Борис Вишеславцев, „СЕОБА“ ДУША У ЉУБАВИ

Постоји „сеоба“ душа и у љубави: ми као да се настањујемо у вољеном човеку и он у нама, „стављамо себе на његово место“ до потпуног поистовећивања или га пак упијамо у себе. То је изражено у речима апостола Павла: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“; у Платоновим речима: „нема нити је било икаквог Платона, постоји само Сократ који је поново млад и леп…“ Најзад Тристан каже својој љубљеној: „Ти си Тристан, ја сам Изолда!“

Међутим, нема никакве сумње у то да такво узајамно прожимање душа у љубави чува у неприкосновености њихову индивидуалност. Душе су у љубави сједињење нераздвојно али и несливено. Ако би се Тристан дефинитивно преоваплотио у Изолду, онда би он ишчезао као Тристан па би, према томе, ишчезла и љубав као хармонија супротности. Ми „постављамо себе на место“ другог човека, остајући оно што јесмо. У томе је задивљујућа тајна узајамног прожимања душа. Само ће на такав начин љубав и узајамно прожимање индивидуалности бити богаћење бића, иначе при потпуном сливању и поистовећивању било би то осиромашење бића. Највеће осиромашење бића било би када „не би постојао никакав Платон“ чак и онда када би остао Сократ „који је поново постао млад и леп“. Једино зато примајући у себе оваплоћење велике личности ми обогаћујемо а не осиромашујемо себе: она остаје оно што јесте и ми остајемо оно што јесмо и у исто време она развија нове потенције у нама и ми разоткривамо нове потенције у њој.

Б. Вишеславцев, Вечно у руској философији, превео с руског Добрило Аранитовић, „Логос“, Београд, 2007. 

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић – Santa Maria della Salute

Advertisements