке.

Индикација је првога реда, која ће у времену које долази тек добијати у значају, да је Башлар у откривању песничке магије мирно прошао поред Валерија, а задржао се на једном другом модерном француском песнику, песнику словенског порекла, Оскару Милошу. И заиста, кад отворимо златну књигу француске модерне поезије, лако ћемо уочити два опозитна песничка универзума: један
картезијански и логоцентричан, који оличава Валери; и други, ониричан и поноран, који оличава Оскар Милош.

Слично опозиту ова два песника у француској лирици, на стаблу светске културе јасно се уочава опозиција две оштро супротстављене духовности: једне западњачке, рационалне и логоцентричне; и друге, словенске, ирационалне и богоцентричне. Оно што је (дух логике и науке), немилосрдни дух рација за биће Запада, то је „божанска компонента“ у словенско-византијском универзуму.

Дах светог и ониричког, „директна онтологија“, божанска тенденција ствари и појава уткана је у срж нашег српско-византијског бића, као наша небеска тапија. По њој се препознајемо, кроз њу илуминирамо у светској ноћи. И као што наспрам Логоса стоји Понор, тако наспрам музикалне интелигенције стоји музикална имагинација. И као што музикализовани ум допире из острашћених регија свести, тако мелодијска имагинација долази из краја без имена, заумног хармонијума и метафизичких сфера, којима се границе не назиру. У нашој стваралачкој традицији постоји израз Тамни вилајет, који уједињује бројне архетипове, и у чијим непојамним дубинама благује драго камење неба и земље. Тамни вилајет боје и звука, Тамни вилајет језика, Тамни вилајет смисла и значења. Питамо се који је то свет у којем архетипови круже, они из ванземних сфера, и ови земни, а опет небесни, тамновилајетски. Као укрштени знаци неког светог писма, које је Бог тестаментирао за изабране… „Нирвана“, „Можда спава“, „Утопљене душе“… „Међу јавом и мед сном“, „Фрула“, „Утва златокрила“, „Тренутак сунцокрета“… јесу ли то јединице светих простора, монаде божје промисли, звуци и зраци из Елизијума… врхови природе. Врхови природе положени у златни музеј светског песништва.

Пол Валери, као ни пре њега Хегел, није ни слутио да ће крај XX века протећи опет у знаку Божанства, и то оног које не припада ни природи, ни XIX веку, већ које као наша бесмртна суштина господари и светом и сваким временом. У свим врхунским делима српске културе, која су њена висина и њено небо, видимо, као по мери божје визије, присуство ове духовне и стваралачке промисли. А песник под чијим смо се крилом овде окупили и који нас сада гледа, бесмртнији него икада, склопио је први, и једном за свагда, завет српске културе са Небом.

Хвала најболнијем од свих метафизичара, небеском магу, чеду Елизијума, на најсветијем од свих тестамената – тестаменту Божанском!

Беседа на завршној свечаности Дисовог пролећа

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

 

Алек Вукадиновић, ПЕСМА КОЈА ЈЕ УПИЛА МНОШТВО ЗНАЧЕЊА ПОСТАЛА ЈЕ РОМОР

Песму „Кућа и гост“ овога пута издвајам зато што ми се она прва јавила у низу песама којима ми се причуо звук једне давне, тамне и далеке мелодије. И звучно и ликовно она допире са прага најдаљег сећања. Настала је сва у тамним додирима и на једном тамном исходишту имагинације, одакле мислим да се једино могу јавити овакви одјеци. У песмама које је изазвала домогао сам се још звукова са истог извора.

***

Нешто као сећање, прачаролија, првобитност. као да сам се вратио у неко старо доба, да опет постанем млад.

***

Каква је то горка, тамна и тешка мелодија, – како лековита. Као да је од искона боравила у некој давној тами, запечаћена, па сад, ето, пробила. Ја сам то место из ког њена горка тама веје.

Кућа, гост, лампа, ноћ, ти тамни петли који однекуд зуре, све то долази однекуд, из неке тајне незнани као из Душе сећања, и натапа ми мозак топлином, неким топлим струјама чије је зрачење благотворно.

***

Те песме, ти зраци – оне су у првом реду мелодије и боје, а ипак кроз њих стурји сва моја духовна суштина, сви предмети мојих мисли, и то исказани и том самом мелодијом, и целим збивањем у песми. Песма не нуди своја значења као „роба у излогу“, него и саопштава својим имагинативним умом: сликом, мелодијом, атмосфером, наговештајем: формама вишег реда.

Песма на тај начин има више живота: она се најпре доживљава као мелодија, мелодијска целина, а одмах затим као песма-значење, песма-слика, односно праслика, архетипска ситуација, и тако даље. Другим речима, она тако постаје вишезначна творевина: као да има више песама у једној песми.

***

Само је једнозначност гласна.
Песма која је упила мноштво значења постала је ромор.

***

То што се значење одмах не види, што је затамњено, то само значи да је песма потпуна, да је виши ум имагинације на делу. Једном сам рекао и то бих увек могао поновити: То што се види у једној песми није та песма

***

Песник је нужно структуриран огњиштем, родним тлом из којег је израстао, простором у којем су хиљадама година живели његови атоми. Он је такође и Укрштај: измешан са Небом, биће трансценденције.

У нашој стваралачкој традицији постоји израз Тамни вилајет, за све оно што долази из имагинативне незнани, из највећих архетипских дубина националног бића. Тамни вилјатет боје и звука, Тамни вилајет језика, Тамни вилајет смисла и значења. Колико је то до дна наше, и колико је то у самом срцу модерне епохе!

Алек Вукадиновић, ПЕСМЕ, СКЗ, Београд, 2003

Алек Вукадиновић, МАЛИ РЕЧНИК ФРАГМЕНАТА

(изводи из разговора)

1.
Сопствено песничко здање указује ми се у виду двојног сунца: на једној страни потпуно осамостаљено језикотворно здање (језичко-мелодијско плетиво), а дубље у позадини „сунце“ другог здања, које га у стопу прати, значењска грађевина, дубинска истост првог света. Потпуни негатив класичној перцепцији песништва, где су позиције управо обратне.

2.
Врло стара и врло модерна линија српске поезије (најстарија, свакако, једна од најмодернијих, такође), и сама је у себи врло разуђена. Заједничко јој је то да комуницира са дубоким архетипским слојевима националног бића, његовим језичким и имагинативним матрицама. Парадоксално је, али само на први поглед, да је ова дубоко национална жица српског песништва, истовремено и дубоко светска, његова светска линија.

3.
Једном је речено да се човек не приближава истини ходајући простором. То савршено одговара мом езотеризму, мојој филозофији унутрашњег постојања. Ја не спадам у писце који освајају површину и са лакоћом клизе по омотачу спољашњег света. Ја засецам према дубини, дубим свој каменолом, као свој лични тамни вилајет, испуњен унутрашњом светлошћу…

4.
Пишући своје књиге као епове, и удубљујући се у свој имагинативни свет, скидајући љуштуру по љуштуру са света привида, наишао сам на „даљински“ простор, који ми се указао као метасвет у односу на свет привида. Продор у даљинску сферу ствари и појава, у њихове ултраструктуре, то је за мене било ово откриће.

А кад би скривени импулс имагинације Далеких укућана проговорио, и осврнуо се на своје дело, једна његова рационализација стваралачког чина била би: „Зауставио сам стваралачки чин, као на успореном филму, а сам стваралачки процес, силе протока тога процеса, ставио у средиште песме… Тако сам дошао до стихова као крајње редукованих суштина, белина и чистина, који зраче једино белином, као снежнобели онтолошки докази на рубовима духовног свемира“.

5.
Црно-црни онтолошки докази чекали су ме на једном другом рубу свемира. Потпуно издавајње црне боје и звука зла открили су ми XX век. Велики део књиге Укрштени знаци и у целини Тамни тâм, сушта су објава „црног на црном“, које је и апокалиптика и онтологија, истовремено. Кад своју поезију погледам у целини, од књиге Кућа и гост па све до песама које данас објављујем,осећам се као пред оним излогом на који сам, једног врелог јулског дана, изненада наишао, а у којем је „шаролики свет“ онтолошких доказа непрекидно кружио, кружио и кружио…

6.
У природи је мог песничког нагона да од позитива прави негатив, да ирационализује. Јасноћа, гласност, отворени искази, буквална значења, за мене су исувише на површини. Моја енергија их превазилази.

7.
Наспрам тренутачног и варљивога стоји ентелехија, а наспрам импресионизма: епифанија.

8.
„Ружа језика“ и јесте једна врста Песме над песмама, језички апсолут, суштаство језика. Истовременост бића и језика. Истост. Као што алхемија тежи филозофском камену, тако језичка имагинација од праискона тежи Ружи језика. Ружа језика је метафора за онај највиши сусрет језика и значења, који биће и језик сањају од праискона. Ја сам, у магновењу, спонтано, именовао тај нагон „ружом језика“, и мислим да је он сада именован. Рекао сам, то је један нагон онтолошке традиције песничког стварања. Осећа се кроз Упанишаде, Елејску филозофију бића, кроз алхемијску традицију, а затим се развија на водећем крилу модерне светске поезије, у малармеанској традицији, и то углавном на француском и шпанском подручју.

Хоћу да кажем, кад смо већ ту, да је управо српско крило светског песништва, са својим специфичним „тамним вилајетом“, садржавало потенцијалност „руже језика“. Али од ње, у нашој језикотворној традицији, у којој иначе затичемо високо песништво, ни у једном периоду нема ни трага, зато што у њој, осим делимичних изузетака, влада натурална изворност, а нема интелектуалне и онтолошке традиције певања, нити уклапања у њене европске и светске токове.

Свакоме ствараоцу, који то јесте, Бог додељује одређену деоницу, која је само његова, па је ову деоницу „руже језика“, која се по сили сопствених закона, барокно развија, у облику фуге, односно језичко-звучне полиморфије, у апсолутном складу са законима „двојног сунца“ (на шта опет указујем) – доделио мени.

Алек Вукадиновић, Мали речник фрагмената (стр. 479-482), Предачка мелодија Алека Вукадиновића /зборник радова/, ИНСТИТУТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И УМЕТНОСТ, ДУЧИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, ИЗ ПОЕТИЧКОГ ДНЕВНИКА

1.
Још од најранијег детињства моја склоност ка мелодијском начину изражавања водила ме је ка неким необичним сазнањима. Веома рано сам осетио да поједини искази-звуци воде ка неким много дубљим стварностима од оних које познаје обични, фигуративни исказ. Изговарајући једну исту мисао, ова два исказа не говоре исто. Имао сам утисак, који се временом потврдио, да обични говорни исказ говори „о“ нечему, а специфични звучни исказ, као да долази из неког другог света, показује саму ту ствар. Другим речима, то „нешто“ показује се у самом свом суштаству, тј. стиче онтолошки доказ.


Много година касније, када је ова урођена склоност почела давати тон мом песништву, отварали су ми се, један по један, нови простори сазнања. Они су извирали из мог путовања кроз језик, из мојих понирања у његове нутрине, кроз које су ми се разастирали нови сазнајни и стваралачки светови, онтолошке, космолошке и есхатолошке природе, до којих не бих могао доћи ни на један други начин. Ове специфичне околности су ми омогућиле да изражавам интелектуалне и апстрактне идеје свога доба, као и да уроним у она збивања, о којима говоре моје најновије књиге.


Ова од самог рођења надосетљивост за језик и мелодију, и њихове ултрапросторе, отварала ми је вид према апсолутној стварности, и њеним бројним аспектима, што је најдубље искуство мога песништва, и што показује Скала на којој се оно развија. Између осталих, два необична искуства: „бело на белом“ (Далеки укућани), и „црно на црном“ (добар део Укрштених знака и Тамни тâм), затим скала иде преко ефеката поунутрашњења звука, тј. бога језика, као и читавог низа језикотворних ефеката који су иманентни део моје поезије, а на које критика непрекидно указује. Ако постоји нешто што Скала оповргава, то је коначност, па се питање бића и постојања, као и целокупног устројства универзума, у кључу мога песничког искуства непрекидно указује као бездан отвореног бескраја, односно Отворено дело Бога, чије се границе нигде не назиру, и у којем су тајанство, неизрецивост и недокучивост – једино до чега допиремо.

2.
Свет и постојање су пуни бесконачног смисла, и истовремено: бесконачног бесмисла. Пуни су бесконачног бесмисла зато што је тај бесконачни смисао осуђен на смрт и пропадање. Песимизам и нихилизам су израз, лице бесконачне божје туге. Свет је добио смисао кад је прво биће заживело; свет је изгубио смисао кад је прво биће умрло.

3.
Путујући кроз језик и његове архе, његове давнине и тамнине, путовао сам и кроз време најмлађег часа, а у једном тренутку ова времена као да су постала једно. Одједном сам чуо страшне гласове, и сав се најежио. Језик се тада окренуо мени, и рекао: „А сад погледај око себе“. И, гле, заиста: оно што сам чуо у њему, видео сам свуда око себе.


Али је зато ту Ружа језика, велики божји град који се гради у језику, свет изван добра и зла, „Даљина пуна срећних слика“ (како то пише у песми „Кућни завет“), уметност као „превладано безнађе“, здање творачког постојања, које подиже Песник. А реч о песми као „превладаном безнађу“ узносе завршни стихови „Кућног реза“:

Пореч била реч ти Крила
Крилу вечног
Ништавила

Алек Вукадиновић, Из поетичког дневника (стр. 474-476), Предачка мелодија Алека Вукадиновића /зборник радова/, ИНСТИТУТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И УМЕТНОСТ, ДУЧИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, ПРЕД ЈЕДНИМ ПРИЗОРОМ

Једном приликом, крећући се од Теразија према Славији, видео сам у једном излогу призор који ме је просто приковао, а који је био прави мали модел онога што је био мој доживљај имагинације. Била је то једна посуда од финог стакла, елипсастог облика, у којој је нека густа течност непрекидно кружила, и у том непрекидном кружном току (чији је извор и покретач био невидљив) непрекидно илуминирала и опализирала у најраскошнијем спектру пригушених и патинизираних боја, у мноштву чудесних кругова, од све самих претакања и преливања. Боје су се сваког трена смењивале, опализирале: од ултраљубичасте, затворене, пригушено тамне, до исто тако пригушене, затамњене плавозелене, кандиласте, па до благо засенчених, патинизираних боја старог злата, – све у истој атмосфери. Непрекидна исијавања, непрекидно смењивање боја и облика, а исто биће, иста ентелехија. Био је то неограничени, неисказиви ток бескраја, онај „шаролики свет ново-
платонске филозофије“ у непрекидном кружењу, у најспиритуалнијим разменама флуида и наговештаја, у вечном току.

Одмах сам се сетио пригушеног спектра своје поезије, пригушено љубичастих, затамњених боја Поноћних чаровања, „Коловрата“, „Пејзажа куће“, „Лампе и ноћи“, које су се мешале са бојама старог злата, као у песмама „Ружа језика“, „Слово Григорија Дијака“ (и читавог низа песама из књига Кућа и гост и Ружа језика) – преко затамњених плавокандиластих боја из Трагом плена („Ловчев сан“, „Вечна слика“, и др.), до загаситих сивотамних зрачења „Куће најтиших слика“.

Своје песме сам увек видео као боје и мелодије (или боје-мелодије), као зрачне монаде, иза којих увек стоји једна иста срж духовног јаства, која управо кроз њих, те боје-мелодије, њихова исијавања, показује своја бројна лица, себе саму, неисцрпне облике своје истости, своју бит и ентелехију. Сведочећи увек један исти, отворени бескрај, као неограниченост и „неисцрпност битка у нама“.

Алек Вукадиновић, Пред једним призором (стр. 472-473) Предачка мелодија Алека Вукадиновића /зборник радова/, ИНСТИТУТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И УМЕТНОСТ, ДУЧИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, ПОЕТИЧКИ ФРАГМЕНТИ

Постмалармеовска епоха у поезији развијала се у духу дијалога између ноетичког и поетичког, исто
је на линији даљег развоја ових односа довело до дијалога културе и природе.
*
У просторима поезије има много тога што песма искаже сопственим језиком, али се теоријско- -поетички не може рационализовати.
*
Песник није више само пасивни медијум који чека да му се Муза јави да дословно пренесе њен диктат, како су то схватали романтичари, него активни стваралачки чинилац који, обузет божанским импулсом, активно узвраћа својом творачком снагом.
*
Језичко-мелодијски дар и дар за језикотворство су урођени и рађају се са песником, тј. пренаталне су природе. Они откривају предачко-архетипску потку сваког песника и чувари су предачког наслеђа.
*
Настојао сам да створим један модерно заснован песнички еп, кроз кратке лирске форме, о чему сведочи цела композиција књига и песама, од књиге Кућа и гост, до Песничког атељеа. Наша модерна критика, особитог дара и кôва, препознала је ово моје усмерење, о чему је исцрпно и убедљиво писала.
*
Песма која то јесте, треба у принципу да испуњава три услова: 1) да извире из најдубљих слојева једног индивидуалног посебства, 2) да избија из најдубљих архетипских фондова националне имагинације, и 3) да се из тих дубинских слојева и матрица спаја са универзалијама.
*
Песма у митско-бајковитом сазвучју није песма која опева митолошку грађу, готове песме и мотиве, изворе дескрипције. То је песма која је натопљена атмосфером бајке, мита, густе архетипске слике, која зари и зрачи мелодијом родног тла, а свим осталим елементима укључује се у универзалије.
2013

Алек Вукадиновић, Пред једним призором (стр. 477-478), Предачка мелодија Алека Вукадиновића /зборник радова/, ИНСТИТУТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И УМЕТНОСТ, ДУЧИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ, Требиње, 2014