Андреј Тарковски, Слово о Апокалипси, 1984. – У оквиру Сент Џејмског фестивала у Лондону била је организована ретроспектива филмова Андреја Тарковског, који се у то време, поставивши у театру Ковент Гарден оперу „Борис Годунов“ Мусоргског, спремао за снимање „Жртвовања“. У неколико аудиторија он је наступао пред гледаоцима на тему „Стварање филма и одговорност уметника“ и одговарао на питања. У једној од лондонских цркви Тарковски је одржао „Слово о Апокалипси“.
СЛОВО О АПОКАЛИПСИ – Андреј Тарковски
Нисам баш навикао на наступе као што је овај који намеравам да одржим, на наступе на оваквом месту, у цркви. Мало се прибојавам због својих световних концепција. Али пошто не намеравам да држим никаква стручна предавања него ћу просто покушати да размишљам поводом тога што Апокалипса значи за мене као уметника, мислим да ће то на неки начин да спаси ситуацију и да објасни зашто се на ово одлучујем овде.
Сама чињеница да учествујем на овом фестивалу има, по мом мишљењу, потпуно апокалиптичан карактер. Тако на пример, да су ми пре неколико месеци рекли да је ово могуће, ја не бих поверовао. Међутим, у последње време сам мој живот слаже се донекле апокалиптички, па је отуда и овај корак сасвим природан и логичан.
Апокалипса је можда највеће поетско дело створено на земљи. То је феномен који у суштини изражава све законе који су човеку дати одозго. Знамо да се веома дуго воде спорови поводом различитих тумачења ових или оних одломака у Откривењу светог Јована. Значи, грубо говорећи, ми смо навикли да се Откривење тумачи, да га тумаче. То је баш оно што, по мом мишљењу, не треба радити, зато што Апокалипсу није могуће тумачити. Зато што у Апокалипси нема симбола. То је слика. У том смислу што ако је симбол могуће интерпретирати, онда слику није. Симбол се може дешифровати, тачније, из њега се може извући одређени смисао, одређена формула, док слику не можемо да разумемо, него можемо да је доживимо и примимо. Јер она има бесконачан број могућности за тумачење. Она као да изражава бесконачан број веза са светом, с апсолутним, с бесконачним. Апокалипса је последња карика у овом ланцу, у овој књизи, последња карика која завршава људску епопеју, у духовном смислу речи.
Ми живимо у веома тешком времену и његове сложености се појачавају сваке године. Мада, ако и макар мало знамо историју, можемо да се присетимо да се више пута говорило о приближавању апокалиптичких времена. Речено је: “ Блажен је онај који чита и они који слушају речи пророчанства, и чувају оно што је написано у њему, јер време је близу. ”1 Па ипак, условност времена толико је очигледна да ми не можемо са тачношћу да одредимо кад ће се десити оно о чему пише Јован. То може бити сутра, а може за хиљаду година. Управо у томе је смисао таквог духовног стања, духовног стања човека који треба да осећа одговорност пред сопственим животом. Немогуће је замислити да је Откривење настало тада када се наше време окончало. Зато не смеју да се изводе никакви закључци из текста Апокалипсе поводом времена као таквог.
Сигурно сте приметили да у Апокалипси има веома много тачних цифара, датума. Наводи се број жртава и број праведника. Али са моје тачке гледишта, то уопште ништа не значи, то је као некакав сликовит систем који се доживљава емоционално. Цифре, неки тачни моменти, важни су да би се осетила човекова судбина, да би се упознала будућност. Објаснићу примером. Од малих ногу веома сам волео књигу Робинзон Крусо – увек ми се јако свиђало и узбуђивало ме набрајање онога што је било изнесено на обалу и што је било Робинзонов плен. Ми живимо у материји, понављајући да постоје време И простор. То јест, ми живимо захваљујући постојању овог феномена, или двају феномена, и врло смо осетљиви на њих зато што они ограничавају наше физичке оквире. Али, као што је познато, човек је створен по слици и прилици Божијој, и према томе, има слободу воље способност да ствара. У последње време, и не само последње, него већ прилично дуго, ми често постављамо себи питање: није ли стваралаштво заправо грешно? Зашто се јавља такво питање кад ми несумњиво знамо да стваралаштво подсећа на то да смо ми створени, да нам је Отац један? Зашто се јавља таква, рекао бих, богохулна мисао? Зато што је културна криза последњег века довела до тога да уметник може без било каквих духовних концепција. Кад стварање бива нека врста инстинкта, шта ли већ. Па ми знамо да неке животиње такође имају естетско осећање и да могу да стварају нешто завршено у формалном, природном смислу. Ето, рецимо, саће које стварају пчеле да би у њега стављале мед. Уметник је почео да се односи према таленту који му је дат као према своме власништву, одакле му и право да сматра да га таленат ни на шта не обавезује. Овим се објашњава та обездуховљеност која влада у савременој уметности. Уметност се претвара или у некаква формалистичка трагања, или у робу за тржиште. Не треба да вам објашњавам да се кинематографија налази у самом центру оваквог стања ствари, – уосталом, као што је познато, она се родила крајем прошлог века на вашару са циљем чисте зараде.
Недавно сам био у Ватиканском музеју. Тамо је огроман број дворана посвећених савременом религиозном сликарству. То свакако треба видети зато што је то ужасно. И ја не разумем зашто се ова, опростите ми, дела, постављају на зидове таквог музеја. Како ово може да задовољава религиозне људе и посебно црквену католичку управу. То је просто поражавајуће.
О савременој кризи. Ми живимо у погрешном свету. Човек је рођен слободан и храбар. Али наша невоља је у жељи да се сакријемо и заштитимо од природе која нас све више и више присиљава да се прибијемо једни уз друге. Ми општимо не зато што волимо да општимо, не зато да би уживали у општењу, него зато да не би било толико страшно. Ова цивилизација је погрешна ако се наши односи граде на таквом принципу. Сва технологија, сав такозвани технички прогрес који прати историју, у суштини ствара протезе – он продужава наше руке, изоштрава вид, омогућује да се крећемо веома брзо. И ово има принципијелан значај. Ми се данас крећемо неколико пута брже него у прошлом веку. Али од тога нисмо постали срећнији. Наша личност, наша, да тако кажем, personality, ушла је у конфликт са друштвом. Ми се не развијамо хармонично, наш духовни развој је толико заостао да смо већ жртве лавинског процеса технолошког раста. Ми не можемо да изронимо из ове бујице чак и ако би хтели. На крају крајева, када се код човечанства јавила потреба за новом енергијом ради технолошког развоја, и кад је човечанство открило ову енергију, тада се оно није показало морално спремно да је искористи за своје добро. Ми смо као дивљаци који не знају шта да раде са електронским микроскопом. Можда њиме закивати ексере, рушити зидове? У сваком случају, постаје јасно да смо ми робови овог система, ове машине, коју је већ немогуће зауставити.
Затим, на плану историјског развоја ми смо толико почели да не верујемо једни другима, да не верујемо да једни другима можемо помоћи (мада се све чини да би се преживело заједно), да ми сами, свако од нас лично, заправо не учествујемо у друштвеном животу. Личност нема никакав значај. Краће речено, ми губимо оно што нам је било дато од самог почетка, – слободу избора, слободу воље. Ето зашто ја сматрам нашу цивилизацију погрешном. Руски филозоф и историчар Николај Берђајев врло је прецизно запазио да у историји цивилизације постоје две етапе. Прва је историја културе када је развој човека мање-више хармоничан и заснован на духовној основи, и друга, када почиње ланчана реакција која није потчињена вољи човека, када динамика измиче контроли, када друштво губи културу.
Шта је то Апокалипса? Као што сам већ рекао – то је слика човекове душе са њеном одговорношћу и обавезама. Сваки човек проживљава оно што је тема Откривења светог Јована. То јест, не може да не проживљава. И на крају крајева зато, управо зато, ми можемо рећи да су смрт и страдање у суштини једнаки ако страда и умире личност или се завршава циклус историје и умиру и страдају милиони. Зато што човек може да поднесе једино ону баријеру бола која је њему доступна. О нашем конформизму. У Откривењу Јовановом речено је: “ Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. ” То јест, равнодушност, неучешће, изједначује се са грехом, са преступом пред Творцем. Са друге стране: “ Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се. ” Укратко, ово је осећање човека који се каје, ово је, уопште – почетак пута. Таква осећања имају различити људи на разне начине и у различито време. Рецимо, Достојевски. Постоји верзија да је то религиозни, православни писац који је испричао о својим тражењима и о особинама вере. Мени се чини да то није сасвим тако. Достојевски је направио своја велика открића само зато што је био први од оних који су осетили и изразили проблеме обездуховљености. Његови јунаци пате јер не могу да верују. Они желе, али су изубили тај орган којим се верује. Атрофирала је савест. И из године у годину, Достојевски је постао некако све више и више разумљив, чак модеран. Управо на рачун тога што овај проблем нараста све шире и шире. Зато што је најтеже – веровати. Зато што је поуздати се у благодат, уопште узев, немогуће је. Наравно да је срећан човек кога је посетило ово стање. Али тешко да се сваки човек може тиме похвалити. Најважнија ствар да би се осетио слободан и срећан је – храброст. На неки чудесан начин сви ови проблеми садржани су у Апокалипси. Апокалипса – то је, на крају крајева, прича о судбини. О судбини човека који је нераскидив између себе као личности и друштва. Кад природа спасава врсту од изумирања, тада животиње не осећају драму постојања, опстанка. Пошто човек сам бира свој пут захваљујући слободи воље, он не може да спаси све људе, него може да спаси само себе. Баш зато он може да спаси друге. Ми не знамо шта је то љубав, ми се са ужасним омаловажавањем односимо према себи самима. Ми неправилно схватамо шта значи волети самога себе, чак се и устручавамо од овог појма. Зато што мислимо да волети самога себе значи бити егоиста. То је грешка. Зато што је љубав – жртва. У том смилу, да је човек не осећа – ово може да примети са стране тек треће лице. И ви, наравно, знате ово, јер је речено: љуби ближњег свога као самога себе. То јест, волети самога себе као да је основа осећања, мерило. И не само зато што је човек постао свестан себе и смисла свог живота, него такође и зато што увек треба почињати од самог себе. Не желим да кажем да сам ја успео у свему овоме о чему сада говорим. И, природно, далеко сам од тога да бих себе ставио као пример. Напротив, ја сматрам да све моје несреће проистичу управо из тога што не слушам сопствене савете. Невоља је у томе што су и околности јасне, а јасан је и резултат до кога ће нас довести погрешан поглед на ствари. Али нетачно би било мислити да Апокалипса носи у себи само концепцију казне. Можда је главно што она носи – нада. И поред тога што је време близу, за сваког од нас засебно оно је заиста врло близу, – али за све заједно никада није касно. Апокалипса је страшна свакоме засебно, али за све заједно у њој је нада. И у овоме је смисао Откривења. На крају крајева, баш та дијалектика, изражена на сликовит начин, за уметника представља такво инспиративно, надахњујуће начело, да се и нехотице чудиш колико у њему може да се нађе тачка ослонца у било којем стању душе. Поводом нестанка простора и времена, њиховог преласка у ново стање, речене су задивљујуће лепе речи. Поводом ишчезавања простора: “ И Звезде небеске падоше на земљу, као што смоква одбацује заметке своје кад је заљуља велики ветар. И небо се измаче као свитак кад се савије, и свака гора и острво покренуше се с места својих. ” Небо се измакло савивши се као свитак. Ја нисам читао ништа дивније. А ево још о томе шта се десило после скидања седмог печата. Шта да каже било који уметник о начину на који је ово изражено! Како изразити не само ову напетост, него овај праг! “ И када Он (то јест, Јагње) отвори седми печат, наста тичина на небу око пола часа. ” Како каже мој пријатељ, – овде су речи излишне. Скинут је седми печат, и шта бива? Ништа. Наступа тишина. Ово је невероватно! То одсуство слике у овом случају је најснажнија слика која се само замислити може. Право чудо! Постоји књига у којој је аутор, Кастанеда, написао причу једног новинара, то јест своју причу о томе како се учио код једног мексичког врача. То је запањујуће интересантна књига. Али ствар чак није у томе. Прочуло се да није ни било врача, да то уопште нису белешке из дневника, него да је све измислио Кастанеда – и начин сопственог обучавања помоћу којег он хоће да промени свет, и самог врача, и његов метод. Али ово ни најмање не поједностављује суштину ствари, напротив, усложњава је. То јест, ако је све ово измислио један човек онда је то још веће чудо него када би то стварно постојало. Краће речено, моја мисао се своди на то да је уметничка слика, на крају крајева, увек чудо. Ево још један одломак из десете главе. Поводом времена такође је речено врло лепо: “ И Анђео којега видех где стоји на мору и на земљи, подиже своју десну руку према небу, и закле се Оним који живи у векове векова, који сазда небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему, да времена више бити неће. ” Ово изгледа као обећање, као нада. А ипак остаје тајна. Зато што у Апокалипси постоји једно место које изгледа сасвим необично за Откривење. “ А када проговорише седам громова, хтедох да пишем, но чух глас са неба који говори: Запечати оно што говорише седам громова, и то не пиши. ” Занимљиво је шта је Јован сакрио од нас? И зашто је рекао да је нешто сакрио? Чему овај чудни интермедиј, ова ремарка? Јесу ли то перипетије односа између Анђела и Јована Богослова? Шта је то било што човек не треба да зна? Па смисао Откривења је баш у томе да човек зна. Можда нас само схватање знања чини несретнима. Сећате ли се: “ И знање умножава муку. ” ? Зашто? Или је требало сакрити од нас нашу судбину? Неки моменат судбине? Ја, на пример, никако не бих могао да живим кад бих знао пророчанство о сопственом животу. По свој прилици, живот губи сваки смисао када бих знао како ће се завршити, – наравно, имам у виду моју личну судбину. У овом детаљу постоји некакво невероватно, потпуно нељудско благородство пред којим се човек осећа као мало дете, и незаштићен и истовремено заштићен. Ово је учињено зато да би наше знање било непотпуно, да се не оскрнави бесконачност, да се остави нада. У човековом незнању је дана. Незнање је – благородно. Знање је вулгарно. Зато таква брига која је изражена у Апокалипси у већој мери ми даје наду него што ме плаши. И сад се ја питам: шта треба да радим кад сам прочитао Откривење? Потпуно ми је јасно да ја више не могу бити исти као пре, не само зато што сам се променио, него зато што ми је било речено: будући да знам то што сам сазнао, дужан сам да се променим. У вези са свим овим почињем да мислим да је уметност којом се бавим могућа једино у том смислу ако она не изражава мене самог, него ако у себи акумулира оно што ја могу да ухватим општећи са људима. Уметност постаје грешна чим почнем да је употребљавам у своје интересе. И најважније је да престајем да будем себи интересантан. Можда од тога и почиње моја љубав према самом себи. Хоћу да захвалим онима који су ме позвали на данашњи сусрет, мада ја и нисам хтео ништа ново да вам откријем. Хтео сам – и то сам добио – да, размишљајући у вашем присуству, на тај начин осетим важност овог момента и процеса. Ви сте ми дали могућност да дођем до неких закључака и да повратим неке мисли, зато што о овоме није могуће размишљати у самоћи. И тако, намеравајући да радим свој нови филм, намеравајући да учиним нови корак у овом правцу, мени је потпуно јасно да према њему треба да се односим не као према слободном стварању, него као према поступку, као према принудном чину, кад рад више не може да причињава задовољство, већ долази као некакав тежак и оптерећујући дуг. Отворено говорећи, ја никад нисам могао да схватим да уметник може да буде срећан у процесу свог стваралаштва. Или је ова реч нетачна? Срћтан? Не, никад. Човек не живи зато да би био срећан. Постоје ствари далеко важније него срећа.
Превео: Зоран Шаренац
Текст преузет из часописа СВЕТИГОРА бр. 159-160
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 