Никола Милошевић, СЛОВО О АЛЕКУ ВУКАДИНОВИЋУ

Много пута, када сам покушавао да некако искажем оно што песничко умеће чини, долазила ми је у сећање слика призме. Као што се кроз призму прелама сунчев зрак, тако велики песник — а о великом песнику данас беседимо — кроз неку уметничку призму прелама једнобојни језик свакодневнице, и његово казивање се онда разлистава у седам дугиних боја.

Седам дугиних боја, слика која дакако може, као и свака друга, само приближно да искаже оно што уметничко, посебно песничко умеће јесте, и коју бих најпре покушао да доведем у везу са оним што би се могло назвати мелодијом песничког казивања, дакако мелодијом песничког казивања Алека Вукадиновића. Не једном смо призивали у сећање име његовог духовног и уметничког претече, Момчила Настасијевића, за кога се често може чути и прочитати да је заправо само сабирао народно уметничко благо.

Да одмах кажем, ја тако не мислим. Не мислим да је песник, дакако онај прави, само неко ко тражи и налази благо што га је неко исковао пре њега. Држим да би се пре могло рећи да је песник — кујунџија, и то у двоструком значењу тог израза. Најпре тако што врши одбир у уметничком народном благу, а потом тако што оно одабрано спрегне у неку нову уметничку целину, које у народном изворном казивању нема, нити је може бити.

Једнако тако, дало би се, чини ми се, тврдити да је тај исти песник, кога призивамо као духовног претечу нашег слављеника, и значења своја искивао помоћу оне исте уметничке призме. Помоћу речи — он сам каже „докле се речју ухватити може“ — настојао је он да нас суочи са оним тајновитим што надилазе ствари овоземаљске, и што ми, нашим приближними сиромашним људским језиком, исказујемо кроз слику принца таме, и Господа Бога што са тим принцем борбу води, и у њој на крају надвлада.

Али, ако бисмо сад тврдили да је Алек Вукадиновић неко ко просто и једноставно наставља тог свог великог претходника, и ако бисмо можда помислили да се само душа Момчила Настасијевића преселила у његово тело, мислим да онда опет не бисмо били на правом трагу.

Алек Вукадиновић је — можда би се једино тако ово поређење дало одржати — Момчило Настасијевић нашег времена. Он дакле није неко што на трагу неког свог претходника, не надилазећи тај траг, нешто казује, он је онај који само полази од тог трага, да би кренуо неком својом, сопственом стазом, условно говорећи, и да би исковао нови, непоновљиви и никад досад на нашем језику исказани говор.

Најпре, дакакао, у оној мелодијској равни. Ако се Настасијевић ослањао, као што јесте, на народни говор и његово звучање, Алек Вукадиновћ то не чини. Он, додуше, успева у оно што је заиста велико уметничко умеће, да у неким својим стиховима осамостали мелодијско казивање, онако — ево опет једног поређења које ми се и овом приликом намеће — као што у некој просторији, у којој су некад воћке неке биле  лебди, још увек њихов мирис. Кад воћку гледамо, никад не бисмо помислили да се њен мирис може издвојити и слободно лебдети, независно од њеног тела. Па тако, кад реч класичних песника читамо, ми једнако тако држимо да се мелодија не може, попут тог мириса, издвојити и слободно лебдети над тим језичким телом.

Али да тако ипак може бити, показао је то Момчило Настасијевић, а потом, на свој и само свој начин, Алек Вукадиновић. Не једном, долазила ми је у сећање она строфа његова, коју ћу ево изговорити за ову прилику: „Гонич кроз благу нејасноћу / Рођене смрти слика сушта  / Уснуо прати плен што ноћу / У смрти благи крај се спушта. „

Ослушните мелодију тих стихова и видећете колико је умеће овога песника, односно како се слободно извила та мелодија, рекло би се, сасвим независно од њеног језичког тела.

Али не само то. Алек Вукадиновић успео је да на свој, опет само свој начин, и само полазећи од трага Момчила Настасијевића, дакле непоновљиво и јединствено, у речи преточи, опет колико се речју дохватити може, оно што надилази ствари овога света. Од њега потичу и неке друге песме велике снаге, које нас суочавају са савременим обличјем кнеза таме, песме у којима се наслућује последње време у коме јесмо, са прозорљивошћу — опет једна народна реч — која се можда може равнати још само са Откровењем Јовановим. Алек Вукадиновић није само дакле велики песник, он је и велики прозорљивац, који је долазак кнеза таме на ове просторе наговестио. Међутим, као и многи такав други наговештај, остао је то нажалост онај глас вапијућег у пустињи.

Истовремено с тим, Алеку Вукадиновићу пошло је за руком да у речи, опет колико речи дакако могу, уобличи и сазнање о оном који на небу пребива, и пред кога ћемо сви ми пре или после доћи, па ће пред њега доћи и кнез таме и сви они који му овде доле служе. Дозволите ми да тако и завршим ово кратко и, по природи ствари, пригодно излагање. Данас ми овде одајемо почаст истинском принцу свих српских песника, Алеку Вукадиновићу, а онима који су му такву почаст одали, служи на част што су му је одали.

Зборник АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ песник, Народна библиотека „Радослав Веснић“, Краљево, 2001. (Никола Милошевић, Слово о Алеку Вукадиновићу, стр. 11-13)

Advertisements

Алек Вукадиновић, МОЈА ДУХОВНА ЗНАЧЕЊА

(…) А сада ћу рећи нешто о својим духовним значењима.

Ако постоји кључ у којем су ми се овај свет и универзум, као и ово постојање, такорећи од самог рођења, указивали и отварали, онда је то био кључ „мистичног устројства света“. Као што је Свети извор, у духу православне апофатике, апсолутно недосећан, неисказив и несазнатљив, тако је и овај свет, као његово дело, „изван сваке очигледности“. Иза онога што се види, увек сам осећао и назирао оно што се не види, а које као да је било стварније од свега видљивог. А оно што је било највидљивије као да је било најстварније и најприсутније.

Ово осећање света, доживљај бића и космоса као мистерије, није се умањило него чак интензивирало искуством песничког стварања. Оно што сам доживео у току самог чина писања, гласови и објаве које сам чуо са дна језичког памћења, из дубине искони, кроз језичке и звчне архе, пресудно је утицало на формирање моје слике света, на мој доживљај бића и космоса. У часовима таквих искустава затицао сам себе како се питам: шта то језик зна, и каква знања и упозорења, из давних времена, садржи у себи овај језичко-звучни искон који ми се објављивао. Истовремено, то најдревније као да ми је отварало увид у ово најсавременије, а древност и савременост, најстарији и најмлађи час, као да су се измешали. Са друге стране, овај пра и арха језик, као да је допирао из најдубљих матрица националног бића, из прадубина матерњег, носећи у себи срж онога што јесмо, што смо били и што ћемо бити.

Осетљив до преосетљивости на звучно-значењска преплитања, и истрајавајући на њиховом крсту, убрзо сам дошао до једног стања језика, у којем су звук и значење једно, и у којем су ми се отварала, попут обасјања, неизмерна пространства онтолошког. На радикално тајновит начин, путевима спирала и завојница, тих космичких „пречица“, искусио сам да се онотлошко претвара у ехатолошко и религиозно, у сушту духовност, у дословно боготражитељство. Значи ли то да нас на крају сваке понорне онотологије чека Бог, и да интелектуалне и филозофске идеје, које надилазе картезијанске параметре, нужно завршавају на капијама од који је ratio изгубио кључ. Имагинативни ум, на који управо мислим, пре спада у ккатегорије протословенске и источновизантијске духовности, мистичне и обожене, него у арсенал западнокартезијанског логоцентризма.

Не можемо да кажемо ни једну реч у овој Светој години, а да се не подсетимо да је она заиста Света, јубиларно двехиљадита од рођења Спаситеља, који је сишао овде доле, у овоју долину плача, за своју патњу и муку, а за наше добро и спасење. Не можемо да заборавимо ни који је ово део времена, овај век којим се двомиленијум завршава, ни шта је он за свет значио. Подсетићу и овог пута на онај древни апокриф, по коме је у неко древно и прадревно доба, неком кобном игром судбине, пре деоби времена, овај век припао сатани. Као што смо и видели, а ХХ век је у целости иза нас, одсуство Божје је обележило највећи део његовог трајања. И поред  бројних изума и открића, висинских кôта науке и уметности, ово је био век перманентих офанзива зла, какве прошла времена ни памте, и које трају до данас.

У целом свом боготражитељском искуству, у шта спада највећи део моје поезије, настојао сам да сугерирам одсуство и присуство Бога, на начин који је мени био одређен, задат и записан. А шта песнику остаје да чини друго, у најоскуднијем часу Оскудног времена? Завршном песмом књиге Тамни там и Беле басме, чији је наслов у знаку питања Боже — у шта а која првобитно носи наслов „Распеће“, сугерирао сам овај час распећа, кобни укрштај и коштац Бога и Небога, на крају овог века. Имао сам осећај да је Зло на врхунцу. Али кад зло узме нарочитог маха, и кад покаже најсуровије лице, каже једна древна мисао, то је истовремено и вест да му долази крај, и да знаци добра и спасења стижу у свет. Поклапа ли се то и са нашим општим и заједничким предосећањем и прижељкивањем Бога, слутњом његовог Другог доласка, који већ данас баца своје божанске зраке на ХХI век. А о чему у целини пева, и светлим рухом чежње за његовим Другим доласком, и светли, и одева се, моја најновија књига, Божји геометар.

Јер, као што рече Стивен Рансимен, у књизи Византијска цивилизација: Шта је Цар, раван апостолима, шта је чак и сам Цариград, велики град, драг Богу и његовј мајци, кад се пореде са Христом Спаситељем и славним дворовима неба?“

Алек Вукадиновић, РЕЧ У СВЕТОЈ ГОДИНИ (одломак из говора приликом уручења Жичке хрисовуље, на Преображење Господње 2000., стр. 16-18), преузето из књиге „АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ песник“, група аутора, НБ Радослав Веснић, Краљево, 2001.

Алек Вукадиновић, ТРАГАЊЕ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ ХАРМОНИЈОМ

1.

Први задатак српског националног бића данас, по мом осећању, јесте да успостави и изгубљену хармонију између националног и цивилизацијског у себи. Питање изгубљене хармоније, коју је Србија у својој мучној историји и досезала и успостављала, данас је најургентније питање које она као европска држава мора решавати. То је истовремено питање односа националног и светског, питање односа српског национа према светском духу, према коме је Србија у свом златном добу имала хармоничан однос. Србија као затворена паланка, или Србија као једна отворена цивилизација – не сме данас да буде дилема ниједног разумног Србина.

Тежња за националним идентитетом и опредељење за политичку демократију нису били антагонизми кроз српску историју. Овај антагонизам је паклени изум наше најновије политичке историје, настао у орвеловској лабораторији. Теза по којој се истовремено не може бити и демократа и Србин, јер, наводно, чим једном „сване“ другом аутоматски „смркне“ (теза о два узајамна гробара која не могу истовремено бити и у истом свету постојати), прави је мајдан за језуитске манипулације. А то је најпакленији покушај да се српско стабло искриви и деформише. Србија је увек ратовала против светског зла, у свим ратовима Света са светским злом била је на правој страни, увек на страни Света и Светског поретка, а против варварских офанзива.

Кад год је кроз своју мучну историју успевала да изрони у светлост слободе, хтела је да се уклопи у светски правни и демократски поредак. А кад је,коначно, у двадесетом столећу, после вишевековног пакла, изронила у сунчану чистину, дочекао ју је нови апокалиптични јахач, помрачени комунистички батинаш, који ју је просто самлео и бацио поново у окове, одузевши јој и оно што је у тим мучним вековима сачувала. Зато је Србија мученица; свет ће морати и кад-тада да то упише црвеним словима у свој календар. Она је мученица и данас кад се управо са њеним светињама језуитски манипулише. Национално незасићена, жељна свога народа и својих матичних територија, тренутно најокупиранија и најзастрашенија земља на Балкану, и у Европи, она је погодна мета за манипулације, права изабраница језуита. Комунисти заиста имају најскупљег таоца, чија се вредност не може измерити, таоца пред којима застаје дах. Тај је талац: српски народ и његов национални интерес.

Ако хоћете демократију, знајте шта је на другом тасу ваге: тај талац пред којим застаје дах. То је најдубљи разлог, и у томе је садржана тајна, што се, и поред генералних промена у Источној Европи, Србија готово оглушила о нови демократски поредак.

2.

Србија мора да трага за хармонијом, односно да тежи да поново успостави хармонију на свом духовном стаблу. Духовни корени српског националног бића су добро поринути. У великим дубинама наше словенско-византијске цивилизације, у њеним архетипским матрицама, поринути су корени српског духовног и стваралачког бића.

Ми смо данас заборавили филозофске и имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативно удубљивање и филозофску спекулацију, као основне особине те мисли и тог духа на њиховим изворима. Светосавска дубина и благост, корени духовни и мистични српског духовног бића, загонетна и тамна потка наше душе, као и наше, српско-византијске стваралачке имагинације, њен у основи филозофски нагон, ми смо данас потиснули као нешто нама страно. Познат је отпор на који су, у прошлом и у овом столећу, готово по правилу наилазили светски врхови наше књижевности; а познато је наше традиционално потискивање средњовековне духовне баштине – што је речит документ.

Треба ли овог пута указивати, а на то сам већ у више наврата имао прилике да укажем, да српска стваралачка традиција има два крила: историјско и аисторијско, земаљско и небеско. Потребна су нам оба крила да бисмо летели, па не можемо летети без једног, и то оног духовног и небеског. Наша новија духовна и културна тенденција као да показује да бисмо ми радо ушли у ризик да летимо управо без овог другог крила.

Сигурно да постоји добар број разлога, много тамних места у нашој историји, која су просто диктирала наш прагматизам, налог референцијалности у нашој култури и уметности, наше окретање пре физици историје него метафизици имагинације и духовности. Али то није, нити сме бити алиби за духовно самокастрирање, за одсецање читавог једног крила на српском духовном стаблу. Изазови стваралачке имагинације и филозофске рефлексије, стваралачки рафинман и духовност, имагинативни узлети и замаси вишег реда, на нашој јединственој српско-византијској основи, завештање су нашег стваралачког и духовног бића, чији смо велики дужници. Зар нас на то не опомиње и надземаљски сјај наших фресака и икона, који нас из дубина наше древне цивилизације надземаљски обасјава?

3.

На крају, не знам која је сврха разговора у време кад се на европском тлу, на наше очи, формира једна нова фашистичка формација, која себе зове државом. Фолклор помраченог ума опет улази у свет на велика врата националног интереса. И тако улазимо у свет ентропије и апсурда! Као да национални интерес једног народа није ограничен националним интересом другог и других народа. А шта тек ако национални интерес једног народа угрожава и сам животни опстанак другог? Где је ту онда основни цивилизацијски интерес, на који се тако издашно позивамо?

Зла срећа српског народа да живи на раскомаданим територијама и у различитим поднебљима обавезује савремене ксенофобе на цивилизацијско размишљање. Јер цивилизацијски интерес, који је шири од националног, обавезује их да обуздају свој убилачки фолклор. Поготово, фолклор помраченог ума, букнуо на овом простору 1941. године, пред којим црвени историја.

Изгледа да је двадесети век обележен ритмом смењивања негативних енергија. Тоталитарни режими смењују се у концентричним круговима. Имали смо класни геноцид, у најцрњој бољшевичкој варијанти; нови геноцидни круг, на расној основи, у варијанти помраченог фирера, доврхуниле су својим злоделима усташе. Затим је Источно црно царство, у свом идеолошком лудилу, држало више од половине човечанства у концентрационом логору. И сад на крају века, кад се свет нада да коначно почине од зла, Балкан се, овде и сада, готово у галопу претвара у лудницу.

Пред нама данас искрсава читав низ ургентних питања. Од питања како изаћи из пакленог окружења у који нас је увукао титоизам, до питања борбе за социјални и егзистенцијални опстанак. Али једно питање, уколико нам је стало до опстанка у савременој цивилизацији, чини се да је судбинско. За Србију ово питање гласи: како коначно успоставити политичку демократију, како већ једном архивирати бункер једне пропале идеологије, и тако уклонити последњу препреку за повратак у Европу, тамо где је Србији место и где је одувек била. А то
је колико питање првог реда за Србију, толико и светски процес, који се нити може, нити сме зауставити.

На Филозофско-књижевној школи
у Крушевцу, 1994.

Алек Вукадиновић

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, О УСПОСТАВЉАЊУ ХАРМОНИЈЕ НА ДУХОВНОМ СТАБЛУ

2.

Србија мора да трага за хармонијом, односно да тежи да поново успостави хармонију на свом духовном стаблу. Духовни корени српског националног бића су добро поринути. У великим дубинама наше словенско-византијске цивилизације, у њеним архетипским матрицама, поринути су корени српског духовног и стваралачког бића.

Ми смо данас заборавили филозофске и имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативно удубљивање и филозофску спекулацију, као основне особине те мисли и тог духа на њиховим изворима. Светосавска дубина и благост, корени духовни и мистични српског духовног бића, загонетна и тамна потка наше душе, као и наше, српско-византијске стваралачке имагинације, њен у основи филозофски нагон, ми смо данас потиснули као нешто нама страно. Познат је отпор на који су, у прошлом и у овом столећу, готово по правилу наилазили светски врхови наше књижевности; а познато је наше традиционално потискивање средњовековне духовне баштине – што је речит документ.

Треба ли овог пута указивати, а на то сам већ у више наврата имао прилике да укажем, да српска стваралачка традиција има два крила: историјско и аисторијско, земаљско и небеско. Потребна су нам оба крила да бисмо летели, па не можемо летети без једног, и то оног духовног и небеског. Наша новија духовна и културна тенденција као да показује да бисмо ми радо ушли у ризик да летимо управо без овог другог крила.

Сигурно да постоји добар број разлога, много тамних места у нашој историји, која су просто диктирала наш прагматизам, налог референцијалности у нашој култури и уметности, наше окретање пре физици историје него метафизици имагинације и духовности. Али то није, нити сме бити алиби за духовно самокастрирање, за одсецање читавог једног крила на српском духовном стаблу. Изазови стваралачке имагинације и филозофске рефлексије, стваралачки рафинман и духовност, имагинативни узлети и замаси вишег реда, на нашој јединственој српско-византијској основи, завештање су нашег стваралачког и духовног бића, чији смо велики дужници. Зар нас на то не опомиње и надземаљски сјај наших фресака и икона, који нас из дубина наше древне цивилизације надземаљски обасјава?

Алек Вукадиновић, ТРАГАЊЕ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ ХАРМОНИЈОМ (одломак)

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И МЕТАФИЗИКЕ

Природа и историја биле су различито дарежљиве како према географији овог поднебља, тако и према народу који је у њој засновао своје постојање. Што је природа, најчешће пуном шаком, давала, то је историја немилостиво узимала. Као што нема ниједног метра ове наше јадне земље који није долина плача, тако нема ни једног јединог дана који није позориште патње, позорница метежа и побрканих рачуна историје, чије је зло дежурало. Историја је била, заиста, сурова у својој доследности: чим би страни завојевач за кратко скинуо чизму са нашег врата, домаћи би често похитао да на исто место притисне стену. Имало смо, тако, Турке, али и Милоша Обреновића; па затим, опет, „обреновиће“, све новије и новије. Српски народ је из историје бежао у аисторију, у бајке, у Небеско царство. Од снова и визија стварао је своје Небо, а на њему исписивао Таблице, своје свете законе Истине и Лепоте, своје моралне и цивилизацијске идеје, које су га сачувале до данас.

Тешко је наћи народ који је у целом свом мукотрпном постојању тако судбински живео у два паралелна света, историјском и аисторијском. У целом средњем веку имамо овај укрштај као парадигму, ово умирање у историји а васкрсавање ван ње, у „небесима“, у песмама и бајкама ванземаљских светова. И духовно песништво српскога народа одражава овај мученички крст, ово непрекидно распеће, па историјско и аисторијско, духовно и световно, допиру до нас кроз најболније спојеве: плач и молитву, мисао и јецај, скрушеност пред вратима неба, али и рађање над изгубљеном слободом и унесрећеном домовином, над рушевинама најдивније цивилизације коју је јужна Европа у средњем веку имала. Овај укрштај, рођен у тами наше историјске судбине, као да је постао правило за српску књижевност. Историја је хтела да он буде најсимболичније верификован управо код нашег великог нововековног песника, Његоша. Као у народној песми, као она два крила која не могу „једно без другога“, тако небесна, метафизичка Луча стоји поред Горског вијенца, огрезлог у овоземаљски свет и историју. Парадигма за нашу поезију – песник између „славуја“ и „змаја“ или боље речено, песник са славујем и змајем у себи, као Љубомир Симовић, кога видимо како са оба ова крила, оба висинска, узлеће и траје у нашем песништву. Симовић, песник Словенских елегија, али и Симовић, са љутим змајевским жаром у Источницама.

На овом јадном, земљотресном тлу, где су невоље и неправде увек биле код своје куће, ствараоцу, значајном човеку, писцу и интелектуалцу, јавној личности, тешко је било искључити се из историје и историјске судбине свога народа, историје свога језика и матерњег поднебља. Српски песници су или чували језик и матерњу мелодију, те националне светиње првога реда, трагајући за исконом народне душе и националном формулом певања, или су се хватали у коштац са злом историјском и национал- ном судбином, тим великим темама српске књижевности. Видимо, опет, како и сама историја укршта два крила, језичко имагинативно и национално-историјско. Света су нам оба ова крила, и опет, као у народној песми, не могу једно без другога.

Не видим како би се писац, као дежурна свест и савест свога времена и свога народа, како би се могао искључити из историје зла свога доба. Метафизичари, утописти, који пред својим духовним очима непрекидно имају божанске узоре, увек су и увек ће заоштравати своју оптику према стварности. Песник који има осећање надживота, који непрекидно у души осећа искон света, увек ће у овом свету и животу, овде доле, осећати светски мрак, историју зла и бешчашћа, лудницу и тамницу у исти мах. Трагично осећање света само је друга страна песниковог осећања надживота. Кад би у овом свету постојало само метафизичко зло – смрт и пролазност, коначно и кобно настајање свега до чега нам је у овом животу стало, јад и таштина света, вечно роварење вечних људских зала у нама и око нас – било би напретек мотива за наше перманентно незадовољство и немали унутрашњи мрак. А шта да кажемо онда о Додатном злу, злу које непрекидно у овај свет уносе политички и идеолошки терор, нељудско насиље власти. Њим је историја зла, заиста, бескрајно обогаћена.

Налазимо се пред лицем најактуелнијих питања о улози писца у времену, питања о ангажману и дезангажману, говору и ћутању. Најприродније би било схватање да сваки писац ствара према својој вокацији (будући да једино тако може дати стварни допринос књижевности), али је сваки прави писац, писац који заслужује да се назове тим именом, дужан да узме учешћа у стварима од јавног интереса. Није писац свилопреља која тихо и спокојно преде и тка у својој свиленој постељи. На танак лед такве „метафизике“ писац на крају 20. века не би смео да се насуче. Било је и увек ће бити покушаја да се висинско у човеку претвори у хоризонталу, и да се ропски и азијатски кетман протури као приручник лепог васпитања за писце и интелектуалце.

Београдски писци су то, као што је познато, најодлучније одбацили. Писац мора и данас, и управо данас, када је зло у експанзији, сачувати своју душу и своју везаност за људски род. Писац насушан и жив, свест и савест свога народа, писац који своје висинске енергије упућује тамо где су изостале, писац увек једнак себи и истрајан у својој неравноправној борби са злом, писац који не сме ни умрети док зло постоји!

Очигледно је да је свет данас, за савременог човека, „постао више мора него нада“. Тим је драгоценије трагање за сваком тачком отпора таквом злу. У друштвима у којима идеологију нема ко да критикује, будући да је „краљица“ једном заувек донела суд о својој „лепоти“, у таквим друштвима улога писца и интелектуалца знатно се усложњава. Свако ћутање писца у таквим друштвима само умножава поразе, само шири и поспешује ону пустињу која убрзо и немилосрдно долази. Сигурно је да постоји један остатак атавизма, један нагомилани страх, који је у односима интелигенције и власти наслеђен. Али писац с краја двадесетог века мора бити свестан да живи у једној отвореној цивилизацији, а не у паланкама затворених друштава. Свет више не подноси паланке ни њихове примитивне и поробљивачке идеологије. Уосталом, све идеологије које су од својих грађана захтевале сервилност и послушност, које су их васпитавале да ћуте као рибе у конзерви, убрзо су им суспендовале сва људска права, па и право на живот. На срећу, није свуда тако. Постоји још увек европска и светска традиција демократије и цивилизације, она традиција која нас је као луча одржања водила кроз векове. Када је недавно председник једне европске и цивилизоване земље поново победио на изборима, прво што је изјавио за јавност било је да неће радити на „унапређењу доктрине“, него на унапређењу својих грађана. Тако говори модерни, просвећени владар. Бајна „краљица“, господарица живота, која од јутра до мрака слави своје жезло и своју доктрину, на ту свету обавезу је заборавила. Као она Бела Индијанка, која је, у дубокој амнезији, заборавила свет.

Кад светски поредак бива нарушен, говорио је Хајзенберг, постоји „тенденција“, подједнако божанска и људска, да се он поново успостави. Дужност је сваког човека да у том великом послу учествује. Колика је дужност писца, како пред судом историје, тако и пред императивима цивилизације – можемо сами да закључимо.
1989.

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, РЕЧ ПЕСНИКА

Кад се песник нађе у улози ризничара и антологичара пред сопственим делом, онда настаје једна и пријатна и деликатна ситуација. Старо поређење да се песник у овој улози осећа као родитељ међу својом децом сасвим је основано. Родитељ подједнако воли своју децу и, као право родитељско биће, не прави разлике међу њима, али и слути и осећа сваку танчину, сваку нијансу, по којима се она међусобно разликују. Песник интимно осећа сваки звук своје песме, њене преливе и нијансе, атмосфе ру, боје, тактилне и визуелне тананости, њену укупност. На известан начин, песник је у свакој својој књизи сам себи антологичар: песничка интуиција и критичко расуђивање, као спојени судови, учествују у сваком његовом стваралачком чину, и не могу се раздвојити.

У књижарама и библиотекама, у рукама најшире читалачке јавности, најмање је оних песничких избора које су сачинили сами песници. Онај који је повезан најинтимнијим нитима са оним што је створио ретко је позиван да свом творачком благу буде ризничар. Зато су самоизбори песника увек изазивали особиту пажњу и културне и читалачке јавности.

Нимало случајно свом песничком самоизбору дао сам наслов Свети кров, по једној од својих најдражих песама. Рођен у близини Високих Дечана, у учитељској породици у којој је црквена традиција била канон, ову димензију светог примио сам и упио, како рођењем, тако и одгојем. И сáмо осећање за језик и мелодију, као чист поклон музâ, потхрањивано је, затим, како у породичном дому (где је негован култ и усмене и писане поезије), тако и у искуствима најраније младости. Велика очева библиотека, бајковити свет књига, мелемна зрачења фресака и икона у родном окружењу, црквено појање, сусрет питомине и дивљине у завичајном пејзажу, пејзажу предака, све је то испуњавало мој мозак и моју имагинацију магнетизмом, који ће се преточити у песништво. Исконска склоност ка загонетном, гномском и параболичном изражавању у поднебљу мог порекла, где се златна јабука фолклорне гране увек пресијавала попут дугиних боја, много је утицала на основне нагоне моје поезије, и њену склоност како ка језгровитом, тако и чаровитом.

Од самог почетка песничког стварања до данас нисам се поколебао у уверењу да само оно што је дубоко укорењено у матерње може давати светске плодове. Поготово једна књижевност као што је наша, која има тако богату народну баштину и тако дубоке корене своје традиције. Златоносне мајдане и чаробне рудокопе свога неисцрпног народног блага. Као што читамо у једном златоусном писму нашег језика: „Дубоко ту у песничком тлу нашег језика (ван кога се не може учинити ниједан крилати корак у поезији) леже, често запретани под маховином заборава, извори наших великих, прошлих и будућих, песничких токова… Ми можемо само да се поносимо поетским благом свога народа, јер не морамо лутати по свету.“ И, заиста, за будућност српске поезије и творачке речи нашег поднебља не треба бринути, све док је тако дубоких корена нашег духовног и језичког памћења, неисцрпног блага наших народних ризница, као и „нашег чаробног језика“.

Као песник језика и језичке мелодије, непосредно сам, својим стварањем, искусио да језик „зна“, односно меморише знања старија од знања свих нас, од сваког појединачног искуства. У њему као да је записан, и заувек сачуван, сâм искон онога што смо били, што јесмо и што ћемо бити. Зато ми је од свих књижевних признања која сам добио најдраже и најсветије оно слово узнесења којим ми је саопштено да ми се „Жичка хрисовуља“ додељује за „духовну лирику испевану на пређи древних сазвучја српског језика“. Веће и узвишеније признање један национални песник не може пожелети.

Сваки песник уноси у своју поезију одређени свет значења, до којег му је особито стало. Али чи талац има право да песму доживљава на свој начин, да и сам међу песмама одабира и драгуљари. На тај начин се читалац и сам стваралачки укључује у живот дела. У овај самоантологијски избор, Свети кров, унео сам искључиво оне песме које су имале и високо књижевно признање, и изузетан читалачки пријем. Ово је, наравно, један од могућих избора моје поезије, из које се могу правити и другачији, и знатно шири избори. Али један овакав избор, који је, како бих рекао, прављен за читаочеву душу, избор је, пре свега, по мери душе и имагинације.
Јануар 2002.

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, УМЉЕ И ЗАУМЉЕ

„Бог ти даје први стих, а на теби је да наставиш даље“, говорио је Пол Валери. Песник „подневног сунца“, „златног поднева“, картезијанске светлости у бићу, чувен по интелигенцији, музикалној али не и понорној, рекао је имагинацији: Не! И, заиста, није ли „Млада Парка“ само један пожар картезијанског сунца у историји француске културе. Сјај и беду картезијанског логоса најбоље је уочио француски математичар и филозоф Гастон Башлар, који је у свом касном животном добу открио имагинацију као „врх природе“, а остатак свог живота посветио изучавању фасцинантних лепота песничке речи. Откривши божанско у стварима и „божанску компоненту“ у природи, Башлар се никад више није вратио логосу науке.

Индикација је првога реда, која ће у времену које долази тек добијати у значају, да је Башлар у откривању песничке магије мирно прошао поред Валерија, а задржао се на једном другом модерном француском песнику, песнику словенског порекла, Оскару Милошу. И заиста, кад отворимо златну књигу француске модерне поезије, лако ћемо уочити два опозитна песничка универзума: један
картезијански и логоцентричан, који оличава Валери; и други, ониричан и поноран, који оличава Оскар Милош.

Слично опозиту ова два песника у француској лирици, на стаблу светске културе јасно се уочава опозиција две оштро супротстављене духовности: једне западњачке, рационалне и логоцентричне; и друге, словенске, ирационалне и богоцентричне. Оно што је (дух логике и науке), немилосрдни дух рација за биће Запада, то је „божанска компонента“ у словенско-византијском универзуму.

Дах светог и ониричког, „директна онтологија“, божанска тенденција ствари и појава уткана је у срж нашег српско-византијског бића, као наша небеска тапија. По њој се препознајемо, кроз њу илуминирамо у светској ноћи. И као што наспрам Логоса стоји Понор, тако наспрам музикалне интелигенције стоји музикална имагинација. И као што музикализовани ум допире из острашћених регија свести, тако мелодијска имагинација долази из краја без имена, заумног хармонијума и метафизичких сфера, којима се границе не назиру. У нашој стваралачкој традицији постоји израз Тамни вилајет, који уједињује бројне архетипове, и у чијим непојамним дубинама благује драго камење неба и земље. Тамни вилајет боје и звука, Тамни вилајет језика, Тамни вилајет смисла и значења. Питамо се који је то свет у којем архетипови круже, они из ванземних сфера, и ови земни, а опет небесни, тамновилајетски. Као укрштени знаци неког светог писма, које је Бог тестаментирао за изабране… „Нирвана“, „Можда спава“, „Утопљене душе“… „Међу јавом и мед сном“, „Фрула“, „Утва златокрила“, „Тренутак сунцокрета“… јесу ли то јединице светих простора, монаде божје промисли, звуци и зраци из Елизијума… врхови природе. Врхови природе положени у златни музеј светског песништва.

Пол Валери, као ни пре њега Хегел, није ни слутио да ће крај XX века протећи опет у знаку Божанства, и то оног које не припада ни природи, ни XIX веку, већ које као наша бесмртна суштина господари и светом и сваким временом. У свим врхунским делима српске културе, која су њена висина и њено небо, видимо, као по мери божје визије, присуство ове духовне и стваралачке промисли. А песник под чијим смо се крилом овде окупили и који нас сада гледа, бесмртнији него икада, склопио је први, и једном за свагда, завет српске културе са Небом.

Хвала најболнијем од свих метафизичара, небеском магу, чеду Елизијума, на најсветијем од свих тестамената – тестаменту Божанском!

Беседа на завршној свечаности Дисовог пролећа

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

 

Милосав Шутић, МОНОДИЈА И ВИШЕГЛАСЈЕ (о поезији Алека Вукадиновића)

Поезија је устоличена у језику, али, управо због саме суштине језика (упућивање на нешто друго), она се шири у правцу неких дубљих значења или неких општих појмова. Када је реч о поезији Алека Вукадиновића, посебно је актуелна једна естетичка категорија, потекла из античке филозофије – хармонија. У чему се огледа поменута актуелност?

Пре свега, у нашој немогућности да одредимо који је од елемената Вукадиновићевог песничког дела у првом плану. Наиме, ти елементи су тако хармонично сједињени да смо стално у недоумици који од њих има доминанту позицију: језичка мелодија, емоције, имагинација или рефлексија? Слично је и када покушавамо да утврдимо природу основних елемената структуре Вукадиновићеве поезије: куће, госта, ласте, крова, лампе, душе света, ловца, плена, кућних зрна, кућних квадрата, крила, даљина, Бога Јесу ли ово симболи, иделне суштине, архетипске слике, или све то истовремено? Може се рећи да је, пре свега, наглашена архетипска, архаична, па онда метафизичка димензија поменутих појмова. Јер, кућа, као основни структурни елемент Вукадиновићеве поезије, више је старинско него модерно здање. У суштини је то идеализована кровињара, или камена динарска кућа у којој светли лампа и у којој лебди дах спавача, укућана, чланова патријархалне породице. И гост је, у основи, „дестилисани“, фолклорни, патријархални гост, као што се архетипска димензија друге врсте може открити и код осталих поменутих елемената.

Такође, нисмо у могућности да јасно одредимо који је од наведених елемената иницијални облик Вукадиновићевог стваралачког чина: да ли су то ритмичко-мелодијси обрасци, емоције (слутње), примарне слике, или рефлексија (помисли, односно замисли)?

Вукадиновић је дуго времена, па делом и у најновијој збирци Укрштени знаци, своје песме остваривао на готово исти, али у нијанси увек нов начин: довођењем основних појмова у непосредну близину, па, затим, суптилнимм динамизирањем таквог блиског односа, који трепери пред нашим очима, попут сунцем обасјане, намрешкане површине воде. Кроз те основне појмове зрачила је лирска енергија, потекла из саме жиже песничког субјекта. Језичка мелодија остваривана је на граници монодије (да употребимо овај музиколошки термин, позивајући се на В. Јанкелевича, који коментарише разликовање мелодије и хармоније). Према неким схватањима, наиме, мелодија је душа а хармонија тело музике. Имајући ово у виду, В. Јанкелевич тврди да је „мелодија без хармоније безначајна, а хармонија без мелодије мртва“. Аналогно овом схватању, могли бисмо рећи да је мелодија, као душа Вукадиновићеве поезије, готово сведена на монодију, али да та мелодија увек има „сопствену пратњу“, проистеклу из „рељефа“ поменутих елемента. Зато језичка мелодија у Вукадиновићевој поезији и може да постане „потпуни организам“, хармонија, или „тело“ песме. Односно, језичка мелодија у Вукадиновићевој поезији никада не „лута“, нити остаје „неодређена“, већ јој „хармонизација“ даје „смисао“.

У оваквим условима, Вукадиновићева поезија допире до једног посебно значајног квалитета – до лирске апстракције, о којој у нашој критици, поводом овог песника, до сада није било речи. Постоје две врсте песничке лирске апстракције: предметна и језичка. И у Вукадиновићевој поезији лирска апстракција остварује се на два начина: замагљивањем контура предмета, односно потпуним утапањем тих предмета у језичку мелодију (језичка апстракција); или: нијансирањем, путем емоционално-рефлексивне аналитике, оних предмета-појмова, који су сами по себи апстрактни, то јест, које у нашој свести никако не можемо сликовно конкретизовати (предметна апстракција). Такви појмови су, на пример, „кућни квадрати“ и „кућна зрна“. И метонимијска слика „крила“ нагиње предметној апстракцији, а такве су у још вишем степену „везе живе“ из песме „Тајна збивање“ у Вукадиновићевој најновијој збирци: „Једна по једна – стазе криве:/Лете пут неба везе живе/Дању и ноћу правци лета/Секу нејасне стране света/Од куће кући лети крило/Јављају крила шта је било.“

(…)Циклус „Унезверени пејзаж“ је највиша тачка Вукадиновићеве нове збирке. Овим циклусом збирка улази у подручје чисте хармоније, у којој се губи отворена језичка мелодија; мелодију остварену римом смењује унутрашња мелодија, сугерисана слободним стихом. Песме из овог циклуса обједињује сугестивна атмосфера страха, у којој се „раствара“ и њен основни симбол – „Уста страха“. Тако се наговештава један нови облик лирске трансценденције у Вукадиновићевој поезији.

Последњи циклус Вукадиновићеве књиге, „Луди свет“, враћа збирци препознатљиву језичку мелодију. У овом циклусу јача песникова емоционална и рефлексивна „ангажованост“. Зла модерног света су извор такве „ангажованости“, у којој има „интертексуталних“ елемената.

(…) Облици зла су конкретни, препознатљиви. Они покрећу и одређене, појединачне емоције (разочарење), које, ношене језичком мелодијом, условљавају упечатљиве и пријемчиве лирске исказе. Али, све конкретно овде се истовремено уопштава и утапа у једно јединствено стање: појединачне емоције у песмиистичко расположење, а језика мелодија у стање свеобухватне хармоније. Тако Вукадиновић, и онда кад је, за разлику од претходних збирки, наглашеније емоционално и мисаоно „ангажован“, превазилази и драматику зла и трагичну дисхармоничност савременог света. Више него што просто описује свет, он „организује“ своја и наша „осећања у вез са њим“. А то „организовање“ је, сложићемо се са Ричардсом, једна од основних функција поезије.

Милосав Шутић, Одзиви, Конрас, Београд, 2002

Алек Вукадиновић, ПЕСМА КОЈА ЈЕ УПИЛА МНОШТВО ЗНАЧЕЊА ПОСТАЛА ЈЕ РОМОР

Песму „Кућа и гост“ овога пута издвајам зато што ми се она прва јавила у низу песама којима ми се причуо звук једне давне, тамне и далеке мелодије. И звучно и ликовно она допире са прага најдаљег сећања. Настала је сва у тамним додирима и на једном тамном исходишту имагинације, одакле мислим да се једино могу јавити овакви одјеци. У песмама које је изазвала домогао сам се још звукова са истог извора.

***

Нешто као сећање, прачаролија, првобитност. као да сам се вратио у неко старо доба, да опет постанем млад.

***

Каква је то горка, тамна и тешка мелодија, – како лековита. Као да је од искона боравила у некој давној тами, запечаћена, па сад, ето, пробила. Ја сам то место из ког њена горка тама веје.

Кућа, гост, лампа, ноћ, ти тамни петли који однекуд зуре, све то долази однекуд, из неке тајне незнани као из Душе сећања, и натапа ми мозак топлином, неким топлим струјама чије је зрачење благотворно.

***

Те песме, ти зраци – оне су у првом реду мелодије и боје, а ипак кроз њих стурји сва моја духовна суштина, сви предмети мојих мисли, и то исказани и том самом мелодијом, и целим збивањем у песми. Песма не нуди своја значења као „роба у излогу“, него и саопштава својим имагинативним умом: сликом, мелодијом, атмосфером, наговештајем: формама вишег реда.

Песма на тај начин има више живота: она се најпре доживљава као мелодија, мелодијска целина, а одмах затим као песма-значење, песма-слика, односно праслика, архетипска ситуација, и тако даље. Другим речима, она тако постаје вишезначна творевина: као да има више песама у једној песми.

***

Само је једнозначност гласна.
Песма која је упила мноштво значења постала је ромор.

***

То што се значење одмах не види, што је затамњено, то само значи да је песма потпуна, да је виши ум имагинације на делу. Једном сам рекао и то бих увек могао поновити: То што се види у једној песми није та песма

***

Песник је нужно структуриран огњиштем, родним тлом из којег је израстао, простором у којем су хиљадама година живели његови атоми. Он је такође и Укрштај: измешан са Небом, биће трансценденције.

У нашој стваралачкој традицији постоји израз Тамни вилајет, за све оно што долази из имагинативне незнани, из највећих архетипских дубина националног бића. Тамни вилјатет боје и звука, Тамни вилајет језика, Тамни вилајет смисла и значења. Колико је то до дна наше, и колико је то у самом срцу модерне епохе!

Алек Вукадиновић, ПЕСМЕ, СКЗ, Београд, 2003

Алек Вукадиновић, МАЛИ РЕЧНИК ФРАГМЕНАТА

(изводи из разговора)

1.
Сопствено песничко здање указује ми се у виду двојног сунца: на једној страни потпуно осамостаљено језикотворно здање (језичко-мелодијско плетиво), а дубље у позадини „сунце“ другог здања, које га у стопу прати, значењска грађевина, дубинска истост првог света. Потпуни негатив класичној перцепцији песништва, где су позиције управо обратне.

2.
Врло стара и врло модерна линија српске поезије (најстарија, свакако, једна од најмодернијих, такође), и сама је у себи врло разуђена. Заједничко јој је то да комуницира са дубоким архетипским слојевима националног бића, његовим језичким и имагинативним матрицама. Парадоксално је, али само на први поглед, да је ова дубоко национална жица српског песништва, истовремено и дубоко светска, његова светска линија.

3.
Једном је речено да се човек не приближава истини ходајући простором. То савршено одговара мом езотеризму, мојој филозофији унутрашњег постојања. Ја не спадам у писце који освајају површину и са лакоћом клизе по омотачу спољашњег света. Ја засецам према дубини, дубим свој каменолом, као свој лични тамни вилајет, испуњен унутрашњом светлошћу…

4.
Пишући своје књиге као епове, и удубљујући се у свој имагинативни свет, скидајући љуштуру по љуштуру са света привида, наишао сам на „даљински“ простор, који ми се указао као метасвет у односу на свет привида. Продор у даљинску сферу ствари и појава, у њихове ултраструктуре, то је за мене било ово откриће.

А кад би скривени импулс имагинације Далеких укућана проговорио, и осврнуо се на своје дело, једна његова рационализација стваралачког чина била би: „Зауставио сам стваралачки чин, као на успореном филму, а сам стваралачки процес, силе протока тога процеса, ставио у средиште песме… Тако сам дошао до стихова као крајње редукованих суштина, белина и чистина, који зраче једино белином, као снежнобели онтолошки докази на рубовима духовног свемира“.

5.
Црно-црни онтолошки докази чекали су ме на једном другом рубу свемира. Потпуно издавајње црне боје и звука зла открили су ми XX век. Велики део књиге Укрштени знаци и у целини Тамни тâм, сушта су објава „црног на црном“, које је и апокалиптика и онтологија, истовремено. Кад своју поезију погледам у целини, од књиге Кућа и гост па све до песама које данас објављујем,осећам се као пред оним излогом на који сам, једног врелог јулског дана, изненада наишао, а у којем је „шаролики свет“ онтолошких доказа непрекидно кружио, кружио и кружио…

6.
У природи је мог песничког нагона да од позитива прави негатив, да ирационализује. Јасноћа, гласност, отворени искази, буквална значења, за мене су исувише на површини. Моја енергија их превазилази.

7.
Наспрам тренутачног и варљивога стоји ентелехија, а наспрам импресионизма: епифанија.

8.
„Ружа језика“ и јесте једна врста Песме над песмама, језички апсолут, суштаство језика. Истовременост бића и језика. Истост. Као што алхемија тежи филозофском камену, тако језичка имагинација од праискона тежи Ружи језика. Ружа језика је метафора за онај највиши сусрет језика и значења, који биће и језик сањају од праискона. Ја сам, у магновењу, спонтано, именовао тај нагон „ружом језика“, и мислим да је он сада именован. Рекао сам, то је један нагон онтолошке традиције песничког стварања. Осећа се кроз Упанишаде, Елејску филозофију бића, кроз алхемијску традицију, а затим се развија на водећем крилу модерне светске поезије, у малармеанској традицији, и то углавном на француском и шпанском подручју.

Хоћу да кажем, кад смо већ ту, да је управо српско крило светског песништва, са својим специфичним „тамним вилајетом“, садржавало потенцијалност „руже језика“. Али од ње, у нашој језикотворној традицији, у којој иначе затичемо високо песништво, ни у једном периоду нема ни трага, зато што у њој, осим делимичних изузетака, влада натурална изворност, а нема интелектуалне и онтолошке традиције певања, нити уклапања у њене европске и светске токове.

Свакоме ствараоцу, који то јесте, Бог додељује одређену деоницу, која је само његова, па је ову деоницу „руже језика“, која се по сили сопствених закона, барокно развија, у облику фуге, односно језичко-звучне полиморфије, у апсолутном складу са законима „двојног сунца“ (на шта опет указујем) – доделио мени.

Алек Вукадиновић, Мали речник фрагмената (стр. 479-482), Предачка мелодија Алека Вукадиновића /зборник радова/, ИНСТИТУТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И УМЕТНОСТ, ДУЧИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ, Требиње, 2014