Бела Хамваш – ОПСЕНА И СТВАРНОСТ

Ево експеримента који жели да на најкраћи могући начин објасни метафизику.

Замислимо да се данас, овде, у Европи, окупе метафизичари на светски конгрес: одржавају бројне седнице, читају расправљају… На крају у једногласној одлуци изразе резултате конгреса: – чулни свет је непостојећа илузија. Донесу одлуку која доликује да је донесу метафизичари свих времена и свих народа, јер је то одиста становиште метафизике. Илузије је столица на којој седе, светиљка која им светли, просторија у којој седе. Када су донели одлуку, у загради букне пожар, и шта се збива? – Метафизичари, сулудо бежећи испред непостојеће ватре, искачу кроз непостојеће прозоре, на непостојећу улицу.

Пример овога парадокса хоће да у корену ухвати питање метафизике. Јер када је реч о метафизици, у свакој прилици је реч о истом. Чулни свет је илузија. То је квинтесенција учења метафизике. Узалуд човек верује у обичан живот – да објекти имају своју стварност; узалуд наука верује да се искуство усмерава на стварне објекте. Чулни свет је илузија. Али када дође до стани-пани, метафизичар је први који порекне ово учење. Ето парадокса.

Како се може разрешити ова противречност?

На следећи начин: несумњиво постоји једна стварност. Различити погледи разликују се по томе шта сматрају једином стварношћу. Свакодневни живот, материјализам и рационалистичка наука изграђена на њему, каже да је једина стварност материјална природа, објективни свет; дух није друго до дериват ове материје. Постоји само такозвани спољни свет. То становиште се назива светом објективне стварности. Насупрот овом схватању налази се метафизика која каже да је једина стварност духовни свет. Материја није ништа друго до пројекција овога духа. Ово схватање се назива субјективним идеализмом.

Овде, међутим, треба додати важну примедбу. А та примедба гласи: конкретни истраживачки методи науке никада нису усмерени на стварност, него свуда на природу – понављам – не на стварност, него на природу. Природа је онај објекат који је доступана научним методама. Наука нема метод за истраживање стварности. А стварност није једнака природи. Природа је дати облик стварности у одређеном простору и времену; а стварност је онај појам у који не само да може да стане, сада и овде, дата и доступна природа. Стварност представља укупност свих природа и свих замисливих природа заједно са свим њеним суштинама, збивањима, појавама.

Наука стоји насупрот овде и сада датој природи и због тога је темељни појам науке – природа. То је оно што она истражује, то је оно што она сме и може да сме. То је par excellence објекат науке. То је солидна и чврста основа од које она не може ни за корак да одступи.

Метафизика се, међутим, не бави природом, него стварношћу: нечим у чему је природа само један елеменат. За метафизику постоји реалитет и таквих чињеница које наука, у недостатку јасних објеката, не може ни да такне. Наука се бави природом, односно објектима; а метафизика се бавим свим оним што спада у универзални круг стварности, у тзв. круг бивства.

Ситуација је значи таква да наука извршава своје специфичне задатке, може да открива и систематизује – у односу на природу. Али истински смисао сваког научног акта може се достићи само онда ако се овај акт пројектује на разину стварности. А то значи – ако се смести у перспективу метафизике. Њутнов закон је научан, дакле поједностављена констатација која се односи на природу. Ова констатације је, међутим, постала значајна, не само на разини природе него и на разини стварности, односно не на разини par excellence науке него на разини par excellence метафизике – јер свака мисао тек овде добија свој истински лик. На разини науке поједини акти немају никакве последице у простору који се налази изван круга науке. Сви акти су овде конкретне чињенице, ништа више. Последица аката, њихово дејство на друга подручја бивства одигравају се на разини метафизике: научне природне чињенице улазе у круг стварности.

На то ће, наравно, неко поставити питање – а има сва права да га постави – зашто је то тако? Како је то могуће да утврђивање научних чињеница, теорија, систематизовања, откривања, значи сваки научни акт који се односи на објективну стварност свој прави смисао постиже и може да постигне само на натприродној (meta ta physika – над природом) разини? Одоговр је веома једноставан и кратак.

Научни акт који се односи на објективну стварност свој прави смисао зато може да постигне само на натприродној – метафизичкој разини јер истраживње стварности није научно, већ метафизико питање. Појам реалитета јесте база и мера науке, то је нсумњиво. Целокупне природне науке изграђене су на појму реалитета. Али сам појам више не спада у природне науке. Што се тиче истраживања, контроле, мерења овога појма наука нема никаквих средстава. Наука користи овај појам, и то толико да без њега не може да начини ниједан корак. А појам реалитета није научна, већ метафизичка категорија – и то категорија бивства. То је она категорија по којој су и начуни акти или исправни, или то нису, другачије речено: реални су, или нису реални. Али овде следи најтежи корак: „реалитет“. Појам „реалитет“ није тако једноставан и у потпуности јасан, као што то мисли научна пракса и како се његово значење употребљава.

И због тога сада следи његово метафизичко објашњење.

Метафизика тражи стварност. Док тражи стварност, поставља питања шта је примарно: природа или стварност? Шта је важније: – природа или стварност? Шта је пре? Шта је универзаллније и генералније у човековом основном стању? Шта је реално: – природа или стварност? Шта је оно што постоји независно од мене – и од сваког човека – природа или стварност?

На ово питање одговара једино метафизика свеукупног човечанства, древна и основна метафизика. Она метафизика којој је све друго само потомак и варијанта, и која чува оснвоно стање универзалног човечанства – метафизика Упанишада.

Упанишаде кажу:

Бивство постоји. Ово бивство је једно. Значи постоји једно бивство.

То је природно. Постоји једно бивство, евиденто и само по себи се разуме. Логичка таутологија. Ако постоји бивство, онда све спада у његов круг, зато постоји једно бивство. (…) У ово једно бивство спадам и ја.

Ако бивство постоји, онда је бивство стварност.

То је таква таутологија, тако евидентна. Ни њу не треба тумачити.

Ако постоји бивство, онда нема небивства.

Свако без и мало напора може да следи овакву таутологију. То не захтева доказе.

Ако је ово бивство једина стварност, онда изван ње нема стварности, строго следи из претходнога. Логички је исто тако евидентно, и ито тако не захтева доказе.

Све што изгледа да постоји изван ове једине стварности, то није стварност. То је опсена.

Таутологија то само још боље изоштрава и истиче крајње последице.

Ово откриће – каже Веда – чиним ја, субјективни човек. Чиним ја, лишен сваког утицаја, на примарни начин, и то тако што не мислим на основу претходних промишљања, него је то примарна база мога бивства. Не знам другачије да будем, само тако што себе као живо биће држим постојећим, и као постојећи проживљавам стварност.То је предуслов сваког елемента мог бивства и на томе почива целокупно моје бивство.

Али ако ја, субјективно биће, ја, стварно постојећи, јесам онај који је бивство, који је једина стварност, и изван мене нема стварности, онда све што изван мене изгледа да се види, то је нбивство, нестварност, него: – опсена.

Опсена није стварност, опсена је опсена. Опсена је опсена ја, постојања, стварности: не-постојање, не-стварност: – објекат, природа.

Ових неколико реченица заправо је цела метафизика. То је сажети извод Упанишада.

А последице су следеће:

Природа није стварност. Природа није постојећа. Природа је објекат. Објекат субјективног ја. Опсена ја. Опсена се, наравно , не може распршити мисаоним освешћивање, промишљањем, констатацијом. Зато конгрес метафизичара, мада је и закључио да је спољни свет илузија, односно интелектуално осетио да је природа опсена – није умео да распрши и ликвидира опсену. Интелектуалним разумевањем стварност се не може сазнати. И управо због тога је метафизичара ја даље било опсењено и ватра је била опсена, пред опсеном морали су да опсењени искоче на улицу која је исто таква опсена као и ватра, природа, и исто је таква опсена као и конгрес заједно са својом одлуком да је све опсена. Упанишаде кажу да опсена није индивидуална маја (опсена) као што су то погрешно разумели европски метафизичари, него маја која је важећа за универзално човечанство и за сваки субјекат, то јесто опсена.

Ова метафизичка концепција је незаобилазна. Наука у односу на метафизику обично поставља овакву аргументацију: у реду – ова чинија трешања на столу је за мене опсена, али откуд то да ако дође потуно непознат човек, он ће видети ову чинију трешања на столу и почеће да их једе? Метафизика Упанишада на то одговара: – јесте, непознати ће видети чинију, и треба да је види, јер сви заједно видимо како Сунце излази и залази, заједно доживљавамо буру на мору и рат. Зајдено, сви попуно једнако, јер смо сви у ропству истоветне универзалне опсене. Сви живимо у истоветној природи. У истој маји, у истом зачараном стању са својим субјективним ја.

Али – кажу Упанишаде – ако човеков субјекат, ја, једини постојећи, уме да се пробуди на другу будну ситуацију која се разликује од опсене – а то сваки субјекат може да учини – онда ће бити свестан да опсена није једино понашање субјекта. Опсена није ништа друго до деградираност будности субјекта. Зачарано стање. Месечарство. Ако је ликвидира ту деградираност, постаје буднији, све боље и боље види, и видеће опсењеност природе. Из ове будности неће видети само природу, него стварност. А стварност је да је природа управо опсена, а једино постојећи је субјекат.
(…)
А да ли се може сазнати опсена? Како да не! Али нема никаквог смисла. Зашто? Јер не дотиче стварност, постојећи субјекат, већ само непостојећи. Разумно сазнање само је једно: једино сазнање субјекта јесте да је субјекат постојећа стварност – а оно што изгледа да је изван њега, то је последица деградиране будности, то је опсена.

Бела Хамваш – Велика ризница предака, стр. 13-20 (Службени гласник, Београд, 2011)
Превео: Сава Бабић

Бела Хамваш, ПРИЈАТЕЉСТВО

1.
Платон каже да је прареч заједнице закон, Аристотел каже Филија. Обојица могу бити у праву. Оно што уједно одржава заједно, то је закон изнад бића. Али оно што ствара заједницу, то је пријатељство које живи у бићима. Филија значи пријатељство, али ово пријатељство није идеја. Много је више само биће. Где постоји раздор, претпоставља се да је присутан Ареј, олујни; где постоји љубав, претпоставља се да је присутна Афродита, она која разрешава противречности; где постоји пријатељство, претпоставља се да је присутна богиња Филија. И Аристотел мисли, ако много хиљада и милиона људи станује на једном месту, говоре једним језиком, негују једну баштину, придржавају се једног моралног реда – то је све чудо богиње Филије. Без ње би Ла Брије био у праву, јер он каже: изненађен сам што човечанство не живи у једној држави, не верује у једну религију, не говори једним језиком – ако погледам многоврсност и разноврсност људских карактера, темперамената, талената, интелигенција, ја сам пре изненађен: како и два човека могу да живе под истим кровом а да до јутра један другог не задаве. Чудо је богиње Филије што међу бићима која реже једна на друге постоји нешто као заједнички стан и заједнички језик и заједнички обичаји. Без ње бисмо били тек усамљене звери. Заједницу ствара богиња Пријатељства, и зато је прареч заједнице: Филија.

2.
У односу на то о чему се водила реч у последњих стотину година, ћутање о пријатељству је сасвим чудно. Постоји само једно значајно дело, Емерсоново. У античком свету нико га није заборављао. Али што се данас тако мало пише о пријатељству, узрок није сасвим у томе што је оно класична тема, а човек је данас мален за класичне теме. Узрок ће пре бити у томе што је пријатељство класична веза, а данашњи човек је мален за класичне везе. Човечанство још никада није било тако близу томе да постоји само неколико бића а да се толико мноштво претворило у звери и да из заседе реже једни на друге. Површан је насилни колективизам масовних религија, испод њега живи човек који је већ скоро спреман да до јутра удави човека који живи с њим под истим кровом, само зато што се овај разликује од њега. Свако ко данас пружа руку према некоме, требало би постиђено да проживи како се не разуме управо оно што је једино битно. Али нико се не може позвати на одговорност. Јуче сам према некоме испружио руку, и није је приметио; данас је неко према мени испружио руку, и ја сам онај који је није приметио. Живимо живот без Филије, и везе које још постоје међу нама, можда су остаци старих, можда предујам за будуће; из данашњице не извире пријатељство.

3.
Аристотел вероватно ипак греши када каже да могућност заједнице ствара Филија. Заједница није више или мање. Заједница је друго. Потпуно и савршено и темељно другачији живот, бивство, могућност, стварност, чудо и мистерија. У последњим годинама је нађен израз за њу, кажу да је веза Ја и Ти. За заједницу су неопходна бар три човека. Али тамо где је троје, Филије више нема. Ја и Ти су два. Увек само два. Један више него кад је човек сам, један мање него кад је човек у заједници. Веза Ја-Ти посебан је егзистенцијални круг: специфичан круг бивства између индивидуе и колектива. Између усамљености и заједнице. Између осаме и мноштва. Између Један и Три. Ово Два је место Филије у свету.

4.
Астрологија је простор човекове судбине изделила на дванаест делова, или како она каже, позорницу људске судбине дели на дванаест кућа. Такве су куће: личност, имање, учење, дом, брак и друго. Кућа је означена и за пријатељство. У огромној литератури модерне психологије нема ни речи о пријатељству – из ове једине чињенице произлази колико астрологија има више осећаја за целину људског бивства. Астрологија зна и да пријатељство нема никакве везе са заједницом, ни са Ја, нити с љубављу. За Филију је означена посебна кућа, она има исто толику тежину и значај као позив или смрт. Пријатељство није просто дружење, као што пријатељ није чисто друг. Није саборац, није колега, није партнер. Оно што се догађа у кући пријатељства ниједна друга веза не може да замени. Пријатељ се ничим не може заменити. Постоје људи неспособни за пријатељство; има оних који су неподесни за пријатељство; постоје они око којих увек има неко; и има оних чији живот пролази у глади за пријатељством, а да ни једног јединог нашли нису.

5.
Монтењ пише да љубав никога нема обичај да пита. Долази када хоће, и човека немилосрдно обара као елементарна сила. За пријатељство је неопходна сагласност. Пријатељ ми је онај кога слободно могу изабрати. Истина, када је већ одабран, принуда је. Више не могу без њега.„Il me semble n’estre plus q’à demy“ — изгледа да сам нечему само половина. Али ме ни онда не обара. Увек је питом и без страсти. Филија је најнежнија богиња од свих божанских бића. Љубавник каткада уме да осети радост или невољу одсутне љубави, и каткада може да јој погоди жељу. У љубави је то изузетак, у пријатељству је природно. Увек знам и морам да знам шта се с њим догађа и шта мисли. Ништа не може остати скривено ни пред њим, ни преда мном. Али то није услов пријатељства; искреност не претиче пријатељство. То мисли само онај ко нема појма о пријатељству. Кога је богиња повезала, с њега отпада свака лаж и маска. Не извире пријатељство из искрености, него искреност из пријатељства. Прво је Филија, а остало су њени дарови.

Монтењ говори о грчким облицима контакта и каже били су овакви: природни, друштвени, љубавни и гостински. Али Филије нема ни у природи, ни у друштву, ни у љубави, ни у гостима. Пријатељство је Филија.

6.
Емерсон тврди да је пријатељ парадокс природе, истовремено њено ремек-дело. Једино биће, каже, од кога не желим оно што има, него желим оно што је он сам. Уколико су се бавили пријатељством, то тврде и новији аутори. То су: Шелер, који пише о облицима симпатије, Бубер, који је најлепше изразио везу Ја – Ти, Ебнер, који је на овој вези изградио читаву есхатологију, Барт, Гогартен, Јасперс, Клагес, који је написао много лепих делова о Zweisankeit-у. Али сваки од њих негде промаши. Један мисли да пријатељство, однос Ја – Ти није ништа друго до копија односа Бог – Човек. Други да је витална, трећи да је метафизичка, четврти да је егзистенцијална веза. Ниједан не види да је овде реч о нечему што је несводиво на друго и што је необјашњиво из друге позиције. Ниједан не види да је пријатељство стање освећено од више Силе.

Можда би се овако могло дефинисати: бивство се помера према кругу јединке и ту се остварује. То је обоготворавање Ја. Човек полази од оне метафизике да само Ја може бити вечно и бесмртно, због тога овамо ставља тежиште.

Бивство се пак помера и према заједници, и тамо може да се оствари. То је обоготворавање заједнице. Човек полази од оне метафизике да је само заједница, као род, нација, религија, вечна и бесмртна, и због тога овамо ставља тежиште свога живота.

Пријатељство је онај круг бивства, где остаје и Ја, остварује се и заједница и живи даље нетакнута, али између њих двоје и независно од њих настаје сасвим нова, трећа могућност бивства, која се не може извести ни из прве, нити из друге. Отвара се нов облик живота. То је пријатељство. Биће пријатељства не личи ни на један други облик. Потпуно засебан круг. Зашто? Јер има сасвим засебног бога. Филија ствара свет Филије који се не може побркати с другим. То је свет пријатељства.

7.
Заједници мушкараца још нико није посветио посебну пажњу. Пре свега савезу, монашком реду, удружењу, војсци.

Мушкарац воли да срасте, и да би подвукао важност овог срашћивања, проналази ритуалну спољашњост. Витезови измењују мачеве и једни другима полажу тајну заклетву. Монаси и војници носе једнаку одећу, седе у реду, ступају укорак. У сваком случају одређују се обавезни прописи, и подређују се начелима као монашка заклетва, витешки морални закони или војни прописи службе. Ако се погледа расут начин живота жене која живи за себе и готово располаже сопственим средиштем, пашће у очи колико се мушкарац везује за свој клуб, за свој витешки клуб, зашто воли прописе, униформу, измену мачева и ступање укорак. Могуће је, ако би жене вршиле послове човечанства, никада не би настало нешто као народ, заједница, држава. Никада не би написале законе и не би носиле униформе. Могуће је да је колектив дело мушкарца, и држава није ништа друго до нарастао монашки ред или мало умекшана и олабављена војска.

Шта је у овоме радост и озбиљност, то сваки мушкарац зна. Једанаест мушкараца повезује савез и стоји наспрам других једанаест мушкараца; задатак је да се лопта упути у гол противника. То је фудбал. Све је на окупу што је карактеристично за мушки колектив: пропис, завет, униформа, противник. И игра је тако важна да педесет хиљада људи гледа заустављајући дах.

И ако неко зна шта је бити у рату, логору, прихватити се опасног подухвата, живети на ратном броду између живота и смрти заједно са четрдесет осам сличних мушкараца, ако преживи оно што Амундсен или Шаклетон говоре о својим друговима, учесницима експедиције на Антартик, о надмоћи, о смирености, о одрицању, о солидарности, о хумору, о услужности, о самопрегору, које су ови људи показали једни према другима, почеће да схвата шта је оно што твори и одржава мушки колектив. И почеће да схвата да је пријатељство могуће само међу мушкарцима.

8.
Пријатељство настаје само тамо где два мушкарца не само да један другом чувају целовитост бића, него иступају из сопственог Јакруга у круг двојице, јер знају: то је оно место где се у целовитости пријатеља сопствена целовитост удвостручује. Целина се само целином може допунити. Као што тлачење коначно потисне и само тлачење. И као што се потпуност само потпуношћу може употпунити. Отворен могу бити само у отворености свога пријатеља, искрен само у његовој искрености. Пријатељ у његовом пријатељству и он у моме. Нема хијерархије, редоследа, узастопности. Вредности су потпуно признавање узајамне једнообразности. Пријатељи су једнаки. Јер тамо где су они, нема разлике. Место где живе, налази се изван конкуренције. Пријатељство расте и постоји и живи и пролази на егзистенцији. Круг пријатељства није круг живота, него бивства. Пријатељско руковање знак је сусрета у вишем свету.

9.
Свако пријатељство почиње магловитим осећањем да смо се већ негде срели. Као да смо давно били браћа. Чак као да смо били близанци. И зато је сусрет поновно виђење. А када се човек одвоји од пријатеља зна да је тај одлазак само привид. Негде остаје с њим заједно, као што је био с њим заједно и пре сусрета.

10.
Елементарни Ерос је она древна повезујућа Сила која држи заједно атоме, уједначава супротности. Елементарни Ерос има два детета, једно је добило царство љубави, друго пријатељства. Та два детета су Афродита, богиња љубави, и Филија, богиња пријатељства.

11.
Љубав измами, пробуди и распали све снаге човека. Другачије речено: љубав буди све страсти. Још прецизније: љубав ослобађа све демоне који наставају у човеку.

Пријатељство човекове снаге доводи у сагласје. Другачије речено: пријатељство обуздава све страсти. Још прецизније: Филија је једина богиња чија појава успокојава и помирује елементарне демоне.

12.
Љубав и пријатељство имају само једну једину сродну црту, а то је: ако се распадну, узрок никада није Други, него увек Ја.

13.
Тајна љубави јесте да од двоје постаје једно, тајна пријатељства је да од двојице буде један. Зато је љубав обрнуто пријатељство, тако што из једног нешто увек пређе у друго. Понекада је љубав таква као да од једног постаје двоје, мада је одувек и било двоје, и само их је љубав начинила једним. А пријатељство је понекада такво као да од двојице постаје један, иако су одувек били један, само их је пријатељство начинило двојицом.

14.
Жена заборавља пријатеље, љубави никада. Мушкарац заборавља љубави, пријатеље никада.

15.
Постоје историје штампања књига, ковања новца, навигације, одевања, употребе дрога и керамичких посуда. Пријатељства не постоји. Зашто? Историја пријатељства јесте: Лао Це и његови пријатељи, Буда и његови пријатељи, пријатељство у тројанском рату, Хармодије и Аристогитон, Сократова пријатељства, витезови Грала, пријатељства сликара, уметника и песника, Георгеов круг.

16.
Из пријатељства су искључена три узрока: таштина, охолост и иронија. То су три основна облика уздизања Ја. Сва три затварају и искључују. Сва три су аутистичко понашање и користи их онај човек који по сваку цену жели да се разликује. Таштина у другом човеку тражи и налази само огледало; охолост хоће само слугу и подређеног кога може да презире; иронија само несавршеност. Знамо да је свако огледало, слуга и несавршен. Али знамо и да то није важно. Пријатељ сам себе чини огледалом, слугом, несавршеним. И ко то не разуме, и не узвраћа слично, он не повређује човека, него пријатељство.

17.
Пријатељство има четири облика: јуначко, интимно, духовно и играчко. Али право пријатељство уједињује сва четири и због тога се мирно може рећи да су то четири димензије пријатељства. Јунаштво је: жртвујем за њега живот; духовно је: где сам заједно с њим, то је свет духа; игра је: играм се весело с њим као дете; интимно је: отварам му се.

18.
Гете каже да није довољно ако је човек склон да жртвује живот за пријатеља – треба се за њега одрећи својих убеђења.

19.
Колико је Филија поштована у античком свету показује и то што је она само тамо имала статуу. Касније је статуа представљала или једног човека, бесмртно Ја, или групу, бесмртну заједницу. Заборављено је бесмртно два. Хармодије и Аристогитон, успомена на два Атињанина, споменик је пријатељству. У њему се налази оно што је битно за пријатељство: загонетно удвајање бивства у толикој мери да би човек, ако би тамо био постављен само један мушкарац, знао да је он само половина нечега.

Лоренс за пријатељство Ловца на медведе и поглавице индијанског племена Делаваре каже: дубље је од рођаштва, дубље је од очинства, дубље је од мајчинства, дубље је од љубави – тако је дубоко да у њему нема ни љубави – со дееп тхат ит ис ловелесс. Нестала је из њега свака симпатија, наклоност, жеља, жудња, страст, оно је тако дубоко да човек тамо досегне само својим најдубљим жилама. У овој дубини влада тишина, непомућено спокојство и непокретан мир. То је свет идиле. То је златно доба. Оно што се у љубави само ретко, на трен остварује, срећа која блиста безграничним спокојем: то је у пријатељству стално присутно. Пријатељство препознајем по томе што је идилично. Заједница не зна за овај мир. Заједница златног доба још се није остварила на земљи. Мир једном може да проживи и усамљеник, само ако га богови посебно воле. Мир лебди у пријатељству и онда ако два пријатеља крећу у бој, и онда ако мозете поред ватре на ивици шуме, и онда ако се играју, и онда ако један живи преко мора, а други с ове стране, на удаљености од десет хиљада миља. Изгледа да се у идилично бивство може и сме ступити појединачно само по божјој милости; заједнички, изгледа, бар за сада, није могуће. Мушкарац и жена никада не могу толико срасти да би им се отворило златно доба – више од једног трена. Пријатељство започиње тиме што обојица ступају у идилу. И ту нема потребе за жудњом, жељом, снагом, битком; идила не зна за недостатак и сваку страст задовољава. Зато је пријатељство дубље него љубав.

Оно што ступи у онај највиши круг бивства, што се назива златним добом, шта је идила, то је сасвим савршено окончано, потпуно и готово. А што је потпуно, савршено и готово, то је класично. Пријатељство је класично решење живота. Зато је пријатељство поштовано у античко време, и зато се не схвата данас. Класично је оно где се основа бивства јавља у кристалној светлости. Зато је творац класичног начина живота и његов чувар: Филија.

20.
Постоји нека неразумљива веза између пријатељства и звезда. Зашто је пријатељ звезда? Зашто је звезда пријатељ? Јер је тако далеко па ипак живи у мени? Јер је моја, па ипак недостижна? Јер простор где се сусрећемо није људски, него космички? Јер не жели ништа од мене, ни ја од њега? Само да буде и овако како постоји и он постоји и ја постојим, то је нама двојици савршено довољно? Нема одговора. И не треба. Али ако и не треба одговор, према свом пријатељу ћу увек осећати да је звезда, неразумљиво блистање свемира према мени.

21.
У људском свету пријатељство је било, биће и остаће облик класичног начина живота. Из хуманог мутног иреалитета, који се на необјашњив начин назива реалитетом, иступа пријатељство и живот разрешава на песнички начин. Кажу да љубав чини песником. Често. Пријатељство живот чини песничким и поетским. Из љубави се брзо губи поезија, јер је за љубав све само средство како би се две највеће супротности универзум, мушкарац и жена стопили у једно. Само пријатељство је ова поетичка веза. И песме не пишемо, него их живимо.

Могуће је да је Аристотел то разумео када је рекао да је прареч заједнице: Филија.