Андреј Тарковски, НИЈЕ ПОТРЕБНО ЗНАТИ ИСТИНУ, ПОТРЕБНО ЈЕ ВОЛЕТИ

5. јануар 1979. г.

Најважнији је овај симбол, који није могуће схватити, већ само осетити, веровати, упркос свему – веровати… Ми смо разапети у једној равни, а свет је – бескрајан. Ми то осећамо и патимо јер не можемо да спознамо истину… А није потребно знати истину! Потребно је волети. И веровати. Вера – то је знање уз помоћ љубави.

                                                          тарковски крст

Извор: Андрей Тарковский «Мартиролог. Дневники 1970-1986», Международный институт имени Андрея Тарковского, 2008

Превео: Александар Мирковић

Андреј Тарковски УМЕТНОСТ – МОЛИТВА У КОЈОЈ НЕСТАЈЕ „ЈА“

Питање: ….то и јесте романтичарски индивидуализам….

Андреј Тарковски: За мене, то је нешто најодвратније што може постојати. Егоцентризам, одвратно размишљање у оквирима – „Шта за мене још постоји?“, то је страшна уображеност, жеља за потврђивањем, доказивањем. Учинити себе центром света. Противтежа томе је другачији свет – поетски, који повезујем са Истоком, са источном културом. Упоредите, рецимо, Вагнерову музику, или чак Бетовенову, то је већ крик, то је непрестани монолог о себи: „Погледајте како сам сиромашан, како сам јадан, Јову налик! Погледајте, како сам несрећан, сав у ритама, како страдам, као нико! Видите, патим као Прометеј. А погледајте како волим! А како ја…А како ја…“ Да ли разумете? Ја, ја, ја, ја, ја! Недавно сам баш због тога узео да слушам музику из VI века пре нове ере (кинеска таоистичка ритуална музика). То је апсолутно растапање личности у Ништа. У природи. У космосу. То јест, потпуно другачији квалитет. А романтичар говори: ја, ја, ја, ја, ја! Ја патим! Ја осећам. Моја су осећања најважнија, а све остало је неважно. Кад год се уметник, на неки начин, растопи у уметничком делу, кад без трага нестане, онда настаје невероватна поезија.

Навешћу пример који ме опчарава. У средњовековном Јапану многи сликари су своје уточиште налазили у шогуновим палатама или су живели код феудалних господара. Јапан је тада био распарчан на велики број провинција. Били су то сјајни уметници, обожавани, достизали су саме врхове славе. Међутим, баш тада, на врхунцу угледа, славе, поштовања многи од њих изненада би нестајали, одлазили… Наједном ишчезли, појавили би се на двору неког другог шогуна, под другим именом, као сасвим непознате особе, и започињали нову каријеру дворских сликара, стварајући, стилски потпуно другачија, уметничка дела. На тај начин неки од њих проживели су и по пет-шест живота у једном. Ето у чему се огледа величнина духа!
…….

То није скромност. То је готово молитва! Где моја личност, моје „ја“, нема никаквог значаја, зато што ми је таленат дат одозго. И ако сам с висина дарован, на неки начин сам издвојен и тим даром обележен. Значи, морам служити томе. Према томе, ја сам роб, а не „пупак Земље“. Све је врло једноставно. Исправно сте поменули скромност, али ово је нешто много значајније од скромности

Из интервјуа, 1985. -Jerzy Illg i Leonard Neuger

Превео и приредио: Александар Мирковић

Андреј Тарковски – СЛОВО О АПОКАЛИПСИ

Андреј Тарковски, Слово о Апокалипси, 1984. – У оквиру Сент Џејмског фестивала у Лондону била је организована ретроспектива филмова Андреја Тарковског, који се у то време, поставивши у театру Ковент Гарден оперу „Борис Годунов“ Мусоргског, спремао за снимање „Жртвовања“. У неколико аудиторија он је наступао пред гледаоцима на тему „Стварање филма и одговорност уметника“ и одговарао на питања. У једној од лондонских цркви Тарковски је одржао „Слово о Апокалипси“.

СЛОВО О АПОКАЛИПСИ – Андреј Тарковски

Нисам баш навикао на наступе као што је овај који намеравам да одржим, на наступе на оваквом месту, у цркви. Мало се прибојавам због својих световних концепција. Али пошто не намеравам да држим никаква стручна предавања него ћу просто покушати да размишљам поводом тога што Апокалипса значи за мене као уметника, мислим да ће то на неки начин да спаси ситуацију и да објасни зашто се на ово одлучујем овде.

Сама чињеница да учествујем на овом фестивалу има, по мом мишљењу, потпуно апокалиптичан карактер. Тако на пример, да су ми пре неколико месеци рекли да је ово могуће, ја не бих поверовао. Међутим, у последње време сам мој живот слаже се донекле апокалиптички, па је отуда и овај корак сасвим природан и логичан.

Апокалипса је можда највеће поетско дело створено на земљи. То је феномен који у суштини изражава све законе који су човеку дати одозго. Знамо да се веома дуго воде спорови поводом различитих тумачења ових или оних одломака у Откривењу светог Јована. Значи, грубо говорећи, ми смо навикли да се Откривење тумачи, да га тумаче. То је баш оно што, по мом мишљењу, не треба радити, зато што Апокалипсу није могуће тумачити. Зато што у Апокалипси нема симбола. То је слика. У том смислу што ако је симбол могуће интерпретирати, онда слику није. Симбол се може дешифровати, тачније, из њега се може извући одређени смисао, одређена формула, док слику не можемо да разумемо, него можемо да је доживимо и примимо. Јер она има бесконачан број могућности за тумачење. Она као да изражава бесконачан број веза са светом, с апсолутним, с бесконачним. Апокалипса је последња карика у овом ланцу, у овој књизи, последња карика која завршава људску епопеју, у духовном смислу речи.

Ми живимо у веома тешком времену и његове сложености се појачавају сваке године. Мада, ако и макар мало знамо историју, можемо да се присетимо да се више пута говорило о приближавању апокалиптичких времена. Речено је: “ Блажен је онај који чита и они који слушају речи пророчанства, и чувају оно што је написано у њему, јер време је близу. ”1 Па ипак, условност времена толико је очигледна да ми не можемо са тачношћу да одредимо кад ће се десити оно о чему пише Јован. То може бити сутра, а може за хиљаду година. Управо у томе је смисао таквог духовног стања, духовног стања човека који треба да осећа одговорност пред сопственим животом. Немогуће је замислити да је Откривење настало тада када се наше време окончало. Зато не смеју да се изводе никакви закључци из текста Апокалипсе поводом времена као таквог.

Сигурно сте приметили да у Апокалипси има веома много тачних цифара, датума. Наводи се број жртава и број праведника. Али са моје тачке гледишта, то уопште ништа не значи, то је као некакав сликовит систем који се доживљава емоционално. Цифре, неки тачни моменти, важни су да би се осетила човекова судбина, да би се упознала будућност. Објаснићу примером. Од малих ногу веома сам волео књигу Робинзон Крусо – увек ми се јако свиђало и узбуђивало ме набрајање онога што је било изнесено на обалу и што је било Робинзонов плен. Ми живимо у материји, понављајући да постоје време И простор. То јест, ми живимо захваљујући постојању овог феномена, или двају феномена, и врло смо осетљиви на њих зато што они ограничавају наше физичке оквире. Али, као што је познато, човек је створен по слици и прилици Божијој, и према томе, има слободу воље способност да ствара. У последње време, и не само последње, него већ прилично дуго, ми често постављамо себи питање: није ли стваралаштво заправо грешно? Зашто се јавља такво питање кад ми несумњиво знамо да стваралаштво подсећа на то да смо ми створени, да нам је Отац један? Зашто се јавља таква, рекао бих, богохулна мисао? Зато што је културна криза последњег века довела до тога да уметник може без било каквих духовних концепција. Кад стварање бива нека врста инстинкта, шта ли већ. Па ми знамо да неке животиње такође имају естетско осећање и да могу да стварају нешто завршено у формалном, природном смислу. Ето, рецимо, саће које стварају пчеле да би у њега стављале мед. Уметник је почео да се односи према таленту који му је дат као према своме власништву, одакле му и право да сматра да га таленат ни на шта не обавезује. Овим се објашњава та обездуховљеност која влада у савременој уметности. Уметност се претвара или у некаква формалистичка трагања, или у робу за тржиште. Не треба да вам објашњавам да се кинематографија налази у самом центру оваквог стања ствари, – уосталом, као што је познато, она се родила крајем прошлог века на вашару са циљем чисте зараде.

Недавно сам био у Ватиканском музеју. Тамо је огроман број дворана посвећених савременом религиозном сликарству. То свакако треба видети зато што је то ужасно. И ја не разумем зашто се ова, опростите ми, дела, постављају на зидове таквог музеја. Како ово може да задовољава религиозне људе и посебно црквену католичку управу. То је просто поражавајуће.

О савременој кризи. Ми живимо у погрешном свету. Човек је рођен слободан и храбар. Али наша невоља је у жељи да се сакријемо и заштитимо од природе која нас све више и више присиљава да се прибијемо једни уз друге. Ми општимо не зато што волимо да општимо, не зато да би уживали у општењу, него зато да не би било толико страшно. Ова цивилизација је погрешна ако се наши односи граде на таквом принципу. Сва технологија, сав такозвани технички прогрес који прати историју, у суштини ствара протезе – он продужава наше руке, изоштрава вид, омогућује да се крећемо веома брзо. И ово има принципијелан значај. Ми се данас крећемо неколико пута брже него у прошлом веку. Али од тога нисмо постали срећнији. Наша личност, наша, да тако кажем, personality, ушла је у конфликт са друштвом. Ми се не развијамо хармонично, наш духовни развој је толико заостао да смо већ жртве лавинског процеса технолошког раста. Ми не можемо да изронимо из ове бујице чак и ако би хтели. На крају крајева, када се код човечанства јавила потреба за новом енергијом ради технолошког развоја, и кад је човечанство открило ову енергију, тада се оно није показало морално спремно да је искористи за своје добро. Ми смо као дивљаци који не знају шта да раде са електронским микроскопом. Можда њиме закивати ексере, рушити зидове? У сваком случају, постаје јасно да смо ми робови овог система, ове машине, коју је већ немогуће зауставити.

Затим, на плану историјског развоја ми смо толико почели да не верујемо једни другима, да не верујемо да једни другима можемо помоћи (мада се све чини да би се преживело заједно), да ми сами, свако од нас лично, заправо не учествујемо у друштвеном животу. Личност нема никакав значај. Краће речено, ми губимо оно што нам је било дато од самог почетка, – слободу избора, слободу воље. Ето зашто ја сматрам нашу цивилизацију погрешном. Руски филозоф и историчар Николај Берђајев врло је прецизно запазио да у историји цивилизације постоје две етапе. Прва је историја културе када је развој човека мање-више хармоничан и заснован на духовној основи, и друга, када почиње ланчана реакција која није потчињена вољи човека, када динамика измиче контроли, када друштво губи културу.

Шта је то Апокалипса? Као што сам већ рекао – то је слика човекове душе са њеном одговорношћу и обавезама. Сваки човек проживљава оно што је тема Откривења светог Јована. То јест, не може да не проживљава. И на крају крајева зато, управо зато, ми можемо рећи да су смрт и страдање у суштини једнаки ако страда и умире личност или се завршава циклус историје и умиру и страдају милиони. Зато што човек може да поднесе једино ону баријеру бола која је њему доступна. О нашем конформизму. У Откривењу Јовановом речено је: “ Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. ” То јест, равнодушност, неучешће, изједначује се са грехом, са преступом пред Творцем. Са друге стране: “ Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се. ” Укратко, ово је осећање човека који се каје, ово је, уопште – почетак пута. Таква осећања имају различити људи на разне начине и у различито време. Рецимо, Достојевски. Постоји верзија да је то религиозни, православни писац који је испричао о својим тражењима и о особинама вере. Мени се чини да то није сасвим тако. Достојевски је направио своја велика открића само зато што је био први од оних који су осетили и изразили проблеме обездуховљености. Његови јунаци пате јер не могу да верују. Они желе, али су изубили тај орган којим се верује. Атрофирала је савест. И из године у годину, Достојевски је постао некако све више и више разумљив, чак модеран. Управо на рачун тога што овај проблем нараста све шире и шире. Зато што је најтеже – веровати. Зато што је поуздати се у благодат, уопште узев, немогуће је. Наравно да је срећан човек кога је посетило ово стање. Али тешко да се сваки човек може тиме похвалити. Најважнија ствар да би се осетио слободан и срећан је – храброст. На неки чудесан начин сви ови проблеми садржани су у Апокалипси. Апокалипса – то је, на крају крајева, прича о судбини. О судбини човека који је нераскидив између себе као личности и друштва. Кад природа спасава врсту од изумирања, тада животиње не осећају драму постојања, опстанка. Пошто човек сам бира свој пут захваљујући слободи воље, он не може да спаси све људе, него може да спаси само себе. Баш зато он може да спаси друге. Ми не знамо шта је то љубав, ми се са ужасним омаловажавањем односимо према себи самима. Ми неправилно схватамо шта значи волети самога себе, чак се и устручавамо од овог појма. Зато што мислимо да волети самога себе значи бити егоиста. То је грешка. Зато што је љубав – жртва. У том смилу, да је човек не осећа – ово може да примети са стране тек треће лице. И ви, наравно, знате ово, јер је речено: љуби ближњег свога као самога себе. То јест, волети самога себе као да је основа осећања, мерило. И не само зато што је човек постао свестан себе и смисла свог живота, него такође и зато што увек треба почињати од самог себе. Не желим да кажем да сам ја успео у свему овоме о чему сада говорим. И, природно, далеко сам од тога да бих себе ставио као пример. Напротив, ја сматрам да све моје несреће проистичу управо из тога што не слушам сопствене савете. Невоља је у томе што су и околности јасне, а јасан је и резултат до кога ће нас довести погрешан поглед на ствари. Али нетачно би било мислити да Апокалипса носи у себи само концепцију казне. Можда је главно што она носи – нада. И поред тога што је време близу, за сваког од нас засебно оно је заиста врло близу, – али за све заједно никада није касно. Апокалипса је страшна свакоме засебно, али за све заједно у њој је нада. И у овоме је смисао Откривења. На крају крајева, баш та дијалектика, изражена на сликовит начин, за уметника представља такво инспиративно, надахњујуће начело, да се и нехотице чудиш колико у њему може да се нађе тачка ослонца у било којем стању душе. Поводом нестанка простора и времена, њиховог преласка у ново стање, речене су задивљујуће лепе речи. Поводом ишчезавања простора: “ И Звезде небеске падоше на земљу, као што смоква одбацује заметке своје кад је заљуља велики ветар. И небо се измаче као свитак кад се савије, и свака гора и острво покренуше се с места својих. ” Небо се измакло савивши се као свитак. Ја нисам читао ништа дивније. А ево још о томе шта се десило после скидања седмог печата. Шта да каже било који уметник о начину на који је ово изражено! Како изразити не само ову напетост, него овај праг! “ И када Он (то јест, Јагње) отвори седми печат, наста тичина на небу око пола часа. ” Како каже мој пријатељ, – овде су речи излишне. Скинут је седми печат, и шта бива? Ништа. Наступа тишина. Ово је невероватно! То одсуство слике у овом случају је најснажнија слика која се само замислити може. Право чудо! Постоји књига у којој је аутор, Кастанеда, написао причу једног новинара, то јест своју причу о томе како се учио код једног мексичког врача. То је запањујуће интересантна књига. Али ствар чак није у томе. Прочуло се да није ни било врача, да то уопште нису белешке из дневника, него да је све измислио Кастанеда – и начин сопственог обучавања помоћу којег он хоће да промени свет, и самог врача, и његов метод. Али ово ни најмање не поједностављује суштину ствари, напротив, усложњава је. То јест, ако је све ово измислио један човек онда је то још веће чудо него када би то стварно постојало. Краће речено, моја мисао се своди на то да је уметничка слика, на крају крајева, увек чудо. Ево још један одломак из десете главе. Поводом времена такође је речено врло лепо: “ И Анђео којега видех где стоји на мору и на земљи, подиже своју десну руку према небу, и закле се Оним који живи у векове векова, који сазда небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему, да времена више бити неће. ” Ово изгледа као обећање, као нада. А ипак остаје тајна. Зато што у Апокалипси постоји једно место које изгледа сасвим необично за Откривење. “ А када проговорише седам громова, хтедох да пишем, но чух глас са неба који говори: Запечати оно што говорише седам громова, и то не пиши. ” Занимљиво је шта је Јован сакрио од нас? И зашто је рекао да је нешто сакрио? Чему овај чудни интермедиј, ова ремарка? Јесу ли то перипетије односа између Анђела и Јована Богослова? Шта је то било што човек не треба да зна? Па смисао Откривења је баш у томе да човек зна. Можда нас само схватање знања чини несретнима. Сећате ли се: “ И знање умножава муку. ” ? Зашто? Или је требало сакрити од нас нашу судбину? Неки моменат судбине? Ја, на пример, никако не бих могао да живим кад бих знао пророчанство о сопственом животу. По свој прилици, живот губи сваки смисао када бих знао како ће се завршити, – наравно, имам у виду моју личну судбину. У овом детаљу постоји некакво невероватно, потпуно нељудско благородство пред којим се човек осећа као мало дете, и незаштићен и истовремено заштићен. Ово је учињено зато да би наше знање било непотпуно, да се не оскрнави бесконачност, да се остави нада. У човековом незнању је дана. Незнање је – благородно. Знање је вулгарно. Зато таква брига која је изражена у Апокалипси у већој мери ми даје наду него што ме плаши. И сад се ја питам: шта треба да радим кад сам прочитао Откривење? Потпуно ми је јасно да ја више не могу бити исти као пре, не само зато што сам се променио, него зато што ми је било речено: будући да знам то што сам сазнао, дужан сам да се променим. У вези са свим овим почињем да мислим да је уметност којом се бавим могућа једино у том смислу ако она не изражава мене самог, него ако у себи акумулира оно што ја могу да ухватим општећи са људима. Уметност постаје грешна чим почнем да је употребљавам у своје интересе. И најважније је да престајем да будем себи интересантан. Можда од тога и почиње моја љубав према самом себи. Хоћу да захвалим онима који су ме позвали на данашњи сусрет, мада ја и нисам хтео ништа ново да вам откријем. Хтео сам – и то сам добио – да, размишљајући у вашем присуству, на тај начин осетим важност овог момента и процеса. Ви сте ми дали могућност да дођем до неких закључака и да повратим неке мисли, зато што о овоме није могуће размишљати у самоћи. И тако, намеравајући да радим свој нови филм, намеравајући да учиним нови корак у овом правцу, мени је потпуно јасно да према њему треба да се односим не као према слободном стварању, него као према поступку, као према принудном чину, кад рад више не може да причињава задовољство, већ долази као некакав тежак и оптерећујући дуг. Отворено говорећи, ја никад нисам могао да схватим да уметник може да буде срећан у процесу свог стваралаштва. Или је ова реч нетачна? Срћтан? Не, никад. Човек не живи зато да би био срећан. Постоје ствари далеко важније него срећа.

Превео: Зоран Шаренац
Текст преузет из часописа СВЕТИГОРА бр. 159-160

А. Тарковски – ПРЕ НЕГО ШТО ПРЕОБРАЗИ СВЕТ ЧОВЕК ТРЕБА ДА ПРОМЕНИ СЕБЕ

О уметности

Пре свега, треба се заптитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Толстој је сматрао, да би служили људима, да би остварили највише личне циљеве – није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем…

Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи…

Ако бих пронашао неки други принцип, онда бих и концепцији уметности морао да приђем на другачији начин. Али, пошто смисао нашег постојања дефинишем овако, онда верујем да уметност треба да помаже човеку у његовом духовном развоју. Уметност треба да помогне човеку да се духвно промени, порасте…

Постојао је и такав поглед: уметност је исто тако сазнајна као и свака друга (интелектуална, духовна) форма живота на нашој планети (уметност као знање и просвећивање, прим.прев.). Али ја уопште не верујем у велике могућности знања. Знање све више и више одвлачи људе од главног циља, од основне мисли. Што више знамо – то мање знамо. Ако се на пример, удубимо, то нам смета да гледамо широко. Уметност је човеку потребна да би се духовно винуо, узвисио над самим собом, користећи своју слободну вољу…

Уметник увек осећа притисак, некакав немир. Мислим да у идеалним условима уметник једноставно не би могао да ради. Не би имао простора да дише. Уметник мора да осећа неки притисак. Ја не знам какав тачно, али је потребан. Ако је свет у реду, у хармонији, њему уметност није потребна. Можемо рећи да уметност постоји само зато што је свет лоше устројен.

О најважнијем

Сваки уметник, у сваком жанру, тежи да изрази пре свега човеков унутрашњи свет. Неочкивано и за себе, открио сам да све ове године чиним једно исто: покушвам да испричам причу о унутрашњем човековом конфликту – између духа и материје, између духовних потреба и неопходности да се пребива у овом материјалном свету. Тај конфликт је најважнији зато што рађа све проблеме са којима се сусрећемо током нашег живота…

Чини ми се, можемо рећи, да је као резултат историјског процеса настала огромна разлика између духовног развоја и материјалног, научног. И у томе је узрок данашњег драматичног положаја наше цивилизације. Ми стојимо на граници атомске катаклизме, а то је управо последица расцепа између духовног и материјалног…

Лице света је већ промењено. Нико то не спори. Али ево питања: „Ако је човек све време мењао изглед света, зашто се онда тај свет, хиљадама година касније, нашао у тако драматичној ситуацији?“ Мени се чини зато, што човек, пре него што ће променити изглед света, треба прво да промени своју суштину, свој сопствени свет. Ето у чему је проблем. Такав је утисак – ми хоћемо да учимо друге, а нећемо да учимо сами.

Када ме питају: „Може ли уметност да промени свет?“ – одговарам: „Пре него што почнем било шта да мењам, морам сам себе да променим, морам постати бољи. Само после тога, можда ћу моћи будем од користи.“ Док људи и друштво не почну да се развијају хармонично, док човечанство не почне да се духовно развија, човек неће пронаћи мир, и његова судбина ће бити трагична. Ствар је у томе да се уравнотеже духовне потребе са материјалним потребама. А како можемо рачунати на некакве промене, ако сами не осећамо да смо се духовно уздигли? Да би преобразили не само себе, већ и друге, треба принети жртву – само тада ћеш моћи да служиш људима.

Андреј Тарковски (објављено у часопису Форум, бр. 18, Минхен 1988.)

Превео: Александар Мирковић

Андреј Тарковски – МАРТИРОЛОГ (одломци из дневника)

20. септембар 1978.

Као што имамо хиљаде снова у овом нашем животу, тако је и овај наш живот један од хиљада живота у које улазимо из оног стварнијег, реалнијег, правог живота, из којег смо изашли ступајући у овај живот, и коме се враћамо – умирући. Наш живот један је од снова тог, правог живота, и тако даље, до бесконачности, до оног последњег, истинског живота – живота Бога. Рађање и појава првих представа о свету – јесте западање у најслађи сан; смрт – то је буђење. Рана смрт – човека су пробудили, али се није наспавао. Старачка смрт – наспавао се, али је слабо спавао и сам се пробудио. Самоубиство – кошмар који се прекида сећањем да спаваш, чиниш напор и будиш се.” (Л.Н. Толстој о карми)

„Карма“ је будистичко веровања које тврди да је не само карактер сваког човека, већ и целокупна његова судбина у овом животу, последица поступака у претходном животу, и да добро или зло у нашем будућем животу, зависе од наших напора да избгнемо зло и учинимо добро, у овом животу.“
(Л.Н. Толстој О карми)

Заиста, јер само два антагонистичка појма, узнемиравају нас више од свега: живот – смрт, добро -зло. Око њих се гради сва могућа човекова филозофија. Зашто је тако? Очигледно зато што је у тим појмовима суштина нашег постојања. Смисао и тајна принципа нашег кретања. И то је одавно познато, па изгледа чудно да је добро недостижно. Иако је и то потпуно јасно. Људско постојање тражи непрестане моралне напоре – чињење добра да би човек остварио свој живот и, самим тим, унео позитивно делање у општечовечанском смислу.

Појам добра и зла исто тако је неопходан за вечни живот (и борба међу њима), као и разлика потенцијала за настанак електрицитета, или разлика барометарских притисака за стварање ветра. Зато ће борба добра и зла постојати док постоји човек у свом земаљском животу. Човеку је потребно да доплива до супротне обале мора, иначе ће потонуту. Морска вода – то је Зло, а весла и чамац – Добро. Веслај из све снаге – и допливаћеш. Баци весла – и погинућеш. Човек постоји одавно и до данас сумња у најважније – у смисао свога постојања, ето шта је чудно.

8. март 1985.

„Поштени људи не могу бити богати, богати људи не могу бити поштени.“
(Лао Це)

Никада не узнемиравај другога оним што можеш учинити сам.
(Л.Н. Толстој)

6. децембар 1985.

Болестан. Био сам у Паризу, наступио у емисији посвећеној Сахарову. Реакције „Боре“ Андрјушиног кагебе-сарадника:
– Но, сада твом пријатељу неће бити добро!
– Зашто?
– Све информације ће сутра бити на столу ЦК. И видео касета.
– Па, у чему је ствар?! Већ годинама је тако!
Био сам на рентгену. На левом плућном крилу затамњење. То је или упала плућа, или нешто горе. Лекар је послао снимке на консултацију. Јуче сам искашљавао крв. Данас такође, али мање.

11. децембар 1985.

Болестан сам. Лежим. Ужасно ме боли унутра, у плућима. Данаса сам сањао Васју Шушкина, играли само карте. Питао сам га:
– Пишеш ли нешто?
– Пишем, пишем – замишељно, мислећи на игру, одговорио је.
А онда смо, чини ми се неколико људи, устали, и неко је рекао:
– Време је да се плати (у смислу, игра се завршила и треба израчунати резултат).

„Амадеус“ Форманов. Осам „Оскара“ – тако недаровито. И то све. Може бити да је само Салијери нешто бољи, али његова концепција је ужасна. Не толико ужасна, колико нечовечна. Врло лоше.

Јак сув кашаљ и оштар бол у плућима. Главобоља.
Илустрације за предавање у Штокхолму:
1. Лос Олвидадос – сан са месом.
2. Бергман – сан са гробом из „Дивљих јагода“
3. Фелини -“8 1/2“ – почетак (тунел)
4. Соларис – сан – сцена са Мајком

13. децембар 1985.

Ово је заиста црни петак. Био сам код лекара у Краљевској клиници. Били су врло пажљиви. Чак сувише: урадили су анализе пре рока. Очигледно је Слава Ростропович, на неки начин, утицао. Данас су направили нови снимак (тачније неколико снимака). На левом плућном крилу има нечег. Лекар је рекао – или упала (но мало вероватно, затамњење није нестало, то јест, није се изменило под дејством антибиотика које сам све време узимао), или туберколоза, или тумор.

Питао ме је где бих се оперисао, у најгорем случају. Размишљам, можда и не треба. Толико се мучити без резултата. То су плућа, а не дојка. Узели су (материјал) за анализу из тајанствене кврге на глави која се појавила пре месец дана, изненада и без разлога. Урадили су провокацију са ТБЦ вирусом, да би видели реакцију. Желе све да разјасне до 20. децембра. Али, због нечега не верујем да ће бити добро.

Но, визија – када сам видео рупу у плућима – више је наликовала каверни него тумору. Иако нисам сигуран, не знам како она изгледа. Просто, утисак је такав да је око ране било некако чисто, добро.

Било би лепо живети у Италији. Сада ће то бити тешко: вероватно постоје специјалне комисије (медицинске).

15.12.1985.

Човек живи и зна да ће пре или касније умрети. Али не зна када, и зато смешта тај тренутак у неко неодређено време.

То му помаже да живи. А ја сада – знам. И ништа ми не може помоћи да живим. И то је врло тешко. Али најважнија је – Лара. Како њој рећи? Како својим рукама да јој нанесем тај ужасни ударац!?

16. децембар 1985.

Данас сам цео дан провео у болници. Расекли су квргу на мојој глави и узели парче за анализу. Доктор каже да су анализе лоше и да: или се тумор не може сасвим излечити, или се у 80% случајева лечи ако се покаже да је одређеног типа. Но, судећи по свему, ствари лоше стоје.

Како да разговарам са Ларом?

1986.

10. јануар 1986. Париз, болница

У болници сам у Паризу. Већ пет дана. Урађен ми је први циклус (петодневни) зрачења и хемиотерапије. Ужасан доживљај. Кроз 2-3 недеље поновиће петодневни циклус и тако четири пута. Шта ће то донети нико не зна.

Сада је звала Марина Влади (која нам помаже, заједно са Леоном Шварценбергом – лекаром који ме лечи). Позвала је и рекла да јој је Воронцов, амбасадор, рекао да ће Андрјушу пустити буквално сваки час. Зар је потребно да се смртно разболим да би били заједно! Сада Андреј треба да живи!

Ноћна болничарка и Али су дошле да ме поздраве. Али је такође ноћна болничарка.

13. јануар 1986.

Током ноћи ми је било врло лоше: јако су ме болела озрачена месте. И онда ти пси!
Сада имам два задатка – дом, где бих могао да се срећем са нашима. И да то учиним што је могуће брже. И онда – када бих могао да их на ногама дочекам на станици.
Само се плашим да то неће бити могуће.

Читам „Приче са Колиме“ Шаламова – то је невероватно! Генијалан писац! Не због онога што пише, већ због осећања која изазива у нама, која остају после читања. Многи се после читања чуде – откуда после свих тих ужаса осећај прочишћења? Врло једноставно – Шаламов прича о страдању и о својој бескомпромисној истини – јединим оружијем које има – приморава нас да саосећамо и да се поклонимо пред човеком који је био у паклу. Дантеу су се ругали и уважавали га: он је био у паклу! Паклу који је сам пронашао, смислио. А Шаламов је био у правом, савременом. И тај, данашњи, језивији је – показало се.
……
1. октобар 1986.

Да ли је човек спосбан да изузетним напорима измени стање (равнотежу) добра и зла? У којим случајевима? Да ли може у човеку победити његова духовна суштина у оним случајевима, када није реч о греху, већ верности духовном? Ако духовно неверство још није грех. Можемо ли проблеме који муче руску душу, прелазећи границе рускости, назвати сујетним? Бесмисленим? Празним ? Или постоји закон, који у одређеним условима од обичног, просечног човека, чини у духовном смислу величанствену фигуру? Морал је ту невин, иако се све то може изразити и на моралном, и на било ком нивоу. Може ли велики грешник у неком тренутку постати светац? Шта је то грех? Поступак у корист понижења људског достојанства, духовне висине. Насиље над душом… Солвиг – да ли је она могућа у наше време? Време сувише материјално да би се ослонили на Веру, као на камен.

1986. без датума

Зашто се Хамлет свети?
Освета је облик исказивања породичне, крвне везе, жртвовања за ближње, свети дуг. Хамлет се светио, као што је познато, да би повезао „прекинуту нит времена“. Тачније, да би оваплотио идеју самопожртвовања. Ми често испољвамо упорност или тврдоглавост чинећи оно што нам наноси толико штете. И то је изобличена форма приношења жртве. Самоодрицања, дуга. Посебно апсурдни моменти осећања дужности, зависности, жртве, оно што би материјалиста Фројд назвао мазохизмом. А религиозан човек – својим дугом. Оно што је Достојевски звао жељом да се пострада. Та жеља да се пострада без организованог религиозног система, може се претворити једноставно у психозу. На крају крајева, то је љубав која није пронашла форму. Али не фројдовска љубав, већ духовна. Љубав је увек – даровати себе другима. И, иако жртва, реч жртва, као да у себи носи, споља гледано, неки негативни, рушилачки смисао (наравно, вулгарно схваћен), усмерен ка личности која себе приноси на жртву – суштна тога акта увек је љубав, то јест, реч је о позититвном, стваралачком, Божанском чину.

„Људи, који свој пут ка истини прилагођавају постојећим друштвеним конвенцијама, слични су бићу коме су дата крила да лети, а оно их употребљава да би лакше ходало.“
(Л. Толстој – Из дневнка 1906. г. 18. мај – Епиграф „Зашто сам постао симболиста“ Бели)

15. децембар 1986.

Ноге се не померају. Леон не схвата – откуда баш ту. Ја мислим, стара радикулопатија, погоршана хемиотерапијом. Дају ми хемиотерапију. Јако ме боле обе руке. Такође, личи на неуралгију. Некакве кврге. Веома сам слаб. Умрећу?
Постоји варијанта – болница и да будем под надзором лекара који ме је лечио у Сараселу.
„Хамлет“?
Ако бих се сада избавио:
1. од болава у леђима, затим
2. у рукама –
могло би да се разговара о опоравку после хемиотерапије. Али сада о томе нема говора. Ето у чему је проблем.

16. децембра Андреј Тарковски је пребачен у болницу. Умро је у ноћи између 28. и 29. децембра 1986.

Андрей Тарковский – Мартиролог – дневники ( Издательство – Международный Институт имени Андрея Тарковского)

Превео: Александар Мирковић