Арсеније Тарковски, ИЗ СЕЋАЊА НА ЉУБАВ ЦРПЕМО ЖИВОТНУ СНАГУ

„Тако давно сам се родио, да чујем некада, како нада мном тече студена вода…“ Ја живим толико дуго, да су ми и најдаља сећања одједном постала блиска. И што дуже живим, она постају јаснија, желим да се присетим појединости. Мој живот се испуњава светлошћу, добија смисао… Отац, мама, брат, музика, рат, поезија… Зашто се сећам свега тога? Сећање плете своју шару по, нама непознатим законима, али мени се чини, претпостављам зашто су моји снови саткани од тих лица, од тих судбина. „Позван сам у живот крвљу свих рођења и свих смрти„, они су ме саздали, извајали, и без њих не бих постао овакав какав јесам.

Моја прва сећања – сећања су на додир доброте, нежности, љубави и људскости.

Може бити су се моји родитељи са напором обуздавали  када би пожелели да нас казне или подвикну. Али њихова срца била су окренута љубави и доброти. Толико је њихово поштовање личности детета било велико, толико велико саосећање са дечјим болом, да ни једном нису себи дозоволили да изгубе власт над собом. Знате, понекад се родитељска љубав испољава као захтев за добрим оценама у школи, захтев за послушношћу, поштовањем, на крају – љубављу према себи. А они су нас просто волели. Сећам се како су поштовали наше жеље.

Једном, спремајући се за пут у Одесу, отац ме је упитао шта да ми донесе као поклон. „Морску воду у флаши…“ – ја сам чезнуо за морем од када сам са родитељима током лета живео у Севастопољу. Отац је донео. (Чувао сам ту флашу много година.) Био сам препун љубави и захвалности, нисам знао како да их изразим, и одједном се из мене, шестогодишњака, отргао први стих: „Тата је допутовао из Одесе, морску водицу донео мени.“ У љубави и захвалности препознао сам прво надахнуће.

Ја мислим, да ми из сећања на љубав, црпемо  животну снагу. И ако си заборавио или не знаш да су те некада волели, онда губиш веру у себе, заборављаш на оно што јеси.

Арсеније Тарковски, Живот као откровење (одломак)

Превео: Александар Мирковић

Извор: Журнал «Отрок.ua» № 2 (74)  http://otrok-ua.ru/sections/art/show/zhizn_kak_otkrovenie.html

Арсеније Тарковски, ПОЕЗИЈА НЕ САМО ДА ПРЕДВИЂА СУДБИНУ, ВЕЋ И УТИЧЕ НА ЊУ…

Упијајући у себе културу, човек поима уметност у целини. Мени се чини, да су све уметности које постоје на свету, повезане са поезијом. Чак и сликарство, чак и музика. Али музика је највиша уметност, јер ништа осим себе не изражава. А поезија је уметност осећања које заступа разум, уметност мисли које заступају осећања. Ако је на тасовима (разум – осећање) један тас изнад другог – поезија је угушена, дисхармонија надјачава у песми све што је у њу смештено и она се сама руши. Као што је у скулптури важан принцип равнотеже масе, тако је и у поезији важан принцип равнотеже лексичке масе. За то су имали сјајан осећај Баратински, Ахматова, Аненски. Музика штеди на логици. На тај начин је и соната логична. Слично сонати, логичан је сонет. Они су логични логиком уметности.

У поезији делују посебни закони: она долази у таласима. Постоји некакви временски ритмови и није познато шта их одређујуе. Постоји време за поезију и време за прозу. Час успон, час пад, успон, пад. Ми желимо новог Пушкина – али геније долази да затвори врата епохе, уневши у своје стваралаштво све што су његови претходници створили својим талентом.

Ја говорим о поезији јер је она мој живот. И ја знам да у поезији делују закони слични законима живота. Та друга реалност нам даје могућност и начин целовитог опажања стварности. Једном су ме питали да ли могу песме да предскажу судбину песникову, да на њу утичу. Знате, могу. Чудно, али могу. Песникову осећајност претиче његова свест. Поезија каткад не само да предвиђа судбину, већ и утиче на њу.

***

Људски разум смешта у своје границе Васелену. И ако  светска култура постане део вашег живота, ваше личности, ако је она ваш дом, ваш начин живота, ваша свакодневница, ви самим тим у себи накупљате човечанство, у вас улази човечанство.

Култура човеку даје разумевање не само сопственог места у савремености, већ установљује још ближу везу између најразличитијих епоха. Знам да бих могао да се нађем – потребно је само да пожелим – у било којој епохи, на било ком месту на свету, и то путем поимања. Јако волим грчку драматургију, лирику, еп, „Илијада“, „Одисеја“ за мене су свете књиге. Нехотично почињеш да се осећаш савремеником онога што се тамо догађа – друкчије и не може бити. Како бисмо иначе могли, према томе, да имамо некакав однос? Захваљујући култури ми, као глумци, живимо хиљаде живота – и проналазимо себе.

Али, све долази временом. Ми се упознајемо са уметношћу, мењају се наше привржености. Песници мог детињства били су Љермнотов, Њекрасов и Григорије Сковорода. Песници моје младости постали су Баратински, Тјутчев, Фет, Ахматова. Они су остали и песници моје зрелости и старости. Са четрнаест година веровао сам да треба писати песме са античким темама и античким строфама: хексаметром или сапфичком строфом. Чинило ми се, да је у томе – чистоти форме, јасноћа мишљења. Затим сам јако волео Блока. Саживео сам се са његовом поезијом, дисао сам је. И одједном сам осетио као неки ужас пред „Тако, забиј мој анђеле јучерашњи, у срце оштру француску штиклу“. Не могу. То није моје.

Арсеније Тарковски, Живот као откровење (одломак)

Превео: Александар Мирковић

Извор: Журнал «Отрок.ua» № 2 (74)  http://otrok-ua.ru/sections/art/show/zhizn_kak_otkrovenie.html

Арсеније Тарковски, ИЗВОР НАДАХНУЋА ЈЕ СЕЋАЊЕ НА ДОБРОТУ И ЉУБАВ

Наша реч – није само реч. Изговорите је – и она ће почети да живи свој живот, повући ће за собом, као снежна лавина, мрежу поступка, коју више не можеш да покидаш. Ваздух, који дишемо, саткан је од речи, и за сваку отровну реч плаћамо комадићима својих плућа. Животодавни ваздух уметности је доброта. Извор надахнућа за мене је увек – сећање на доброту и љубав. „Ништа велико се не може учинити без страсти“. У нечему ћемо успети само ако то чинимо са љубављу. Човек се може у потпуности остварити само ако се бави послом који је сродан његовој души. Када сам имао седам година, пријатељ мога оца, Афанасије Иванович Михаљевич, открио ми је Григорија Сковороду. У Украјини, у XVIII веку, живео је песник и филосф, „старац“ су га звали, старац Григорије Савич Соворода. Имао је учење о сродству. Оно је гласило: сваки човек треба да ради оно што осећа да му је блиско, и ништа друго. Верујем, да човек треба да чини оно што је својствено његовим унутрашењим убеђењима. Моји најдражи стихови (може бити да нису најбољи) су они, у којима сам у потпуности изразио свој однос према свету, према предметима, према осећањима људским.

Песници су мајстори живота. Они стварају свој свет, али кроз њихов свет, паралелан нашем, живот открива себе.

Оживљавајући у мом сећању, умрли хероји литературе и историје, постају моји сабесединици. Клањам се Јованки и мрзим Орлеанску девицу због неуравнотежености и необузданости, не волим осветољубиву и љубоморну Херу са њеним карактером куварице – и тако ми је пријатно међу херојима Жуковског, старомодно учитивим, успореним и искреним.

Шири се круг мојих сабеседника, вуче ме за собом, носи ме поплава сећања напред, тамо где се сливају „било“ и „није било“, „јесте“ и „биће“. Сећање повезује прошло и будуће. Моја сећања – снови су о њему.

У мом је сећању све – ко је био, јесте и биће. Ја знам све о њима, зато што су они – ја. Уметник може писати полазећи од природе. Песник пише по сећању. Сећање је његова Муза, његово перо. Ја умирем са сваком заборављеном сеном, са сваким изумрлим занатом. Идем да будем кажњен заједно са Јованком. Ја странствујем с Григоријем Сковородом. Ја удишем мирис љубичице моје маме…

И то ми се снило, и то ће ми се снити
И то ће се мени још каткад приснити,
И поновиће се све, и све доваплотити,
И што видех у сну, и ви ћете уснити.

Арсеније Тарковски, Живот као откровење (одломак)

Превео: Александар Мирковић

Извор: Журнал «Отрок.ua» № 2 (74)  http://otrok-ua.ru/sections/art/show/zhizn_kak_otkrovenie.html

Арсеније Тарковски, ПОЕЗИЈА – СТИГМАТИ ЉУДСКОГ ДУХА

Верујем у духовну суштину поезије.
Верујем, да она остварује најбољу везу
између човекове душе и праузрока света.
То испољавање може бити сасвим случајно…
Поезија, када је аутентична,
представља стигмате људског духа.

Арсеније Тарковски

Превео: Александар Мирковић

Извор: Наум Резниченко, «ОТ ЗЕМЛИ ДО ВЫСОКОЙ ЗВЕЗДЫ»
МИФОПОЭТИКА АРСЕНИЯ ТАРКОВСКОГО
Нежин – Киев 2014

Арсеније Тарковски, О ПОЕТСКОМ ЈЕЗИКУ

Поезији је потребан прикладан језик. Пример философског језика у поезији је сасвим обичан, школски језик Тјутчева, Баратинског. Узгред, лоших – самих по себи речи, у речнику нема. Ја сам већ имао прилику да испричам како је моја мајка сматрала да смеће не постоји ако су ствари на свом месту. Перје на пољу – смеће, а у јастуку – на свом месту, њему својствено пуњење. Поезија Тујутчева, Баратинског је философична, али у свом речнику они избегавају учене термине. О речнику уопште: чак и у речницима, чак сама по себи – реч је шири појам од оног који је смештен у њу, по својој природи реч је – метафора, троп, хипербола. Једна од давно одгонетнутих тајни поезије – користити се речима тако да реч светли захваљујући блискости или удаљености од друге речи. Неконтролисано гомилање слике на слику, што је нашло места у пракси, понекад мучних, имажиниста, ни до чега доброг не може довести. Философски речник није успео да нас поруси. Засад не можемо замислити „терминолошку“ поезију која би била разумљива. Она ће невољно постати нешто слично благоглагољивости чувене мадам де Курдјукове.

***

Човеку је дата слободна воља, и у исто време он није вољан да бира пут. То је опште место. Вероватно сам и ја, а не само спољашњи чиниоци, утицаo на формирање своје судбине. Чини ми се, за поезију је веома важно, да песник буде двојник својих стихова. Цветајева је песнике звала мајсторима живота, толико је сливена, толико је сједињена била, по њеном убеђењу, реалност света и реалност поезије. /…/ Судбина може згазити човека, и може постати подвиг њеног носиоца. Поезија је друга реалност, унутар њених граница одигравају се догађаји, паралелни са животним догађајима, она живи оним истим чиме и живот, а живот – то је чудо, чудо и поезија. Најчудесније у животу је способност виђења света и самоспознаја – најизразитија разлика између живе и мртве природе. Уметност живи овим принципом. Гледано из те тачке, поезија, и проза, и остали облици примене људског духа су једнако вредни. Не желим да понављам, али ћу свеједно рећи: поезија се односи према прози као чудо према физичком искуству. Разуме се само по себи, једино у случају када је аутентична.

***
Питање је да ли има смисла прогнозирати нове појаве у поезији, јер веома је лако погрешити. Но, не изгледа ми да је занимање песника за сонет осуђено на гашење. Та форма је у потпуности у складу са начином човековог мишљења. Она је логична колико и у музици соната. И ја, као и многи, волим ту форму, и служио сам се, не једном, њоме; она је мој верни пријатељ, не желим да се од ње растанем. Ода, елегија – нису спољашње форме, већ, да тако кажем, унутрашње. Ода је начин изражавања усхићења, а елегија – унеколико сентименталне туге, по речима Пушкина, употребљених у другом контексту – „жалосно завијање“.

„Убрзан темпо“ нашег времна – сликовит је израз. Темпо нашег времена није увек брз. Сви ми пребивамо у нашем веку, али наш пулс, ритам дисања, ход и друго – нису се много изменили од, допустите, пушкиновог времена. Истина: возови, аутомобили, авиони, ракете за лет у космос, демографска експлозија, загађеност животне средине… Али, да ли људски мозак брже ради него пре? Брже од људског мозга размишља рачунар. Може бити да ћемо му дозволити проналазак новог језика, нових ритмова, нових песничких форми? А птице нека певају по своме, птичји. Поезија није само описивање. Најурбанији песник не изневерава хиљадугодишњи ритам љубећи се са вољеном. У својим делима песници говоре језиком који није бржи од језика римских брбљиваца у сенату. Живот сам ствара језик нове поезије, управо онакав какав је поезији потребан. Стављање језика у инкубатор не води ничему добром. Природност – то је принцип развоја језика од времена Симеона Полоцког да наших убрзних дана.

1977.

Арсений Тарковский СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ
В ТРЕХ ТОМАХ, том II, (стр. 223-224) МОСКВА «ХУДОЖЕСТВЕННАЯ ЛИТЕРАТУРА» 1991

Превео: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ВЕРУЈЕМ У БЕСМРТНОСТ ДУШЕ

Мени је додељен дуг живот; био сам сведок промена у самоспознаји човечанства, у каратеру његовог знања. Од оца, мајке и брата наследио сам интересовање према егзактним наукама и литератури. Васпитаван сам да поштујем законе људскости, да уважавам личност и достојанство човeково. Сматрам да је најважнија на свету – идеја добра. Идеја добра у свим њеним оваплоћењима.

***

Патња је вечна сапутница живота. Потпуно срећан био сам само у детињству. Али постоји некакав чудан начин акумулације снаге пре но што се досегну највише висине. Не знам да објасним како се то ради: да ли треба убеђивати себе, или научити видети себе, али потпуно срећан човек, вероватно, не може да пише стихове. Највише песама сам написао 1952. године. То је била јако тешка година. Моја жена се разболела, био сам веома уплашен њу, никоме нисам допуштао да јој приђе, сâм сам се старао о њој… Био сам ужасно узнемирен, мало сам спавао. Једном ме је позвала, потрчао сам, пао и изгубио свест… И те године сам много писао. Постојао је неки напон, напрегнутост свих духовних сила… Знате, то је као у љубави. Мене су увек привлачиле несрећне љубави, не знам зашто. У детињству сам веома волео Тристана и Изолду. Таква трагична љубав, чистота, наивност, све је то толико дивно, дражесно! Заљубљеност – осећаш се као да су те напили шампањцем… А љубав наводи на самопожртвовање. Неузвраћена, несрећна љубав није тако себична као срећна; то је – жртвена љубав. Нама су тако драга сећања на изгубљену љубав, на оно што смо некада волели, зато што свака љубав утиче на човека, јер на крају крајева, испоставља се да је и у томе смештена нека порција добра. Да ли треба покушати заборавити несрећну љубав? Не, не… Ту муку треба памтити, јер она чини човека бољим.

***

„О сећање срца, истинитије си…“ – то није сасвим тачно, зато што срце без разума и разум без срца нису могући. Од стихова, у којима се осећање не поверава разуму, а разум се не поверава осећању, ништа се не добија. Постоји маса примера за то.

Савремена поезија нам предлаже или разум без осећања, или осећања без разума.

***

Поезија долази у талaсима. Као неки временски ритмови – постоји време за поезију и време за прозу. Почетак деветнаестог и почетак двадесетог века – време је поезије. Час пад, час успон, пад, успон… Од чега то зависи – ко зна… Ако верујемо у сељење душе онда се у мене преселио неки од малих песника – Дељвиг, може бити… Ја бих радије да је Данте, али он се није преселио. Или Моцарт чак. До десете године учио сам музику, а онда се то прекинуло са револуцијом. А јако волим музику. Са поезијом су повезане све уметности које постоје на свету… И сликарство и музика. Али музика је највиша уметност, зато што ништа, осим саме себе, не изражава. Некако сам последњих година остарио. Чини ми се да живим на свету хиљаду година, страшно сам се уморио…. Тешко ми је са самим собом… да живим са собом. Но ја верујем у бесмртност душе.

1982.

АРСЕНИЙ АЛЕКСАНДРОВИЧ ТАРКОВСКИЙ, Собрание сочинений в трех томах, Том. второй, (стр. 235-245), МОСКВА «ХУДОЖЕСТВЕННАЯ ЛИТЕРАТУРА» 1991

Превео и приредио: Александар Мирковић