Бранко Миљковић, АЈНШТАЈН СЕ МОЖЕ ПРЕПЕВАТИ

Питање: Ко је наш највећи савремени песник?

Бранко Миљковић: Несумњиво Васко Попа.

Питање: Да ли за Вас постоји поетска формула света? Ако постоји, реците је.

Бранко Миљковић: Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епитаф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола.“ Моја формула: „Речи су моћ и оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“

Питање: Има ли песника који пише онако како бисте Ви желели да пишете?

Бранко Миљковић: Не. Треба све друкчије и поново рећи. Поезију треба прочистити. Нема песника кога не бих исправио. Оно што ми код највећег броја песника смета јесте недовољна сажетост. Васка Попу, поред осталог, ценим управо због те сажетости. Само оно што је сажето, не може се поново опевати.

Питање: Да ли је поезија „непрекидна свежина света“?

Бранко Миљковић: Усвајам валеријевску дефиницију: „Поезија је патетика ума.“

Питање:Философија делегирана у поезију, је ли нужна, функционална?

Бранко Миљковић: Савремена рефлексивна поезија претпоставља мисао ослобођену рационалистичких експликација, мисао у одсуству разума, чисту и слободну мисао. После надреалиста, мисао је истински запевала.

Питање: Какве су Ваше везе са надреализмом?

Бранко Миљковић: Родбинске. Себе сматрам унуком надреалиста. Покушавам да у свом песничком поступку измирим симболичку и надреалистичку поетику.

Питање: Да ли по Вашем мишљењу литература иде испред културе?

Бранко Миљковић: С обзиром да смо, раније као и данас, имали литерарних остварења чију пуну важност не схватамо, којима нисмо дорасли, ја бих рекао да је код нас литература јос увек изнад општег културног нивоа. Међутим, по правилу, култура би требало да претходи литератури, као виши облик њене материјалне базе.

Питање: Ви у својој првој књизи (Узалуд је будим, 1957.) имате стих који, ако се тачно се сећам, гласи: Све што имамо то су наше речи. Ако бисте морали да будете лишени свих речи сем једне, коју бисте реч одабрали?

Бранко Миљковић: Одабрао бих једну прејаку реч, кадру да из себе поново створи читав речник.

Питање: Која је то реч?

Бранко Миљковић: Ватра. Ватра припрема птицу. Птица је поклон за небо.

Питање: Значи, тако речи једна другу измишљају, како то Ви кажете у песми Критика метафора, (збирка „Порекло наде“).

Бранко Миљковић: Да, управо је тако.

Питање: Може ли се на нашем језику испевати велика поезија?

Бранко Миљковић: На сваком се језику може писати велика поезија. Не постоје велики и мали народи, не постоје велики и мали језици. Постоје велики и мали песници.

Питање: Које две песме у нашој ранијој поезији сматрате најлепшим?

Бранко Миљковић: “Santa Maria della Salute“ Лазе Костића и „Можда спава“ Владислава Петковића Диса.

Питање: Може ли поезија помоћи…?

Бранко Миљковић: Поезија не помаже, поезија мири.

Питање: Шта Вас је, који моменат, из живота окренуо ка поезији?

Бранко Миљковић: Рано осећање немоћи пред светом нагнало ме је у поезију. Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: или да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чему се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха.

Питање: Шта Вас је навело да књизи дате наслов Ватра и ништа?

Бранко Миљковић: Мудра успомена на мрачног песника из Ефеса. Заснивајући поезију на хераклитовски схваћеном онтосу, покушао сам да избегнем елеаћански апсурдну замрзнутост која се, рецимо, јавља у мојим Трагичним сонетима.

Питање: У ком оквиру сте покушали да отелотворите хераклитовско схватање певања и мишљења?

Бранко Миљковић: У оквиру класичног мита о ватри и птици: Жар-птици.

Питање: Који циклус из своје последње књиге „Ватра и ништа“ сматрате најбољим?

Бранко Миљковић: Не само ја, већ и други држе да је најуспелији Утва златокрила. У том циклусу су очигледна моја настојања да изградим поезију на националним симболима.

Питање: У чему је била снага тих симбола?

Бранко Миљковић: Њихова снага била би у томе да одразе једно прочишћено народно искуство и да својом сугестивношћу судбински преуреде народну уобразиљу. Властити систем симбола може се изградити само на властитој националној машти. Уколико се то не уради, никада се нећемо моћи ослободити туторства хеленско-римске, романске симболике која не одговара дубље паганској основи нашег сензибилитета.

Питање: У књизи „Порекло наде“ имате циклус песама који се зове „Критика поезије“. Неуобичајено, зар не?

Бранко Миљковић: У том циклусу покушао сам да правим поезију од њених недостатака.

Питање: Шта спремате у овом тренутку?

Бранко Миљковић: Са Мишом Николићем преводим стихове Манделштама и Хлебњикова. Поред тога, припремам библиофилско издање својих стихова с илустрацијама Р. Стевића Раса.

Питање: Мислите ли да ће човеков продор у космос наћи одјека у поезији? И зашто га већ није нашао?

Бранко Миљковић: Вероватно. Само, песници су још увек под утицајем трагичног Икаровог лета.

Питање: Какво сте детињство имали?

Бранко Миљковић: Тужно, ратно…

Питање: Када сте се највише уплашили?

Бранко Миљковић: Само једном, кад ми се учинило да више нећу написати ни једну песму.

Питање: Сад једно савремено питање, али изван уметности: Идете ли на фудбалске утакмице?

Бранко Миљковић: Не.

Питање: Да ли сте нешто заборавили у животу?

Бранко Миљковић: Заборавио сам много тога. Пишем песме да бих се сетио шта сам све то имао.

Питање: Да ли бисте волели да поново учите да ходате и говорите?

Бранко Миљковић: Увек се наново учим усправном ходу и говору.

Питање: Шта Вас нервира у животу?

Бранко Миљковић: Спорост.

Питање: Када би на Вама извршили такозвано биолошко смрзавање и пробудили Вас кроз двадесет година, шта бисте учинили у том тренутку?

Бранко Миљковић: Тражио бих да ме поново замрзну!

Питање: Ваша омиљена пословица?

Бранко Миљковић: „Празну главу ветар носи.“

Питање: Шта мислите о времену-судији?

Бранко Миљковић: Време је лажно, али суд његов је истинит.

Питање: Да ли бисте хтели још нешто да нам кажете о својој поезији?

Бранко Миљковић: Могао бих да кажем још много штошта, али мислим да то није потребно. Свако објашњење је условно и није једино. Оно што је песник желео рећи у песми, ни приближно не исцрпљује њен смисао. Сваки би песник могао да каже за себе: Ко сам ја да говорим о својој поезији.

Питање: Зашто сте своју књигу „Ватра и ништа“ посветили критичару Петру Џаџићу?

Бранко Миљковић: За сваки случај…

Питање: Кажите један свој стих…

Бранко Миљковић: Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој.

Питање: Која је уметност, за Вас, највећа?

Бранко Миљковић: Игра на трапезу.

Питање: Шта мислите о будућности поезије?

Бранко Миљковић: Све што је људско има своју будућност. Будућност поезије је будућност човека. О пропасти поезије говоре они који се плаше прогреса.

(Разговор с песником Бранком Миљковицем поводом његове две најновије књиге песама: „Порекло наде“ и „Ватра и ниста“, разговор водио Михаило Блечић, објављен је у НИН-у од 25. IX 1960. )

Бранко Миљковић, ПОЕЗИЈА И ИСТИНА

Поезија не сме бити заслепљена истином као својим садржајем. Јер песма не казује истину; она је слути. Тиме што је слути, она је жели изван себе, а не у себи. Циљ не може бити „овде“ већ „тамо“ јер претпоставља тежњу. Оно што песма хоће да каже, мора да буде оно што песма тражи, оно што се у њој самој изгубило. Песма је заборав и од заборава. Она не казује садржај, већ мутно досеже. 

Уметнички садржај, у коме је циљ песничког казивања, изван је облика тога казивања и огледа се у њему као небо у води; огледа се, али није у њему. Када говоримо о садржају у песми, то је као када говоримо о звездама у води. А вода је — празна. Тако облик постаје суштина, принцип и посебни начин гледања на свет. Он отуђује садржај, али га се не одриче. За песму можемо рећи да је њена истина изван ње као облика. То је потребно да би песма трајала, да би се премештала сама у себи, час ближа, час даља својој властитој истинитости да би, на крају, поседовала вероватноћу којом ће надживети властиту првобитну истину. У томе смислу Т.С. Елиот има право када за Шекспира каже: „Ја бих рекао да ниједна Шекспирова драма нема смисао, иако би погрешно било тврђење да је Шекспирова драма бесмислена. „

Поезија је вероватна и истинита ако собом омогућава истину која је изван ње. Тиме што стављамо истину изван поезије постижемо ослобођење поезије од мучних могућности гномике и убитачних рационалистичких стега, омогућавамо јој другачије организовање језика и средстава и гарантујемо јој специфичан облик и могућност бескрајног и неисцрпног транспоновања.

Поезији је истина неоходна уколико јој омогућава језик, спасавајући га од конфузије. Међутим, тај језик, који логика и истина пружају поезији, још увек није способан да буде језик поезије која мора изрећи неизрециво. Потребо је постићи један језик који истине не могу исцрпсти. Тај „језик је могућ — вели Морис Бланшо — само у перспективи једног стања нејезика“. То стање нејезика се очитује у томе што реч тежи да се изгуби, да се удаљи у своју властиту  недовољност. Међутим, језик, у својим границама, схватајући своју недовољност коју користи као изражајну способност, постаје могућ. Језик који не уме да користи празнину у речима и између речи брзо се исцрпе. Речи почињу да следе саме себе и јавља се највећа опасност поезије, вербализам. Дакле, већ по природи свога језика, поезија не може у себи носити истину; она је може подностити само изван себе, одражавајући је. Велика је она поезија која највише истина може поднети, а да се притом битно не измени. Зато су велика дела неисцрпљива и трајна, па их свака генерација открива за себе на свој начин. 

Одсуство истине у песми, које одређује обим истине и мисаони радиус песме, не само да не чини песму нејасном и произвољном, него, напротив, будући да то активно, стваралачко одуство истине јесте гаранција њеног присуства на другом месту, захтева толику прецизност, да оно што се искаже постаје као нешто извањско и у односу на себе и у односу на оно што казује. Још једном се испољава да истина заиста омогућава језик и песму, али не својим садржајем, него својом недовољношћу и одсуством који од језика захтевају строгост, усмерену прилагодљивост и непропадљивост. 

Када говоримо о истини изван песме, ми то узимамо сасвим условно. Значи, не у онтолошком смислу истине пре или после ствари, већ у смислу неисцрпних могућности песме да себе јасно и непосредно сазнаје истинама које нису њоме буквално обухваћене. Са тога становишта, за разлику од науке, поезија не дели своја уверења на лажна и истинита по себи. Јер лаж није лаж по ономе што казује, већ по ономе што није рекла. У поезији се јавља овај парадокс: поезија је истинита по ономе што није рекла, а узела је то за своју богату и тамну позадину. Она је истинита уколико је „лажна“. 

Иако је истина изван песме, песма је обухваћена истином на тај начин што је њоме осветљена. Истинитост идеје, којом је песма осветљена као нечим спољнимм, јесте двострука сумња истине: у односу на идеју и у односу на песму. Песма стално сумња у себе и тако траје. А истина која не сумња у себе није истинољубива и далеко је од сваке поезије. 

1959.

Бранко Миљковић, ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ, („Поезија и истина“, стр. 22-24 ) Нишки културни центар, Ниш, 2018.

Приредила: Снежана Милосављевић Милић

Бранко Миљковић, ПЕСМУ ТРЕБА ЗАБОРАВИТИ

Сваку песму треба заборавити да би постојала, јер поезија и музика се одигравају иза нас. Ако се будемо осврнули ишчилиће сан и магија. Треба ићи напред, не освртати се, заборавити. Јер песму морамо одвојити од себе да би могла да почне свој властити живот, да би , већ једном створена, саму себе вечито стварала и обнављала изнутра. Треба заборавити оно што је родило песму, јер песма собом превазилази, укида и пориче оно из чега је настала. Био је бол и очајање, а родила се песма која је утеха и прелепа безболност. Да би песма живела, морамо је стално поново откривати у њој самој, и зато је претходно морамо заборавити! Кад песници не би заборављали своје песме, не би их ни писали. Све заборавити! Ја знам само да ли је моја песма добра или није, али не могу да се сетим шта сам то њоме хтео рећи, јер она превазилази све моје напоре и значи много тога. Ја немам право да је поткрадам, и зато се можда намерно никад нећу сетити какав сам јој смисао првобитно наменио. Заборавити не значи напустити; то значи: „partir sans abandonner“.

Бранко Миљковић, ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ, („Песму треба заборавити“,одломак стр. 101)Нишки културни центар, Ниш, 2018.

Приредила: Снежана Милосављевић Милић

Бранко Миљковић, ПУТ ДО СУШТИНЕ ПОЕЗИЈЕ ЈЕ – ЗАБОРАВ

Пут до суштине и и поезије je – заборав. Почетак поезије је почетак заборава. Тај заборав је свесни заборав који памти себе и даје једну нову организацију и поредак стварима упоређујући их по несличности. Метода заборава у поезији је у томе да се непосредни квалитет изрази далеком, наизглед неприступачном, алузијом. Заборавити значи открити сличност y несличном, повезати неповезане и издвојено, ујединити. Добра је зато она песма која се памти, али које се не можемо сетити пре ње. Говорити у песми, то значи, како је говорио Маларме, „правити алузију, или издвојити њен квалитет који отеловљује неку идеју“.

Где је почетак заборава? Тамо где стварност више није кадра да говори сама о себи језиком непосредности, тамо где се она преобратила у празнину јер се не може изрећи, јер саму себе себи више не може дозвати по имену. Треба именовати ту празнину да би се указао свет, да би се помериле воде, да би се згуснуо ваздух да би се родио камен, да би најзад из камена излетела птица.
(…)
Како почиње поезија која себе црпе из бескрајне ризнице заборава и подсвести? Она почиње неразликовањем; јер разликовати значи видети и сагледати, док сагледавање претпоставља свеукупност. Нераспознавање је основна особина поезије, песничког израза и метафоре, која намерно неће да зна за разлику између сунца и јабуке. Нераспознавање је препознавање сличности у најразличитијим стварима. Нема разликовања јер нема промене y свеукупности времена: „све је увијек”. Када се свет и време идентификују, нема кретања, поезија задире у метафизику.

Б. Миљковић, „Почетак заборава“ (оглед о поезији Славка Михалића – одломак), Сабрана дела Бранка Миљковића, Књига IV, „Критике: са делима и ауторима о песничкој уметности“, Ниш, 1972.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute