Бела Хамваш, ПРОБИЈАЊЕ ГРАНИЦА

Просветљеним се назива онај ко пробије границе људског живота и учествује у светлости која је вишег порекла од живота. Свако има „теорију”, теорију само мален број, али док је она сасвим теорија, затворена је у себе, лебди одвојена од живота, већином изнад живота. Да би теорија била остварена, што значи да се оствари замишљени животни поредак, треба начинити одлучан корак. Одредница је: реализација. Корак се у архаичком добу називао посвећивањем. Последица посвећивања јесте што човек располаже моћи над таквом силом која теорију може да пребаци у животну праксу.

Знамо за тренутак просветљења Буде и Ничеа. Буда сам прича како се после аскетских вежби у светом гају пробудио у нирвани. Ниче више пута говори о свом просветљењу које се збило на Силс-Мариа, на висини од осам хиљада стопа изнад свега људског.

Будимо начисто да овде и овај пут није реч о књижевном делу, ни о пророчкој визији, нити о уметничкој или другој продукцији. Оно што се овде збива јесте заснивање животног поретка. У оба случаја. Није религија, није наука, није уметност. Животни поредак је и темељнији од свих, јер садржи све.

Случајно се може наћи истина, али нико не може бити случајно истинит. Овај пут је управо то оно о чему је реч. Бити истинит у значењу истине. Ништа друго није важно.

С Будиним просветљењем започиње ново поглавље баштине, хинајана и махајана, кинески и јапански зен, тибетанска аскеза, нешто о чему Шакјамуни није ни мислио, и није ни смео да мисли, и није ни могао да мисли, па ипак је извирало из једног јединог светлог тренутка, као да је неко милијардама људи за хиљаде година створио нову базу земље, и ново сунце како би је својом светлошћу осветљавало и загревало.

Из Ничеовог просветљења ништа није уследило. Када теорија продре у животну праксу, у баштини је то као ослобођење. Општа и заједничка ствар човечанства. Свака реч и корак Будин важећи су и обавезујући за све остале.

У Европи нема ученика, једино постоје епигони. Човечанство није у знаку универзалног ослобођења (искупљења), него у знаку такмичења у којем свако жели да буде први. Једнократни поступци који су за све друге неважећи. Као да и нема егзистенције, само ситуација. Индивидуални успех. Ко сам не дохвати светлост, тај је изгубио светлост. Један човек не учествује у делу другога, само ужива у њему, и имитира га (евентуално краде). Један човек се не користи резултатима другога, понајвише их експлоатише. Нема предака ни потомака. Нестала је присност заједничког рада, јер је индивидуалан напор начињен због ослобођења. Свако започиње на самовољном месту, па ако и оконча, нема последица. Ако просветљење важи и за другога, никада није без резерве. Једног човека не може да следи други човек. Зашто?

Не треба да се безусловно држимо имена Буде и Ничеа. Две личности могу бити Рамакришна и Паскал. Могу бити Јаџњавалкја и Кузанус. Оно што каже Буда или Рамакришна или Јаџњавалкја, то не само да је речено свакоме, него тиме што је речено свако је истински позван, и позван је да се огласи. Не могу то да избегнем. Нема споредног гледишта, а поготово ништа не остаје скривено. Просветљење јесте када неко самог себе потпуно просветли и ту просветљеност без остатка саопшти другоме и жели је и код другога.
Не очекује истину, него истински живот.

Не да каже истину, него да буде истина.

У генералној конфесији баштине чисто биће (светац) само собом отвара целину бивства за сваког човека. Од онога од чега је Буда створио светлост за стотине милиона, од тога је Ниче полудео. Паскал, Кузанус могу бити узвишени и потресни у Европи, Јован Крститељ, Августин, Тереза могу бити људски и дубоки, увек постоји нека неподударност између онога што се каже и оног човека који говори. Не претеривање, не улога, не лаж, не ситничарство, не самообмана, не сенка или кал или неукус или љубомора, не ниско прилагођавање добу или историјској ситуацији. Овај човек нема нешто што Буда има.

Знам, ако Буда нешто каже, заиста је тамо где јесте, и видим. Кузанус, Паскал, Ниче, Јован Крститељ, Тереза, Кјеркегор, Августин? Аутентичност које нема у Европи упоређеној с баштином. Овај недостатак аутентичног животног поретка мишљење и религију и науку Европе чини фантазмом који нема истинитости, и иза којега већином живе малецни црви, ташта и грамзива бића, мушичава и отрована, бића која се ничега толико не плаше колико радикалних консеквенци сопствених мисли.

***

Малено је наше знање, или боље речено располажемо мноштвом погрешних теорија, и ономе нечему што називамо науком, свака је радња лоша. Зато је могла настати забуна да се човек од животиње разликује само у ступњу, или, што је исто, човек има нешто количински више него животиња. Опште је веровање да човека који се срозао са свог егзистенцијалног ранга треба назвати животињом; на томе се заснива дарвинизам који учи да између човека и животиње нема прекида, и фројдизам који верује да се психичке тешкоће могу отклонити увођењем животињске разузданости. На ова погрешна учења насео је и Ниче, а од осталих је само утолико бољи што се од глупости које изговара више пута и очигледно и сам уплаши.

Данас, када се срозава општи ниво хуманог бивства на целој линији, ништа не изгледа извесније до да не падамо назад на бивство симплификованијег и недужнијег животињског степена, него је управо оно сасвим страно животињском, бескрајно је сложеније и разорније, бивство које упропашћује хумано и не приближава се животињи, него се од ње удаљава. Ова нова категорија се од Кјеркегора обично назива демонским. Испод егзистенцијалног нивоа хуманог не налази се животињско, већ демонско. Ако човек падне с нивоа људске егзистенције, неће постати животиња, већ демон. Овај демон остаје хуман, само разорен, срозан, покварен, морално и интелектуално све више подло и тамно хуман, то јест демонско увек остаје људско, само деградирано људско. Брихадараниака упанишада каже за знак распознавања људске егзистенције: жртва је животиња. Бивство је људско онда ако биолошки живот инстинката непрекидно стоји (гори) у жртви, и жртвовање живота представља оно што јесте хумано. За људски живот је карактеристично да је увек више од живота, и мора бити више.

Обрнуто није тако. Ако инстинкти – као што се данас збива – жртвују људско за биолошки живот, човек се не срозава на животињски ниво, него на једну врсту неуредности, не међу оштре животињске инстинкте, него у подземну тмину, и не повраћа се себи у животињском бивству, него губи своју суштину, постаје јадан, подлац, ветрогоња, нитков, чак себе самог може потпуно да изгуби. Али поред тога је још више и кобније ако човек за свој биолошки живот жртвује смисао и морал и поредак, не досеже чак ни биолошки живот, јер је то за демон карактеристично, он толико разори свет и себе самог да онај ко први мора пропасти у овом расулу јесте он сам.

За човека нема необуздане животиње. За човека нема ослобођеног животињског бивства. Кад се разори људско основно стање, човек не постаје животиња, него корумпиран човек. Испод пале људске егзистенције не отвара се русоовски или дарвиновски или фројдовски или толстојевски или ничеовски рајски недужни свет животиње без питања, него пакао демона. Наша егзистенција је везана за хумано бивство, а хумано има поредак бивства који се не може променити.

Бела Хамваш, ПАТАМ (други део, стр. 195-197), Геопоетика, Београд, 1994

Превео: Сава Бабић

Бела Хамваш, МУЗИКА ЈЕ ДЕЧИЈИ ЈЕЗИК…

Музика је дечији језик који управо својом једноставношћу уме да каже све о свету. Музика извире само тамо где непосредно, лако и природно расположење наступа неким загонетним распадом живота. То је дивота и опасност музике, зато је Платон забрањује у својој држави и зато је користи Конфучје као најделотворрније средство васпитања. Једна уметност је сликовност света, друга је његово пластично својство, трећа неизрецивост. Музика је звонкост света, viewlies wings – како каже Китс. Све има своју музику, – и светлост. И није ствар талента да се то примети. Јер се непосредно може видети да је електрика апстрактна, крута, амузикална; насупрот њој свећа, буктиња, слободан пламен су неспутани, – јер слободан пламен пева – музикално. Јер је сасвим непосредно разумљиво и то да авион амузикално лети, а галеб музикално. Када нестане крути закон међу стварима, светом не управља механика, него у њему почиње да пулсира живот. Овај благи, топли, попустиљиви, савитљиви живот блиста и трепери, уобличен, покреће се, говори бескрајно нежан и бескрајно богат, осетљив, танан, смртан и диван. Без овог неспутаног искреног живота нема уметности, јер је уметност управо неспутаност. Наука, философија, религија гледају законе света, његове крутости, вечита правила. Уметност почиње тамо где нема правила и нема принуде. Свет је слободан. Ствари би се могле распршити на онолико страна колико их има. Уместо тога, оне остају овде и настаје поредак који је строжи од принуде, не зато што се мора, него због нежности, – због љубави, више не зато што треба него што окупља сила јача од принуде: жеља.

Уметност говори о овом благом, слатком, неспутаном, сановитом лицу света, о овом његовом божанском миру који је изван принуде и нужности. Сваки велики уметник то зна: Хомер, Фидија, Скопас, Моцарт, Хелделрлин, Гете, Коро. То је највише што се на свету може знати, – то је истина света: Ich habe der Kunst die Maxime des objektiven Verfahrens, каже Гете, – а Китс: Beauty is truth, truth beauty – that is all, We know on earth and we need to Know.

1936.

Бела Хамваш, Естетика, /одломак из есеја „Листов јубилеј“, стр. 59-60/ Драслар партенр, Београд, 2011

Превео: Сава Бабић

Бела Хамваш, ПОЕЗИЈА СЕ НЕ МОЖЕ ОПОВРГНУТИ

(…) Поезија је чулна појава невидљивог и вечног у једном тренутку. Видљиво: начињено од невидљивог, време: начињено од безвременог, тренутак: начињен од вечног, чулна појава: начињена од неопазивог. Поезија не говори о свету и не значи свет, не – поезија је начињена од света: невидљива је и вечна: видљива у тренутку. Али никада се не зауставља. Трансценденција је бескрајна, или још боље: замах смрти, који никада нигде не стиже, увек је само замах, даље, увек даље. Чим застане, тренутак застанка сместа постаје њен омотач, а у том тренутку, у тој чврстој тачки и омотачу, трансцендентни инстинкт сам себе укида: оно што одатле извире више није позеија, него религија, наука, мистика или нешто друго. Поезија, каже Шелинг, отвара најдубље, оно где вечно и изворно горе јединствено као у једном једином пламену, оно што се у природи и историји раздваја и што се у животу и деловању и мишљењу никaда не може ухватити. Материја поезије је једнака с материјом света. То је оно што је видљиво и невидљиво скупа: трен је и вечност: ватра. Свака друга уметност је већ удаљавање од ватроликости света ка виљивом (ликовне уметности), или ка невидљивом (музика). Поезија говори, пише, казује. Јер једино у језику постоји оно што је у свету ватролико: тренутак па ипак вечност. Језик хвата па ипак не ухвати; јер оно што ухвати, пушта и што испусти, хвата: и јесте и није. Језик је видљив и невидљив: видљив и тренутан, невидљив и вечан. Оно што се од њега види, само је пламен, али не ватра. Сама ватра је невидљива: невидљиво је оно што је видљиво у пламену. И језик је невидљив, она невидљвиост што је видљива у речи. Оно што човек каже, неопазиво је, неопазиво је оно што се може опазити у изговореној речи. Због тога поезија тако брзо промине, ломна је, одлепета: осетљива је и неухватљива са својим тананим пламеном. И није језик материја поезије. Управо обратно: поезија је материја језика. Поезија је настала раније, односно поезија и језик су једно. … А логос-ватра, реч-пламeн, блиставо пламињање разгорелог света, вечно даље, увек даље – непрекидно треперење бескраја – вечна разгорелост света у замаху живота и смрти.

Поезија се не може оповргнути; оно што се у њој манифестује, то је вечно људско, вечни свет, вечно божанско (Џ. Лицелер). Због тога је једно; због тога је то што јесте, и ништа друго, већ једино то што јесте. Због тога је и привид и суштина. И видљиво и невидљиво. Зато се у њој открива дубина света, зато је потпуна. Зато је поглед на темељ корена сваког бића( Лицелер).

1939.

Бела Хамваш, Естетика,/одломак из есеја Poetica metaphysica/ Драслар партнер, Београд, 2011

Превод: Сава Бабић

Бела Хамваш, ЈЕДНО ЈЕ ВЕЋЕ ОД ДВА

Било је времена и постоје народи где су религија, наука, философија и поезија били једно, а и данас су једно. Још не тако давно сматрало се да је ово јединство знак примитивне неиздиференцираности. Данас знамо да није. Какав слобода: песник може да преступи на подручје свештеника а философ на песниково; каква сигурност: мисао значи исто у философији, науци и песми. Философ пише песму, а свештеник научну расправу, свеједно. Сви без објашњења знају и размеју о чему је реч. Јер је увек о истом реч. Ти народи и времена знали су само један свет. У временима, пак, као данас, стварност има различита подручја, слојеве, равни, и међусобно су издељени: ово припада религији, ово науци, ово философији. На онога ко из једног подручја пређе у друго, гледа се као да је начинио неправилан корак. За онога, пак, ко обори границе, повеже подручја, споји равни, просто кажу да је полудео.

Да ли је могуће да се првобитна неиздиференцираност, која је била у давнимм раздобљима а постији и данас код појединих народа, поново успостави у поезији? Религија, наука, философија су изделиле свет, па кажу: постоји религиозна стварност, постоји религиозно и филосфско знање. А једно с другим нема никакве везе. Песник каже да то није истина; постоји само једна једина стварност, једно искуство и једно једино знање. Не каже да су они песнички. Само су свештеник, научник и философ назвали песничким искуство уједно доживљене целокупне стварности, уз примедбу да оно није трезвено, односно да је лудо. (.,.) У песничком свету лепо је у корелацији с нелепим, стварно с нестварним и естетичко с неестетчким. Само се једно задржава увек и под свим околностима, а то је: једна јединствена целина – један свет, једна стварност, а у овој једној стварности је могуће и постоји само једно и једино искуство и  једно једино знање.

То је разлика између религије и поезије. Свет религије је увек двојство. Ако уопште има начина да се одреди религија, онда је то: религија је дуалистична. Коначан смисао овог дуализма може се свести на двојство земног живота и другог света. Због тога се раздвајају човек и Бог, Бог и ђаво, добро и зло. Увек да и не, јесте и није. Религиозно схватање света раликује тело и душу, душу и дух, чулно и надчулно. Религија је par excellence двојство. А знамо да философија није ништа друго до избледела религија, а наука није ништа друго до избледела философија. У њиховој је дубини дуалистичко схватање: преполовљен свет. Кад стигнем до сржи једне философије, у сваком случају ћу наћи да ли је једно или двојство. Ако је једно онда је философ заправо уметник, такви уметници су Хераклит, Лао-це, Бруно, Ниче. Ако нађем двојство, такав философ је заправо свештеник, такви свештеници су: Платон, Лајбниц, Кант. (…) Религиозно мислити значи доживети драму супротности. Религиозни свет се може препознати по томе што је у сваком случају два међусобно супротстављена посебна света, а где је, било где, реч о супротности, о двојству, тамо се у дубини може наћи религиозна ситуација (Поуис).

Насупрот томе, свет поезије је један. Све је једно. Али овај пут није реч о томе да је пссник супротстављен свештенику, и овде су заправо могуће две супротне ситуације света. Песник каже: једно, свештеник каже двојство. Али не постоје двоје који ће прихватити два различита става. Песник се не суочава са свештеником, и не казује супротно и не казује друго. Песник је изнад свештеника и казује више. Зашто? Јер је једно више од два, и онај ко види једно налази се изнад онога ко види само двојство. Песник види једно, у јединству, скупа, заједно; има једно искуство, једно знање, једно сазнање, један свет. Зашто је више једно од два? Зато јер је то стварност. Фактички постоји само један свет, а у ствараности све је једно: једино искуство, једино знање, једини свет.

2.

Шта бива ако се нешто претвори у уметничко? Уметник га оставља таквим какво јесте – чак сасвим прецизно таквим, толико прецизно таквим и само таквим, никако друкчијим, да остаје то што јесте и није ништа друго. Шта значи: то и ништа друго? Да се у њему разрешава нека тајна? Као да пре тога не би било то и да је тек сада у руци уметника постало то. Да ли га је он начинио тим што јесте? Да, али у шта га претворио? У оно што јесте. – Као да пре тога није постојало и јер је одједном постало. Постало је биће. Уметник га је уздигао у биће. Није више случајно и није животолико. Више од тога: биће је. Уздигнуто је негде где је постало оно што јесте, а тиме је свакако вше него кад је само било оно што јесте. Сада већ није у животу, него се протеже на битак, ту је утемељен и одатле добија оно што  раније није било. С њега је отпала тајна, сада је светлост и отвореност. Испоставило се где је. Где? – у постојању, у вечности. Како је могуће да је овде па ипак у вечности? Зато што овде може бити само ако постоји у вечности. Односно само онда постоји и само онда је то што јесте, и само одна постаје то што јесте, и само онда живи ако се протеже у битак.

Песничко искуство је јединствено спокојно, а ово спокојство долази отуда што види крајњу трансцендентну реалност (Р. Хамилтон). Коначно је, јер види коначно. Зато Хамилтон вели да изгледа као да песничком искуству недостаје време. Безвремено је, односно вечно, јер је у бесмртној сфери. И сваки излазак из безвремености право је испадање, и непесничко је. Овако одступање у поезији је морализирање и тенденција и интелектуално уплитање;  интерес, био он научни, социјални, религиозни, морални, декомпензује песничко дело. Природно, јер је оно већ било изван времена као поезија, а као проповед снова долази у везу с временом. Већ је било вечито, а посредством уплитање снова постаје пролазно. Ово биће, коначност, смиреност, завршеност, изванвременост, назива се песничком вредношћу. 

Међутим, песнички свет никад није двојство него увек је један. У искуству уметника само се испоставаља да је све једно. С лица света нешто отпадне, а сви непосредно искусе да је једно. Свет је један, ствар је једна, човек је један, и све је скупа једно. Када уметник пренесе свет из живота у бивство и својим трансценденталним инстиктом га премести у вечност, онда оно пре не значи из једног у друго. Никада овде нема двојства и никада нема пре. Оно што се збива у крајњој линији је појава. Уметник види појаве и приказује појаве. Трансцендентални инстинкт није ништа друго до откривање и приказивање појава онаквим какве јесу. (…) Свет не треба пренети да би био у бивству. Живот је од бивства. Није случајан, није несигуран, није евентуалан, није мутан и није двојство. Коначан је, сигуран, завршен, јасан и једна. Трансцендентални инстинкт је псособност којом песник уме да прикаже појаву како појаву, као целину у светској перспективи, у пуној стварности, онако како јесте, свеукупно, у свом реалитету, без тајни, истински и отоврено.

Бела Хамваш, Естетика /одломак из есеја POETICA METAPHYSICA стр. 201-206), Драслар партнер, Београд, 2011

Превео: Сава Бабић

Бела Хамваш, ПОСЛЕДЊА ДУША

(…)Земни живот, ако је потпун и истински, није срећан, није задовољан, није грађански. И ако неко жели срећу, задовољство, грађанску удобност, управо губи целовитост бивства. Наш истински живот је патња. То је наша племенитост. Наше херојство. То је наше космичко достојанство. Распети Бог је ранг земље у свемиру. Тако нас и по томе познају сродне зведе.

Чини нас људима то што нас, како каже Хераклит, чувају бичемpan herpeton plégé nemetai. Божанским нас чини ако свесно прихватамо крст.

6.
Видећи знојну или рањену животињу човек већ одавно пати када она још ништа о томе не зна. Застаје му дах, лице се искривљује. Животиња пита: шта је? шта се збива? шта боли? Човек каже: твој зној, твоја рана боли – па зар ти ништа не знаш о томе? А животиња ће: не знам.

Човек је биће најосетљивије на патњу, како каже Ниче. Он тражи вишеструку и што богатију патњу. А и Ниче сматра да је задатак: самом себи и другим створити нове патње, како бих учинио себе достојним највишег живота. Човек се мери по томе ко шта и колико може да узме на себе. Ниче је учинио недвосмисленим за модерног човека да је суштина бивства патња. И људска је племенитост: примити на себе људску судбину онаква каква јесте. Amor fati. Ниче је први европски хришћанин.

Данас већ знамо да „међу људима приспелим у зреле године никога не можемо узети озбиљно ко не зна и не увиђа: живот је патња“. – „Наша судбина је тако ужасна да се неупоредиво већи део човекове творачке снаге троши да би он сакрио ову судбину и да би је избегао.“ Али обмане, маневри, трикови, бескрајна самозаваравања и самообмане ништа не вреде. Патња је тиме само већа. Човек треба да се освести, да буде савршено будан, и да тако преузме своју судбину. Највиши и најљудскији симбол и бог будне и свесне патње, amor fati јесте: Бог Патник – Распети.

Патња није бесмислена. Ниједан тренутак патње није због ње саме. И преузимање патње не збива се зато што човек пати с уживањем. Јер ако још „воли да пати“ – заправо не пати. Још хоће срећу. Још је титан. И у том случају преузимање патње је магија, којом само жели да укреше срећу. А магија је недопуштена и нелегална активност: бунџијско напрезање титана. Свака магија је забрањена – изузев једне.

Кајзерлинг каже: патњу судбине не преузимам на себе зато да бих вежбао подношење и стрпљивост. То би било само негативно, сам моралитет, све у свему само врлина. Патњу треба да преузмем зато што ме она подстиче на узвишеније. То узвишеније је потпуно бивство. Целовито Бивство и његова Истина. Јер „само оно што боли обузима човека, целину човекову и потпуног човека“. Само онај ко њему намењени део судбине без остатка и до краја пропати, као Миларепа, може ступити у божанско бивство. Кајзерлинг је онај мислилац који увек подстиче, али ствари не казује до краја. Примећује да патња није бесмислена, али и да је то једино човеково стање које обухвата целокупног човека. Али да он тиме проживљава укупност бивства, лажан је закључак. На добровољно преузетом крсту у човеку се рађа: Последња Душа.

Патња уме да буде најбржи ат, каже Мајстор Екхарт: она уме да буде божији ждребац који човека брзо води циљу. На божијем ждрепцу патње човек најбрже стиже из титанског бића Прве Душе преко океанске таме до светлости Последње Душе. Свесно прихватање патње, преузимање крста на себе, истрајно и непоколебљиво стрпљење судбине били би недопустива магија ако бих тиме постигао само потпуност бивства. Али стижем у Последњу Душу. Свака магија је забрањена, јер свака нелегално чара. „О, кад бих могао да одбацим магију, кад бих могао да заборавим све чаробне речи, о, Свете! – постао бих човек, и онда би још вредело живети.“

Само је једна магија допуштена; не снаге, не завођења, не знања, једино магија љубави. Јер човек чак и бескрајну патњу судбине узалуд преузима на себе, и залуд прихвата крст ако то чини уз помоћ снаге, знања и недопуштене магије. Једино се сме волети. Јер је љубав Последња Душа.

Последња Душа је крајња и најпоследња од свих душа. То је врхунац крај света. То је тешко достижни планински врхунац. То је краљевски престо: ту столује Тихи Краљ Љубави. Чак се и патити сме само у његово име. Он оправдава чак и amor fati – његов дух ми допушта да узмем на се крст и да га носим. Без његове сагласности чак и бол, туга, жалост, саучешће, стрпљење представљају магију, нелегално, недопуштено, забрањено се жели, јер се жели за Ја. Све је то доле, дубоко, дубоко испод Последње Душе, јер је средиште сваке душе Ја, једино није последње: Духа Љубави.

Последња Душа више не зна шта је Ја, не зна у толикој мери као што Прва Душа не познаје морал, говор, заједницу, ни лепоту. Она живи још сасвим доле, у дубинама океана, у незнању, с титанском снагом се бори за једно једино што јој треба: за срећу. Последња Душа је напустила сваку материју, свако знање, вољу, нагон, жељу – она живи превазишавши природу, заједницу, човека, знање, само у блиставилу љубави.

Смем да преузмем на се патњу и смем да је носим свесно, трпељиво, ако ми Љубав допусти, и онда ће божији ждребац откасати са мном у царство Последње Душе.

Перу и Тибет, две висоравни: граница. Обе су сродне по томе што без било каквог посредника, без било каквог прелаза супротстављају две највеће супротности људске судбине: Прву и Последњу Душу. То су дивља крајност и напетост: титан и Распети – суочени један с другим: то су Перу и Тибет.

(…)Миларепа је био песник, светац, мистик, аскета, учитељ. Четрдесет година је живео у Хималајима на коприви, али је стекао такво знање да би се, кад би прозборио, утишали и боговои на небесима и слушали шта он говори. Из Миларепиног животописа сазнајемо да изазвати ветар који пустоши, убити човека у даљини, ходати по ваздуху – представља мајсторију која се релативно лако може научити. Оно што је тешко, сасивм је нешто друго: живети чистим и светим животом. И циљ није магија, него чист живот.

Бела Хамваш, МИЛАРЕПА (одломак из есеја)

Превео: Сава Бабић

Бела Хамваш – ОПСЕНА И СТВАРНОСТ

Ево експеримента који жели да на најкраћи могући начин објасни метафизику.

Замислимо да се данас, овде, у Европи, окупе метафизичари на светски конгрес: одржавају бројне седнице, читају расправљају… На крају у једногласној одлуци изразе резултате конгреса: – чулни свет је непостојећа илузија. Донесу одлуку која доликује да је донесу метафизичари свих времена и свих народа, јер је то одиста становиште метафизике. Илузије је столица на којој седе, светиљка која им светли, просторија у којој седе. Када су донели одлуку, у загради букне пожар, и шта се збива? – Метафизичари, сулудо бежећи испред непостојеће ватре, искачу кроз непостојеће прозоре, на непостојећу улицу.

Пример овога парадокса хоће да у корену ухвати питање метафизике. Јер када је реч о метафизици, у свакој прилици је реч о истом. Чулни свет је илузија. То је квинтесенција учења метафизике. Узалуд човек верује у обичан живот – да објекти имају своју стварност; узалуд наука верује да се искуство усмерава на стварне објекте. Чулни свет је илузија. Али када дође до стани-пани, метафизичар је први који порекне ово учење. Ето парадокса.

Како се може разрешити ова противречност?

На следећи начин: несумњиво постоји једна стварност. Различити погледи разликују се по томе шта сматрају једином стварношћу. Свакодневни живот, материјализам и рационалистичка наука изграђена на њему, каже да је једина стварност материјална природа, објективни свет; дух није друго до дериват ове материје. Постоји само такозвани спољни свет. То становиште се назива светом објективне стварности. Насупрот овом схватању налази се метафизика која каже да је једина стварност духовни свет. Материја није ништа друго до пројекција овога духа. Ово схватање се назива субјективним идеализмом.

Овде, међутим, треба додати важну примедбу. А та примедба гласи: конкретни истраживачки методи науке никада нису усмерени на стварност, него свуда на природу – понављам – не на стварност, него на природу. Природа је онај објекат који је доступана научним методама. Наука нема метод за истраживање стварности. А стварност није једнака природи. Природа је дати облик стварности у одређеном простору и времену; а стварност је онај појам у који не само да може да стане, сада и овде, дата и доступна природа. Стварност представља укупност свих природа и свих замисливих природа заједно са свим њеним суштинама, збивањима, појавама.

Наука стоји насупрот овде и сада датој природи и због тога је темељни појам науке – природа. То је оно што она истражује, то је оно што она сме и може да сме. То је par excellence објекат науке. То је солидна и чврста основа од које она не може ни за корак да одступи.

Метафизика се, међутим, не бави природом, него стварношћу: нечим у чему је природа само један елеменат. За метафизику постоји реалитет и таквих чињеница које наука, у недостатку јасних објеката, не може ни да такне. Наука се бави природом, односно објектима; а метафизика се бавим свим оним што спада у универзални круг стварности, у тзв. круг бивства.

Ситуација је значи таква да наука извршава своје специфичне задатке, може да открива и систематизује – у односу на природу. Али истински смисао сваког научног акта може се достићи само онда ако се овај акт пројектује на разину стварности. А то значи – ако се смести у перспективу метафизике. Њутнов закон је научан, дакле поједностављена констатација која се односи на природу. Ова констатације је, међутим, постала значајна, не само на разини природе него и на разини стварности, односно не на разини par excellence науке него на разини par excellence метафизике – јер свака мисао тек овде добија свој истински лик. На разини науке поједини акти немају никакве последице у простору који се налази изван круга науке. Сви акти су овде конкретне чињенице, ништа више. Последица аката, њихово дејство на друга подручја бивства одигравају се на разини метафизике: научне природне чињенице улазе у круг стварности.

На то ће, наравно, неко поставити питање – а има сва права да га постави – зашто је то тако? Како је то могуће да утврђивање научних чињеница, теорија, систематизовања, откривања, значи сваки научни акт који се односи на објективну стварност свој прави смисао постиже и може да постигне само на натприродној (meta ta physika – над природом) разини? Одоговр је веома једноставан и кратак.

Научни акт који се односи на објективну стварност свој прави смисао зато може да постигне само на натприродној – метафизичкој разини јер истраживње стварности није научно, већ метафизико питање. Појам реалитета јесте база и мера науке, то је нсумњиво. Целокупне природне науке изграђене су на појму реалитета. Али сам појам више не спада у природне науке. Што се тиче истраживања, контроле, мерења овога појма наука нема никаквих средстава. Наука користи овај појам, и то толико да без њега не може да начини ниједан корак. А појам реалитета није научна, већ метафизичка категорија – и то категорија бивства. То је она категорија по којој су и начуни акти или исправни, или то нису, другачије речено: реални су, или нису реални. Али овде следи најтежи корак: „реалитет“. Појам „реалитет“ није тако једноставан и у потпуности јасан, као што то мисли научна пракса и како се његово значење употребљава.

И због тога сада следи његово метафизичко објашњење.

Метафизика тражи стварност. Док тражи стварност, поставља питања шта је примарно: природа или стварност? Шта је важније: – природа или стварност? Шта је пре? Шта је универзаллније и генералније у човековом основном стању? Шта је реално: – природа или стварност? Шта је оно што постоји независно од мене – и од сваког човека – природа или стварност?

На ово питање одговара једино метафизика свеукупног човечанства, древна и основна метафизика. Она метафизика којој је све друго само потомак и варијанта, и која чува оснвоно стање универзалног човечанства – метафизика Упанишада.

Упанишаде кажу:

Бивство постоји. Ово бивство је једно. Значи постоји једно бивство.

То је природно. Постоји једно бивство, евиденто и само по себи се разуме. Логичка таутологија. Ако постоји бивство, онда све спада у његов круг, зато постоји једно бивство. (…) У ово једно бивство спадам и ја.

Ако бивство постоји, онда је бивство стварност.

То је таква таутологија, тако евидентна. Ни њу не треба тумачити.

Ако постоји бивство, онда нема небивства.

Свако без и мало напора може да следи овакву таутологију. То не захтева доказе.

Ако је ово бивство једина стварност, онда изван ње нема стварности, строго следи из претходнога. Логички је исто тако евидентно, и ито тако не захтева доказе.

Све што изгледа да постоји изван ове једине стварности, то није стварност. То је опсена.

Таутологија то само још боље изоштрава и истиче крајње последице.

Ово откриће – каже Веда – чиним ја, субјективни човек. Чиним ја, лишен сваког утицаја, на примарни начин, и то тако што не мислим на основу претходних промишљања, него је то примарна база мога бивства. Не знам другачије да будем, само тако што себе као живо биће држим постојећим, и као постојећи проживљавам стварност.То је предуслов сваког елемента мог бивства и на томе почива целокупно моје бивство.

Али ако ја, субјективно биће, ја, стварно постојећи, јесам онај који је бивство, који је једина стварност, и изван мене нема стварности, онда све што изван мене изгледа да се види, то је нбивство, нестварност, него: – опсена.

Опсена није стварност, опсена је опсена. Опсена је опсена ја, постојања, стварности: не-постојање, не-стварност: – објекат, природа.

Ових неколико реченица заправо је цела метафизика. То је сажети извод Упанишада.

А последице су следеће:

Природа није стварност. Природа није постојећа. Природа је објекат. Објекат субјективног ја. Опсена ја. Опсена се, наравно , не може распршити мисаоним освешћивање, промишљањем, констатацијом. Зато конгрес метафизичара, мада је и закључио да је спољни свет илузија, односно интелектуално осетио да је природа опсена – није умео да распрши и ликвидира опсену. Интелектуалним разумевањем стварност се не може сазнати. И управо због тога је метафизичара ја даље било опсењено и ватра је била опсена, пред опсеном морали су да опсењени искоче на улицу која је исто таква опсена као и ватра, природа, и исто је таква опсена као и конгрес заједно са својом одлуком да је све опсена. Упанишаде кажу да опсена није индивидуална маја (опсена) као што су то погрешно разумели европски метафизичари, него маја која је важећа за универзално човечанство и за сваки субјекат, то јесто опсена.

Ова метафизичка концепција је незаобилазна. Наука у односу на метафизику обично поставља овакву аргументацију: у реду – ова чинија трешања на столу је за мене опсена, али откуд то да ако дође потуно непознат човек, он ће видети ову чинију трешања на столу и почеће да их једе? Метафизика Упанишада на то одговара: – јесте, непознати ће видети чинију, и треба да је види, јер сви заједно видимо како Сунце излази и залази, заједно доживљавамо буру на мору и рат. Зајдено, сви попуно једнако, јер смо сви у ропству истоветне универзалне опсене. Сви живимо у истоветној природи. У истој маји, у истом зачараном стању са својим субјективним ја.

Али – кажу Упанишаде – ако човеков субјекат, ја, једини постојећи, уме да се пробуди на другу будну ситуацију која се разликује од опсене – а то сваки субјекат може да учини – онда ће бити свестан да опсена није једино понашање субјекта. Опсена није ништа друго до деградираност будности субјекта. Зачарано стање. Месечарство. Ако је ликвидира ту деградираност, постаје буднији, све боље и боље види, и видеће опсењеност природе. Из ове будности неће видети само природу, него стварност. А стварност је да је природа управо опсена, а једино постојећи је субјекат.
(…)
А да ли се може сазнати опсена? Како да не! Али нема никаквог смисла. Зашто? Јер не дотиче стварност, постојећи субјекат, већ само непостојећи. Разумно сазнање само је једно: једино сазнање субјекта јесте да је субјекат постојећа стварност – а оно што изгледа да је изван њега, то је последица деградиране будности, то је опсена.

Бела Хамваш – Велика ризница предака, стр. 13-20 (Службени гласник, Београд, 2011)
Превео: Сава Бабић

Бела Хамваш – ПРИЈАТЕЉСТВО

1.
Платон каже да је прареч заједнице закон, Аристотел каже Филија. Обојица могу бити у праву. Оно што уједно одржава заједно, то је закон изнад бића. Али оно што ствара заједницу, то је пријатељство које живи у бићима. Филија значи пријатељство, али ово пријатељство није идеја. Много је више само биће. Где постоји раздор, претпоставља се да је присутан Ареј, олујни; где постоји љубав, претпоставља се да је присутна Афродита, она која разрешава противречности; где постоји пријатељство, претпоставља се да је присутна богиња Филија. И Аристотел мисли, ако много хиљада и милиона људи станује на једном месту, говоре једним језиком, негују једну баштину, придржавају се једног моралног реда – то је све чудо богиње Филије. Без ње би Ла Брије био у праву, јер он каже: изненађен сам што човечанство не живи у једној држави, не верује у једну религију, не говори једним језиком – ако погледам многоврсност и разноврсност људских карактера, темперамената, талената, интелигенција, ја сам пре изненађен: како и два човека могу да живе под истим кровом а да до јутра један другог не задаве. Чудо је богиње Филије што међу бићима која реже једна на друге постоји нешто као заједнички стан и заједнички језик и заједнички обичаји. Без ње бисмо били тек усамљене звери. Заједницу ствара богиња Пријатељства, и зато је прареч заједнице: Филија.

2.
У односу на то о чему се водила реч у последњих стотину година, ћутање о пријатељству је сасвим чудно. Постоји само једно значајно дело, Емерсоново. У античком свету нико га није заборављао. Али што се данас тако мало пише о пријатељству, узрок није сасвим у томе што је оно класична тема, а човек је данас мален за класичне теме. Узрок ће пре бити у томе што је пријатељство класична веза, а данашњи човек је мален за класичне везе. Човечанство још никада није било тако близу томе да постоји само неколико бића а да се толико мноштво претворило у звери и да из заседе реже једни на друге. Површан је насилни колективизам масовних религија, испод њега живи човек који је већ скоро спреман да до јутра удави човека који живи с њим под истим кровом, само зато што се овај разликује од њега. Свако ко данас пружа руку према некоме, требало би постиђено да проживи како се не разуме управо оно што је једино битно. Али нико се не може позвати на одговорност. Јуче сам према некоме испружио руку, и није је приметио; данас је неко према мени испружио руку, и ја сам онај који је није приметио. Живимо живот без Филије, и везе које још постоје међу нама, можда су остаци старих, можда предујам за будуће; из данашњице не извире пријатељство.

3.
Аристотел вероватно ипак греши када каже да могућност заједнице ствара Филија. Заједница није више или мање. Заједница је друго. Потпуно и савршено и темељно другачији живот, бивство, могућност, стварност, чудо и мистерија. У последњим годинама је нађен израз за њу, кажу да је веза Ја и Ти. За заједницу су неопходна бар три човека. Али тамо где је троје, Филије више нема. Ја и Ти су два. Увек само два. Један више него кад је човек сам, један мање него кад је човек у заједници. Веза Ја-Ти посебан је егзистенцијални круг: специфичан круг бивства између индивидуе и колектива. Између усамљености и заједнице. Између осаме и мноштва. Измеду Један и Три. Ово Два је место Филије у свету.

4.
Астрологија је простор човекове судбине изделила на дванаест делова, или како она каже, позорницу људске судбине дели на дванаест кућа. Такве су куће: личност, имање, учење, дом, брак и друго. Кућа је означена и за пријатељство. У огромној литератури модерне психологије нема ни речи о пријатељству – из ове једине чињенице произлази колико астрологија има више осећаја за целину људског бивства. Астрологија зна и да пријатељство нема никакве везе са заједницом, ни са Ја, нити с љубављу. За Филију је означена посебна кућа, она има исто толику тежину и значај као позив или смрт. Пријатељство није просто дружење, као што пријатељ није чисто друг. Није саборац, није колега, није партнер. Оно што се догађа у кући пријатељства ниједна друга веза не може да замени. Пријатељ се ничим не може заменити. Постоје људи неспособни за пријатељство; има оних који су неподесни за пријатељство; постоје они око којих увек има неко; и има оних чији живот пролази у глади за пријатељством, а да ни једног јединог нашли нису.

5.
Монтењ пише да љубав никога нема обичај да пита. Долази када хоће, и човека немилосрдно обара као елементарна сила. За пријатељство је неопходна сагласност. Пријатељ ми је онај кога слободно могу изабрати. Истина, када је већ одабран, принуда је. Више не могу без њега.„Il me semble n’estre plus q’à demy“ — изгледа да сам нечему само половина. Али ме ни онда не обара. Увек је питом и без страсти. Филија је најнежнија богиња од свих божанских бића. Љубавник каткада уме да осети радост или невољу одсутне љубави, и каткада може да јој погоди жељу. У љубави је то изузетак, у пријатељству је природно. Увек знам и морам да знам шта се с њим догађа и шта мисли. Ништа не може остати скривено ни пред њим, ни преда мном. Али то није услов пријатељства; искреност не претиче пријатељство. То мисли само онај ко нема појма о пријатељству. Кога је богиња повезала, с њега отпада свака лаж и маска. Не извире пријатељство из искрености, него искреност из пријатељства. Прво је Филија, а остало су њени дарови.

Монтењ говори о грчким облицима контакта и каже били су овакви: природни, друштвени, љубавни и гостински. Али Филије нема ни у природи, ни у друштву, ни у љубави, ни у гостима. Пријатељство је Филија.

6.
Емерсон тврди да је пријатељ парадокс природе, истовремено њено ремек-дело. Једино биће, каже, од кога не желим оно што има, него желим оно што је он сам. Уколико су се бавили пријатељством, то тврде и новији аутори. То су: Шелер, који пише о облицима симпатије, Бубер, који је најлепше изразио везу Ја – Ти, Ебнер, који је на овој вези изградио читаву есхатологију, Барт, Гогартен, Јасперс, Клагес, који је написао много лепих делова о Zweisankeit-у. Али сваки од њих негде промаши. Један мисли да пријатељство, однос Ја – Ти није ништа друго до копија односа Бог – Човек. Други да је витална, трећи да је метафизичка, четврти да је егзистенцијална веза. Ниједан не види да је овде реч о нечему што је несводиво на друго и што је необјашњиво из друге позиције. Ниједан не види да је пријатељство стање освећено од више Силе.

Можда би се овако могло дефинисати: бивство се помера према кругу јединке и ту се остварује. То је обоготворавање Ја. Човек полази од оне метафизике да само Ја може бити вечно и бесмртно, због тога овамо ставља тежиште.

Бивство се пак помера и према заједници, и тамо може да се оствари. То је обоготворавање заједнице. Човек полази од оне метафизике да је само заједница, као род, нација, религија, вечна и бесмртна, и због тога овамо ставља тежиште свога живота.

Пријатељство је онај круг бивства, где остаје и Ја, остварује се и заједница и живи даље нетакнута, али између њих двоје и независно од њих настаје сасвим нова, трећа могућност бивства, која се не може извести ни из прве, нити из друге. Отвара се нов облик живота. То је пријатељство. Биће пријатељства не личи ни на један други облик. Потпуно засебан круг. Зашто? Јер има сасвим засебног бога. Филија ствара свет Филије који се не може побркати с другим. То је свет пријатељства.

7.
Заједници мушкараца још нико није посветио посебну пажњу. Пре свега савезу, монашком реду, удружењу, војсци.

Мушкарац воли да срасте, и да би подвукао важност овог срашћивања, проналази ритуалну спољашњост. Витезови измењују мачеве и једни другима полажу тајну заклетву. Монаси и војници носе једнаку одећу, седе у реду, ступају укорак. У сваком случају одређују се обавезни прописи, и подређују се начелима као монашка заклетва, витешки морални закони или војни прописи службе. Ако се погледа расут начин живота жене која живи за себе и готово располаже сопственим средиштем, пашће у очи колико се мушкарац везује за свој клуб, за свој витешки клуб, зашто воли прописе, униформу, измену мачева и ступање укорак. Могуће је, ако би жене вршиле послове човечанства, никада не би настало нешто као народ, заједница, држава. Никада не би написале законе и не би носиле униформе. Могуће је да је колектив дело мушкарца, и држава није ништа друго до нарастао монашки ред или мало умекшана и олабављена војска.

Шта је у овоме радост и озбиљност, то сваки мушкарац зна. Једанаест мушкараца повезује савез и стоји наспрам других једанаест мушкараца; задатак је да се лопта упути у гол противника. То је фудбал. Све је на окупу што је карактеристично за мушки колектив: пропис, завет, униформа, противник. И игра је тако важна да педесет хиљада људи гледа заустављајући дах.

И ако неко зна шта је бити у рату, логору, прихватити се опасног подухвата, живети на ратном броду између живота и смрти заједно са четрдесет осам сличних мушкараца, ако преживи оно што Амундсен или Шаклетон говоре о својим друговима, учесницима експедиције на Антартик, о надмоћи, о смирености, о одрицању, о солидарности, о хумору, о услужности, о самопрегору, које су ови људи показали једни према другима, почеће да схвата шта је оно што твори и одржава мушки колектив. И почеће да схвата да је пријатељство могуће само међу мушкарцима.

8.
Пријатељство настаје само тамо где два мушкарца не само да један другом чувају целовитост бића, него иступају из сопственог Јакруга у круг двојице, јер знају: то је оно место где се у целовитости пријатеља сопствена целовитост удвостручује. Целина се само целином може допунити. Као што тлачење коначно потисне и само тлачење. И као што се потпуност само потпуношћу може употпунити. Отворен могу бити само у отворености свога пријатеља, искрен само у његовој искрености. Пријатељ у његовом пријатељству и он у моме. Нема хијерархије, редоследа, узастопности. Вредности су потпуно признавање узајамне једнообразности. Пријатељи су једнаки. Јер тамо где су они, нема разлике. Место где живе, налази се изван конкуренције. Пријатељство расте и постоји и живи и пролази на егзистенцији. Круг пријатељства није круг живота, него бивства. Пријатељско руковање знак је сусрета у вишем свету.

9.
Свако пријатељство почиње магловитим осећањем да смо се већ негде срели. Као да смо давно били браћа. Чак као да смо били близанци. И зато је сусрет поновно виђење. А када се човек одвоји од пријатеља зна да је тај одлазак само привид. Негде остаје с њим заједно, као што је био с њим заједно и пре сусрета.

10.
Елементарни Ерос је она древна повезујућа Сила која држи заједно атоме, уједначава супротности. Елементарни Ерос има два детета, једно је добило царство љубави, друго пријатељства. Та два детета су Афродита, богиња љубави, и Филија, богиња пријатељства.

11.
Љубав измами, пробуди и распали све снаге човека. Другачије речено: љубав буди све страсти. Још прецизније: љубав ослобађа све демоне који наставају у човеку.

Пријатељство човекове снаге доводи у сагласје. Другачије речено: пријатељство обуздава све страсти. Још прецизније: Филија је једина богиња чија појава успокојава и помирује елементарне демоне.

12.
Љубав и пријатељство имају само једну једину сродну црту, а то је: ако се распадну, узрок никада није Други, него увек Ја.

13.
Тајна љубави јесте да од двоје постаје једно, тајна пријатељства је да од двојице буде један. Зато је љубав обрнуто пријатељство, тако што из једног нешто увек пређе у друго. Понекада је љубав таква као да од једног постаје двоје, мада је одувек и било двоје, и само их је љубав начинила једним. А пријатељство је понекада такво као да од двојице постаје један, иако су одувек били један, само их је пријатељство начинило двојицом.

14.
Жена заборавља пријатеље, љубави никада. Мушкарац заборавља љубави, пријатеље никада.

15.
Постоје историје штампања књига, ковања новца, навигације, одевања, употребе дрога и керамичких посуда. Пријатељства не постоји. Зашто? Историја пријатељства јесте: Лао Це и његови пријатељи, Буда и његови пријатељи, пријатељство у тројанском рату, Хармодије и Аристогитон, Сократова пријатељства, витезови Грала, пријатељства сликара, уметника и песника, Георгеов круг.

16.
Из пријатељства су искључена три узрока: таштина, охолост и иронија. То су три основна облика уздизања Ја. Сва три затварају и искључују. Сва три су аутистичко понашање и користи их онај човек који по сваку цену жели да се разликује. Таштина у другом човеку тражи и налази само огледало; охолост хоће само слугу и подређеног кога може да презире; иронија само несавршеност. Знамо да је свако огледало, слуга и несавршен. Али знамо и да то није важно. Пријатељ сам себе чини огледалом, слугом, несавршеним. И ко то не разуме, и не узвраћа слично, он не повређује човека, него пријатељство.

17.
Пријатељство има четири облика: јуначко, интимно, духовно и играчко. Али право пријатељство уједињује сва четири и због тога се мирно може рећи да су то четири димензије пријатељства. Јунаштво је: жртвујем за њега живот; духовно је: где сам заједно с њим, то је свет духа; игра је: играм се весело с њим као дете; интимно је: отварам му се.

18.
Гете каже да није довољно ако је човек склон да жртвује живот за пријатеља – треба се за њега одрећи својих убеђења.

19.
Колико је Филија поштована у античком свету показује и то што је она само тамо имала статуу. Касније је статуа представљала или једног човека, бесмртно Ја, или групу, бесмртну заједницу. Заборављено је бесмртно два. Хармодије и Аристогитон, успомена на два Атињанина, споменик је пријатељству. У њему се налази оно што је битно за пријатељство: загонетно удвајање бивства у толикој мери да би човек, ако би тамо био постављен само један мушкарац, знао да је он само половина нечега.

Лоренс за пријатељство Ловца на медведе и поглавице индијанског племена Делаваре каже: дубље је од рођаштва, дубље је од очинства, дубље је од мајчинства, дубље је од љубави – тако је дубоко да у њему нема ни љубави – со дееп тхат ит ис ловелесс. Нестала је из њега свака симпатија, наклоност, жеља, жудња, страст, оно је тако дубоко да човек тамо досегне само својим најдубљим жилама. У овој дубини влада тишина, непомућено спокојство и непокретан мир. То је свет идиле. То је златно доба. Оно што се у љубави само ретко, на трен остварује, срећа која блиста безграничним спокојем: то је у пријатељству стално присутно. Пријатељство препознајем по томе што је идилично. Заједница не зна за овај мир. Заједница златног доба још се није остварила на земљи. Мир једном може да проживи и усамљеник, само ако га богови посебно воле. Мир лебди у пријатељству и онда ако два пријатеља крећу у бој, и онда ако мозете поред ватре на ивици шуме, и онда ако се играју, и онда ако један живи преко мора, а други с ове стране, на удаљености од десет хиљада миља. Изгледа да се у идилично бивство може и сме ступити појединачно само по божјој милости; заједнички, изгледа, бар за сада, није могуће. Мушкарац и жена никада не могу толико срасти да би им се отворило златно доба – више од једног трена. Пријатељство започиње тиме што обојица ступају у идилу. И ту нема потребе за жудњом, жељом, снагом, битком; идила не зна за недостатак и сваку страст задовољава. Зато је пријатељство дубље него љубав.

Оно што ступи у онај највиши круг бивства, што се назива златним добом, шта је идила, то је сасвим савршено окончано, потпуно и готово. А што је потпуно, савршено и готово, то је класично. Пријатељство је класично решење живота. Зато је пријатељство поштовано у античко време, и зато се не схвата данас. Класично је оно где се основа бивства јавља у кристалној светлости. Зато је творац класичног начина живота и његов чувар: Филија.

20.
Постоји нека неразумљива веза између пријатељства и звезда. Зашто је пријатељ звезда? Зашто је звезда пријатељ? Јер је тако далеко па ипак живи у мени? Јер је моја, па ипак недостижна? Јер простор где се сусрећемо није људски, него космички? Јер не жели ништа од мене, ни ја од њега? Само да буде и овако како постоји и он постоји и ја постојим, то је нама двојици савршено довољно? Нема договора. И не треба. Али ако и не треба одговор, према свом пријатељу ћу увек осећати да је звезда, неразумљиво блистање свемира према мени.

21.
У људском свету пријатељство је било, биће и остаће облик класичног начина живота. Из хуманог мутног иреалитета, који се на необјашњив начин назива реалитетом, иступа пријатељство и живот разрешава на песнички начин. Кажу да љубав чини песником. Често. Пријатељство живот чини песничким и поетским. Из љубави се брзо губи поезија, јер је за љубав све само средство како би се две највеће супротности универзум, мушкарац и жена стопили у једно. Само пријатељство је ова поетичка веза. И песме не пишемо, него их живимо.

Могуће је да је Аристотел то разумео када је рекао да је прареч заједнице: Филија.