Антоније Блум, ВЕРА У ЧОВЕКА

Друга прича је исто тако потресна: сусрет између Христа и апостола Петра након што Га се овај три пута одрекао због страха, уплавшивши се. Христос га не пита: „Да ли ти је жао због онога што си учинио?“ Он му каже: „Да ли Ме волиш?“ И Петар искрено одговара: „Да, Господе! Волим Те!“ Међутим, Христос му три пута поставља исто питање. И одједном, спознавши значај ова три питања, схватајући да је сва очигледност против њега, Петар говори: „Ти све знаш, Господе; Ти знаш да Те волим!“ И Христос га поново прима ме“, међу Своје ученике.

Зар ми умемо овако да поступамо? Зар умемо да поверујемо у то да човек који је према нама рђаво поступио има право да каже: „Да, волим те! Нисам иамо довољно храбрости, нисам имао довољно дубине, нисам имао довољно снаге духа, али те ипак волим“, – и све је могуће.

Кад бисмо умели тако да се односимо једни према другима! Кад бисмо само умели да поверујемо једни у друге, да не будемо заслепљени ни људским грешкама, ни њиховим поступцима; да нас не заглуше њихове речи, већ да се ћутке загледамо у људску душу и да видимо у њој потенцијалну човечност, потенцијалну људску величину и да у складу с тим понудимо човеку нови живот, да му понудимо наше поверењеи да га позовемо да живи у пуној мери свог људског достојанства! Кад бисмо могли једни према другима тако да се односимо, све би било могуће међу људима… и за човечанство би наступио нови живот.

Митрополит Антоније Блум, ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ, Беогард, 2008.
Превела: Марина Тодић

Антоније Блум, ЧЕМУ НИЈЕ ПОСТАО ЗАЈЕДНИЧАР ТО НИЈЕ СПАСИО

Постоји још нешто друго. То је моје гледиште, ја вам га излажем како умем; само могу да кажем да ме људи који су потпуно православни, а с којима сам о томе разговарао, нису осудили за јерес и нису одбијали да опште са мном, али је ово без обзира на то несвакидашњи, необичан приступ. Чини ми се да се може рећи да је ради тога да би умро нашом смрћу односно смрћу, која има значаја за нас, која за нас може да има реалне, битне последице, Христос морао да постане заједничар у једином узроку смрти – у одвајању од Бога. Не може се умрети ако се не изгуби Бог и Спаситељев вапај: Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио? (Мк. 15, 34) јесте вапај савршеног Човека Који је слободно, из љубави, постао заједничар у основној трагедији човека: у његовој одвојености од Бога, у томе што је изгубио Бога. Међутим, ако се то прихвати, мислим да се може рећи да је Христос искусио без-боштво (не говорим о идеолошкој безбожности, већ о њеној реалности), богоостављеност, као што ниједан атеиста на свету није искусио и да нема ниједног човека – ни атеисте, ни верника, који је у овом смислу изван Христовог искуства, мислим да Христос обухвата и верника и атеисту, премда је, разуме се, идеолошки атеиста или човек о којем апостол Павле каже: Њихов бог је стомак (Филипљ. 3, 19) – безбожан на потпуно другачији начин него Христос у том тренутку.

Он је изгубио Бога како би био сједињен с нама у јединственој, последњој трагедији човечанства. Како је Атанасије Велики говорио: чему није постао заједничар, то није спасао… Он нас не би спасао од смрти да није постао заједничар у њој. Не би могао просто да постане заједничар смрти умревши добровољно, зато што Га то не би учинило заједничарем у ономе што представља трагедију човечанства, односно у губитку Бога због којег људи умиру. И у овом смислу сам дубоко уверен (сад причам теоријски, не говорим о конкретном атеисти или о наказности онога што се дешава) у то да Христос управо држи у Себи све и да зато што је тајна спасења за нас много тајанственија, зато што нам је мање схватљива од представе: ево, веруј, живи праведно, веруј у Христа и спашћеш се; да постоји тема атеисте и тема безбоштва, која се разрешава у Христу, а не ван Христа. Не знам да ли вас ужасава такав приступ, али до тога сам дошао постепено, захваљујући веома јаким осећањима – онолико колико могу да осећам…

Питање: Можемо ли да схватимо да мислите да је у тренутку кад је Христос доживљавао ову потпуну богоостављеност Он доживљавао људску природу у највећој мери?

Не, не бих тако рекао, зато што човек, каквим га је Бог замислио и створио, није био одвојен од Њега. Одвојеност је плод наше огреховљености. Међутим, Христос не ступа у област нашег греха, односно, Он не постаје заједничар у греху, већ у његовим последицама. Чини ми се да је Христос, с једне стране, изабрао апсолутну солидарност (ако се може употребити овакав небогословски термин) с човеком и да је требало да заједно с целим човечанством искуси богоостављеност и губитак Бога и да од тога умре; и с друге стране, људско друштво Га је избацило зато што је изабрао бескомпромисну солидарност с Богом и Он је морао да умре изван зидина, односно изван људског града, на Голготи. И у овом правцу налазимо, можда слику, реализацију онога о чему је говорио Јов: „Где је Онај Ко ће стати између мене и Судије мог, ставити руку Своју на Његово раме и на моје раме? Где је Онај ко ће стати управо у средину, у срж трагедије која дели Бога и човека?” (в. Јов 9, 33). И Бог Логос ступа у ову срж у сваком смислу, плотски и душевно, и у Себе, унутар Себе спаја распру и помирење. Он је до краја човек – Он је до краја Бог; и оно што се дешава између Бога и човека као појава између две личности у Њему је усредсређено у једној Личности, и у једној Личности се овај проблем разрешава. Међутим, историјски, односно физички он се разрешава одбацивањем од стране људског друштва и богоостављеношћу. И ја имам наду која надахњује – наду да се може осмислити – не кажем: атеизам у свим својим елементима, али, да, постоје некаква трагања која треба чинити. А да не говорим о томе да много тога у атеизму није рођено негирањем Бога какав Он јесте, већ Бога каквим Га ми замишљамо. Ако се узме историја хришћанског света, човек може да се окрене и да оде. Ми смо тако често – и у историји наше домовине, и на Западу замишљали Бога у таквом облику да се може рећи: не могу да сматрам да је у Њему мој идеал... А Бога Којег се треба плашити, пред Којим треба бити сервилан, – не хвала Богу, човек се не слаже да прихвати, зато што Бог инепристаје да се људи према Њему тако односе; Бог не може да нас прими као робове.

митрополит Антоније Блум, ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, 2018.