Алек Вукадиновић, ПРЕД ЈЕДНИМ ПРИЗОРОМ

Једном приликом, крећући се од Теразија према Славији, видео сам у једном излогу призор који ме је просто приковао, а који је био прави мали модел онога што је био мој доживљај имагинације. Била је то једна посуда од финог стакла, елипсастог облика, у којој је нека густа течност непрекидно кружила, и у том непрекидном кружном току (чији је извор и покретач био невидљив) непрекидно илуминирала и опализирала у најраскошнијем спектру пригушених и патинизираних боја, у мноштву чудесних кругова, од све самих претакања и преливања. Боје су се сваког трена смењивале, опализирале: од ултраљубичасте, затворене, пригушено тамне, до исто тако пригушене, затамњене плавозелене, кандиласте, па до благо засенчених, патинизираних боја старог злата, – све у истој атмосфери. Непрекидна исијавања, непрекидно смењивање боја и облика, а исто биће, иста ентелехија. Био је то неограничени, неисказиви ток бескраја, онај „шаролики свет ново-
платонске филозофије“ у непрекидном кружењу, у најспиритуалнијим разменама флуида и наговештаја, у вечном току.

Одмах сам се сетио пригушеног спектра своје поезије, пригушено љубичастих, затамњених боја Поноћних чаровања, „Коловрата“, „Пејзажа куће“, „Лампе и ноћи“, које су се мешале са бојама старог злата, као у песмама „Ружа језика“, „Слово Григорија Дијака“ (и читавог низа песама из књига Кућа и гост и Ружа језика) – преко затамњених плавокандиластих боја из Трагом плена („Ловчев сан“, „Вечна слика“, и др.), до загаситих сивотамних зрачења „Куће најтиших слика“.

Своје песме сам увек видео као боје и мелодије (или боје-мелодије), као зрачне монаде, иза којих увек стоји једна иста срж духовног јаства, која управо кроз њих, те боје-мелодије, њихова исијавања, показује своја бројна лица, себе саму, неисцрпне облике своје истости, своју бит и ентелехију. Сведочећи увек један исти, отворени бескрај, као неограниченост и „неисцрпност битка у нама“.

Алек Вукадиновић, Пред једним призором (стр. 472-473) Предачка мелодија Алека Вукадиновића /зборник радова/, ИНСТИТУТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И УМЕТНОСТ, ДУЧИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, ПОЕТИЧКИ ФРАГМЕНТИ

Постмалармеовска епоха у поезији развијала се у духу дијалога између ноетичког и поетичког, исто
је на линији даљег развоја ових односа довело до дијалога културе и природе.
*
У просторима поезије има много тога што песма искаже сопственим језиком, али се теоријско- -поетички не може рационализовати.
*
Песник није више само пасивни медијум који чека да му се Муза јави да дословно пренесе њен диктат, како су то схватали романтичари, него активни стваралачки чинилац који, обузет божанским импулсом, активно узвраћа својом творачком снагом.
*
Језичко-мелодијски дар и дар за језикотворство су урођени и рађају се са песником, тј. пренаталне су природе. Они откривају предачко-архетипску потку сваког песника и чувари су предачког наслеђа.
*
Настојао сам да створим један модерно заснован песнички еп, кроз кратке лирске форме, о чему сведочи цела композиција књига и песама, од књиге Кућа и гост, до Песничког атељеа. Наша модерна критика, особитог дара и кôва, препознала је ово моје усмерење, о чему је исцрпно и убедљиво писала.
*
Песма која то јесте, треба у принципу да испуњава три услова: 1) да извире из најдубљих слојева једног индивидуалног посебства, 2) да избија из најдубљих архетипских фондова националне имагинације, и 3) да се из тих дубинских слојева и матрица спаја са универзалијама.
*
Песма у митско-бајковитом сазвучју није песма која опева митолошку грађу, готове песме и мотиве, изворе дескрипције. То је песма која је натопљена атмосфером бајке, мита, густе архетипске слике, која зари и зрачи мелодијом родног тла, а свим осталим елементима укључује се у универзалије.
2013

Алек Вукадиновић, Пред једним призором (стр. 477-478), Предачка мелодија Алека Вукадиновића /зборник радова/, ИНСТИТУТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И УМЕТНОСТ, ДУЧИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, УКРШТАЈ КАО СУДБИНА

Још је претеча српског симболизма Лаза Костић наслутио да је поезија „укрштај“ супротних сила у бићу, „борба непрестана“ хармоније и дисхармоније, и вечни крст распећа најсупротнијих тензија у духовним и стваралачким понорима људске природе. Тако је симболистичко јеванђеље „укрштаја“започело свој живот у просторима српске националне лирике. Читавих пола века чекало се да се ово јеванђеље настави. А онда се одједном, без најаве, као по мери божје визије, појавио песнички геније да ово јеванђеље испуни. Тај се песник звао Бранко Миљковић. Миљковић је унео понор у „укрштај“, трагичан залет без узмака, певајући сваку своју песму као лабудову, и не допуштајући ниједног тренутка да се његов песнички импулс објективизира. Картезијанци, француски симболисти, песници „подневног сунца“, као што знамо, посегли су да „укрштај“ објективизирају, не дотакавши његов понор.

Али нама, српским песницима, као да је једино суђено, једино задато Поноћно сунце, црно сунце песничке имагинације, које каткада и сажиже. Тужан је био, и узалудан, Винаверов покушај да лансира језичке молекуле у „сунчану“ орбиту; стих му се увек враћао тами, у тешким и муклим јековима. Стари алхемијски сан, као и сан највећих картезијанаца, да се интелигенцијом може сузбити, ако не и сасвим обуздати патња, остаје за српске песнике и српску поезију само сан. Сунце ноћно и поноћно, сунце свих тама и свих понора наше словенско-византијске духовности, увек нас чека на крају сваке пустоловине.

Мало је у српским песничким просторима објективизације, тихе воде рација, самртне белине „логоса“. Србија ни географски као да није пристала на мирнију судбину. Остала је на Крсту, и његовом Распећу. А „укрштај“ и јесте Крст и Распеће, „крв помешана са светлошћу“. Још је српски Мојсије, Свети Сава, то добро знао, и у свом јеванђељу записао: „Србија је Исток на Западу, а Запад на Истоку“. Чардак ни на небу ни на земљи, ни на Северу ни на Југу, Запад Истока и Исток Запада. „Кућа на друму“ вибрантних „укрштаја“, изукрштаних путева, испреплетаних тензија, то је кућа српског националног бића.

Све је то тамним песничким чулом слутио, а тамном слутњом опевао песник „Ариљског анђела“ и „Утве златокриле“. Класицист и симболист у „Ариљском анђелу“, стихом импрегнираним и опточеним „златом“, Бранко Миљковић је „Утвом златокрилом“ пробио „звучни зид“ симболизма и нашао се у самом срцу Тамног вилајета. Оном златном и златоносном мајдану српске песничке имагинације, у чијој бајној и чаровитој тами просијава драго камење имагинације и духа. Божје семе небеске ризнице. Благо умља и заумља, које се не може више ни са чим разменити, јер се за њега више ништа њему слично не може добити.

Радује ме да је жири за доделу награде својим критичким чулом већ видео Ружу језика у том Зачараном пределу. Именом које ова награда носи, целом атмосфером која око ње влада, свим сигналима симпатије и ведрине којима је у јавности примљена, ја данас имам све разлоге да се осећам метафизички, и изузетно почашћен. Хвала вам.

Реч на додели награде Бранко Миљковић,
у Нишу 19. марта 1993.