Бела Хамваш, БЕЗИМЕНИ ХЕРОЈИ…

Прави хероји аскезе живели су тако да нико није знао за њих, умрли су у некој пећини на Хималајама а њихове кости никада нису пронађене. У Кини овај начин живота зову “знаменита безименост”. Безимен је, јер је можда друмски просјак, нико не зна шта живи у њему; али је знаменит, јер је херојска душа човека издигла на нечувено високу бивствену разину. На Истоку има више стотина и више хиљада хероја који живе у оваквој знаменитој безимености, и који понекад притаје чак и свој здрав разум, и ка споља се представљају као да су приглупи или пајаци, да их спољашњи свет не би спречио у непојмљивом напрезању усмереном ка унутра. Живот јавног хероја одвија се пред очима човечанства; живот унутрашњег хероја искључиво наочиглед Бога.

Бела Хамваш, СВЕ ЧУВА И ЗНА ДУХ ЉУБАВИ КОЈИ ЖИВИ У ЧОВЕКУ

2

Историјиски човек, нарочито човек новог доба живи у заблуди да он сам мора да створи за себе дух интензивног неговања, да сам мора да утврди циљ, да сам себи оствари ниво, да идеје сам треба да измисли. Своје Ја усмерава да пронађе дух, циљ, ниво, идеје. Овај пронађени дух затим назива културом. Не зна да треба да проналази дух интензивног неговања. Он постоји од почетка попут објављења, и ако га свете књиге и не би сачувале у писаном облику, сачувало би га неизмењено и непроменљиво уверење људске душе. Шта треба чинити, какву делатност треба наставити, какав ниво треба одржавати, какве идеје остваривати, то одвајкада зна дух љубави који живи у човеку. Силе не постоје у човеку зато да би откриле нов дух. Па ни иначе то није могуће; оно што се индивидуално може, то је само деформација самог закона универзалног духа, онога кога Хиндуси називају дхарма. И када је историјски човек уместо закона универзалног духа ставио вољу сопственог Ја, заиста је покварио дух. Силе не служе за проналажење новог духа, него за остваривање вечног и универзалног духа. Овај вечити и универзални дух чува баштина, која је од самог зачетка постојања, постоји и постојаће у сваком народу у облику објављења. Култура, дакле, није проналазак неког духа који нигде није постојао, истицање неког нивоа, стварање циља, него реализација духа сачуваног у баштини. 

Једноставан пример је следећи: велике научне библиотеке новог доба чувају у више милиона свезака непроцењиве знаке духовних напора. Човек би морао много и дуго да рачуна само да би макар приближно проценио број научника, рад, напор, време, трошкове за хартију и за штампу. Али никада не би могао да процени наду, страст, савест, дисциплину, бригу, које су везане и везују се за ове књиге. А сасвим је извесно да међу више милиона свезака ових дела нема ни једног јединог које би поседовало реалитет у животу човечанства. Целокупна хуманистичка култура новог доба, психологија, наука о књижевности, наука о друштву, филозофија, морал, естетика, филологија, наука о религији, у целини и без изузетка нису остварљиве, чак се и не могу остварити, никада неће доћи до њихове реализације и сва дела су тако и настајала да се никад неће моћи реализовати. Милиони ових свезака су сувишни, бескорисни, узалудни, у одређеном смислу болно бесмислени, свеске као и да нису исписане. Труд,нада, рад, трошак материјал, страст — све је узалуд, јер се из ових дела не може научити стварност и дух ових дела је неостварљив. Чиста „култура“ — идеалитет, високо брбљање, без садржаја, настала на непостојећи захтев, у интересу непостојећег циља, на илузорном нивоу, нама никакве везе са стварним човековим бивством, нити је имала и нити ће имати. Филозофија, морал, социологија, психологија новог доба настали су у безваздушном идеалитету а да се нису могли озбиљно умешати у било чији живот. И кад би једног дана ове библиотеке нестале са лица земље, недостатак нико не би приметио. Још јаче изоштравајући ситуацију могло би се ризиковати: човек новог доба је хришћанске религије, али како би једног дана хришћанство нестало с лица земље, недостатак нико не би приметио, ко зна, можда свештенство понајмање. 

Ево: у целом новом свету постоји неко неосновано, надувано, лажно, изнутра празно блефирање, које се позива на узвишене идеје, на хришћанску религију, на моралне вредности, али их не узима озбиљно и чак и не покушава да их реализује. У целокупном модерном животу постоји нешто што није веродостојно. И оно што разликује древног и новог човека управо и јесте то: истинитост човека. Духовност се у суштини не разликује; идеје и циљеви религије, метафизике, морала, државног уређења су истоветни, јер су они исти у свим временима и код свих народа. Разлика је у томе што древни човек живи у овом духу, верује у то, садржина и судбина његовог живота је да оствари овај дух. Ово остваривање је метафизичка делатност живота; то је интензивно неговање. У делатности живи очински дух љубави; управо је због тога у целини религиозна и метафизика, и управо због тога је ова делатност култ. Човек новог доба, мада зна за метафизику, за својство култа делатности, за религиозну природу неговања, не верује у њих, запоставља овај дух, и садржај живота му је да уместо очинске љубави сопствено Ја стави у средиште. 

Све ово што припада духу новог доба има утопистички карактер који ће једном бити реализован. Наравно, оно што тек треба да буде реализовано, никада неће доћи у реализацију и остаће утопија: због тога ће утопија бити карактеристична реч и утопизам карактеристично понашање новог доба. Због тога целокупно човечанство новог доба има лошу савест: зна да свему што каже, исповеда, захтева, објављује, тврди дугује реализацију. Скупља теорије, поставља циљеве, говори о нивоу, објављује вредности — али говорник и објављивачи су први који не мисле на подмирење дуговања. Све што је човечанство новог доба мислило и планирало, принуђено је да носи на себи као стални терет, без и најмање наде за отплату. Модерни дух, као што се данас каже: није егзистенцијалан, што је само друга реч за то да је он безначајан и без духа и безличан и празан и нереализован. Човечанство новог доба своју целокупност брка са својим теоријама; људи новог доба, сваки понаособ, нарочито такозвани ствараоци културе, моралисти, професори, научници, свештеници, државници, сви су они убеђени да живе узвишени животом и не примећују да не реализују ништа од оне духовности коју објављују. Од лепих и узвишених мисли не остварује се ништа ни универзално ни индивидуално, све је интелектуална илузија под којом често живи ординиран, арогантан, разметљив, ташт, плитак, јадан, подао човек, и у сваком случају примитиван човек. 

Бела Хамваш, SCIENTIA SACRA I, (стр. 200-204), Дерета, Београд, 1999.

Превео: Сава Бабић

Приредио: Александар Мирковић

Бела Хамваш, ПСИХОЛОГИЈА БРАЊА ЦВЕЋА

„Лакше је развалити гвоздене окове него венац цвећа.“

Опат Констан

1.

Када се на крају живота нађем пред Анђелом Смрти, мислим да ћу га без роптања моћи следити у непознато. Ако ме упита: Да ли си нешто пропустио? Одговорићу: Не верујем. Али ако каже овако: Да ли ти је жао што овде нешто остављаш? Рећи ћу: Цвеће.

Радо ћу се и лако одрећи онога што живи на земљи, али цвеће, цвеће!

Анђео ће ми рећи: видећеш, свет разума је богатији од света слика. Тамо ћеш видети изнутра. То је као када се предаш дубокој медитацији. Одвојен од земље немаш другог искуства до нематеријалног бруја; срећан и ослобођен лебдиш y безграничности. У великим тренуцима љубави, када се руши зид између спољњег и унутарњег света и више не знаш где је споља ни где је унутра, тело се претвара у душу а душа y тело; у великим тренуцима вере, када се руши зид између ове и оне стране и не знаш више где је овде ни где је онде; живећеш у таквом стању када ће нестати посебна свест о теби самом и доживљаваћеш степене духа који воде према Богу, да би на крају доспео пред лице Његово и тада си стигао на циљ.  

А ја: Свети Анђеле! Још у животу сам имао удела y милости да се добровољно могу покоравати законима бића. С покорношћу сам ишао сам и није ме требало ни присиљавати ни вући. И сада идем, јер тако треба, јер се радујем што могу да будем послушан и јер знам да је свет у који ступам виши од претходног. Ништа ме не боли. У срцу ми је мир. Али цвеће, цвеће!

2.

Бејах још скоро дете. Сећам се места, подножје брега, на улазу у сеновиту долину, седим на зиду поред куће y рушевинама, преда мном у хладу љубичаста глува коприва. Са другарима сам се y детињству био договорио да су глуве коприве наши војници, а жути маслачци непријатељи. Маслачке смо уништавали где год бисмо стигли, али ни једну једину коприву нисмо смели дирнути. Сада док седим на зиду, сећам се тога и: колико наших војника, цео батаљон, улогорили се, можда се спремају за битку и да опколе отпозади одреде маслачка. Радовао сам се њиховом тријумфу и желео им победу.

Истовремено, могло ми је бити осамнаест, чудна ствар ми је пала на памет. Зашто човек трга цвеће и зашто се кити њиме? Која је то загонетна принуда што смо y мартy одлазили на обале потока да беремо висибабе, y мajy y шуму по ђурђевак, y јуну по булке и различак на њивама? Зашто се радују девојке када им дајем цвеће? Зашто y собама постоје вазе и зашто је у њима јоргован у пролеће, хризантеме y jeceн?

Доспео сам довде. Тада сам одлучио да ћу о томе размислити и смирићу се тек ако нађем одгонетку. Написаћу психологију брања цвећа.

Наравно, онда још нисам имао ни појма о психологији, једино сам знао да психа бере цвеће. Зашто? Ни данас не знам. Очито да између њих постоји неко сродство. Што је неко више душа, тим је више цвеће. Жена. Нарочито девојка. Дете. Поготову беба. Женска имена: Ружа, Љубица, Јасмина, али постоји и мушко цвеће: Нарцис.

Прошло је од тада двадесет пет година и кад ми падне на ум завет на каменом зиду, осећам да једном треба да испуним обећање.

Прво о чему треба проговорити јесте име цвета. Имена цветова су најлепше речи језика. У мађарском исто као у енглеском, француском, или латинском. Многа поподнева и вечери сам провео, нарочито зими, поред пећи, тражећи по речницима називе цветова и дивећи им се. Често сам им придевао самовољне слике, а понекад измишљао и целе приче.

Испричаћу само једну. Једног пролећа, на сеновитом, заклоњеном месту, на северној страни провалије нашао сам бео цвет. Иако сам y ђачко доба, а и после, волео да скитам уз приручник за одређивање врста растиња, овај цвет нисам знао. Растао је између листова ђурђевка, листови су му били рутави, а између пет, шест, чак и седам меких, баршунастих, белих латица жути тучак прашника. Мирис? Како да кажем? Шафрански и испарљив, нежан, малко подсећа на љиљан, али је блажи и слађи, опојан, свеж и као да и није материјалан. У себи сам је звао Бела анемона. Знам једно место где густо расте на простору величине собе. Средином маја сам видео то место и y том сусрету једва да има нешто земно. Нагињем се над њих и имам осећај да сам се сусрео био y осамнаестој години с оном девојком, с којом сам се целог живота желео срести и да је девојка та, још дете, плава, кожа јој као латица анемоне, бела, проговорила мени, са усана би јој се ширио овај мирис. Љубав, вера, лепота, душа заједно, као остварење неостварљиве жеље.

Тај мирис и то име одмах тада и од тада увек су изазивали y мени Лету, воду заборава. Осећао сам неку везу између имена, мириса, белине анемоне и заборава: срећа што постоји пиће које својом студеном чари спира моје успомене и изнова почињем да живим као да сам се сада први пут родио.

У јесен сам поново навратио и нашао сам чудна, сасвим ситна зрнца која су била обавијена белим памуком. Беху као из јајашца излегла скупина ситних црва који гамижу, или још боље род Беле анемоне. Бескрајна је нежност, мислио сам, што цвеће своју децу умотава y лак, топао, мек бео повој, да не би озебла када се y зиму нађу y земљи.

Ако би ме ко упитао с киме желим да живим, одговорио бих: са девојком Белом анемоном. Када бих је погледао, све бих заборавио, само не њу, из очију њених гледала би чаробна хладовита вода Лете, додир би јој био баршунаст и на њу би требало пазити као на белу кадифену латицу. Жену коју мушкарац од рођења носи у свом срцу и коју заправо и вечито воли, Јунг назива Анима. Анима и Анемона. Цвет душе. Цвет среће. Цвет Неугасле Невиности.

3.

А сада питам: могу ли да се одупрем да га не откинем? Не могу. И има у томе нешто што се само по себи разуме. Знам да је неисправно што човек убије и једну животињу. Неисправно је ако посече дрво, гради њиме, или га ложи. Неисправно је ако жива бића лишава њиховог живота само зато да би се најео, или да живи удобно. Само је један једини изузетак: брање цвећа. Није неисправно ако уберем цвет, однесем га кући, ставим y вазy и погледујем сваких пола сата како је диван. Сасвим је природно да човек бере цвеће, плете од њега венац, ставља га у запучак или задева за шешир. Зашто? Не знам. У сасвим простој чињеници да човек трга цвеће налази се највише тајни. Деца га безбрижно кидају, девојке луде за њим, излетници га скупљају y велике букете, у баштама се секу букети и све је то y највећем реду и тако треба и да буде. И цвеће је живо биће и брање цвећа је убијање. Али је дозвољено. Нико не може да одоли да не бере љубичице на ивици шуме y априлу. То је таква мистерија пред којом беспомоћно стојим и посматрам с несхватљивим чуђењем.

У књизи коју читам напољу увек има цвећа. На југу ћу радо откинути мирту, рузмарин, малени љубичасти вражемил или лист смокве, бршљана. Овде код куће кидам готово свако цвеће на које наиђем и које желим да уберем. Некада сам имао и хербаријум, али сам га напустио, јер је он ипак више музеј. У бележници и сада стално носим са собом неколико листова лавендуле. Прошле јесени сам их убрао, узмем их каткад и протрљам, па не могу да се наситим њихова мириса.

Има случајева када је једини начин да човек сачува своју целовитост ако је се одрекне. Једни начин да и даље остане невин, ако почини грех. Једини начин да остане у животу, ако умре. То je мистерија вере, љубави, уметности. И брања цвећа.

Бела Хамваш, «Психологија брања цвећа» (одломак), Буктиња, часопис за књижевност, уметност и културу, број 54/2018, Неготин, 2018, стр. 79-83.

Преузето са блога МАРИЈЕ ЈЕФИТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ — Santa Maria della Salute

Бела Хамваш, „НЕ ПРЕСУЂУЈЕ СТВАРНИ САДРЖАЈ ДЕЛА, НЕГО ПОСВЕЋЕНА СУШТИНА ДЕЛАТНОСТИ“

(…) Сваки чин има универзално значење и последицу. Из невидљивог царства доноси нешто не само проналазак парне машине, не само проналазак великих мисли, не само плетење корпе. To су пресудна остварења достојна да се забележе. Сваки чин преноси нешто из невидљивог царства, јер je сваки чин остварење нечега, и сваки чин je реализација и сваки чин je проналазак — сродан je с проналаском машина, с изрицањем истане и с плетењем корпе. Нема тако безначајног покрета и мисли чије се деловање не би осетило и у најудаљенијем делу свемира. Свако дело има своје универзално значење за свет. Један једини облутак бачен у море одређује савршено нов смер живота света, и сваким дахом се мења нешто у животу света, ма колико то било мало. Свако дело je реализација неке духовне истине и доноси оно чега пре тога није било, само je лебдело као жеља и могућност. Сагоревање једне једине шибице се збива „за индијанско племе“ Велика дела су једном и заувек учињена за цело човечанство; али свако дело, na било оно и сасвим малено, има светски значај.

2

„Сасвим je довољно“. каже Климент Александријски. „што je један једини човек био чуо песму сирена, и сасвим je довољно што je био један једини човек који je одговорио Сфинги.“ Вивекананда каже, ако неко у усамљеним планинама, зазидан у пећини, замисли велику истину и у следећем тренутку умре, истина излази из главе умрлога, излази из зазидане пећине, напушта усамљене планине и шири се целим светом.
….
Постоје велика дела као што су проналазак камене секире, парне машине, плетење прве корпе. Постоје мала дела као што су изградња једне куће, прављење једне свирале; постоје нехотична испољавања као узимање даха и оно када човек отера комарца који му ноћу зуји око ушију. Постоје лагана и безбрижна дела, ако човек баци облутак у море или звизне или убере струк цвећа. Али нема ни једног јединог маленог дела које се не збива у име целог човечанства, за сва времена, једном и заувек и ради целог човечанства. Свако дело изазива одјек у свету и овај одјек се хиљадама година чује у васиони и никада не замире.

Смисао приче je следећи: човек ни у сну не може да замисли ни једну једину слику, жељу или циљ на које цео свет не би забрујао; не може да прекрсти руке и не може да одломи гранчицу са жбуна a да се нс умеша у обликовање света. Дело у сваком случају доноси нешто сасвим ново, нешто невидљиво чини видљивим, нешто неодређено чини приметним. Свака делатност je продор у свет духа и убацивање неке истине из света духа у материјални свет. Праслика и прасмисао дела јесте делатност Прометеја који с неба доноси ватру. Свака делатност доноси на земљу бар малену искру од небеске ватре. Метафизички смисао делатности јесте да свако дело ствара нови однос између света духа и материјалне природе, отвара нову везу, пружа нову могућност и поставља основу за нова повезивања.

3

Међутим, прича се овде не завршава. Она зна да je плетење корпе такво дело које непролазно живи даље у име безброј жена које плету безброј корпи, којима пада на ум ова прва корпа када се јави праскозорје. Прича зна да je свака делатност реализација духовне стварности, и свако дело подсећа на прво, на дело Прометеја, који je с неба донео ватру. Од тада свет гори у ватри делатности, јер делатност није ништа друго до поновно и поновно отварање пута ватри духа како би стигла на земљу и прожела материјалну природу.

Међутим, постоји у причи чудна мисао: „Али нико нека не поверује да сам ja то учинила за све. Не! Само за веште жене које ће живети у будућности.“ У првом трену изгледа као да je у питању басма: жена клечи испред корпе и изговара чаролију. Своју корпу je исплела само за спретне жене. Овакве речи збуњују. Kao да жена плреполовљује човечанство: на оне којима поверава корпу и на оне којима ускраћује корпу. Добри и зли, спретни и неспретни, лепи и ружни.

Корак пo корак и мисао треба овако схватити: прва реч у свету припада духу, јер je дух речју створио свет; у материјалном свету пак прва реч не припада духу, него делатности. „Материјализовани човек прво треба да чини добро и добро треба да чини, тек потом се у њему може пробудити жеља за добрим; и тек посредством добрих дела може се пробуђена жеља за добрим уздићи у духу и у знању.“ Ово схватање je дијаметрално супротно убеђењу рационалистичког човечанства. Историјски човек сматра да најпре треба знати и припремити се у духу; затим следи добра намера и из ње извире добро дело. To je сократовска грешка која обрће ред ствари и не схвата зашто добра намера не следи своје добро знањс и зашто добро знање не следи добро дело. Просто не следи зато што гa и не може следити. У материјалној природи мора се започети делом. Дело развија добру намеру и њено добро познавање и добро знање. Нико никада није прво замислио корпу и парну машину и истину. Прво je начинио и створио и пронашао. И пошто je начинио и пронашао, открио je значај онога што je учинио.
Други корак je следећи: ,.Зато дакле као што за гријех једнога дође осуђење на све људе, тако и правдом једнога дође на све људе оправдање живота. Јер као што непослушањем једног човјека посташе многи гријешни, тако ће и послушањем једнога бити многи праведни.“ Ови стихови из Посланице Римљанима светог Павла уче да треба започети од делатности. Делатност није приватна лична ствар, ствар изолованог Ja; то je неизбрисив и вечни печат на лицу света: због једног случаја излило се проклетство, због једног случаја излило се ослобођење. Једно једино дело ослободило je духовне силе које су укупно човечанство повукле неопозиво у проклетство, и једно једино дело ослободило je силе, које изводе целокупан свет према оправдању. Било je то једно једино дело, и оно, ма колико да je и могло бити скривено, као у усамљеним планинама последња мисао умирућег у зазиданој пећини: ово једно једино дело било je преседан и судбоносан корак или према греху или према истини.

У Индијанкиним речима, када каже да своју корпу није исплела за све, него само за спретне жене, крије се некакво разликовање. Разлика се не односи на то да je свет подељен на спретне и неспретне жене и да она своју корпу оставља само спретним женама. Учење Посланице Римљанима могло нас je довољно убедити у то колики значај посвећује архаички човек делатности. „Не пресуђује стварни садржај дела, него посвећена суштина делатности.“ И тиме цела ситуација постаје јасна за један једини трен. Није реч о корпи, као што никада није реч о корпи, ни о парној машини. ни о чизмама, ни о истини, нити о откривеним мислима. Оно о чему je увек и у сваком случају реч, то je посвећена суштина делатности. Није то бесмислена продуктивност: нагомилавати предмете, преплавити свет проналасцима. Предметни садржај делатности не значи ништа, као што с гледишта човека ништа не значи предимензионирана предметна култура, каква je ова савремена, ако je делатност која ствара предмете истовремено није посветила. Стварање може бити „као што за гријех једнога дође осуђење на све људе“. И заиста: инстинкт слепе, глупе делатности захватио je човека и неосвешћено ослободио такву духовну снагу која га je повукла у судбоносну ситуацију. Када je Индијанка исплела своју корпу, клекла je пред њу, молила joj се као да je Бог и рекла: „Нисам учинила то за све жене, само за спретне.“ Не за завидљиве, за тамне, за зле, за осветољубиве, него je учинила за нежне, за насмешене, за добродушне, за чисте. Индијанка je знала да није пресудна стварна садржина делатности, него њена посвећена суштина. И јер зна да je свако дело неопозиво вечни печат, она пада ничице пред сопственим делом и каже: „Када сам плела ову прву корпу, руке су ми водиле свете силе, и нека ова света сила живи у свакој корпи до краја времена; жене, само je дотичите светим рукама. A чија je рука зла, протерујем je сада у тренутку рађања корпе: не сме je ни такнути!“ „Нико нека не поверује да сам ja то учинила за све! Не! Само за веште жене које ће живети у будућности.“

Бела Хамваш, SCIENTIA SACRA I, ДУХОВНА БАШТИНА ДРЕВНОГ ЧОВЕЧАНСТВА 1, Дерета, Београд, 1999. (стр. 181-186)

Превео: Сава Бабић

Бела Хамваш, ДНЕВНИК

11.сеpтембар 1943.

„Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца.”

12.децембар 1943.

Прекјуче и јуче враћала ми се мисао Хофманстала: bereitet euch auf ungeheures Licht! – Колико год пута сам окретао леђа спољњем свету, поглед према унутра пратила је ова мисао попут неког кликтаја. Иначе ме ждере рад. Онај рад који не допушта ништа изван њега самог. О, волео бих да се задубим, волео бих да се цео дан молим и да медитирам и да служим Њему, и да будем у Његовој близини.

Од 1939. године Господ ми се више пута појављивао у сно­вима. Седмицама сам стално у себи чувао деловање објављења. За време последње подруг године није, мада сам често веома јако желео. Данима сам мислио: Господ се увек другачије поја­вљује. Најпримитивнијој души у виду слике. Касније већ у ду­ховном виду. Лане у Русији као „присуство”… Живео сам пред његовим светим лицем. Септембра 11. јавио се у мени као Жива Реч када ми је рекао: „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца…” Каква је то ве­лика милост била! И каква велика милост ако сам је поврх тога још и разумео јасном свешћу. Сада већ знам шта је објављење, и како се догађа.

Не треба за то магија, трик. О, не. Чисто срце, ништа друго – и Његова милост.

19.децембар 1943.

Калемљен неспокојем. Нестрпљење. Оно што се у овоме жи­воту објављује само је копија и касна последица онога што се већ збило у мом вишем бивству. Усхићена пажња према мојој вишој ег­зистенцији. Нестрпљива радозналост како би мој нижи живот био потпуно истоветан с вишим. Жудња и страст реализације. Јер је више реалније. – Поподне сам помислио: каква је незнатна разлика између мог садашњег живота и онога од пре десет година – споља. Каква је огромна разлика – изнутра. Каква је пак незнатна истинска реализација што се споља не види оно што се налази изнутра – или споља се не налази оно што се изнутра види. Како то уме да ме мучи! Да ли је заблуда све – што све (себе) видим измењеним – мада су ми се изменили само поглед и схватање?

Сјесени сам се запутио у продубљавање. Али тиме што се Като вратила кући, ја сам био поремећен. Не могу да медитирам, увече се у постељи површно молим. И тиме што је овај живот олабављен, олабављено је и све остало. Мили, Драги, Добри Оче мој! Помози. Каква је дубока и чиста радост била јесенас хитати увече у твој загрљај – и сада чезнем за њим, о једна кап Твога присуства! Једна кап! Жедан сам.

Тада сам почео да докучујем мистерију реализације. Сакрал­ност. Светлост која дремље у човеку – (Рукоpис се овде прекида.)

22–23.фебруар 1945.
Сентандреја–Будимpешта (Стари Будим, Вихор улица 29)

Пред Богом нико не може рећи за себе да је добар. Пред њим нема заслуге. Свака наша велика особина његов је дар. И сада, када данима осећам у себи да се упалио подстицајни плам, го­рим у специфичној ватри: када Његово име у себи изустим, па­дам готово у извансебност, јер знам, то није доброта, није заслуга, није велика особина, него Његов дар. У себи то називам ватра Молитве. Упалила се коначно, после дугог преклињања, мучења, и још дуже немоћи. Када га моја мисао досегне, Њему се примак­не, усмери се, Њега призива, гледа према Њему, пипка, кличе му, моли, захваљује – толико пута колико само уздахне или се помо­ли, мили топли план се разлива у мени, из мога срца – или из Ње­говог срца? – не знам, јер тада је моје срце такво као да је Његово. Ватра љубави. Господе мој, драги добри Оче. Драги Христе. Дуго као да сам узалуд звао. Као да ми је окренуо леђа. Можда баш у оним мојим најтежим данима, најмрачнијим данима мога живота. А ови дани су били тако тамни и тешки због тога што ме Он није саслушао, и момој поклик није стизао до Њега. А потом одједном, као када кроз дим изненада сукне плам, мој поклик је доспео до Њега. Обратно? Његова реч је доспела до мене? Како је чудно што се не сећам којега дана се то збило. Али знам, пак, да је то оно време када је требало да се подухватим описа свога обрачуна.

Нарочит обрачун! Не обрачунавам ја. Са мном се обрачуна­ва. Обрачун не обављам ја, него сам ја онај с којим се обрачунава. Пресуда – пресуда нада мном. Немам никаквог удела, нисам ни имао и нисам ни могао имати. Моја једина делатност: схватити шта ми се догађа и шта ми се догодило. Какав је смисао онога што ми се догађа и што се догодило? Оно о чему је реч: живот једног човека. Мојих четрдесет осам година, то је мој живот који сам живео и за који сам осећао да ћу живети до краја, доспео је на теразије, под суд, и осуђен је а да га сам човек ни дотакао није. Човеку је поверено да чини што хоће. Услед неизбежне принуде судбине савршена и потпуна измена смера. Једино слично томе: апокалипса, или суд другога света. Преживети Артака Вираза, Бардо Тодол и Перт ем Херу. Иступање из дана.

Већ ме је месецима раније обузимала дубока натмуреност. Крајем фебруара довршио сам велики рад који је трајао подруг године, потом сам зготовио мања дела када су Немци окупирали земљу. Почев од тог тренутка као да сам био ишчупан из сопстве­ног живота. После две седмице започело је бомбардовање Будим­пеште. После месец дана добио сам позив у војску, и отишао сам у Сокоју. Покушао сам, глупо, да се извучем, али без успеха. Једва и да сам имао два-три уравнотежена дана. Срећан ниједан. Сре­дином октобра сам се вратио, и тада је започео потпуни сумрак.

Свакодневно сам у Буђеном преклињао да одем кући, и приспевши кући готово исти дан сам осетио и знао и разумео: ни­сам смео да мољакам, јер ако се моја молба и остварила, уопште нисам напредовао. Али оно што сам доживео, то је било необич­није чак и од тога. Желео сам из „лоше” ситуације у „бољу” и када сам то досегао, видео сам да је то било још „горе” него „лоше”. Моја свест је осетљива на степенице: приметио сам то у тренутку повратка из Русије. Међутим, нисам знао да онај ко жели да скра­ти време одређено за судбину своје станице, он нужно призива на себе умножене тежине станице. На свакој се станици треба за-држати онолико времена колико је одређено, нико некажњено ово време не може да скрати. Била је иронија мога дајмона што ме је пре времена пропустио у следеће време, али се морало показати да сам ја још за то био непогодан. И пошто сам био непогодан, нисам могао то да поднесем. И пошто нисам могао да поднесем, стадијум је био „лош”. Чак је био „лошији”.

Требало је да останем у Буђеном. Као што касније нисам смео од бомбардовања да бежим у Сокоју. Као што још касније, у доба Божића, није требало да бежим из стана у подрум замка Кишцели.

Подрум замка Кишцели био је поуздана заштита од бомбардовања према људском рачунању. Када сам ушао, обузела ме је пријатна смиреност, а када смо други дан Божића дошли с нашим коферима и ћебадима, одахнуо сам. Претходни дани су протица­ли усред готово непрекидних ваздушних напада и гранатирања. На брду је било више немачких тешких батерија, и повремено су отварале ватру. Прозори су подрхтавали. И ми смо дрхтали. Већ смо седмицама смели да се разодевамо тек после поноћи. Радио се једва чуо.

Живео сам под непрекидном грижом савести. У таквој де­пресији какву нисам могао ни да замислим. И ако сада запитам зашто сам имао грижу савести, могао бих да одговорим само сле­деће: од Буђена, приликом сваког обрта моје судбине сам сâм хтео да одредим ток свога живота. Ја сам сâм хтео да будем сопствена промисао. Нисам се поуздавао у то да ће Он усмеравати судбину боље него ја. Нисам веровао. Био сам неповерљив према Проми­сли и мислио сам да сам сигурнији у својој, него у Његовој руци. Због тога сам веровао да сâм треба да усмеравам своју судбину и зато сам молио Њега да ме пре времена уздигне преко степе­ника. Резултат је да сам доспевао у све тежи и тежи положај. На крају је уследио слом. Вративши се кући из Сокоје испоставило се да ни то нисам смео да тражим ни да изнудим. Боље би било да сам тамо остао? Боље би било да сам с осталима побегао у шуме Зале? Сада то више не знам. У сваком случају требало је препу-стити Промисли да се испољи и није требало веровати да ја знам боље од Њега каква да буде моја судбина.

Грижа савести ми није давала мира. Свакодневно ме је обу­зимало ридање. Ужасно сам се плашио. Најпре од ваздушних на­пада. Касније од артиљеријске ватре и од легитимисања и депор­товања, и од тога да треба да одем у Залу. Тако је стигао Божић. Спремили смо се. Један кофер и један завежљај одеће. Један ко­фер животних намирница. Четири ћебета. Две баштенске столи­це. Повукли смо се у подрум, и веровали смо да ће вихор минути за неколико дана. Долазе Руси и успоставиће се мир.

Сви, сви без и једног изузетка, сви су веровали у ово лудило. И када су пете седмице Руси заиста стигли, још и онда су сви у то веровали. Казујем само зато како бих означио основу заједничког расположења. Нико није унапред видео оно што је уследило. Чак ни сан. У подруму су многи сањали и најчешћи сан је био: пролеће, цвеће, светлост. Често сам и ја исто то сањао. Свако је то сматрао за охрабрујући предзнак. Ко зна, можда је то и био охрабрујући предзнак с неког сасвим другог гледишта него са ста­новишта људског живота на земљи. И једино што ме од подрума до данашњег дана теши и што одржава у мени веру јесте: све ово горко, ужасно, грозно, незамисливо тешко време и ова неизмер­на патња има неки друgи смисао, не земни него небески смисао. Данас већ мислим да ме смисо земних ствари готово уопште не интересује, само оних других. Наравно, само у најређим случаје­вима видим овај небески смисао.

Оно што је земно, досадно ми је. Бескрајно досадно. Ништа ме више не мучи и више не понижава као моје телесне потре­бе: топла соба, одећа, храна, нарочито храна, глад. Тешка робија. Бити роб тела. Али изгледа да још није дошло време да се тога ослободим. Још нисам за то зрео и нисам достојан. Можда ника­да нећу ни бити, и имаћу тешку смрт, јер се тешко ослобађам од телесних потреба и отуда и од самог телесног бића. Господе, буди са мном.

27.фебруар 1945.

Ујутру опет стрепња. Молим се да ме Господ ослободи и молим га да данас не морам да будем грешан. Само сам делимично успео. Даље се разгранава пролеће. Рад у кухињи, у подруму, крижам дуван, чистим лампу у соби. Ципелу нисам успео да за­шијем. Два пута долазе Руси да потраже смештај. Вест о томе да су Немци продрли назад до Тиње. Много мислим на Сентандреју. Като хоће да оде до лекара. Јако пати од осипа и црева. Више пута ми се јављају напади глади. Јошка жели да оде у Пешту, али се враћа. Купе људе и одводе на принудни рад. Поподне миран час. Пишем апокалиптички дневник. Снажна одлука да ћу живети чистим животом. Драги Христе, помози да не укаљам себе.

2.март 1945.

Мили драги вољени добри Оче мој, драги Христе мој, хвала Теби што си ме сачувао у тешком времену мога живота, и пазио си на чистоту моје душе. Молим те да ме сачуваш од великих грехова мојих, од похлепе и грамзивости. Дај ми снаге да могу да владам својим телесним страстима и жудњама, дај ми од твоје снаге како бих могао да се уздигнем изнад оних дивљих и прождрљивих телесних патњи које данас овде муче људе. Баци поглед на ме с љубављу, и допусти ми да ходим путем истине и мира. Ви­диш, Господе, патим од тога што ме подземни инстинкти препла­вљују, више патим него од телесне глади. Драги Христе мој, дај ми снаге да победим подземне грехове и да не паднем у грешке и да се не удаљим од Тебе. Сачувај ме од жеље за туђим иметком, од жудње утробе. Пружи ми задовољство, спокој, мир, дај ми задовољство у Теби, дај ми надмоћ и перспективу над мојим телесним страстима, и допусти ми да ме Твој дух сачува од греха, и да се наситим Твојим хлебом. Драги Христе мој, дај ми од твога хлеба како бих чист био пред Тобом и да не будем понижен мојим калним гресима и жељама. Господе, саслушај моју молбу, моја сопствена је недовољна, узалудна и грешна. Пружи своју руку према мени како бих је ухватио и похрлио ка Теби – Амин.

4. март 1945.

Тако ми пролазе дани овде у Вихор улици, у бездомном, бескућном ропству. Не помињем као тужбу ово ропство. Ако не друго, онда то у каквој сам спољној ситуацији, научио сам да са стрпљењем подносим. Ујутру се будим у соби хладној као лед, поред Като која је болесна и која ми прича своје снове. Покаткада и ја сањам. Ујутру ме мучи „тескоба” и „страх” и „грч”. Бојим се дана и судбине. Одлажем устајање. Волео бих да тога дана останем чист. У мени лебди клица дубоких молитви. Подижем ролетне. Пушим. Потом се одевам у своје крпе, у суседној топлој соби доручкујем чорбу. Рад. Прљав рад, кућни сам слуга, сечем дрва, износим ђубре, усред кала. Данас имам први светао дан, мој ум и дух оживљују. Стално сам гладан. Волео бих да једем нешто од чега бих био сит. Шта? Слатко тесто: ташке с пекмезом и маком, добро замашћене. Каква срамотна жеља. Ручак. Каткада крадом мало читања, читам Платона: Парменид, Хармид.

9. март 1945.

Хвала Теби, мили драги добри Оче мој, Теби Христе мој, што си ми дао светлост и учинио да разумем извор својих грехова и грешака. Јутрос сам постао свестан тога колико је у мојој судбини била и јесте огромна улога страха, и тога да ни моја пожуда и псеудоглад нису ништа друго до страх од глади, и моја нарав ме је зато притискала и зато патим што се бојим, и што не верујем у Тебе и Теби, и не верујем у усмеравање Твога Ума Провиђења. Знам да је од овога разумевања још далеко пут до савладавања страха, али данас, мада је минуло само пола дана, већ нисам починио грех пожуде. Међутим, догодило се више и већа ствар. Промена се догодила унутра у мојој души. Унутра се догодила одлука и супротстављање страху, и одлучан приступ Теби, драги, љубљени Господе, драги Христе мој. Није тешко пропатити телесне муке ако Ти помогнеш. Помози, драги Христе мој. Још жалим за уништеним својим домом, за мојим прикупљеним добрима. Срце ми плаче шта је све пропало у маленом стану на Реметехеђи путу.

Али је страх све то био прибрао и грчевито држао. Грч мора да попусти. Допустићеш ми да под светлошћу Твоје светлости уви­дим најтеже питање своје судбине. Хвала Теби, Господе, хвала. Буди добронамеран према мени у мојим биткама, у томе да свој пут усмерим према Теби и да приспем у Твоју близину. Осећам, драги Оче мој, да сам духовно спреман, а с Твојом помоћи мно­го је постигао овај човек у којем наставам, али сам у карактеру и егзистенцији остао бескрајно јадан. Морам то да примим на знање, јер од детињства запажам какав је тај пут који сам већ пре­валио према савршенству и шта још треба да учиним. Рачунам на оно што сам држао и држим за резултат свога живота. Није то истакнутост изнад другога човека, него приближавање Теби и рашчишћавање односа према Теби. Сада, у овом тешком раз­добљу мога живота, усред ужасних патњи присиљен сам на језгро тешкоће своје егзистенције: на страх. То треба сада да победим. Ти који си ми показао језгро даћеш ми снагу да победим тамног демона Страх. Волео бих да будем Твој светац, хоћу да будем Твој чисти Син и савршено чедо. Већ си ми давно указао да је у нашем људском животу једино важно: да пред Тобом и Теби и за Тебе, у вековечности будемо неко. То је моја жудња и једина жеља сада када сам изгубио готово све у свом земном животу. Драги, драги Исусе мој – сада осећам у себи први пут да ми је лакнуло, и ја сам као богати младић: остављам све и следим Тебе. Оче мој, Христе мој, драги Господе, буди са мном у мојим жељама: дај ми снаге, светлости, дај ми твога духа. Нека ништа друго не буде за мене важно, само Ти. Нека ми ништа друго не буде лепо, само Ти. Нек ми ништа не буде истина, ни задовољавајуће, ни утешно, ни мир­но, ни ведро, ни коначно, само Ти, само Ти. Не остављај ме ни за трен – ни у сну, ни у будности – Амин.

11.март 1945, понедељак
Сентандреја

Драги добри небески Христе мој, чувам за себе још мно­ге горчине, свуда где год ступим кварим ваздух себи и око себе. И овде кварим, чак и све оно што се могло покварити, мада је било довољно лоше и без мене. Инферно, инферно, свуда, праве га људи, Руси, Немци, њилаши, суседи, рођаци, браћа и сестре. Шест дана (пети дан) овде сам у веома тешкој ситуацији коју сам и сâм отежао, и стално је отежавам, из минута у минут. Оче мој, драги Учитељу мој, када ћу заслужити да будем чист? Када ћеш ми допустити да не грешим у греху утробе и страха који су сада највећи грех. Молим Те, добри Христе мој, погледај ме благо­словеним очима, смилуј ми се и не допусти ми, када се вратим код Като, да више грешим. Господе, Господе мој, саслушај ме, молим Ти се, не допусти да залутам, не допусти мојој руци да се маши забрањених ствари. Ослободи ме стрепње од ужасног демона смрти од глади. Раскини тамни облак који ме покрива и који ме одваја од Твога духа. Господе мој, буди са мном, буди са мном, кличем Ти, свом снагом својом кличем и преклињем, из своје патње коју сам сам призвао и призивам на себе. Буди до­бар према мени, Христе мој, драги Спаситељу мој. У Твоје руке препоручујем душу своју, у Твоје свете руке, учини са мном шта Ти хоћеш, Промисли моја. Нека се збуде воља Твоја, а не моја, на веке векова – Амин.

13.март 1945.
Сентандреја

Данас одавде одлазим кући, драги Оче, Створитељу мој, дра­ги Христе мој, одавде где исто као и свуда влада нељубав, не­захвалност према родитељима, мржња, завист, страх, жудња за влашћу, хистерија, лудило, збрка. О драги добри Исусе мој, драги Учитељу, Љубави, свако мора да има удела у патњи? Јадни моји стари родитељи! Јадна моја добра мајка, како пати због зала зета и кћери! Благослови је, драги Христе мој, благослови је да у твом духу може да поднесе патње. Благослови овај дом који за мене ни Инферно није могао сасвим да поквари. Преживео сам овде толико срећних и великих тренутака да опет одлазим тешка срца. Господе мој, драги Христе мој, одведи ме кући код Като. То је моја молба Теби, Љубљени Господе мој: одведи ме до куће без невоље, заштити овај дом и буди са мном како бих могао одржати Твој закон и заповести. Чист живот, без прикривања, без кала, без лажи – то нека ми сада буде циљ: то нека се оствари. Помози ми, добри Христе мој, како би нам живот постао чвршћи. Води ме куда год ти видиш да је добро. У твоје руке препоручујем душу Като и моју душу. Не остављај ме, никада, ни за трен. Не допусти да ослабим, да потамним, да се изгубим, да се помрачим. Немој ме препустити греху, драги добри Оче мој. Допусти ми да са стр­пљењем поднесемо тешке дане понижења и нужде. Мојој драгој малој Като дај снаге, здравља, увиђавности, светлости и срце које љуби. Да се волимо у име Твоје. У Твојим рукама да будемо сви – Амин.

16.март 1945.

Драги вољени добри Христе мој, прекјуче, када сам долазио из Сентандреје, током пута сам се гласно молио Теби да ми даш снаге, и да више не морам да се машам туђег, потом готово да сам потонуо у овај грех. Затим сам овде код куће за то добио освету демона. Драга моја Като, једино моје мало срце платила је за то: за мој грех њу је сустигао напад демона. А поред тога укинута нам је и исхрана, и сада треба да живимо сами од свога. Јучера­шњи дан је протекао с горчинама. Ноћу и ујутру усред ужасних болова срца плач и очај. Умрећемо од глади? Потресна је хаброст Като. Предузимљива. Хоће да прода свој сат за пола џака брашна. Ја сам данас радио у башти. Топло је, право пролеће. Гладан сам. Почињем да се привикавам на мисао о смрти од глади. Ноћас и ујутру налет самоубиства. Ужас. Оче мој, драги Христе мој, данас сам опет починио грех. Опет грех. Господе мој, драги Христе мој, заштити ме, одбрани од овога демона – од демона смрти од глади! Свети Оче мој, свети Оче мој! Хвала ти за снагу и светлост које си ми дао, јер данас више нисам тако нејак и таман као што сам био минулих дана. Помози да живим и умрем у Твом духу и према твојим заповестима, и да могу да поднесем ону судбину коју си ми одмерио. Драги Христе мој, благослови моју драгу малу Като, благослови Сентандрејце. Допусти да пут Като буде успешан, да њена јуначка душа не доживи слом. Воли је, Господе мој, воли и благослови, драгог свог слугу и кћер своју – буди с нама, Господе Христе, буди с нама – Амин.

Превео с мађарског
Сава Бабић

ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ, год. 187, јун 2011., књ. 487, св. 6 (стр. 1013-1021), МАТИЦА СРПСКА, Н. Сад, 2011.

Бела Хамваш, ПРОБИЈАЊЕ ГРАНИЦА

Просветљеним се назива онај ко пробије границе људског живота и учествује у светлости која је вишег порекла од живота. Свако има „теорију”, теорију само мален број, али док је она сасвим теорија, затворена је у себе, лебди одвојена од живота, већином изнад живота. Да би теорија била остварена, што значи да се оствари замишљени животни поредак, треба начинити одлучан корак. Одредница је: реализација. Корак се у архаичком добу називао посвећивањем. Последица посвећивања јесте што човек располаже моћи над таквом силом која теорију може да пребаци у животну праксу.

Знамо за тренутак просветљења Буде и Ничеа. Буда сам прича како се после аскетских вежби у светом гају пробудио у нирвани. Ниче више пута говори о свом просветљењу које се збило на Силс-Мариа, на висини од осам хиљада стопа изнад свега људског.

Будимо начисто да овде и овај пут није реч о књижевном делу, ни о пророчкој визији, нити о уметничкој или другој продукцији. Оно што се овде збива јесте заснивање животног поретка. У оба случаја. Није религија, није наука, није уметност. Животни поредак је и темељнији од свих, јер садржи све.

Случајно се може наћи истина, али нико не може бити случајно истинит. Овај пут је управо то оно о чему је реч. Бити истинит у значењу истине. Ништа друго није важно.

С Будиним просветљењем започиње ново поглавље баштине, хинајана и махајана, кинески и јапански зен, тибетанска аскеза, нешто о чему Шакјамуни није ни мислио, и није ни смео да мисли, и није ни могао да мисли, па ипак је извирало из једног јединог светлог тренутка, као да је неко милијардама људи за хиљаде година створио нову базу земље, и ново сунце како би је својом светлошћу осветљавало и загревало.

Из Ничеовог просветљења ништа није уследило. Када теорија продре у животну праксу, у баштини је то као ослобођење. Општа и заједничка ствар човечанства. Свака реч и корак Будин важећи су и обавезујући за све остале.

У Европи нема ученика, једино постоје епигони. Човечанство није у знаку универзалног ослобођења (искупљења), него у знаку такмичења у којем свако жели да буде први. Једнократни поступци који су за све друге неважећи. Као да и нема егзистенције, само ситуација. Индивидуални успех. Ко сам не дохвати светлост, тај је изгубио светлост. Један човек не учествује у делу другога, само ужива у њему, и имитира га (евентуално краде). Један човек се не користи резултатима другога, понајвише их експлоатише. Нема предака ни потомака. Нестала је присност заједничког рада, јер је индивидуалан напор начињен због ослобођења. Свако започиње на самовољном месту, па ако и оконча, нема последица. Ако просветљење важи и за другога, никада није без резерве. Једног човека не може да следи други човек. Зашто?

Не треба да се безусловно држимо имена Буде и Ничеа. Две личности могу бити Рамакришна и Паскал. Могу бити Јаџњавалкја и Кузанус. Оно што каже Буда или Рамакришна или Јаџњавалкја, то не само да је речено свакоме, него тиме што је речено свако је истински позван, и позван је да се огласи. Не могу то да избегнем. Нема споредног гледишта, а поготово ништа не остаје скривено. Просветљење јесте када неко самог себе потпуно просветли и ту просветљеност без остатка саопшти другоме и жели је и код другога.
Не очекује истину, него истински живот.
Не да каже истину, него да буде истина.

У генералној конфесији баштине чисто биће (светац) само собом отвара целину бивства за сваког човека. Од онога од чега је Буда створио светлост за стотине милиона, од тога је Ниче полудео. Паскал, Кузанус могу бити узвишени и потресни у Европи, Јован Крститељ, Августин, Тереза могу бити људски и дубоки, увек постоји нека неподударност између онога што се каже и оног човека који говори. Не претеривање, не улога, не лаж, не ситничарство, не самообмана, не сенка или кал или неукус или љубомора, не ниско прилагођавање добу или историјској ситуацији. Овај човек нема нешто што Буда има.

Знам, ако Буда нешто каже, заиста је тамо где јесте, и видим. Кузанус, Паскал, Ниче, Јован Крститељ, Тереза, Кјеркегор, Августин? Аутентичност које нема у Европи упоређеној с баштином. Овај недостатак аутентичног животног поретка мишљење и религију и науку Европе чини фантазмом који нема истинитости, и иза којега већином живе малецни црви, ташта и грамзива бића, мушичава и отрована, бића која се ничега толико не плаше колико радикалних консеквенци сопствених мисли.

***

Малено је наше знање, или боље речено располажемо мноштвом погрешних теорија, и ономе нечему што називамо науком, свака је радња лоша. Зато је могла настати забуна да се човек од животиње разликује само у ступњу, или, што је исто, човек има нешто количински више него животиња. Опште је веровање да човека који се срозао са свог егзистенцијалног ранга треба назвати животињом; на томе се заснива дарвинизам који учи да између човека и животиње нема прекида, и фројдизам који верује да се психичке тешкоће могу отклонити увођењем животињске разузданости. На ова погрешна учења насео је и Ниче, а од осталих је само утолико бољи што се од глупости које изговара више пута и очигледно и сам уплаши.

Данас, када се срозава општи ниво хуманог бивства на целој линији, ништа не изгледа извесније до да не падамо назад на бивство симплификованијег и недужнијег животињског степена, него је управо оно сасвим страно животињском, бескрајно је сложеније и разорније, бивство које упропашћује хумано и не приближава се животињи, него се од ње удаљава. Ова нова категорија се од Кјеркегора обично назива демонским. Испод егзистенцијалног нивоа хуманог не налази се животињско, већ демонско. Ако човек падне с нивоа људске егзистенције, неће постати животиња, већ демон. Овај демон остаје хуман, само разорен, срозан, покварен, морално и интелектуално све више подло и тамно хуман, то јест демонско увек остаје људско, само деградирано људско. Брихадараниака упанишада каже за знак распознавања људске егзистенције: жртва је животиња. Бивство је људско онда ако биолошки живот инстинката непрекидно стоји (гори) у жртви, и жртвовање живота представља оно што јесте хумано. За људски живот је карактеристично да је увек више од живота, и мора бити више.

Обрнуто није тако. Ако инстинкти – као што се данас збива – жртвују људско за биолошки живот, човек се не срозава на животињски ниво, него на једну врсту неуредности, не међу оштре животињске инстинкте, него у подземну тмину, и не повраћа се себи у животињском бивству, него губи своју суштину, постаје јадан, подлац, ветрогоња, нитков, чак себе самог може потпуно да изгуби. Али поред тога је још више и кобније ако човек за свој биолошки живот жртвује смисао и морал и поредак, не досеже чак ни биолошки живот, јер је то за демон карактеристично, он толико разори свет и себе самог да онај ко први мора пропасти у овом расулу јесте он сам.

За човека нема необуздане животиње. За човека нема ослобођеног животињског бивства. Кад се разори људско основно стање, човек не постаје животиња, него корумпиран човек. Испод пале људске егзистенције не отвара се русоовски или дарвиновски или фројдовски или толстојевски или ничеовски рајски недужни свет животиње без питања, него пакао демона. Наша егзистенција је везана за хумано бивство, а хумано има поредак бивства који се не може променити.

Бела Хамваш, ПАТАМ (други део, стр. 195-197), Геопоетика, Београд, 1994

Превео: Сава Бабић

Бела Хамваш, МУЗИКА ЈЕ ДЕЧИЈИ ЈЕЗИК…

Музика је дечији језик који управо својом једноставношћу уме да каже све о свету. Музика извире само тамо где непосредно, лако и природно расположење наступа неким загонетним распадом живота. То је дивота и опасност музике, зато је Платон забрањује у својој држави и зато је користи Конфучје као најделотворрније средство васпитања. Једна уметност је сликовност света, друга је његово пластично својство, трећа неизрецивост. Музика је звонкост света, viewlies wings – како каже Китс. Све има своју музику, – и светлост. И није ствар талента да се то примети. Јер се непосредно може видети да је електрика апстрактна, крута, амузикална; насупрот њој свећа, буктиња, слободан пламен су неспутани, – јер слободан пламен пева – музикално. Јер је сасвим непосредно разумљиво и то да авион амузикално лети, а галеб музикално. Када нестане крути закон међу стварима, светом не управља механика, него у њему почиње да пулсира живот. Овај благи, топли, попустиљиви, савитљиви живот блиста и трепери, уобличен, покреће се, говори бескрајно нежан и бескрајно богат, осетљив, танан, смртан и диван. Без овог неспутаног искреног живота нема уметности, јер је уметност управо неспутаност. Наука, философија, религија гледају законе света, његове крутости, вечита правила. Уметност почиње тамо где нема правила и нема принуде. Свет је слободан. Ствари би се могле распршити на онолико страна колико их има. Уместо тога, оне остају овде и настаје поредак који је строжи од принуде, не зато што се мора, него због нежности, – због љубави, више не зато што треба него што окупља сила јача од принуде: жеља.

Уметност говори о овом благом, слатком, неспутаном, сановитом лицу света, о овом његовом божанском миру који је изван принуде и нужности. Сваки велики уметник то зна: Хомер, Фидија, Скопас, Моцарт, Хелделрлин, Гете, Коро. То је највише што се на свету може знати, – то је истина света: Ich habe der Kunst die Maxime des objektiven Verfahrens, каже Гете, – а Китс: Beauty is truth, truth beauty – that is all, We know on earth and we need to Know.

1936.

Бела Хамваш, Естетика, /одломак из есеја „Листов јубилеј“, стр. 59-60/ Драслар партенр, Београд, 2011

Превео: Сава Бабић

Бела Хамваш, ПОЕЗИЈА СЕ НЕ МОЖЕ ОПОВРГНУТИ

(…) Поезија је чулна појава невидљивог и вечног у једном тренутку. Видљиво: начињено од невидљивог, време: начињено од безвременог, тренутак: начињен од вечног, чулна појава: начињена од неопазивог. Поезија не говори о свету и не значи свет, не – поезија је начињена од света: невидљива је и вечна: видљива у тренутку. Али никада се не зауставља. Трансценденција је бескрајна, или још боље: замах смрти, који никада нигде не стиже, увек је само замах, даље, увек даље. Чим застане, тренутак застанка сместа постаје њен омотач, а у том тренутку, у тој чврстој тачки и омотачу, трансцендентни инстинкт сам себе укида: оно што одатле извире више није позеија, него религија, наука, мистика или нешто друго. Поезија, каже Шелинг, отвара најдубље, оно где вечно и изворно горе јединствено као у једном једином пламену, оно што се у природи и историји раздваја и што се у животу и деловању и мишљењу никaда не може ухватити. Материја поезије је једнака с материјом света. То је оно што је видљиво и невидљиво скупа: трен је и вечност: ватра. Свака друга уметност је већ удаљавање од ватроликости света ка виљивом (ликовне уметности), или ка невидљивом (музика). Поезија говори, пише, казује. Јер једино у језику постоји оно што је у свету ватролико: тренутак па ипак вечност. Језик хвата па ипак не ухвати; јер оно што ухвати, пушта и што испусти, хвата: и јесте и није. Језик је видљив и невидљив: видљив и тренутан, невидљив и вечан. Оно што се од њега види, само је пламен, али не ватра. Сама ватра је невидљива: невидљиво је оно што је видљиво у пламену. И језик је невидљив, она невидљвиост што је видљива у речи. Оно што човек каже, неопазиво је, неопазиво је оно што се може опазити у изговореној речи. Због тога поезија тако брзо промине, ломна је, одлепета: осетљива је и неухватљива са својим тананим пламеном. И није језик материја поезије. Управо обратно: поезија је материја језика. Поезија је настала раније, односно поезија и језик су једно. … А логос-ватра, реч-пламeн, блиставо пламињање разгорелог света, вечно даље, увек даље – непрекидно треперење бескраја – вечна разгорелост света у замаху живота и смрти.

Поезија се не може оповргнути; оно што се у њој манифестује, то је вечно људско, вечни свет, вечно божанско (Џ. Лицелер). Због тога је једно; због тога је то што јесте, и ништа друго, већ једино то што јесте. Због тога је и привид и суштина. И видљиво и невидљиво. Зато се у њој открива дубина света, зато је потпуна. Зато је поглед на темељ корена сваког бића( Лицелер).

1939.

Бела Хамваш, Естетика,/одломак из есеја Poetica metaphysica/ Драслар партнер, Београд, 2011

Превод: Сава Бабић

Бела Хамваш, ЈЕДНО ЈЕ ВЕЋЕ ОД ДВА

Било је времена и постоје народи где су религија, наука, философија и поезија били једно, а и данас су једно. Још не тако давно сматрало се да је ово јединство знак примитивне неиздиференцираности. Данас знамо да није. Какав слобода: песник може да преступи на подручје свештеника а философ на песниково; каква сигурност: мисао значи исто у философији, науци и песми. Философ пише песму, а свештеник научну расправу, свеједно. Сви без објашњења знају и размеју о чему је реч. Јер је увек о истом реч. Ти народи и времена знали су само један свет. У временима, пак, као данас, стварност има различита подручја, слојеве, равни, и међусобно су издељени: ово припада религији, ово науци, ово философији. На онога ко из једног подручја пређе у друго, гледа се као да је начинио неправилан корак. За онога, пак, ко обори границе, повеже подручја, споји равни, просто кажу да је полудео.

Да ли је могуће да се првобитна неиздиференцираност, која је била у давнимм раздобљима а постији и данас код појединих народа, поново успостави у поезији? Религија, наука, философија су изделиле свет, па кажу: постоји религиозна стварност, постоји религиозно и филосфско знање. А једно с другим нема никакве везе. Песник каже да то није истина; постоји само једна једина стварност, једно искуство и једно једино знање. Не каже да су они песнички. Само су свештеник, научник и философ назвали песничким искуство уједно доживљене целокупне стварности, уз примедбу да оно није трезвено, односно да је лудо. (.,.) У песничком свету лепо је у корелацији с нелепим, стварно с нестварним и естетичко с неестетчким. Само се једно задржава увек и под свим околностима, а то је: једна јединствена целина – један свет, једна стварност, а у овој једној стварности је могуће и постоји само једно и једино искуство и  једно једино знање.

То је разлика између религије и поезије. Свет религије је увек двојство. Ако уопште има начина да се одреди религија, онда је то: религија је дуалистична. Коначан смисао овог дуализма може се свести на двојство земног живота и другог света. Због тога се раздвајају човек и Бог, Бог и ђаво, добро и зло. Увек да и не, јесте и није. Религиозно схватање света раликује тело и душу, душу и дух, чулно и надчулно. Религија је par excellence двојство. А знамо да философија није ништа друго до избледела религија, а наука није ништа друго до избледела философија. У њиховој је дубини дуалистичко схватање: преполовљен свет. Кад стигнем до сржи једне философије, у сваком случају ћу наћи да ли је једно или двојство. Ако је једно онда је философ заправо уметник, такви уметници су Хераклит, Лао-це, Бруно, Ниче. Ако нађем двојство, такав философ је заправо свештеник, такви свештеници су: Платон, Лајбниц, Кант. (…) Религиозно мислити значи доживети драму супротности. Религиозни свет се може препознати по томе што је у сваком случају два међусобно супротстављена посебна света, а где је, било где, реч о супротности, о двојству, тамо се у дубини може наћи религиозна ситуација (Поуис).

Насупрот томе, свет поезије је један. Све је једно. Али овај пут није реч о томе да је пссник супротстављен свештенику, и овде су заправо могуће две супротне ситуације света. Песник каже: једно, свештеник каже двојство. Али не постоје двоје који ће прихватити два различита става. Песник се не суочава са свештеником, и не казује супротно и не казује друго. Песник је изнад свештеника и казује више. Зашто? Јер је једно више од два, и онај ко види једно налази се изнад онога ко види само двојство. Песник види једно, у јединству, скупа, заједно; има једно искуство, једно знање, једно сазнање, један свет. Зашто је више једно од два? Зато јер је то стварност. Фактички постоји само један свет, а у ствараности све је једно: једино искуство, једино знање, једини свет.

2.

Шта бива ако се нешто претвори у уметничко? Уметник га оставља таквим какво јесте – чак сасвим прецизно таквим, толико прецизно таквим и само таквим, никако друкчијим, да остаје то што јесте и није ништа друго. Шта значи: то и ништа друго? Да се у њему разрешава нека тајна? Као да пре тога не би било то и да је тек сада у руци уметника постало то. Да ли га је он начинио тим што јесте? Да, али у шта га претворио? У оно што јесте. – Као да пре тога није постојало и јер је одједном постало. Постало је биће. Уметник га је уздигао у биће. Није више случајно и није животолико. Више од тога: биће је. Уздигнуто је негде где је постало оно што јесте, а тиме је свакако вше него кад је само било оно што јесте. Сада већ није у животу, него се протеже на битак, ту је утемељен и одатле добија оно што  раније није било. С њега је отпала тајна, сада је светлост и отвореност. Испоставило се где је. Где? – у постојању, у вечности. Како је могуће да је овде па ипак у вечности? Зато што овде може бити само ако постоји у вечности. Односно само онда постоји и само онда је то што јесте, и само одна постаје то што јесте, и само онда живи ако се протеже у битак.

Песничко искуство је јединствено спокојно, а ово спокојство долази отуда што види крајњу трансцендентну реалност (Р. Хамилтон). Коначно је, јер види коначно. Зато Хамилтон вели да изгледа као да песничком искуству недостаје време. Безвремено је, односно вечно, јер је у бесмртној сфери. И сваки излазак из безвремености право је испадање, и непесничко је. Овако одступање у поезији је морализирање и тенденција и интелектуално уплитање;  интерес, био он научни, социјални, религиозни, морални, декомпензује песничко дело. Природно, јер је оно већ било изван времена као поезија, а као проповед снова долази у везу с временом. Већ је било вечито, а посредством уплитање снова постаје пролазно. Ово биће, коначност, смиреност, завршеност, изванвременост, назива се песничком вредношћу. 

Међутим, песнички свет никад није двојство него увек је један. У искуству уметника само се испоставаља да је све једно. С лица света нешто отпадне, а сви непосредно искусе да је једно. Свет је један, ствар је једна, човек је један, и све је скупа једно. Када уметник пренесе свет из живота у бивство и својим трансценденталним инстиктом га премести у вечност, онда оно пре не значи из једног у друго. Никада овде нема двојства и никада нема пре. Оно што се збива у крајњој линији је појава. Уметник види појаве и приказује појаве. Трансцендентални инстинкт није ништа друго до откривање и приказивање појава онаквим какве јесу. (…) Свет не треба пренети да би био у бивству. Живот је од бивства. Није случајан, није несигуран, није евентуалан, није мутан и није двојство. Коначан је, сигуран, завршен, јасан и једна. Трансцендентални инстинкт је псособност којом песник уме да прикаже појаву како појаву, као целину у светској перспективи, у пуној стварности, онако како јесте, свеукупно, у свом реалитету, без тајни, истински и отоврено.

Бела Хамваш, Естетика /одломак из есеја POETICA METAPHYSICA стр. 201-206), Драслар партнер, Београд, 2011

Превео: Сава Бабић

Бела Хамваш, ПОСЛЕДЊА ДУША

(…)Земни живот, ако је потпун и истински, није срећан, није задовољан, није грађански. И ако неко жели срећу, задовољство, грађанску удобност, управо губи целовитост бивства. Наш истински живот је патња. То је наша племенитост. Наше херојство. То је наше космичко достојанство. Распети Бог је ранг земље у свемиру. Тако нас и по томе познају сродне зведе.

Чини нас људима то што нас, како каже Хераклит, чувају бичем – pan herpeton plégé nemetai. Божанским нас чини ако свесно прихватамо крст.

6.
Видећи знојну или рањену животињу човек већ одавно пати када она још ништа о томе не зна. Застаје му дах, лице се искривљује. Животиња пита: шта је? шта се збива? шта боли? Човек каже: твој зној, твоја рана боли – па зар ти ништа не знаш о томе? А животиња ће: не знам.

Човек је биће најосетљивије на патњу, како каже Ниче. Он тражи вишеструку и што богатију патњу. А и Ниче сматра да је задатак: самом себи и другим створити нове патње, како бих учинио себе достојним највишег живота. Човек се мери по томе ко шта и колико може да узме на себе. Ниче је учинио недвосмисленим за модерног човека да је суштина бивства патња. И људска је племенитост: примити на себе људску судбину онаква каква јесте. Amor fati. Ниче је први европски хришћанин.

Данас већ знамо да „међу људима приспелим у зреле године никога не можемо узети озбиљно ко не зна и не увиђа: живот је патња“. – „Наша судбина је тако ужасна да се неупоредиво већи део човекове творачке снаге троши да би он сакрио ову судбину и да би је избегао.“ Али обмане, маневри, трикови, бескрајна самозаваравања и самообмане ништа не вреде. Патња је тиме само већа. Човек треба да се освести, да буде савршено будан, и да тако преузме своју судбину. Највиши и најљудскији симбол и бог будне и свесне патње, amor fati јесте: Бог Патник – Распети.

Патња није бесмислена. Ниједан тренутак патње није због ње саме. И преузимање патње не збива се зато што човек пати с уживањем. Јер ако још „воли да пати“ – заправо не пати. Још хоће срећу. Још је титан. И у том случају преузимање патње је магија, којом само жели да укреше срећу. А магија је недопуштена и нелегална активност: бунџијско напрезање титана. Свака магија је забрањена – изузев једне.

Кајзерлинг каже: патњу судбине не преузимам на себе зато да бих вежбао подношење и стрпљивост. То би било само негативно, сам моралитет, све у свему само врлина. Патњу треба да преузмем зато што ме она подстиче на узвишеније. То узвишеније је потпуно бивство. Целовито Бивство и његова Истина. Јер „само оно што боли обузима човека, целину човекову и потпуног човека“. Само онај ко њему намењени део судбине без остатка и до краја пропати, као Миларепа, може ступити у божанско бивство. Кајзерлинг је онај мислилац који увек подстиче, али ствари не казује до краја. Примећује да патња није бесмислена, али и да је то једино човеково стање које обухвата целокупног човека. Али да он тиме проживљава укупност бивства, лажан је закључак. На добровољно преузетом крсту у човеку се рађа: Последња Душа.

Патња уме да буде најбржи ат, каже Мајстор Екхарт: она уме да буде божији ждребац који човека брзо води циљу. На божијем ждрепцу патње човек најбрже стиже из титанског бића Прве Душе преко океанске таме до светлости Последње Душе. Свесно прихватање патње, преузимање крста на себе, истрајно и непоколебљиво стрпљење судбине били би недопустива магија ако бих тиме постигао само потпуност бивства. Али стижем у Последњу Душу. Свака магија је забрањена, јер свака нелегално чара. „О, кад бих могао да одбацим магију, кад бих могао да заборавим све чаробне речи, о, Свете! – постао бих човек, и онда би још вредело живети.“

Само је једна магија допуштена; не снаге, не завођења, не знања, једино магија љубави. Јер човек чак и бескрајну патњу судбине узалуд преузима на себе, и залуд прихвата крст ако то чини уз помоћ снаге, знања и недопуштене магије. Једино се сме волети. Јер је љубав Последња Душа.

Последња Душа је крајња и најпоследња од свих душа. То је врхунац крај света. То је тешко достижни планински врхунац. То је краљевски престо: ту столује Тихи Краљ Љубави. Чак се и патити сме само у његово име. Он оправдава чак и amor fati – његов дух ми допушта да узмем на се крст и да га носим. Без његове сагласности чак и бол, туга, жалост, саучешће, стрпљење представљају магију, нелегално, недопуштено, забрањено се жели, јер се жели за Ја. Све је то доле, дубоко, дубоко испод Последње Душе, јер је средиште сваке душе Ја, једино није последње: Духа Љубави.

Последња Душа више не зна шта је Ја, не зна у толикој мери као што Прва Душа не познаје морал, говор, заједницу, ни лепоту. Она живи још сасвим доле, у дубинама океана, у незнању, с титанском снагом се бори за једно једино што јој треба: за срећу. Последња Душа је напустила сваку материју, свако знање, вољу, нагон, жељу – она живи превазишавши природу, заједницу, човека, знање, само у блиставилу љубави.

Смем да преузмем на се патњу и смем да је носим свесно, трпељиво, ако ми Љубав допусти, и онда ће божији ждребац откасати са мном у царство Последње Душе.

Перу и Тибет, две висоравни: граница. Обе су сродне по томе што без било каквог посредника, без било каквог прелаза супротстављају две највеће супротности људске судбине: Прву и Последњу Душу. То су дивља крајност и напетост: титан и Распети – суочени један с другим: то су Перу и Тибет.

(…)Миларепа је био песник, светац, мистик, аскета, учитељ. Четрдесет година је живео у Хималајима на коприви, али је стекао такво знање да би се, кад би прозборио, утишали и боговои на небесима и слушали шта он говори. Из Миларепиног животописа сазнајемо да изазвати ветар који пустоши, убити човека у даљини, ходати по ваздуху – представља мајсторију која се релативно лако може научити. Оно што је тешко, сасивм је нешто друго: живети чистим и светим животом. И циљ није магија, него чист живот.

Бела Хамваш, МИЛАРЕПА (одломак из есеја)

Превео: Сава Бабић