Артур Шопенхауер, О ПИСАЊУ И ПИСЦИМА

Пре свега, постоје две врсте писаца: такви који пишу због саме ствари и они који пишу зато да би писали. Они први имали су мисли или су стекли искуство које им се чини вредним да буде саопштено. Другима је потребан новац, па стога и пишу за новац. Они мисле да због тога могу писати. Могу се познати по томе што своје мисли распредају колико год могу више, а изводе и полуистините, наопаке, претеране и колебљиве мисли, и обично воле полутаму да би изгледали оно што нису. Стога њиховом писању недостаје одређеност и потпуна разумљивост. Отуда се лако може приметити да они пишу само да би утрошили папир. Понекад се то може осетити и код наших најбољих писаца, на приер, местимице у Лесинговој Драматургији, па чак и у неким романима Жана Паула. Чим се то примети, књигу треба одбацити, јер је време скупо. Чим пише само да би утрошио папир, писац обмањује читаоца: у ствари, он се изговара да пише због тога што има нешто да саопшти. — Хонорар и забрана прештампавања представљају у основи упропашћавање књижевности. Дела од вредности пише само онај који пише искључиво ради саме ствари. Каква би то непроцењива корист била када би у сви гранама једне књижевности постојало само мало књига, али изврсних.

Али до тога никад неће доћи, све док треба зарађивати хонорар. Јер, у новцу као да постоји неко проклетство: сваки писац постаје рђав чим пише због некакве користи. Најбоља дела великих људи потичу из оног времена када су још морали да пишу бесплатно или за веома мали хонорар. Дакле, и овде се потврђује она шпанска пословица: „Част и новац не спадају у исту врећу„. — Сва беда данашње књижевности у Немачкој и ван ње потиче од тога што се књиге  пишу да би се зарађивао новац. Свако коме је потребан новац једноставно седне и пише књигу, а публика је толико глупа да је купује. Узгредна последица овога је упропашћивање језика. 

Велики број рђавих писаца живи исључиво од глупости публике, јер она неће ништа да чита осим онога што је данас штампано: — журналисте. Право име! У преводу би оно значило „надничари“. Оно што карактерише велике писце (виших врста), као и уметнике, и што им је, према томе, свима заједничко, то је да они озбиљно схватају своју ствар. Осталима, осим њихове користи и добити, ништа није озбиљно. 

Кад се неко прослави неком књигом, коју је написао према свом унутрашњем нагону и склоности, па због тога почне да пише много, онда је он своју славу продао за бедни новац. Чим неко пише да би на тај начин направио неки посао — то је рђаво. Професионални писци се јављају тек у овом веку. До тада је било писаца који су писали према својој склности.

Артур Шопенхауер, О ПИСАЊУ И СТИЛУ, Ars longa V.B., Београд, 1982.

Превео: Драгомир Петровић

Advertisements

Артур Шопенхауер, О РАСПРАВИ

Расправа дискусија о неком теоријском предмету може, без сумње, да за обе стране постане врло плодоносна уколико потврди, оправда или изнова подстакне мисли које учесници већ имају. То је сучељавање или судар две главе, које на судар тела личи не само по томе што из њега често избијају варнице, већ и по томе што у њему оно слабије страда, док друго добро пролази — што потврђује и победнички звук који се из њега том приликом шири. На основу овога може се поставити захтев да учесници у расправи колико-толико буду дорасли један другом, како по знању, тако и по духу и памети. Ако једном од њих недостаје оно прво, онда он није на нивоу другог, па према томе, није ни доступан за његове разлоге. Он једноставно није дорастао за мегдан који води. Ако му недостаје оно друго, онда ће њиме врло брзо завладати огорчење, па ће у расправи почети да користи све врсте непоштених средстава и ујдурми. То ће га пак, када му се покаже шта чини, навести на простачке реакције. Према томе, као што је на турнирима био дозвољен приступ само особама сличног порекла, тако ни учен човек не треба да се упушта у расправу са неукима; он не може против њих да употреби своје аргументе јер они немају знање на основу кога могу да их схвате и процене. Ако он ипак, да би изашао из непријатне ситуације, покуша да их приведе разуму, такав ће покушај по свој прилици доживети неуспех. Њима чак понекад полази за руком да, користећи рђаве и неприкладне противаргументе, присутне незналице убеде да су у праву. Зато Гете каже:

Немој никад себи дозволити
Да уђеш у неку расправу:
Мудрац постаје незналица
Кад се са незналицом спори.

Још је, међутим, горе када противнику недостају дух и разум. Он би требало да овај свој недостатак покуша да надокнади искреном тежњом ка знању и истини. Међутим, он ће се врло брзо осетити увређеним у најосетљивијем делу своје личности, па ће после тога онај ко се спори са њим приметити да више нема посла са његовим интелектом, већ са суштином људског бића, његовом вољом, и да је њему стало само да постигне победу — било per fas, или per ne fas (допушеним или недопуштеним средствима); стога сада његов разум није усмерен ни на шта друго до на подвале, смицалице и некоректности сваке врсте. Када га у томе разоткрију, он прибегава просташтву и грубости, покушавајући тако да компензује своју инфериорност; онда се, у зависности од положаја и односа учесника у расправи, борба свести претвара у борбу тела, у којој се такав човек нада ће бити у бољем положају. Одатле следи друго правило — по коме никада не треба расправљати са људима ограничене памети. Из овога се већ види да није остало много оних са којим се смемо упустити у расправу. И стварно, то треба чинити само са онима који представљају изузетак. Људи, међутим, по правилу узимају за зло када неко не дели њихово мишљење; они онда треба да своја размишљања усмере на то да буду таква да се могу заступати. Ипак, ступање у расправу са њима у већини случајева, чак и када не посегну за поменутим ultima racio stultorum (последњи разлог будала),  у нама ствара рђаво расположење. Јер, тада немамо посла само са њиховом интелектуалном неспособношћу, већ се убрзо суочавамо и са њиховим моралним неваљалством. Ово неваљалство показује се у њиховој склоности да током разговора често прибегавају нечасним радњама. Трикови, смицалице и ујдурме којима се они служе само да би били у праву толико су бројни и многоструки, и притом, се тако редовно враћају у употребу, да су ми ранијих година послужили као добар материјал за размишљање о њиховим формалним особинама. Наиме, схватио сам да се без обзира на различитост премета расправе и личност ученика, у споровима увек појаљују исти трикови и смицалице, које зато треба добро проучити. Ово ме је онда навело на помисао да поменуте формалне трикове и смицалице треба одвојити од њиховог садржаја, па их посматрати као чисто анатомски препарат. Стога сам сакупљао све мајсторије које се тако често користе приликом расправа и сваку од њих јасно приказао у њој својственом облику, сваку објаснио преко примера, означио сопственим именом, и коначно, додао средства која се за то користе, однсоно направио неку врсту смотре ових марфетлука. А одатле је изникла једна уобличена Еристичка дијалектика.

Теза 
је успостављена, а треба да се оповргне: за то постоје два модуса и два пута.

1. Модуси су следећи: ad rem (аргумент ствари) и  ad hominem (аргумент човека),  или ex concessis (аргумент уступка).

Апсолутну или објективну истину тезе оповргавамо само на први начин, и то тако што доказујемо да се она не поклапа са особинама ствари о којој је реч. Применом другог начина ми оповргавамо само њену релативну истину, и то тако што показујемо да поменута теза противречи другим тврђењима свог заступника, или тако што показујемо да су његови аргументи у корист тезе неодрживи; притом објективна истина саме ствари остаје неодређена. Пример овога јесте ситуација када у расправи о философским или природно-научним стварима противник (који уз то мора бити Енглез) себи дозволи да у прилог свог тврђења наводи библијске аргументе; онда му се ми можемо супротставити управо са истим таквим разлозима, мада су то пуки аргументи ad hominem, који у основи ништа не решавају. То је као кад некоме плаћамо неважећим новцем кога смо претходно од њега добили. У неким случајевима овај се modus procedendi (начин посутпања) може упоредити са ситуацијом у којој тужилац на суду као доказ износи лaжну меницу, а оптужени је одбацује, подносећи лажну потврду о њеној исплати. А позајмица би ипак могла да постоји. Али, баш као и ово пoступање, и чиста argumentatio ad hominem има предност краткоће, будући да и у првом и у другом случају истинско и темељито разјашњење ствари може да буде изузетно обимно и тешко.

2) Што се тиче два пута они су директни и индиректни.  Први оповргава тезу тако што напада њене разлоге, а други тако што напада њене последице. Први доказује да она није истинита, а други да она не може бити истинита. Сада ћемо ова два пута ближе размотрити.

А) Идући директним путем, дакле, напaдајући разлог за тезу, показујемо да они или сами по себи нису истинити, па кажемо: nego majorem (поричем велику премису) или   nego minorem (поричем малу премису); и једним и другим нападамо материју закључка, на коме се теза заснива. Или прихватамо ове разлоге, али показујемо да теза не следи из њих, па кажемо:  nego consequentiam, чиме нападамо форму закључка.

Б) Идући индиректним путем, дакле, нападајући тезу у њеним последицама, да бисмо из њихове нистинитости, а на основу закона a falsitate rationati ad falsitatem rrationis valet consequentia (из лажности конклузије следи лажност разлога), извели њену неистинитост, можемо се послужити или инстанцом или апагогом.
а) Инстанца, enstasis,  чист је exemplum in cotrarium (супротан пример): она оповргава тезу кроз указивање на ствари или односе које теза обухвата, који, дакле, из ње треба да произађу, али што се очигледно не дешава, стога теза не може бити истинита.
б) Апагогу спроводимо тако што тезу привремено прихватамо као истиниту, а онда са њом повежемо неки општеприхваћен и неоспоран став, и то на тај начин да и једно и друго представљају премисе закључка, чија је конклузија очигледно лажна — или зато што је супротна природи ствари уопште, или зато што је у противречности са неким признатим својством поменуте ствари, односно са неким другим тврђењем поборника тезе коју нападамо: апагогоа, дакле, по свом модусу може бити како ad hominem, тако и ad rem. Ако она конклузија противречи сасвим извесним, чак a priori извесним истинама, одна смо противника довели ad absurdum. У сваком случају, пошто је прикључена премиса неоспорно истинита, онда неистинитост конклузије мора потицати од тезе. Према томе, она не може бити истинита. Сваки облик оповргавања у расправи своди се на формалне процедуре које овде излажемо. Ове процедуре у дијалектици значе оно што у мачевању значе правилни ударци као што су терца, кварта, итд. Међутим, мајсторије и стратегеме које сам изложио треба упоредити са доскочицама и испадима и коначно са личним испадима које универзитетски мајстори мачевања чине. Као узорак и пример за стратегеме које сам саставио нека овде буде следеће:

Седма стратегема: проширење. Тврђење противника проширује се изван своје природне границе, узима се, дакле, у ширем смислу него што је он наумио, или већ изрекао, па се онда у том ширем сислу оповргава.

Пример: А тврди како Енглези у драмској уметности надмашају све друге народе. Б користи привидну instantia in contrarium (супротан пример), по коме су њихова достигнућа у музици, па дакле и у опери, као својеврсној драми, незнатна. Ову смицалицу треба отклањати тако што се приликом њеног оспоравања изречено тврђење строго ограничава на употребљене изразе, односно на њихов прави смисао; другим речима, оно се своди на што је могуће уже границе. Јер, што је неко тврђење општије, то га је лакше напасти.

Осма стратегема: марифетлук са доследношћу. Противниковом суду додајемо, често само прећутно, други суд који у првом сродан по субјекту или предикату. Отуда из овде две премисе изводимо нетачну, најчешће злобну конклузију коју припишемо противнку. Пример: А хвали то што су Французи протерали Карла Х. Б одмах узвраћа: „Ви, дакле, хоћете да и ми протерамо свог краља“. Суд који Б прећутно додају као велику премису гласи: „Треба хвалити све оне који своје краљеве протерају.“ Ово се може свести на fallatia a dicto secundum quid ad dictum simpliciter (грешка узимања у неограниченом смислу, оно што се тврди у ограниченом).

Девета стратегема: скретање са теме. Када током расправе приметимо да лоше стојимо, и да ће противник однети победу, настојимо да избегнемо пораз користећи mutatio controversiae (промену спора)то јест, скрећемо расправу на неки други предмет, на неку споредну ствар; а у случају нужде, једноставно скочимо на неку другу тему. Онда то покушавамо да припишемо свом противнику са циљем да потиснемо првобитни предмет и ово прогласимо темом расправљања; противник онда мора да се одрекне победе, која му је била на дохват руке, и да се окрене другој теми. Ако се и овде, на нашу невољу, ускоро појави јак противаргумент, ми онда што је могуће брже прелазимона нешто друго. Ово се за четврт сата може поновти бар 10 пута, под условм да наш противник у међувремену не изгуби стрпљење. Ова стратешка одступања са теме могу се врло вешто изводити тако што се расправа неприметно и постепено премешта на предмет сродан оном о коме се ради, по могућности на нешто што му је по природи слично, али само у другом погледу. Још је неприкладније када се придржавамо само субјекта тезе, па поведемо разговор о његовим другим својствима која немају никакве везе са они о очему се разговара. На пример, када причајући о будизму Кинеза пређемо на њихвоу трговину чајем. Ако нам ово ипак не пође за руком, онда се хватамо за неки израз који је противник случајно употребио, да бисмо поводом њега започели нову расправу и ослободили се оне претходне која нам није ишла од руке. Ако се, на пример, противник овако изразио: „Баш у овоме лежи мистерија те ствари“, ми му онда брзо упадамо у реч, и кажемо: „Да, али ако говорите о мистеријама и мистици, онда на мене не можете рачунати, јер што се тога тиче…“ И тиме смо добили одрешене руке. Ако нам се ипак не пружи ниједна оваква прилика, онда морамо још дрскије поступити и изненада прећи на неку сасвим другу ствар, па рећи нешто попут: „Да, то сте и недавно тврдили…“ Од свих смицалица којима се служе непоштени дискутанти, скретање са теме представља готово инстинктивно врло омиљено и раширено средство коме прибегавамо скоро сваки пут кад се нађемо у неприлици.

Ја сам прикупио и изложио око 40 оваквих стратегема. Али, сада ми се гаде сва ова изврдавања која се удружује са тврдоглавошћу, сујетом и непоштењем. Зато се ограничавам само на изложене примере и упућујем на раније наведене разлоге зашто са таквим људима не треба улазити у расправу. Свакако, можемо да уз помоћ аргумената помогнемо сабеседнику да се изрази, али чим у његовим противставовима приметимо присуство тврдоглавости, треба да прекинемо расправу са њим. Јер, он ће убрзо почети непоштено да дискутује, а оно што је у теорији софизам — у пракси је смицалица. Стратегеме које се притом користе знатно су ништавније од софизама. Јер, у њима воља на себе ставља маску разума са циљем да преузме његову улогу, што увек делује одбојно; а мало тога је у стању да изазове такву одбојност као човек који намерно нешто неће да разуме. Онај ко не прихвата ваљане разлоге свог противника тиме показује или да има слаб разум, или јаку вољу, која тај разум чини слабим. Зато са таквим људима треба разговарати само ако нам то налажу дужност и професија. Ипак, треба одати поштовање поменутим смицалицама, јер су у стању да нас, мада располажемо ваљаним аргументима, натерају да пренаглимо и одустанемо од свог мишљења. Ми, наиме, осећамо снагу тог мишљења, али нам притвразлози или нешто друго што је у стању да то мишљење подупре не падају одмах на памет. Ако у том случају одмах напустимо своју тезу, може нам се десети да изневеримо истину, па да касније установимо како смо били у праву, али смо због слабости и недостатка поверења у сопствену ствар постали жртва тренутног утиска. Може се чак догодити да доказ који смо навели у прилог своје тезе буде стварно погрешан, али да постоји други који доказује њену исправност. Дешава се да чак и честити и истинољубиви људи под дејством овог осећања не узмакну под ваљаним разлозима, већ неко време пружају отпор — иако због снаге противаргумената и сами сумњају у истинитост тезе коју заступају. По томе они личе на војсковођу који је свестан слабости свог положаја, али га ипак извесно време брани, надајући се да ће доћи до преокрета. Они се, наиме, надају да ће им, док се бране рђавим, на памет пасти и добри аргументи, односно да ће успети да разобличе привидну снагу противникових разлога. На тај начин, ми смо готово принуђени да у расправи будемо помало непоштени, и да се не боримо за истину, већ за одржавање сопственог става. Утолико се ово може схватити као последица низвесности истине и несавршености људског интелекта. Ипак, у истом тренутку долази до опасности да у томе одемо предалеко, да се предуго боримо за погрешно убеђење, и да испољимо сву рђавост људске природе, тако што ћемо per fas et nefas, дакле уз помоћ непоштених стратегема, свим силама бранити своју тезу. Нека одвде свакога штити његов анђео чувар да се касније не би постидео. При свему томе, јасна сазнања о садржају испитиване ствари наовде на изграђивање самога себе у погледу на ту ствар.

Артур Шопенхауер, ПАРЕРГА И ПАРАЛИПОМЕНА, Дерета, Београд, 2013.

Превео: Слободан Дамњановић