Бошко Петровић – ПИСАЊЕ ЈЕ ОСВЕШЋИВАЊЕ

Питање: Шта за вас значи писање?

Бошко Петровић: Писање, кад га је једном почео практиковати, и ако га оно задовољава, доводи човека у положај коме се није надао, пред нове изгледе такође, пред могућности којих захтеве ко зна да ли ће моћи задовољити. То су разноврсности које човек није кадар ни обухватити погледом све, разноврсности ближе, даље и све даље; и он се од једне креће ка другој, трећој, као на путовању које, међутим, није праволинијско; а на којем ко зна да ли ће досећи сврху – ону коју он и не види, али које, по логици ствари, мора бити. Питање, исто тако, да ли ће и хтети, тј. моћи, – јер у овом послу , хтети и моћи, или обратно, изванредно су истоветни. – Али оставимо то сада некој другој прилици и теорији.

Можда би се могло рећи да је свему у основи оно што, засада још увек тражећи праву реч, називам освешћивањем, а што, опет, није ствар нимало тајанствена. Забележите, ако и не водите дневник, нешто из свог данашњег дана па прочитајте то сутра: видећете како је тај протекли дан, и ви онолико у њему, добио некакав облик који незабележени дани немају. То је писање, или још тачније, то је већ сама реч, и изговорена, по оној изредној Његошевој примедби у Шћепану Малом, а о правом значењу и значају битке на Цареву Лазу, које је још несвесно учесницима:

Јошт не знате шта сте урадили
Док чујете од вјешта гуслара.

Писање је схватање доживљаја у свету, и света око њега, а одређивањем себе према њима; одређивањем које има атрибуте практичног и неопозивог чина. И које је најбоље ако је изведено лако и одлучно, секом оштрог мача (али како је то ретко и тешко!) Писање је такво освешћивање или схватање свега онога што се у њ ставља, заједно са писцем, чија је плашљива сенка свеукупна његова истока, ипак.

То је писање. Као што се назире, пишућему је оно пре свега обликовање његовог лика у свету неких трајнијих закона. Оно је његово налажење и сналажење, и то не само духовно него и физичко што је изванредна и неочекивана последица безазленог и једноставног чина исписивања речи по хартији, и истовремено потпун доказ његове материјалне тежине. Рилке је њоме – сасвим логично баш он –а заокупљен пре свега. За потребу писања он каже да је она само једна, било да изгледа духовна или телесна; јер и духовно стварање потиче од физичкога, исте је природе с њим и као неко тише је, усхићеније и вечније понављање телеснога сладострашћа.

То значи и тако делује писање, и уколико је он њиме више тако ангажован, утолико оно писцу више значи и на читаоца више делује. Степени снаге ангажмана могу при томе бити, и јесу, различити, њихово трајање такође. Али као чињеница, оно постоји код свих и код свих значи исто. Писцу, писање је пре свега, у корену, самоналажење у свету који му је дат. Оно пак што бива даље, све мање је једино у његовој руци.

Б. Петровић, Усмена реч, Матица српска, Нови Сад, 1991.

Advertisements

Бошко Петровић – ПРЕТПОСТАВКЕ О ЧИТАОЦУ

(…) Приповедач је тај који поступа и о чијим поступцима – тојест о ономе што прича, пише – ради. Елем, како на њих може утицати слушалац или читалац, који ћути?

..Шта можемо одговорити? – Поуздано и јасно, не много.

Прави одговор могао би дати само читалац, а он то није кадар. Јер, шта се с њим збива док чита, то он рећи напросто не може. „Читање нас апсорбује у потпуности,“ каже професор Низен у књизи о књижевности и читаоцу (la litterature et le lecteur), „оно нас одваја не само од наше околине, него на неки начин од нас самих да би нас навело да живимо на начин дела. Оно нас уводи у прави забран, који најмањи покушај рефлексивног погледа да у њ продре, растаче. Немогуће нам је да своје читање удвостручимо, пратећи га непрекинутим посматрањем, неком врстом његова причања о самом себи, на које бисмо се после могли вратити. Постоји формула коју ми оживљавамо и која заузврат утиче на нас. То је све. Идеална слика, она која би нам дала неку врсту успореног филма нашег читања, та слика је онемогућена од самог почетка: не снимају се две фотографије на истој подлози.“
….
Код Сартра, у његовој познатој расправи о литератури, из 1948, књига без читаоца напросто је једно ништа. Тојест, без читања; а оно је по Сартру, „синтеза перцепције и креације“, односно права духовна вежба имагинације, мишљења и двоструког ћутања (ћутања мисли и, дубље, неизрецивости), тако да несрећна књига не постоји још ни на – тако омиљеној данас – разини језика. Књига се, вели он, преко њега остварује, али никада није дата у њему. Не чине је ни сто хиљада речи поређаних једна до друге, и читаних тако, јер њен „смисао није збир речи, он је њихова органска целокупност.“ Она, као предмет, „једна је необична чигра, која постоји само кад се креће. Да бисмо је ставили у покрет, потребан је стваран чин који се звое читање, и покрет траје само колико може да траје оно. Изван њега постоје само црни трагови на хартији.“ Нечитана, и сама за себе, књига „се слеже и руши, остају само мрље мастила на буђавој хартији.“

Више од двадесет година касније Мишел Турније, рећи ће, у складу са све мање уздржаним временом, како књига у ствари и нема једног аутора, „mais un nombre indefini d’auteurs“, а то су сви они „који су је читали, који је читају или ће је читати“. Она је, каже Турније идући све даље, „une virtualite“, „биће које је сасвим искрварило, празно, несрећно, које се уби зовући у помоћ како би могло постојати.“ Што аутор зна, „па када објављује књигу, он на безимену гомилу људи и жена пушта јато папирних птица, исушених вампира жељних крви, који се распршују како било у потрази за читаоцима.“ И тако она живи од њих, читалаца, и иде од једног до другог, „налик на певца који заредом гази неодређен број кока“ – као поређење, пример, држим, довољно драстичан.

Пишући о истој теми неких сто, сто и тридест година раније Шопенхауер је – и опет у складу са временом (временом фракова према времену данашњег одевања) – био, деликатно речено, уздржан.(..) „Дела песника, вајара и ликовних уметника уопште садрже по општем признању благо дубоке мудрости: баш зато што из њих говори мудрост природе самих ствари, чији се искази могу протумачити само помоћу објашњавања и чистијег понављања. Али зато, да би ону мудрости изнео на видело, сваки онај који чита песму или посматра уметничко дело, ваља, дабоме, да се потруди сам: према томе, схвата га само онолико колико му допушта његова способности или његово образовање….Пред неку слику свак има да стане као оно што се стаје пред кнеза, и да чека хоће ли му онај и шта рећи; и као и онога, тако ни ово не сме да ослови он: јер у том случају, чуо би једино сама себе.“

У тренутку када ставља руку на хартију, читаоци – или како их у тај мах назвати? – око писца су као сенке. Ако застане оком на њима и покуша да их разабере, може му се десити, не само понекада, да те своје сенке, као оно Одисеј у кимерској тами и магли своје, угледа како му прилазе са свих страна (..) и ако би се у том сеновитом колу задржао подуже, могао би рећи као и онај довитљивац: а мене бледоћа обузе и страх.(…)
Кратко речено: писац своје нејасне сенке претвара у читалачку публику.
….
Књижевност, наиме, колико год била предмет проучавања и учења, не живи у паприној маси по регалима и излозима око нас, нити у скоро не мање масивном писању и говорењу о њој. Она живи у нама. У правој истини, она је, излучена из свег оног околиша, у свакоме од нас његово лично пулсирајуће језгро, све и када тога нисмо свесни. Другога места и смисла она и нема. Чак и песник као што је Елиот сматра да поезија делује на друштво као целину; „а то значи и на људе који не уживају у поезији“, вели он, и наставља овако: „Чак ту укључујем и оне који не знају како им се звоу властити наиционални песници.“
(…) Толстој каже, без патоса – патос и иначе није његов домен – да је „уметност једно од духовних исходишта човечанства, као што су исхрана и саобраћај физичка исходишта.“ Примењена на људе, на њихов свакодневно прозни и краткоминајући живот, ова се мисао односи на све нас и свакога од нас: где уметност пребива.

Писац пише своје, али материја његових творевина, облици и значења која им даје, као и језик којим то чини, исто као и свет око њега, нису само његови. Они су својина и својство свих других, свих нас: заједничко. Градећи сваки садашњи и следећи тренутак, они притичу из прошлости, која је у њима жива непрестано. Они су нам свима претходни и, такви, на свој начин већ обликовани; и дати нам такви: реч да се сви ми градимо једни на другима и помоћу других, и да нас другачијих нема, она значи управо то.

Али, приближени један другоме у толикој мери, готово стопљени један у другог, и писац и читалац се мењају. Читалац особито. Од спољашњег и пишчеву делу накнадног представника публике, он постаје нешто што, рекло би се, увелико прелази границе које би му се могле дати. Представник духовног живота колектива, његових облика и вредности, и језика исто тако, он се не би више могао звати само читаоцем, ни уопште, нити, поговоту, појединачног дела; нити би га писац могао узимати тако. Јер обојица су ту, изједначени, претапају у један већи и виши појам, који се у први мах чини далек књижевности, бар у форми и практици у којој се с њом свакодневно сусрећемо. Мада она, као што је речено, није то. Па ипак.

(…) Оно што човека јединствено издваја и на известан начин усамљујуе, његову способност мишљења, Мерло-Понти назива, помало поетично метафорично, не свешћу, него тишином свести, silence de la conscience. (…) Свест сама, још без говора, она је, дакле, тишина која се може именовати још и као cogito ћутања (cogito tacite). Она „обухвата свет који говори“, тојест надилази у њему, онако као стратосфера тропосферу, cogito говора (cogito parle), а све нас људе на земљи окупља и прострујава – та тишина свести, тај cogito ћутање – подједнако и без обзира на језике. Од свих нас, она као да чини неку врсту титравог спиритуалног кружнога кола изнад света животиња, биљака, земље, камена и ствари; и говора, као што је речено, изрицаја и нас и света, такође.

У овом колу, и писац и читалац, примарно су истоветни, делови истог cogitа, онога говора и онога ћутње, те спиритуалне масе која је клијалиште или инкубатор али и потенција онога што називамо књижевношћу, тојест језичким уметничким обликовањем; и не само област у којој се оно збива, него и у којој бива и пребива. Колико год на овај начин и прелазио границе које се допуштају читаоцу – или оно што ми данас називамо тако, а што некада није занчило то, нити то мора да значи – писац се од читаоца још никако удаљио није.

Истина – ако остане у овој не само терминолошкој игри – он, по вокацији и примарној нужности да изриче, тојест говори, пробија и можда изневерава елеменат ћутеће свести. Међутим, то чине и сви други. Они именују, а то их већ одваја колико од именованих ствари, толико, разноврсношћу језика, између себе. Но писац чини више. Он именује ствари не само зато да бих означио. Он их изриче у тоталитету. Шта то значи, види се из начина на који он посутпа, рецимо, са лицима своје приче. Он их оставља само на имену које, кад је човек у питању, не значи ништа, него их изриче у њиховој језгри, њиховој природи и њеним тајнама, у суштини , која, изречена и пренесена у један виши квалитет, почиње и, зачудо, остаје да живи интензивније но у животу самом; мада, опет, у старом cogit-у тишине, ризници у којој је никла и којој се, обогативши је, вратила.

У тој активности, којој је основна њихова стална истоветност, писац се од других, од читалаца, стално одваја. Али он то чини помоћу исте оне масе која му је заједничка са њима и енергије што га с њима спаја такође: помоћу њих самих, дакле; можда чак и на њихов захтев и очекивање.

Људи, дакле – ти што су малочас названи читаоцима – имају у књижевноме стварању далеко другачију улогу но што им се обично даје. Или им се, тачније, обично не даје: читаоци по општем схватању или начину како се о њима говори, наступају тек пошто је књига готова, post factum. – А они су у њој од зачетка. Или она у њима, свеједно.

Бошко Петровић – У СВЕТУ РЕЧИ (Завод за уџбенике, МС, Београд,Н.Сад, 1997)